ZAŠTO JE MONTGOMERI ODJEDNOM REŠIO DA BUDE ISKREN

ANA FILIMONOVA: ZAŠTO JE MONTGOMERI ODJEDNOM REŠIO DA BUDE ISKREN

četvrtak, 28 oktobar 2010 10:18

 

Otkrića bivšeg američkog ambasadora su samo propagandistička priprema SAD za osvetljavanje događaja u Haškom tribunalu


Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Hrvatskoj i Srbiji, objavivši knjigu o događajima u Srbiji u periodu od 2000. do 2004. godine, jasno je podelio svoja znanja i utiske o događajima iz tog vremena. Neočekivano otvoreno i detaljno on je govorio o ulozi SAD u rušenju „režima Slobodana Miloševića". Između ostalog, on kaže, da je Milošević izgubio kontakt sa društvom i okružio se ljudima koji mu nisu saopštavali loše vesti. On je mislio da će pobediti (...) A mi smo odlučili da udvostručimo svoje napore (...) ja zaista ne znam koliko je para bilo potrošeno, ali mogu reći samo da su Sjedinjene Države smatrale da Milošević mora pasti (...) ključnim liderima opozicije mi smo stavili na raspolaganje mobilne telefone, koji su funkcionisali nezavisno od srpske telefonske mreže."  

Interesantna je njegova karakteristika dvojice čelnih figura opozicije - Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice: „Đinđić i drugi želeli su revoluciju, brze promene, a Koštunica je bio protiv naglih rešenja, smatrao je da sve treba da se odvija striktno po zakonu (...) Đinđić je krio svoje veze sa Miloradom Ulemekom (Legijom) i zemunskim klanom, koji su mu pružali podršku". Montgomeri ističe da su se Đinđić i Legija uoči 5. oktobra sastali i na tom sastanku „Legija i njegovi ljudi su pristali na pad Miloševića". 

Uporedo sa takvim otvorenim svedočenjem, ipak teško se može sumnjičiti tako iskusni predstavnik američke administracije za iznenadnu želju da otvoreno podeli sećanja o ionako zagonetnom trenutku srpske istorije - prevratu 5. oktobra i kasnijim događajima od sudbonosnog značaja za Srbiju. Cilj njegovog neočekivanog oglašavanja sa memoarskim sižeima otvara se i dalje. I on pokazuje da se čak i u bezazlenoj, reklo bi se, želji da podeli sećanja, sadrži oštar i pragmatični zadatak čoveka koji je involviran i koji utiče na političke procese u Srbiji.  

SUSRET SA MIROM On govori o svom susretu sa Mirjanom Marković krajem 2002. godine, na kome je tobože insistirala sama gospođa Marković. Na susretu je „ona bila nervozna, želela je samo da uruči svoje pismo, adresirano na predsednika SAD Dordža Buša". Praktično odbivši da razgovara, Mirajan Marković je ipak saopštila sadržinu pisma u kome moli Buša da se umeša i utiče na Haški tribunal kako bi on odobrio njenom mužu da ode na lečenje. I kao kulminacija i smisao Montgomerijevih otkrovenja  stoji izjava da njen muž ima ozbiljne probleme sa zdravljem, sa pritiskom, i da će on pre umreti braneći se, nego da izdržava bilo kakvu zatvorsku kaznu. I dodala, da „pouzdano zna, da već neko vreme on ne uzima lekove za svoj krvni pritisak i da bi tako mogao ubiti samog sebe". 

Izjava Montgomerija direktno je vezana sa maksimalno aktuelnim pitanjem koje se danas postavlja - sa zdravljem lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, koji se skoro osam (!) godina nalazi u tamnici Haškog tribunala. U javnosti je na najširi odjek naišla više nego sumnjiva priča u vezi sa lekovima protiv astme, koji su mu prepisani od tribunala, a koji izazivaju aritmiju (najpre su lekovi prepisani, potom neočekivano povučeni, da bi opet bili prepisani). Zahtevu sudskog veća o medicinskom konzilijumu ne udovoljava se već više meseci, pre toga je Šešelja uglavnom pregledao lekar opšte prakse ne upućujući ga čak ni na EKG. Kod Šešelja se u poslednje vreme puls stalno povećava do pokazatelja preko 130 otkucaja u minuti, njemu su neophodni hitna konsultacija kompetentnih stručnjaka i adekvatno lečenje. Stav Vojislava Šešelja je ovakav: on ne odbija i izvršava sve zahteve tribunala koji se tiču njegovog zdravlja upravo radi toga da tribunalu ne da povoda da ga optuži za izbegavanje lečenja i nepravilnu primenu lekarskih uputstava - tojest da ponovi slučaj sa Miloševićem, koji je, kao što se zna, doveo do njegove smrti. 

ŠEŠELJEVO LEČENJE Otkrovenja Vilijama Montgomerija veoma očigledno i grubo zidaju platformu za tumačenje događaja koji slede, za koje su scenarij, po svoj prilici, već napisli tribunal (i njegovi pokrovitelji). Ukorak sa Montgomerijem sva medijska sredstva u Srbiji, prozapadna partijska avangarda i nevladine organizacije - resurs SAD - slediće svoga „gurua" i ponavljati klišee koje je on lansirao o svesnom odbijanju Šešelja da se leči ili nepravilnom lečenju itd. I učiniće to tako da njega samog prikažu kao krivca za tragični ishod, pripremljen za lidera srpskih radikala. Sve istinski progresivne snage srpske javnosti, zemlje prijatelji Srbije, i u prvom redu Ruska Federacija trebalo bi da najozbiljniju pažnju obrate na situaciju u Haškom tribunalu, na monstruozna kršenja ljudskih prava, koja praktikuje tribunal.  

Uoči okončanja roka njegove delatnosti, tribunal se vrpolji u agoniji. S jedne strane, on treba da „pročešlja sve do kraja", a s druge - da maksimalno produži rok svog funkcionisanja, jer niz političkih zadataka još nije izvršeno. 


Prevod Rajko Dosković

Fond Strateške kuture, Moskva

 

Priča o Miloševiću kao sotoni vuče Srbiju u ambis

Priča o Miloševiću kao sotoni vuče Srbiju u ambis

 

Dok god čelni ljudi Srbije, ma kako da se zovu, budu ćutali pred teorijom stvorenom na laži da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju i započeo rat sa ciljem stvaranja velike Srbije, te da je napao Kosovo u nameri proterivanja Šiptara, Srbija i Srbi zauvek će nositi teret krivice i plaćati cenu za to.

Predsednik Demokratske stranke, uzgred i predsednik Srbije, Boris Tadić, sprema se na put u Hrvatsku. U stvari, on ide u Vukovar da se pokloni na „Ovčari" i još jednom, po ko zna koji put, izvini za srpske zločine. Nije mu daleko, pa će skoknuti i do Zagreba.
To nije loša ideja ali ako samo jedan trči okolo i sadi cveće, a svi drugi iz toga izvode sprdnju, onda se takva rabota pretvara u seriju otužnih skečeva koji izazivaju mučninu. Tadić je jedini glumac u tim skečevima. Njemu i njegovim Srbima (ako su Srbi njegovi) niko se ne izvinjava. Niti će. To je Borisu rečeno u brk, uprkos Rezoluciji o Srebrenici, odlascima u Potočare, izvinjenju Hrvatima i Hrvatskoj, uprkos svemu… Ništa nije pomoglo; Kosovo je i dalje pod okupacijom, Hrvatska i dalje Srbe tretira kao građane drugog reda, uskraćujući im osnovna prava, kao što je pravo na privatnu imovinu i pravo na rad; Haris Silajdžić i Mustafa Cerić i dalje tvrde da sva zla dolaze iz Srbije i da Srbiju treba ponovo na sud.

DEMOKRATSKA DRAMA SRBIJE
Svi narodi (generalno gledano) sa prostora bivše Jugoslavije, i njihovi režimi, doživljavaju Borisa Tadića isto kao što su doživljavali Slobodana Miloševića, a Srbija Borisa Tadića, za njih, je ista kao i Srbija Slobodana Miloševića. Postoje retoričke i kozmetičke razlike, usklađene sa vremenom, ali suštinske razlike nema; Slovenci, Hrvati, Muslimani, Crnogorci, Šiptari… svi oni, generalno gledano, tvrde da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju sa ciljem da stvori veliku Srbiju, da je izvršio agresiju najpre na Sloveniju, a potom i na Hrvatsku i Bosnu. Kosovo da ne spominjem. I svi uglas ponavljaju da na zapadnom Balkanu neće biti dugotrajnog mira, sve dok Srbija ne prođe katarzu, pokajanje, denacifikaciju.
Sve te „istine", poznato je, odavno je prihvatila i Međunarodna zajednica i tu ništa novoga nema, niti bi sve to bilo opasno za Srbe i Srbiju da drugačije misle i govore ljudi koje smo pre deset godina izabrali da naslede Miloševića. Ali, ne.
To je danas najveći problem Srbije. To je suština „demokratske drame Srbije", koja traje evo već deset godina. Otuda sve dolazi i tamo se sve vraća. To je đavolje gnezdo, brlog iz kojeg gamižu sve nečisti i hvataju se za noge Srbima, ne dozvoljavajući im da krenu napred.
Ono što o raspadu Jugoslavije, i svemu što je iz toga proisteklo, misle Stjepan Mesić, Haris Silajdžić, Jelko Kacin, Vladimir Šeks, Hašim Tači, Željko Komšić, Milo Đukanović, Sonja Biserko… misli i Boris Tadić. Da misli drugačije rekao bi.

Ne bih da stavljam ruku u vatru da je Vojislav Koštunica po tom pitanju identičnog mozga, ali znamo svi da je i on, dok se njegova slušala, javno ćutao na ovu temu.
Kako je sa srpskog stanovišta, sa pozicije službenog Beograda, moguće braniti Kosovo i Metohiju od američko-šiptarske okupacije ako se krene od stava – a Tadić očigledno kreće od toga – da je Milošević napao Kosovo i tamo izvršio etničko čišćenje. Da misli drugačije to bi valjda i rekao.
Nema tog Srbina koji može da odbrani i pokrene Srbiju i Srbe slažući se sa ocenama da je Slobodan Milošević bio sotona, monstrum, satrap krvavih ruku, balkanski kasapin, masovni ubica, ekskluzivni krivac za sve što se događalo na prostoru bivše države…
Bez obzira na to ko bio na vlasti u Srbiji, i kako god da se zove, ako pristane na gore iznete ocene o Miloševiću – dolazile te ocene sa eks-ju prostora ili sa Zapada, svejedno je – nema ni delić šanse da učini nešto dobro i pozitivno za Srbiju.
Kako i na osnovu čega Tadić, službeni Beograd, vlast u Srbiji… može od Hrvatske zahtevati, na primer, povratak ili nadoknadu 35 hiljada stanova otetih od Srba, ako se službeni Zagreb i službeni Beograd ne spore oko suštine rata vođenog devedesetih i Miloševićeve uloge u tom ratu. Ako se tu slažu, a slažu se, onda im je i zajednički stav da su Srbi u Hrvatskoj dobili taman ono što su zaslužili, jer su napali Hrvatsku, zajedno sa Miloševićem.

Nijedan od dosadašnjih predsednika i premijera Srbije, ove demokratske, postoktobarske, nije javno izgovorio rečenicu koja sve menja u odnosima Srbije i Hrvatske i Srba i Hrvata kao naroda. Ta rečenica glasi: Na prostoru bivše Jugoslavije vođen je građanski rat, kao posledica nasilne secesije Slovenije i Hrvatske, uz podršku dela međunarodne zajednice.
Ne postoji ništa izvan toga što bi moglo da se imenuje, čak, i kao delimična istina.
Nije Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, kao što tvrde svi hrvatski političari, među kojima i Ivo Josipović. Ne, to je laž na koju su pristale sve postoktobarske vlade u Beogradu.
Istina je da je Hrvatska, odlučna da izađe iz Jugoslavije i osamostali se, napala istu tu Jugoslaviju, njene institucije, zakone, armiju, svoje građane srpske nacionalnosti.
Rat u Hrvatskoj počeo je onoga dana kada su Tuđman i Mesić krenuli sa rehabilitacijom ustaštva i NDH, uvođenjem novčane jedinice zvane kuna (tako se zvala samo za vreme NDH) i zahtevom Srbima da potpišu lojalnost novoj hrvatskoj državi. To isto, na početku svoje države, uradio je Ante Pavelić.
Nije JNA napala Hrvatsku, već su paravojne snage republike Hrvatske započele sukob napadima na garnizone JNA u Hrvatskoj. Ko god kaže drugačije, pokvarenjak je i lažov. Lud nije, jer to ni lud ne može da tvrdi.

BLJUTAVA PREDSTAVA ZA NAROD

 

Šta je radio Slobodan Milošević u to vreme? Pomogao je Srbe u Hrvatskoj. Tačno. A, šta je drugo trebalo da radi i šta je tu sporno? Gde je tu zločin, agresija?
Ako su Austrija i Nemačka na sve moguće načine pomagale Hrvatskoj da se osamostali, a pomagale su, ako je Mađarska, pod pritiskom Nemačke, uvozila oružje za paravojne hrvatske snage, a radila je upravo to, šta su drugo Srbija i Milošević mogli da rade nego da pomažu delu svoga naroda, onom delu kojem je pretilo ponavljanje sudbine iz NDH.
Preterujem? Hoćete da vam još jednom, po ne znam koji put na ovom mestu, opišem šta se Srbima događalo u Sisku, Osijeku, Zadru, Splitu, Zagrebu, Karlovcu… pre nego što je izbio rat u Hrvatskoj.
Dok god Boris Tadić, ili bilo ko drugi u ime Srbije, sve ovo ne kaže javno, pred kamerama, Srbija će u odnosima sa Hrvatskom morati da bude snishodljiva, ponizna, na kolenima.
Mogu vlastodršci u Beogradu, ma kako god se zvali, do iznemoglosti da ponavljaju da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, to suštinski ništa ne znači.
Srbija, ova postoktobarska, pristala je na teoriju po kojoj je Milošević napao Kosovo i Metohiju i, tamo, nad Šiptarima izvršio strašne zločine i etničko čišćenje. Posle toga, kažu ovi koji su nam oteli i okupirali Kosovo i Metohiju, Srbija je zauvek izgubila pravo na taj deo svoje teritorije. Tako nešto Tadić i njegovi ne tvrde, reći će neko. Tačno, ali ćute kad drugi u njihovom prisustvu to pričaju. Ćutanje je znak odobravanja.

Ne može vladar Srbije o Kosovu ravnopravno razgovarati ni sa Hilari Klinton ni sa nekim sekretarom u Briselu, ako taj razgovor na stolu ima samo jednu teoriju, onu o Miloševiću kao jedinom krivcu. Tu nema razgovora. Tu se samo čeka presuda, njena visina i samilost druge strane.
Nije Milošević napao Kosovo, ni 1989. godine ni 1998. godine, jer čovek sam sebe ne može da napadne.
Srbija je, u skladu sa ustavnom i zakonskom procedurom, 1989. godine svela svoje pokrajine (do tada države u državi) na nivo autonomnih pokrajina, vraćajući sebi ingerencije koje je imala čak i po onom monstruoznom Ustavu SFRJ iz 1974. godine. Ništa tu nije bilo sporno. Sporno je što su Šiptari i pored uživanja prava o kojima su druge nacionalne manjine na svetu mogle samo da maštaju, tražili više od toga.
Onaj ko vlada i ko bi da vlada Srbijom imaće pravo i legitimitet da brani Kosovo i stvara pretpostavke za njegov povratak u ustavno-zakonski okvir Srbije, samo ako kaže da je 1998. godine srpska policija svim sredstvima, uključujući oružje, sasvim legitimno, intervenisale na delu svoje teritorije, koja se zove Kosovo i Metohija. Zašto? Zato što je tamo izbio oružani ustanak sa ciljem odvajanja i komadanja države. Koja bi to država na svetu postupila drugačije?
Ima li Tadić snage da javno upita partnere na eks-ju prostoru i „prijatelje Srbije" u međunarodnoj zajednici, kako to da je Hrvatska 1995. godine imala pravo da interveniše u Krajini, zoni pod zaštitom UN, a Srbija tri godine kasnije, nije imala pravo da interveniše na Kosovu.
Dok god Boris Tadić javno, pred kamerama, ne postavi to pitanje, njegova priča o nepriznavanju nezavisnost Kosova obična je tlapnja. Jeftina, prozirna i sve bljutavija predstava za narod.

 

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13916

Парада гладних

Парада гладних

Јер људи само мисле да су гладни... А, нису... Заправо су сити: глупости и превара

 

Каква дирљива вест: Српска напредна странка тражи и очекује од министара спољних послова ЕУ да донесу позитивну одлуку о прослеђивању кандидатуре Србије Европској комисији.

Е, то се зове парада поноса.

Кад се појави Тома Николић, не зна се више да ли је то он или бароница Кетрин Ештон. И обрнуто. Сличност је још упечатљивија ако их слушате. И то је добро. Постали смо Европа. Наша и њихова аристократија више се не разликују. Чак је бароница тек бледа копија првог српског евровојводе.

Четничка кокарда постала је греб-греб срећка. Кад изгребеш четничко знамење, искоче европске звездице. Шта логичније? Тако је еврогигант гребао и изгребао и стару странку. Алхемичарски претварајући кокарду у звездице. Сада се радикално напредни европејци гребу за власт, а једино изгребани, по ко зна који пут, биће грађани.

Џаба је Тадић арчио државне паре и ишао у Њујорк и Брисел да се сретне са бароницом Ештон, кад му је исто то, уз гибаницу и ракијицу, могао пренети и његов омиљени опозиционар. Јер нове Томине деонице произилазе из става баронице. Србоевропска идеја сада се брани последњим атомом снаге којом је некад брањена граница Карловац–Карлобаг–Огулин–Вировитица.

Поносно, како то и доликује великанима српске политичке сцене.

У земљи, у којој нису најпоноснији они који парадирају него они који туку полицију, зато што се љуте на неистомишљенике, још увек нико није организовао параду гладних. Ту параду ће организовати стомаци. Биће то јуриш, не на хомосексуалце него на робне резерве. Организоваће га надолазећа инфлација, незапосленост, неисплаћене зараде, дивљачки капитализам, беспризорна приватизација, банкарско робовласништво, неосетљивост државе за обичне проблеме људи, бестидан положај пензионера, којима се посредно поручује да треба брже да умиру да би растеретили пензиони фонд... И још много тога кумоваће паради гладних... Пре свега, дрскост да се очигледна немаштина кривотвори као успех социјално одговорне владе... Јер људи само мисле да су гладни... А, нису... Заправо су сити: глупости и превара.

Много тога у Србији је лажно и лицемерно.

На пример, самопрокламовани бранитељи породичних вредности који туку неистомишљенике. Ти „јунаци" ниједним јединим словом, а камоли масовним демонстрацијама, нису се огласили када је један црквени великодостојник оптужен да је силовао дечаке, јер педофилија је, ваљда, за те дичне „патриоте" суштаствена породична вредност. Каква изопачена логика, какво одвратно лицемерје! Ту предњаче оне владике које су бацале анатему на гејове, а нису ни реч прозбориле поводом педофилске афере свога колеге, случаја који је вољом Коштуничине владе, судски застарео. Какав ужас! Пред педофилијом се жмури, због ње се не демонстрира, чак ни усмено не протестује, њеним актерима не пресуђује ни световни ни црквени суд.

Зато, ако се неко пита одакле она количина беса на београдским улицама ономад, ето одговора – провалила се управо из тог лицемерја и лажног морала. Јер овде предмет осуде није суштина него њена последица. Не растаче се ово друштво само од себе. Том процесу су многи кумовали. Нарочито лажни моралисти, лажне патриоте и лажни европејци. Свако на свој начин и свако у свом интересу. Јер овде су сви на власти, испреплетани као црева у клупчад сопствених интереса.

У једном тренутку у Италији су нестале највеће политичке партије. Распале су се. Утрулиле изнутра. Заувек нестале. Појавиле су се нове политичке снаге.

Чини ми се да тај процес политичког труљења и у Србији и те како траје. И овде ће се многи распасти. Утрулиће у својој прљавој похлепи, у брлогу невероватних нагодби, корупције, безидејности, политичке импотентности... Појавиће се неки други, који ће нужно морати да ослушну обичне, унесрећене људе, транзицијом ојађене и демократским променама разочаране... Значи милионе њих...

Јер кад људи подигну главе, пацови им више неће бити у видокругу.

Жарко Јокановић

објављено: 26.10.2010.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Parada-gladnih.sr.html

MONTGOMERI: NATO bombardovanje bila greška

MONTGOMERI: Srbija napredovala, ali sporo

Autor: Tanjug

Poslednji američki ambasador u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) Vilijam Montgomeri izjavio je večeras u Beogradu da je u Srbiji i regionu od vremena Slobodana Miloševića postignut izvestan napredak, ali mnogo sporije nego što je bilo očekivano.

 „Ne kažem da nije ostvaren nikakav napredak. Napretka definitivno ima... U toku je proces pomirenja sa državama u regionu, mada je on sporiji nego ssto bih ja hteo. Beograd je najdinamičniji grad na Balkanu. Srbija je na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Međutim, cena svega toga je velika, a vremenski okvir je duži od očekivanog", rekao je ambasador Montgomeri na predstavljanju svoje knjige „Kad ovacije utihnu: Borba sa demokratskom tra nzicijom".
 Na osnovu iskustva koje je kao ambasador između 2000. i 2004. proveo u Beogradu, Montgomeri je, rekao da su Sjedinjene Američke Države u tom periodu posmatrale pitanja kao što su Kosovo i Metoija, Srbija, Bosna i Hercegovina ili Avganistan, kao „ američke filmove sa srećnim krajem", ali da je realnost ispala drugačija.
 „Problem je u tome što ovi slučajevi nisu bili filmovi sa srećnim krajem. Oni su knjige u kojima se jedno poglavlje završava, a drugo, možda opasnije i komplikovanije počinje", ocenio je Montgomeri.
 Montgomeri je naveo je i nekoliko primera, kao posledicu ovakve politike:
 „Avganistan je usred rata koji podseća na vijetnamski, Bosna je neuspešna država koju već petnaest godina rutinski održava u životu međunarodna zajednica, Kosovo ne može samo ekonomski da opstane i njegova budućnost još destabilizuje region."
 O knjizi u izdanju lista „Danas" (biblioteka „Pogovor") govorio je i Miroljub Labus, potpredsednik Vlade SRJ do 2006.
 Labus je kao glavne poruke koje je Montgomeri poslao tokom ovodecenijskog Boravka u i blizu Beograda – izdvojio pitanje Kosmeta koje treba rešavati i stav da je „lakše oboriti diktatora nego uvesti demokratiju".
     Montgomeri je u nedavnom intervjuu za Danas ocenio da je NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. bila greška i da je stvarnost posle te akcije drugačija od one koju je zvanični Vašington želeo.
 Više problema stvoreno nego što je rešeno pokretanjem NATO operacije protiv Jugoslavije, kazao je ambasador Montgomeri
    "Smatram, zapravo, da NATO bombardovanje jeste bila greška, jer je tokom te akcije bilo mnogo žrtava. Posledice se osećaju i danas. Jedna od njih je i činjenica da je veliki broj Srba ozlojeđen zbog politike Sjedinjenih Američkih Država i to se ne može osporiti. Međutim, prema mom mišljenju, to je manje važno od činjenice da je region još uvek nestabilan zbog pitanja Kosova", kazao je američki diplomata

http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/_montgomeri_srbija_napredovala_ali_sporo.83.html?news_id=26509

Лечење у Хашком трибуналу: Срби имате право да умирете!

ГЛАВНА ТЕМА | Борис АЛЕКСИЋ | 26.10.2010 | 21:48 0 коментара

Сам назив Хашког трибунала - Међународни суд за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године(1), најбоље говори о његовој природи и циљу. Из наведеног имена јасно се види да је задатак Хашког суда да „кривично гони одговорна лица" чиме се унапред искључује претпоставка невиности. Претпоставка невиности у међународном праву најчешће је одређена на следећи начин: Свако има право на претпоставку невиности, као и на сходно поступање, док и ако не буде осуђен у складу са законом током поступка који задовољава минимум прописаних захтева правичности.(2) Управо због овог пропуста у имену званичнивци Трубунала у Хагу најчешће користе скраћени назив – Међународни кривични суд за бившу Југославију.(3)Дакле циљ Трибунала је да прогони и кажњава оне које сматра кривим и пре завршеног законом прописаног поступка. Да ли онда треба да нас чуди што о здравственој заштити притвореника у Хашком трибуналу, бригу воде две медицинске сестре и један лекар опште праксе? Професор Момчило Бабић који је учествовао у прегледима др Војислава Шешеља у време штрајка глађу новембра 2006. године напомиње да је здравствена нега у Хагу катастрофална и да су због таквог опхођења многи људи изгубили живот! До данас укупно седам Срба је умрло у Притворској јединици Хашког суда или врло брзо након пуштања на слободу или након одласка на одслужење казне.Ђорђе Ђукић је ослобођениз притвора 24. априла 1996. због лошег здравственог стања, да би од карцинома у поодмаклој фази преминуонепуних месец дана после пуштања. Славко Докмановић је починио самоубиство 29.јуна 1998, године, док јеМилан Ковачевић због неуказивања правовремене и потребне помоћи преминуо1. августа исте године.Слободан Милошевић је преминуозбог неадекватног лечења 11. марта 2006. године, док је Момир Талић преминуо док је био на привременој слободи. Осуђени Милан Бабић убио се у хашком затвору, а Мирослав Дероњић је преминуоод рака плућа у завору у Шведској, где је био на издржавању казне. Самоубиство Славка Докмановића било је скандал за Хашки трибунал и „хашку правду". Само две недеље пре изрицања пресуде, после спроведеног доказног поступка, без пресуде је на онај свет отишао градоначелник Вуковара који је хашким судијама говорио да „пред собом имају сломљеног човека". Његов адвокат Тома Фила обавестио је трибунал о психичкој кризи Докмановића, кога су годину дана у затвору посећивали београдски неуропсихијатри. Суд је био упознат с њиховим стручним налазима и мишљењима, а адвокат Фила је последњи пут упозорио суд о тешком психичком стању свог брањеника два дана пре него што ће Докмановић извршити самоубиство!(4) Милан Ковачевић, анестезиолог и управник болнице у Приједору, имао је озбиљне здравствене проблеме. Надлежни у трибуналу и притворској јединици у Схевенингену имали су комплетну документацију о његовом здравственом стању, с подацима о више можданих удара и срчаном инфаркту који је оптужени добио приликом хашења и депортовања у Хаг. Знали су и за анеуризму, односно проширење трбушне аорте, која је дијагностикована годину дана пре смрти. Ковачевићев адвокат Душан Вучићевић изјавио је београдској „Политици" тада, да се његов брањеник те ноћи жалио на болове у стомаку и да је дежурни затворски лекар закључио да је реч о камену у бубрегу, дао му лекове против болова и отишао кући, а касније погрешно констатовао срчани удар као узрок смрти. Целе ноћи, казао је адвокат, Ковачевић је запомагао од болова док су остали затвореници безуспешно дозивали затворске стражаре. (5) Међутим када је у питању смрт Милана Ковачевића још је потресније сведочанство Душка Тадића који је био у ћелији поред њега. Већ приликом хапшења и депортовања у Хаг, Ковачевић је доживео више можданих удара и инфаркт, а надлежни лекари добили су и документацију о раније дијагностикованом проширењу трбушне аорте. Све то ипак није било довољно да буде адекватно збринут – умро је 1. августа, месец дана пошто је стигао у Хаг. Душан Тадић, који је имао ћелију поред Ковачевићеве, написао је за "Вечерње новости" како је ноћ пре него што ће умрети управник приједорске болнице сатима запомагао од болова. "Ишао сам од зида до зида ћелије, одлазио у кревет покушавајући да заспим, али није ишло. Плач је постајао све јачи и болнији. Онда сам притиснуо алармно дугме које се налазило у свакој ћелији. Нико се није одазвао. Поново сам притиснуо и опет ништа. Само се угасила контролна лампица која је до тада горела. Био сам сигуран да су и други затвореници на првом спрату реаговали као и ја. Због тога су нас, после краћег времена, све искључили", сведочи Тадић. Када је помоћ коначно стигла (после вишечасовне Ковачевићеве агоније), констатовано је да притвореник има бубрежни напад и добио је ињекцију против болова у стомаку. Истог дана Ковачевић је умро, а обдукцијом је утврђено како је узрок смрти пуцање главне артерије у пределу стомака због чега је искрварио!(6) Када је у питању Војислав Шешељ, лекар из Србије др Здравко Мијаиловић је још 16. октобра 2009. године на страни 12 свог стручног извештаја навео да он у Хагу прима лекове који могу да изазову аритмије и на тај начин ослабе срце.(7)Међутим све то није било довољно затворским лекарима јер су наставили да дају др Шешељу исту терапију. Лидер радикала је током ове године добио интензивне аритмије и тахикардију. Претресно веће IIIна челу са судијом Жан –Клод Антонетијем још је 30. јула 2010. године издало поверљиви налог којим је наложило медицинску експертизу и кардиолошки преглед Војислава Шешеља. Налог је извршен тек након три месеца у октобру 2010. године! У међувремену председник Српске радикалне странке је због интензивних аритмија 17. септембра 2010. године без сопственог пристанка хитно одведен у болницу Броново где је подвргнут електроконверзији (електрошоковима) како би му се успоставио нормални срчани ритам. Међутим и ова метода је била безуспешна. У  извештају др Мијаиловића из 2009. године констатује се да хашки лекари још увек нису утврдили узрок Шешељевих проблема и болести. У каснијим извештајима холандских лекара (из 2010. године) ови подаци су потврђени. Како је недавно саопшто тим за одбрану, Војислав Шешељ је прихватио хируршку интервенцију коју су предложили холандски доктори тзв. аблацио.(8)Подсетимо се да су затворски лекари у случају председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића користили изговор да се он наводно није придржавао преписане терапије у Хагу. Војислав Шешељ искључиво користи лекове који су му преписани од стране затворских лекара, али и поред тога његово здравствено стање се погоршава. У вези најављене хируршке интервенције треба имати на уму да је у Холандији према званичним подацима чаг 16 000 људи завршило у болници због неадекватног лечења!(9)Овај податак који је настао након опсежног истраживања говори да је здравствена заштита у Холандији на ниским гранама чиме се угрожавају људски животи.  Управа Хашког трибунала не може више да користи изговор како им наведени подаци нису били познати. Када су људски животи у питању они не могу ни да се изговарају недостатком средстава у буџету јер све те интервенције могу да обаве и нпр. руски лекари чији су стручњаци за кардиохирургију међу најпознатијим и најбољим у свету. На крају крајева како само име каже Хашки трибунал има задатак да кажњава одговорне. Како су то схватили најбоље се види из листе мртвих Срба. Ипак задржавамо наду да ће једног дана оваква пракса Трибунала у Хагу бити предмет независне истраге у Уједињеним нацијама, јер како Монтескје каже „неправда учињена једном опасност је за све."   (1)Види Резолуцију бр. 1166 (1998.) коју је Савет безбедности УН усвојио на 3878. седници13. маја 1998. године. (2)Члан 11 Универзалне декларације о људским правима УН (1948), Члан 14 (2) Међународног пакта о грађанским и политичким правимаУН (1966), Принцип 36 (1) Скуп принципа за заштиту свих особа које су притворене или затворене (1988), Члан 6 (2) Европскеконвенције за заштиту људских права и основних слобода (1953)итд. (3) http://www.icty.org/sections/OMKSJ (4) Политика, Смрт у ћелијама Схевенингена, 27.07.2008. године. (5) Исто (6) Види: Новости, Стража глува на јауке, 23.07.2009. године (7) Види: http://srb.fondsk.ru/news/2010/10/03/sheshel.html (8) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/135/Hronika/784578/%C5%A0e%C5%A1elj+pristao+na+operaciju.html (9)http://nos.nl/artikel/188118-veel-medicatiefouten-in-zorginstellingen.html

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/10/26/lechene-u-hashkom-tribunalu-srbi-imate-pravo-da-umirete.html

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Визе раздора

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Визе раздора

 

Почетком новембра министри иностраних послова 27 земаља – чланица Европске уније, размотриће проблем увођења безвизног режима за балканске земље.  Судећи по цурењу информација из тајних докумената, припремљених у Бриселу, дискусије ће бити жучне и, најверовтније ће руководство ЕУ прибећи преиспитивању раније усаглашених принципа и планова.  Први који ће бити „на удару" могу бити Албанија и Босна и Херцеговина, али такође и грађани Србије и Македоније, који од 19. децембра 2009. године  могу без виза улазити у земље-чланице ЕУ.

Европски комесар за унутрашње послове Сесилија Малмстрем упутила је, у без пресадана оштрим тоновима, поруке министрима спољних послова Србије и Македоније, Ивици Дачићу и Гордани Јакулеску. Документ је датиран 13. октобра. У њему се, поред осталог, каже:  „Како су  показали догађаји из ове године, низ држава – чланица  поново бележи забрињавајући раст лица која долазе из ваших земаља у потрази за азилом...Таква тенденција  изузетно брине и може  довести у питање целокупни процес визне либерализације на Западном Балкану". Сесилија Малмстрем је  саопштила Београду и Скопју да ће до краја октобра висока мисија ЕУ посетити њихове земље, како би проверила да ли оне предузимају некакве хитне мере у циљу превазилажења ситуације. Извештај те мисије  ће представљати полазну основу за  разматрање проблема, најпре на нивоу министара унутрашњих послова земаља – чланица Европске уније, а потом и у највишем  руководству ЕУ.

Сесилија Малмстрем није у ситуацији да се навикава на бављење проблемима безвизног режима. У фебруару ове године она се  морала ванредно умешати у ситуацију, насталу  око изненадног масовног прилива албанаца у Белгију, гда су они блокирали државне институције у Бриселу, захтевајући од владе азил, смештај, посао  и новчане компензације (1). Тадашњи белгијски премијер Ив Летерм позвао је власти Европске уније „да ограниче погубне последице либерализације европског визног режима" (2). Аналогна ситуација, раније исте године, настала је у Шведској,  што је био један од разлога за до тада незабележени успех националистичких снага, на челу са партијом „Демократе Шведске" на парлементарним изборима у тој земљи 19. септембра.

У октобру је Европски парламент одобрио  давање безвизног режима за грађане Албаније и Босне и Херцеговине,  али  у светлу последњих закључака Сесилије Малмстрем, та одлука изгледа исхитреном. Међу земљама, које позивају руководство ЕУ да преиспита одлуку о безвизном режиму су  Аустрија, Немачка, Француске, Шведска, Белгија, Холандија и Норвешка, које осећају снажан притисак вишехиљадитог таласа имиграната са Балкана, у првом реду албанаца.

Данас Белгија председава Европском унијом и њено негативно искуство са хиљадама македонских и косовских албанаца може одиграти одлучујућу улогу у даљој судбини безвизног режима за Балкан.  Према подацима белгијских владиних извора, у јулу и августу властиме земље званично се обратило око хиљаду и по становника бивше Југославије, од чега половину чине косовски албанци.  А колико се „гостију"  тек „утопило" у земљи, остаје само да се нагађа. Аналогна тенденција бележи се и у Немачкој. Ако је у јулу у земљу дошло 129 лица са Балкана, која су тражила азил, у августу их је било већ 225, а у септембру – 800. Пикантност ситуације своди се на то,  што власти земаља-чланица ЕУ исплаћују накнаду чак и оним придошлицама, којима се одбија захтев за дозволу боравка. У Швдској, на пример, та сума износи 500 евра (3). Добвши толику суму, албанци масовно одлазе у суседну државу, чланицу ЕУ, у којој се процедура понавља.

Белгијска влада последњих дана предузима активне покушаје да поправи ситуацију. Државни секретар за питања имиграције Мелхиор Вателе сматрао је неопходним да се одмах упути у Београд, како би  разговарао са представницима српских власти и од њих чуо које конкретне мере поредузимају у циљу „обуздавања бујице тражиоца азила".  Међутим, власти Србије у конкретним условима не могу  понудити ништа више до детаљне провере од стране пограничне службе свих оних, који се сумњиче да намеравју отићи у Европску унију  из разлога горе наведених користољубивих циљева.

Главни пробем, међутим,  није толико у укидању визног режима за грађне Србије, Македоније, Албаније и Босне и Херцеговине,  колико у нејасности перспектива интеграције држава Балканског региона у Европску унију. Прилив нелегалних имиграната, избеглица, авантуриста и друге, непожељне за  „пристојне Европљане"  балканске „клијентеле"  - а тај прилив је  је ове године  попримио претеће  размере (поред осталог као последица непромишљених потеза самог Брисела) – приморава да се у планове евроинтеграција унесу суштинске корекције. И овде су у „истом кошу" са Србима или албанцима такође и Турци, а према Турској Запад игра кудикамо сложенију игру, са више варијаната.

Управо су се перспективе либерализације визног режима за Турску нашле у центру пажње преговора, одржаних 22. октобра у атинском преграђу Вулјамени између грчког премијера Георгијуса Папандреуа и његовог  турског колеге Реџепа Таипа Ердогана.  Према  изјави Папандреуа, стране су усагласиле „заједничку иницијативу у односу на ЕУ", која предвиђа „систематичнију и кудикамо ефикаснију сарадњу" у сфери решавања имиграционих проблема. Међутим,  развој односа ЕУ како са Турском, тако и са балканским  државама, директно зависи од мењајућег баланса снага у „јединственој Европи".

Изражавајући све снажније мишљење у земљама – чланицамна Европске уније, министар унутрашњих послова немачке земље Баварске Јоахим Хермани изјавио је  ових дана, да „ако се ситуација и даље буде развијала у датом правцу, ЕУ треба да делује и врати обавезне визе" за становнике балканских земаља.

Европска унија  постепено постаје талац својих пређашњих планова ширења и суптилних геополитичких игара, које се, како се сада показало, нису оправдале.

___________________________

[1] Le Soir, 24.02.2010. [2] Le Soir, 26.02.2010. [3] Danas, 21.10.2010. Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

 

Jelena Guskova, direktorka u Ruskoj akademiji nauka, za ALO!:

Šta će Srbiji pomoć Rusije, kad dajete sve što Zapad traži!

Ponedeljak - 25.10.2010

Direktorka Centra za izučavanje savremene balkanske krize u okviru Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Jelena Guskova, koja se decenijama bavi srpskim i balkanskim temama, u intervjuu za „Alo!" simbolično opisuje situaciju u Srbiji rečima da „nam kuća gori, a mi čitamo uputstvo o gašenju požara".

 

Ona smatra da nam tek predstoje nevolje u Sandžaku i da za „popustljivost" u vezi sa Kosovom Srbija neće biti nagrađena.
- Nema sumnje da je Sandžak novo žarište sukoba. Pri tom, vi sami raspaljujete probleme i u Vojvodini, i u Sandžaku. Čini se nespornim da ako pristaneš na ustupak jednoj strani, drugoj strani daješ znak da to možeš učiniti i drugi, treći, četvrti put...
- Mislite da su događaji u Sandžaku povezani sa Kosovom?

- Sve teritorije sa većinskim albanskim stanovništvom u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj samo čekaju signal kako bi pošle putem Kosova. Taj signal će dobiti kada Kosovo stekne status nezavisne države, što će neizostavno voditi ka stvaranju „velike Albanije". Šteta što je Srbija pasivna povodom toga. Na budućim pokoljenjima Srba će biti da razmrse to što su zapetljali današnji srpski političari.
- Šta je najpametnije što bi Beograd mogao da uradi u vezi sa Sandžakom?
- Kakav savet biste dali čoveku čija je kuća u plamenu, a on sedi u fotelji i čita knjigu o načinima gašenja požara?! Treba da uzme kofu sa vodom i pozove susede u pomoć!

- Može li Srbija i dalje da računa na podršku Rusije?
- Ako Srbija uporno pravi ustupke u pitanjima o Kosovu, Vojvodini, Sandžaku, zašto vam treba podrška Rusije?!
- Kako Moskva gleda na to što je Beograd prihvatio zahtev Brisela i izmenio rezoluciju o Kosovu u UN-u?
- Moskva je reagovala suzdržano, potvrđujući svoju poziciju o neprikosnovenosti Rezolucije 1244. Međutim, postavlja se pitanje zašto je toliko dugo trebalo podržavati Beograd, kada je Srbija rešila da se odrekne svoje pozicije? Meni je iskreno žao što Srbija nije iskoristila to što je na njenoj strani bila Rusija i što je bilo moguće još dugo ne priznavati nezavisnost Kosova. Ipak, na kraju krajeva, to je vaša zemlja i na vama je da rešite da li ćete dati deo svoje teritorije.
- Da li je, kako neki tvrde, Srbija nedavno usvojenom rezolucijom u UN-u faktički priznala nezavisnost Kosova?
- Na prvi pogled, nova rezolucija ne nosi u sebi neposrednu pretnju za Srbiju, ona je neutralna, bezuba, bukvalno nikakva. Ipak, ima u rezoluciji jedna nijansa na koju bi trebalo obratiti pažnju. Tekst u kome se govori o nastavku dijaloga između Beograda i Prištine srpska sredstva javnog informisanja prevode kao dijalog između strana, a na Zapadu tvrde da je u pitanju dijalog između dve države. Uzalud je Srbiji da tvrdi da ne priznaje nezavisnost Kosova, odgovoriće joj da u njenoj rezoluciji nema ni reči o tome. I u pregovorima će pokušati da postave stvari kao da se govori o dijalogu dve nezavisne države.
- Šta Srbija može očekivati od Evrope posle svojih ustupaka?
- Verovatno se Boris Tadić saglasio sa izmenom rezolucije zato što je na pregovorima sa Ketrin Ešton razmatrao pitanja zaštite spomenika kulture, srpskih enklava, možda autonomije za severni deo Kosova, Kosovsku Mitrovicu. Ipak, ne treba zaboraviti da EU nikada nije bila „prva violina" pri rešavanju balkanskih pitanja, prema tome, da li Srbi treba da se nadaju poštovanju dogovorenog? Mislim da će ipak odlučujuću ulogu imati SAD. U svakom slučaju, tako je bilo do sada. Pa zar nema NATO na Kosovu svojih interesa - vojnu bazu „Bondstil", koja nije pod kontrolom nijedne međunarodne organizacije? Osim toga, ne rešiti pitanje u korist Albanaca posle toliko godina pojačanog pritiska, za SAD bi značilo gubitak prestiža, tim pre jer se proces suviše odužio i davno izašao iz roka koji je predvideo Vašington. Nije za poverovati da će Srbiju brzo primiti u EU. Nju, istina, žele da nagrade za popuštanje, ali ne znaju na koji način.
- Koliko vam realno deluje priča da će doći do podele Kosova?
- Zašto ustupiti Srbiji deo teritorije Kosova, kada će ona ionako sve dati? Da, još uz to, neće požaliti ni Sandžak, Preševo, Bujanovac, Medveđu, kao i sve što budu tražili...

 

Podmetanje Engleske i SAD

- U poslednje vreme u Srbiji i Rusiji je došlo do veoma dobre saradnje u mnogim oblastima ekonomije, nauke, vojnoj sferi. To nije moglo ostaviti Zapad ravnodušnim. Vas su tako dugo uništavali, a vi ste nastojali da osigurate podršku Moskve i, štaviše, da vodite samostalnu politiku. Zbog toga je cilj SAD i Engleske da naruše ovu saradnju, obećavajući u zamenu idilu nakon pristupanja EU. Oni će učiniti sve da biste vi odustali od „Južnog toka", od ruskog Centra za vanredne situacije u Nišu, predložiće pristupanje NATO... A to ne može da ne utiče na rusko-srpske odnose.

 

G. Simonović

http://www.alo.rs/vesti/32231/Sta_ce_Srbiji_pomoc_Rusije_kad_dajete_sve_sto_Zapad_trazi