Ozbiljan svet te pusti da uđeš u korupciju, pljačku, reketiranje, lopovluke. Postoje oni koji to pažljivo evidentiraju, dokumentuju, dokazuju. Onda se jednog dana pojave kad ti kažeš: "Ja NE DAM KOSOVO." Pitaju te: "Ako mi objavimo sve što znamo o tvom kriminalu, dragi gospodine, da li će to tebi biti korisnije od činjenice da mi na to zaboravimo?" A ti kažeš:" DAJEM KOSOVO"Složena tema, pa da krenemo polako i na svima razumljiv način. Leon Panetta, doskorašnji šef CIA, ode na položaj ministra odbrane SAD-a, a na njegovo mesto stiže general armije SAD-a David Petraues, doskorašnji šef vojne misije SAD-a u Avganistanu. Na prvu loptu građani SAD-a shvataju da je sve to OK, Panetta je uhvatio Bin Ladena i biva unapređen, jer je u SAD-u važnije biti ministar odbrane nego šef CIA. Građani SAD-a pozdravljaju i da avganistanski „junak" zasedne u fotelju šefa najmoćnije tajne službe sveta, što je nagrada za njegovo junačko držanje u trusnom Avganistanu. Američki građani, isto kao građani Srbije, i kao građani svih zemalja sveta, non-stop godinama, vekovima „gutaju" razne interpretacije stvarnosti koje služe da se istina, političke, ekonomske i medijske pozadine prikriju. Pre nego što krenem na te pozadine vezane za Kosovo, da kažem poneku o tehnologiji vladanja kojima su građani izloženi. Danas postoje samo dva koncepta političkog delovanja u modernom svetu: A) ostvarivanje privatnih interesa, koji se manifestuju kao državni interesi, B) ostvarivanje privatnih interesa na štetu državnih interesa. Amerika je društvo gde se dominantno primenjuje koncept A, a Srbija je društvo, nažalost, gde je dominantan koncept B. Zato ne treba biti naivan pa pomisliti da je David Petraues postavljen za šefa CIA jer je neki avganistanski junak, već zato što je uspešno sprovodio operaciju u zemlji koja je, pored činjenice da je najveći proizvođač heroina na svetu, i zemlja sa najvećim nalazištima litijuma koja se mere stotinama milijardi evra vrednosti. Bez litijuma danas gotovo da ne može da funkcioniše nijedna baterija mobilnog telefona, lap topa i razna druga tehnologija. E sad, kad nešto od istine izbije u javnost protivno interesima grupa koje prikrivaju političke, medijske, ekonomske pozadine raznih događaja, pojava i procesa, po pravilu se danas gotovo svugde u svetu primenjuju dve metodologije: A) kupovina, B) slabljenje ili uništenje. Ovo pod A vam je varijanta gde te moćne strukture uspostavljaju uticaj novcem nad onim faktorom koji im kvare planove, a ovo pod B je složenije prirode, pa ću to u najkraćem objasniti na primeru. Na primer, u Srbiji deluje jedna izrazito antizapadna nevladina organizacija. Njima se nudio novac od strane stranih vladinih predstavnika, tj. donacija, da izmene fokus delovanja. Deca u toj organizaciji su to odbila. Onda su ovi koji su nudili novac da budu „njihovi" napravili „kopiju" nevladine organizacije sa na oko istom retorikom i programom. Razlika se ogleda u maloj činjenici da je to kontrolisana organizacija, i samim time bezopasna za njihove interese, a druga je opasna. Ako ni slabljenje neke organizacije po ovom scenariju ne daje željene rezultate, onda se primenjuje metodologija uništenja. Najčešće kroz diskvalifikaciju, kompromitaciju, karakternu i finansijsku likvidaciju. Isti su metodi i scenariji ako je u pitanju pojedinac, NVO, kompanija, državni funkcioneri, političari i cela vlada. Velike sile koje su ovih dana više nego vidljivo svrstane na stranu Hašima Tačija, a ne na stranu Borisa Tadića, primenjuju gore navedeni koncept A – ostvarivanje privatnih interesa, koji se manifestuju kao državni interesi vlada čije interese zastupaju. Pošto je najveći broj zemalja EU i NATO priznao nezavisno Kosovo, jasno vam je da će njihovi predstavnici koji učestvuju u pregovaračkom procesu ili u snagama Kfora svakako realizovati interese svojih vlada, a to je uspostavljanje funkcionalnog nezavisnog Kosova. To podrazumeva i integraciju severa KiM u ustavno-pravni poredak Prištine. Pošto velike sile primenjuju koncept političkog delovanja gore navedenog pod A, srpsko društvo je godinama, da ne kažem decenijama, u modelu pod B – ostvarivanje privatnih interesa na štetu državnih interesa Srbije. Kad smo kod Kosova i Metohije, važno je prvo raščistiti šta je interes države Srbije. Deset godina zvanična politika naše vlade je NE DAMO KOSOVO. To nije državni interes Srbije koji je ostvariv, nažalost tako je, ali istinito. Da li mislite da naše elite to ne znaju? Naravno da znaju, ali nama predstavljaju tu politiku bojeći se da će svaka druga politika da im sruši rejting, i da će zbog toga izgubiti izbore i vlast. Otuda smo izloženi procesu u kojem naša vlast kao ne da Kosovo za javnost Srbije, a predaje Kosovo u razgovorima i dogovorima sa moćnim predstavnicima velikih sila. Mi se pored malih ekrana punimo stresom, nezadovoljstvom, porazima, a oni se pune kešom. Ne onim dobijenim od moćnih sila koje kreiraju poredak na celoj kugli zemaljskoj, pa tako i na Balkanu, na Kosovu i u Srbiji, već kešom koji potiče od korupcije. Kešom koji potiče od krađe sopstvene države, njenih građana, njenih resursa, kao što je slučaj i sa nalazištima litijuma u Srbiji za koje malo ko zna da su u tišini dodeljena istraživačka i eksploataciona prava jednoj stranoj kompaniji koja će podno Cera ući u milione i milijarde. Istog onog Cera na kojem se vodila jedna od najslavnijih bitaka ovog naroda, bitka koja je upisala Živojina Misića, Stepu, Putnika i druge slavne iz I svetskog rata u istorijske čitanke. Njihova osmatračnica iz tog rata, prenesena kamen po kamen, danas u Pionirskom parku u srcu Beograda, pod prozorom Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Slavice Đukić-Dejanović, služi onako neobeležena kao neka zapuštena hrpa kamenja, koju koriste narkomani i alkoholičari kao svoj gradski WC. Da je to pod mojim prozorom sijalo bi ko sunce, ako ni zbog čega drugog onda zato da strani turisti koji posete Beograd vide jedan pobednički spomenik nas i njihovih predaka, naših tadašnjih saveznika, koje danas Srbija nema jer je jadna, prodana, zapišana i ružna. Sa takvom Srbijom niko neće da bude saveznik, a niko u Srbiji ne zna da je umije i uvede u veliki svet koji nikada nije bio bog zna kako pravedan, ni čestit, uostalom ko ni mi, ali koji je uvek funkcionisao po konceptu A, a ne ko mi po konceptu B. A znate zašto? Kad primenjuješ koncept B, ostvarivanje privatnih interesa na štetu državnih interesa, ozbiljan svet te pusti da uđeš u korupciju, pljačku, reketiranje, lopovluke. Postoje oni koji to pažljivo evidentiraju, dokumentuju, dokazuju. Onda ti se jednog dana pojave kad ti kažeš: "Ja NE DAM KOSOVO." Pitaju: "Ako mi objavimo sve što znamo o tvom kriminalu, dragi gospodine, da li će to tebi biti korisnije od činjenice da mi na to zaboravimo?" A ti kažeš: "DAJEM KOSOVO." To Vam je najjeftinija metodologija novog svetskog poretka. Pustiš male slinave lidere da pokradu svoj narod i državu, onda ih time ucenjuješ kako bi donosili političke i druge ekonomske odluke koje su tebi od interesa, a da te to ništa ne košta, sem malih troškova za dokumentovanje tih pojava. Kad smo kod Kosova i Metohije važno je prvo raščistiti šta je interes države Srbije. Deset godina zvanična politika naše Vlade je NE DAMO KOSOVO. To nije državni interes Srbije koji je ostvariv, nažalost je tako, ali istinito. Da li mislite da naše elite to ne znaju? Naravno da znaju, ali nama predstavljaju tu politiku bojeći se da će svaka druga politika da im sruši rejting, i da će zbog toga izgubiti izbore i vlast |
За Сједињене Државе би избор политике требало да буде још лакши. Абрамовиц и Хупер су показни пример националног нарцизма који се сувише често среће у америчкој спољнополитичкој заједници. Они нехајно претпостављају потребу за водећом улогом САД, а да при том не пружају ниједан разлог зашто би то било неопходно. Као што сам написао на 
