Херој и комесар. Драма српске националне етике
Зоран ЧВОРОВИЋ | 28.05.2011 | 11:42 |
|
Преломни догађај. Дан хапшење генерала Ратка Младића, по свему судећи, носи сва обележја догађаја који ће се у српској историји означавати придевом преломни, или оним што модерна историографија назива тачком преокрета. Ако би се искључиво држали рационалистичких критеријума историјске науке ова оцена би деловала као преурањена, те стога и као произвољна. Међутим, ако су историјски феномени, па и тачке преокрета, само спољне манифестације духовних појава, онда засигурно можемо да посведочимо, да дух главних актера догађаја од 26. маја 2011. године упозорава да се српски народ налази на једној од одлучујућих прекретница у свом хиљдугодишњем историјском трајању. Срби и Генерал. Шири и символички вишезначан оквир преломног догађаја личну драму српског Генерала ставља у контекст опште националне драме српског народа, али се лична драма тиме не умањује и не релативизује. Напротив, смисао личне драме генерала Младића, спашава новију српску историју од бесмисла по формули „Лепа села лепо горе", која редукује српску историјску свест на инфантилни ниво табула разе, по којој би хашки инквизитори могли да исписују своју балканску квазиисторију. Зато суштински циљ евроатлантске политике и није само хапшење генерала Младића, већ избацивање из колективне националне свести његове херојске појаве. Остајући без овог вредносног кључа за разумевање догађаја из деведесетих, српска историјска свести би постала заточено недоношче идеолога глобалне Империје. Оваква судбинска повезаност ухапшеног Генерала и његовог народа, само учвршћује тезу о 26. мају 2011. године као преломном датуму новије српске историје. Србија као окупирана територија. Становници Србије су 26. маја 2011. године на најдрастичнији начин упозорени да нису грађани независне и суверене државе Србије, већ поданици окупиране евроатлантске територије. Овог дана се глобални режисер Генераловог хапшења добрано потрудио да и историјски најзаборавнијег Србина подсети на повезаност Кумановског споразума, 5. октобра 2000. и садашње окупације Србије. Иако и сам чин Младићевог хапшења потврђује стање окупације, јер како примећује стручњак за безбедност Д. Трифуновић, нико озбиљан не може да верује да Србија има обавештајне службе које би извеле овај задатак, што посредно потврђује и тужилац Вукчевић [1], ипак најогољнију представу окупације дају изјаве и поступци представника марионетске београдске власти. Тако, у дану хапшења славног генерала, Борис Тадића изјављује да ће се наставити полицијска истрага, како би се открили они који су пружали подршку Ратку Младићу, као и да ће се „тренутно процесуирати" сви они који буду покушали да јавно протествују против Младићевог хапшења. [2] Тадићеве нове „језиве" поруке упућене непослушним Србима, полиција је формализовала одлуком да у земљи подигне степен безбедности на виши ниво, истовремено забрањујући у Београду свако јавно окупљање. Овакве изјаве и поступци у сувереној држави, у којој је народ извор и утока свих власти, биле би равне политичком самоубиству. Претње полицијом и затвором већ опљачканом, раскућеном и протераном народу, и то у тренутку када се у акцији високог безбедоносног ризика хапси национални херој, личе на нереални сценарио из најбаналнијег холивудског политичког трилера, у коме су идеалтипски јунаци српски и руски тирани. Али оно што је политички незамисливо у независној држави, могуће је на окупираној територији. Играјући улогу Србијиног Председника, Тадић показује да му није ни стало до става српских бирача, већ до подршке евроатлантских структура. Ако Тадић свој политички опстанак не везује за поверење српских бирача, онда је и његов избор био само фарсични механизам за спровођење стране воље. Историја свих српских окупација, подједнако турских, аустријских и немачких, показује да се марионетске расрбљене управе ослањају искључиво на голу војну подршку окупаторске силе. Из Кумановског споразума, петооктобарског преврата и тзв. процес реформисања војске, изникла је таква једна марионетска управа, која се пред политички распамећеним Србима представља као влада Србије. То је на дан хапшења Генерала, потврдио и сам Тадић, истичући „поносно да су његови главни партнери у свету" ратни вођи НАТО пакта, „САД и Велика Британија. [3] Следствено, извештај о хапшењу Генерала прво је поднет подпредседнику САД, Џозефу Бајдену, и европској представници за спољну политику, Британки Кетрон Ештон. [4] Тако је на најбезскрупулознији начин потврђено да је, заправо, Бонстил извор и утока власти Коалиције која данас управља Србијом, док су Срби само порески дужници који кулуче окупатору – свеједно турском, аустријском, немачком или евроатлантском. Српска национална етика између хероја и комесара. Сам чин хапшења генерала Младића, као и све оно што се дешавало потом, показује да српска национална етика преживљава тешка искушења. Народу који је слободу поставио изнад свих других вредности, јер волови јарам трпе, а не људи, Бог је слободу дао за човјека [5], и који је зато своју националну егзистенцију метафизички омеђио заветном мисли нека буде што бити не може, евроатлантски окупатори покушавају да наметну ропски менталитет. Промотери новог менталитета, који се у онтолошком и етичком смислу заснива на ономе што В. Димитријевић назива анти – Лазар принципом [6], јесу представници Србијине марионетске власти, као еталон новог антрополошког типа - антиисторијског србина". Дан Генераловог хапшења искоришћен је да се Србима представи овај нови, европожељни антрополошки тип, а као узор послужио је Борис Тадић. У етичком смислу он је потпуни антипод другом актеру драме од 26. маја, генералу Ратку Младићу. Насупрот националног хероја, стоји окупаторски комесар, који се понаша не само као странац у својој биолошкој нацији, већ пре свега као духовни странац у националној историји. И док је Генерал – херој испунио завет према светим прецима, спречивши нове јаме и нове покоље, морално и историјски равнодушни комесар испуњава захтеве окупатора, изједначавајући жртве и џелате, а све зарад лажног мира у балканским протекторатима глобалне Империје. После промоције типолошког образца, уследила је парада малих комесара који су запосели марионетску власт и највећи део тзв. опозиције. На задовољство налогодаваца глобалне Империје, Србијини комесари су 26. маја 2011. године за српске жртве имали исте аршине као и Бакир Изетбеговић и Јадранка Косор. [7] Такође, исти им је и однос према генералу Младићу, с једне стране, и Јуришићу, Ганићу, Дивјаку и Пурди, с друге стране. Ипак морално најотужније представе дали су они политичари који су деведесетих година, у сенци легендарног Генерала, глумили брижне државотворце и националисте. И за њих је 26. мај био дан великог преокрета, јер су се вратили изворном ставу КПЈ о српском националном питању, који је 1945. године најјасније образложио будући високи комунистички функционер, а тада студент из Ужица, Добривоје Видић: „Шестстотинапедесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини представља дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца". [8] На дан хапшења Генерала, окупирани медији, а посебно РТС, потрудили су се да у моралном и историском посрнућу превазиђу председника – узора, пуштајући филмске материјале са хашком верзијом босанске ратне драме. Уз то, на телевизијским екранима окупиране Србије, 26. маја 2011. године, продефиловала је већина оних који су планирали и спроводили Олују и Бљесак, Милосрдни анђео и 17. март 2004, егзалтирани због још једне српске издаје. И најзад, парадигму савременог српског моралног и историјског пада представља изјава најминорнијег међу окупаторским комесарчићима - Александра Карађорђевића, који је Тадићу и Цветковићу „честитао хапшење" Генерала, оцењујући да је овај догађај - ново Радовањско братоубиство – значајан за европску перспективу Србије". [9] Срби који су победили страх.Дан Генераловог хапшења показао је не само искушења која прете да промене духовни код српског народа, већ и примере отпора оваквом окупаторовом духовном инжењерингу. И поред медијске цензуре, јавност је сазнала за Србе који су победили страх у окупираној земљи. Тако је незаробљени српски дух, поново изродио једног „Еру" који поспрдно насамарује нове потурице. На констатацију новинарке познате медијске куће, да је Младић оптужен за ратни злочин, један старији господин је рекао: „Ха! Па и ја вас могу да оптужим да сте дроца, па ништа!" [10]. На дан Генераловог хапшења, материјално и медијски потпомогнутим ругачима српске херојске етике, супроставили су се мештани села Лазарева, свештеник који је служио молебан за Генерала, представници Српске радикалне странке, а посебно мноштво младих људи који су спонтано изашли на београдске и новосадске улице. Ипак, највећи део Срба био је 26. маја са Генералом у завереничкој тишини сопствених мисли. Њихов број и снага остаће вечна непознаница за креаторе Империје, што ће ову тајну учинити јемцем српске слободе. 26. мај 2011.и Сеча кнезова. Када су 1804. године Турци на Колубари посекли најспремније међу Србима, Карађорђе је схватио да ће дахије закуцати и на његова врата. Знао је да мир кућног дома неће сачувати ни једног од најбољих Срба. Два века касније, Србе поново тамниче, а неутамниченима прете због историјског сећања, светосавске вере и видовданске етке. Да ли ће два века после вожда Карађорђа, Срби без отпора допустити да се духовно асимилују у евроатлантској цивилизацији, чије смо благодети осетили 26. маја? Или ће нам, речју св. владике Николаја (Велимировића), „наши непријатељи помоћи да се повучемо унутар у себе и нађемо душу своју". [11] Да би потом, духовно и национално освешћени, повезали све оазе отпора евроунијаћењу, и то управо у оној форми којом је наш непријатељ дуго нагризао и уништавао све српске националне установе – форми невладиних организација. На дан хапшења генерала Младића постало је потпуно јасно, да зарад духовног, биолошког и економског опстанка српског народа, политичка сцена у Србији мора изнова да се прегрупише на кључном питању односа према ЕУ и НАТО. То је нужни предуслов за најзначајнију политичку промену – претварање грађана Србије из пореских обвезника у истинске бираче своје политичке будућности. Српска борба против уласка у евроатлантску цивилизацију, истовремено значи борбу за нову светску цивилизацију, коју је генерал Л. Ивашов, означио као цивилизацију православно – словенске културе. [12]. На дан хапшења генерала Младића, Срби су могли да се увере какав је однос према њима представника једне и друге цивилизације. Најеклатантнији пример тог односа дају два гласила, „Ројтерс" и „Глас Русије". И док Британци Младића називају „Босанским кољачем", који је и „даље узор тврдом језгру агресивних српских шовиниста", у руском гласилу се истиче: „Цена ступања у ЕУ за Србе граничи се са националним понижењем. Јер у Младићевом случају планирају да суде човеку који је дао заклетву држави касније једноставно уништеној. И поштовао ју је, како је он то схватао, до краја" [13]. ПРИМЕЧАНИЯ [1] Дарко Танасковић, изјава Дневнику Радио Београду Iу 15 ч. 26. 05. 2011; Владимир Вукчевић, интервју Правди од 27. 05. 2011. www.pravda.rs/.../vladimir-vukcevic-mladic-ce-biti-izrucen-naredne-nedelje/ [2] rts.tv/av/player.php?id=13249&x=1 [3] rts.tv/av/player.php?id=13249&x=1 [4] www.nspm.rs>Хроника [5] Песму Алексе Шантића „Ми знамо судбу...", Срби у Босни и Херцеговини под аустријском влашћу сматрали су српском декларацијом независности. М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 568. [6] В. Димитријевић, Зашто плаче Свети Сава?Чачак, 2006, стр. 194 – 270. [7] www.bhrt.ba/lat/default.wbsp?p=37&n=72673; www.vidovdan.org/2010-04-26.../13695-2011-05-26-17-10-35 [8] М. Павловић, Српска правна историја, стр. 884. [9] www.ravnogorskipokret.com/index.php?option [10] www.vesti-online.com/vesti/.../mladic-ratni-zlocinac-A-mozda-ste-Vi-droca- [11] Н. Велимировић, О Богу и о људима, Ваљево, 1994, стр. 72. [12] srb.fondsk.ru [13] m.rts.rs/page/stories/ci/story/…/свет+о+хапшењу+Младића.html; www.nspm.rs>Хроника |
http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/28/heroi-i-komesar.-drama-srpske-nacionalne-etike.html
