Руси ће се вратити на Косово

 

Ана ФИЛИМОНОВА

 

Руси ће се вратити на Косово

 

 

 

УНЕСКО и Русија су 29. новембра потписали Споразум о  финансирању радова  на обнови православних светиња на Косову и Метохији. У току 2010. и 2011. године влада Руске Федерације ће  за те сврхе  издвојити 2 милиона долара.

 

Уз сагласност са српском страном и УНЕСКО, рестаураторски радови ће се  обављати на четири споменика православног неимарства, који су уврштени у списак Светске баштине УНЕСКО. То су Пећка Патријаршија, манастир Дечани, манастир Грачаница и Црква Богородица Љевишка. Осим тога, Русија ће обезбедити неопходну организациону и експертску  припрему радова за обнављање и рестаурацију тако што ће на Косово  упутити квалификоване архитекте, инжењере – конструкторе, зналце из сфере уметности. Руски стручњаци већ су обишли објекте који ће бити рестаурирани, а сачињен је и план предстојећих радова.

 

Русија доследно брани неспорни са међународно-правног аспекта став,  према коме се статус Косова и Метохије  регулише резолуцијом Савета безбедности ОУН број 1244 (1999). Издвајањем средстава за обнову српских храмова у покрајини Косово руска страна даје допринос реализацији Конвенције УНЕСКО о заштити светске културне и природне баштине (1972), пружајући помоћ у очувању уникатних споменика хришћанске културе.  УНЕСКО  је, са своје стране, прогласио акцију подршке Србији у обнављању и очувању њених културних споменика, који су пострадали у току војних операција.

 

Уосталом,  овде је неопходно посебно апострофирати, да  је формулација  „пострадали у току војних операција"  расплинута, половична и не одражава стварно стање ствари.

 

Од краја 1990-их година до данас, када се „војне операције" већ не изводе, у резултату терора косовских албанаца, који  делују под заштитом високих међународних покровитеља, на Косову и Метохији и даље се методично  бришу материјални трагови српске православне културе. Оштећују се и руше црквени споменици, истерују из својих кућа и убијају Срби.

 

Већ након окончања војне агресије НАТО против Савезне Републике Југославије и успостављања на Косову и Метохији „хуманитарног светског поретка", прецизније речено -  „НАТО окупације" покрајине (на Косову и Метохији без мандата ОУН постоје две војне базе НАТО – Бондстил и Мали Бондстил, а при том је ова прва  једна од највећих у свету војних база изван граница Сједињених Држава), почела је офанзива  варварства на покрајину Косово. Процес   има усмерени карактер: за  кратко време на Косову је порушено преко 150 древних православних светиња – храмова, манастирских самостана. До почетка војних  и терористичких операција на територији покрајине постојало је око 1800 храмова и манастира, од којих су већина – споменици древне српске православне културе, архитектуре и уметности X-XIV века, који су срећно преживели 500-годишње ропство под Турцима.  Само у току  једног погрома, који су организовали косовски албанци у марту 2004. године, порушено је и оскрнављењу подвргнуто неколико  десетина храмова и манастира, од којих неки, како смо већ рекли,

фигурирају на списку објеката Светске баштине УНЕСКО.  Тада  је озбиљно пострадала и Црква Богородица Љевишка у Призрену.

 

Акти вандализма према православним светињама Косова не престају ни данданас. Ни UNMIK, ни EULEKS, нити многобројне међународне организације, које су се ушанчиле у покрајини заједно са НАТО-вским базама, не журе да томе стану на пут.  Србе су на њиховој исконској територији већ претворили у „националну мањину", сатерану у гето иза бодљикаве жице, а на месту споменика хришћанске културе, на чије разарање равнодушно гледа цивилизована Европа, појављују се знамења „новог поретка". На пример, на месту Троицке цркве, коју су албански бојовници порушили  у време НАТО-овске агресије јуна 1999. године, данас се шепури споменик бојовницима Ослободилачке армије Косова...

 

Потписавши Споразум о финансирању радова на обнови православних светиња на Косову и Метохији, Русија је начинила важан и симболично значајан корак у правцу  очувања  наслеђа православне културе на Европском тлу.   То је реална помоћ српском народу и Српској православној цркви као допуна дипломатској подршци, коју Русија пружа Србији у вези са косовским питањем.

Извор: Фонд стратешке културе – Москва http://srb.fondsk.ru/ Превоид: Рајко ДОСКОВИЋ

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/30/font-style-color-red-ana-filimonova-font-rusi-he-se-vratiti-na-kosovo.html

Vladimir Dimitrijević - HAOS

Извор : Недељник „ПЕЧАТ" бр.142, 26.11.2010.

Х  А  О  С

 

„Боже мој, остави ли нас, или тек наилази твoje"

Момчило Настасијевић

 

.....................................................................................................................................................

Пише ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

 

Антрополог К. Грец каже: „Хаос - вртлог појава лишених не само објашњења, него и могућности објашњења - прети да се јави у човеку бар на три тачке: на крајњим границама његових аналитичких моћи, на крајњим границама његових моћи трпљења и на крајњим границама његових моћи моралног просуђивања.

Немоћ да се разуме, патња и осећање несавладивог етичког парадокса - постану ли довољно јаки и потрају ли довољно дуго - постају основне претње осећању да је живот смислен и да се у њему помоћу мишљења можемо ефектно оријентисати; то су претње којима свака религија,  ма колико 'примитивна' била,  мора покушати да се одупре, ако хоће да се одржи."

 

АНАРХОТИРАНИЈА

Србија је, дакле, на милиметар од хаоса. Јер, крајње границе аналитичких способности („немоћ да се разуме") ту су: један од најстрадалнијих европских народа, у оба светска рата „на правој страни", који је, у таквим и сличним ратовима и покољима изгубио скоро три милиона припадника, оптужен је, вољом бивших „савезника", да од Средњег века води борбу за „Велику Србију", таманећи своје суседе, и да му, због тога, треба одузети све етничке територије и бацити га у концлогор „мулти-култи" типа, у којем ће капои бити сорошофилни  јаничари.

Патња јс такође постала неиздржљива: трпели смо под Титом због тога што смо Срби (због „Ој војводо Синђелићу"ишло се у затвор на месец дана), али су људи могли, да макар скромно, живе од свога рада. Сада, у земљи у којој су 5. октобра 2000. године обећали печене шеве просперитета са плавог, а жутим звездама пошкропљеног неба ЕУ, народ је пао у невиђену, скоро афричку (у најмању руку, јужноамеричку) беду, а нема посла, нема наде, нема будућности. Власт живи од распродаје остатака остатка привреде, и навлачи на вратове наше деце челичне омче дужничког ропства.

А етички парадокси?

Политика, која се, уместо службе народу и заједници, претворила у брлог у којем се прасци ваљају, један је од кључних извора хаотизације наших појмова о добру и злу. Сведена углавном на шибицарење (куглица није ни испод једне од кутија, него је шибицар вешто држи на длану), она је, од кад је створена коалиција „За европску Турску" (пардон, Србију) постала малигна. Јер, гласачи који су се определили за „пензионерско-социјалистички" део ове коалиције веровали су да је реч о родољубима осетљивим на социјалну правду, а добили су здушне борце за резолуцију о Србима кривим за геноци д у Сребреници, продају Косова под изговором евроунијатског пута, заштитнике параде содомиста (да кажем, јасно и гласно: ускоро ће дотични гласати за закон којим се содомистима легализују бракови, а родитељи се шаљу у затвор ако шљепну дете по гузи). Ови, који су 1999. године били прсати антинатовци, да би опстали на власти сад нас весело воде у НАТО, док наш народ умире од последица 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом.

Да и не говоримо о насловним странама новина, пуним злочина о каквим смо читали само кад је „helloween" Америка у питању, о риалити шоу програмима што се, као канализација, изливају у наше душе и умове, о насиљу, проузрокованим болесним друштвом, које не запошљава своје младе, а мештрима транзиционих хокус-покуса даје шансу за куповину 300 хиљада евра вредних станова (не на кредит, наравно!) О наркоманији, проституцији, борби против криминала (који је штетан јер је организован, али га нису организовали криминалци, финансијери наше странке)... Србија је земља где 5000 полицајаца штити холандског педера, плус министра Владе, плус шачицу несрећника којима је „полна оријентација" једини начин да покажу да постоје, и у којој режисер, снима филм о полно дезорјентисанима, користи новац пореских обвезника и полицијску заштиту да би своје џепове пунио „шушком"... Државу све то кошта 1,5 милиона евра, а сви који не желе да Србија буде Содомија нађу се на листама за хапшење и бивају прогоњени (чак и трудница - са петомесечним дететом у утроби)...

То је антихристовско „обртање вредности", или како би рекао Срђа Трифковић, „анархотиранија".

Српске аналитичке моћи исцрпљене су: нема обзорја на којем макар светлуца смислена будућност; трпети се мора, но шта и докле (јер, како рече Достојевски, достојанство човек може сачувати у сиромаштву, али не и у беди); српско осећање да „правда држи земљу и градове" толико пута је у ове дане поколебано да нас у то уверавају све чешћи земљотреси (јер, нема правде, па се тле испод наших ногу тресе, а градови постају куле од карата).

пркос гласовима разума који су преклињали СА Сабор СПЦ да нађе смирено решење сукоба око владике Артемија, проглашава се раскол. Реч „Раскол!" изречена је тако лако као да је у питању реч„расол", оно што се пије после гозбеног мамурлука

То је антихристовско „обртање вредности", или како би рекао Срђа Трифковић, „анархотиранија".

ИЗДРЖАТИ - СВЕ ЈЕ

У шта да се надамо?

У политичке партије? А шта ћемо, кад оду ови из коалиције „За Европску Турску", а садашња опозиција настави њиховим путем (јер је „најкраћи", „најбржи", „најнапреднији" -„Напред, па у кречану")?

У националне институције?

На челу истих су или немоћни старци или Сорошови гаулајтери, и глас институција се не чује, осим ако није србофобан.

У образовни систем?

Он је урушен, пре свега „болоњизацијом" Универзитета, која је наставу вратила на ниво средње школе, а образовање претворила у „европски" упаковано куповање диплома.

У војску?

Српске народне војске више нема. Постоји преторијанска гарда, плаћеници.

Усудство?

Било је праведније „за турског земана"...

Па ипак, постоји једна установа старија, заслужнија и угледнија од других, доказ да је народ заједница покојних, живих и нерођених: Српска православна црква. Основао ју је Свети Сава, а припадали су јој Немањићи и Лазаревићи, Његош и Дучић, Пупин и Тесла. Српска црква се кроз историју није обрукала инквизицијом и прогонима инакомислећих, служењем туђину, однарођеношћу својих вођа.

Света Црква, помиритељка и утешитељка, у којој има места за све: и за оног који дође да упали свећицу и каже „Боже помози", и за подвижнике и испоснике... Црква која је са својим напаћеним народом делила добро и зло, чије су владике живе дране од Турака (Свети Теодор Вршачки), клане (Свети Платон Бањалучки) и бацане у јаме (Свети Петар Дабробосански, Сава Горњокарловачки). Црква Јасеновачка, Јадовничка, Великомученичка...

Одједном, у тој и таквој Цркви, одушевљено чекање посете паперимског, који 2011. године долази у Хрватску да Алојзија Степинца, кривца за прекрштавање 250 хиљада Срба у НДХ и војног викара усташке војске, прогласи „универзалним свецем" римокатолицизма. Одједном, у тој и таквој Цркви, поједини наследници светосавског завета (а Свети Сава је, веле Доментијан и Теодосије, постио док му се стомак није прилепио за кичму) постају фудбалери, бизнисмени, припадници џет-сета док народ намиче основно за живот, и док се деца у школама онесвешћују од глади јер родитељи немају да им дају новац за ужину.

А онда, упркос гласовима разума који су преклињали СА Сабор СПЦ да нађе смирено решење сукоба око владике Артемија, проглашавање раскола. Реч „Раскол!" изречена је тако лако као да је у питању реч „расол", оно што се пије после гозбеног мамурлука.

Вратимо се антропологу Грецу: „Срби више не разумеју шта се у Цркви збива (шта ће папа у Нишу 2013. године, две године после проглашења Степинца за свеца?); они више не могу да трпе неслогу црквеног врха око кључних питања нашег духовног опстанка (од екуменизма, преко богослужбене реформе, до односа према Космету). И, на крају, али не и најмање важно - како да етички проценимо оволику ,симфонију' врха Цркве са срборушилачком коалицијом ,3a Европску Турску'?" Кажу да је Сабор СПЦ полиција обезбеђивала тако јаким снагама као да је, Боже опрости, у питању „Парада поноса", а не скуп апостолских наследника Бога Љубави, кога је у Гетси-манији хапсила синедрионска стража. Д а ли се то испуњава, и на нама, порука Фридриха Ничеа: „Праве се да верују у Бога, а верују само у полицију?"

Хаос је ту.

Има још наде да се он спречи, ако има љубави и вере v Бога, и ако има Светог Саве у нашим срцима.

„Ко говори о победи? Издржати - све је", рече једном Рајнер Марија Рилке.           •

 

Тадићeва и Јеремићева дипломација

Тадићeва и Јеремићева дипломација

 

Пише: Симо Б. Дубајић

субота, 20 новембар 2010 19:36

0 Можда многима није јасно којој сврси је подређена дипломатска активност актуелног председника Србије и министра спољних послова, а ствар је овај пут врло проста. Под наводно европски мотивисаним разлозима, тачније потенцијалном интеграцијом Србије у окриље Европске Уније, Борис Тадић се растрчао на разне стране пружајуци руку помирења и опроста дојучерашњим (на жалост и садашњим) непријатељима српског народа. Да будем потпуно јасан под непријатељима се подразумевају политички представници босанско-херцеговачких муслимана и Хрвата из Хрватске. Хришћански гледано то би било за сваку похвалу и по карактеру највиших врлина човекових, али (увек то "али" се нађе да квари), нису његове радње мотивисане добротом и хришћанском љубављу, већ само и једино диктатом наредбодаваца из глобалних центара моћи. Немојте се дати заварати да се тим потезима утире пут Србије ка европским интеграцијама. Његова путешествија у Сребреницу у БиХ. Федерацију, Турску и Хрватску имају једино за циљ да аболирају (укидање; престанак важности;) муслиманске и хрватске злочине према српском народу за време и након последњег рата и прихвати искључиву српску одговорност за све лоше што се десило деведесетих. Први чин тог театра апсурда је Сребреница. Тим апсурдним признавањем кривице за злочин чији су број жртава вишеструко надували муслимански фундаменталисти уз политичку и медијску помоћ УСА, господин Тадић признаје и безрезервно прихвата све лажи и пропаганду наших непријатеља. Сам ставља тачку на оптужницу против српског народа као агресорског починиоца геноцида над својим суседима. Колика штета је нанета српском угледу није тешко проценити. Да ли је неко у скоријој или даљој историји прихватио кривицу за злочине који нису доказани од релевантних судских институција националних и/или интернационалних? Осим ако се те институције не зову: ЦНН, Неw Yорк Тимес, ББЦ или неки други? Трибунал за ратне злочине почињене на територији бивше СФРЈ' чији је посао да истражи и докаже злочине на овим просторима, па потом да ухапси и примерно казни злочинце, није нашао за сходно да истражи и докаже ста се тачно догодило у Сребреници. Постоји гомила документованог материјала у Републици Српској везано за Сребреницу и ширу околину, која стоји на располагању свима(!) и да се ти "монструми" који су поцинили "највеци и најстравичнији злочин после холокауста у Другом Светском рату"(то је терминологија која се и данас користи, а која је плод америчке пропагандне машинерије!?), коначно пронађу и казне по закону. Зар то није у интересу жртава и њихових породица? Не само да Трибунал у Хагу не тражи те документе и доказе, већ ни државне институције у Србији то нису учиниле. Напротив, власт у Србији у скупштини на силу изгласава "Резолуцију о злочинима у Сребреници" иако још увек (15 година после) није утврђен: 1. Број и идентитет жртава, 2. Број и идентитет убица, 3. Начин и редослед на који је злочин наређен и извршен. У Србији нико у званичним институцијама иако за то примају државну плату нема времена и жеље да се бави злочинима из истог периода почињеним над српским народом, углавном цивилима, женама и децом. Не дај Боже да се тражи одговорност и кривично гоне људи који партиципирају у власти и политичком зивоту муслиманског и хрватског дела Босне и Херцеговине, а активно су учествовали у рату против нашег народа. Битно је да српски подрепаши признају и прихвате злочине у наше име због ког ћемо ми и наша деца испаштати. Шта наш председник добија таквим наступима? Добија да Република Српска губи утицај и моћ одлучивања као конститутивна јединица, у Босни и Херцеговини, да се право српског народа у Б. и Х. о смосталном одлучивању о својој судбини, признато написмено у Дејтонском споразуму, што више поништи и деградира да би муслиманско-хрватски ентитет могао да доминира и овлада целокупном територијом Б. и Х. С тим у вези је била и Тадићева посета Турској где он без знања и сагласности легитимно изабраних органа Републике Српске, прихвата некакав туторски статус Турске у решавању проблема у Б. и Х. Прихвата диригентску палицу државе која није неутрална ни непристрасна, која је у прошлом рату безкомпромисно подржавала муслимане против православних Срба.          Најновија мисија нашег председника у суседну и "пријатељску" Хрватску, је потврда да сем што нема памети, он нема трунке образа и части. Онакву представу у Вуковару нису могли да гледају ни Срби ни Хрвати. Његова посета је опет имала за циљ да призна српску агресорско-терористичку улогу у "оправданом, обрамбеном, ослободилаћком, тисућљетном, демокрацијском, домовинском рату". Као да су припадници тада једине легитимне војне силе (ЈНА) на територији суверене државе (СФРЈ) у којој су сви народи имали удела, у моменту кад хрватске (усташке;) паравојне банде и оружане групе специјалне хрватске полиције већ извршавају злочине над цивилним српским становништвом, без везе и насумице одлучили да сравне миран чисто хрватски градић Вуковар. Оно што би он требао да уради као председник државе је пружање помоћи српском народу у Хрватској над којим су хрватске власти извршиле небројене злочине и спровеле етничко чишћење. Исто тако морао би да у одлучујућем моменту изврши притисак на хрватску власт у циљу коначног прекида дискриминацијом Срба. Тај услов је Хрватима један од главних које им је поставила Европска Уније ако желе зелено светло за прикључење истој. Господин Тадић као фол исправља грешке и грехе српске спољне политике из претходног периода. Но, ако сада пређемо преко деценија кршења људских права Срба у Хрватској и не инсистирамо на променама у тренутку када баш ЕУ то поставља као услов Хрватским властима, тешко да ће нам се оваква шанса опет пружити. Пошто (делатност председника и министра спољних послова ову констатацију чини очитом) ту јединствену прилику власт у Србији пропушта онда ће та иста ЕУ попустити пред реториком Хрватских власти и декларативним спровођењем обећаних промена у земљи и примити Хрватску. А онда, више је него сигурно, Србија као матица неће моци више ниста да учини. Зато што ће Хрватска бити пуноправна чланица Е. У., а Србија као и до сада без значајног утицаја на међународној сцени. На послетку та иста Хрватска ће за неколико година сигурно променити плочу. Није тешко замислити је као најупорнијег кочничара у оквиту ЕУ при разматрању евентуалног пријема Србије у заједницу европских народа (наравно ако та тачка икада буде на дневном реду). Такав врло вероватан сценарио је свакако резултат дугогодишње срамне и рајинске политике српског сервилног и западом опчињеног руководства. Оваквом политиком, коју спроводи актуелни владајући политички естаблишмент, не може се напредовати на унутрашњем плану , а камоли ка Европи. Наша власт константно ради у корист штете сопственог народа. У последње време, уобичајеним лажима, власт више не може да оправда такво, национално штеточинско понашање. То је разлог што сви треба да радимо на уједињењу те да јој станемо на пут док не буде касно.   Симо Б. Дубајић

http://www.vidovdan.org/2010-03-28-13-57-42/4428-e-

Kosta Čavoški: Ideologija okupacije

Ideologija okupacije

Društvo | Kosta Čavoški | novembar 25, 2010 at 21:58

---

Piše Kosta Čavoški

U pustoj želji da se omile svojim potencijalnim poslodavcima i finansijerima, političke i elite i vodeći mediji pokušali su da stvore kakvu-takvu ideologiju kojom bi opravdali napade na sve ono što je u Srbiji misaono, uspravno, nezavisno i rodoljubivo

Nekada je glupost imala mali domet. Priglup čovek izvali neku glupost; to čuje nekoliko ljudi i brzo je zaborave. Zahvaljujući elektronskim medijima, a naročito televizijskim stanicama B 92 i Studio B, glupost ima mnogo šire polje dejstva – danas se ona saopštava stotinama hiljada gledalaca. Kako se uz to mogu napraviti relativno trajni video zapisi, glupost se maltene može ovekovečiti.
Povod za ovo zapažanje jeste poslednja emisija televizije B 92 pod naslovom „Insajder", koja je emitovana u dva nastavka. Ako se izuzmu kazivanja predstavnika naših najuglednijih patriotskih udruženja, ona vrvi ne samo od nepromišljenih iskaza, olakih procena i zlonamernih podmetanja, nego i od notornih gluposti. No, pre nego što bar neke od njih podvrgnemo analizi, valja nešto reći o njihovim autorima.

IDEOLOŠKA ŽANDARMERIJA
Za vlade Slobodana Miloševića politiku moćnih stranih činilaca uglavnom su sprovodile njihove ispostave u našoj zemlji, takozvane „nevladine organizacije", i poneki od nazovi nezavisnih novinara. Posle Miloševićevog pada strancima, koji vladaju ovom zemljom, usluge ovih poslušnika su manje potrebne, pošto su u međuvremenu njihove potrkuše ovladale praktično svim glasilima, a naročito RTS-om, „Politikom" i, izuzev „Pečata", skoro svim dnevnim i nedeljnim listovima. I što je još važnije, njihovi ljudi su sada na svim vodećim državnim položajima, tako da sama Vlada obavlja sve ključne poslove koji su u stranom interesu. Dovoljno je samo da peti sekretar američke ambasade pozove poverljivog Predsednikovog savetnika, pa da ovaj izjavi ili učini ono što je strancima milo i drago.
U takvim okolnostima na domaćoj političkoj sceni i u vodećim javnim glasilima ostalo je malo mesta za nove sluge i sluškinje, koji bi mogli dobiti poneku mrvicu od ukusnog kolača iz Vašingtona ili Brisela. Zato je bilo neophodno da se ti orni arivisti preporuče strancima nekim novim obličjem, već ustaljene okupacione politike. Za tu svrhu oni su odabrali da budu ideološka žandarmerija Haškog tribunala i Atlantskog pakta, moćnih sila koje našu zemlju drže pod okupacijom. Jedino je još ostalo da odrede ko će im biti neprijatelj koga treba izvrgavati ruglu, iznositi na zao glas i satirati.
Negdašnjem Agitpropu i potonjim ideološkim komisijama i marksističkim centrima, koji su vodili idejnu borbu, ključan neprijatelj je najpre bila propala buržoazija, potom doskorašnji partijski drugovi – nesrećni ibeovci na Golom otoku, a naposletku anahroliberali i takozvani „disidenti". Jedan ideološki neprijatelj bio je, međutim, postojan i nepromenljiv. To je bila Srpska pravoslavna crkva.

STRAH OD DESNICE
Mlađani ideološki žandari iz „Insajdera" nisu naravno propustili da naruže Srpsku pravoslavnu crkvu, a posebno mitropolita Amfilohija i episkope Atanasija i Pahomija. Ali su u odnosu na komunističke uzore uveli jednu bitnu novinu; napali su elitne patriotske organizacije – „Obraz", Nacionalni klub „Vidovdan", Fond „Slobodan Jovanović", a pre svih Srpski sabor „Dveri", za koji sami kažu da je to ključno udruženje „ideološka kapa svim ostalim desničarskim organizacijama".
U toj pustoj želji da se omile svojim potencijalnim poslodavcima i finansijerima, pokušali su da stvore kakvu-takvu ideologiju kojom bi opravdali napade na sve ono što je u Srbiji misaono, uspravno, nezavisno i rodoljubivo. Pri tom je ključna nedoumica, s kojom su se u tom poganom poslu suočili, bilo pitanje kako da kvalifikuju svoje političke neprijatelje, pa su se, shodno svom levičarskom opredeljenju, odlučili da ih podvedu pod desnicu. Tako za „Obraz" vele „da je ta desničarska organizacija nastala još 1993. godine, i to praktično u okviru Srpske pravoslavne crkve", a pod istu kvalifikaciju podveli su i udruženje „1389" i „Nacionalni stroj". Naposletku se još dodaje „da brojne desničarske organizacije nastaju tek posle 5. oktobra 2000. godine, kada je Srbija krenula ka Evropskoj uniji, a uloga im je bila da brane poraženu politiku koja se zalaže za Srbiju izvan Evrope i opravdava ratove i zločine u ime patriotizma i srpstva".
Da naši ideološki žandari nisu toliko opterećeni svojim levičarskim opredeljenjem, oni bi odmah zaključili da je takva kvalifikacija nespretna i priglupa, te da teško može biti uverljiv razlog za suprotstavljanje ulasku u Evropsku uniju. Ako se za poražene britanske laburiste može reći da su levica, onda je u Velikoj Britaniji na vlasti desnica. U Nemačkoj već duže vremena, umesto poraženih socijaldemokrata, vladaju konzervativci, a isto se može reći i za Francusku u kojoj su na poslednjim predsedničkim i parlamentarnim izborima poraženi socijalisti. Naposletku se i vladajuća stranka u Italiji najpre može okvalifikovati kao konzervativna i desničarska, jer je na poslednjim izborima pobedila socijaliste. Zaista je šteta što naši neobavešteni ideološki žandari nisu to blagovremeno primetili, pošto se u tom slučaju ne bi javno brukali tvrdnjom da desničarsko političko usmerenje nije po svojoj prirodi evropsko.

SUPROTSTAVLJANJE ZAPADNOJ CIVILIZACIJI
Najveća glupost koju su izazvali naši ideološki žandari i pobornici takozvanih „evroatlantskih integracija", jeste tvrdnja da se „Dveri" „protive zapadnoj civilizaciji i Evropi". Nevolja je, međutim, u tome što oni ne znaju kakva je zapadna civilizacija i šta ona zapravo jeste. Dovoljno je bilo da dozovu u sećanje ono što su naučili u osnovnoj školi, pa da otkriju da je to u biti grčko-hrišćanska civilizacija. A ne bi mnogo pogrešili ako bi samo rekli da je to, u odnosu na Istok, hrišćanska civilizacija. Stoga je prilikom sastavljanja Ustava Evropske unije, odbačenog na referendumu u Francuskoj i Holandiji, i Lisabonskog sporazuma, koji je usvojen i ratifikovan, bilo pojedinačnih predloga da se u preambuli ili u uvodnim odredbama naglasi tako pojmljen evropski identitet, ali se od toga odustalo ne zbog toga što bi to kao takvo bilo sporno, nego zbog potrebe da se ni na koji način ne dovedu u pitanje posebni identitet država članica i njihova suverenost.
Pošto su i po priznanju naše ideološke žandarmerije, pripadnici „Dveri" pravoslavni hrišćani i, kao takvi, veoma privrženi Srpskoj pravoslavnoj crkvi, oni su mnogo bliži pravom evropskom identitetu nego što su to levičarski nastrojeni ateisti i kvislinzi. No, kako se odmah posle zamerke „Dverima" da se „protive zapadnoj civilizaciji i Evropi", dodaje da „negiraju da se u Srebrenici desio genocid", ispada da su za naše ideološke žandare Haški tribunal, ta nakaza od suda, i njegove pravno sporne i nepravedne osude, poglavito Srba, istinsko oličenje zapadne civilizacije.

ZABRANA „DVERI"
Na kraju je obelodanjen i pravi cilj ove emisije. To je zabrana „Dveri". Najpre je televizijski novinar primetio, posle napomene da na tribinama „Dveri" uvek govore i predstavnici Crkve, da Republičko javno tužilaštvo još nije tražilo zabranu ove organizacije. A potom je Slobodan Radovanović, predstavnik ovog Tužilaštva, objasnio da su „Dveri" jedna od ekstremističkih organizacija koja je predmet posebne pažnje. No, kako je Tužilaštvo već pokrenulo postupak za zabranu najeksponiranijih organizacija („Obraza", „1389" i „Nacionalnog stroja"), ukoliko zahtev Tužilaštva bude prihvaćen, to će biti, po njemu, dovoljan osnov da se i sve druge organizacije, uključujući i „Dveri", na isti način zabrane.
Sve se to naravno čini u nameri da se zatre sama mogućnost javnog delovanja „Dveri" i drugih nezavisnih ustanova i udruženja. I to je razlog što se posebno ističe da uprava Mašinskog fakulteta već deset godina omogućava „Dverima" da u najvećem amfiteatru održavaju svoje, inače veoma uspešne i dobro posećene tribine. Verovatno se očekuje da ministar prosvete i drugi političari izvrše pritisak na fakultetsku upravu, ne bi li „Dveri" lišili ove „oaze slobodne misli i reči u Srbiji".
Jedno je, međutim, izvesno. Pod vladom Borisa Tadića postalo je i običnim ljudima jasno da je naša zemlja već uveliko pod okupacijom, te da naši zvaničnici ne samo da postupaju po svakom zahtevu moćnih stranih sila, nego da ništa ozbiljnije ne mogu ni da preduzmu a da za to ne dobiju prethodno odobrenje. U takvim okolnostima nekolikim mlađim i još nedovoljno zbrinutim arivistima palo je napamet da odurnu okupaciju legitimizuju odgovarajućom ideologijom, čiji su se obrisi pojavili u pomenutoj emisiji „Insajder". Uz to su, da bi se što bolje preporučili svojim „dobrotvorima", svoje reči poput strela zamočili u otrov mržnje i zavisti. A imaju i kome da zavide. Pripadnici „Dveri" su danas među retkima koji svima nama na delu pokazuju da je bez savesti i odvažnosti jalovo svako znanje.

http://www.pecat.co.rs/2010/11/ideologija-okupacije/

"Просрпско" асистирање уништавању Српства

ПОЛИТИКА | Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 25.11.2010 | 16:05 0 коментара

Србиjа

Велика скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена, донела је 25. новембра 1918. године одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање – Србији. Дан пре тога, представници Срема, одлучили су да се он припоји Србији. Са изузетком Барање, ти крајеви, заједно са Рашком облашћу и неколико општина на југу наше републике, данас представљају преостали плод србијанских победа у 20. веку. Србијанци и Црногорци су, да би изборили уједињење српског народа, ратовали од 1912. до 1918. године, и жртвовали око 1,5 милиона живота. Но, на прави начин нису искористили шансу коју су тако изборили. Да се подробније не бавимо на који начин су требали и могли да реше национално питање, али чињеница је да нису само направили погрешан државни избор већ су и потом подлегли југословенско-идентитетским илузијама, и то у разним идеолошким интерпретацијама. А она титоистичка, имала је србождерски карактер. То је омогућило, у погодном за то геополитичком периоду, разбијање Југославије. И то од стране оних који су у њу ушли са намером да је искористе и затим одбаце, а подржаних од – ма колико се у неким случајевима иронијом историје формално налазили на српској стани – традиционалних непријатеља Срба (англо-америчких, аустро-немачких, турских). Па је тако велики део српског простора уништен или окупиран. Срби су прогнани са подручја Српске Крајине и неких делова БиХ, као и знатног дела Косова и Метохије, док је та наша покрајина у целини доспела под окупацију НАТО-а. А у Црној Гори, услед деценијске антисрпске пропаганде, код немалог дела народа, ако и нису исечени српски корени, створена је национална конфузија, док су неки Црногорци, то је жалосна реалност, сасвим изашли из оквира српског националног корпуса. Почетком 20. века, тек нешто више од 50% Срба живело је у две независне државе. Остали су били под влашћу Аустроугарске и Отоманске империје. Но, њихов анахроничан карактер и са тим повезано труљење, а са друге стране, свеколико јачање српског државног и већег дела етничког простора, чинили су реалном српску жељу да обједине своје земље. Крајем прве деценије 21. века, са мање наде можемо да гледамо у будућност. Изгубили смо биолошку виталност, снажну идентитетску утемељеност и национални полет. Ти фактори били су јачи од споменутих империја (иако, показало се, нису били снажнији од недостатка национал-прагматизма), а у садашњем стању нису залог ни опстанка преосталог српског простора. Преко 90% Срба на Балкану данас живи на територијама под ефективном влашћу Београда и Бања Луке. Српски простор је осакаћен а остатак је политички разједињен, али ипак и даље постоје две српске државе и три српске земље. Уз то, серија губитака бар је умањена тиме што смо на делу српских територија у БиХ успели да створимо и одржимо Републику Српску. А Срби су, иако су изгубили многе крајеве, избегли нови геноцид налик оном 1941-45. године, и сконцентрисали су се на преосталом државном простору. Остављени сами себи, нашли су се на евроатлантској ветрометини, али су преживели у спољнополитичком погледу најнеповољнији период, и очували капацитет да се у бољим геополитичким условима боре за национални препород. Такве околности су сада наступиле, али Србија – као квантитативно кључни елемент српског простора – не користи потенцијал који пружају. Објективно гледано, Београд још није у стању да избори уједињење Србије и Српске (или бар да подржи њено право на самоопредељење, као етапе до национално-државног спајања), али много озбиљнију потпору може да пружа западној српској држави. Он не да то не ради, већ упорно истиче приврженост јединству БиХ и шурује са Турском која је окорели противник РС. Србија не може да одређује како ће се Црногорци декларисати али може да води активну политику заштите права опредељених Срба у Црној Гори, односно да инсистира на њиховој пуној равноправности. Када црногорство не би више било социјална категорија, која отвара врата за рад у државној служби, многи би размислили да ли да прихватају мимикрију која постепено води дубинској етничкој прекомпозицији. У црногорској полицији, администрацији, националној банци, и другим институција, готово да не може да ради нико ко се декларише као Србин или Српкиња. А Београд на глас прича да је у одличним односима са режимом у Подгорици. Србија је дужна да – у сарадњи са братском Русијом која је стала на ноге и нуди јој подршку – да подржава РС и Србе у Црној Гори, односно њен историјски српски карактер, али и да брани свој територијални интегритет. Међутим, све то, изузев реторички (а и то недоследно), не да не чини, већ ради против виталних српских интереса ван Србије. Штавише, делује против њих и у самој Србији. У прилог тога говори давање прекомерне аутономије Војводини, багателисање одбране КиМ, пуштање Турске у Рашку област, мешање у процесе унутар СПЦ-а са циљем да се национална црква обесмисли па можда и подели. О томе сведоче и планови да се Србија не само на национално штетан начин регионализује већ и суштински (кон)федерализује. Очито је задатак оних који сада владају земљом, а који су на њено чело дошли уз помоћ англо-америчких сила које су и директно ратовале против Срба, да у повољнијим међународним околностима, учврсте стање које нам је наметнуто 90-их. И не само то. Као помагачи продужене агресије против Срба, која се у миру одвија другим средствима али са истом намером, они учествују у окончању балканског пројекта евроатлантксих центара моћи. А он подразумева да Срби буду елиминисани као иоле релевантан геополитички фактор, и, наравно, да буду што више удаљени од Русије. Укратко, намера је да РС буде ослабљена и сведена на обичну федералну јединицу централизоване БиХ; Србија подељена на неколико „република" и заокупљена унутрашњим расправама; Црна Гора до краја конституисана као држава народа који би Србима био „близак" таман колико и Хрвати; Косово интегрисано у међународну заједницу а његов север са српском већином подвргнут власти Приштине. Коначно, српски простор – идентитетском шизофренијом, противречностима и квислиншким структурама изнутра контролисан – споља би био надзиран путем тзв. НАТО-интеграција и неојугословенског културног и другог повезивања, које треба да се одвија под доминацијом Загреба. Све у свему, актуелни режим је, из лично-партијског егоизма, чинилац тог софистицирано-геноцидног плана. Без обзира на то, председник Тадића није срамота да изјави: „Ја сам просрпски председник". Таман толико просрпски владари били су и Сулејман Величанствени или Фрања Јосип. Наш народ, и поред хипнотичке пропаганде, то већ увелико увиђа. Надам се, брзо ће схватити и да нам не треба само промена режима већ деструктивног пута који би нас и део опозиције водио у националну пропаст. Када се то деси, а убеђен сам да ће пре или касније тако бити, моћи ћемо да кренемо у бољу будућност. Ако се окренемо концепту националног прагматизма, и поред свих губитака, и даље можемо да обезбедимо свој истински опстанак. Међутим, ако ради нових, овај пут евроатлантских, наднационалних илузија, наставимо странпутицом, можда бесповратно изгубићемо политички субјективитет и свој традиционални национално-верски идентитет. Добро је да се тога сетимо на дан када се Војводина ујединила са остатком Србије! Иначе, биће разјединити и Ниш и Крагујевац, а камоли Нови Сад и Београд!

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/25/prosrpsko-asistirane-unishtavanu-srpstva.html

ЕУ-Србија: (не) размишљај о белим мајмунима

Тагови: Данас на Балкану, Ставови, Косово, ЕУ, Коментари, Друштво

Тимур Блохин

24.11.2010, 15:18

 

Фото: РИА Новости

Има једна источњачка прича: ученик, који је тражио просветљење, дошао је код свог наставника, а овај му је дао само један савет – никад немој да размишљаш о белим мајмунима. Ученик је вероватно од тада једино о њима и размишљао.

Мудрац-Брисел се још префињеније понаша према Београду – штићенику, који тек учи азбуку евроинтеграције. Он час жели да се „бели мајмуни" не помињу, час одједном позива да се о њима размишља, подразумевајући под овим, јасна ствар, статус Косова. С једне стране, у бриселској анкети предвиђеној за Србију, нема ниједног питања о Косову. А и Венсан Дежер, представник ЕУ у Београду, тврди да је „анкета састављена с неутралне позиције". С друге стране, председник Европског парламента Јержи Бузек каже: „спремност на дуг и конструктиван дијалог с Косовом представљаће одлучујући фактор" у додељивању Србији статуса кандидата за ступање у ЕУ. Задатак Београда и Приштине је да нађу решења за питања регионалне и билатералне сарадње. Очигледно, ова Бузекова формулација значи: Србија и Косово треба да успоставе односе као суседне државе.

Занимљиво је да је Србија од ЕУ добила око 2500 питања, што је наравно више, него срећна Црна Гора – 2100, а Хрватска, с тачке гледишта Запада, најстабилнија земља, својевремено је одговарала на читавих 4000. На отприлике исто колико и Албанија и Македонија. Зашто је Србији, земљи, измученој сарадњом с МТБЈ и главним територијалним конфликтом на територији Европе постављено мање питања? Руски новинар, стучњак за међународну ситуацију Константин Качалин сматра да ЕУ свим снагама наговара Београд да „легне на руду у вези с питањем Косова".

Ако Србија постане чланица ЕУ она ће своје законе и економију прилагођавати њеним правилима, Лисабонском споразуму, и тада ће бити лакше управљати земљом, што иде у прилог садашњем руководству САД. Косовски пројекат, исто као и ирачки и авганистански су наслеђе, које је Вашингтон добио од претходне администрације. У пројекте је уложен огроман новац – ова средства треба одрадити зато што се не може истовремено ратовати на неколико фронтова. Треба завршити оно што је раније испланирао Државни департман, - каже Константин Качалин у закључку.

Можда се статус Косова у анкети и не помиње управо зато да би Србија што пре одговорила на питања ЕУ? Статус покрајине унет је у Устав Србије и у поређењу с питањем државности, сва остала питања која се тичу правосуђа, реформи итд. су секундарна. А од Србије се тражи да заборави на Косово. Држећи га у сећању.

http://serbian.ruvr.ru/2010/11/24/35548139.html

Како ће се Србија допасти ЕУ

 

22.11.2010, 14:29

 

Фото: РИА Новости

Јелена Гускова, руководилац центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН

Ратови на Балкану су завршени већ 15 одина, Београд се извинио свим учесницима конфликта, не добивши, истина, као одговор извињења на своју адресу. Осудио је све злочине које су извршили Срби. Обновио економске и политичке односе са свим републикама бивше Југославије, испунивши, како му се чинило, све услове за ступање у ЕУ. Ипак односи Србије и ЕУ никако да се успоставе.

Игра сарадње започела је после смене Слободана Милошевића 2000. године. Подршка Србији пре је била декларативна – њу нису одгуривали, али јој нису давали да се превише приближи. О могућности кретања Западног Балкана у страну Европе отвореније је почело да се говори тек на лето 2003. године. До тада Србија је усвојила план хармонизације економских питања са ЕУ и била је спремна да започне радикално да мења законодавство, економију, унутрашњу у спољну политику, као и да се усавршава у области људских права и нормализације међуетничких и конфесионалних односа. Ипак Европа је охладила спрски жар.

Преговори са ЕУ су се водили, али млако. Србији су стално истицали захтеве, чији број и садржај се мењао само у страну увећавања.

Када се гледа хорнологија односа са ЕУ, види се потврда тезе да ЕУ није тежила да прими Србију у своје редове, већ је чинила све да се Београд само сложи са постављеним условима. Осим тога, побољшање односа са Европом постало је адута српских проевропских странака за време парламентарних и председничких избора у Србији. ЕУ их је подржавала. Тако како би ублажила ударац на Србију од стране косовара, ЕУ је започела у јануару 2008. године преговоре о либерализацији визног режима Европе са Србијом.

Активизација преговарачког процеса десила се почетком 2008. године, уочи председничких избора у Србији и уочи самопроглашења независности Косова.

Тада у јануару 2008. године представник Европског парламента за Југоисточну Европу, дрска и оштра у својим изјавама Дорис Пак, која није скривала своју несимпатију према Србима, одржала је вакелу Борису Тадићу за то што се само 40% Срба позитивно односи према ЕУ. Она је у отвореном телефонском разговору при сведоцима «васпитавала» председника због неспособнсоти да заштити економске и политичке интересе ЕУ у Србији, говорила о томе да ЕУ неће више подржавати политичара који много обећава, а ништа не ради, зато ће датум потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању бити одложен. Предложила је Борису Тадићу само прелиминарни споразум.

Министри иностраних послова земаља ЕУ нису постигли консензус поводом Споразума о стабилизацији и придруживању са Србијом. Вето Холандије и Белгије приморао је земље ЕУ да траже алтернативну формулу изражавања подршке српским проевропским снагама у одлучујућем тренутку председничких избора, када је зема требало да начини избор између Европе – Бориса Тадића, и Русије – Томислава Николића. Зато су министри иностраних послова 27 земаља чланица ЕУ предложили Србији 7. фебруара 2008. године после другог круга председничких избора да потпише прелиминарни споразум који претходи пуноправном споразуму о стабилизацији и придруживању, који се разматра као симболичан корак на путу у чластво у ЕУ. Али и овде Холанђани и Белгијанци су одбили да отворе врата у ЕУ за Србију, док они не изруче све Србе оптужене за ратне зличине Хашком трибуналу. Сложили су се само на привремени политички споразум о сарадњи између ЕУ и Србије ради стварања оквира који доприносе развоју политичког дијалога и слободне трговине, либерализацији визног режима и образовној сарадњи. Сличан споразум нема преседана.

Министар иностраних послова Србије Вук Јеремић ватрено је захвалио на овом гесту. Србија је била срећна и због тога. Има нешто да се обећа народу.

До проглашења независности Косова остајало је неколико дана. ЕУ је унапред донела одлуку о постављању своје мисије на Косову и планиран рок за увођење европских снага био је 18. фебруар, тачније наредни дан после проглашења незавности. САД, како би процес признавања прошао што је могуће лакше, приморале су Србију да несметано пусти европску мисију у покрајину. Али премијер Србије Војислав Коштуница праведно се плашио да ће пристанак Србије значити да је Србија одобрила независност покрајине. Коштуница је назвао предлог ЕУ преваром и позвао парламент републике да одбаци мисију ЕУ на Косову.

Тек 29. априла 2008. године ЕУ је потписала са Србијом Споразум о стабилизацији и асоцијацији и Привремени договор о трговини. Али Савет министара ЕУ фактички је блокирао Споразум одмах после потписивања, условивши његову примену срадњом Србије са Хашким трибуналом и односом према независности Косова. Тада је у Србији потписивање споразума изазвало оштру критику опозиционих странака. Оценили су га као пристанак на независност Косова, што значи на издају српских интереса. Тадић је уверавао јавност да никада неће одступити од одбране Косова као српске територије. Власти су говориле о потписивању Споразума као о «историјском догађају». Постављајући Србији судбинске услове, Европа је пробијала пут за признавање независности Косова. Истина, било је оних који су оцењивали Споразум као празне речи. Иза процеса потписивања споразума започео је процес испуњавања услова за деблокаду Споразума, који се водио читаву 2008, 2009. и 2010. годину.

Етапе на том путу биле су хапшење и изручење Трибуналу Радована Караџића у лето 2008. године, пристанак на постављање мисије Еулекс на Косову у децембру 2008, извињење Хрватима и муслиманима за жртве за време рата почетком 90-их година, признање геноцида муслиманског становништва у Сребреници, посећивање Сребренице и Вуковара од стране преседника Србије, пристанак Србије на резолуцију Генералне скупштине УН, у коју није ушла теза Србије о непризнавању једностраног отцепљења Косова.

Сматрајући да Србију треба наградити за тако активну делатност, председник Борис Тадић у децембру 2009. године предао је председавајућем ЕУ, шведском премијеру Фредерику Рајнфелту молбу Србије за чланство у ЕУ. То је био једнострани акт Србије, који је требало да подстакне ЕУ на разматрање српског питања. Али Стокхолм није дао наду Тадићу, рекавши да је пут за чланство у ЕУ дуг. Кандидатуру Србије треба да разматра Савет министара, затим Еворпска комисија. Ради коначне оцене Европске комисије потребно је утврдити степен спровођења реформи и усаглашавања српског законодавства са европским у 35 области, због чега власти у Београду треба да испуне упитиник од неколико хиљада питања. Затим препоруке Европске комисије треба да се врате у Савет министара. После решења овог органа неопходан је пристанак већине чланова Европског парламента.

У том процесу Србија, рекло би се, може да очекује позитивну одлуку, пошто је показала своју попустљивост по многим питањима. Није ухапшен само генерал Младић и Београд није признао независност Косова. Али управо ови услови су се ипоставили одлучујућим у последњој фази разматрања српске пријаве. Парламент Холандије 13. октобра ове године донео је одлуку да се предложи европским парламентарцима да одложе разматрање кандидатуре Србије до Брамерцовог саоптења у децембру 2010. године о потпуној сарадњи Србије са Хашким трибуналом.

Природно, поставља се питање колико ће дуго Србија још чекати у реду за ЕУ? Мислимо да на одлуку Европе данас утиче неколико фактора. Са једне стране, данас на зону евра као талас надвијају се економски колапси у разним земљама, изазвани неравномерним развојем земаља, некоординисаном економском политиком, пријемом низа земаља у ЕУ по политичким мотивима. то не може да се не одрази на даљу политику ЕУ у раду са новим члановима. Са друге стране, ма колико се руководство Србије трудило да испуни све ове услове, она остаје на лошем списку и још постоје услови који могу да јој се поставе – поштовање људских права у јужним регионима Србије, а затим признавање њиховог права на отцепљење, признавање независности Војводине, постављање НАТО база на територији Србије, ступање у НАТО, признавање законитости агресије НАТО-а на Југославију 1999. године и слично. Зато, како нам се чини, Србија има још много времена да размисли о националним интересима, очувању своје територије и плановима европеизације.

http://serbian.ruvr.ru/2010/11/22/35408682.html