The Revolution Business (Serbian Subtitle)
http://tinyurl.com/5rue5yn
петак, 15. јул 2011.
The Revolution Business (Serbian Subtitle)
уторак, 12. јул 2011.
Srebrenica je politički falsifikat
Srebrenica je politički falsifikat
Вести | 12.07.2011 | 21:31 | |
| |
Masakr nad 8.000 muslimana u Srebrenici je falsifikat i politička konstrukcija, tvrdi grupa od osam potpuno nezavisnih američkih autora koji knjigom "Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika", na 300 stranica sveobuhvatne analize pokazuju da nema dokaza o razmerama zločina, predstavljenog kao najveći posle Drugog svetskog rata. Autori navode da se do 8.000 pobijenih se došlo na osnovu grube procene Crvenog krsta o 3.000 zarobljenih i 5.000 nestalih. U nestale su uvršteni preživeli koji su pobegli, ali i poginuli u borbama, pa preimenovani u pobijene. U slučaju 8.000 ubijenih morale bi da postoje ogromne grobnice i satelitski snimci, ali je, ukazuju, potraga za telima pokazala da je do 2003 nađeno samo 2.750 leševa, u šta spadaju stradali u borbama, Srbi, pa i tela od pre 1995. godine. - Oko 7.500 tela sakupljeno mimo forenzičkih standarda u Tuzli su sa teritorije cele BiH. Spiskovi nestalih sadrže duplirana imena, osobe umrle pre jula 1995, i one koji su izbegli mobilizaciju, imena koja su na glasačkim spiskovima, a uključuju poginule u borbi, izbegle na sigurnu teritoriju ili zarobljene koji su ostali da žive na drugom mestu - argumentovano je u ovoj knjizi.
Broj pobijenih nekompatibilan je sa statistikom. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije i vlade BiH bilo je 35.632 izbeglih i 3.000 prebeglih muškaraca što je 38.632, plus 2.000 ubijenih. Da je bilo 8.000 žrtava, pre jula 1995, u Srebrenici bi živelo 48.600 lica, a sve ozbiljne procene govore da ih je bilo 37.000-40.000. Autori knjige se pozivaju na muslimanske vođe iz Srebrenice koji kažu da je vlast u BiH "žrtvovala" grad da bi izazvala NATO intervenciju, pošto im je predočeno da će međunarodne snage reagovati ako bude više od 5.000 žrtava. U prilog toj analizi idu i dokumentarni filmovi "Grad koji se mogao žrtvovati" i "Tragovi iz Sarajeva", prikazani na norveškoj državnoj televiziji koje, nažalost, Srbija nije otkupila. Prvi film počinje izjavom bivšeg čelnika SAD Bila Klintona da će, ako muslimani žrtvuju 5.000 ljudi u Srebrenici, NATO napasti srpske vojne ciljeve. Autor filma Ole Flijum zaključuje da su, "od više od 8.000 stradalih Bošnjaka, oko 2.000 ubili delovi srpske vojske, dok su ostali stradali u borbama". U drugom dokumentarcu tvrdi se da su u BiH obučavani teroristi koji su napali Ameriku 2001. http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/150143/Srebrenica-je-politicki-falsifikat |
недеља, 10. јул 2011.
Агонија Европе у жару цивилизацијског рата
Агонија Европе у жару цивилизацијског рата
јун 29, 2011 — Svetozar Radišić
Аурор: Проф. Светозар Радишић
КАБАЛИСТИЧКО-ЈЕЗУИТСКА КОНЦЕПЦИЈА ЗА СТВАРАЊЕ НЕОРОБОВЛАСНИЧКОГ ПОРЕТКА У СВЕТУ ПОКАЗАЛА СЕ КАО ВЕОМА ЕФИКАСНА ПРОТИВ ИСТОЧЊАКА, СЛОВЕНА, ПРАВОСЛАВЉА И СРБА
www.svetozarradisic.com
Преузми текст:
Агонија Европе у жару цивилизацијског рата
Садашњу агонију Европе описали су савременици Напуљског философа Бенедета Крочеа, попут Карла Сфорце, Лиуђи Пирандела, Томаса Мана, Андреа Жида, Пола Валерија, а наговестио је и Семјуел Хантингтон предвиђајући „сукоб цивилизација". Најумнији људи с почетка 20. века знали су шта следи када свет воде декадентне Сједињене Америчке Државе, а Хантингтон се преварио само у једном – није схватио да је рат цивилизација постојао од њиховог настајања. У Европи се, како је то рекао Пол Валери, сукобљавају западна – квантитативна и источна – квалитативна цивилизација, а све што Европљани доживљавају су последице тог сукоба.
Занимљиво је да су у источним земљама често постојале поделе на „прогресивна" прозападне и „назадне" националне снаге. У Русији је из тежње да се мисли и живи као на Западу настао Санкт Петербург, не би ли што више личио на Венецију. У Србији је спевана и песма у којој се помиње „западњачка река". Источна суптилна духовност је сметала наводној западној ефикасности и прорачунатом позитивизму.
Нажалост по Европљане и читав људски род, тренутно побеђују похлепни и похотни мегафинансијери Запада, чија је философија заснована на све опаснијем, самопрождирућем тора-талмуд-кабалистичком низу. Европску унију предводи Европска комисија, која служи најимућнијим финансијерима обједињеним староегипатским магијским иницијацијама. Недовољно развијени ум „светске елите" не успева да реши проблем све веће насељености планете, у условима претварања природних рудних и енергетских потенцијала у робу, очевидног недостатка енергије и опште загађености и заражености живих бића и животне средине.
„Чујте Срби»" ништа се променило није од времена када су Владимир Дворниковић, свети владика Николај Велимировић, свети Јустин Ћелијски, Милош Црњански, Јован Дучић и Рудолф Арчибалд Рајс говорили да „Стара дама" (Европа) никад неће опростити Србима што имају другачије писмо, припадају византијској култури, имају крсну славу и фреске, знају шта је частољубље, добротољубље и правдољубље…
УМИРЕ ЕВРОПСКИ МОРАЛ
Злурадују се обични, опљачкани људи, када чују да је ухапшен неки од њихових дојучерашњих вођа. Реч хапшења се све чешће помињу уз имена политичара. Слободан Милошевић, Мило Ђукановић, Хашим Тачи, Агим Чеку, Иво Санадер… Све чешће се помиње да су неки од њих као што су Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман, Јосип Броз…. измакли судским процедурама. Свакодневно се помињу имана политичара који су стекли иметак у правним процедурама које омогућавају пљачку. На Интернету се праве анкете о томе ко је најкорумпиранији политичар (Млађан Динкић, Божидар Ђелић, Бојан Пајкић, Борис Тадић, Драган Шутановац, Ненад Чанак, Вук Драшковић…), или ко се од „тајкуна" више и брже „снашао" Мишковић, Карић, Шарић, Беко, Марковић, Митровић, Ђилас…, или ко је већи издајник Борис Тадић, Вук Бранковић, Вук Драшковић или кум Вијуца. Једно је сигурно да се „демократама" допао западњачки, материјалистички начин размишљања и да нико од њих не мисли да су људи све гладнији због њихове похлепе.
У Србији, због западњачког односа према истини, политичари више брину о хомосексуалцима, него о отворено прозваним и угроженим источњацима, словенима, православцима и Србима. То се догађа у још увек српској Србији, коју су окупирали Европска комисија, НАТО и Оебс преко својих доушника и истомишљеника. Тешко је доказати тзв. демократама да демократија не постоји, када они то до сада нису схватили. Још је теже да схвате да је свет подељен на Исток и Запад и да су они инструменти помоћу којих Запад поништава Исток. Никад очигледније и отвореније није изгледао рат те две цивилизације.
Срби су се одрођавали у процесима германизације, латинизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације… Свеже су ране настале одвајањем Срба из Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Те ране трају и боле од Титове одлуке да настану три нова народа Муслимани (верници), Црногорци и Македонци. Сада Срби не могу до својих Плитвичких језера, крај којих су вековима живели, а туђинци су у својој северној Македонији и северној Црној Гори. Запад наставља продор на исток и сваколико освајање простора западно од реке Дрине.
Срби су поражени, окупирани, опљачкани и понижени. Очевидни губитак слободе оверен је ниподаштавајућим понашањем марионетске власти. Чини се да је највећи проблем изумирање, јер Срба је све мање бројно, а још већи проблем је што се потискују из политичких, школских, медијских, правних, културних и осталих институција и система у Србији. Сви су у Србији заштићенији од Срба. Можда ће бити боље када Срби у Србији постану мањина. Граница између истока и запада на реци Дрини постала је фатална за Србе, а истовремено мостобран и одскочна даска за нови напад Запада.
ХАШИМ ТАЧИ – РАТКО МЛАДИЋ 1:0
Мада је сулуда идеја да Србија и Срби буду под санкцијама због било каквих поступака Србина рођеног ван Србије, ту врсте примене прекомерне силе од стране Брисела и Стразбура српски владари су благонаклоно прихватили. Стога је председник Србије Борис Тадић, 12. новембра 2010, уочи посете Италији, изјавио је да је хапшење хашког бегунца Ратка Младића „велика обавеза за српску државу и њену демократију" и да ће, независно од захтева Европске уније (ЕУ) и Хашког трибунала, Београд свакако ухапсити Младића, јер је „оптужен за ратне злочине и према домаћим законима". Обећање је испунио и уписао се на списак најомраженијих политичара, који су из било ког разлога тврдили да су Срби.
Можда је разлог за таква схватања Бориса Тадића чињеница да ни он није рођен у Србији, или истина да је тек недавно постао пуноправни грађанин Србије, па му је веза са Ратком Младићем остала свежа и снажна, будући да га сматра својим истинским сународником. Тек, нелогично је што је хапсио држављанина суседне, пријатељске земље Републике Српске, земље настале комадањем катастарски српског простора.
Изјаве председника Србије Бориса Тадића у вези са генералом Ратком Младићем нису биле ретке. Он је већ изјавио да Влада Србије чини апсолутно све што је у њеној моћи да лоцира и ухапси хашког оптуженика Ратка Младића: „Верујем да ћемо га временом успешно лоцирати и ухапсити… Протеклих 15 година, морам са жаљењем да кажем, није увек било политичке воље за његову екстрадицију", рекао је 2010. године Тадић и верно се насликао. Заборавио је да Младића нико није прогонио до 2000. године, а да су се „демократе" сетиле српског генерала тек 2003. године. То значи да су га тражили најдуже осам година. Коме су потребне толике лажи, када је немогуће да психолози нису учили математику?
У ствари, ти ставови демократе, који је постао најважнији српски политичар подршком мање од 33 одсто људи који имају право гласа, показују суштину цивилизацијског рата. Такав морал није постојао у византијској култури. Реч је о доказу да тренутно побеђује западна, квантитативна цивилизација у којој ништа није свето. Како би било добро да српски владари прочитају Душанов законик и „Номоканон".
Београдска администрација се понаша природно, као свака власт пораженог, окупираног и пониженог народа. То није чудно, јер су у Србији, унакаженој од стране неописиво надмоћнијег непријатеља уништени инфраструктура и основни услови за живот. Зато је логично што је тужилац за ратне злочине, Владимир Вукчевић, који је ревносно, као да је службаник НАТО-а тражио Ратка Младића, изјавио: „Хаг неће реаговати за случај Тачи". Није ни покушао да каже да то није правно коректно.
Али, понижавање понижених и поражених у цивилизацијском рату се наставља. Председник Србије Борис Тадић изјавио је у Београду 15. децембра 2010, да је спреман да разговара са премијером Косова Хашимом Тачијем, упркос томе што се Тачи доводи у везу са доказаним злочинима над Србима: „Морамо да преговарамо са сваким кога косовски Албанци изаберу за свог легитимног представника", рекао је Тадић. Уз то је истакао да треба проверити наводе из извештаја известиоца Савета Европе Дика Мартија о продаји органа заробљених и потом искасапљених Срба. При томе је знао да се злочини припадника бивше Ослободилачке војске Косова доводе у везу са Тачијем. Да би се знало ко му је ментор „први међу српским дократама" је додао да и „међународна заједница" (непостојећа организација) „мора да заузме став" у вези са извештајем Мартија о злочинима на Косову.
Одмах након Тадићевих снисходљивих изјава, огласили су се нови претпостављени свих балканских политичара. Након што је Тачи изјавио да му Дик Марти не може ништа, пошто ускоро иде у Сједињене Државе, портпарол Стејт департмента Филип Краули је оценио да тврдње о продаји људских органа неће значајније променити америчке односе са Приштином, те да ће САД наставити сарадњу са Хашимом Тачијем и поред извештаја Савета Европе, који га доводи у везу са злочинима. Само Срби нису невини до пресуде. Ратка Младића су морали „Срби" да хапсе, да би Србија била кандидат за Европску унију. Хашима Тачија не морају да хапсе косовско-метохијски Албанци, јер су његови ментори и верни пријатељи истински српски непријатељи. С разлогом.
Уосталом, Филип Краули је морао да испоштује невероватну присност државне секретарке САД Хилари Клинтон у сусретима са Хашимом Тачијем. Стога је подвукао оно што би рекао и Ричард Холбрук да је хтео да остане доследан у односу на др Радована Караџића: „У овом тренутку, и узевши у обзир да је свако невин док се не докаже супротно, он је актуелни премијер и наставићемо да сарађујемо са њим… Америчко-косовски односи су засновани на узајамном интересу, а не на некој посебној личности". Кетрин Ештон је сијала од задовољства у сусрету са Тачијем 27. маја 2011, тако да је њена љубазност према Борису Тадићу на дан хапшења генерала Ратка Младића остала осенчена у хладу.
ПАПСТВО – СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1:0
У још једном походу западних похлепника на исток, ради сваковрсног харања и уништавања културних тековина, очевидно је да папство уз масонерију има главну улогу. Једнако је прозирно да су разбијачи Српске православне цркве екуменисти, који су се први поклонили папи у Ватикану. Екуменисти свакако нису објединитељи религија, као што се представљају. Они уз „Њу ејџ" покрет стварају планетарну религију ради лакшег владања људима у тзв. новом светском поретку, чији је крајњи циљ орвеловско неоробовласничко друштво. То што је папа спреман да под своју контролу и као своје поданике (по)стави поглаваре свих класичних религија (хришћанство, ислам, јудеизам, будузам, хиндуизам), затим сатанисте, гностике, врачеве и шамане, не значи помирење, него уништавање другог религијског пола: православља. Ретко коме није јасно да признавање папе за врховног верског поглавара планете и промена календара значи да је римокатолицизам победио у верском рату православље, а тада православље нестаје.
Српске владике које су се поклониле папи одрекле су се српства, Светог Симеона, Светог Саве, Светог владике Николаја Велимировића и Светог Јустина Ћелијског, а то је суштинско напуштање хришћанства, православља и светосавља. Одрицање од српства и светосавља је највећи пораз који је до сада доживела квалитативна цивилизација.
Међутим, велики проблем ватиканаца је истинско веровање светосаваца. Као што српски политичари греше када поштују нехумане одлуке стразбурско-бриселских „хуманиста" огрезлих у злочине против мира, тако су у великом и необјашњивом греху Патријарх српски и Синод СПЦ, који нису смогли довољно хришћанске духовне снаге да угосте чајем и саслушају промрзле црноречке монахе окупљене пред зградом Патријаршије у Београду. То се зове небрига. Они који највише говоре о души и уче мирјане хришћанској послушности нису били спремни на милосрђе и опрост, али јесу за папство и лепљење етикета верно верујућим. Веома важне владике из СПЦ својим ноншалантним понашањем, непристојним и неодмереним речима, коришћењем телохранитеља и луксузних џипова подсећају на безбожно понашање папе и његових гостију када се у просторијама на Тргу Светог Петра у Ватикану наводно обраћају Богу у ритму там-там бубњева и музике за плес.
На срећу постоји обимна литература, а у последње време све више филмова и видео записа, који сведоче о покушајима да се докрајчи православље у Србији преко у Ватикану школованих црквенодостојника. Проблем Ватикана је слаба вера „црквене елите" и још више светосавско искрено веровање у вечност душе. Наспрам сатаниста су људи који се не плаше смрти.
Срљање СПЦ према 2013. години очевидно произилази из непознавања или ниподаштавања историје – мајке знања. Римокатолички симболи који се шире Србијом само су још један доказ могућег пораза источне цивилизације. У сусрет поразу су загрљени први пут црква и држава – политичари и свештеници су се поново ујединили. Некада су заједно били на страни српског народа, а сада то не смеју да буду. Уосталом, национализам је највећа опасност за „нови светски поредак". Као да је јуче те речи изговорио принц Леополд Бернард, оснивач групе „Билдерберг". У сукобу између Истока и Запада полако нестаје и словенска душа. Њу више нико и не помиње.
Иако су људи источног духа (на основу генетике, због поднебља) бројнији и присутнији у Србији од људи западног духа, „источњаци" немају никаква права, а непрестано трпе менталну и духовну тортуру слушајући речи тзв. демократа „Србија се определила за ЕУ и стандарде Запада".
Нажалост, или на срећу, већ се може предвидети крај сукоба две најснажније цивилизације. Када неконтролисано зло са запада продре у источне душе настаће и коначни обрачун, у којем ће се сажимати зло. Запад ће бити поништен. Уосталом, генатска предност Истока је у притајеној мудрости и дубоко развијеном предосећају. Душе Истока које су се прозлиле наметнутим, западним начином живота и мамонистичким схватањем, починиће највећу одмазду у историји људског рода без кајања, несхватајући да су изабрале праву страну у сукобу подсвесно – генетски. Можда ће тада бити јасно шта значи невероватно сагласје државе и цркве, 26. маја 2011. (магијски: на дан живота и смрти) држава је ухапсила српског генерала Ратка Младића, а Сабор СПЦ је одлучио о позиву папи за 2013.годину. Константинопоље.
http://dzonson.wordpress.com/2011/06/29/agonija-evrope-u-zaru-civilizacijskog-rata/
јун 29, 2011 — Svetozar Radišić
Аурор: Проф. Светозар Радишић
КАБАЛИСТИЧКО-ЈЕЗУИТСКА КОНЦЕПЦИЈА ЗА СТВАРАЊЕ НЕОРОБОВЛАСНИЧКОГ ПОРЕТКА У СВЕТУ ПОКАЗАЛА СЕ КАО ВЕОМА ЕФИКАСНА ПРОТИВ ИСТОЧЊАКА, СЛОВЕНА, ПРАВОСЛАВЉА И СРБА
www.svetozarradisic.com
Преузми текст:
Агонија Европе у жару цивилизацијског рата
Садашњу агонију Европе описали су савременици Напуљског философа Бенедета Крочеа, попут Карла Сфорце, Лиуђи Пирандела, Томаса Мана, Андреа Жида, Пола Валерија, а наговестио је и Семјуел Хантингтон предвиђајући „сукоб цивилизација". Најумнији људи с почетка 20. века знали су шта следи када свет воде декадентне Сједињене Америчке Државе, а Хантингтон се преварио само у једном – није схватио да је рат цивилизација постојао од њиховог настајања. У Европи се, како је то рекао Пол Валери, сукобљавају западна – квантитативна и источна – квалитативна цивилизација, а све што Европљани доживљавају су последице тог сукоба.
Занимљиво је да су у источним земљама често постојале поделе на „прогресивна" прозападне и „назадне" националне снаге. У Русији је из тежње да се мисли и живи као на Западу настао Санкт Петербург, не би ли што више личио на Венецију. У Србији је спевана и песма у којој се помиње „западњачка река". Источна суптилна духовност је сметала наводној западној ефикасности и прорачунатом позитивизму.
Нажалост по Европљане и читав људски род, тренутно побеђују похлепни и похотни мегафинансијери Запада, чија је философија заснована на све опаснијем, самопрождирућем тора-талмуд-кабалистичком низу. Европску унију предводи Европска комисија, која служи најимућнијим финансијерима обједињеним староегипатским магијским иницијацијама. Недовољно развијени ум „светске елите" не успева да реши проблем све веће насељености планете, у условима претварања природних рудних и енергетских потенцијала у робу, очевидног недостатка енергије и опште загађености и заражености живих бића и животне средине.
„Чујте Срби»" ништа се променило није од времена када су Владимир Дворниковић, свети владика Николај Велимировић, свети Јустин Ћелијски, Милош Црњански, Јован Дучић и Рудолф Арчибалд Рајс говорили да „Стара дама" (Европа) никад неће опростити Србима што имају другачије писмо, припадају византијској култури, имају крсну славу и фреске, знају шта је частољубље, добротољубље и правдољубље…
УМИРЕ ЕВРОПСКИ МОРАЛ
Злурадују се обични, опљачкани људи, када чују да је ухапшен неки од њихових дојучерашњих вођа. Реч хапшења се све чешће помињу уз имена политичара. Слободан Милошевић, Мило Ђукановић, Хашим Тачи, Агим Чеку, Иво Санадер… Све чешће се помиње да су неки од њих као што су Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман, Јосип Броз…. измакли судским процедурама. Свакодневно се помињу имана политичара који су стекли иметак у правним процедурама које омогућавају пљачку. На Интернету се праве анкете о томе ко је најкорумпиранији политичар (Млађан Динкић, Божидар Ђелић, Бојан Пајкић, Борис Тадић, Драган Шутановац, Ненад Чанак, Вук Драшковић…), или ко се од „тајкуна" више и брже „снашао" Мишковић, Карић, Шарић, Беко, Марковић, Митровић, Ђилас…, или ко је већи издајник Борис Тадић, Вук Бранковић, Вук Драшковић или кум Вијуца. Једно је сигурно да се „демократама" допао западњачки, материјалистички начин размишљања и да нико од њих не мисли да су људи све гладнији због њихове похлепе.
У Србији, због западњачког односа према истини, политичари више брину о хомосексуалцима, него о отворено прозваним и угроженим источњацима, словенима, православцима и Србима. То се догађа у још увек српској Србији, коју су окупирали Европска комисија, НАТО и Оебс преко својих доушника и истомишљеника. Тешко је доказати тзв. демократама да демократија не постоји, када они то до сада нису схватили. Још је теже да схвате да је свет подељен на Исток и Запад и да су они инструменти помоћу којих Запад поништава Исток. Никад очигледније и отвореније није изгледао рат те две цивилизације.
Срби су се одрођавали у процесима германизације, латинизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације… Свеже су ране настале одвајањем Срба из Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Те ране трају и боле од Титове одлуке да настану три нова народа Муслимани (верници), Црногорци и Македонци. Сада Срби не могу до својих Плитвичких језера, крај којих су вековима живели, а туђинци су у својој северној Македонији и северној Црној Гори. Запад наставља продор на исток и сваколико освајање простора западно од реке Дрине.
Срби су поражени, окупирани, опљачкани и понижени. Очевидни губитак слободе оверен је ниподаштавајућим понашањем марионетске власти. Чини се да је највећи проблем изумирање, јер Срба је све мање бројно, а још већи проблем је што се потискују из политичких, школских, медијских, правних, културних и осталих институција и система у Србији. Сви су у Србији заштићенији од Срба. Можда ће бити боље када Срби у Србији постану мањина. Граница између истока и запада на реци Дрини постала је фатална за Србе, а истовремено мостобран и одскочна даска за нови напад Запада.
ХАШИМ ТАЧИ – РАТКО МЛАДИЋ 1:0
Мада је сулуда идеја да Србија и Срби буду под санкцијама због било каквих поступака Србина рођеног ван Србије, ту врсте примене прекомерне силе од стране Брисела и Стразбура српски владари су благонаклоно прихватили. Стога је председник Србије Борис Тадић, 12. новембра 2010, уочи посете Италији, изјавио је да је хапшење хашког бегунца Ратка Младића „велика обавеза за српску државу и њену демократију" и да ће, независно од захтева Европске уније (ЕУ) и Хашког трибунала, Београд свакако ухапсити Младића, јер је „оптужен за ратне злочине и према домаћим законима". Обећање је испунио и уписао се на списак најомраженијих политичара, који су из било ког разлога тврдили да су Срби.
Можда је разлог за таква схватања Бориса Тадића чињеница да ни он није рођен у Србији, или истина да је тек недавно постао пуноправни грађанин Србије, па му је веза са Ратком Младићем остала свежа и снажна, будући да га сматра својим истинским сународником. Тек, нелогично је што је хапсио држављанина суседне, пријатељске земље Републике Српске, земље настале комадањем катастарски српског простора.
Изјаве председника Србије Бориса Тадића у вези са генералом Ратком Младићем нису биле ретке. Он је већ изјавио да Влада Србије чини апсолутно све што је у њеној моћи да лоцира и ухапси хашког оптуженика Ратка Младића: „Верујем да ћемо га временом успешно лоцирати и ухапсити… Протеклих 15 година, морам са жаљењем да кажем, није увек било политичке воље за његову екстрадицију", рекао је 2010. године Тадић и верно се насликао. Заборавио је да Младића нико није прогонио до 2000. године, а да су се „демократе" сетиле српског генерала тек 2003. године. То значи да су га тражили најдуже осам година. Коме су потребне толике лажи, када је немогуће да психолози нису учили математику?
У ствари, ти ставови демократе, који је постао најважнији српски политичар подршком мање од 33 одсто људи који имају право гласа, показују суштину цивилизацијског рата. Такав морал није постојао у византијској култури. Реч је о доказу да тренутно побеђује западна, квантитативна цивилизација у којој ништа није свето. Како би било добро да српски владари прочитају Душанов законик и „Номоканон".
Београдска администрација се понаша природно, као свака власт пораженог, окупираног и пониженог народа. То није чудно, јер су у Србији, унакаженој од стране неописиво надмоћнијег непријатеља уништени инфраструктура и основни услови за живот. Зато је логично што је тужилац за ратне злочине, Владимир Вукчевић, који је ревносно, као да је службаник НАТО-а тражио Ратка Младића, изјавио: „Хаг неће реаговати за случај Тачи". Није ни покушао да каже да то није правно коректно.
Али, понижавање понижених и поражених у цивилизацијском рату се наставља. Председник Србије Борис Тадић изјавио је у Београду 15. децембра 2010, да је спреман да разговара са премијером Косова Хашимом Тачијем, упркос томе што се Тачи доводи у везу са доказаним злочинима над Србима: „Морамо да преговарамо са сваким кога косовски Албанци изаберу за свог легитимног представника", рекао је Тадић. Уз то је истакао да треба проверити наводе из извештаја известиоца Савета Европе Дика Мартија о продаји органа заробљених и потом искасапљених Срба. При томе је знао да се злочини припадника бивше Ослободилачке војске Косова доводе у везу са Тачијем. Да би се знало ко му је ментор „први међу српским дократама" је додао да и „међународна заједница" (непостојећа организација) „мора да заузме став" у вези са извештајем Мартија о злочинима на Косову.
Одмах након Тадићевих снисходљивих изјава, огласили су се нови претпостављени свих балканских политичара. Након што је Тачи изјавио да му Дик Марти не може ништа, пошто ускоро иде у Сједињене Државе, портпарол Стејт департмента Филип Краули је оценио да тврдње о продаји људских органа неће значајније променити америчке односе са Приштином, те да ће САД наставити сарадњу са Хашимом Тачијем и поред извештаја Савета Европе, који га доводи у везу са злочинима. Само Срби нису невини до пресуде. Ратка Младића су морали „Срби" да хапсе, да би Србија била кандидат за Европску унију. Хашима Тачија не морају да хапсе косовско-метохијски Албанци, јер су његови ментори и верни пријатељи истински српски непријатељи. С разлогом.
Уосталом, Филип Краули је морао да испоштује невероватну присност државне секретарке САД Хилари Клинтон у сусретима са Хашимом Тачијем. Стога је подвукао оно што би рекао и Ричард Холбрук да је хтео да остане доследан у односу на др Радована Караџића: „У овом тренутку, и узевши у обзир да је свако невин док се не докаже супротно, он је актуелни премијер и наставићемо да сарађујемо са њим… Америчко-косовски односи су засновани на узајамном интересу, а не на некој посебној личности". Кетрин Ештон је сијала од задовољства у сусрету са Тачијем 27. маја 2011, тако да је њена љубазност према Борису Тадићу на дан хапшења генерала Ратка Младића остала осенчена у хладу.
ПАПСТВО – СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1:0
У још једном походу западних похлепника на исток, ради сваковрсног харања и уништавања културних тековина, очевидно је да папство уз масонерију има главну улогу. Једнако је прозирно да су разбијачи Српске православне цркве екуменисти, који су се први поклонили папи у Ватикану. Екуменисти свакако нису објединитељи религија, као што се представљају. Они уз „Њу ејџ" покрет стварају планетарну религију ради лакшег владања људима у тзв. новом светском поретку, чији је крајњи циљ орвеловско неоробовласничко друштво. То што је папа спреман да под своју контролу и као своје поданике (по)стави поглаваре свих класичних религија (хришћанство, ислам, јудеизам, будузам, хиндуизам), затим сатанисте, гностике, врачеве и шамане, не значи помирење, него уништавање другог религијског пола: православља. Ретко коме није јасно да признавање папе за врховног верског поглавара планете и промена календара значи да је римокатолицизам победио у верском рату православље, а тада православље нестаје.
Српске владике које су се поклониле папи одрекле су се српства, Светог Симеона, Светог Саве, Светог владике Николаја Велимировића и Светог Јустина Ћелијског, а то је суштинско напуштање хришћанства, православља и светосавља. Одрицање од српства и светосавља је највећи пораз који је до сада доживела квалитативна цивилизација.
Међутим, велики проблем ватиканаца је истинско веровање светосаваца. Као што српски политичари греше када поштују нехумане одлуке стразбурско-бриселских „хуманиста" огрезлих у злочине против мира, тако су у великом и необјашњивом греху Патријарх српски и Синод СПЦ, који нису смогли довољно хришћанске духовне снаге да угосте чајем и саслушају промрзле црноречке монахе окупљене пред зградом Патријаршије у Београду. То се зове небрига. Они који највише говоре о души и уче мирјане хришћанској послушности нису били спремни на милосрђе и опрост, али јесу за папство и лепљење етикета верно верујућим. Веома важне владике из СПЦ својим ноншалантним понашањем, непристојним и неодмереним речима, коришћењем телохранитеља и луксузних џипова подсећају на безбожно понашање папе и његових гостију када се у просторијама на Тргу Светог Петра у Ватикану наводно обраћају Богу у ритму там-там бубњева и музике за плес.
На срећу постоји обимна литература, а у последње време све више филмова и видео записа, који сведоче о покушајима да се докрајчи православље у Србији преко у Ватикану школованих црквенодостојника. Проблем Ватикана је слаба вера „црквене елите" и још више светосавско искрено веровање у вечност душе. Наспрам сатаниста су људи који се не плаше смрти.
Срљање СПЦ према 2013. години очевидно произилази из непознавања или ниподаштавања историје – мајке знања. Римокатолички симболи који се шире Србијом само су још један доказ могућег пораза источне цивилизације. У сусрет поразу су загрљени први пут црква и држава – политичари и свештеници су се поново ујединили. Некада су заједно били на страни српског народа, а сада то не смеју да буду. Уосталом, национализам је највећа опасност за „нови светски поредак". Као да је јуче те речи изговорио принц Леополд Бернард, оснивач групе „Билдерберг". У сукобу између Истока и Запада полако нестаје и словенска душа. Њу више нико и не помиње.
Иако су људи источног духа (на основу генетике, због поднебља) бројнији и присутнији у Србији од људи западног духа, „источњаци" немају никаква права, а непрестано трпе менталну и духовну тортуру слушајући речи тзв. демократа „Србија се определила за ЕУ и стандарде Запада".
Нажалост, или на срећу, већ се може предвидети крај сукоба две најснажније цивилизације. Када неконтролисано зло са запада продре у источне душе настаће и коначни обрачун, у којем ће се сажимати зло. Запад ће бити поништен. Уосталом, генатска предност Истока је у притајеној мудрости и дубоко развијеном предосећају. Душе Истока које су се прозлиле наметнутим, западним начином живота и мамонистичким схватањем, починиће највећу одмазду у историји људског рода без кајања, несхватајући да су изабрале праву страну у сукобу подсвесно – генетски. Можда ће тада бити јасно шта значи невероватно сагласје државе и цркве, 26. маја 2011. (магијски: на дан живота и смрти) држава је ухапсила српског генерала Ратка Младића, а Сабор СПЦ је одлучио о позиву папи за 2013.годину. Константинопоље.
http://dzonson.wordpress.com/2011/06/29/agonija-evrope-u-zaru-civilizacijskog-rata/
Srebrenica - Izdani grad (A town betrayed)
Film o Srebrenici su radili norveski novinari. Ovaj film je remek delo demaskiranja obmana i lazi savremenog demonizovanog sveta i njihovih satanizovanih lidera.
http://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8
среда, 6. јул 2011.
Етничко чишћење: Прекрштено 10.000 Срба
Етничко чишћење: Прекрштено 10.000 Срба
Политика | 6. јул 2011. | 18:56
БЕОГРАД / КОСОВСКА МИТРОВИЦА / ПРИШТИНА – Албанске институције на Косову и Метохији само за последњих неколико месеци „прекрстиле" су око 10.000 Срба, мењајући им презимена која се сада завршавају са „ки", тврди извор „Правде" из Владе Србије.
Наиме, „Правда" која је прва писала о овом проблему са којим се суочавају Срби на КиМ, дошла је до сазнања да се Србима на Косову у матичним књигама мења национална припадност, односно, да се сви они који се одлуче да имају и косовску личну карту, преводе се у „Косоваре".
– Албанска страна покушава да изврши асимилацију Срба. То ради тако што за пензију коју даје косовска влада од 45 евра постоји услов, а услов је да се извади лична карта Косова. Предуслов је промена националности, односно да у документима, уместо Србин, пише „Косовар". Према нашим незваничним подацима, до сада је то учинило око 10.000 Срба, што представља око пет одсто представника српске националности на КиМ. Тај процес ће бити настављен – тврди саговорник „Правде" из Владе Србије.
Звонимир Стевић, државни секретар у Министарству за КиМ, рекао је да Срби треба да буду мудри и да се не „продају" за 45 евра.
– Албанци су веома вешто преко међународне заједнице учинили то да особе старије од 65 година добију право на некакву пензију од 45 евра. Та исплата постоји више од седам година. Ово са променом имена, избацивањем и додавањем слова, јесте новина. Највећу одговорност за то сноси Еулекс и међународна заједница – тврди он.
Марко Јакшић, потпредседник Скупштине заједнице општина КиМ, казао је да нема разлога да Срби узимају албанска документа.
– Треба да сачувамо папире Србије, и тако очувамо државност Србије на КиМ. Да би могли да узму личну карту и подигну те паре, они једноставно морају да добију потврду о држављанству у којој пише „Косовар". Уколико наши грађани узимају 45 евра, то је вид добровољне асимилације и продаја Косова. Колико ја знам, до сада је сигурно 5.000 људи узело личне карте – рекао је Јакшић.
Председник СНВ-а северног Косова Милан Ивановић рекао је да се Срби са КиМ приводе, хапсе и да им се одузимају личне карте.
– Верујем да су Албанци охрабрени због преговора, сматрају да је то њихова држава, па раде шта хоће. То што мењају имена у личним картама Срба показује шта ће они радити на КиМ. Служиће се свим методама, насиљем и етничким чишћењем. Све је то покушај асимилације Срба. Сада им смета северни део Косова, а ми немамо ни подршку власти у Београду – наводи Ивановић.
КПС хапси због личних карти Србије
Косовска полицијска служба је започела је општу хајку против лица која поседују нове личне карте и нове возачке дозволе које издаје МУП Србије.
– Од мене је помоћ затражило неколико кажњених Срба, којима је КПС одузела лична документа, а они су упућени код судије за прекршаје – рекао је председник општине Грачанице Бојан Стојановић.
Он каже да ни сам није упознат и да не зна шта је у Бриселу договорено.
– Очигледно је нешто договорено, али до договора до реализације предстоји дуг пут, што ће највише коштати оне који користе професионална документа Србије – рекао је он.
П. Јеремић
http://www.pravda.rs/2011/07/06/etnicko-ciscenje-preko-dokumenata-na-kosovu/
понедељак, 4. јул 2011.
BEŽI NOLE!, BORISU TREBA SAUČESNIK!
ŽELJKO CVIJANOVIĆ: BEŽI, NOLE, BORISU NE TREBA PRIJATELJ, VEĆ SAUČESNIK!
ponedeljak, 04 jul 2011 20:53
Kako je uopšte moguće da su tako daleko u identifikaciji poltičke klase sa istaknutim sportistom otišli samo Tadić i Honeker, a da nisu, na primer, Regan ili Merkelova?
Dok je stisnutih pesnica u nedelju popodne đipao u vimbldonskoj fotelji, Boris Tadić je, sa izrazom lica koji je nedvosmisleno sugerisao - sve sam ovo ja napravio - samo prostodušno svedočio o tri postulata na kojima se zasniva politička stvarnost njegove Srbije. Prvo, odsustvo strateškog smisla i kompetencije ne mora da šteti političkom uspehu, pod uslovom da zbog toga nemate nikakvo osećanje stida i nelagode. Drugo, što je (politički) proizvod ispražnjeniji od sadržaja, to je širi spektar advertajzerskih mogućnosti, pa su samim tim i dometi virtuelizacije bezobalni. I, treće, današnja politička Srbija ne poznaje ni tako bezvrednu kilu mesa ni tako vrednog vola zbog koje se ne bi isplatilo da ovaj bude zaklan.
Naravno da su baš ti postulati, uz svest da ima prilika koje se ne propuštaju, Borisa odneli na finale Vimbldona, gde je igrao i pobeđivao Novak Đoković. Da je u trenutku odluke o putovanju pored njega bio neko ko nije sasvim odlepio svoju vezu sa realnošću, neko ko još veruje da se stvari u životu dele na one koje se rade i one se ne rade, i rekao mu da nije najbolja prilika da đipa na Novakovom meču u trenutku kada smo započeli efektivnu fazu priznanja Kosova i kada nam u zemlji baš ništa nije na svom mestu, plašim se da bi odgovor bio sasvim u skladu sa navedenim postulatima: „Baš zato!"
Zato je Boris smešten u vimbldonsku fotelju sam samcat. Nigde u kadru njegovih saradnika, čak ni onog babyface telohranitelja koga gledamo uvek kad predsednik sedi među Srbima. Ne, nije reč o tome da mu je jednostavnije da bez bodygarda sedi među Englezima nego među Srbima, uostalom nije on Engleze ostavio bez hleba i slobode. Reč je o tome da je sve to sa Novakom i pobedom, rekoh, on napravio, i tu se valja dalje držati jake marketinške paralele da i Bog, dok je stvarao svet, nije imao nikog pored sebe. Ni telohranitelja, ni Vuka Jeremića, koji je sedeo na drugom kraju tribina, bliže porodici, u majici Đokovićevog tima, božemeoprosti, kao štazijevski šef puta u stručnom štabu neke istočnonemačke plivačice.
Kada biste pitali nekog od tadićevaca šta je razlog za tu svitu političkih grupi-momaka oko Novaka Đokovića, ne sumnjate da bi vam svaki od njih rekao kako je Novak jedini svetski brend iz Srbije, čovek sa kojim je Srbija dobila jedinstvenu priliku za popravljanje svog međunarodnog imidža. Pa dobro, zašto bi bilo rđavo i za tu mučenu Srbiju, i za Vuka, i Borisa da ih u svetu više poznaju po Novaku nego po njima samima? Zato što je ta jadna priča, gde niko od njih nije ono što jeste, već je ono s kim se slika i uz čije pobede đipa, neka vrsta državnog projekta u državi u kojoj je ove godine samo jedan pobedio na Vimbldonu, a mnogo više ih je zaradilo crni prišt.
NOVA FORMULA DIPLOMATIJE Elem, sve je, počelo sredinom maja tekstom Srđana Šapera u „Vremenu", u kome je Novak opisan kao vesnik nove Srbije, koju valjda na scenu iznosi Boris Tadić. Kakva je to Srbija po Šaperu: „...On (Novak) je uspešno i trenutno izmenio već izlizanu civilizacijsku tranzicionu matricu da su uzori mladima u Srbiji isključivo estrada, kriminalci i svi koji lako dolaze do para. Dokazao je da se može biti sasvim uzoran i vaspitan mladić i, u isto vreme, svetska zvezda, da se može biti patriota i biti tolerantan, odlučno se boriti za pobedu i poštovati protivnike, voleti porodicu i tradiciju i biti liberalan i moderan, jednom rečju svojim je likom pomirio mnoge srpske dihotomije koje uprkos zdravom razumu i, rekao bih, ćutljivoj većini koja ih negira, ipak opstaju kao matriks ideoloških sukoba u Srbiji već predugo vremena."
I tako je, posle Šaperovog programskog teksta, od koga bih se, da sam nešto Novak, zaledio, Đokovića zadužio Vuk Jeremić pošto je dobar deo svojih obaveza podelio između Bože Đelića, Jovana Ratkovića i Borka Stefanovića. Vuk je prepoznao sportske afinitete u sebi, pa je zaseo na čelo nekog teniskog udruženja koje vode Đokovići i izgovorio istorijsku rečenicu kako je tenis trenutno najvažniji element predstavljanja Srbije u svetu. Šta to znači? Pa valjda to da je nekim slučajem u nedelju pobedio Nadal, mi to nikad, ali nikad ne bismo priznali.
Naravno, otkrivajući novu formulu srpske diplomatije, Vuk se usput zakleo da u tome nema nikakvog ličnog marketinga. Potom je Novaku i ostalim teniserima dao diplomatski pasoš, zbog čega je ministarka sporta dobila ospice što ovde neki preko sporta dižu sebi rejting, dok ona mora da se slika sa onim Toletom Karadžićem, pored koga i Pepeljuga izgleda kao konsiljere iz Napulja. Elem, tako se naš Vuk popeo na tribine svetskih reketaških turnira sa kojih do dana današnjeg nije sišao. Noletu je organizovao proslavu rođendana u srpskoj ambasadi u Parizu, da bi u Vimbldonu završio kao deo stafa. Sumnjam da mu je to bio zadatak, ali pored njega je manje do izražaja dolazio i Noletov otac, za koga ovde neki antievropski elementi tvrde da je ipak sve to napravio uglavnom on, a ne Boris. Ali 'ajte molim vas, njihova reč pritov naše.
UMALO UMRO Sve je to, naravno, bio uvod u veliko finale, u trenutak istorije kada je sam Boris uzviknuo da umalo nije umro gledajući to veliko finale. Tako je, čekajući pravu šansu da umalo umre, propustio sjajnu priliku da umalo umre kada je Eštonovoj prepuštao Kosovo; kada je čuo da sudski izvršitelji prete polovini njegove nacije plenidbom stvari iz kuće zbog dugova koje nemaju od čega da plaćaju; nije umalo umro ni kada mu je ptičica iz jedne strane ambasade šapnula da tolika ekipa ljudi koji su se obogatili preko noći šefom nije zvala ni Pabla Eskobara, kolika je ova ekipa koja njega tako zove. Ništa od toga, red je bio da se umalo umre dok se gledalo finale, jer tako se umalo umire tek kad se kontroliše sopstvena investicija, a rekoh već da je taj izraz lica krio tajnu kako je sve ovo baš on oposlio, dočim je Nole samo istrčao na teren jer Mirko Cvetković nije imao odgovarajuće sokne.
I baš tako je Boris Noletovu pobedu nazvao „trenucima oporavljanja" cele nacije jer, još je rekao, „dugo smo patili i bili pod velikim pritiskom". Sada više nismo pod pritiskom, sve smo ih pobedili jer je Nole igrao Borisu za Kosovo, i posle njegove pobede u Vimbldonu na Borkovu radost Editi Tahiri su popadale tufne sa bluze; Novak je igrao za ovu sirotinju koju je Boris sa svojima posejao po Srbiji, igrao je tako dobro, tako veličanstveno da smo sad svi ponovo slobodni, nema više pritisaka, nema ničega, sve je to Srbima sada rukom odneseno. Nole je uradio tako veliku stvar da bi mu, kaže Boris, „odmah dao da bude predsednik" umesto njega, ali da se zna, samo Noletu. „Lošijem od Novaka sigurno ne", kaže Boris verujući da je Vimbldon najmanje što bi neko morao da osvoji ako bi se drznuo da nasledi njega, osvajača čuvene nagrade Kvadriga. Pa ti, Tomo, vidi šta ćeš.
Kako je uopšte moguće da su tako daleko u identifikaciji političke klase sa istaknutim sportistom otišli samo Tadić i Honeker, a da nisu, na primer, Regan ili Merkelova? Kako je moguće da Obama, koji muku muči sa međunarodnim imidžom Amerike, nije u Faludžu ili u Grdeličku klisuru poslao svoje planetarno čudo Tajgera Vudsa, zna li on da bi, na primer, i Nikolae Čaušesku, verovatno još bio živ da je onomad našao način da Belodedić ne prepliva Dunav? Zato što se to ne radi, ako se razumemo.
A onda su krenule naručene ankete kako ni Amerika danas Srbiju ne identifikuje sa generalom Mladićem, nego sa Novakom. Pa je pun zamah dobila ingeniozna misao kako i ozbiljni ljudi i ozbiljne zemlje misle pozitivno, kakve veze ima što pola zemlje ne radi, a pola ne prima platu. Pečat je, kako dolikuje, dala gomila kolumnista - medicinskih fenomena sa dva debela creva i nijednim mozgom - i ona jednako priča o Novakovoj Srbiji, koja je pobedila Mladićevu, i ona nikako ne zaboravlja da tome jesu zaslužni Novakovi uspesi, ali da nisu manje zaslužni ni Borisovi.
SAUČESNIK, NE PARTNER Hajde prvo da vidimo da li je Novak vesnik nove Srbije, da li je on u nekom dosluhu sa Borisovom politikom, da li je on deo nekog kontinuiteta, stvorenog u Borisovoj Srbiji? Kad Šaper u tekstu „Vremenu" svedoči o Novaku kao o čoveku koji - redom - nije estrada i kriminal, nije lako došao do para, koji je uzoran i vaspitan, koji je patriota i tolerantan, koji se bori za pobedu i poštuje protivnike... - ne bih da vas stavljam na muke, ali me zanima da li u ovom opisu prepoznajete nekog od tadićevaca. (Ne po celom opisu, već po bar jednoj stvari, razume se.) Naravno da ne prepoznajete, a ne prepoznajete zbog toga što je Novak u Tadićevoj Srbiji incident, i već bi oni našli načina da ga utepaju, nego je dečko imao međunarodnu karijeru, a oni su na te međunarodne stvari veoma slabi, taman koliko nisu na domaće.
Zato Novak nije nikakav vesnik Nove Srbije, on je maska koju je ova stara Srbija navukla na sebe kada je otkrila da je skupa odela i ostali simboli statusa više ne čine novom koliko lažljivom, gramzivom i jalovom. Otuda Novak nije nikakav vesnik, on nije čak ni marketinški model današnje Srbije jer, ako je on model, šta je proizvod, odnosno postoji li ikakav smislen zaključak koji ćete steći o Tadićevoj Srbiji gledajući Novaka. Novak je zapravo supstitut, on je sve ono što tadićevci nisu; kakve oni veze imaju sa njegovim nenametljivim patriotizmom dok govore kako Kosovo izdaju u interesu Srba koji tamo žive; kakve veze imaju njegova snaga i borbenost sa onima koji nisu imali ni toliko snage da izdrže na političkoj liniji koju su sami iscrtali; šta je Novakov novac okupan u znoju dugogodišnjih treninga prema njihovom novcu okupanom u krvi ove srpske bede, koja izdiše pod njima; šta su njegova sponatost i iskrenost prema njihovim lažima dok ubeđuju Srbiju da je izašla iz krize i da je gladna jer je navikla da jede previše.
I zato, ako hoćete da znate šta je danas Srbija, dovoljno je da slušate Borisa. Ako hoćete da znate kolika je laž čuči u tim njegovim rečima, jednostavno oduzmite Borisa od Noleta, i to vam je to. I baš zbog te grandiozne laži Borisu je toliko stalo da nas uveri kako je Novak proizvod vrednosti njegove Srbije, i treba mu verovati da jeste, samo neka nam pokaže još samo jednu jedinu stvar koja je ispala upola dobro koliko je ispao Novak. I zato bih se - pre nego što čujem prvi zvižduk na svoj račun u Srbiji - na Novakovom mestu smrznuo od ovolike pažnje i ovolikih poltičara oko sebe. Jer njima ne trebaju prijatelji i parneri, oni preziru heroje, njima danas samo trebaju saučesnici, i ništa više. Jer Novakov smisao je da Srbiju ujedinjuje, Borisov je da je deli. Oni su prirodni neprijetelji, a ako takvi imaju zajedničke ciljeve, jedan mora da bude žrtva. Pogodite koji.
http://standard.rs/vesti/36-politika/7765-eljko-cvijanovi-bei-nole-borisu-ne-treba-prijatelj-ve-sauesnik-.html
понедељак, 27. јун 2011.
Pismo povodom 10 godina od izručenja Slobodana Miloševica Haškom tribunalu
Pismo povodom 10 godina od izručenja Slobodana Miloševica Haškom tribunalu
Војислав ШЕШЕЉ | 27.06.2011 | 23:35 |
|
Браћо и сестре, Драги пријатељи, Пре десет година баш на Видовдан изручен је од стране прозападног, издајничког режима ДОС-а Хашком трибуналу Слободан Милошевић. Изручења Срба који су бранили Отаџбину постала су најважнији задатак прозападних властодржаца. Сваке године хашки минотаур је добијао нове жртве. Бесни због отпора који им је пружио српски народ креатори новог светског поретка започели су своју одмазду употребљавајући марионете које су довели на власт 5. октобра 2000. године. Трибунал у Хагу је формиран како би оправдао агресију на бившу Југославију и њено разбијање иза којег су стајале у првом реду у САД, Немачка и Ватикан. Овој антисрпској творевини није у надлежности најтежи злочин по међународном праву – злочин против мира који је био окосница рада Трибунала у Нирнбергу. Трибунал не суди за злочин агресије јер би у том случају морали да одговарају његови креатори. Његов задатак је од почетка био да пресуди Србима и њиховом отпору који је спречио стварање униполарног света под доминацијом САД. Светски моћници су помислили да су најзад пронашли савршено оружје за кажњавање Срба – Хашки тринбунал. Из тих разлога 2001. године на највећи српски празник Видовдан, када се цео српски народ сећа Светог кнеза Лазара и косовских јунака, издајнички режим Зорана Ђинђића изручио је Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Творци новог светског поретка су хтели да понизе Србе и избришу из историје Видовдан као симбол српског пркоса светским моћницима. Међутим њихови ритуали нису дали резултат. Слободан Милошевић се у Хашком казамату јуначки борио за одбрану српских националних интереса. На крају је пао отрован од стране хашких Борџија који нису успели да га сломе. Најважнији процес икад вођен пред Хашким трибуналом је суђење Слободану Милошевићу бившем председнику Србије и Савезне Републике Југославије. Кроз тај предмет видела се сва мржња према Србима којом су затровани владајући слојеви Запада већ вековима. На суђењу тужиоци су оптуживали целокупни српски народ. Срби су били криви јер су Срби. Тужиоци су закрвављених очију, црвени од беса тврдили како су Срби на Видовдан 1389. године на Косову Пољу стварали Велику Србију. Срби су криви јер су се кроз историју увек супротстављали моћницима, а моћници са Запада имају по тужиоцима монопол на правду и истину. Тако се на Слободана Милошевића и друге утамничене Србе излио бес тужилаца, судија и других службеника Хашког трибунала, али и њихових предака јер су Срби у прошлости зауздали између осталог „Болесника са Босфора", затим Аустроугарску, Хитлера и његов нови светски поредак и на крају амерички хегемонизам. Са друге стране тужиоци су непријатеље српског народа представљали у најбољем светлу иако су управо они изазвали рат по налогу својих господара са Запада. Словенци и Хрвати су први напали Југословенску народну армију једину легитмну војну силу у СФРЈ. Још 1991. године у сред Загреба свирепо је убијена дванаестогодишња (12) српска девојчица Александра Зец са целом породицом. Хрвтаске и словеначке паравојне и терористичке формације опкољавале су касарне ЈНА и убијале њене војнике. За Босну и Херцеговину 1992. године прихваћен је и парафиран Кутиљеров план. Међутим Алија Изетбеговић је по повратку из Лисабона након сусрета са амбасадором САД Вореном Цимерманом повукао потпис са споразума, након чега је наредио мобилизацију муслимана. У бившој Југославији почела су убијања српских цивила по матрици коју су примењивали нацисти и усташе. Стратишта Срба из Другог светског рата су поново оживела. На истим оним местима на којима су нацисти убијали Србе, Хрвати, муслимани и Шиптари су наставили са убијањима. Ипак за тужиоце Хашког трибунала они су били добри јер су истребљивали српски народ. Слободан Милошевић се супротстваио тој машинерији свом својом снагом. Пуне четири године сам робијао са Слободаном Милошевићем. Од јануара 2004. до фебруара 2005. године налазили смо се у истим затворском блоку. Сатима смо се дружили. Иако смо дуги низ година били често непомирљиви политички противници у затвору смо се зближили и постали, уверен сам искрени лични пријатељи. Био сам очевидац његове јуначке борбе, одлучности и упорности у одбрани српских националних интереса током монтираног поцеса у којем је успешно раскринкавао масу лажних сведока. Систематски су га шиканирали, психички мучили и на сваки начин отежавали успешно вођење одбране. Ипак Слободану Милошевићу је најтеже било због шиканирања и прогона његове породице од стране издајничког режима ДОС-а. Борио се до самог краја. У тој својој борби он је био успешан. Зато је Хашки трибунал из дана у дан кршио његова процесна права. На крају су му ускратили неопходну медицинску негу и убили га. Одбили су његов захтев да буде послат у Русију на лечење. Убили су га, али га нису победили. Хашки трибунал је изгубио ту битку. Борба Слободана Милошевића и српских јунака који су се супротставили новом светском поретку није била узалудна. Српски народ је својим одлучним отпором, борећи се за голи живот спречио стварање новог светског поретка и униполарног света. На Србе је извршила агресију највећа војна сила у историји чувечанства. Након десетогодишњег српског отпора појавили су се обриси слободног, мултиполарног света. Братска Русија се уздигла и почела да враћа изгубљене позиције у свету. И друге државе су се побуниле против америчког хегемонизма тражећи бољи и праведнији свет. Борба српског народа дала је наду другима. Нека је вечна слава и хвала уснулим српским херојима! У Хагу, На Видовдан 2011. године, Проф. др Војислав Шешељ |
http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/27/pismo-povodom-10-godina-od-izrucenia-slobodana-milosevica-haskom-tribunalu.html
Пријавите се на:
Постови (Atom)
