Финансијско наличје духовне експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана

 

 

Олга ЧЕТВЕРИКОВА

Финансијско наличје духовне експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана

 

 

Кораци, усмерени у правцу зближавања Русије са НАТО и промене лика тог војног блока у очима руске јавности, чине се паралелно са покушајима да се Русија  удене у друховни простор западне цивилизације. То се на највидљивији начин испољава на примеру развоја односа са Ватиканом.  Католичку цркву многи покушавају да представе као „духовну сестру" православља, која је позвана да  помогне Русима у борби против атеизма и бездуховности. Иникативан је у том погледу сусрет генералног  старешине Језуитског  реда Адолфа Николаса крајем лета са представницима Оделења за спољне црквене везе Московске патријаршије, у току кога је у својству евентуалне области сарадње означена сфера религиозног образовања, где језуити имају богато искуство. Посебна пажња била је поклоњена разматрању питања о томе, како  превазићи историјски настале међу православним верницима представе о језуитима.

Подсетимо шта је то Језуитски ред. То је организација, створена у јеку Реформације за спас папске власти, која од својих чланова захтева беспоговорну послушност папи. Ред се увек одликовао жестоком дисциплином, уређеним системом управе и апсолутном  подчињавању руководству. Све је то лепо описао оснивач реда Игнатиј Лојоло у књизи „Духовне вежбе".

У наше време, када се ствара глобални систем тоталне контроле над личношћу, поуке Лојоле нарочито су актуелне: језуит „треба да  гледа на старијег као на самог Христа,  он се мора повиновати старијем као  труп, који се може  превртати на све стране, као  палица, која се повинује сваком замаху, као  воштана лоптица, која може  променити изглед и растезати у свим правцима". Та искуства доследно су примењивали нацисти, од којих су многи, поред осталих Гебелс и Шеленберг (шеф службе безбедности СС), стекли језуитско образовање. Шеленберг је и отворено на Нирнбершком процесу, већ као осуђени на смрт, изјавио: „Организацију СС  створио је Химлер у складу са принципима Језитског реда. Правила и духовне вежбе, које прописује Игнатиј Лојоло, били су онај модел, који је Химлер покушавао да репродукује у оригиналу".

Друга одлика реда јесте његов чувени језуитски морал, који омогућава  прилагођавање погледима и моралу људи сваког времена и места живљења, и да се оправдава било који неморални поступак, ако такав води циљу који је одредио ред („циљ оправдава средства"). Управо у систему „моралне теологије" језуита, који су васпитали читаве генерације представника европске елите, леже извори оног „двоструког морала", који је постао један од кључних принципа западне дипломатије и погодно оружје за одбрану интереса Запада у светској политици.  И данас они исто тако активно постављају своје људе на кључне положаје у државним структурама не само у Европи, него и у САД. Довољно је сетити се да су језуитске приватне високошколске установе завршили бивши руководиоци ЦИА В.Кејси (Фордхемски универзитет), Д.Тенет (Џорџтаунски универзитет), Роберт Гејтс (Џорџтаунски универзитет) и данашњи шеф Л.Е.Панета (Универзитет Св. Кларе).

Тај  „прилагођавајући морал" увек је омогућавао Ватикану да се бави обавештајним операцијама, политичким и дипломатским интригама, манипулисањем државних и друштвених  руководилаца и, најзад, банкарским операцијама.  Данас католичка црква све дубље тоне у сферу финансијских махинација, што се понајбоље испољило у  причи која је у вези са Институтом за питања религије (ИПР), званим Ватиканска банка.

Крајем септембра 2009. године нови шеф ИПР постао је  шеф италијанског оделења Сантандер банке, Готи Тедески, који је у тесној вези са „Опус Деи" и познат као велики стручњак за финансијску етику. Његово наименовање на ту функциују умногоме је било скопчано са тежњом Ватикана да максимално подигне репутацију банке, која је снажно  пољуљана због пређашњих скандала, а нарочито после недавног објављивања у Италији књиге „ООО Ватикан", у којој је на основу 4 хиљаде тајних докумената ИПР описано, како је та банка 90-их година  стварала сложени систем тајних рачуна за прање новца.  Тадашњи руководилац банке Калоја је  због тога скинут са функције пре времена, јер није оправдао поверење, а  Готи Тедески, који је дошао на његово место, почео је радити на стварању новог имиџа ИПР, који би одговарао представама о „етичкој глобализацији" – тој основној бризи папе Бенедикта XVI, како се то види из његове енциклике 2009. године CaritasinVeritate, објављене уочи сусрета G-8 у Аквили.

Међутим,  тек што је стручњак за „финансијску етику" приступио „прању" имиџа ИПР, већ у децембру 2009. године тужилаштво Италије позабавило се истраживањем схеме прања пара Ватиканске банке преко рачуна банке UniCredit, а у септембру 2010. године против шефа те  банке Готија Тадеског покренут је кривични поступак, па се он тако заједно са генералним директором ИПР Паолом Чипријанијем нашао под истрагом. Банка се сумњичи за кршење закона о транспарентности, пошто је намеравала да дозначи 23 милиона евра са свог рачуна у италијанској банци CreditoArtigianato немачкој филијали банке JPMorgan и 3 милиона евра – BancadelFucino на рачуне непознатих лица. Сматрајући да се операција може квалификовати као прање пара, правосудни органи су  ставили забрану на та средства и фактички по први пут применили тако строгу меру према активама Ватиканске банке.

Зачудо,  управо тада, када се „бедем" католичких финансија поново нашао у центру скандала, у Москви је одржан руско-италијански симпозијум уз учешће банкара Ватикана на тему „Етички аспекти банкарске делатности и социјална улога банака: искуства Русије и Италије". Симпозијум је одржан 11-12. октобра 2010. године на иницијативу Фонда кардинала Пола Пупара (бившег председника Папског савета за културу). Како је наглашено у  прочитаној на симпозијуму поруци папског нунција у Русији, архиепископа Антонија Менинија, тема сусрета је „необична", али „интересантна".

Збиља, за  православца је та тема крајње необична, пошто је у његовој свести делатност савремене банке, као институције, која постоји на рачун убирања процената, од испокона осуђиваног од стране Цркве,  најблаже речено,   неспојиво са хришћанском етиком.  Међутим, секуларизовани католицизам, намећући ту тему, упорно покушава „прилагодити" православце у Русији „напредном" погледу на свет, слободном од темељних вредности хришћанских погледа на свет.  На симпозијуму је постављено питање о могућности стварања „хришћанског   банкинга" (?), коришћени су такви појмови као што су „хришћански финансијски инструменти" (?), „хришћански систем микрокредитирања" (?) и други. Још у септембру, у току припрема за симпозијум  у Москви одржан је округли сто „Перспективе православног банкинга у Русији" (1) уз учешће представника различитих бизнис-структура, на коме су разматрани „православни банкинг као инструмент повећања узајамног поверења",    „механизми православног банкинга", „законодавна подршка у сфери развоја православног банкинга" и друго.

Наметање од стране Ватикана „финансијско-етичке" тематике „православно-католичког дијалога" представља као такво  најновији покушај да се Православна црква увуче у опасну дискусију (а на прошлом симпозијуму предложено је да се  оне учине редовним), иза које ће неминовно уследити практични кораци у правцу стварања јединственог „хришћанског" банкарског простора. И при ширењу „православно-католичког дијалога" сарадња у сфери финансија за Ватикан може постати и кључни правац.

Од посебног интересовања овде је делатност популарне у одређеним руским круговима Сантандер банке, чију је италијанску филијалу водио управо Готи Тедески.  Сантандер банка, која је главна финансијска група Шпаније, прва банка у еврозони и девета у свету по тржишној капитализацији, заиста заслужује пажњу. Као прво,  због њене блискости реду „Опус Деи": са њом је повезан и Готи Тедески, и садашњи председник банке, милијардер Емилио Ботин, чија је супруга  Палома О' Шеа  супернумерариј реда (управо је Ботин увео Готија Тедескуа у најближе окружење Бенедикта XVI). Друго, Сантандер банка улази у најзначајнију ротшилдовску структуру – Интер-Алфа група,  створену 1971. године, када је Ричард Никсон укинуо златну подлогу долара, означивши почетак демонтаже Бретон-Вудског система. Интер-Алфа група је као таква банкарски конзорцијум, који води Краљевска банка Шкотске (RBS) и која  обједињује једанаест водећих европских банака које контролишу Ротшилдови,  међу којима су  холандска ING Banka, француски Société Générale, ирска AIB Group, италијанска Intesa Sanpaolo, португалски Banko Espírito Santo, Национална банка Грчке и друге.  Краљевска банка Шкотске, која сервисира краљевску породицу  Велике Британије, такође улази у Европски округли сто по питањима финансијских услуга (ЕОСФУ), који у својим извештајима током последњих година активно брани концепцију стварања јединственог надзорног и контролног органа («the lead supervisor concept») као најпродуктивнијег средства за интегрисање европских финансијских тржишта.  Овај орган треба да постане  „мегарегулатор" делатности свих трансграничних финансијских организација.

Од тренутка свог оснивања 1857. године финансијска структура Сантандер банке налази се у сфери утицаја Ротшилд-групе,  са којом су повезани представници породице Ботин, који су у почетку били на челу ове банке. Захваљујући тим везама банка је успела да оствари ширење своје мреже најпре по читавој Шпанији, а затим да финансијску експанзију пренесе у Латинску Америку (Аргентину, Мексико, Бразил, Чиле и друге земље), где Сантандер банци припада 10 процената свих банкарских актива и, најзад,  да учврсти своје присуство у Европи, закључивши стратешки савез са Краљевском банком Шкотске, под чијом се управом фактички налази и данас.  Имајући у виду  да са британским банкарским кућама и са Ротшилдима има снажне историјске везе, и другом  великом банком Шпаније – Билбао  Визкаја Архентарија (BBVA), и да заједно са Сантандер банком она контролише 56 процената шпанског банкарског капитала, може се сматрати да је  банкарски систем Шпаније, у суштини, филијала Лондона.  Није случајно  што је , када је  у условима финансијске кризе Европска комисија затражила од шкотске банке  да у замену за финансијску помоћ стави на продају 700 њених филијала, управо Сантандер банка понудила да купи 318 њих, иако  она већ поседује 1,3 хиљаде различитих оделења PBS.

У својим извештајима Сантандер банка  представља се као просперитетна банка, која по годишњим профитима у последње три године претиче Bank of America, JP Morgan, Union Bank of Switzerland и ту исту RBS. Међутим, целокупна империја Сантандер банке  као таква, како се изразио иследник Д.Смол,  није ништа друго до лутка великих димензија, без озбиљних актива. Главни свој профит банка стиче на рачун  надувавања огромног спекулативног балона у Бразилу, Великој Британији и Шпанији. У Бразилу – захваљујући операцијама са бразилским државним обавезама, које  су као такве грандиозна финансијска пирамида, а у другим земљама –операцијама са  некретнинама, захваљујући којима је Сантандер банка  акумулирала огромне „токсичне" активе, које су довеле до  драстичног пораста невраћених дугова у шпанском банкарском систему. Име председника банке у више се наврата доводило у везу са трговином наркотицима.  На пример, у спетембру 2004. године стални подкомитет сената САД за истраге упутио је „строго упозорење" Сантандер банци и HSBC због слабе контроле  поштовања мера за спречавање прања новца и добијање сумњивих дознака у висини од 35 милиона долара од лица, које се сумњичи за наркотрговину из Екваторијалне Гвинеје.

Међутим, Емилио Ботин не види овде никаквих проблема. Он тежи да своју банку претвори у прву по величини банку Енглеске по обимима тржишта, профиту и рентабилитету. Како пише Д.Смол,  „таквим ће се трофејем Ботин и његови енглески покровитељи дичити, чак  ако и целокупни светски систем истовремено пропадне. Синдром Сантандера  - то је смртоносни лоповлук, од кога се патриоте Русије, Кине и Индије требају држати подаље".

Д.Смол наводи оне земље, за које је Сантандер банка нарочито заинтересована. Та се заинтересованост изражава у разради  Фонда М.Ботинас (лични фонд породице Ботин) сопственог пројекта БРИК, у складу са којим  су од 2006. до 2009. године  у штабу фонда у Мадриду одржавани годишњи сусрети са представницима политичких кругова Кине, Индије, Русије и Бразила ради  приватног разматрања питања о томе, каква треба да буде оријентација ове или оне земље. Политичке, економске и стратешке корекције курса, које треба да изврши Русија, разматране су на одговарајућем семинару 2009. године.

Током последњих година Сантандер банка у Русији  развија необичну активност, делујући преко свог оделења „Сантандер Консјумер Финанс, С.А". Иако је његова специјализација – аутомобилско кредитирање клијената, главни правац његове делатности сасвим је други.  Може се сматрати, да је данас Сантандер сасвим заменио у Русији Соросов фонд, концентрисавши се на научно-образовне пројекте.

Сантандер је, по свој прилици, једина банка у оквиру које постоји посебно глобално оделење, под називом „Универзитет Сантандер", које одговара  за реализацију програма сарадње са академским заједницама у различитим земљама света (углавном у Латинској Америци). Ово оделење пружа подршку универзитетима, са којима банка има споразум о сарадњи,  пружајући им различите врста стимуланса – стипендије за школовање, организовање пројеката за предаваче и истраживаче,  подсатицање унапређивања односа између универзитета и бизнис-заједница. У периоду од 1996. до 2008. године у те је сврхе усмерено око 590 милиона евра. Данас су споразуми потписани са преко 700 универзитета, а  још  шири пројекат „Универзија" обухвата 1169 образовних установа у 23 земље, у којима се школује и ради 13,5 милиона студената и предавача.

У Русији су партнери Сантандер банке  већ 8 водећих високошколских установа земље, међу којима и Висока економска школа – ВЕШ)

Делатност Сантандер групе представља уникатни пример иновативног глобално-мрежног пројекта, када приватна банка, окупљајући око себе водеће универзитете света, формира сопствени транснационални систем („Сантандер-мрежа"). Покушавајући да  понуди  синтезу зеленашко- спекулативних и „високоидејних" принципа, Сантандер банка  постала је модел уније бизниса са католицизмом опус-деистичког тумачења.  Имајући у виду да је актуелни шеф Ватиканске банке акумулирао богато искуство, радећи у Сантандер банци, можемо  замислити у шта ће се преокренути  по Русију искуство позајмљивања „банкарске етике" и  стварања кобног „православног банкинга".

_____________  (1) http://kpp-russia.ru/?p=766

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

 

Загонетка WikiLeaks

 

Јелена ПУСТОВОЈТОВА

Загонетка WikiLeaks

 

Такав пуноводни канал за  отицање информација, као што је WikiLeaks, сведочи не само о моћи Интернета, него и о постојању најновијег, добро одшлифованог програма, за испирање мозгова.

Већ прва „бомба" у виду „авганистанског досијеа" подигла је буку: у слободном доступу нашло се на десетине хиљада докумената, који осватљавају практично све аспекте операција војске НАТО у Авганистану – рапорте  командира различитог нивоа о резултатима операција, појединости борбених акција, службене аналитичке белешке и много још штошта.

Нова бујица процурелих информација, када је WikiLeaks објавио још око 400 хиљада (!) докумената Пентагона о рату у Ираку – такозвани „ирачки досије" – инспирише на пажљивије читање оног, што следи из WikiLeaks.

*** «Ирачки досије» обухвата период од марта 2003. године, до краја 2009. године. У њему се говори минимум о 15 хиљада раније неевидентираних убијених лица. У документима се садрже дела за све настрадале и погинуле у борбеним операцијама коалиционих снага у Ираку. Из материјала следи, да су војни ресори САД фиксирали смрт 109 хиљада људи, од којих су 63 процента били мирни становници. Тојест,  жртава међу мирним становништвом било је знатно више, него што се претпостављало. Губици ирачке армије изнели су 15 хиљада војника, а коалиционе снаге изгубиле су 3700 људи. «Непријатељ» је  имао око 24 хиљаде убијених. Укупан  број настрадалих Ирачана износи 285 хиљада људи. Плус уз то још случајеви примене мучења  ухапшених од стране ирачких полицајаца и војске, од којих многи нису били истражени, а виновници су, разуме се, остали  некажњени.  Плус уз то још и подаци о случајевима, када су сарадници  скандалозне америчке приватне војне компаније Blackwater отварали ватру по мирном становништву. И тако даље, и тако даље... Око 400 хиљада рапорта америчких војника скида завесу са мрачних мрља ирачке кампање. Индикативно је да код америчких војника, увучених у скандал, нема  увежбаног мишљења о његовим разлозима.  По речима начелника штаба армије САД, генерала Џорџа Кејсија,  који је руководио војском у Ираку у периоду од 2004. до 2007. године,  ирачки фајлови WikiLeaks уопште не одговарају стварности. Војни представници, каже генерал, посећивали су ирачке мртвачнице ради евидентирања погинулих, али се он не присећа ни једног случаја да су неправилно приказиване информације о погибији цивилних лица. Званични представник Пентагона, пуковник Дејв Лепан изјавио је, да амерички војници уопште никада нису водили прецизну евиденцију о погинулима међу цивилним лицима. Он је подвукао, да су такви подаци стизали од независних организација, и зато се веома разликују.  Више година касније израчунати тачан број  погинулих, користећи податке које су предочиле те организације, није могуће, каже Лепан. А ево шта је занимљиво: западну штампу није толико бринуо број погинулих на обе стране, већ их је бринуло мноштво чињеница о пребијању људи, о  иживљавању над њима, када су их мучили струјом, електричним сврдловима, када су им на кожу сипали киселину, убијали без суђења и истраге. Не зато што је то нељудски. Већ зато што су сва та недела чинили „варвари" из шиитских „ексдрона смрти", који су били подређени директно ирачком премијеру Нури ал-Малику,  који је  прогонио противнике власти, углавном суните. Шта ту рећи – писмен пропагандистичко-психолошки потез: да, ми, Американци, подло смо започели рат, водили смо га подло и, изгубивши, поступали смо подло, али ево вам још већих подлаца, који су криви за све те ужасе... Отац-оснивач и један од руководилаца WikiLeaks Џулијан Асанж недавно је изјавио, да је његов циљ био да „утврди истину". Дајте да видимо како та истина изгледа. Шта то ново, не рачунајући детаље о зверствима војника САД и њихових најамника у Ираку, саопштавају стотине и стотине страница докумената? Тај исти Дејв Лепан из Министарства одбране САД је истакао, да се у њима не разоткрива стратегија вођења рата, или нарочито тајна информација. Нема у „процурелим информацијама" WikiLeaks ни речи о томе, како је из дана у дан током свих тих година  крадена ирачка нафта и танкерима из турске луке Џејхан одвожена у Америку. За мале паре. Или информација о томе, да се у Фалуџи, коју су уништили амерички пројектили са нискообогаћеним уранијумом, и дан-данас рађају деца-наказе. Многи су приметили:  након што је WikiLeaks поставио на Интернету "авганистански досије", власти САД, изражавајући бурне протесте, ипак нису прибегле унутрашњој истрази у циљу откривања извора цурења информација.  Како је признао уредник „Нјујорк тајмса" Бил Келер, када су се чланови редакцијског колегијума тог листа обратили Обаминој администрацији са молбом да  објасни, шта могу, а шта не могу објављивати, њима је изражена „захвалност на брижном односу према документима", и ништа више од тога. WikiLeaks ствара утисак,  да је већина цивилних жртава у Ираку  на  души самих Ирачана и актуелног премијера Нури ал-Малика, који је кажњавао своје противнике – суните. А Американци су криви само зато, што су ћутали.  Подсетићу, ипак, да је WikiLeaks „процурио" одмах након  што су се под притиском Техерана помирила два одавнашња супарника-шиита, тај исти Ал.Малики и Муктад ал-Садр, најпопуларнији религиозни лидер из Кума. А то значи да је у Ираку настала реална перспектива стварања владе, пријатељске Ирану! Приметила бих да је иранска тема веома  снажна у другом „замешатљству"  WikiLeaks. Материјали указују на Иран који је, тобоже, активно помоагао екстремистичкој илегали у Ираку у циљу да минира стабилност у земљи и појача свој утицај на ирачку владу. Ако је веровати „исцурелим" подацима,  Корпус бранилаца исламске револуције обучавао је ирачке теренске командире и помагао им да  разрађују операције. Герилцима је такође предавано оружје – минобацачи, експлозивни уређаји, аутомати. И да су Иранци чак учествовали у борбеним акцијама са Американцима и њиховим савезницима заједно са Ирачанима. Чему све то, да ли је потребно објашњење? Мислим да није. Потреба за  утврђивањем „истине" Џулијана Асанжа, која  боде у очи, разуме се,  испољена је у Ирану. Шеф Високог савета Ирана за права човека Мохамед-Џавад Лариџани изјавио је,  да су  разобличавања WikiLeaks наручена од стране самих власти САД.  Међутим, она су  понајвише корисна Израелу, који решава своје стратешке задатке рукама ционистичког лобија у Вашингтону.  Нису ли Израелци управо ти, који су  те материјале и сервирали Асанжу? Можда је то само претпоставка, али...некако се намеће. Довољно је сетити се америчке верзије догађаја 11. септембра  2001. године, који су постали „кључ" за упад САД у Авганистан и Ирак,  када су Американци  наметнули причу о неухватљивој „Ал-Каиди", која  стално прети да ће уништити Сједињене Државе, али је при том сасвим лојална Израелу. Генерал Хју Шелтон, који је у периоду од 1997. до 2001. године био председник Здруженог комитета начелника штабова САД, у недавно објављеним мемоарима под насловом „Без колебања: одисеја америчког војника" пише, да ирачки рат „није био потребан", да је администрација Џ.Буша прибегла  рату „ослањајући се на серијску лаж", и да су Вулфовиц и други неокони из израелског лобија гурали Вашингтон у  кланицу „долазећи скоро до кршења субординације". Мишљења сам, проћи ће време, и разоткриће се и загонетка WikiLeaks. То, да  је такво „цурење информација"  вишезначни политички потез индиректно потврђује и зид ћутања око ружне улоге америчких војника у Ираку – тим пре несхватљиве,  што дукумента која су доспела на Интернет убедљиво о тој улози сведоче.  У Америци више говоре о томе,   да најновије цурење тајне информације, највеће у америчкој историји, може утицати на  резултате избора у Конгрес САД. Она баца сенку на републиканце, који рачунају да ће значајно појачати своје заступништво у законодавном органу, јер је ирачка хистерија почела у САД за време Џорџа Буша – млађег, који је донео одлуку о почетку војне интервенције.  Истовремено ће и председнику – демократи Бараку Обами тешко поћи за руком да убеди бираче, да сва кривица за догађаје, одражене у „ирачком досијеу" лежи на његовим претходницима – републиканцима. Неће бити згорега да се дода, како нису само амерички војници, већ и њихови савезници, огрезли у сраму за време ирачког рата.  Сада се све више шири скандал и у Великој Британији, где се са запрепашћењем  открило до каквог степена зверског понашања иду британски војници, ти сејачи слободе и демократије , далеко од куће. Свеже разрађена тајна наставна  упутства  препоручују британским официрима, који обављају саслушања, да теже ка томе да  понизе и исцрпе заробљеника, да га приморају да изгуби оријентацију и да стекне осећање незаштићености, забринутости и страха.  У једном од упутстава се директно каже: „Скините их до голе коже и држите  тако ако се не подчињавају команди". У  нешто каснијим наставним упутствима написано је, да  повез на очима, слушалице и пластичне лисице представљају основно средство за утицај, које користи официр, стручњак за саслушавање. Подсетићу да Женевска конвенција још од 1949. године забрањује „методе физичког и психолошког утицаја" и сваки притисак, у циљу да се од заробљеника искамчи информација. Како је открио Guardian, сви тајни наставни материјали британске армије разрађени су после смрти Ирачанина по имену Бах Муса – хотелског  вратара, кога су британски војници  мучили до смрти у Басри септембра 2003. године.  Он је умро од позиционе асфиксије, када му је војник ставио колено на леђа, а затим  повукао назад  навлаку која му је стављена на  главу. Несрећник је   добио 93 трауме у процесу «саслушања», које су обављали војници  Првог батаљона Краљевског ланкаширског пука. Сем убиства Мусе британски војници сумњиче се такође за убиство мушкарца, кога су према претпоставци шутирали ногама до смртиу у хеликоптеру Краљевских ВВС: човека кога је стрељао војник Трећег пешадијског батаљона Краљевског пука Шкотске након саобраћајног удеса; 19-годишњег тинејџера, који се утопио након што  су га војници инжењерске чете насилно бацили наглавачке у реку. Осим тога,  британски адвокати, који заступају интересе преко 100 ирачких грађана,  које су британски војници држали у  затвору и  саслушавали у периоду од марта 2003. до априла 2008. године, намеравају да у Лондонском суду предоче доказе да су ти грађани систематски подвргавани мучењу. Вратимо се  питању, на чији млин наводи своју «истину» WikiLeaks.Творци сајта припремају се сада да  поставе материјале о Русији, Кини и неким другим земљама. Како је московским новинарима изјавио представник те компаније Кристин Храфнсон, «руски читаоци ће сазнати много новог о својој земљи». Живи били па видели, коју истину ми још о себи нисмо знали. Извор: Фонд стратешке културе – Москва http://srb.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

 

Хашки трибунал експерементише над Србима.

Конференција СРС о неадекватном лечењу проф. др Војислава Шешеља у Хагу

ГЛАВНА ТЕМА | СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА | 02.11.2010 | 18:57 0 коментара

Српска радикална странка

Народна скупштина Републике Србије 02.11.2010. године Поштовани новинари, позивамо вас да у складу са свешћу о значају ваше професије пренесете наш апел стручној медицинској јавности у вези неадекватног лечења проф. др Војислава Шешеља у Притворској јединици Трибунала у Хагу. Проф. др Војислав Шешељ је 28. октобра 2010. године због аритмија одведен у болницу на операцију – аблацију. Операција је трајала 3 сата и током ње др Шешељ је из непознатог разлога изгубио свест. Сутрадан у петак је одмах враћен у Притворску јединицу где га третирају као потпуно здравог притвореника. Резултати операције му до данас нису саопштени. С тим у вези ми постављамо питање да ли су лекари икад иког отпустили из болнице без отпусне листе и података о томе у каквом је стању пацијент примљен, какве су интервенције извршене у каквом се стању отпушта, и каква се даља терапија предлаже. Након операције затворски лекари нису др Шешељу променили терапију. Он и даље пије исте лекове од којих неки могу да изазову аритмије. Подсећамо светску јавност да су медицински експерименти над притвореницима забрањени важећим међународним конвенцијама. Србија не сме да шаље грађане у Хаг да би на њима експериментисали.Подсећамо вас да је до данас деветоро Срба умрло под сумњивим околностима у Хагу, или веома брзо након отпуштања. Поједини сведоци који су одлазили потпуно здрави враћали су се из Хага са најтежим болестима! Стручна медицинска јавност у Србији ћути о свему овоме! Питамо се зашто? Да ли је то у складу са њиховим етичким кодексом? Министар одбране Драган Шутановац је забранио др Здравку Мијаиловићу изабраном од стране секретаријата Хашког суда који је прегледао др Шешеља у Хагу у октобру 2009. године, да током септембра 2010. године помогне у његовом лечењу. Шутановац је др Мијаиловићу забранио и да се појави на седници Одбора за здравље и породицу Народне скупштине Републике Србије на којој се расправљало о тешком здравственом стању др Војислава Шешеља. Ови подаци показују да режим у Београду жели смрт Војислава Шешеља! Поставља се питање и због чега о убијању др Шешеља у Хагу ћути Лекарска комора Србије и Српско лекарско друштво? Лекари да ли се сећате дате Хипократове заклетве? Да би вам потпуно објаснили под каквим се околностима одвијала операција др Шешеља у четвртак указујемо вам на следеће: Прво, професор Шешељ је пријављен под лажним именом. Чак ни само особље болнице није знало кога ће да оперишу! Најавили су му да ће га оперисати лекар са звањем професора. Његово име није познато. Тај лекар је током упознавања напоменуо да ће резултати операције бити познати сутрадан тј. у петак ујутро. Операција је трајала три сата. Током ње др Шешељ је изгубио свест па су морали да му дају кисеоник. Непознато је због чега је изгубио свест и да ли је намерно уведен у то стање. Током операције док је био у свесном стању др Шешељ је чуо речи лекара који је изјавио да су његови крвни судови у веома добром стању. Међутим када је сонда ушла у само срце расположење доктора који је изводио операцију се променило. Од тада он је искључиво причао на холандском језику који др Шешељ не разуме. Лекар је изгледао забринуто. Каснијепосле операције др Шешеља је посетио лекар који је радио операцију. Доктор јетадаобећао да ће доћи поново ујутру у десет. Међутим у петак ујутро уместо професора појавила се помоћна лекарка која му је саопштила да ће резултати операције бити познати тек за 3 до 4 месеца. То је само по себи било веома сумњиво. Надлежни лекар је имао обавезу да саопшти све њему познате детаље др Шешељу. Уместо тога он је пожурио да напише исцрпан извештај управи Трибунала у Хагу. Ми захтевамо да се ти подаци доставе др Шешељу што пре. Није прихватљиво да председник Трибунала у Хагу Патрик Липтон Робинсон има више података о здравственом стању др Шешеља од њега самог. Шта то крију у Хашком суду? Одмах сутрадан после операције др Шешељ је враћен у Притворску јединицу. Отишао јеу амбуланту, где је затекао затворскоглекараи две медицинске сестре. Када им је испричао њему познате детаље о операцији ставили су га на ЕКГ. Када је компјутер први пут избацио резултате прегледа, медицинска сестра је почела да проверава да ли су се откачиле електроде. Све су биле на месту. Поново је урађен ЕКГ и тада је рачунар показао 5 негативних ставки или проблема које је открио. Тада је др Шешељ чуо само једну реч – екстрасистоле – ванредни срчани откуцај, што је указивало на то да још увек има аритмије. Затворски лекар Паулус Фалке је брже – боље рекао да је апарат покварен!Нису хтели да му објасне резултате. Одмах након тога др Шешеља су из амбуланте вратили у ћелију где је под редовним затворским режимом. Др Шешељ и даље прима исту терапију прописану од стране затворских лекара. Неки од тих лекова изазивају аритмије. То што му није промењена терапија, може да укаже да операција није успела, на немар или намеру да се његово здравствено стање даље погоршава. Упозоравамо Трибунал у Хагу и републичку Владу да не смеју да крију податке од пацијента макар он био и у притвору. Универзална декларација о људским правима УН обавезује и Хашки трибунал и режим у Београду да све што им је познато о здравственом стању др Шешеља саопште њему. Право на информисање пацијента о подацима битним за његово здравље је основно људско право. Свако погоршање здравља др Шешеља ми ћемо третирати као намерно угрожавање његовог живота од стране Хашког трибунала и режима у Београду. Због свега наведеног, позивамо стручну медицинску јавност да у складу са својом хуманом професијом пробије зид ћутања како би заједно спречили убијање проф. др Војислава Шешеља у Хагу.

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/02/hashki-tribunal-eksperementishe-nad-srbima-konferencia-srs-o-neadekvatnom-lechenu-prof-dr-voislava-sheshela-u-hagu.html

Vukčevićeve laži o Mladiću

Vukčevićeve laži o Mladiću

Društvo | Uglješa Mrdić | oktobar 29, 2010 at 17:35

---

Piše Uglješa Mrdić

Državni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, nastavio je sa optužbama na račun predsednika DSS Vojislava Koštunice. U pitanju nisu samo opasne neistine, već „profesionalno baratanje politikom" u cilju skretanja pažnje javnosti sa ključnih društvenih problema

Da pojedini predstavnici vladajućeg režima, zajedno sa svojim saradnicima iz državnih institucija, grubo obmanjuju javnost zna svako ko čita „Pečat", ali je činjenica da neretko i sami predstavnici vlasti sa svojim izjavama demantuju postupke i izjave svojih vladajućih partnera.
U prošlom broju „Pečata" u tekstu „Lažne optužbe", izneli smo sve detalje vezane za poslednje izjave državnog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, kao i prave ciljeve Vukčevićevih optužbi na račun predsednika DSS Vojislava Koštunice i njegovih najbližih saradnika iz vremena kada je u dva mandata bio premijer Srbije. Vukčević je i dalje nastavio da iznosi optužbe kako na račun Koštunice, tako i na račun Radeta Bulatovića, Dragana Jočića i Aleksandra Nikitovića, koji su u periodu od 2004. do 2008. godine obavljali sledeće funkcije – direktor BIA, ministar unutrašnjih poslova i šef kabineta premijera Srbije.

ISPUNJAVANJE ZAPADNIH ŽELJA
Pošto nam za prenošenje Vukčevićevih lažnih optužbi ne bi bio dovoljan ceo broj „Pečata", odlučili smo da javnosti prikažemo samo najinteresantnije i najnovije detalje.
Cilj je, kao što smo i naveli u prošlom broju „Pečata", da odgovornost za sopstvene neuspehe Vukčević prebaci na prethodne funkcionere i da se ispune želje Zapada i njegovih satelita u cilju urušavanja rejtinga DSS-a i njenog predsednika.
U intervjuu „Njujork tajmsu", Vladimir Vukčević je ponovio da je Koštunica stopirao pregovore o predaji nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića Haškom tribunalu. Pri tom, Vukčević je naveo da je Koštunica u više navrata hteo da smeni Vukčevića sa funkcije tužioca za ratne zločine, ali da ga je u toj meri sprečio Zapad i SAD. U „Njujork tajmsu" je između ostalog napisano:
„Mladić je imao podršku srpske vlade, koja je bila oblikovana kroz vođenje nacionalne politike uprkos pritisku Zapada. Međutim, u mnogim prilikama, Mladić je imao zaštitu od srpske političke elite. Gospodin Vukčević, tužilac, rekao je da je Vojislav Koštunica, premijer od 2004. do 2008. godine, vršio pritisak da suđenje optuženima za ratne zločine bude u Srbiji, kako bi ih zaštitio od potencijalno težih presuda u Hagu. Kada je to odbio, rekao je on, gospodin Koštunica je pokušao da ga smeni sa funkcije, ali je bio blokiran od strane Zapada, posebno SAD. Gospodin Koštunica je energično demantovao u srpskim medijima da je znao gde se nalaze gospodin Mladić, ili gospodin Karadžić i da je ometao pretragu Srbije i potragu za haškim optuženicima".
Podsećamo da nije bio Vukčević taj koji se zalagao za model dobrovoljnih predaja Haškom tribunalu, već da se zalagao za hapšenje optuženika srpske nacionalnosti po svaku cenu.

 

Predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić, rekao je da vlasti u Srbiji nikada nisu pregovarale sa Ratkom Mladićem o predaji Haškom tribunalu, jer nisu bile ni u prilici da pregovaraju sa nekadašnjim komandantom Vojske RS

LJAJIĆ NEGIRA VUKČEVIĆA
Često najbolji demanti Vukčevićevih optužbi dolaze ne samo iz opozicionih redova, već i iz vlasti, što samo potvrđuje neskladnost u funkcionisanju vladajuće koalicije, čiji članovi očigledno ni sami ne znaju šta treba javno da kažu i da saopšte medijima. Jedni govore istinu, drugi lažu, a treći prećutkuju.
Predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić, rekao je da vlasti u Srbiji nikada nisu pregovarale sa Ratkom Mladićem o predaji Haškom tribunalu, jer nisu bile ni u prilici da pregovaraju sa nekadašnjim komandantom Vojske RS. „Nije bilo ni poruke, uslovno rečeno, sa Mladićeve strane da se pregovara", rekao je Ljajić, koji je dodao da „sada nije vreme da se otvara polemika, jer ta priča nije završena".
Prema njegovim rečima, u potrazi za Ratkom Mladićem postojali su različiti periodi i u „više navrata se činilo da je hapšenje blizu i da smo na dobrom tragu, pa se ispostavilo da nije tako".
„Činjenica je da službe bezbednosti rade naporno, intenzivno i da odlično sarađuju. Siguran sam da će se taj posao završiti, a kada, kako i pod kojim okolnostima – ne znam", istakao je Ljajić.
Zamenik državnog tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić, izjavio je pre nekoliko dana da nema novih informacija o potrazi za Ratkom Mladićem koje bi bile interesantne za širu javnost. „Da ja znam šta se dešava s Mladićem, mislim da bi on već bio u Hagu, odnosno da to zna gospodin (državni tužilac za ratne zločine Vladimir) Vukčević", saopštio je Vekarić.
Mnogi građani posle teksta u „Pečatu" o „Lažnim optužbama Vladimira Vukčevića", dostavili su svoje komentare i pisma osuđujući delovanje i obmanjivanje javnosti u organizaciji državnog tužioca za ratne zločine.
Jedan komentar sve govori: „Nisu to smo laži. To je upravo „profesionalno baratanje politikom". Jake vesti, jake izjave, skretanje pažnje građana sa sopstvenih i društvenih problema. Puko zamajavanje javnosti".

 

posle Vukčevićevih medijskih izleta kreće lavina tekstova, što u domaćim to i u stranim medijima, ili u domaćim medijima sa stranim kapitalom, u kojima se žestoko optužuje Vojislav Koštunica

UIGRANI NAPADI
Kada smo kod nastavka Vukčevićevih optužbi, treba istaći i čitav niz medijskih gostovanja po zapadnim medijima državnog tužioca za ratne zločine. Po ranije oprobanom sistemu, očigledno dobro uigranom, posle Vukčevićevih medijskih izleta kreće lavina tekstova, što u domaćim to i u stranim medijima, ili u domaćim medijima sa stranim kapitalom, u kojima se žestoko optužuje Vojislav Koštunica.
Interesantno je napomenuti da serijal tih tekstova i televizijskih i radijskih gostovanja, koji imaju samo jedan cilj – napad na Koštunicu – usledi posle medijskog istupanja lidera DSS o nacionalnim i državnim interesima Srbije i njegove kritike upućene vladajućoj koaliciji i zapadnim faktorima. U tim nastupima predsednik DSS-a kritikuje vlast zbog postupaka koje omogućavaju očigledno urušavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, najave rasprodaje preostalih državnih preduzeća i spremanje donošenja zakonskih akata po nalogu EU i SAD, koje nisu u interesu građana naše države.
Kada smo već kod stranih pritisaka, bilo bi dobro da Vlada Srbije saopšti da li su i koje sudije, posle reforme pravosuđa, izabrane na pravosudne funkcije upravo po nalogu Zapada i SAD.
Uoči zaključenja ovog broja „Pečata" šef Akcionog tima za hapšenje preostalih haških begunaca Vladimir Vukčević, rekao je da ne postoje rokovi za hapšenje i izručenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Pojedini mediji objavili su da je Srbiji dat rok da se Mladić uhapsi do 2011. godine, kao jedan od uslova za pridruživanje Evropskoj uniji.
„Ja nisam čuo da je bilo ko rekao da postoji bilo kakav rok. Mislim da je tu deplasirano postavljati  rokove, jer bi to značilo da mi možemo nešto da uradimo, a nećemo, što nije tačno", rekao je Vukčević.
Ova Vukčevićeva izjava je u suprotnosti sa ranijim njegovim izjavama, kada je govorio da postoji rok za predaju Mladića, da državni organi mogu da ga pronađu, ali da ne postoji dovoljna volja kako politička tako i ona u bezbednosnim službama.
Međutim, dolazimo do zaključka da Vukčevićeve izjave idu u prilog kako vladajućoj koaliciji, ali daleko više SAD i njenim saveznicima u EU, koji očigledno imaju cilj da srpske državne institucije, prvenstveno Tužilaštvo, sudove, Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP), Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA), Vojno-bezbednosnu agenciju (VBA), Vojsku Srbije i Vojno obaveštajnu agenciju (VOA), pokažu kao nesposobne i neprofesionalne, koje treba reformisati, bolje rečeno – ugasiti i formirati nove. Ili da se Srbija ne bi izlagala trošku, da bezbednosno-obaveštajne i pravosudne poslove po Srbiji odrade zapadne institucije o sopstvenom trošku.
A poštovanje Ustava Srbije… To je za mnoge u vladajućoj koaliciji neprihvatljivo i nebitno… Bitno je šta kažu zapadni faktori…

http://www.pecat.co.rs/2010/10/vukceviceve-lazi-o-mladicu/

lični stav: Prof. dr. Radoslav Stojanović

Potrebno je pomirenje Srba i Albanaca

Radoslav Stojanović | 31. 10. 2010. - 00:02h | Komentara: 76

Razgovori između Beograda i Prištine ne mogu da budu razgovori o tehničkim pitanjima jer konflikt između Srba i Albanaca traje 150 godina. Za to vreme mnoga zla su naneta i sa jedne i sa druge strane i mora se razgovarati na drugi način.

Treba ići u pravcu nacionalnog pomirenja, što je mnogo bolniji i duži proces od procesa pred sudom, ali predstavlja jedino rešenje. Na sudu imate presudu, a ovde se mora prihvatiti druga strana. Treba priznati sva zla koja ste naneli, a to mora učiniti i druga strana. Sve treba izneti dobrovoljno, a ne, kao pred sudom, prinuđeno.

Za vreme srpsko-turskog rata Srbi su počinili dosta zla Albancima, ali je potom došlo do osvete, pa smo 1878. godine imali 20.000 srpskih izbeglica kod Prokuplja. Kad god su Srbi vladali, činili su zla Albancima i obrnuto. To je veoma dug konflikt i u teoriji se naziva produženi konflikt.

Najpoznatiji i najdublji proces nacionalnog pomirenja među narodima dogodio se u Južnoj Africi nakon aparthejda. On je okončan uspešno, zbog čega je moj polazni stav da upravo prva tačka u platformi za razgovore treba da bude nacionalno pomirenje s kompletnom procedurom kako se to radi, a na tu temu su čitave knjige napisane. Proces, međutim, mora biti stručno vođen i ne mogu ga voditi političari koji bi mogli naići na udar javnosti i onda se pokolebati.

Predlog treba uputiti u Brisel, a u proces uključiti Evropsku uniju i Ameriku. U EU postoje stručnjaci koji znaju kako proces treba voditi, a ista situacija je i u Sjedinjenim Državama koje imaju iskustvo iz Latinske Amerike.

Druga tačka mora biti proterivanje 200.000 Srba s Kosova i položaj onih koji su ostali. To nije tehničko, već ozbiljno političko i ljudsko pitanje. Tu bismo morali s Amerikom uspostaviti bliže i direktnije veze, jer prstom nije mrdnula da se vrate izbegli Srbi, a učinila je mnogo da se vrate Albanci.

U sporu s BiH smo, primera radi, pred Međunarodnim sudom pravde predložili nacionalno pomirenje. Mislili smo da će onda i od tužbe odustati, međutim, odbili su. To im je bilo ubeleženo kao minus i spor smo dobili. Kosovo ne može da tuži Srbiju. Ipak, u Americi se o srpsko-albanskom odnosu dosta piše i interesovanje je veliko. Ovako upućen predlog sigurno bi bio toplo dočekan. Nacionalno pomirenje predstavlja jedino rešenje. Na pitanja o teritorijalnom integritetu, u Vašingtonu mi je rečeno da nam je Kosovo dato na Londonskoj konferenciji i isto tako nam je sada oduzeto. Mi se ne možemo postavljati kao velika sila.

Uostalom, treba obići kolektivne smeštaje i videti kako ljudi s Kosova žive, tada teritorijalni integritet nikom neće ni pasti na pamet.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/214542/Potrebno-je-pomirenje-Srba-i-Albanaca

 

Komentar

 

RADOVANIII

Nedelja, 31. 10. 2010. 02:15h

neregistrovan korisnik

 

Dragi profesore prica Vam je kao sa Marsa. Porediti aparhejd i Kosovo potpuno je nemoguce jer nemaju nikakvih dodirnih tacki sem konflikta. A tek pokupiti po Srbiji one koji su napustili Kosovo i vratiti nazad je apsolutno neizvodljivo, iz prostog razloga je ti isti Srbi ne zele da se vrate na Kosovo, a ne zele ni da ga brane. Oni su jedino spremni da nagovore nekog drugog da to uradi za njih. Da bi se dva naroda izmirila potrebna je prvo i jedino dobra volja tih naroda da to ucine. Nisam siguran da Amerika tu nekim svojim metodama ,normalno sem pritiska na obe strane moze mnogo da pomogne. A ako to bude radila, to ce ciniti iz svojih interesa, kao i svuda po svetu, a ne da bi donela stvarno pomirenje tim narodima. Pa Amerika nije ni u sopstvenoj zelji jos u potpunosti pomirila svoj sever i jug. Gde god su u ime pomirenja usli, usali su vojnim akcijama a valjda vam je poznato da tudja vojska ne miri narode nego ih razdvaja. Takodje je poznato da kada se jednom negde nastane sa vojskom ne izlaze dobrovoljno ni posle 50 godina. Hoce li se Srbi pomiriti sa Siptarima to zavisi od njih samih a ne od umetnutih pomiritelja. Pitanje je jesuli narodi spremni na pomirenj. A to ide i uz objavljivanje prave istorija izmedju oba naroda, kako bi se dalje izbegle sve spekulacije, sa bilo koje strane.

 

ZAŠTO JE MONTGOMERI ODJEDNOM REŠIO DA BUDE ISKREN

ANA FILIMONOVA: ZAŠTO JE MONTGOMERI ODJEDNOM REŠIO DA BUDE ISKREN

četvrtak, 28 oktobar 2010 10:18

 

Otkrića bivšeg američkog ambasadora su samo propagandistička priprema SAD za osvetljavanje događaja u Haškom tribunalu


Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD u Hrvatskoj i Srbiji, objavivši knjigu o događajima u Srbiji u periodu od 2000. do 2004. godine, jasno je podelio svoja znanja i utiske o događajima iz tog vremena. Neočekivano otvoreno i detaljno on je govorio o ulozi SAD u rušenju „režima Slobodana Miloševića". Između ostalog, on kaže, da je Milošević izgubio kontakt sa društvom i okružio se ljudima koji mu nisu saopštavali loše vesti. On je mislio da će pobediti (...) A mi smo odlučili da udvostručimo svoje napore (...) ja zaista ne znam koliko je para bilo potrošeno, ali mogu reći samo da su Sjedinjene Države smatrale da Milošević mora pasti (...) ključnim liderima opozicije mi smo stavili na raspolaganje mobilne telefone, koji su funkcionisali nezavisno od srpske telefonske mreže."  

Interesantna je njegova karakteristika dvojice čelnih figura opozicije - Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice: „Đinđić i drugi želeli su revoluciju, brze promene, a Koštunica je bio protiv naglih rešenja, smatrao je da sve treba da se odvija striktno po zakonu (...) Đinđić je krio svoje veze sa Miloradom Ulemekom (Legijom) i zemunskim klanom, koji su mu pružali podršku". Montgomeri ističe da su se Đinđić i Legija uoči 5. oktobra sastali i na tom sastanku „Legija i njegovi ljudi su pristali na pad Miloševića". 

Uporedo sa takvim otvorenim svedočenjem, ipak teško se može sumnjičiti tako iskusni predstavnik američke administracije za iznenadnu želju da otvoreno podeli sećanja o ionako zagonetnom trenutku srpske istorije - prevratu 5. oktobra i kasnijim događajima od sudbonosnog značaja za Srbiju. Cilj njegovog neočekivanog oglašavanja sa memoarskim sižeima otvara se i dalje. I on pokazuje da se čak i u bezazlenoj, reklo bi se, želji da podeli sećanja, sadrži oštar i pragmatični zadatak čoveka koji je involviran i koji utiče na političke procese u Srbiji.  

SUSRET SA MIROM On govori o svom susretu sa Mirjanom Marković krajem 2002. godine, na kome je tobože insistirala sama gospođa Marković. Na susretu je „ona bila nervozna, želela je samo da uruči svoje pismo, adresirano na predsednika SAD Dordža Buša". Praktično odbivši da razgovara, Mirajan Marković je ipak saopštila sadržinu pisma u kome moli Buša da se umeša i utiče na Haški tribunal kako bi on odobrio njenom mužu da ode na lečenje. I kao kulminacija i smisao Montgomerijevih otkrovenja  stoji izjava da njen muž ima ozbiljne probleme sa zdravljem, sa pritiskom, i da će on pre umreti braneći se, nego da izdržava bilo kakvu zatvorsku kaznu. I dodala, da „pouzdano zna, da već neko vreme on ne uzima lekove za svoj krvni pritisak i da bi tako mogao ubiti samog sebe". 

Izjava Montgomerija direktno je vezana sa maksimalno aktuelnim pitanjem koje se danas postavlja - sa zdravljem lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, koji se skoro osam (!) godina nalazi u tamnici Haškog tribunala. U javnosti je na najširi odjek naišla više nego sumnjiva priča u vezi sa lekovima protiv astme, koji su mu prepisani od tribunala, a koji izazivaju aritmiju (najpre su lekovi prepisani, potom neočekivano povučeni, da bi opet bili prepisani). Zahtevu sudskog veća o medicinskom konzilijumu ne udovoljava se već više meseci, pre toga je Šešelja uglavnom pregledao lekar opšte prakse ne upućujući ga čak ni na EKG. Kod Šešelja se u poslednje vreme puls stalno povećava do pokazatelja preko 130 otkucaja u minuti, njemu su neophodni hitna konsultacija kompetentnih stručnjaka i adekvatno lečenje. Stav Vojislava Šešelja je ovakav: on ne odbija i izvršava sve zahteve tribunala koji se tiču njegovog zdravlja upravo radi toga da tribunalu ne da povoda da ga optuži za izbegavanje lečenja i nepravilnu primenu lekarskih uputstava - tojest da ponovi slučaj sa Miloševićem, koji je, kao što se zna, doveo do njegove smrti. 

ŠEŠELJEVO LEČENJE Otkrovenja Vilijama Montgomerija veoma očigledno i grubo zidaju platformu za tumačenje događaja koji slede, za koje su scenarij, po svoj prilici, već napisli tribunal (i njegovi pokrovitelji). Ukorak sa Montgomerijem sva medijska sredstva u Srbiji, prozapadna partijska avangarda i nevladine organizacije - resurs SAD - slediće svoga „gurua" i ponavljati klišee koje je on lansirao o svesnom odbijanju Šešelja da se leči ili nepravilnom lečenju itd. I učiniće to tako da njega samog prikažu kao krivca za tragični ishod, pripremljen za lidera srpskih radikala. Sve istinski progresivne snage srpske javnosti, zemlje prijatelji Srbije, i u prvom redu Ruska Federacija trebalo bi da najozbiljniju pažnju obrate na situaciju u Haškom tribunalu, na monstruozna kršenja ljudskih prava, koja praktikuje tribunal.  

Uoči okončanja roka njegove delatnosti, tribunal se vrpolji u agoniji. S jedne strane, on treba da „pročešlja sve do kraja", a s druge - da maksimalno produži rok svog funkcionisanja, jer niz političkih zadataka još nije izvršeno. 


Prevod Rajko Dosković

Fond Strateške kuture, Moskva

 

Priča o Miloševiću kao sotoni vuče Srbiju u ambis

Priča o Miloševiću kao sotoni vuče Srbiju u ambis

 

Dok god čelni ljudi Srbije, ma kako da se zovu, budu ćutali pred teorijom stvorenom na laži da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju i započeo rat sa ciljem stvaranja velike Srbije, te da je napao Kosovo u nameri proterivanja Šiptara, Srbija i Srbi zauvek će nositi teret krivice i plaćati cenu za to.

Predsednik Demokratske stranke, uzgred i predsednik Srbije, Boris Tadić, sprema se na put u Hrvatsku. U stvari, on ide u Vukovar da se pokloni na „Ovčari" i još jednom, po ko zna koji put, izvini za srpske zločine. Nije mu daleko, pa će skoknuti i do Zagreba.
To nije loša ideja ali ako samo jedan trči okolo i sadi cveće, a svi drugi iz toga izvode sprdnju, onda se takva rabota pretvara u seriju otužnih skečeva koji izazivaju mučninu. Tadić je jedini glumac u tim skečevima. Njemu i njegovim Srbima (ako su Srbi njegovi) niko se ne izvinjava. Niti će. To je Borisu rečeno u brk, uprkos Rezoluciji o Srebrenici, odlascima u Potočare, izvinjenju Hrvatima i Hrvatskoj, uprkos svemu… Ništa nije pomoglo; Kosovo je i dalje pod okupacijom, Hrvatska i dalje Srbe tretira kao građane drugog reda, uskraćujući im osnovna prava, kao što je pravo na privatnu imovinu i pravo na rad; Haris Silajdžić i Mustafa Cerić i dalje tvrde da sva zla dolaze iz Srbije i da Srbiju treba ponovo na sud.

DEMOKRATSKA DRAMA SRBIJE
Svi narodi (generalno gledano) sa prostora bivše Jugoslavije, i njihovi režimi, doživljavaju Borisa Tadića isto kao što su doživljavali Slobodana Miloševića, a Srbija Borisa Tadića, za njih, je ista kao i Srbija Slobodana Miloševića. Postoje retoričke i kozmetičke razlike, usklađene sa vremenom, ali suštinske razlike nema; Slovenci, Hrvati, Muslimani, Crnogorci, Šiptari… svi oni, generalno gledano, tvrde da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju sa ciljem da stvori veliku Srbiju, da je izvršio agresiju najpre na Sloveniju, a potom i na Hrvatsku i Bosnu. Kosovo da ne spominjem. I svi uglas ponavljaju da na zapadnom Balkanu neće biti dugotrajnog mira, sve dok Srbija ne prođe katarzu, pokajanje, denacifikaciju.
Sve te „istine", poznato je, odavno je prihvatila i Međunarodna zajednica i tu ništa novoga nema, niti bi sve to bilo opasno za Srbe i Srbiju da drugačije misle i govore ljudi koje smo pre deset godina izabrali da naslede Miloševića. Ali, ne.
To je danas najveći problem Srbije. To je suština „demokratske drame Srbije", koja traje evo već deset godina. Otuda sve dolazi i tamo se sve vraća. To je đavolje gnezdo, brlog iz kojeg gamižu sve nečisti i hvataju se za noge Srbima, ne dozvoljavajući im da krenu napred.
Ono što o raspadu Jugoslavije, i svemu što je iz toga proisteklo, misle Stjepan Mesić, Haris Silajdžić, Jelko Kacin, Vladimir Šeks, Hašim Tači, Željko Komšić, Milo Đukanović, Sonja Biserko… misli i Boris Tadić. Da misli drugačije rekao bi.

Ne bih da stavljam ruku u vatru da je Vojislav Koštunica po tom pitanju identičnog mozga, ali znamo svi da je i on, dok se njegova slušala, javno ćutao na ovu temu.
Kako je sa srpskog stanovišta, sa pozicije službenog Beograda, moguće braniti Kosovo i Metohiju od američko-šiptarske okupacije ako se krene od stava – a Tadić očigledno kreće od toga – da je Milošević napao Kosovo i tamo izvršio etničko čišćenje. Da misli drugačije to bi valjda i rekao.
Nema tog Srbina koji može da odbrani i pokrene Srbiju i Srbe slažući se sa ocenama da je Slobodan Milošević bio sotona, monstrum, satrap krvavih ruku, balkanski kasapin, masovni ubica, ekskluzivni krivac za sve što se događalo na prostoru bivše države…
Bez obzira na to ko bio na vlasti u Srbiji, i kako god da se zove, ako pristane na gore iznete ocene o Miloševiću – dolazile te ocene sa eks-ju prostora ili sa Zapada, svejedno je – nema ni delić šanse da učini nešto dobro i pozitivno za Srbiju.
Kako i na osnovu čega Tadić, službeni Beograd, vlast u Srbiji… može od Hrvatske zahtevati, na primer, povratak ili nadoknadu 35 hiljada stanova otetih od Srba, ako se službeni Zagreb i službeni Beograd ne spore oko suštine rata vođenog devedesetih i Miloševićeve uloge u tom ratu. Ako se tu slažu, a slažu se, onda im je i zajednički stav da su Srbi u Hrvatskoj dobili taman ono što su zaslužili, jer su napali Hrvatsku, zajedno sa Miloševićem.

Nijedan od dosadašnjih predsednika i premijera Srbije, ove demokratske, postoktobarske, nije javno izgovorio rečenicu koja sve menja u odnosima Srbije i Hrvatske i Srba i Hrvata kao naroda. Ta rečenica glasi: Na prostoru bivše Jugoslavije vođen je građanski rat, kao posledica nasilne secesije Slovenije i Hrvatske, uz podršku dela međunarodne zajednice.
Ne postoji ništa izvan toga što bi moglo da se imenuje, čak, i kao delimična istina.
Nije Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, kao što tvrde svi hrvatski političari, među kojima i Ivo Josipović. Ne, to je laž na koju su pristale sve postoktobarske vlade u Beogradu.
Istina je da je Hrvatska, odlučna da izađe iz Jugoslavije i osamostali se, napala istu tu Jugoslaviju, njene institucije, zakone, armiju, svoje građane srpske nacionalnosti.
Rat u Hrvatskoj počeo je onoga dana kada su Tuđman i Mesić krenuli sa rehabilitacijom ustaštva i NDH, uvođenjem novčane jedinice zvane kuna (tako se zvala samo za vreme NDH) i zahtevom Srbima da potpišu lojalnost novoj hrvatskoj državi. To isto, na početku svoje države, uradio je Ante Pavelić.
Nije JNA napala Hrvatsku, već su paravojne snage republike Hrvatske započele sukob napadima na garnizone JNA u Hrvatskoj. Ko god kaže drugačije, pokvarenjak je i lažov. Lud nije, jer to ni lud ne može da tvrdi.

BLJUTAVA PREDSTAVA ZA NAROD

 

Šta je radio Slobodan Milošević u to vreme? Pomogao je Srbe u Hrvatskoj. Tačno. A, šta je drugo trebalo da radi i šta je tu sporno? Gde je tu zločin, agresija?
Ako su Austrija i Nemačka na sve moguće načine pomagale Hrvatskoj da se osamostali, a pomagale su, ako je Mađarska, pod pritiskom Nemačke, uvozila oružje za paravojne hrvatske snage, a radila je upravo to, šta su drugo Srbija i Milošević mogli da rade nego da pomažu delu svoga naroda, onom delu kojem je pretilo ponavljanje sudbine iz NDH.
Preterujem? Hoćete da vam još jednom, po ne znam koji put na ovom mestu, opišem šta se Srbima događalo u Sisku, Osijeku, Zadru, Splitu, Zagrebu, Karlovcu… pre nego što je izbio rat u Hrvatskoj.
Dok god Boris Tadić, ili bilo ko drugi u ime Srbije, sve ovo ne kaže javno, pred kamerama, Srbija će u odnosima sa Hrvatskom morati da bude snishodljiva, ponizna, na kolenima.
Mogu vlastodršci u Beogradu, ma kako god se zvali, do iznemoglosti da ponavljaju da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, to suštinski ništa ne znači.
Srbija, ova postoktobarska, pristala je na teoriju po kojoj je Milošević napao Kosovo i Metohiju i, tamo, nad Šiptarima izvršio strašne zločine i etničko čišćenje. Posle toga, kažu ovi koji su nam oteli i okupirali Kosovo i Metohiju, Srbija je zauvek izgubila pravo na taj deo svoje teritorije. Tako nešto Tadić i njegovi ne tvrde, reći će neko. Tačno, ali ćute kad drugi u njihovom prisustvu to pričaju. Ćutanje je znak odobravanja.

Ne može vladar Srbije o Kosovu ravnopravno razgovarati ni sa Hilari Klinton ni sa nekim sekretarom u Briselu, ako taj razgovor na stolu ima samo jednu teoriju, onu o Miloševiću kao jedinom krivcu. Tu nema razgovora. Tu se samo čeka presuda, njena visina i samilost druge strane.
Nije Milošević napao Kosovo, ni 1989. godine ni 1998. godine, jer čovek sam sebe ne može da napadne.
Srbija je, u skladu sa ustavnom i zakonskom procedurom, 1989. godine svela svoje pokrajine (do tada države u državi) na nivo autonomnih pokrajina, vraćajući sebi ingerencije koje je imala čak i po onom monstruoznom Ustavu SFRJ iz 1974. godine. Ništa tu nije bilo sporno. Sporno je što su Šiptari i pored uživanja prava o kojima su druge nacionalne manjine na svetu mogle samo da maštaju, tražili više od toga.
Onaj ko vlada i ko bi da vlada Srbijom imaće pravo i legitimitet da brani Kosovo i stvara pretpostavke za njegov povratak u ustavno-zakonski okvir Srbije, samo ako kaže da je 1998. godine srpska policija svim sredstvima, uključujući oružje, sasvim legitimno, intervenisale na delu svoje teritorije, koja se zove Kosovo i Metohija. Zašto? Zato što je tamo izbio oružani ustanak sa ciljem odvajanja i komadanja države. Koja bi to država na svetu postupila drugačije?
Ima li Tadić snage da javno upita partnere na eks-ju prostoru i „prijatelje Srbije" u međunarodnoj zajednici, kako to da je Hrvatska 1995. godine imala pravo da interveniše u Krajini, zoni pod zaštitom UN, a Srbija tri godine kasnije, nije imala pravo da interveniše na Kosovu.
Dok god Boris Tadić javno, pred kamerama, ne postavi to pitanje, njegova priča o nepriznavanju nezavisnost Kosova obična je tlapnja. Jeftina, prozirna i sve bljutavija predstava za narod.

 

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13916