Bićemo amebe

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Bićemo amebe

 

Velika je zabluda da postoji nekakvo slobodno tržište kome teže naši evroatlantski poklonici. Tolika zaslijepljenost, čak i ljudi od struke, da vjeruju u neku blagodat nepostojećeg slobodnog tržišta prosto liči na masovnu hipnozu. Naime, ono što se dešava nije ni proizvod slučajnosti, niti ljudski evolutivni proces. Postoji neko ko vuče konce iza kulisa i zato nema nikakvog slobodnog tržišta, ali nije riječ o nekakvom ekonomskom mehanizmu koji upravlja politikom tako da vodi društvo ka većem blagostanju, u kome bi svaka osoba bila maksimalno moguće zadovoljena, već se lutkari koji vuku konce miješaju u život svih građana na krajnje nedemokratski i nehuman način. Oni su moćni planetarni establišment koji dobro zna šta želi da se desi u budućnosti. Nije to "svjetska vlada u sjenci". Nije to "Bilderberg grupa". To je evroatlantski monstrum koji se polako, ali sigurno izliježe iz monopolarnog jajeta.
Osnovni scenario je, u tom pozorištu lutaka u kome su marionete naši tajkuni i političari, stvaranje društva izolovanih pojedinaca, bez samosvijesti, bez ideala i bez korijena. Do te masovne metamorfoze se ide kroz izuzetno precizno planiran i određen proces, a nimalo liberalan. Ništa nije slučajno i slobodno, čak ni globalizacija.
Počelo je s uništavanjem primarnog sektora, odnosno poljoprivrede. Potrošačkom propagandom ubijeđeni su milioni ljudi, na zapadu, da napuste obradu zemlje (to se nastavilo u istočnoevropskim zemljama, a proces sada ide dalje), da se čovjek mentalno izoluje u gradovima, gdje živi svako za sebe i svako protiv svih. Umjesto zdravog proizvodnog rada čovjek se pretvorio u gradsku bubašvabu koja juri od svog stančića do kancelarije, u depresivnog šalter činovnika banaka i osiguravajućih zavoda koji prodaju maglu ljudima. Čovjek se navikava da radi posao koji mu je odvratan i da kupuje stvari koje mu uopšte nijesu potrebne.
Veliki korak na tom putu je takozvana emancipacija problemati­čnih društvenih gru­pa i seksualnih kategorija, NVO za "toleranciju" i agencija za svašta i ništa, do mjere da je uništena podloga za monogamnu porodicu zasnovanu na hrišćanskim temeljima. Lično zadovoljstvo se traži u potrošačkoj maniji za površnim dobrima i lažnim vrijednostima (recimo, firmirana roba) koja zamjenjuju ljudska osjećanja i stvara virtuelni privid života. Takozvani multikulturalizam je, u stvari, memla za davljenje naroda i nacionalnih karakteristika, mulj za gušenje identiteta, pašnjak za stado kojim se lako upravlja, koje se lako iskorišćava i koje nema snage da se tome odupre.
Najnoviji korak je virtuelna mreža društvenih odnosa u kojoj se stvara kartoteka svake jedinke u cilju da se upoznaju njeni ukusi, njene želje, s kim se druži, čega se boji, kakve su joj seksualne sklonosti, kakav život vodi. Ljudi olako daju svoje podatke preko "mreže", iako takve podatke ne bi nikada dali na zahtjev službenog organa.
Krajnji cilj je globalna kontrola svih društvenih i ekonomskih interakcija svakog pojedinca, što će dovesti do toga da se, jednoga dana, počne sa ugradnjom kontrolnih čipova novorođenima. Preko tog čipa će jedinka plaćati bez kartice, ali će biti takođe identifikovana, praćena i lokalizovana. I sve to neće biti nasilno urađeno, putem prinude ili zakona, već dobrom voljom ljudskih umova, jer će oni biti preparirani za to prethodnim procesima tokom nekoliko "bolonjskih" generacija.
Od manije za slobodnim tržištem stići ćemo do ukidanja slobodne volje.
Dakle, do stadijuma amebe.
Ko zna koliko će nam potom biti potrebno da se vratimo humanom biću, bar do stadijuma majmuna?

(autor je nekadaŠnji
generalni konzul
SRJ u Bariju)

PIŠE: DRAGAN MRAOVIĆ

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-05-19&clanak=280759

NOVE MANIPULACIJE BEOGRADA I BRISELA NAPAĆENIM KOSOVOM

POGLED IZ MOSKVE: NOVE MANIPULACIJE BEOGRADA I BRISELA NAPAĆENIM KOSOVOM

sreda, 18 maj 2011 10:34 Petar ISKENDEROV

 

Kakav je to famozni „konkretni rezultat" briselskih pregovora o Kosovu koji će istovremeno da zadovolji EU, vlasti Kosova i vladu Srbije


Uoči naredne runde pregovora delegacija Beograda i Prištine, četvrte po redu, 17 i 18. maja, na Kosovu su se pojavili novi ozbiljni znaci da zvanični Beograd priprema predaju pozicija albanskim separatistima. Odmah posle neočekivane posete Prištini šefa pregovaračke delegacije srpske vlade Borislava Stefanovića, zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić je, prvi put na tako visokom nivou, govorio o potrebi da se pokrajina podeli na srpski i albanski deo. 

Podstrek tom defetističkom koraku bez presedana dala je izjava komesara za pitanja proširenja Evropske Unije Štefana Filea, koji je saopštio da vreme koje je Srbiji dato za prijavljivanje za stupanju u EU „ističe" i da je ona dužna da „iskoristi te poslednje nedelje i mesece kako bi se pozabavila preostalim pitanjima" čije rešavanje Brisel od nje zahteva. 

File je izdvojio najvažnija pitanja: 1. Da Srbija ispuni  zahtev Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, tj. da uhapsi Ratka Mladića i Gorana Hadžića; i 2. Da se na pregovorima sa vlastima Kosova „postigne konkretan rezultat". [1] 

ULTIMATIVNI BAROZO Do sada Brisel nije direktno povezivao prihvatanje zahteva Srbije za stupanje u Evropsku Uniju sa potpisivanjem bilo kakvih dokumenata na pregovorima sa delegacijom Prištine. Naprotiv, postojanje neke slične veze se odbijalo koliko se god moglo, a pažnja je usmeravana na saradnju Beograda sa tribunalom u Hagu. Ovih dana u Beogradu i Prištini, kao teška artiljerija Brisela, u pratnji Štefana Filea, treba da se nađe predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozu, a to, što on ima da saopšti srpskim vlastima očigledno nosi još ultimativniji karakter. 

Da li se inicijativa Ivice Dačića o konačnoj podeli Kosova može smatrati kao pokušaj Beograda da demonstrira svoju spremnost, koju od njega zahteva Evropska Unija, za postizanje „konkretnog rezultata"? Upravo takav zaključak će se nametnuti ukoliko se prisetimo priče o usponu na vlast ovog novog lidera nekada svemoćne Socijalističke partije Srbije. U leto 2008. godine Dačić je na pregovorima o formiranju prozapadne koalicije postao kec iz rukava predsednika Borisa Tadića. On je svoje partijske drugove naterao da torpeduju pokušaje da se u Srbiji stvori široki patriotski front, mada su oni već bili spremni da proslave njegovo stvaranje. U zamenu za to Dačić je dobio dužnost ministra unutrašnjih poslova i vicepremijera. Obe funkcije on čuva skoro pune tri godine, bez obzira na krajnje beznačajne uspehe srpskih vlasti i u socijalno-ekonomskoj sferi i u oblasti borbe sa kriminalom. Tako da figura nepotopivog Dačića, prekaljenog u mutnim bitkama, najbolje odgovara za oglašavanje provokativnih inicijativa koje su za Tadića zgodne a za Zapad korisne. Ukoliko srpsko društvo odbaci tu ideju, Dačića će uvek biti moguće žrtvovati uznemirenoj javnosti. 

Ova nova kombinacija nije mogla da izbegne pažnju albanskih medija na Kosovu. Kako podvlači „Bota Sot", nikako ne može da se radi o ličnom mišljenju Ivice Dačića obzirom da je on „otvoreno potvrdio poziciju Beograda u vezi sa podrškom deobi Kosova", to jest nije istupio samo u svoje lično ime. [2] Uostalom, i sama ideja šefa ministarstva unutrašnjih poslova i vicepremijera Srbije o podeli Kosova izgovorena je i sa stranica albanske štampe na Kosovu. U intervjuu listu „Zeri" Dačić je izjavio da je „jedino realno rešenje - Srbe ostaviti u Srbiji, a drugi deo gde žive Albanci - izdvojiti. To će biti mehanizam koji funkcioniše, koji će dozvoliti da se problemi rešavaju brzo. A drugačije varijante će predstavljati samo uzaludno gubljenje vremena". [3] 

CENA KOMPROMISA Ton Dačićevog istupanja odgovara ne samo potrebama Štefana Filea već i ocenama „Međunarodne krizne grupe", tog informativnog oružja arhitekata „novog svetskog poretka". Kako se konstatuje u izveštaju Međunarodne krizne grupe, ćorsokak u vezi sa statusom severnih delova Kosova, naseljenih Srbima, će „Srbiju držati van EU, a Kosovo van UN". [4] A Edita Tahiri, šef kosovske pregovaračke ekipe, izjavila je da poslednji postupci srpskih vlasti, u koje spada i poseta Prištini njenog kolege Borislava Stefanovića, predstavlja „pozitivni signal o tome da Srbija istupa za priznanje nezavisnosti Kosova". [5] 

U kakvu se odeću može obući taj famozni „konkretni rezultat" briselskih pregovora o Kosovu, koji će istovremeno da zadovolji EU, vlasti Kosova i vladu Srbije, i da isto tako - kako se nadaju u Tadićevom okruženju - bude prihvatljiv za patriotski raspoloženo srpsko javno mnjenje? Specijalni predstavnik EU Robert Kuper, koji je posrednik u pregovorima, već je nagovestio da će dokumenat o podeli pokrajine obema stranama biti prikazan do kraja maja [6]. Stefanović je odmah obećao da nikakav zajednički dokumenat sa kosovskom stranom Beograd neće potpisati, a da će, umesto toga, dogovori Beograda sa Prištinom biti artikulisani u obliku usaglašenih odluka vlade Srbije i pokrajine Kosovo. I da će se to desiti do kraja godine. [7] 

Sa rasturanjem magle ne žuri ni ministar za Kosovo i Metohiju u srpskoj Vladi Goran Bogdanović. Međutim, i on nagoveštava postojanje mogućnosti postizanja kompromisa, „čak i za delove, koji su izuzetno osetljivi i teški". [8] Samo je preostalo da se sazna cena za slične „kompromise", koju će platiti Srbija i njen zaista napaćeni narod. 


Fond Strateške kulture

 

Најдужи притвор у Европи се наставља!

Борис АЛЕКСИЋ | 17.05.2011 | 08:33

Одлука по Правилу 98 бис која је прочитана 4. и 5. маја само је потврдила чињеницу да је Војислав Шешељ највећи противник Хашког трибунала против кога је све дозвољено. Одлука је донета гласовима судија Фредерика Хархофа и Флавие Латнци уз делимично издвојено мишљење председавајућег судија Жан - Клод Антонетија. Њена суштина је да се најдужи притвор у Европи који је већ ушао у девету годину наставља. Трибунал је само потврдио да међународни стандарди и људска права не важе за Србе. Као у игри доброг и лошег полицајца судије су у Одлуци изнеле потпуно супротне ставове, а да при том нису ослободиле др Шешеља ни по једној од девет тачака оптужнице. Ипак да се питао судија Жан-Клод Антонети, Војислав Шешељ би да се доносила пресуда већ сада био слободан човек! Хашки трибунал не би био то што јесте да се у цео поступак поново није умешала политика. Пред доношење Одлуке по Правилу 98бис режим у Београду и „напредњаци" су још једном потврдили своју сарадњу на штету Србије. Они су преко западних амбасада молили да председник СРС не буде ослобођен јер ће скренути Србију са евроатланстих интеграција. Ове наводе је потврдио и Би Би Си у свом извештају од 4. маја 2011. године у којем је истакнуто да би прозападна власт у Београду имала великих проблема са др Шешељем (1). Колики је страх режим од повратка Војислава Шешеља најбоље се види из изјава високих функционера Демократске странке. Најпре је Слободан Хомен државни секретар у министарству правде коментаришући могући повратак председника СРС у Србију, изјавио да постоји могућност да он буде обухваћен истрагом о побуни „црвених беретки" (2). Након тога у марту прорежимски лист „Блиц" је објавио вест да ће др Шешељ чим се врати бити саслушан у вези са убиством Зорана Ђинђића (3), иако га је о тим околностима већ саслушао истражни судија и након тога одустао од истраге против њега. Прозападна власт је отворила своје карте и показала да намерава Војислава Шешеља да из једног затвора уведе у други како би спречила његов повратак на политичку сцену Србије. У самој Одлуци судије Хархоф и Латанци пружају подршку тужилаштву које у суштини инкриминише идеологију српског национализма. По тужилаштву Војислав Шешељ је крив за новодне злочине „српских снага", због позивања Срба да бране Отаџбину и слично. Подсећања ради Правило 98бис омогућава оптуженом да на крају доказног поступка оптужбе поднесе захтев за ослобађајућу пресуду. Судско веће је могло да ослободи др Шешеља по свим тачкама оптужнице, само по неким или да задржи целу оптужницу што се на крају и десило. Правило 98бис води порекло из англосаксонског права и тзв. No case to answer. Оно је установљено како би се наводно убрзали поступци пред Хашким трибуналом иако до данас ни један оптужени није ослобођен на тај начин. Међутим у самом Трибуналу признају да судије из континенталног правног система различито примењују ово правило у односу на судије из англосаксонских земаља! То указује да ни сам суд нема уједначену и ситематизовану праксу. Одлука по Правилу 98бис је написана на 120 страна док је издвојено мишљење судија Антонети образложио на 73 стране. Оно што пада у очи на самом почетку су правни извори на којима су двоје судија (Хархоф и Латанци) засновали свој став као и чињеница да је судско веће (изузимајући судију Антонетија) разматрало само један облик одговорности (4). Најпре позивајући се на неусаглашену и неуредну судску праксу Хашког трибунала Хархоф и Латанци су заузели став да је довољно „утврдити" да има доказа који поткрепљују одговорност оптуженог само по једном облику – подстицању да би задржали целу оптужницу! Сходно томе претресно веће прихвата једну форму одговорности заПравило 98 бис а да притом не одбацује друге облике. Позивање судија у Одлуци на судску праксу бивше Југославије је веома интересантно. Подстицање се кажњавало са максималном казном од 10 година затвора да би од 1990. године казна била смањена на 5 година. Да ли ово значи да би др Шешељ могао да буде осуђен на максимално 5 година затвора? Треба рећи да се у члану 24. Статута Трибунала у Хагу наводи следеће: „Приликом одређивања казне затвора претресно веће имаће у виду општу праксу изривања затворских казни пред судовима бивше Југославије." Без обзира на ову одредбу судска већа Хашког трибунала оптуженима изричу казне по 40 година затвора, доживотне робије и друге казне затвора које су биле немогуће у бившој Југославији. Исто тако, Одлуком по Правилу 98бис др Шешељ није ослобођен од осталих облика одговорности попут удруженог злочиначког подухвата (УЗП) измишљеног 2001. године тј. осам година од оснивања Хашког трибунала иако тренутно у међународном праву специјални судови формирани по угледу на Трибунал у Хагу одбијају да суде по најширој трећој категорији УЗП-а јер сматрају да такво дело није постојало у међународном обичајном праву. То је случај у Камбоџи и Либану (5). Да би била јаснија веза између ових квазисудских институција ваља се подсетити да је Антонио Касезе био председник Хашког трибунала (1993-1997) а затим председник Специјалног трибунала за Либан (2009. -). Поред тога ни међународна судска пракса, као ни пракса судова западних земаља не иду на руку Хашком трибуналу и њиховом тумачењу подстицања и УЗП-а. Примера ради преседан из САД Бранденбург против Охаја (1969) потпуно негира закључке Трибунала у Хагу у вези наведених облика одговорности. У Одлуци по правилу 98бис судије Хархоф и Латанци се пре свега позивају на судску праксу Хашког трибунала и Трибунала за Руанду. Ипак на једном месту отвара се пут ка предмету Штрајхер (Нирнберг). О пракси Трибунала у Хагу је већ пуно речено тако да је на овом месту довољно поменути да је позивање судија на предмет Марио Черкез неадекватно јер се ради о команданту бригаде тзв. хрватског вјећа одбране. Истим предметом је обухваћен и Дарио Кордић који је био хрватски званичник у Босни и Херцеговини што такође нема никавих додирних тачака са проф. др Војиславом Шешељем који је у време обухваћено оптужницом био опозициони политичар у Србији. Међутим у Одлуци по правилу 98бис двоје судије се позивају и на случај Нахимана пред Трибуналом за Руанду (6) тврдећи на тај начин да је тужилаштво обезбедило довољно доказа да би поткрепило оптужницу против др Шешеља. Ипак ни овај предмет нема никакве везе са Војиславом Шешељем. У Руанди су оптужена двојица оснивача и најутицајнијих људи „Радиа Хиљаду брежуљака" (РТЛМ) Жан-Боско Барајагвиза и Фердинанд Нахимана. Оптужени Фердинанд Нахимана, пре него што је основао Радио РТЛМ, био је директор државног Националног информативног центра Руанде, док није приморан да се повуче због оптужби да је ширио пропаганду која је довела до масакра над Тутсима 1992. године. Према подацима са суђења наводи се да је преко овог радиа непрекидно понављано: "Не убијајте те бубашвабе мецима - исеците их на комаде мачетама." Исто тако могли су се чути и овакви позиви: "Гробнице су само до пола пуне, ко ће нам помоћи да их напунимо?" Ништа слично у предмету против др Шешеља не постоји тако да је позивање на предмет Нахимана бесмислено. Индиректно позивајући се на предмете Кордић и Нахимана двоје судија је покушало да дотакне и случај Штрајхер који је вођен пред Војним трибуналом у Нирнбергу. Међутим Штрајхер је био званичник нацистичке партије који је непосредно тукао, мучио и злостављао ухапшене људе. Са друге стране др Шешељ је оптужен због држања „запаљивих говора". Председавајући судија Антонеди је у свом издвојеном мишљењу изнео став да у овој фази поступка треба одбацити шест од девет тачака оптужнице (7). Француски судија на самом почетку није пропустио прилику да критикује англосаксонску судску праксу која је дефинисала Правило 98бис: „Зашто англосаксонска судска пракса осећа потребу да речи судија придода придев разуман?По самој дефиницији судија не сме бити неразуман, исто као што не сме бити некомпетентан и пристрасан, па ипак судска пракса англосаксонског права је увела изразе разумни судија." Судија Антонети је критиковао и „тест" који су друго двоје судија применили приликом одлучивања по Правилу 98бис а који оптуженог ставља у најнеповољнији положај. Председавајући судија је такође указао на чињеницу да је претресно веће могло да донесе и делимично ослобађајућу пресуду по Правилу 98бис иако друго двоје судија није подржало његов став. Судија Антонети се тим поводом позвао на одлуке у предметима Слободан Милошевић, Брђанин, Кордић и Черкез, Налетилић и Мартиновић. „Деломично ослобађајућа пресуда је у праву могућа зато што одговара и слову и духу правила 98 бис" написао је Антонети. Након тога он је читајући своје издвојено и делимично супротно мишљење обарао део по део оптужнице. „Што се тиче Хртковаца оптужени није лично планирао сам протеривања или кампању прогона. Прикладно је приметити да у моменту када он одржава свој говор и за оне који су заборавили ја памтим да је то био6. мај 1992. он води предизборну кампањуи он не располаже никаквим средствима принуде у погледу цивилног становништва" сматра Антонети. Он је истакао да говор др Шешеља у Вуковару на који се позива тужилаштво није доказан као ни наводни митинг СРС у Малом Зворнику 1992. године који је у ствари одржан 1990. године. Председавајући судија је током 5. маја прочитао други део свог издвојеног мишљења у којем посебно оспорава трећу категорију УЗП. Он је најпре подсетио на чињеницу да се УЗП нигде не помиње у Статуту Хашког трибунала. Затим је упозорио да се у судску прексу не сме уводити колективна кривична одговорност. На почетку је истакао и видну нелогичност у дефинисању УЗП-а у који су тужиоци сврстали Војислава Шешеља, Слободана Милошевића, Радована Караџића и друге јер је др Шешељ према оптужници у његовом предмету члан наводног УЗП-а до септембра 1993. године, док према оптужници против др Караџића исти тај УЗП траје до децембра 1995. године! Председавајући судија је указао и на чињеницу да у оптужници тужилаштво наводи као циљ УЗП-а стварање српске државе у БиХ и протеривање несрба са територија обухваћених „заједничким планом". Међутим, он истиче: „Исто тако што се тиче Републике Босне и Херцеговине није се могло радити о стварању неке нове државе, почев од априла 1992. године, тим пре што су конференција у Женевии план Венс-Овен признавали постојање територијапод српском доминацијом у Републици Босни и Херцеговини, коједанас чине Републику Српску. И на крају, у погледу Војводине, за коју треба рећи да она и онако припада Србији, није било потребе за било каквим протеривањем да би се она припојила некој новој српској држави, пошто је она већ била у српској држави." Све ово значи да би председавајући судија Антонети ослободио др Шешеља за облике извршења планирање и наређивање по свим тачкама оптужнице. Када је у питању подстицањебиобиослобођен под тачкама 4, 8, 9, 12, 13 и 14. У вези УЗП-а др Шешељ би према судији Антонетију био ослобођен за све три категорије док би за подржавања и помагања био слободан по тачкама4, 8, 9, 12, 13 и 14. Према судији Антонетију уколико би се већ сада доносила пресуда Војислав Шешељ би био слободан човек. На жалост политички притисци који су га одвели у Хаг, а деветој години његовог притвора га задржавају у њему. Без обзира на то др Шешељ је победио тужилаштво што показује и издвојено мишљење председавајућег судије Антонетија.   (1) http://www.bbc.co.uk/news/world-europe-13276427 (2) http://www.smedia.rs/spress/vest/427/Slobodan-Homen-Darko-Saric-podrska-politicari-organizovani-kriminal-Hag-Homen-Nisu-samo-Srbi-zlocinci.html (3) http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/242397/I-Seselj-ce-biti-saslusan-u-vezi-sa-ubistvom-Djindjica (4) Види: Транскрипт, Предмет ИТ-03-67– Т, 04. мај 2011. године (5) Види: Одлуку Жалбеног већа Специјалног трибунала за Либан (STL) у предмету STL-11-01/I од 16. фебруара 2011. године и Одлуку Претпретресног већа Специјалног судског већа за Камбоџу (ECCC) у Предмету 002 од 20. маја 2010. године. (6) Предмет ICTR-96-11 (7) Види: Транскрипт, Предмет ИТ-03-67– Т, 04. и 05. мај 2011. године

http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/17/naiduzhi-pritvor-u-evropi-se-nastavla.html

Pariz štiti Kušnera

Вести | 14.05.2011 | 21:54

I pored opstrukcije Francuske, najmoćnije zemlje sveta u četvrtak uveče po evropskom vremenu ipak su na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija raspravljale o inicijativi Srbije da se sprovede nezavisna istraga o trgovini organima na Kosovu. MEĐUNARODNA ZAJEDNICA PREĆUTALA ZLOČINE: Živadin Jovanović Po mnogo čemu burna sednica SB UN za Srbiju je predstavljala jednu od bitnijih diplomatskih pobeda u skorije vreme, ali i pokazala duboke podele unutar UN.   Naime, sve članice Saveta bezbednosti su se složile da je neophodno sprovesti istragu, ali ne i ko bi je vodio. SAD, Velika Britanija, Nemačka i Francuska zauzele su stav da taj mandant treba poveriti Euleksu, koji je već na Kosovu, dok je blok zemalja predvođen Rusijom i Kinom podržao predlog Srbije da se istraga vodi pod okriljem Ujedinjenih nacija. Većina izveštača iz Njujorka bila je iznenađena što se uopšte povela rasprava na ovu temu, jer je sve do početka sednice preovladavao zvaničan stav Francuske, kao predsedavajuće, da se ova tema, zbog proceduralnih razloga, ne može naći na dnevnom redu Saveta bezbednosti.   Nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović ocenjuje za "Vesti" da je Francuska blokiranjem incijative štitila i svoju, ali i kompomitujuću politiku dvostrukih standarda ostalih najmoćnijih zemalja Zapada. - Naravno da može osnovano da se pretpostavi i da je donedavni šef francuske diplomatije Bernar Kušner odlično znao šta se događa na Kosovu i Albaniji, baš kao i drugi zapadni zvaničnici, ali umesto da nešto urade oni su se, poput Kušnera smejali pred kamerama. Svi su sve znali i ništa nisu preduzimali, a to je nedvosmisleno pokazao i izveštaj Dika Martija.  Tim zemljama ne odgovara da se razotkrije kako s jedne strane teraju Srbiju da okonča saradnju sa Hagom, a s druge prećutkuju monstruozne zločine koje su počinili narodi ili zemlje pod njihovim patronatom - kaže Jovanović. Prema njegovim rečima, rasprava u Savetu bezbednosti je pokazala i da će SAD, Francuska, Britanija i Nemačka na svaki način pokušati da prikriju pravu istinu i tako što se zalažu da mandant za istragu bude poveren Euleksu. - Pokazalo se da su i UNMIK, Kfor i Euleks odlično znali šta se događa na terenu, ali ništa nisu preduzeli da to spreče ili kazne odgovorne. Svima je jasno da te institucije neće ništa uraditi i da započnu novu istragu, jer će im prioritet biti da prljav veš zapadnih zemalja samo još više gurnu pod tepih - zaključio je Jovanović.    Čurkin: Istragom do pomirenja   Ruski ambasador Vitalij Čurkin je naveo da Moskva podržava predlog Srbija da se formira međunarodno istražno telo koje će odgovarati UN i sarađivati s Euleksom, jer će to dovesti do istine i pomirenja. On je kazao da Euleks nikada nije vodio takvu istragu i izrazio uverenje da će se Savet bezbednosti vratiti pitanju istrage o optužbama iz izveštaja Dika Martija. http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/137086/Pariz-stiti-Kusnera-

 

Косовo и Метохијa, О СТРАТЕШКОМ (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВУ

О СТРАТЕШКОМ (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВУ

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 13.05.2011 | 16:32

Србија је Савету безбедности УН упутила захтев да истрага о трговини људским органима на Косову и Метохији буде под покровитељством Уједињених нација.Јер, иако је Дик Марти, известилац Савета Европе, фактички, тешко оптужио косовског премијера Хашима Тачија, како за кријумчарење хероина, оружја и људи, тако и за трговину људским органима, илузорно је очекивати да ЕУЛЕКС-ова истрага пружи било какве резултате. И врапци на грани знају да је споменута мисија полиције и цивилне администрације ЕУ на КиМ тесно повезана са албанским криминално-политичким структурама које стоје иза наведених „обичних" и монструозних злочина. А како народ каже: „врана врани очи не вади". Уосталом, и пре Мартијевог извештаја знало се за трговину органима отетих Срба а ЕУЛЕКС није ни прстом мрднуо! Европске колонијалне вредности Зато се официјелни Београд, после приличног оклевања, обратио Савету безбедности УН. Додуше, то је вероватно учино пре у контексту продужене предизборне кампање а не због навале правдољубивих а, таман посла, националних осећања и идеја. Но, боље је и ишта него ништа. Бар за нас. С друге стране, у Паризу, изгледа, мисле другачије. Јасно, када се ради о српским претензијама. Француска, држава која тренутно председава Саветомбезбедности УН,упорно игнорише захтев Србије. Противно пракси према којој се то ради чим се тако нешто затражи преко званичних канала, Париз избегава да сазове консултације чланица УН у вези са захтевом Београда. Тиме спречава да буде донета одлука да се оно што тражи Србија стави на дневни ред наредне седнице Савета безбедности. Нема шта, ради се о гесту у духу „европских вредности". Наравно, колонијалних! Из времена када су Белгијанци спроводили геноцид над становништвом Конга а Французи инквизиционим методама мучили заробљене предводнике отпора у Гвинеји. Но, сада нећу тиме опширније да се бавим. Не „говорим" о томе да би једна модерна европска сила, која високопарно инсистира на уљудности у политици те свом изузетном културном наслеђу, морала да поштује хуманистичке норме. А не само елементарне цивилизацијске стандарде, што такође не чини. Било би смешно то захтевати док француске ваздушне легије, као некада нацистичке ескадриле широм Европе, сеју смрт по градовима и селима Либије. Галски петао је поново, већ увелико, демонстрирао да му је до туђе слободе, једнакости међу људима и државама, и свеколиког братства, и даље стало као у доба Алжирског рата. Имам у виду нешто друго: државне интересе и са њима скопчани банални спољнополитички рачун. На томе се – наравно не искључујући емотивно-пријатељску надградњу – темељи стратешко партнерство међу земљама. На страну како се ко понаша према онима који нису укључени у „погодбу". А Француска, која је недавно потписала споразум о стратешком партнерству са Србијом – а то, да експлицитно поновим, подразумева међусобно уважавање виталних интереса, што је много више од подршке актуелном српском захтеву – брутално гази и основне људске вредности када су у питању Срби, а камоли да доприноси тежњама њихове државе. Не чини то само са Либијом и народима других држава које са Французима немају потписане „уговоре" о пријатељству, већ и са нама који смо јој однедавно озваничени „пријатељи". Нови крвави лист Председник Србије је, током недавне посете Паризу, после потписивања споразума о наводном стратешком партнерству, изјавио да се ради о прекретници у односима Београда и Париза. Ваљда је тиме хтео да каже: „Много лошег су нам учинили. Подржавали су наше непријатеље током ратних 90-их. Учествовали су 1999. године у агресији на Србију. Признали су сецесионистички акт Приштине. Али, шта је било, било је. Сада ће, када се ради о нама, окренути нови лист, који није замазан нашом крвљу". Претпостављам да и Борис Тадић зна да проблеми у домену српско-француских односа нису произашли из тога што смо ми нешто лоше учинили Французима, а не да мисли да треба да будемо још услужнији према Паризу. Или сам ја необавештен па не знам да смо, примера ради, подржали захтеве корзиканских сепаратиста, те да са наше стране дува кошава која ремети међусобне везе. Стратешко партнерство је двосмерни пут. Оно неизоставно значи да обе стране једна другој нешто позитивно дају а ништа нажао не чине. Иначе, у питању је неки други модел односа међу земљама: окупациони или колонијални. Очито, на западу на тај начин схватају стратешко партнерство са Србијом. Да је тако, подсетили су нас Французи. Надам се да су сада и „неверне Томе" схватиле како ствари стоје. А што се наших власти тиче, оне немају, бар у вези са тим, шта да спознају. Добро су знале да воде квислиншку политику. Ипак, и оне су задњих месеци немало изненађене. Веровале су да су евроатлантски господари захвалнији према својим покорним геополитичким батлерима. Другим речима, да ће се бар пред изборе правити да су, ако не стратешки, онда бар какви-такви „партнери" са Србијом, те српским сатрапима тако помоћи да поново обману народ подгрејавајући евро-интегративне илузије. Показало се да није тако. Колонијалисти са педигреом одувек су багателисали слуге, свесни да ће старе брзо заменити новим. О томе би, макар из егоизма ако не и националне одговорности, требало да размисле и они политичари који се сада надају да ће моћи да нађу језик са Бриселом и Вашингтоном. Неће у томе успети. Чак ни када се ради о њиховим личним и партијским интересима. Искористиће их и бациће их у политичку канту за ђубре. Дела и речи Вратимо се Французима. Они ће, готово сигурно, пре или касније – у тренутку када Запад смисли како да амортизује (предизборни) захтев официјелног Београда – ставити на дневни ред Савета безбедности. То може да се деси веома брзо. Могу да купују време али, ако „жути" режим поново не повије главу до саме земље, и не повуче захтеве, не могу трајно да га игноришу. Но, како год било, порука Србима – чак и врло евро-кооперативним – већ је послата: „за нас, чланове евроатлантског унутрашњег круга, ви сте безвредан пук и тако ћемо вас увек третирати". То би сваки иоле национално нормалан Србин – иако због жеље за бољом материјалном егзистенцијом и повремено сањао ружичасте евроунијатске снове – од сада морао да има у виду када хоће да изговори или напише речи: стратешко партнерство. Како је мудри Конфуџије говорио: „Ако речи нису утемељене, ни дела нису остварива". Док год непријатеље будемо звали пријатељима, а ратне и актуелно-мирнодопске агресоре третирали као стратешке партнере, пролазићемо као и до сада. Значи, „као бос по трњу". За Србију и Србе у целини – када се ради о великим силама – само Руска Федерација може да буде у пуном смислу стратешки партнер. Кина, Индија и Бразил су далеко и са нама немају никакве традиционалне споне, а за Запад смо европска Либија. То не значи да, ако је то могуће, на принципима паритета, не треба да одржавамо максимално добре економске, политичке, војне, и све друге врсте односа, са свим другим великим и малим државама, како истока тако и запада. Али стратешки партнер може да нам буде само она земља која је вољна да нас поштује и уважи наше интересе – односно према којој ми хоћемо и можемо реципрочно тако да поступамо – у размерама које су адекватне изразу стратешко партнерство. Тек када то схватимо, односно када утувимо у главе ко су нам пријатељи а ко непријатељи, и у складу са тим почнемо да говоримо и делујемо, имаћемо основа да се надамо да ће почети да се остварује бар део онога што чини наше виталне националне интересе. О томе треба добро да промислимо пре него што будемо дали глас на предстојећим изборима. Они који се куну у пријатељство са земљама које нам чине зло, били на власти или у опозицији, тешко да ће повести Србију путем избављења. Ако већ морамо да балансирамо на пољу спољне политике, укључујући ту и претварање (до даљњег) да смо спремни на неки вид сарадње (наравно не стратешке) и са онима са којима праве сарадње не може да буде, не морамо да правимо труле компромисе у домену унутрашње политике.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/13/o-strateshkom-ne-priatelstvu.html

EKUMENIZAM

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

EKUMENIZAM

 

Njegoš je odbio da izađe iz kočija i pozdravi papu da ne bruka svoje pravoslavno vladičansko dostojanstvo, a odbio je da u Vatikanu poljubi okove Svetog Petra, rekavši da „Crnogorci ne ljube lance", ne iz nepoštovanja prema apostolu, već zato što je poricao da je papa „naslednik Petrov" i „namjesnik Hristov". A Filip Vujanović je ponizno otišao na beatifikaciju pape Vojtile izjavivši da je njegovo "ekumensko djelo zavrijedilo maksimalno poštovanje", jer se posvetio "dijalogu i afirmaciji izvornih vrijednosti i potrebi dijaloga i tolerancije". Evo nekoliko primjera koliko je Filip u pravu:
- Paktom sa Ronaldom Reganom, 1983, Vojtila je doprinio otvaranju balkanske klanice;
- Albanskim katolicima iz SAD i Evrope 5. maja 1988. poručio je da se moli „Gospi Skadarskoj" da njihov narod bude „ponovo ujedinjen " (dakle, da sazda „veliku Albaniju");
- Podsticao je secesionizam osudivši navodno trovanje rudara albanske nacionalnosti u Trepči (kada su jeli isto što i kolege Srbi, a samo se oni "otrovali"), a u novembru 1989. „Radio Vatikan" je stao na stranu „nepravedno gonjenog" separatiste Azema Vlasija;
- Beatifikovao je Alojzija Stepinca, 1998, koji je smatrao da treba klati samo običan srpski narod, a da srpski intelektualci mogu postati dobri katolici i nasilno prekrstio 250.000 Srba u katolike;
- Odluku o razbijanju Jugoslavije pokrenuo je Vojtila dogovorom sa njemačkim ministrom Dž. D. Genšerom, 29. novembra 1991, u Vatikanu, a potom prvi priznao secesionizam Slovenije i Hrvatske;
- Nazvao je akciju JNA, jedine legitimne vojne sile Jugoslavije, agresijom i zalagao se za „humanitarnu intervenciju", pojam koji je sam smislio;
- Vojtila je od Klintona tražio, 1995, da „objavi rat ratu", što je bio uvod u NATO bombardovanje Srba u Republici Srpskoj;
- „Bljesak" i „Oluja" su za Vojtilin Vatikan bili „povraćaj teritorija";
- Vašington je za vrijeme agresije na Kosmetu ubijedio papu Vojtilu da ne osuđuje NATO agresiju na Srbiju; "Tokom vazdušnih napada NATO-a na Kosovu blisko smo sarađivali sa Vatikanom kako bismo eliminisali kritike na račun vojne akcije jer bi papina osuda kampanje kao `nepravednog rata` otežala pokušaje ujedinjenja Alijanse" (depeša Džordžu Bušu od 11. 6. 2001. – Vikiliks); kardinali i visoki crkveni dostojanstvenici čak su bili spremni da "otvore vrata crkve Svetog Petra" i opravdaju akcije američke administracije "zamijenjujući moralne vrijednosti pragmatizmom" – piše u jednom drugom dokumentu;
- Proglasio je, 22. 6. 2003, blaženim zloglasnog Ivana Merca, jednog od najstrašnijih ustaških ideologa i lično insistirao da se beatifikacija obavi u Banjaluci (mjestu rođenja Merca);
- Papa Vojtila je, takođe 2003, da bi pokazao kakav je ekumenista, služio misu kod samostana Petrićevac, iz kojeg je 1942. godine krenuo ustaški fratar Miroslav Filipović-Majstorović, komandant Jasenovca, da izvrši pokolj Srba;
- Dva puta je Vojtila bio u Hrvatskoj (1994. i 1998. godine) i jednom u Bosni (2003) i nije mu na pamet palo da se pokloni žrtvama ustaške Civitas Dei u Jasenovcu;
Filip reče i da je Crna Gora "prva država koja je potpisala konkordat sa Vatikanom 1886", pa treba da "iskazuje respekt prema svemu što Vatikan radi". Podsjetimo da je i Musolini potpisao to isto, kao i da je papa Pije Jedanaesti, prijetio, 1937. Srbima da će zažaliti što nisu prihvatili konkordat.
Ovo su samo neki svijetli primjeri Vojtilinog ekumenizma. Poslije beatifikacije Stepinca i Vojtile, zločin prema Srbima je i papa Racinger sakralizovao.
A Filip neka poštuje "sve što Vatikan radi".

(Autor je nekadaŠnji generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-05-12&clanak=279717

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: KONSTRUKTIVNI ODGOVOR NA OFANZIVU NATO LOBISTA

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: KONSTRUKTIVNI ODGOVOR NA OFANZIVU NATO LOBISTA

sreda, 11 maj 2011 09:04

Već je jasno da od NATO integracija neće biti ništa. Međutim, može da se dogodi da Srbija ostane u svojevrsnom „geopolitičkom" vakumu

„Kolonije ne prestaju da
budu kolonije samo zato
što dobiju nezavisnost"
(Bendžamin Dizraeli)

Čedomir Jovanović nas je pre neki dan, na lukav način, podsetio na vojno-integrativne stavove njegove partije, izjavivši: „LDP kaže da će Srbija ostati večiti kandidat za EU bez donošenja odluke o ulasku u članstvo NATO-a. Za zemlju kao što je Srbija, ulazak u NATO je preduslov brzog članstva u EU. Oni koji o tome ćute, nemaju hrabrosti da građanima saopšte tu jednostavnu istinu."

LAŽNA PREČICA
Da li je lider LDP-a u pravu? Možda bi i bio da nam je citirane reči uputio 2001. godine. Danas sigurno nije! Evropska Unija – čije članice su, i to bez izuzetka, pogođene ozbiljnom ekonomskom krizom – nije više spremna da po cenu iole većeg finansijskog tereta bude političko krilo NATO-a. U Uniju će nas primiti ako Berlin i Pariz procene da to njima iz nekog razloga odgovara, a ne da bi namirivali američke dugove.

„Zapadni saveznici" jedni drugima i dalje hoće da učine po nešto, ali neće zbog tuđih interesa da „povuku mačka za rep". Nije da SAD nisu priskočile u pomoć Fracuskoj i drugim državama koje su prioritetno zainteresovane za agresiju na Libiju. Ali, to su učinile samo onoliko koliko je bilo neophodno da bi rat protiv Gadafija imao šansu da uspe. A i tu se pre radilo o želji Vašingtona da spoji „lepo" i korisno, a ne o pukoj nameri da se nađe na usluzi evropskim „prijateljima".

Da skratim priču, NATO više nije prečica za EU. Bio je za Bugare i Rumune ali za nas neće biti. Verovatno, iz drugih razloga, to suštinski nije bio ni za Čehe, Litvance ili Poljake. Njih raznorazni evropski centri moći – od verskih do državno-nacionalnih – smatraju delom tzv. „prave evropske porodice naroda" (čitaj: katoličko-protestantske familije). Spomenute nacije bi i bez NATO-a, možda samo malo kasnije, bile primljene u Uniju.

Štaviše, Austrija, Irska, Švedska, čak su i rado primljene u „evrounijatsko društvo", a da nisu bile deo severnoatlantskih vojno-političkih struktura. Tu se nije radilo samo o tome da su smatrane delom civilizacijskog kruga čiji je EU izdanak. Institucionalizovano „bratstvo" imalo je poveću interesnu senku: te zemlje su u vreme prijema delovale kao bogati rođaci koji će doprineti boljitku ostatka familije sa kojim ulaze u „državnu zadrugu". Sada na stranu to što se, bar kada se radi o Irskoj, pokazalo da nije tako.

SABOTAŽA PARTNERSTVA SA RUSIJOM
Sve rečeno dobro zna Čedomir Jovanović. Bez obzira na to, plasira nam neistinu. Zašto? Idu izbori. OK. No, oni su još relativno daleko. Ne radi se o tome. Zec leži u rusko-srpskom grmu!

Čak i sadašnji, nekritički prozapadni režim – pošto je priteran uz zid te od svojih „prijatelja" ostavljen da se u predizbornoj nevolji snalazi sam – okrenuo se intenziviranju veza sa Ruskom Federacijom. Dok se sa zapadne strane Srbiji isporučuju samo uslovi i ucene, sa ruskog „istoka" nam se pruža ruka prijateljstva i saradnje! Nju je oficijelni Beograd dugo ignorisao, ali je sada rešio, bar iz taktičkih razloga, da je stisne. Posle će već videti šta će, ali „zapadu" se diže kosa na glavi čak i od neiskrenog približavanja Beograda Moskvi.

Stvari lako mogu da se otrgnu kontroli. Samoživi režim u Beogradu, ili bar jedan njegov deo, iz lično-partijskih interesa – protivno svojim pronatovskim ideološkim korenima – iz pragmatizma može da počne da realizuje makar deo onoga što je prvo planirao samo da potpiše, tj. zašta je mislio da će ostati predizborno prazno slovo na papiru. Uz to, kada budu i formalno postavljeni temelji srpsko-ruskog strateškog partnerstva, pre ili kasnije, koliko god protiv toga evroatlantski lobisti u Srbiji radili, počeće da niče izvesna „građevina". Ova sadašnja ili neka nova vlast, šta god načelno mislila i kakva god obećanja dala u Briselu i Vašingtonu, imaće limitiran manevarski prostor. Neće moći da okrene glavu tako da joj u vidokrugu ne bude Kremlj.

To dobro znaju u Vašingtonu ali i njemu naklonjenim briselskim kuluarima. Svesni su da onog trenutka kada Boris Tadić, ma koliko neiskreno, potpiše sporazum o „rusko-srpskom strateškom partnerstvu", gotovo sigurno je da će biti zabijen glogov kolac u srce evroatlatnskih integracija Srbije. Nije da i posle neće biti nastavljena politika prikrivenog pridruživanju NATO-u, ali ona će biti drastično usporena. A vreme ne radi za Vašington i njegovu vojno-političku strukturu za kontrolu klijentskih i usmeravanje savezničkih država.

Kada sve to uzmemo u obzir, jasno je zašto je Čedomir Jovanović krenuo u novu pronatovsku ofanzivu. Sonja Biserko sa svojim „komitetom" već je histerično osula paljbu po Rusima generalno, i Vladimiru Putinu ponaosob. Njihovim stopama krenuće i drugi NATO lobisti. Panično, ekstremne i, tek po formi, nešto umerenije evroatlantske snage, otpočinju opšti juriš kako bi bar pokušale da spreče totalno urušavanje politike tzv. atlantskih integracija. Ili, što je verovatnije, kako bi svojim mentorima demonstrirale da samo na njih u Srbiji mogu pouzdano da se oslone. Radi svega toga, a pre svega obezbeđivanja pozicije dobro nagrađivanih lobista i u budućnosti, „petokolonaši"ulaze u bitku za koju i same znaju da ne mogu da je dobiju.

KONSTRUKTIVNO-PATRIOTSKI ODGOVOR
Šta u takvim okolnostima treba da rade razni patriotski nastrojeni činioci društveno-političkog života Srbije? Da li treba da uzvrate istom merom? Ne! To bi bio pucanj u prazno. Već je jasno da od NATO integracija neće biti ništa. Međutim, može da se dogodi da Srbija ostane u svojevrsnom „geopolitičkom" vakumu. Da bude ni riba, ni devojka!

Za domaće i inostrane „natovce" to je najmanje loša opcija od onih koje su još u igri, a za Srbiju to je vrlo opasna pozicija. Stoga, potrebno je konstruktivno se suprotstaviti ofanzivi antisrpskih ešelona. Ne spavajmo na fiktivnim lovorikama (zbog poraza pronatovske politike i kakvog-takvog približavanja Rusiji) već počnimo da radimo mnogo ozbiljnije nego do sada. Naravno, ne pljuvanjem NATO-a, već iznošenjem i delovanjem u prilog realnih mogućnosti kako da se unapredi vojno-politička, energetska i svaka druga komponenta bezbednosti naše zemlje, pa i čitavo srpskog državno-etničkog prostora. 

Trenutak je za argumentovano reafirmisanje politike istinske neutralnosti, odnosno za insistiranje na njenom zaokruživanju tako što bi Skupština donela odluku o generalnoj (trajnoj) neutralnosti (dok smo sada tek uslovno privremeno neutralni), te bi posle toga od Generalne skupštine UN zatražili njenu međunarodnu verifikaciju (kao što je uradio Turkmenistan) ili bi je bar uneli u Ustav (a to su učinile npr Austrija i Moladvija). No, i to nije sve. Posle Skupštinske odluke, važno je da se o neutralnosti, na referendumu, izjasni i narod. Tako će ona biti zacementirana!

Važno je istrajati i na uspostavljanju veza, koje neutralni status dopušta, i sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti. Srbija je preko programa „Partnerstvo za mir" kao i na druge načine, povezana sa NATO-om, a makar putem konstantne i formalizovane parlamentarne saradnje, morala bi da bude povezana i sa „ruskom alijansom". Za početak. Posle treba da krenemo i dalje. Za nas je uputno da sa ODKB-om uspostavimo istovetne veze sa onima koje budu postojale na relaciji sa Severnoatlantskim paktom.

Bitno je i da se otpočne – a ne samo da se o tome govori u vetar – sa uključivanjem Srbije u razradu novog modela evropske kolektivne bezbednosti, koji je predložila Moskva, a koji pruža blagotvoran ambijent za neutralne zemlje. A i da ne govorimo o tome da je ispunjavanje svih obaveza vezanih za izgradnju „Južnog toka" – projekta koji za nas ima prvorazredni ekonomski i geopolitički značaj – nacionalni imperativ.

PRIMENJENA DRŽAVOTVORNOST
Reči Čedomira Jovanovića moraju da podstaknu srpski nevladin sektor, nacionalno posvećene medije i stranke koje se predstavljaju kao državotvorne, da nametnu sva navedena pitanja, i to ne samo kao nezaobilazne teme, već putokaz za delovanje na zvaničnom nivou. Sada kada se Srbija, makar površno gledano, približava Rusiji a udaljava od NATO-a, bitno je da se izborimo da počne proces institucionalnog razmatranja rešenja koja će uistinu unaprediti naš geopolitički položaj, a koja su dugo od strane vlasti ignorisana.

Iz toga će, makar i ne preko noći, proizaći i rezultati. A oni treba da budu u interesu Srbije a ne nekog drugo. Ne smemo da svoje interese podređujemo bilo kome. Ni „istoku", ni „zapadu", već treba da težimo onome što je za nas dobro. A to je da budemo u svakom pogledu koji nam odgovara povezani i sa Rusijom, i sa tzv. zapadom, a da ostanemo vojno-politički neutralni.

Bez obzira na međusobne protivrečnosti, Moskva teži dobrim odnosima sa SAD, a ne samo sa vodećim zemljama EU. Novi „hladni rat" ili blokovsko nadmetanje  između nje i tamošnjih centara moći – iako će povremeno dolaziti do zatezanja odnosa sa Vašingtonom – nije realno. Stoga, iako je Rusija spremna dosta da nam pomogne, te nam iskreno nudi strateško-partnerske odnose, ne treba izvoditi pogrešan zaključak da nas zove u ODKB, odnosno da će on ući u svetski rat zbog naših računa.

Međunarodni odnosi nisu crno-bele prirode. To prečesto zaboravljamo, pa šanse i pretnje sagledavamo nerealno. Olako idemo iz pesimističke u optimističku krajnost. Ipak, sada imamo osnova da se nadamo postepenom boljitku. Multipolarnost koja se rađa, već sada nam omogućava da kroz iskrenu i svestranu, ali pre svega pragmatičnu saradnju, sa prijateljskom Rusijom i razumnim faktorima na „zapadu", mnogo bolje štitimo svoje interese nego donedavno. Ako budemo pametni, tako će, tim pre, biti u predstojećem periodu.


Izvor Vidovdan, 10. 05. 2011.