Извор : недељник „ПЕЧАТ", бр.180 - АВГУСТ 25, 2011 АТ 23:58
________________________________________
Робови, просјаци и варалице
Пише Милован Данојлић
Данашњи господари света би да у свако живо биће усаде свест о његовој неважности и заменљивости, да од сваког човека начине путујућег најамног радника, без националног порекла и предвидљиве будућности. По њиховој рачуници, идеално би било да се половина земаљског живља није родила. Неукључива у производњу, та се сувишна маса мора хранити да не би, по примеру омладине из лондонских предграђа, кренула у паљевину и пљачку
Радни човек, уобличен у калупу либералног капитализма, приказује ми се као укрштај роба, просјака и варалице. Ту врсту мешанаца на Западу свакодневно сусрећем; јавља се у свим друштвеним слојевима: сиромашни робују и просјаче на један, богати на други начин. Они невољници који ми, на кућним вратима или преко телефона („позивач непознат") нуде робу, услуге, аранжмане, кредите, поклоне и путовања, са очајничком ревношћу људи сатераних у шкрипац, шта су него робови и просјаци владајућег поретка, а уз то, с обзиром на квалитет производа и услове куповине, и мали преваранти. Конкуренција и битка за пласман, освештане погодбе економије, поверене као радни задатак овим жалосним извршиоцима, убијају, код мене, сваку вољу за куповином и учешћем у устројству које мрви милијарде људских синова. Мучно је гледати свог ближњег док се, зубима и ноктима, бори за одржање голог живота, у служби господара који је и сам роб борбе за опстанак на тржишту. Цео ми се поредак у тим тренуцима показује као маскенбал згажених и понижених, принуђених на батргање, мољакање и подваљивање. Не зна се ко је већи преварант, јадник испред мојих кућних врата или њујоршки банкар Мадоф док га, са лисицама на рукама, спроводе на робију. (Према Мадофу сам имао и неких симпатија: насамарио је, поред осталих, и Ели Визела, који није показао нарочито разумевање за борбу босанских Срба).
*
У детињству, у младости, а ни касније, живот ме није мазио. Рано сам улетео у борбу за преживљавање, али сам, захваљујући склоности према писању, војевао на симболичном плану. Нисам подносио дневне извештаје претпостављенима. Успео сам да сачувам своју посебност. Данашњи господари света би да у свако живо биће усаде свест о његовој неважности и заменљивости, да од сваког човека начине путујућег најамног радника, без националног порекла и предвидљиве будућности. По њиховој рачуници, идеално би било да се половина земаљског живља није родила. Неукључива у производњу, та се сувишна маса мора хранити да не би, по примеру омладине из лондонских предграђа, кренула у паљевину и пљачку.
*
У сусрету са нудиоцима робе и услуга, са онима који ме гледају у очи, и онима који своје рецитације изводе преко телефона, колебам се између гађења, страха и сажаљивости. Роба презирем, од преваранта страхујем, ближњег у невољи сажаљевам, а нисам поштеђен ни извесне посрамљености.У повољнијем положају од молилаца, на своје поштанско сандуче ставио сам налепницу (красно одштампану – и на њој је неко зарадио!) Молим, не стављати рекламни материјал! Тиме сам, за мрвицу хлеба, умањио оброк сувоњавих потукача из Азије и Африке који пре подне, по пустим улицама, тегле пакете луксузних проспеката, а плаћени су према количини онога што растуре.
*
Живот је напоран подухват, а напор праћен понижењима поништава оно мало лепоте прирођене борби. Насилничка ћуд новца се разголитила до непристојности, неравноправност бесрамно ликује. Економски закони се, као кобне немани, поигравају земљама и државама. Незапосленост слови као предуслов здравог функционисања привреде. Од слепих нужности развоја страхују и послодавци и запослени, гоље и милионери. Избезумљени брокери, који излећу из Берзе да саопште најновије црне вести, са краватама које витлају у ветру (негде сам видео такву фотографију) нису у много бољем положају од разносача реклама, иако су нешто боље плаћени.
*
А код нас?
Ми хрлимо да се укључимо међу срећнике. Дотле, остало нам је да уживамо у врлинама грубости, незнања, простоте, са дивљим пропламсајима душевности и неосвешћене доброте. Наша изровашена лица говоре више него што су добри писци успели да изразе. Своје претке осећам као усамљенике који, у дугим јесењим поподневима, буље у даљину, у безуспешном настојању да уђу у траг смислу онога што их окружује. Ако нису обузети безмерјем, онда куњају у задимљеним колибама, крај отворених огњишта, огрнути овнујским кожусима, а поред врата, окачене о дрвени клин, висе гусле, преслице и пушке кремењаче. Могу их замишљати како хоћу, архивски документи ме неће демантовати; „не помињу нас извештаји ратни", како, у једној песми, рече Божидар Ковачевић. Били смо први на удару многих освајачких похода, сваки пут би агресора изненадила жилавост племена решеног да опстане, не зарад високих циљева, већ зарад постојања као таквог.
*
И то је, ваљда, један од разлога одбојности што их господари света осећају према нама и нама сличнима. Они страхују од сваког облика живота и начина промишљања који одударају од њихова модела. Постојање друкчијих устројења нагриза њихову самоувереност, оспорава њихов избор. Зато се, данас, упињу да свима наметну један, једнообразан узор. Успут, пљачкају преостале сировине и загађују нетакнуте кутке природе. Своју животну мудрост и вредносно опредељење истакли су на националној валути паролом Ин Год wе труст… Ево покушаја да се у једну сумњиву, ћифтинску работу увуче и сам Творац васионе. Новчаницу, стављену под Божју заштиту, повремено штампају у милијардама примерака, обезвређујући покорене националне валуте. Уза све речено, ми страхујемо од пропасти светске немани: потонуће њеног пароброда створило би вртлог који би прогутао и нашу, малу и расклиману барку.
*
Победа главног империјалистичког центра у овом часу је апсолутна. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, Вијетнамски рат је изводио на улице милионе демонстраната, са левице, и са других обала јавног мњења. Негодовали су, пре свих, родитељи регрута који су гацали по азијским мочварама. У међувремену, створене су армије сачињене претежно од плаћеника. Вијетнамски рат је имао и некакво идеолошко оправдање; данашњи походи су отворено пљачкашки. Упади у Ирак, Авганистан, Србију и Либију прошли су без јачег узнемирења јавности. Западњак, данас, без гриже савести води своје дете у обданиште, док војници његове владе, у Авганистану и у Либији, убијају децу. Европска левица је прешла на позиције империјалног мондијализма. Јавну иницијативу за бомбардовање Либије дала је једна интелектуална протува која се истакла и у подршци бомбардовању наше земље.
*
Кад се сетим неких тренутака безбрижности и опуштености, поглавито за време летњих распуста, на морским плажама, учини ми се да се то догађало у неком сасвим другом свету, уређенијем и безбеднијем од данашњег. Илузија, дакако, али се без илузија не може. Живот не подноси прејаку меру луцидности. Вештина затварања очију пред неким тегобама је живоносна колико и обученост у одржавању непрестане будности. Знатан део наших нада држи се на поверењу у оно што се ваља са маглама. Спремала се олуја још од краја шездесетих. Чекали смо је затворених очију. Са мало памети и среће, могла нас је и заобићи.
*
Дијалектика нас, између осталог, поучава да и зло, у крајњем исходу, ради за добро. На несрећу кратковеких бића, крајњи исход долази споро, и касно. Док изводи радове на градилишту историје, зло многима поломи кости.
*
Отпор.
То је, пријатељу мој, једини рецепт за очување здраве памети, достојанства, личног и заједничког интегритета. Мондијализам, јефтина досетка светског капитала, угрозио је самобитност свих људских заједница, а нашу више него друге. Отпор је природан рефлекс нападнутог организма. Разуме се, не отпор подстицан споља, према замислима окупатора који деле жуте и плаве мајице пионирским одредима Империје, него неодољива унутрашња реакција, трзај из црева, одговор са дна утробе, из понора колективног знања и искуства. Сачувати себе, оно што јесмо, што имамо, то је насушни хлеб нашег вековног опредељења. Част је, и сласт, опирати се надмоћној сили. Узалуд нас је згазила, ако јој не признајемо победу. Опирати јој се ћутањем, погледом, стиснутим зубима, поругом, смехом, мишљу, књигом, немуштом мржњом, јачом од свих речи. Усправна кичма сваког појединца је везивни пршљен у кичменици народне заједнице. Један јасан и смео поглед искупљује ћутање хиљада оних који су поклекли. Покорени и послушни примају посмртни опроштај захваљујући храбрима. А плаћеници су још за живота добили што су тражили.
Усправити се до своје људске висине: шта је од тога, данас, лепше и прече?
