Агонија Европе у жару цивилизацијског рата

Агонија Европе у жару цивилизацијског рата
јун 29, 2011 — Svetozar Radišić

Аурор: Проф. Светозар Радишић

КАБАЛИСТИЧКО-ЈЕЗУИТСКА КОНЦЕПЦИЈА ЗА СТВАРАЊЕ НЕОРОБОВЛАСНИЧКОГ ПОРЕТКА У СВЕТУ ПОКАЗАЛА СЕ КАО ВЕОМА ЕФИКАСНА ПРОТИВ ИСТОЧЊАКА, СЛОВЕНА, ПРАВОСЛАВЉА И СРБА

www.svetozarradisic.com

Преузми текст:
Агонија Европе у жару цивилизацијског рата

Садашњу агонију Европе описали су савременици Напуљског философа Бенедета Крочеа, попут Карла Сфорце, Лиуђи Пирандела, Томаса Мана, Андреа Жида, Пола Валерија, а наговестио је и Семјуел Хантингтон предвиђајући „сукоб цивилизација". Најумнији људи с почетка 20. века знали су шта следи када свет воде декадентне Сједињене Америчке Државе, а Хантингтон се преварио само у једном – није схватио да је рат цивилизација постојао од њиховог настајања. У Европи се, како је то рекао Пол Валери, сукобљавају западна – квантитативна и источна – квалитативна цивилизација, а све што Европљани доживљавају су последице тог сукоба.

Занимљиво је да су у источним земљама често постојале поделе на „прогресивна" прозападне и „назадне" националне снаге. У Русији је из тежње да се мисли и живи као на Западу настао Санкт Петербург, не би ли што више личио на Венецију. У Србији је спевана и песма у којој се помиње „западњачка река". Источна суптилна духовност је сметала наводној западној ефикасности и прорачунатом позитивизму.
Нажалост по Европљане и читав људски род, тренутно побеђују похлепни и похотни мегафинансијери Запада, чија је философија заснована на све опаснијем, самопрождирућем тора-талмуд-кабалистичком низу. Европску унију предводи Европска комисија, која служи најимућнијим финансијерима обједињеним староегипатским магијским иницијацијама. Недовољно развијени ум „светске елите" не успева да реши проблем све веће насељености планете, у условима претварања природних рудних и енергетских потенцијала у робу, очевидног недостатка енергије и опште загађености и заражености живих бића и животне средине.

„Чујте Срби»" ништа се променило није од времена када су Владимир Дворниковић, свети владика Николај Велимировић, свети Јустин Ћелијски, Милош Црњански, Јован Дучић и Рудолф Арчибалд Рајс говорили да „Стара дама" (Европа) никад неће опростити Србима што имају другачије писмо, припадају византијској култури, имају крсну славу и фреске, знају шта је частољубље, добротољубље и правдољубље…

УМИРЕ ЕВРОПСКИ МОРАЛ

Злурадују се обични, опљачкани људи, када чују да је ухапшен неки од њихових дојучерашњих вођа. Реч хапшења се све чешће помињу уз имена политичара. Слободан Милошевић, Мило Ђукановић, Хашим Тачи, Агим Чеку, Иво Санадер… Све чешће се помиње да су неки од њих као што су Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман, Јосип Броз…. измакли судским процедурама. Свакодневно се помињу имана политичара који су стекли иметак у правним процедурама које омогућавају пљачку. На Интернету се праве анкете о томе ко је најкорумпиранији политичар (Млађан Динкић, Божидар Ђелић, Бојан Пајкић, Борис Тадић, Драган Шутановац, Ненад Чанак, Вук Драшковић…), или ко се од „тајкуна" више и брже „снашао" Мишковић, Карић, Шарић, Беко, Марковић, Митровић, Ђилас…, или ко је већи издајник Борис Тадић, Вук Бранковић, Вук Драшковић или кум Вијуца. Једно је сигурно да се „демократама" допао западњачки, материјалистички начин размишљања и да нико од њих не мисли да су људи све гладнији због њихове похлепе.

У Србији, због западњачког односа према истини, политичари више брину о хомосексуалцима, него о отворено прозваним и угроженим источњацима, словенима, православцима и Србима. То се догађа у још увек српској Србији, коју су окупирали Европска комисија, НАТО и Оебс преко својих доушника и истомишљеника. Тешко је доказати тзв. демократама да демократија не постоји, када они то до сада нису схватили. Још је теже да схвате да је свет подељен на Исток и Запад и да су они инструменти помоћу којих Запад поништава Исток. Никад очигледније и отвореније није изгледао рат те две цивилизације.

Срби су се одрођавали у процесима германизације, латинизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације… Свеже су ране настале одвајањем Срба из Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Те ране трају и боле од Титове одлуке да настану три нова народа Муслимани (верници), Црногорци и Македонци. Сада Срби не могу до својих Плитвичких језера, крај којих су вековима живели, а туђинци су у својој северној Македонији и северној Црној Гори. Запад наставља продор на исток и сваколико освајање простора западно од реке Дрине.

Срби су поражени, окупирани, опљачкани и понижени. Очевидни губитак слободе оверен је ниподаштавајућим понашањем марионетске власти. Чини се да је највећи проблем изумирање, јер Срба је све мање бројно, а још већи проблем је што се потискују из политичких, школских, медијских, правних, културних и осталих институција и система у Србији. Сви су у Србији заштићенији од Срба. Можда ће бити боље када Срби у Србији постану мањина. Граница између истока и запада на реци Дрини постала је фатална за Србе, а истовремено мостобран и одскочна даска за нови напад Запада.

ХАШИМ ТАЧИ – РАТКО МЛАДИЋ 1:0

Мада је сулуда идеја да Србија и Срби буду под санкцијама због било каквих поступака Србина рођеног ван Србије, ту врсте примене прекомерне силе од стране Брисела и Стразбура српски владари су благонаклоно прихватили. Стога је председник Србије Борис Тадић, 12. новембра 2010, уочи посете Италији, изјавио је да је хапшење хашког бегунца Ратка Младића „велика обавеза за српску државу и њену демократију" и да ће, независно од захтева Европске уније (ЕУ) и Хашког трибунала, Београд свакако ухапсити Младића, јер је „оптужен за ратне злочине и према домаћим законима". Обећање је испунио и уписао се на списак најомраженијих политичара, који су из било ког разлога тврдили да су Срби.

Можда је разлог за таква схватања Бориса Тадића чињеница да ни он није рођен у Србији, или истина да је тек недавно постао пуноправни грађанин Србије, па му је веза са Ратком Младићем остала свежа и снажна, будући да га сматра својим истинским сународником. Тек, нелогично је што је хапсио држављанина суседне, пријатељске земље Републике Српске, земље настале комадањем катастарски српског простора.

Изјаве председника Србије Бориса Тадића у вези са генералом Ратком Младићем нису биле ретке. Он је већ изјавио да Влада Србије чини апсолутно све што је у њеној моћи да лоцира и ухапси хашког оптуженика Ратка Младића: „Верујем да ћемо га временом успешно лоцирати и ухапсити… Протеклих 15 година, морам са жаљењем да кажем, није увек било политичке воље за његову екстрадицију", рекао је 2010. године Тадић и верно се насликао. Заборавио је да Младића нико није прогонио до 2000. године, а да су се „демократе" сетиле српског генерала тек 2003. године. То значи да су га тражили најдуже осам година. Коме су потребне толике лажи, када је немогуће да психолози нису учили математику?

У ствари, ти ставови демократе, који је постао најважнији српски политичар подршком мање од 33 одсто људи који имају право гласа, показују суштину цивилизацијског рата. Такав морал није постојао у византијској култури. Реч је о доказу да тренутно побеђује западна, квантитативна цивилизација у којој ништа није свето. Како би било добро да српски владари прочитају Душанов законик и „Номоканон".

Београдска администрација се понаша природно, као свака власт пораженог, окупираног и пониженог народа. То није чудно, јер су у Србији, унакаженој од стране неописиво надмоћнијег непријатеља уништени инфраструктура и основни услови за живот. Зато је логично што је тужилац за ратне злочине, Владимир Вукчевић, који је ревносно, као да је службаник НАТО-а тражио Ратка Младића, изјавио: „Хаг неће реаговати за случај Тачи". Није ни покушао да каже да то није правно коректно.

Али, понижавање понижених и поражених у цивилизацијском рату се наставља. Председник Србије Борис Тадић изјавио је у Београду 15. децембра 2010, да је спреман да разговара са премијером Косова Хашимом Тачијем, упркос томе што се Тачи доводи у везу са доказаним злочинима над Србима: „Морамо да преговарамо са сваким кога косовски Албанци изаберу за свог легитимног представника", рекао је Тадић. Уз то је истакао да треба проверити наводе из извештаја известиоца Савета Европе Дика Мартија о продаји органа заробљених и потом искасапљених Срба. При томе је знао да се злочини припадника бивше Ослободилачке војске Косова доводе у везу са Тачијем. Да би се знало ко му је ментор „први међу српским дократама" је додао да и „међународна заједница" (непостојећа организација) „мора да заузме став" у вези са извештајем Мартија о злочинима на Косову.

Одмах након Тадићевих снисходљивих изјава, огласили су се нови претпостављени свих балканских политичара. Након што је Тачи изјавио да му Дик Марти не може ништа, пошто ускоро иде у Сједињене Државе, портпарол Стејт департмента Филип Краули је оценио да тврдње о продаји људских органа неће значајније променити америчке односе са Приштином, те да ће САД наставити сарадњу са Хашимом Тачијем и поред извештаја Савета Европе, који га доводи у везу са злочинима. Само Срби нису невини до пресуде. Ратка Младића су морали „Срби" да хапсе, да би Србија била кандидат за Европску унију. Хашима Тачија не морају да хапсе косовско-метохијски Албанци, јер су његови ментори и верни пријатељи истински српски непријатељи. С разлогом.

Уосталом, Филип Краули је морао да испоштује невероватну присност државне секретарке САД Хилари Клинтон у сусретима са Хашимом Тачијем. Стога је подвукао оно што би рекао и Ричард Холбрук да је хтео да остане доследан у односу на др Радована Караџића: „У овом тренутку, и узевши у обзир да је свако невин док се не докаже супротно, он је актуелни премијер и наставићемо да сарађујемо са њим… Америчко-косовски односи су засновани на узајамном интересу, а не на некој посебној личности". Кетрин Ештон је сијала од задовољства у сусрету са Тачијем 27. маја 2011, тако да је њена љубазност према Борису Тадићу на дан хапшења генерала Ратка Младића остала осенчена у хладу.

ПАПСТВО – СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1:0

У још једном походу западних похлепника на исток, ради сваковрсног харања и уништавања културних тековина, очевидно је да папство уз масонерију има главну улогу. Једнако је прозирно да су разбијачи Српске православне цркве екуменисти, који су се први поклонили папи у Ватикану. Екуменисти свакако нису објединитељи религија, као што се представљају. Они уз „Њу ејџ" покрет стварају планетарну религију ради лакшег владања људима у тзв. новом светском поретку, чији је крајњи циљ орвеловско неоробовласничко друштво. То што је папа спреман да под своју контролу и као своје поданике (по)стави поглаваре свих класичних религија (хришћанство, ислам, јудеизам, будузам, хиндуизам), затим сатанисте, гностике, врачеве и шамане, не значи помирење, него уништавање другог религијског пола: православља. Ретко коме није јасно да признавање папе за врховног верског поглавара планете и промена календара значи да је римокатолицизам победио у верском рату православље, а тада православље нестаје.

Српске владике које су се поклониле папи одрекле су се српства, Светог Симеона, Светог Саве, Светог владике Николаја Велимировића и Светог Јустина Ћелијског, а то је суштинско напуштање хришћанства, православља и светосавља. Одрицање од српства и светосавља је највећи пораз који је до сада доживела квалитативна цивилизација.

Међутим, велики проблем ватиканаца је истинско веровање светосаваца. Као што српски политичари греше када поштују нехумане одлуке стразбурско-бриселских „хуманиста" огрезлих у злочине против мира, тако су у великом и необјашњивом греху Патријарх српски и Синод СПЦ, који нису смогли довољно хришћанске духовне снаге да угосте чајем и саслушају промрзле црноречке монахе окупљене пред зградом Патријаршије у Београду. То се зове небрига. Они који највише говоре о души и уче мирјане хришћанској послушности нису били спремни на милосрђе и опрост, али јесу за папство и лепљење етикета верно верујућим. Веома важне владике из СПЦ својим ноншалантним понашањем, непристојним и неодмереним речима, коришћењем телохранитеља и луксузних џипова подсећају на безбожно понашање папе и његових гостију када се у просторијама на Тргу Светог Петра у Ватикану наводно обраћају Богу у ритму там-там бубњева и музике за плес.

На срећу постоји обимна литература, а у последње време све више филмова и видео записа, који сведоче о покушајима да се докрајчи православље у Србији преко у Ватикану школованих црквенодостојника. Проблем Ватикана је слаба вера „црквене елите" и још више светосавско искрено веровање у вечност душе. Наспрам сатаниста су људи који се не плаше смрти.

Срљање СПЦ према 2013. години очевидно произилази из непознавања или ниподаштавања историје – мајке знања. Римокатолички симболи који се шире Србијом само су још један доказ могућег пораза источне цивилизације. У сусрет поразу су загрљени први пут црква и држава – политичари и свештеници су се поново ујединили. Некада су заједно били на страни српског народа, а сада то не смеју да буду. Уосталом, национализам је највећа опасност за „нови светски поредак". Као да је јуче те речи изговорио принц Леополд Бернард, оснивач групе „Билдерберг". У сукобу између Истока и Запада полако нестаје и словенска душа. Њу више нико и не помиње.

Иако су људи источног духа (на основу генетике, због поднебља) бројнији и присутнији у Србији од људи западног духа, „источњаци" немају никаква права, а непрестано трпе менталну и духовну тортуру слушајући речи тзв. демократа „Србија се определила за ЕУ и стандарде Запада".

Нажалост, или на срећу, већ се може предвидети крај сукоба две најснажније цивилизације. Када неконтролисано зло са запада продре у источне душе настаће и коначни обрачун, у којем ће се сажимати зло. Запад ће бити поништен. Уосталом, генатска предност Истока је у притајеној мудрости и дубоко развијеном предосећају. Душе Истока које су се прозлиле наметнутим, западним начином живота и мамонистичким схватањем, починиће највећу одмазду у историји људског рода без кајања, несхватајући да су изабрале праву страну у сукобу подсвесно – генетски. Можда ће тада бити јасно шта значи невероватно сагласје државе и цркве, 26. маја 2011. (магијски: на дан живота и смрти) држава је ухапсила српског генерала Ратка Младића, а Сабор СПЦ је одлучио о позиву папи за 2013.годину. Константинопоље.

http://dzonson.wordpress.com/2011/06/29/agonija-evrope-u-zaru-civilizacijskog-rata/

Srebrenica - Izdani grad (A town betrayed)

Film o Srebrenici su radili norveski novinari. Ovaj film je remek delo demaskiranja obmana i lazi savremenog demonizovanog sveta i njihovih satanizovanih lidera.

 

http://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8

 

Етничко чишћење: Прекрштено 10.000 Срба

Политика | 6. јул 2011. | 18:56

---

БЕ­О­ГРАД / КО­СОВ­СКА МИ­ТРО­ВИ­ЦА / ПРИ­ШТИ­НА – Ал­бан­ске ин­сти­ту­ци­је на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји са­мо за по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци „пре­кр­сти­ле" су око 10.000 Ср­ба, ме­ња­ју­ћи им пре­зи­ме­на ко­ја се са­да за­вр­ша­ва­ју са „ки", твр­ди из­вор „Прав­де" из Вла­де Ср­би­је.

На­и­ме, „Прав­да" ко­ја је пр­ва пи­са­ла о овом про­бле­му са ко­јим се су­о­ча­ва­ју Ср­би на КиМ, до­шла је до са­зна­ња да се Ср­би­ма на Ко­со­ву у ма­тич­ним књи­га­ма ме­ња на­ци­о­нал­на при­пад­ност, од­но­сно, да се сви они ко­ји се од­лу­че да има­ју и ко­сов­ску лич­ну кар­ту, пре­во­де се у „Ко­со­ва­ре".

– Ал­бан­ска стра­на по­ку­ша­ва да из­вр­ши аси­ми­ла­ци­ју Ср­ба. То ра­ди та­ко што за пен­зи­ју ко­ју да­је ко­сов­ска вла­да од 45 евра по­сто­ји услов, а услов је да се из­ва­ди лич­на кар­та Ко­со­ва. Пред­у­слов је про­ме­на на­ци­о­нал­но­сти, од­но­сно да у до­ку­мен­ти­ма, уме­сто Ср­бин, пи­ше „Ко­со­вар". Пре­ма на­шим не­зва­нич­ним по­да­ци­ма, до са­да је то учи­ни­ло око 10.000 Ср­ба, што пред­ста­вља око пет од­сто пред­став­ни­ка срп­ске на­ци­о­нал­но­сти на КиМ. Тај про­цес ће би­ти на­ста­вљен – твр­ди са­го­вор­ник „Прав­де" из Вла­де Ср­би­је.

Зво­ни­мир Сте­вић, др­жав­ни се­кре­тар у Ми­ни­стар­ству за КиМ, ре­као је да Ср­би тре­ба да бу­ду му­дри и да се не „про­да­ју" за 45 евра.

– Ал­бан­ци су ве­о­ма ве­што пре­ко ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це учи­ни­ли то да осо­бе ста­ри­је од 65 го­ди­на добију пра­во на не­ка­кву пен­зи­ју од 45 евра. Та ис­пла­та по­сто­ји ви­ше од се­дам го­ди­на. Ово са про­ме­ном име­на, из­ба­ци­ва­њем и до­да­ва­њем сло­ва, јесте но­ви­на. Нај­ве­ћу од­го­вор­ност за то сно­си Еулекс и ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца – твр­ди он.

Мар­ко Јак­шић, пот­пред­сед­ник Скуп­шти­не за­јед­ни­це оп­шти­на КиМ, ка­зао је да не­ма раз­ло­га да Ср­би узи­ма­ју ал­бан­ска до­ку­мен­та.

– Тре­ба да са­чу­ва­мо па­пи­ре Ср­би­је, и та­ко очу­ва­мо др­жав­ност Ср­би­је на КиМ. Да би мо­гли да узму лич­ну кар­ту и по­диг­ну те па­ре, они јед­но­став­но мо­ра­ју да до­би­ју по­твр­ду о др­жа­вљан­ству у ко­јој пи­ше „Ко­со­вар". Уко­ли­ко на­ши гра­ђа­ни узи­ма­ју 45 евра, то је вид до­бро­вољ­не аси­ми­ла­ци­је и про­да­ја Ко­со­ва. Ко­ли­ко ја знам, до са­да је си­гур­но 5.000 љу­ди узе­ло лич­не кар­те – ре­као је Јак­шић.

Пред­сед­ник СНВ-а се­вер­ног Ко­со­ва Ми­лан Ива­но­вић ре­као је да се Ср­би са КиМ при­во­де, хап­се и да им се од­у­зи­ма­ју лич­не кар­те.

– Ве­ру­јем да су Ал­бан­ци охра­бре­ни због пре­го­во­ра, сма­тра­ју да је то њи­хо­ва др­жа­ва, па ра­де шта хо­ће. То што ме­ња­ју име­на у лич­ним кар­та­ма Ср­ба по­ка­зу­је шта ће они ра­ди­ти на КиМ. Слу­жи­ће се свим ме­то­да­ма, на­си­љем и ет­нич­ким чи­шће­њем. Све је то по­ку­шај аси­ми­ла­ци­је Ср­ба. Са­да им сме­та се­вер­ни део Ко­со­ва, а ми не­ма­мо ни по­др­шку вла­сти у Бе­о­гра­ду – на­во­ди Ива­но­вић.

КПС хап­си због лич­них кар­ти Ср­би­је

Ко­сов­ска по­ли­циј­ска слу­жба је за­по­че­ла је оп­шту хај­ку про­тив ли­ца ко­ја по­се­ду­ју но­ве лич­не кар­те и но­ве во­зач­ке до­зво­ле ко­је из­да­је МУП Ср­би­је.

– Од ме­не је по­моћ за­тра­жи­ло не­ко­ли­ко ка­жње­них Ср­ба, ко­ји­ма је КПС од­у­зе­ла лич­на до­ку­мен­та, а они су упу­ће­ни код су­ди­је за пре­кр­ша­је – ре­као је пред­сед­ник оп­шти­не Гра­ча­ни­це Бо­јан Сто­ја­но­вић.

Он ка­же да ни сам ни­је упо­знат и да не зна шта је у Бри­се­лу до­го­во­ре­но.

– Очи­глед­но је не­што до­го­во­ре­но, али до до­го­во­ра до ре­а­ли­за­ци­је пред­сто­ји дуг пут, што ће нај­ви­ше ко­шта­ти оне ко­ји ко­ри­сте про­фе­си­о­нал­на до­ку­мен­та Ср­би­је – ре­као је он.

П. Је­ре­мић

http://www.pravda.rs/2011/07/06/etnicko-ciscenje-preko-dokumenata-na-kosovu/

BEŽI NOLE!, BORISU TREBA SAUČESNIK!

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: BEŽI, NOLE, BORISU NE TREBA PRIJATELJ, VEĆ SAUČESNIK!

ponedeljak, 04 jul 2011 20:53

Kako je uopšte moguće da su tako daleko u identifikaciji poltičke klase sa istaknutim sportistom otišli samo Tadić i Honeker, a da nisu, na primer, Regan ili Merkelova?


Dok je stisnutih pesnica u nedelju popodne đipao u vimbldonskoj fotelji, Boris Tadić je, sa izrazom lica koji je nedvosmisleno sugerisao - sve sam ovo ja napravio - samo prostodušno svedočio o tri postulata na kojima se zasniva politička stvarnost njegove Srbije. Prvo, odsustvo strateškog smisla i kompetencije ne mora da šteti političkom uspehu, pod uslovom da zbog toga nemate nikakvo osećanje stida i nelagode. Drugo, što je (politički) proizvod ispražnjeniji od sadržaja, to je širi spektar advertajzerskih mogućnosti, pa su samim tim i dometi virtuelizacije bezobalni. I, treće, današnja politička Srbija ne poznaje ni tako bezvrednu kilu mesa ni tako vrednog vola zbog koje se ne bi isplatilo da ovaj bude zaklan. 

Naravno da su baš ti postulati, uz svest da ima prilika koje se ne propuštaju, Borisa odneli na finale Vimbldona, gde je igrao i pobeđivao Novak Đoković. Da je u trenutku odluke o putovanju pored njega bio neko ko nije sasvim odlepio svoju vezu sa realnošću, neko ko još veruje da se stvari u životu dele na one koje se rade i one se ne rade, i rekao mu da nije najbolja prilika da đipa na Novakovom meču u trenutku kada smo započeli efektivnu fazu priznanja Kosova i kada nam u zemlji baš ništa nije na svom mestu, plašim se da bi odgovor bio sasvim u skladu sa navedenim postulatima: „Baš zato!" 

Zato je Boris smešten u vimbldonsku fotelju sam samcat. Nigde u kadru njegovih saradnika, čak ni onog babyface telohranitelja koga gledamo uvek kad predsednik sedi među Srbima. Ne, nije reč o tome da mu je jednostavnije da bez bodygarda sedi među Englezima nego među Srbima, uostalom nije on Engleze ostavio bez hleba i slobode. Reč je o tome da je sve to sa Novakom i pobedom, rekoh, on napravio, i tu se valja dalje držati jake marketinške paralele da i Bog, dok je stvarao svet, nije imao nikog pored sebe. Ni telohranitelja, ni Vuka Jeremića, koji je sedeo na drugom kraju tribina, bliže porodici, u majici Đokovićevog tima, božemeoprosti, kao štazijevski šef puta u stručnom štabu neke istočnonemačke plivačice. 

Kada biste pitali nekog od tadićevaca šta je razlog za tu svitu političkih grupi-momaka oko Novaka Đokovića, ne sumnjate da bi vam svaki od njih rekao kako je Novak jedini svetski brend iz Srbije, čovek sa kojim je Srbija dobila jedinstvenu priliku za popravljanje svog međunarodnog imidža. Pa dobro, zašto bi bilo rđavo i za tu mučenu Srbiju, i za Vuka, i Borisa da ih u svetu više poznaju po Novaku nego po njima samima? Zato što je ta jadna priča, gde niko od njih nije ono što jeste, već je ono s kim se slika i uz čije pobede đipa, neka vrsta državnog projekta u državi u kojoj je ove godine samo jedan pobedio na Vimbldonu, a mnogo više ih je zaradilo crni prišt.  

NOVA FORMULA DIPLOMATIJE Elem, sve je, počelo sredinom maja tekstom Srđana Šapera u „Vremenu", u kome je Novak opisan kao vesnik nove Srbije, koju valjda na scenu iznosi Boris Tadić. Kakva je to Srbija po Šaperu: „...On (Novak) je uspešno i trenutno izmenio već izlizanu civilizacijsku tranzicionu matricu da su uzori mladima u Srbiji isključivo estrada, kriminalci i svi koji lako dolaze do para. Dokazao je da se može biti sasvim uzoran i vaspitan mladić i, u isto vreme, svetska zvezda, da se može biti patriota i biti tolerantan, odlučno se boriti za pobedu i poštovati protivnike, voleti porodicu i tradiciju i biti liberalan i moderan, jednom rečju svojim je likom pomirio mnoge srpske dihotomije koje uprkos zdravom razumu i, rekao bih, ćutljivoj većini koja ih negira, ipak opstaju kao matriks ideoloških sukoba u Srbiji već predugo vremena." 

I tako je, posle Šaperovog programskog teksta, od koga bih se, da sam nešto Novak, zaledio, Đokovića zadužio Vuk Jeremić pošto je dobar deo svojih obaveza podelio između Bože Đelića, Jovana Ratkovića i Borka Stefanovića. Vuk je prepoznao sportske afinitete u sebi, pa je zaseo na čelo nekog teniskog udruženja koje vode Đokovići i izgovorio istorijsku rečenicu kako je tenis trenutno najvažniji element predstavljanja Srbije u svetu. Šta to znači? Pa valjda to da je nekim slučajem u nedelju pobedio Nadal, mi to nikad, ali nikad ne bismo priznali. 

Naravno, otkrivajući novu formulu srpske diplomatije, Vuk se usput zakleo da u tome nema nikakvog ličnog marketinga. Potom je Novaku i ostalim teniserima dao diplomatski pasoš, zbog čega je ministarka sporta dobila ospice što ovde neki preko sporta dižu sebi rejting, dok ona mora da se slika sa onim Toletom Karadžićem, pored koga i Pepeljuga izgleda kao konsiljere iz Napulja. Elem, tako se naš Vuk popeo na tribine svetskih reketaških turnira sa kojih do dana današnjeg nije sišao. Noletu je organizovao proslavu rođendana u srpskoj ambasadi u Parizu, da bi u Vimbldonu završio kao deo stafa. Sumnjam da mu je to bio zadatak, ali pored njega je manje do izražaja dolazio i Noletov otac, za koga ovde neki antievropski elementi tvrde da je ipak sve to napravio uglavnom on, a ne Boris. Ali 'ajte molim vas, njihova reč pritov naše.  

UMALO UMRO Sve je to, naravno, bio uvod u veliko finale, u trenutak istorije kada je sam Boris uzviknuo da umalo nije umro gledajući to veliko finale. Tako je, čekajući pravu šansu da umalo umre, propustio sjajnu priliku da umalo umre kada je Eštonovoj prepuštao Kosovo; kada je čuo da sudski izvršitelji prete polovini njegove nacije plenidbom stvari iz kuće zbog dugova koje nemaju od čega da plaćaju; nije umalo umro ni kada mu je ptičica iz jedne strane ambasade šapnula da tolika ekipa ljudi koji su se obogatili preko noći šefom nije zvala ni Pabla Eskobara, kolika je ova ekipa koja njega tako zove. Ništa od toga, red je bio da se umalo umre dok se gledalo finale, jer tako se umalo umire tek kad se kontroliše sopstvena investicija, a rekoh već da je taj izraz lica krio tajnu kako je sve ovo baš on oposlio, dočim je Nole samo istrčao na teren jer Mirko Cvetković nije imao odgovarajuće sokne. 

I baš tako je Boris Noletovu pobedu nazvao „trenucima oporavljanja" cele nacije jer, još je rekao, „dugo smo patili i bili pod velikim pritiskom". Sada više nismo pod pritiskom, sve smo ih pobedili jer je Nole igrao Borisu za Kosovo, i posle njegove pobede u Vimbldonu na Borkovu radost Editi Tahiri su popadale tufne sa bluze; Novak je igrao za ovu sirotinju koju je Boris sa svojima posejao po Srbiji, igrao je tako dobro, tako veličanstveno da smo sad svi ponovo slobodni, nema više pritisaka, nema ničega, sve je to Srbima sada rukom odneseno. Nole je uradio tako veliku stvar da bi mu, kaže Boris, „odmah dao da bude predsednik" umesto njega, ali da se zna, samo Noletu. „Lošijem od Novaka sigurno ne", kaže Boris verujući da je Vimbldon najmanje što bi neko morao da osvoji ako bi se drznuo da nasledi njega, osvajača čuvene nagrade Kvadriga. Pa ti, Tomo, vidi šta ćeš. 

Kako je uopšte moguće da su tako daleko u identifikaciji političke klase sa istaknutim sportistom otišli samo Tadić i Honeker, a da nisu, na primer, Regan ili Merkelova? Kako je moguće da Obama, koji muku muči sa međunarodnim imidžom Amerike, nije u Faludžu ili u Grdeličku klisuru poslao svoje planetarno čudo Tajgera Vudsa, zna li on da bi, na primer, i Nikolae Čaušesku, verovatno još bio živ da je onomad našao način da Belodedić ne prepliva Dunav? Zato što se to ne radi, ako se razumemo. 

A onda su krenule naručene ankete kako ni Amerika danas Srbiju ne identifikuje sa generalom Mladićem, nego sa Novakom. Pa je pun zamah dobila ingeniozna misao kako i ozbiljni ljudi i ozbiljne zemlje misle pozitivno, kakve veze ima što pola zemlje ne radi, a pola ne prima platu. Pečat je, kako dolikuje, dala gomila kolumnista - medicinskih fenomena sa dva debela creva i nijednim mozgom - i ona jednako priča o Novakovoj Srbiji, koja je pobedila Mladićevu, i ona nikako ne zaboravlja da tome jesu zaslužni Novakovi uspesi, ali da nisu manje zaslužni ni Borisovi. 

SAUČESNIK, NE PARTNER Hajde prvo da vidimo da li je Novak vesnik nove Srbije, da li je on u nekom dosluhu sa Borisovom politikom, da li je on deo nekog kontinuiteta, stvorenog u Borisovoj Srbiji? Kad Šaper u tekstu „Vremenu" svedoči o Novaku kao o čoveku koji - redom - nije estrada i kriminal, nije lako došao do para, koji je uzoran i vaspitan, koji je patriota i tolerantan, koji se bori za pobedu i poštuje protivnike... - ne bih da vas stavljam na muke, ali me zanima da li u ovom opisu prepoznajete nekog od tadićevaca. (Ne po celom opisu, već po bar jednoj stvari, razume se.) Naravno da ne prepoznajete, a ne prepoznajete zbog toga što je Novak u Tadićevoj Srbiji incident, i već bi oni našli načina da ga utepaju, nego je dečko imao međunarodnu karijeru, a oni su na te međunarodne stvari veoma slabi, taman koliko nisu na domaće. 

Zato Novak nije nikakav vesnik Nove Srbije, on je maska koju je ova stara Srbija navukla na sebe kada je otkrila da je skupa odela i ostali simboli statusa više ne čine novom koliko lažljivom, gramzivom i jalovom. Otuda Novak nije nikakav vesnik, on nije čak ni marketinški model današnje Srbije jer, ako je on model, šta je proizvod, odnosno postoji li ikakav smislen zaključak koji ćete steći o Tadićevoj Srbiji gledajući Novaka. Novak je zapravo supstitut, on je sve ono što tadićevci nisu; kakve oni veze imaju sa njegovim nenametljivim patriotizmom dok govore kako Kosovo izdaju u interesu Srba koji tamo žive; kakve veze imaju njegova snaga i borbenost sa onima koji nisu imali ni toliko snage da izdrže na političkoj liniji koju su sami iscrtali; šta je Novakov novac okupan u znoju dugogodišnjih treninga prema njihovom novcu okupanom u krvi ove srpske bede, koja izdiše pod njima; šta su njegova sponatost i iskrenost prema njihovim lažima dok ubeđuju Srbiju da je izašla iz krize i da je gladna jer je navikla da jede previše. 

I zato, ako hoćete da znate šta je danas Srbija, dovoljno je da slušate Borisa. Ako hoćete da znate kolika je laž čuči u tim njegovim rečima, jednostavno oduzmite Borisa od Noleta, i to vam je to. I baš zbog te grandiozne laži Borisu je toliko stalo da nas uveri kako je Novak proizvod vrednosti njegove Srbije, i treba mu verovati da jeste, samo neka nam pokaže još samo jednu jedinu stvar koja je ispala upola dobro koliko je ispao Novak. I zato bih se - pre nego što čujem prvi zvižduk na svoj račun u Srbiji - na Novakovom mestu smrznuo od ovolike pažnje i ovolikih poltičara oko sebe. Jer njima ne trebaju prijatelji i parneri, oni preziru heroje, njima danas samo trebaju saučesnici, i ništa više. Jer Novakov smisao je da Srbiju ujedinjuje, Borisov je da je deli. Oni su prirodni neprijetelji, a ako takvi imaju zajedničke ciljeve, jedan mora da bude žrtva. Pogodite koji.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/7765-eljko-cvijanovi-bei-nole-borisu-ne-treba-prijatelj-ve-sauesnik-.html

Pismo povodom 10 godina od izručenja Slobodana Miloševica Haškom tribunalu

Војислав ШЕШЕЉ | 27.06.2011 | 23:35

Браћо и сестре, Драги пријатељи, Пре десет година баш на Видовдан изручен је од стране прозападног, издајничког режима ДОС-а Хашком трибуналу Слободан Милошевић. Изручења Срба који су бранили Отаџбину постала су најважнији задатак прозападних властодржаца. Сваке године хашки минотаур је добијао нове жртве. Бесни због отпора који им је пружио српски народ креатори новог светског поретка започели су своју одмазду употребљавајући марионете које су довели на власт 5. октобра 2000. године. Трибунал у Хагу је формиран како би оправдао агресију на бившу Југославију и њено разбијање иза којег су стајале у првом реду у САД, Немачка и Ватикан. Овој антисрпској творевини није у надлежности најтежи злочин по међународном праву – злочин против мира који је био окосница рада Трибунала у Нирнбергу. Трибунал не суди за злочин агресије јер би у том случају морали да одговарају његови креатори. Његов задатак је од почетка био да пресуди Србима и њиховом отпору који је спречио стварање униполарног света под доминацијом САД. Светски моћници су помислили да су најзад пронашли савршено оружје за кажњавање Срба – Хашки тринбунал. Из тих разлога 2001. године на највећи српски празник Видовдан, када се цео српски народ сећа Светог кнеза Лазара и косовских јунака, издајнички режим Зорана Ђинђића изручио је Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Творци новог светског поретка су хтели да понизе Србе и избришу из историје Видовдан као симбол српског пркоса светским моћницима. Међутим њихови ритуали нису дали резултат. Слободан Милошевић се у Хашком казамату јуначки борио за одбрану српских националних интереса. На крају је пао отрован од стране хашких Борџија који нису успели да га сломе. Најважнији процес икад вођен пред Хашким трибуналом је суђење Слободану Милошевићу бившем председнику Србије и Савезне Републике Југославије. Кроз тај предмет видела се сва мржња према Србима којом су затровани владајући слојеви Запада већ вековима. На суђењу тужиоци су оптуживали целокупни српски народ. Срби су били криви јер су Срби. Тужиоци су закрвављених очију, црвени од беса тврдили како су Срби на Видовдан 1389. године на Косову Пољу стварали Велику Србију. Срби су криви јер су се кроз историју увек супротстављали моћницима, а моћници са Запада имају по тужиоцима монопол на правду и истину. Тако се на Слободана Милошевића и друге утамничене Србе излио бес тужилаца, судија и других службеника Хашког трибунала, али и њихових предака јер су Срби у прошлости зауздали између осталог „Болесника са Босфора", затим Аустроугарску, Хитлера и његов нови светски поредак и на крају амерички хегемонизам. Са друге стране тужиоци су непријатеље српског народа представљали у најбољем светлу иако су управо они изазвали рат по налогу својих господара са Запада. Словенци и Хрвати су први напали Југословенску народну армију једину легитмну војну силу у СФРЈ. Још 1991. године у сред Загреба свирепо је убијена дванаестогодишња (12) српска девојчица Александра Зец са целом породицом. Хрвтаске и словеначке паравојне и терористичке формације опкољавале су касарне ЈНА и убијале њене војнике. За Босну и Херцеговину 1992. године прихваћен је и парафиран Кутиљеров план. Међутим Алија Изетбеговић је по повратку из Лисабона након сусрета са амбасадором САД Вореном Цимерманом повукао потпис са споразума, након чега је наредио мобилизацију муслимана. У бившој Југославији почела су убијања српских цивила по матрици коју су примењивали нацисти и усташе. Стратишта Срба из Другог светског рата су поново оживела. На истим оним местима на којима су нацисти убијали Србе, Хрвати, муслимани и Шиптари су наставили са убијањима. Ипак за тужиоце Хашког трибунала они су били добри јер су истребљивали српски народ. Слободан Милошевић се супротстваио тој машинерији свом својом снагом. Пуне четири године сам робијао са Слободаном Милошевићем. Од јануара 2004. до фебруара 2005. године налазили смо се у истим затворском блоку. Сатима смо се дружили. Иако смо дуги низ година били често непомирљиви политички противници у затвору смо се зближили и постали, уверен сам искрени лични пријатељи. Био сам очевидац његове јуначке борбе, одлучности и упорности у одбрани српских националних интереса током монтираног поцеса у којем је успешно раскринкавао масу лажних сведока. Систематски су га шиканирали, психички мучили и на сваки начин отежавали успешно вођење одбране. Ипак Слободану Милошевићу је најтеже било због шиканирања и прогона његове породице од стране издајничког режима ДОС-а. Борио се до самог краја. У тој својој борби он је био успешан. Зато је Хашки трибунал из дана у дан кршио његова процесна права. На крају су му ускратили неопходну медицинску негу и убили га. Одбили су његов захтев да буде послат у Русију на лечење. Убили су га, али га нису победили. Хашки трибунал је изгубио ту битку. Борба Слободана Милошевића и српских јунака који су се супротставили новом светском поретку није била узалудна. Српски народ је својим одлучним отпором, борећи се за голи живот спречио стварање новог светског поретка и униполарног света. На Србе је извршила агресију највећа војна сила у историји чувечанства. Након десетогодишњег српског отпора појавили су се обриси слободног, мултиполарног света. Братска Русија се уздигла и почела да враћа изгубљене позиције у свету. И друге државе су се побуниле против америчког хегемонизма тражећи бољи и праведнији свет. Борба српског народа дала је наду другима. Нека је вечна слава и хвала уснулим српским херојима! У Хагу, На Видовдан 2011. године, Проф. др Војислав Шешељ

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/27/pismo-povodom-10-godina-od-izrucenia-slobodana-milosevica-haskom-tribunalu.html

PREDRAG SIMIĆ: SRBIJA I EU SU UMORNE JEDNA OD DRUGE

PREDRAG SIMIĆ: SRBIJA I EU SU UMORNE JEDNA OD DRUGE

ponedeljak, 27 jun 2011 10:15

Loša vest za današnju Srbiju je i da će nemački, holandski i mnogi drugi parlamentarci i birači u njoj još dugo videti problem a ne rešenje balkanskih problema

Evropska unija je umorna od širenja, ali je, izgleda, i Srbija pomalo umorna od Evrope. Ulazak Srbije u EU još uvek podržava više od 50 odsto javnosti, ali je taj procenat najniži u poslednjih jedanaest godina. Još ubedljiviji su podaci koji govore o stavu javnog mnjenja prema NATO-u. Ulazak Srbije u evroatlantsku zajednicu podržava tek 30 odsto ispitanika, manje nego u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj. Nedavno održanu konferenciju NATO-a, prvu takve vrste u Beogradu, propratile su glasne kritike u medijima i demonstracije.

Posle jedanaest godina tranzicije i tri godine ekonomske krize srpska javnost je, po svemu sudeći, umorna od obećanja „evropske budućnosti" i neispunjenih očekivanja. Bojazan da će se, posle ispunjenja brojnih zahteva EU, Srbija suočiti s novim i težim uslovima kao da je potvrđena nedavnom odlukom holandskog parlamenta da odloži raspravu o ratifikaciji SSP-a sa Srbijom i izjavom poslanika Bundestaga da će „Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova" pre ulaska u EU. Samopoštovanje Srba su, međutim, više od izjava nemačkih i holandskih poslanika, pogodile nedavne uvrede voditeljke na jednoj američkoj televiziji upućene njihovoj zemlji.

Posledice nije teško pretpostaviti. Oni koji su i do sada tvrdili da je Srbija nepoželjna na Zapadu ove poruke će protumačiti kao potvrdu da je „evropski put Srbije" od samog početka bio zabluda i da je vreme da se ona vrati tamo gde je stala 2000. godine. Onima drugim, koji i dalje veruju u „evropsku Srbiju", biće mnogo teže da uvere javnost da, uprkos tome, Srbija „mora istrajati na evropskom putu". Između će se naći birači koji će, zamoreni krizom kojoj ne vide kraj i ogorčeni arogancijom poruka koje ovih dana stižu ne samo sa Zapada, morati na izborima da glasaju za jednu ili drugu opciju.

Poslužimo li se jednom francuskom frazom, lako bismo mogli doći do zaključka „da je danas Evropu teško voleti". Uzdrmana najdubljom krizom od svog nastanka, EU danas pokušava da očuva svoje tekovine i nastavi širenje. Neizvesna sudbina evra, koji je za poslednje tri godine izgubio trećinu vrednosti, dovodi u pitanje „evrozonu" a time i jedinstveno evropsko tržište. Talasi izbeglica iz arapskog sveta naveli su Brisel da uvede ograničenja slobode kretanja (šengen) koja pogađaju i zapadni Balkan. Teško je oteti se utisku i da je EU kasno i neodlučno reagovala na ekonomsku krizu koja najteže pogađa slabije članice.

Još neizvesnija je budućnost NATO-a koji dve decenije traži novu ulogu u svetu posle „hladnog rata". Žrtve intervencije NATO-a u Libiji podsetile su mnoge na slične događaje u nedavnoj prošlosti i obnovile kritike i u Evropi i u SAD. Sasvim neočekivano, njima se pridružio i odlazeći američki državni sekretar za odbranu zapitavši da li je „NATO zreo za penziju".

Ni Evropa ni „evroatlantska zajednica" iz današnje krize, međutim, neće izaći iste. Ukoliko žele da opstanu, EU i NATO će morati da pronađu rešenja koja će biti različita od onih u prošlosti. Obamina Amerika takva rešenja danas pre vidi u Kini i na Pacifiku nego što ih traži u Evropi. Čak i najtvrđi atlantisti u Americi poput Zbignjeva Bžežinskog ne mogu da previde činjenicu da je Kina najveći poverilac SAD i da su privrede ove dve zemlje danas povezane na način na kakav su Šumanov plan i EZ povezali Zapadnu Evropu posle Drugog svetskog rata. Za Evropljane, Rusija više nije pretnja koja daje razlog za opstanak evroatlantske zajednice nego bitan partner od čijih „petrodolara" zavisi oporavak evropske privrede.

Za razliku od nekadašnje Višegradske grupe i ostalih zemalja koje su devedesetih godina svoje probleme uspešno „izvezle" ulaskom u EU i NATO, zemlje zapadnog Balkana mogu računati na mnogo manju podršku ovih organizacija. Dobra vest za njih glasi da se u Briselu shvata da, uprkos krizi (ili baš zbog nje), budućnost unije zavisi od njene sposobnosti da nastavi širenje evropskog projekta do geografskih granica Evrope i da je zapadni Balkan, hteli to ili ne, na dnevnom redu. Odluke o prijemu Hrvatske, prve među zemljama koje je EU sredinom devedesetih označila kao zapadni Balkan, nose upravo tu poruku.

Loša vest je da se poreskim obveznicima u zemljama EU u svakom novom kandidatu priviđa „Grčka, Irska ili Portugalija", tj. zemlja koju će pre ili kasnije morati spasavati svojim teško zarađenim novcem. Loša vest za današnju Srbiju je i da će nemački, holandski i mnogi drugi parlamentarci i birači u njoj još dugo videti problem a ne rešenje balkanskih problema i da će još dugo biti američkih TV voditelja koji će, poput Čelzi, o njoj govoriti kao o „poslednjoj boljševičkoj zemlji".

Posao „evrointegracije" ostatka zapadnog Balkana će biti težak. Ove zemlje će morati da reše nasleđene probleme i pretvore svoj region u ekonomski samoodrživu celinu koja se neće pojaviti pred blagajnom EU tražeći pomoć. Srbiji će, verovatno, biti još teže. Pored toga što će morati ozbiljno da poradi na svom imidžu i sve većim zahtevima unije, poneće i teret regionalne stabilizacije zbog toga što Brisel u njoj vidi ne samo najveću zemlju regiona nego i zemlju „od koje je sve počelo". Najteže će biti ubediti nemačke poslanike da za Kosovo postoje i druga rešenja osim priznanja. Za utehu, stoji činjenica da su i raniji kandidati uoči prijema u uniju morali da reše slične, istina ne toliko teške, probleme. Njihovo iskustvo, ipak, govori da ukoliko etnički i teritorijalni sporovi u Evropi imaju rešenje onda je trenutak za to kada se zemlje u kojima postoje nađu pred vratima unije.

Ukratko, ako i dalje žele da uđu u Evropsku uniju Srbi i njihovi susedi će narednih godina morati da nauče da budu „veći Evropljani od Evropljana".


Izvor Politka, 27. 06. 2011.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7700-predrag-simi-srbija-i-eu-su-umorne-jedna-od-druge.html

Kosovo je američki top

Komentara 15

| veličina teksta:+-

Kad bi Srbija ušla u NATO, ona ne bi smela ni na koga da laje, kao što to ne može ni sada kada joj uljezi ulaze u kuću.

Profesor psihologije na univerzitetu Kalifornija u San Dijegu, književnik i umetnički fotograf dr Vladimir Konečni, tvrdi da Beograd i Srbiju nikad nije napuštao, a stigao je da obiđe skoro celu planetu, od Papue Nove Gvineje i Australije do Amazona i kineskog vrha Deset hiljada Buda na 3.099 metara u Sičuanu.

  Vladimir Konečni, profesor psihologije na Univerzitetu Kalifornija

  Njegova izložba umetničke fotografije "U senkama i odblescima" na papiru, platnu i metalu biće otvorena 1. jula u Beogradu. Nedavno mu je beogradski Licej izdao i "Autobiografiju - književni i likovni eksperimenti 1986-2011", bibliofilsko izdanje u 99 primeraka, koje poklanja srpskim institucijama i najvećim imenima srpske kulture. Nedavno se vratio sa Bijenala u Veneciji, gde je bio počasni gost kineskog paviljona.

U čemu je razlika između dijaspore i matice?

- Ja sam od početka bio univerzitetski profesor u Americi, a ne tipični "dijasporac", ako takvi postoje. Svakodnevno pišem ćirilicom, savršeno govorim i pišem na maternjem jeziku, uključujući književne radove, redovni sam profesor i na Filozofskom fakultetu u Beogradu i za to, uzgred budi rečeno, nikad nisam hteo da

Ljudi na nebeskom kamenu - U Hramu neba u Pekingu slikao sam Nebeski središnji kamen na kome su se i kineski carevi molili jednom godišnje za dobru žetvu u Središnjem carstvu. Napravio sam dve fotografije nebeskog kamena, jednu crno-belu, "Centar svemira pre dolaska čoveka" i drugu, u boji, "Centar svemira posle dolaska čoveka", na kojoj se videlo mrko blato koje su nanele cipele Kineza. Kad sam primao nagradu u San Francisku, prišla mi je jedna feministkinja i pobunila se zašto u naslovima fotografija nisam iskoristio reč "ljudi" (people) umesto "čovek" (man). Rekao sam joj: "Nisam znao da se žene bore da i njih priznaju kao tvorce ljudske prljavštine!"

uzmem nikakav honorar. Uključen sam u srpsku kulturu, jer se bavim pozorištem, umetničkom fotografijom, pišem poeziju 50 godina. Od odlaska u Severnu Ameriku na doktorske studije do sada sam uvek imao stan u Beogradu, a i u nekim drugim evropskim zemljama, i provodio mnogo vremena svake godine u Srbiji.

Kakav je odnos Srbije prema ljudima koji žive u inostranstvu?

- Srbija od ljudi koji žive u inostranstvu najviše želi novac, a onda ako bilo ko nešto predloži, čuje: "Nemoj ti sad meni da popuješ". Ovde je narod zbog Turaka i brozovštine naučio da gazi one ispod sebe, a ljubi zadnju stranu onih iznad sebe. Jedino to se u Srbiji radi disciplinovano, ali i sa surovošću i bahatošću. Ko je imao potrebu da, recimo, ode u opštinu ili stanicu policije po neki dokument, imao je priliku da se uveri, jer je verovatno na naleteo na neke krajnje arogantne činovnike. Da ne pričam o našim službenicama u beogradskim ambasadama koje su umislile da su u najmanju ruku - ambasadori.

Poznati ste i po ozbiljnim političkim tekstovima koje ste upućivali medijima i institucijama širom sveta.

- Još od 1988. mi je bilo jasno šta će se desiti, pa sam pisao članke na pet jezika i slao ih širom sveta, objavljeno je možda 20 odsto, uključujući "Tajms", "Njujork tajms", "Ekonomist"...

Bavili ste se i problemom Kosova?

- Najveća američka vojna baza na stranom tlu je Bondstil na Kosovu i čitave generacije Srba i kosovskih Albanaca opsluživaće tu bazu na ovaj ili onaj način. Ahtisarijev plan ima aneks po kojem će vrhovnu vlast na Kosovu i Metohiji imati NATO. Opisati Kosmet kao NATO državicu s prestonicom u Bondstilu je ne samo suštinski tačno, nego i koncizno rečeno. Mogli su srpski državnici da kažu da je Kosmet veliki vojni poligon koji će upotrebiti albansku populaciju za odbranu od neprijateljskih suseda, ali nisu, mada bi i to bilo tačno.

Da li Srbija treba da uđe u NATO?

- NATO neće učiniti siromašne zemlje poput Srbije, BiH i Albanije bogatijim. Naprotiv, ulazak u NATO je vrlo skup. Ministar vojni Dragan Šutanovac sigurno dobro zna da iako se govori o 2,9 odsto budžeta godišnje, da su stvarni troškovi, recimo u tri

Besplatna ćirilica - Moja "Autobiografija - književni i likovni eksperimenti 1986-2011" nije memoarska proza, već su to moji izabrani radovi u prošlih četvrt veka: poezija, priče, dramski tekstovi - uz umetničke fotografije. Tekstovi su organizovani oko četiri osnovna osećanja (tuga, bes, strah i sreća). To je multižanrovska knjiga, kakvih u Srbiji gotovo nema. Ona ne može da se kupi, ali zato svako ko ode na moj sajt njnjnj.vladimirkonecni.net i klikne na "nenj book" može da je čita besplatno - ako zna ćirilicu!

relativno siromašne baltičke zemlje (Estonija, Letonija, Litvanija), daleko viši. One su ušle u NATO jer se boje Rusije i sada mogu do mile volje da laju na nju, što Amerikancima taktički odgovara. Kad bi Srbija ušla u NATO, ona ne bi smela ni na koga da laje, kao što to ne može ni sada kada joj uljezi ulaze u kuću. S druge strane, ubeđuju nas da NATO treba voleti jer s njim dolazi demokratija?!

I šta onda kad nam se dogodi "prava" demokratija?

- Prošle godine SAD su se izvinile za sramotno i gnusno istraživanje sifilisa u Gvatemali od 1946. do 1948. Engleski "Gardijan" je objasnio zašto se "fina gospođa" Hilari Klinton izvinila "jakim rečima". Doktor Džon Katler sa svojim medicinskim timom istraživao je učinak penicilina na 696 Gvatemalaca, koje su zarazili sifilisom u državnom zatvoru, psihijatrijskim ustanovama i vojnim kasarnama. To je javnosti obelodanila profesorka sa koledža Velsli, upravo onog na kojem je gospođa Klinton uspešno diplomirala. A ko će kod nas objaviti koliko imamo žrtava osiromašenog uranijuma uvijenog u ukrasni papir demokratije?

Koliko ima smisla to izvinjenje?

- Predsednik Gvatemale je pretio Međunarodnim sudom, a aktivisti iz Gvatemale tražili su kompenzaciju za porodice žrtava, ali je službenik SAD rekao da je to malo verovatno. Gospođa Klinton nije govorila o tome. Uostalom, SAD nema para osim za ratove.

Zato se srpski zvaničnici izvinjavaju gde god stignu, pa nedavno i Upravni odbor RTS-a?

- Srpski narod nikad nije čuo od zvaničnika SAD i Francuske ni jednu reč izvinjenja u vezi sa smrću ma i jednog deteta tokom bombardovanja, niti o upotrebi kasetnih bombi i zagađenju Srbije municijom sa osiromašenim uranijumom. Strategija Zapada je konstantno bila "ne priznaj ništa i ne izvinjavaj se ni za šta".

 

Pokazao na čijoj je strani   - Vladimir Konečni je rođen 27. 10. 1944. u Beogradu. Ima austrijsko-češko-srpsko poreklo, iz aristokratske je porodice, a u pravoslavlje, veru svoje majke, prešao je 1992. da bi pokazao na samom početku rata na čijoj je strani. Dobro je poznavao patrijarha Pavla, a nedavno ga je primio patrijarha Irinej. - U Ameriku je otišao početkom sedamdesetih na doktorske studije. Plodnu naučnu karijeru (pored ostalog, dobitnik je Gugenhajmove nagrade za naučna istraživanja i redovni član Međunarodne akademije za informatiku) Konečni je gradio na kvantitativnoj pshologiji prava, psihofiziologiji emocija, medicinskoj psihologiji i psihologiji umetnosti. Redovni je profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu (La Jolla) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu. - Objavljuje drame, pripovetke i poeziju, ali i žustre političke tekstove. Piše na srpskom i nekoliko drugih jezika. Imao je više izložbi fotografija. Živi u San Dijegu, Amsterdamu, Talinu i Beogradu. -- Oženjen je Holanđankom od 1993. godine, a ona je takođe prešla u pravoslavlje, 1994. Imaju sina Dušana, koji je dobio ime po ocu Vladimirove majke.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/146615/Kosovo-je-americki-top