|
| |||||||||||
|
| |||||||||||
| Američkog ambasadora u Prištini vode lični interesi
| |||||||||||
четвртак, 15. септембар 2011.
Američkog ambasadora u Prištini vode lični interesi
IZ DIPLOMATSKO UGLA | Perišić
IZ DIPLOMATSKO UGLA
Perišić
Haški tribunal, koji sudi po osmanlijskom zakonodavnom kodeksu "kadija te tuži, kadija ti sudi", presudio je generalu Momčilu Perišiću, na osnovu floskule o nekakvoj komandnoj odgovornosti, petnaest puta veću kaznu nego Naseru Oriću, koji je lično ubijao, izvršio masakr nad 3.000 srpskih civila i spalio desetine srpskih sela oko Bratunca. Ta komandna odgovornost se ne primjenjuje na Klintona, Širaka, D`Alemu, Šredera i NATO generale, a da i ne zborimo o Tačiju, Mesiću, Šeksu, Kacinu i sličnim demokratskim gromadama. Zapad je podmuklo čekao da umru Izetbegović i Tuđman, pa tek onda rekao da bi im sudio da nisu otišli put pakla. Miloševića je taj isti Zapad poslao put pakla, jer ni po pomenutom osmanlijskom zakonodavnom kodeksu nije uspijevao da dokaže da je Sloba bombardovao Vašington i Brisel, pa da je jadni NATO morao da se brani u Beogradu. Svaka dalja priča o pravdi evroatlantista je besmislena, jer njeni tvorci su ljudi bez lične časti, prekršioci međunarodnog prava i zvijeri!
Perišić nije zaslužio da ode u Hag, ali jeste zaslužio da mu se sudi u Srbiji za djelo izdaje otadžbine. Uhvaćen je kako predaje državna dokumenta američkom špijunu, dozvolio je da OVK-a iskopa 35 kilometara rovova i bunkera naočigled vojske kojom je komandovao, neovlašćeno je potpisao papire štetne po JNA i Srbiju, i to sa generalom Veslijem Klarkom, kome treba da bude direktno suđeno za ratne zločine u Crnoj Gori i Srbiji, a ne za "komandnu odgovornost". Perišić ne bi izvukao kasarnu u Zadru da nije bilo njegovog potčinjenog oficira, Makedonca, koji mu je pokazao kako se brani vojnička čast. Potom se ulizivao dosmanlijama koje su na vlast doveli Veslijevi bombarderi, formirao partiju od koje su jedinu korist imali odlični i poznati pisci Jaša Grobarov i Milisav Krsmanović Krca, jer su mogli džabe da telefoniraju iz partijske kancelarije i piju rakiju do mile volje.
Uprkos kolaboraciji s američkim obavještajnim službama, uprkos udvaranju srpskoj proatlantskoj vlasti, otpremljen je u Hag. Tako je izgubio i oficirsku i ličnu čast. To je odličan primjer da se izdaja ne isplati. Istovremeno, to je primjer kako evroatlantska klika tretira svoju poslugu u Srbiji (Crna Gora će za to doći na red, kada režim obavi još neke poslove: počev od Prevlake, preko američke baze u Baru, do posebnog statusa Malesije, sa mogućnošću "samoopredjeljenja do otcjepljenja" itd.).
Ima Srbija i danas generala sličnih Perišiću. Doduše, oni nijesu pošli od odbrane zemlje da bi stigli do Haga, već sarađuju s nekim rendžerima iz Ohaja. Naravno, problem nije u rendžerima, jer treba sarađivati sa svima, a ni s kim zadijevati kavgu. Problem je što je jedan od tih generala (samo jedan) izjavio da će pristati i na slanje naše vojske u Avganistan jer neće da se suprotstavlja evroatlantskom pritisku, pa da poslije mora da se bori za odbranu zemlje. A što će nama takav general? Ako neki generali neće da ratuju za svoju zemlju onda ne treba trošiti pare na njih. Primaju debele plate, šetkaju se u limuzinama, a kada dođe taj dan, koji niko ne želi, ali za koji su plaćeni, onda bi oni, kao Perišić, da sarađuju s agresorom.
Časni su bili oficiri Kraljevine Jugoslavije koji 1945. nijesu htjeli da polože zakletvu novoj vlasti ali su se borili protiv fašista. Častan oficir se samo jednom zaklinje. Oficirska sablja nije za fukaru. Zato, neka se zapitaju neki oficiri u "novopečenim" državama kome su se i zašto ponovo zaklinjali pogazivši zakletvu koju su dali Jugoslaviji. Nijesu je čuvali. Rasturili su je. Ali, nijesu oni kraj priče. Još mi mnogo Perišića za trku imamo.
Počev od naših predsjednika.
http://www.dan.co.me/index.php?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2011-09-15&clanak=297372
Ne trgovati Kosovom, 15.09.2011.
САБОР ПОДРШКЕ СРПСКОМ НАРОДУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
НЕ ТРГОВАТИ КОСОВОМ
Поводом драматичних притисака и
директних претњи српском народу на Косову и
Метохији, независнa, нестраначкa удружењa грађана
организују Сабор подршке српском народу у Покрајини
који ће се одржати 27. септембра 2011. године
у 12 часова, у Сава центру на Новом Београду. Организатори су,
поред осталих, Друштво српских домаћина, Београдски форум за
свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије,
Савет Сабора матице и расејања, Удружење
ћирилица, Удружење жена са Косова и Метохије, Удружење
породица киднапованих и несталих и друга.
Организациони одбор независних и нестраначких удружења грађана, изражава најдубљу забринутост због угрожавања опстанка српског народа на Косову и Метохији и посебно због претњи употребе силе против слободе и безбедности Срба на северу Покрајине. Опасности које се данас надвијају над животом и опстанком српског народа на Косову и Метохији резултат су вишедеценијске стратегије водећих чланица НАТО-а и Европске Уније подстицања албанског сепаратизма и тероризма. Финансирање, наоружавање и обука албанских терориста, оружана агресија НАТО 1999. године, окупација и једнострано проглашење независности Покрајине фебруара 2008. године потврђују континуитет антисрпске политике до данашњих дана.
Независна, нестраначких удружења грађана, изражавају пуну, безрезервну подршку српском народу на Косову и Метохији у њиховој правданој борби да заштите своју слободу, достојанство и основна људска права као грађани Републике Србије. Посебну подршку удружења изражавају грађанима, омладини и српским институцијама на северу Покрајине у њиховој одлучности да заштите и одбране своју слободу пред отвореним претњама насиљем Приштине.
Својом политиком безпоговорне лојалности и незамерања Западу, српске власти су олакшавале спровођење стратегије стварања друге албанске државе на Балкану и цепања Србије. Прихватање ЕУЛЕКСА, као "стаусно неутралног", упркос јасним чињеницама да се ради о механизму за успостављање нове албанске државе на основу Ахтисаријевог плана и одустајање од утврђене политике ради прихватања предлога резолуције Европске Уније у Генералној скупштини УН, јасни су показатељи кратковиде и погрешне политике. Непрекидно понављање тезе да ЕУ нема алтернативу довела је Србију у вазални положај охрабрујући Брисел и друге центре да заоштравају политику уцена и понижавања Србије, не само кад је реч о статусу Косова и Метохије, већ и кад се ради о многим другим националним и државним интересима. Власт је годинама тврдила да су статус Косова и Метохије и чланство у ЕУ два независна, неусловљена процеса. Данас је свакоме јасно да је то било обмањивање. Брисел, под утицајем најснажнијих чланица ЕУ и НАТО, тражи фактичко одрицање Србије од Косова и Метохије као цену за кандидатуру, преговоре и евентуално чланство у Европској Унији. Другачија тумачења била би нови напад на здраву памет.
Србију отворено понижавају не само Берлин, Лондон, Брисел и Вашингтон већ и Хашим Тачи, бивши лидер терористичке ОВК који је, према налазу Дика Мартија, имао кључну улогу у трговини људским органима киднапованих Срба. Он и сада, под окриљем својих савезника и заштитника, наставља да прети насиљем и окончањем етничког чишћења Срба са њихових вековних огњишта. Последњи је час да државно руководство Србије позове владе кључних чланица НАТО и ЕУ да се определе – за поштовање суверенитета, достојанства и целовитости Србије, или за још једну силом наметнуту албанску државу на српској државној територији која никада не може бити у интересу мира и стабилности на Балкану и у Европи. Одрживи, дугорочни мир, безбедност и стабилност, свакако, не могу почивати на понижавању, уценама и вазалству Србије.
Независна, нестраначка удружења грађана и овом приликом истичу да нико нема мандат да тргује Косовом и Метохијом: ни због статуса кандидата, ни евентуалног чланства у ЕУ, а најмање ради било чије победе на предстојећим изборима у Србији. Власт је пред народом - по Уставу и одлукама Народне скупштине - обавезна да захтева целовиту примену резолуције Савета Безбедности УН 1244, разматрање и решавање проблема статуса Покрајине, а не само парцијалних, из статуса изведених питања, ма колико и та питања била важна. Са становишта дугорчног мира и стабилности преговори имају смисла уколико воде компромису о статусу Покрајине као суштинском циљу како је дефинисан у резолуцији СБ УН 1244. Без тога, текући преговори су кулиса иза које се одвија убрзано признавање насилног одузимања државне територије.
Реализам је потребан. Али то нису само војна, политичка и финансијска моћ Берлина, Лондона, Брисла, и Вашингтона, њихово савезништво са Хашимом Тачијем. То не може бити оправдање за погрешну политику у одбрани суверенитета и територијалног интегритета земље. Реализам је и резолуција СБ 1244 која, као део међународног правног поретка, има трајну вредност и за Србију и за међународну заједницу (УН). Србија је извршила све своје обавезе – по том, као и по многим другим својим и међународним законима. Други, а пре свега, спонзори и извођачи отимања Косова и Метохије нису извршили своје међународне обавезе. Зашто, на пример, нису обезбедили слободан и безбедан повратак у Покрајину 250.000 протераних Срба и других не-Албанаца? Реализам је да преко две трећине чланица светске организације, међу којима и две сталне чланице Савета безбедности, као и већина чланица Г-20, подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. Реализам је да тероризам и сепаратизам представљају реалну опасност у Европи и у свету, због чега низ европских и још више нееврепских, земаља није признало криминално отцепљење Косова и Метохије. Реализам је и да Србија, ни геополитичким положајем, још мање историјском улогом у заштити европских и светских цивилизацијских вредности, никад није била, на периферији, још мање уз освајачке силе и савезе.
Праведно решење питања статуса је питање свих питања и једина гаранција опстанка и слободе српског народа – на Косову и Метохији. Нико нема право да, у име обећања "бољег живота", "страних инвестиција", кандидатуре или чланства у ЕУ, одустаје од резолуције СБ УН 1244, и преговора о статусу, да решавање овог проблема измешта са колосека УН, на друге колосеке умањујући тако шрину подршке и изгледе за праведно решење.
Вековни спор, будућност нације и државе не решавају се под притиском било којег датума, било које седнице, било којег форума у Брислу. Још мање због добијања фамозне «кандидатуре» којом требало опчинити бираче уочи избора.
Питање статуса Косова и Метохије остаје отворено за Србију и српски народ дотле док се не остваре одлуке Савета безбедности УН и испоштују принципи Повеље УН и финалног документа ОЕБС-а. Евентуалне нагодбе изван тога биле би кратковиде и ништавне.
Организациони одбор независних и нестраначких удружења грађана
S postovanjem,
Z. Jovanovic
среда, 14. септембар 2011.
ŠTA ĆE SE DOGODITI U PETAK NA SEVERU KOSOVA
ŠTA ĆE SE DOGODITI U PETAK NA SEVERU KOSOVA (1) - SVETOMIR MARJANOVIĆ: SRBIJA SAD NE MOŽE NIŠTA DA URADI
Sad je kasno, jer je naša vlast pre najmanje šest meseci tačno znala šta će...
ŠTA ĆE SE DOGODITI U PETAK NA SEVERU KOSOVA (2) - DVA DANA ZA RAZUM
Na pokušaj postavljanja kosovskih carinika na administrativne prelaze, Srbi na ...
ŠTA ĆE SE DOGODITI U PETAK NA SEVERU KOSOVA (3) – AMERIČKI RADIO: BEOGRAD ZAOŠTRAVA I RIZIKUJE KANDIDATURU
Džuda: Srbija na zbivanja na severu Kosova ne može uticati, čak ni podrškom ...
недеља, 11. септембар 2011.
ВИКИЛИКС - Тадићев крај косовске игре
Пише: Никола Врзић |
09 септембар 2011 |
Викиликс нам открива како је Србија продала Косово за бели Шенген, да је Борис Тадић Американцима обећао да ће лично укротити Србе на северу покрајине, и како се прикривено већ месецима спроводи план о „две Немачке" који ће на крају ипак морати да резултира узајамним признањем Србије и Косова
Ова хронологија издаје, денунцијанства и бешчашћа, забележена и раскринкана у депешама из Београда, Вашингтона, Брисела, Приштине… (у којој су издају покушали да улепшају, описујући је као „прагматичан" и „конструктиван приступ", „реалистичан", „демократски", „прозападни", „реформаторски"…), показује пут који су српски властодршци прешли од 2006. године до данас. Од чврстог неприхватања косовске независности и борбе против њеног проглашења, преко тихог прихватања независности Косова али само под условом да бирачи то не примете и приљежног рада на конкретизацији тог прихватања, па до онога што тек има да нам уследи ако наставимо овим безалтернативним путем ка Европској унији. До узајамног признања Београда и Приштине. При чему је споразум о изгледу царинског печата, који су у петак 2. септембра у Бриселу, под будним оком Роберта Купера, постигли Борко Стефановић и Едита Тахири, само један од нужних међукорака ка првом од постављених циљева, ка заокруживању косовске државности уз помоћ Србије. Србија је, како смо најавили још у августу („Српски печат на косовску независност", „Печат" бр. 179), прихватила постојећи царински печат Косова (на коме пише „Царина Косова"), уведен у употребу после проглашења независности. Српске власти га досад, баш због тога, и нису признавале, као што (засад, али све мање уверљиво) не признају ни независност Косова. А својим великим успехом су, како смо такође најавили, прогласили то што су издејствовали да на прихваћеном царинском печату не стоји „Царина Републике Косово". Једнако би тачан био и исказ Борка Стефановића да нас је спасао тако што је одбио инвазију Марсоваца; јер, колико је било покушаја инвазије с Марса, тачно је толико било и предлога да се у употребу уведе жиг „Царина Републике Косово", који би захваљујући Стефановићевом жестоком залагању за српске интересе био одбачен. Штавише, живи били па видели: сва је расправа о изгледу царинског печата била скоро потпуно излишна. Битно је било, само, постићи ма какав договор о царини и печату, јер ће за њим уследити и наредни нужни корак – спровођење тог договора. Што ће значити да ће на царинске прелазе – укључујући и преостала два где их досад није било, на северу Косова, на Јариње и Брњак – бити доведени они који ће контролисати спровођење договора о царини, односно, косовски цариници Хашима Тачија. То је, уосталом, ове среде рекао и сам Тачи, најављујући „лоцирање косовских цариника, граничне полиције и припадника Еулекса на пунктове 1 и 31, код Јариња и Брњака". Шта ће поводом тога да уради Горан Богдановић, српски министар за Косово и Метохију? Он је, наиме, после бриселског споразума Стефановић-Тахири, а пре ове Тачијеве најаве, поручио да „Београд не може да прихвати да цариници Косова буду на прелазима" и да приходи који се тамо убирају одлазе у косовски буџет („Приходи од царине морају да иду у буџет Косова," став је, пак, америчке администрације, откривен у депеши од 26. јануара 2010). „Ако би Београд то прихватио," казао је министар Богдановић, „онда би они који споразум о царинском печату виде као признање независности Косова можда били у праву"… Има, притом, неке одвратне доследности у томе што је баш Борко Стефановић учествовао у састављању споразума који ће приштинске царинике довести на Јариње и Брњак, и тако избрисати административну линију која је спајала Србију и њену јужну покрајину и од ње начинити границу између две државе. Ту Боркову доследност открива нам, наиме, Викиликсова депеша 07БЕЛГРАДЕ1632, од 10. децембра 2007. Политички директор српског Министарства спољних послова тада је Американцима открио детаље Акционог плана Владе Србије у настајању, који ће бити усвојен 14. јануара 2008. и добити статус „највишег степена државне тајне", и било би заиста урнебесно чути јавног тужиоца како објашњава зашто није одмах по објављивању ове Викиликсове депеше, већ ових дана дакле, по службеној дужности, због одавања државне тајне покренуо поступак против Стефановића. Стефановић је, елем, „на приватном састанку са службеником амбасаде 5. децембра" Американцима потврдио оно што се и јавно говоркало (повлачење амбасадора и сличне дипломатске мере), али им је открио и конкретне мере које ће предузети Влада Србије; поред осталог, да „Србија неће признавати увозно/извозне дозволе, пасоше, или било које друге документе државе Косово" – све оно што је четири године касније, кроз два бриселска договора са Едитом Тахири, успешно поништио. Све у свему, Борко Стефановић је те 2007. године Американцима издао оно што његова (наша) влада намерава да учини ако Косово уз америчку помоћ прогласи независност, а ове, 2011, ангажовао се и на поништавању последњих заосталих покушаја Србије да се супротстави косовској независности. Тиме је, и симболички и фактички, означио одустајање Србије од Косова. Но, како рекосмо, Стефановићеви су договори са Едитом Тахири, а могуће и ови приватни разговори са службеницима америчке амбасаде, само део шире косовске игре. Игре која за циљ има „интегрисање косовских Срба у косовско друштво и очување територијалног интегритета државе". То је, како открива депеша 10ПРИСТИНА48, „срж политике САД од 1999", при чему Србија не сме да пређе „нашу веома значајну црвену линију", што би учинила „подривањем новог статуса Косова" (07БЕЛГРАДЕ750). Како смо, дакле, доспели надомак остварења овог циља америчке спољне политике? Краћи одговор садржан је у депеши 06БЕЛГРАДЕ1407, од 1. септембра 2006: „Тадић је вероватно најбољи саговорник кога имамо за управљање крајем косовске игре и осталим кључним питањима. (…) Ми због тога имамо јасан интерес да га подржимо, и подстакнемо га да буде храбрији." Дужи одговор, ове саге о издаји и бешчашћу, садржан је у читавом низу америчких дипломатских депеша, од 2006. до 2010, које описују како је српски државни врх, од тога да никада неће прихватити независност Косова, преко задатка да независност мора да прихвати и да јој чак и помогне, дошао надомак коначног решења, коначног циља својих америчких и европских пријатеља. До признања независности Косова. Од неприхватања, преко прихватања, до признања Тадићеве власти стижу уз тек нешто мало кривудања, осмишљеног да се Власи (тј. сви ми) не би досетили. Јер, како сам Тадић рече помоћнику америчког државног секретара Данијелу Фриду, „независност Косова не мора нужно да значи 'губитак', ако се подесно одреди у умовима бирача" (06БЕЛГРАДЕ1566)… А све је почело сасвим другачије. Још колико 2006. године, 12. маја, у разговору с амбасадором САД Мајклом Полтом Тадић изјављује да је „неприхватање независног Косова 'камен темељац' заједничке политике" њега и тадашњег премијера Србије Војислава Коштунице. Крајње предвидљиво, на ивици досадног, овакав се Коштуничин став понавља изнова и изнова. „Коштуница мисли да може да одложи одлуку (о статусу Косова) и да у међувремену коначни резултат одврати од независности. Он наставља да нам недвосмислено говори да никада неће прихватити независно Косово," стоји у депеши од 31. маја 2006. године. Френку Визнеру, америчком специјалном изасланику, тадашњи премијер саопштава 27. јула: „Нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати. (…) Морам да будем искрен: наше неслагање око питања коначног статуса имаће последице по нашу сарадњу са САД." Па годину дана касније, 5. јула 2007, амбасадор Полт закључује како „са Коштуницом није остало много шта да се каже приватно. Он се неће померити са своје позиције.", шаље и депешу насловљену „Коштуница не попушта око Косова"…, те Американци напослетку долазе до закључка (07БЕЛГРАДЕ1552) да је „Коштуница очигледно спреман да се против губитка Косова бори до краја", цитирајући га да „не може да прави компромисе у вези са питањем српског суверенитета над Косовом". А Тадић? Ех, Тадић, кога Американци посматрају као пуког денунцијанта. 06БЕЛГРАДЕ1381: „Коштуница се састао са Тадићем 28.8. (2006.) увече поводом пакета приоритетних питања, али није хтео да нам током разговора открије детаље. У наредним данима тражићемо извештај од Тадића." Тај се, дакле, Тадић, председник Србије који америчкој амбасади на захтев подноси извештаје, још оног 12. маја 2006 („… неприхватање независног Косова је камен темељац заједничке политике…") Американцима жали да због „заједничке косовске политике са премијером не може да буде креативнији око независности Косова", и говори да независност „не може да прихвати сада, али да је његов будући став, под предвиђеним поражавајућим околностима, неизвестан". Да би већ два и по месеца касније (27. јула 2006, 06БЕЛГРАДЕ1202) био „много бољи" од Коштунице и изасланику Визнеру „пружио уверавање да је у себи обрадио, и прихватио неизбежност независности као исхода". Овај почетак прихватања косовске независности, како ћемо видети, неће се завршити само на Тадићевом унутрашњем процесу, већ ће имати и конкретне политичке последице у непроглашеном, постепеном спровођењу „модела две Немачке" које и даље траје… 06БЕЛГРАДЕ1294 бележи да је „Тадић још једном показао своју наклоњеност разматрању будућности Србије после Косова. Он је посвећен ближим односима са САД и Европом, иако није увек спреман да одлучно погура у правом смеру." И, отуда и већ споменута оцена у 06БЕЛГРАДЕ1407 да је „Тадић вероватно најбољи саговорник кога имамо за управљање крајем косовске игре и осталим кључним питањима. (…) Ми због тога имамо јасан интерес да га подржимо, и подстакнемо га да буде храбрији.", уз констатацију да „док премијер одбија, јавно или приватно, да прихвати извесност независности Косова, Тадић приватно признаје значај припрема за независност и обезбеђивања онога што је могуће за Србију и косовске Србе". Ипак, упркос овом приватном признању Бориса Тадића, 21. септембра 2006. године Мајкл Полт констатује: „Уверен сам да покушајима да убедимо лидере Срба да прихвате независност Косова нећемо постићи много. Они је неће (прихватити)." Како погрешна процена! Само неколико дана касније, 25. септембра (06БЕЛГРАДЕ1566), наиме, са помоћником америчког државног секретара Данијелом Фридом разговарају Коштуница (који „одбија да прихвати независно Косово") и Тадић, који „реагује веома различито од Коштунице, желећи да се фокусира на будућност после статуса Косова". Да би у новембарском разговору са изаслаником Визнером (06БЕЛГРАДЕ1810) Тадић отишао и корак даље, и „далеко прагматичније од премијера" навео да схвата да је „кључно да Србија одржи односе са кључним играчима попут САД", и приметио да ће Србија то учинити ако јој он буде на челу, а у томе му помогну Американци: „Он је приметио да би најбољи начин да се осигура одговорно понашање Србије био да се охрабри и обезбеди демократска влада у Србији после предстојећих парламентарних избора. Тадић је рекао да ће му у томе бити потребна снажна подршка владе САД." И, пошто су демонстрирали попустљивост пред могућом независношћу Косова, и пошто јој је овако утврђена цена (америчка подршка на изборима), после избора стиже и оно што је по тој цени купљено. Порука: морате да прихватите независност Косова. Доноси је, 5. марта 2007, Данијел Фрид, говорећи својим српским саговорницима да „од њих очекује да прихвате реалност независног Косова и да се фокусирају на најбоље интересе српског народа". Тадић му на то одбруси (вероватно је у том тренутку загрмело од снаге његовог гласа) да „не може јавно да подржи независност Косова". Али: „Изнад свега, Тадић – који је прећутно признао предстојећи губитак Косова – истиче да ће тежити ка европској будућности пошто Косово буде решено. Помоћник секретара му је рекао да су евро-атлантске интеграције достижне свим Србима и да је Тадић, као дубоко поштовани и напредни српски патриота, једини лидер који је способан да своју земљу доведе у НАТО и у ЕУ." На крају овог разговора „један на један", тако набијеног лепим емоцијама, Тадић је уз уздах (наша претпоставка, можда уздаха и није било) „приметио да је међународна заједница Косово требало да учини независним још 1999, 'када је Милошевић био на власти'." Полт на крају овог извештаја закључује: „Тадић само жели да процес буде завршен." А да би тај процес био завршен што брже и лакше, амбасадор САД ће 21. маја 2007. Тадићу и Вуку Јеремићу, шефу српске дипломатије, препоручити да „српски приговор на независност Косова сведу на једноставну изјаву да 'никада неће прихватити или признати', без одлажења даље (нпр. позивање на нове преговоре, даља одлагања и сл.)." На то ће му Јеремић одговорити да ће „'учинити све што (он) може' да односе САД-Србија одржи-продуктивним и у складу са 'председниковом визијом евроатлантских интеграција'." Амбасадора, ипак, као да не слушају довољно пажљиво, па он Данијелу Фриду, пред његов нови долазак у Београд, препоручује да Тадића „подсети да ми примећујемо разлику између његових приватних обећања да ће се Србија понашати одговорно, и његовог скоро ентузијастичног јавног држања за Коштуничин одбијајући став." Откуд та разлика између тајних обећања и јавних иступа? Због страха од сопственог народа, који на најбољи начин показује колико је просрпском председнику Србије, и зашто тачно, стало до Косова и борбе своју земљу. Јер, како бележи 07БЕЛГРАДЕ988, Тадић из све снаге жели да после Косова Србију поведе ка светлој евроатлантској будућности, „али брине да би цена независности Косова могао да буде његов сопствени политички опстанак"… У прошлом броју „Печата" писали смо о координираном раду САД, ЕУ и Тадићевих сарадника на одлагању проглашења независности Косова до окончања председничких избора у Србији 2008. године, како се не би омела Тадићева победа, о „дискретној подршци" Американаца и Европљана пред парламентарне изборе који су уследили недуго потом, о дилу ДС-а и СПС-а који је био склопљен још пре избора али је држан у тајности да не би одбио гласаче (потврђује то и тајна 08БЕЛГРАДЕ452 депеша, начињена уочи мајских избора: „Иако председник СПС-а Дачић наставља да у штампи демантује да би се договорио о власти с Тадићевом коалицијом, виши саветници из ДС-а кажу нам да је дил са СПС-ом склопљен у замену за подршку ДС-а кандидатури СПС-а у Социјалистичкој интернационали"), што је све заједно про-нашем актуелном председнику омогућило да преживи независност Косова и баци се у нове радне победе. Како је, после преживљене независности Косова и два изборна успеха у 2008. години, формулисана косовска политика европских снага у Србији? Да ли су усвојили ону заповест Данијела Фрида и „прихватили нову реалност независног Косова", или су се пак усудили да пређу „нашу веома значајну црвену линију" и наставили да „подривају нови статус Косова"? Нашта их, иначе, и обавезује устав на коме су и Тадић и његови министри положили заклетву. Каква се, уопште, замка крије у формулацији „прихватања" независности Косова, при чему се не мисли на унутрашњи, психолошки процес мирења са том чињеницом већ на конкретан политички пројекат? „Србија мора да пронађе начин да коегзистира са независним Косовом," наводи белешка из маја 2009, упућујући на „модел две Немачке" који је гарантовао де факто, иако не и де јуре међусобно признање суверенитета Источне и Западне Немачке, чему би еквивалент било прихватање (коегзистенција), премда не (не још, заправо, али о томе на крају) и признање Косова од стране Србије. Ово прихватање, да избегнемо могућу забуну, не значи само пасивно мирење са чињеницом да је Косово постало независно, већ и активно помагање Косову у заокруживању његове независности. Томе, уосталом, и служе актуелни бриселски преговори, у којима смо Косову дали матичне и катастарске књиге (и људе и земљу, дакле), признали документа Косова, прихватили царински печат и царинике… Омогућили пре тога, подсетимо, и долазак ЕУЛЕКС-а, коме је основни циљ управо да од Косова направи државу, пошто већ Тачијеви Албанци то не умеју сами. А ЕУЛЕКС смо, и то се данас открива, потпомогли да бисмо добили бели Шенген. 09БЕЛГРАДЕ506: „Неодољива жеља Владе Србије да обезбеди визну либерализацију са ЕУ представља тачку за притисак која може да обезбеди сарадњу Србије по питању Косова. (…) Без пуне сарадње, ЕУЛЕКС ће морати да извести Брисел да Србија није способна да гарантује безбедност своје границе (коју Србија још сматра административном линијом), што је важан предуслов за шенгенску 'белу листу' и путовање без виза." Или, ипак, погрешно тумачимо све ове изјаве? Можда Тадићеве просрпске власти ипак раде на очувању Косова у саставу Србије? Па, Вук Јеремић је онолико путовао по свету и лобирао против независног Косова; као вук, ма, као лав се борио да Генерална скупштина Уједињених нација од Међународног суда правде (МСП) затражи саветодавно мишљење о легалности косовске декларације о независности. Радо бисмо поверовали у ту Вукову лавовску борбу, али, авај. Како да верујемо у Вука Јеремића када нас сам Јеремић разуверава. 10СТАТЕ9661: „Септембра 2008, на састанку са тадашњом државном секретарком (Кондолизом) Рајс, српски шеф дипломатије Јеремић устврдио је да српска стратегија с Међународним судом правде представља само паметан дипломатски и политички потез који ће омогућити српској влади да изађе из косовског проблема и фокусира се на домаће реформе и евро-атлантске интеграције. Случај пред МСП омогућава влади да одржи своје предизборно обећање да ће се борити за Косово, а да се при том не упусти у агресивније акције." Па га још, у 08БЕЛГРАДЕ1206, цитирају како је „његова влада нестрпљива да 'декосовизује српску политику'", а у 08БЕЛГРАДЕ1290 оцењују да се „Тадићева влада нада да ће Косово нестати"… Пре тога, ипак, мораће и да испуне нека од обећања и очекивања. Једно од „одавно неиспуњених Тадићевих обећања", како се наводи у 08БЕЛГРАДЕ1290, јесте и обећање да ће се обрачунати са Марком Јакшићем и Миланом Ивановићем, а међу очекивањима су и „замена илегалних паралелних структура легитимним телима Косова", о чему је недавно у Београду и јавно проговорила немачка канцеларка Ангела Меркел, „поновно успостављање царинске службе на пунктовима 1 и 31 (Јариње и Брњак), као део јединственог, косовског царинског поретка", што је Борко Стефановић управо договорио, али и оно што нам тек следи: успостављање децентрализоване (по Ахтисаријевом плану) општине Северна Митровица, суд у Митровици који ће радити по косовском правном систему… (10ПРИСТИНА44 од 27. јануара 2010). Шта све Тадићев Београд има да уради, заправо, набројано је у демаршу заведеном под ознаком 10СТАТЕ9661, 30. јануар 2010. У 8 тачака, од Београда се у прве две тражи да одустане од резолуције која позива на нове преговоре о статусу Косова, понавља подршка ЕУ аспирацијама Србије али под условом да Србија „превазиђе питање Косова", позива Београд да престане да лобира против признавања косовске независности и подстиче да се ангажује на решавању практичних питања, истиче се потреба за коегзистенцијом Србије и Косова, омогућавање Косову да учествује на међународним скуповима под сопственим ознакама, и подсећа да Србија зарад својих ЕУ тежњи мора да покаже да уме да изгради и одржи добросуседске односе… И, као што нам је и познато, тако је у међувремену и учињено. Уместо преговора о статусу Косова под окриљем УН, са Косовом смо почели да преговарамо о практичним питањима. Штавише, под окриљем статусно неутралног Роберта Купера који је у име ЕУ, како показује 07БРУССЕЛС3465, са Американцем Данијелом Фридом учествовао у координирању проглашења независности Косова… Шта даље, пошто су српске власти учиниле оно што је од њих захтевано, и по узору на две Немачке активно прихватиле независност Косова? Да ли је тиме аждаја намирена? Не. 10БРУССЕЛС85, од 26. јануара 2010: „Француска је рекла да 'међунемачки' модел може да буде само привремено решење, и да морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је сугерисала да би било кључно да се то угради као услов у раној фази уласка у ЕУ. (…) Француска је рекла да је међусобно признање циљ, и да ми треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ." Извор: Магазин "Печат" |
четвртак, 8. септембар 2011.
Још о махинацијама око моста преко Аде
Још о махинацијама око моста преко Аде
Пише: Угљеша Мрдић
Уместо да Београд, главни град Србије, добије неколико мостова (најмање три) по цени од неколико стотина милиона евра, сведоци смо да је већ потрошено преко 400 милиона евра за изградњу дела моста преко Аде без приступних саобраћајница.
На који начин је потрошен тај новац могло се видети у претходном броју „Печата". У овом броју објављујемо ексклузивне податке и документа којима се потврђују нове малверзације градске власти када је у питању изградња моста преко Аде.
Према расположивим подацима потврђује се да ће изградња моста преко Аде Циганлије у Београду и приступне саобраћајнице коштати више од 600 милиона евра. Досадашњи трошкови изградње моста и прилазних саобраћајница су 404.960.000 евра.
Иако је градоначелник Београда Драган Ђилас више пута најављивао да ће цена моста са приступним саобраћајницама бити 120 милиона евра, подаци Скупштине Београда су га демантовали, јер је тренутна цена без камата 404 милиона и 900 хиљада евра.
Лажно представљање
Покушај градоначелника да лажно представи цену коштања изградње моста са приступним саобраћајницама демантовали су подаци „Европске банке за обнову и развој", као и „Европске инвестиционе банке", од којих је Град Београд у четири наврата узимао кредите у укупном износу од 289 милиона и 900 хиљада евра. Са новцем који се издваја из буџета Града, у тренутку када буде потпуно изграђен мост са приступним саобраћајницама преко Аде, коштаће грађане између 405 и 500 милиона евра, и тако постати најскупљи мост на свету.
У документу Скупштине града Београда од 7. јуна 2010. године, који је потписао председник Градске скупштине Александар Антић, наводи се да је укупна вредност изведеног пројекта утврђена у износу до 182.703.000 (сто осамдесет два милиона седамсто три хиљаде) евра и финансираће се из:
средстава буџета Града Београда у износу од 50.103.000 (педесет милиона сто три хиљаде) евра,
донација „Европске агенције за реконструкцију" до 3.000.000 (три милиона) евра,
средстава зајма „Европске банке за обнову и развој" до 129.600.000 (сто двадесет девет милиона шесто хиљада) евра.
Ове кредите за вишеструко преплаћени мост, нажалост, плаћаће многе будуће генерације грађана Београда, али и Србије. Поред гаранција власти да ће мост бити завршен до краја текуће године, сада је јасно да ће радови на мосту преко Аде бити завршени тек 2012. године.
У анализи до које је дошао „Печат" поставља се питање зашто је градоначелник Београда Драган Ђилас почео да гради друмско-трамвајски мост Ненада Богдановића, а не друмски-метро мост Зорана Ђинђића, који има пет пута мање квадрата, а то значи (по академику Николи Хајдину) да је и пет пута јефтинији од моста на „доњем шпицу" Аде? Посебно када се зна да се изградњом баснословно скупих нових градских магистрала „средње време путовања" ни за секунд неће смањити.
На седници Скупштине града поново је покренуто питање цене моста на Ади Циганлији. Опозиционе странке тврде да је мост са приступним петљама најскупљи на свету. Градоначелник Драган Ђилас се позива на академика Хајдина који тврди да то није тачно, јер се цена квадрата моста на Ади не разликује од цене квадрата сличних мостова на свету. Ко је у праву?
За одговор на ово питање потребно је знати да су 19. августа 2008. године, када је формирана нова градска власт, постојала два пројекта моста преко реке Саве.
Друмски-метро мост на позицији Немањине улице је део метро линије М1- Гардош – Нови Београд – Вуков споменик. Линија М1 је део пројекта „Метро Београд", заснованог на урбанизму европског Београда са метро системом који ће са пет метро линија и 86 метро станица обезбедити „средње време путовања" у граду до 30 минута за 80 посто становника двомилионског Београда. По налогу градоначелника Зорана Ђинђића, „Мостпројект" је 1997-1998. године урадио пројектну документацију. Мост је на два нивоа (метро је на „доњем појасу"); широк 24 метара; дужине 360 метара, односно 8. 640 квадрата. Пројекат је ревидиран, обални стубови су обележени на терену. Бомбардовање 1999. године прекинуло је припреме за изградњу моста, односно почетак изградње европског Београда са метро системом.
Ретроградна стратегија
Други пројекат моста преко Саве заправо је прва награда мариборској фирми „Монтинг" на Међународном конкурсу за идејно решење друмско-трамвајског моста са косим затегама и једним стубом на Ади Циганлији, расписан 2004. године за време градоначелника Ненада Богдановића. Мост је део „Унутрашњег магистралног полупрстена" (УМП), заснованог на ретроградном аутомобилско-трамвајском урбанизму наметнутом Београду 1982. године, када је „Самодопринос 1982" (200 милиона долара) расписан за почетак изградње метро система потрошен у „Трамвај за 21. век". Позиција моста је на „доњем шпицу" Аде, где је река Сава широка 620 метара. С обзиром на то да је на тој позицији и „зимовник", мост је дугачак 969 метара. Због нерационалног попречног пресека (трамвај на „горњем појасу") мост је широк 45 метара (најшири такав мост на планети Земљи) и има 43.605 квадрата. Једна трећина ове површине ће се користити тек 2033. године када је планирана изградња трамвајске линије Баново брдо – Нови Београд.
Архитекта Бранислав Јовин, пројектант „Мостарске петље" и приступних саобраћајница мосту „Газела" (1961-1970) и руководилац пројекта „Метро Београд" (1973-1982. и 1986-2002), каже да када се све ово зна, онда се мора поставити право питање, не – ко је у праву – већ: зашто је 1. децембра 2008. године поводом свечаности „Сто дана градоначелника" Драган Ђилас почео да гради друмско-трамвајски мост Ненада Богдановића, а не друмски-метро мост Зорана Ђинђића, који има пет пута мање квадрата, а то значи (по академику Хајдину) да је и пет пута јефтинији од моста на „доњем шпицу" Аде? Посебно када се зна да се изградњом баснословно скупих нових градских магистрала (17,2 км УМП-а са откупом земљишта треба да кошта 2,4 милијарде евра – као 34 км метро система) „средње време путовања" ни за секунд неће смањити. А да ли је и један једини евро који је бачен у „бунар без дна" (у ретроградну стратегију изградње Београда) најскупљи евро на свету – није потребно посебно доказивати.
„Препешачио сам мост на Ади. На новобеоградској страни активисти ДС-а усмерили су ме на анкетни пункт.
Међу више имена за мост помињу се и Зоран Ђинђић и Ненад Богдановић. Предлог да се мост назове „Зоранов и Ненадов", нажалост, није заснован на чињеницама. А ево чињеница: 1. марта 1997. године, шестог дана пошто је изабран за градоначелника, Зоран Ђинђић је дошао у Сектор за метро. Током четворосатног разговора са главним пројектантима Сектора дефинисани су приоритети коалиције „Заједно": реафирмација Београда са метро системом градоначелника Бранка Пешића; прва етапа метро система са друмским-метро мостом на позицији Немањине улице. Током 1997-2000. године Сектор за метро ажурирао је пројекте прве етапе; „Мостпројект" је урадио пројекте метро моста, обални стубови обележени су на терену, али је бомбардовање 1999. године прекинуло припреме за почетак изградње моста. Петооктобарска Градска власт се 2000. године уместо визије Београда са метро системом одлучила за визију „аутомобилско-трамвајског" Београда. Потпредседник ИО, одговоран за урбанизам, Љубомир Анђелковић (са Бановог Брда) убедио је председника ИО Ненада Богдановића да је приоритет друмско-трамвајски мост преко Аде Циганлије. Жири (председник академик Хајдин) је наградио мост „жирафа" мариборске фирме „Монтинг". И грађани су у анкети 2004. године одабрали мост „жирафа" јер је био најлепши! Са шест јавних трибина, током 2004-2008. године, упозорено је – да је мост део ретроградног УМП-а; да је изнад водене површине дугачак 969 м да би премостио „водени пут" ширине 150 м; да је због нерационалног попречног пресека (трамвај на „горњем појасу") најшири мост на свету; да ће са прикључним петљама коштати више од 300 милиона евра! Упозорења су игнорисана, да би поводом свечаности „Сто дана градоначелника" 1.12.2008. године почео да се гради мост „жирафа" на Ади.
Изјава градоначелника, „Сваки мост који се правио у Београду био је мост који се правио за време које долази. Да није било визије Бранка Пешића, не би било данас ни 'Газеле', већ би ту био неки мост који би могао да пропусти четири пута мање возила. И овај мост не правимо за данашње време, него за генерације које ће доћи", је Ђиласова мантра-злоупотреба Бранка Пешића, која нема везе са чињеницама!
Ево чињеница: Пројекат моста „Газела" усвојен је 1962. године за време градоначелника Милијана Неоричића, а Бранко Пешић је изабран за градоначелника 1964. године. Његова веза са „Газелом" је – што је 4. децембра 1970. године пустио мост у саобраћај, истовремено са 9,5 километара „приступних саобраћајница" од Бежаније до Аутокоманде, са седам денивелисаних раскрсница… То је још и данас „светски догађај" јер је све то изграђено за три године и осам месеци!
Ђиласова кампања
„Али, Бранко је апсолутно заслужан за одлуку да се гради 'Мостарска петља'. Ево шта сам 25. новембра 2007. године испричао кандидату ДС-а за градоначелника Драгану Ђиласу: На два састанка Савета за урбанизам (октобар 1967) није усвојено једно од два предложена решења раскрснице на Мостару – 'кружна раскрсница' (као на Славији) коју су здушно подржавали академици САНУ и 'саобраћајна петља' на четири саобраћајна нивоа (Брана Јовин и Јоца Катанић – прва награда на Југословенском конкурсу 1961) која је десет пута скупља и да – Београду, са 27. 000 аутомобила, није потребна ова американијада која се предлаже (изјава академика)… На трећи састанак Савета дошао је Бранко Пешић. Саслушао је оба образложења и рекао да је за ово решење и показао руком на наше цртеже, 'али под једним условом – да се на Губеревцу поставе три бандере, једна за тебе Брано, једна за тебе Јоцо и једна за мене… ако то седамдесете не буде ваљало, сва тројица ћемо висити'… А то значи – 'Мостарска петља' је визија Бранка Пешића грађена за будућност, а не мост 'Газела' који, као и 'Бранков мост', има три саобраћајне траке по смеру – исто као и овај Ненадов 'гигантски' мост на Ади…
Поводом Ђиласове кампање за други мандат градоначелника и обећања да ће са Французима до 2016. године (наравно, до крају другог мандата) изградити 'трамвајски-метро' Устаничка-Творничка, морате (посебно менаџер Бијелић) да знате следеће: Све стране државе које се нуде (дају 'донације' својим фирмама!) да нам пројектују и граде Метро – заинтересоване су искључиво за возна средства (вагоне и депо) јер су једино вагони 'потрошна роба' која се у наредних 50 до 100 година (колико се Метро гради) мора да обнавља и докупљује… Ниједан метро систем на свету не ствара приход – 'књиговодствену добит' (израда Студије изводљивости и добити, што нуде Французи, је бесмислица) – профитирају искључиво испоручиоци вагона!… Али, нематеријална добит – уштеда у времену путовања – корисника метро система (данас има милион и 300 хиљада путовања дневно, а време путовања 2008. године било је 58 минута) је непроцењива… Зато су сви метро системи света (наравно и наш метро систем из 1982, ажуриран 1997-2000. године по налогу Зорана Ђинђића) пројектовани да са одређеним бројем линија и станица обезбеде 'средње време путовања' у граду до 30 минута за 80 одсто становника…Наша заједничка обавеза је да о метро систему обавестимо необавештене, демагогијом и дезинформацијама слуђене Београђане… Једино они, могу и морају, да спрече аутократу Ђиласа да са Французима од Београда направи – највећу аутомобилско-трамвајску паланку Европе у 21. веку…", наводи се у анализи архитекте Јовина.
(Извор: Печат/ Фото: Курир)
http://www.vaseljenska.com/korupcija/jos-o-mahinacijama-oko-mosta-preko-ade/
среда, 7. септембар 2011.
Геј парада је један од инструмената за разбијање Србије
Изопаченост: инструмент за разбијање Србије
аутор: проф. др Светозар Радишић
Геј парада је један од инструмената за мирнодопско разбијање Србије.
Београд, 07.09.2011
После свега што се догодило на Балкану од 1989. године и у Србији после 1998. године, јасно је да је у току распарчавање Србије и наставак цепања и уништавања српског националног бића.
Вашингтонски и бриселски глобалисти преко „марионета у освојеним државама", у процесима названим транзиција и регионализација, стављају недовољно умне и распамаћене људе под потпуну контролу кретања и ума, истовремено са смањивањем броја „бескорисних изјелица". Све више је доказа да постоји очигледан шаблон за ситњење држава и стварање „бонсаи република".
Код нас се тај шаблон манифестовао кроз разбијање и распарчавање Југославије, Србије и Црне Горе и српског бића, малтретирање Срба на Косову и Метохији, микрочиповање докумената, животиња и људи и наравно кроз процес медијске афирмације „параде љубави и поноса". Све су то инструманти за стварање глобализма, у којем је испланирана тотална неслобода људи. Дакле, „геј права" нису средство спољног притиска, како још пишу Титови ученици, него инструмент за довршавање тзв. новог светског поретка, који ће се финализовати као неоробовласничко друштво.
Параде љубави и поноса у светосавској, православној Србији, намањене су да скрену пажњу људи од срамне улоге „демократске" администрације у историјском губљењу Косова и Метохије, прихватању за српски народ погубне регионализације и историјским прогонима и ракетирању Срба.
Србија се спремала за „љубавни понос"
Ради уласка у Европску унију, политичари из блока заснованог на устаљеном праштању свих зала којима су Срби били и сада су изложени, желели су да докажу „свету" и „парадом поноса" да су Срби достојни „Старе даме" (Европе). Никако да нађу времена да прочитају књигу Владимира Дворниковића, највећег српског карактеролога, објављену 1937. године под насловом „Борба идеја", у којој пише:
„Срби и Словени, као епски људи, никада нису били омиљени или макар признати као равноправни у Европи, јер су их сматрали културно инфериорним". Да ли је нешто демантовало Дворниковића? Ратови? У свим ратовима, без обзира што Срби нису никада били против „Европе", подржавани су српски вековни непријатељи. Они који су Србе прогонили, покушавали да их пониште и који су Србима отимали и брисали историју, језик и културу.
Упркос свакодневним порукама да је мисија названа „парада поноса" опасна по мир, слободу кретања, па чак и животе грађана Србије, тзв. демократска а суштински неокомунистичка власт, надметала се у подршци очевидне опасности. То само подсећа на 1999. годину, када су челне „демократе" подржавале бомбардовање Србије и Београда, док се народ не уразуми и преда. У политичке притиске, за које се верује да су „страни", непрестано су умешани ЦЕСИД и ГСА, који политичким (што значи нелогичним, недовољно писменим) речником обавештавају јавност о „хомофобичној Србији".
„Демократе" не желе да схвате шта значи објављени став: „Број грађана Србије који сматра да је црква у праву што осуђује хомосексуалност повећао се на више од 60 одсто". Тај податак одузима право на име „Демократској странци", будући да су демократе дужне да поштују већинско мишљење народа.
Хомосексуализам је ипак...
До нове „октобарске параде" било је познато да више од 64 одсто грађана Србије сматра да је хомосексуалност опасна по друштво. Већина становника Србије сматра да држава треба да ради на сузбијању хомосексуализма, а око 40 одсто становника Србије мисли да је хомосексуалност „западна измишљотина" намењена да уништи породицу и традиције.
Истина је нажалост провидна: српска, прикупљена, а из Брисела и Стразбура аминовама марионетска власт, већ једанаест година „купује време" за Запад, који се острвио на Србе. При томе, не дозвољава српском народу да се освести, прогледа и схвати да су бриселски и вашингтонски глобалисти пресвучени у „демократе" учинили сва да униште основе за њихов опстанак.
Очевидно је да се власт у Србији понаша антисрпски. Постоји још једна по њу лошија могућност, а то је да њени припадници нису свесни шта раде. У том случају су недорасли „историјском тренутку" и по томе се поиустовећују са Милошевићевом влашћу, којој су управо то замерали. Ако је неспособност и незнање узрок безусловне сарадње са непријатељима Срба, онда је реч о несвесном трасирању пута у српско безнађе и нестанак, а све на то личи.
„Демократе" су, једноставно, дозволиле да Србија буде окупирана, опљачкана и понижена. У процесима транзиције, приватизације и регионализације, Срби су након уништавања инфраструктуре, током агресије НАТО-а у 1999. години, продани, обесправљени и понижени. Српски необразовани мамонисти из Демократске странке, продали су и економски уништили Србију за „шаку долара", уз помоћ Светске банке и Међународног монетарног фонда посредством њихове испоставе у Србији – странке Г17+.
Сви закони донесени после 2000. године, у име просперитета и уласка у Европску унију, само су стезали омчу око српског националног бића, одузели слободе кретања, мишљења и говора. У Србији слобода више не постоји, а пљачка народа је свакодневна. Порези се размножавају и повећавају, а при томе правдају да су такви исти у Европској унији. Народна скупштина одлучује у име народа, којег више нико ништа не пита.
Растаче се држава Србија пред очима Срба, а народ то растакање посматра немоћно, јер не сме ни да помисли да се негде окупи. Та привилегија је доступна само настраним лицима и невладиним организацијама. Администрација коју српски народ плаћа је истовремено недоступна и охола. Одвојеност српске власти (тако се то каже) од народа све више се повећава. То се чини новим врстама контроле: камерама и микрочиповањем (преко пасоша, личних карти, здравствених, куповних, банкарских, саобраћајних и других картица). Слободу кретања и мишљења онемогућавају системи које народ плаћа за (о)чување слободе. Наводна безбедност је већ сада заменила слободу. У Србији, као и свуда у кабализованом и вавилонизованом свету има новца за микрочиповање говеда, а нема за пејс-мејкере.
У таквој, рањеној Србији, политичке слуге „великог брата" покушавају да замене и поистовете чувени српски понос, који је Србима једна од основних особина, бесрамним, бесмисленим, извитопереним „поносом" хомосексуалаца. При томе, настоје да парадирају у време када су параде изгубиле сваки смисао. Параде припадају временима победа. Приличе само војскама, њиховим (про)славама и славолуцима. Парадом настраних људи поништава се историјски понос и понос сваког човека.
Настојање да се то догоди није чудно, будући да су идеје потекле из антиисторијског, талмудског легла. Тако се ствара основа за будућност иза које више неће бити историје, јер ће све културе нестати у ратовима који непрестано трају. Да ли „светска елита" брине о споменицима културе на Косову и Метохији, Авганистану, Ираку, Либији...? Свуда су изазвали ратове да би смањили број „бескорисних изјелица" и поставили своје марионете, а наводно у бризи за културу порушене богомоље граде они који су их срушили. Какво лицемерје!!!
Глас науке
Медицина, која је још на снази, јер се и науке убрзано прилагођавају ставовима „великог брата", ипак има другачије доказе о суштини хомосексуализма. Током вековне праксе прикупљено је много доказа да је хомосексуализам болест.
С друге стране, докази да није реч о болести су на нивоу спекулација, као она фамозна прича о „педерском гену" који многи спомињу као аргумент. Проблем је што постојање наведеног гена није доказано, баш као што није доказано постојање Хигсовог бозона.
Не би било чудо да га неки набеђени хомосексуалац „пронађе", јер се „нација хомосексуалаца" убрзано размножава, будући да је бити геј прави хит, а људи су научени у језуитским школама да мисле само на интерес и да се не опиру безумљу.
Фамозна прича о томе како је једна од америчких асоцијација психијатара скинула хомосексуалност са списка болести 1973. се често користи као аргумент. То би било исто као када би неко ново удружење географа прогласило земљу коцкастом и цео свет ту „чињеницу" морао да прихвати.
Попут заговорника и промотора животних апсурда, неки хомосексуалци су смислили и јавно промовисали став да су ови људи који их прозивају прикривени хомосексуалци. Делује перфидно, иако је глупо. Та тврдња доказује да њихов поремећај није у вези с телом и генетиком, него с истинитим информацијама у уму, као компоненти душе сваке личности.
Недостатак истинитих информација оптужује научнике и учитеље, а посебно медицинско особље. Логичнија је сумња да су сви хомосексуални парови, који траже да усвоје малолетну децу било којег пола прикривени педофили, а за то их нико не оптужије, јер за то не постоје докази. Требало би да се чувају управо од такве нечије оптужбе. Јер, чини се да разврат на који подсећа однос хомосексуалаца није далеко од педофилије, уколико је потребно законом одредити годишта којима је дозвољен однос. С друге стране, ако се годишта не прецизирају, онда је неко намерно омогућио потенцијални злочин.
Ипак, са становишта науке, реч је о нетипичном сексуалном односу између мушкараца и исто тако између жена, односно о неприродном односу истих полова. На основу већине истраживача хомосексуализам је присутан код један до пет одсто људске популације, а по другим подацима он обухвата шест одсто мушке и три одсто женске планетарне популације.
Међутим, мишљења о хомосексуализму су значајно различита, тако да је интервал много већи, када су аутори истраживања хомосексуалци.
Но, научници попут академика Георгија Николајевича Ситина и др Ларисе Форине (који су учествовали у пројектима са космонаутима) сматрају да су проблеми свих настраности везани за мисли, емoције и нагон, те да их је могуће отклонити тако што се прочишћене мисли, попуњене са правим оздрављујућим информацијама, упућују у подсвест људи чије су личности измењене из било којег разлога. Тако се отклањају све болести зависности и ружне, умишљене навике.
Уосталом, проблем с истополницима је космички проблем, јер где не постоје два пола не постоји живот, будући да је живот, према знањима научника, кретање енергије између два пола. Хомосексуализам поништава пород, а то значи и живот – продужавање врсте. Проблем настраних људи заљубљених у исти пол је душевни.
Изгубљена оријентација
У држави попут садашње Србије могуће је и природно антисрпско парадирање. Оно је антисрпско и провокативно због занемаривања српске културе, религије и менталитета. Природно је што слуге мегафинансијера попут представника и заступника немачке и холандске геј популације у Србији, Волфрама Маса и Јон ван Дартела, неумно и бездушно тврде да су права њихових настраних популација важна за процес европских интеграција.
Уосталом, то што се догађа са Србима на Косову и Метохији, а чему кумују политичари Србије и Црне Горе, срамота је за цео људски род на почетку 21. века. Зато, после свега што се догодило после 2000. године, треба питати демократе где им се изгуби „француска револуција"? Шта се догоди са „америчком демократијом"? Како Европска унија мисли да створи извеснију будућност на најстаријем и најкултурнијем континенту?
Откуд толико незнање у Европској комисији у вези с тим ко је ко на Косову и Метохији? Ко изгради толике манастире и ослика их тако да чине светску културну баштину? Зар су поборници „великог брата" заиста наумили да претворе у прах целокупну културу људског рода? Има ли Запад човека попут црноречког новомученика Харитона, ког су Арнаути рашчеречили и отсекли му главу само зато што је српски монах, иако им је помагао, у добру и злу (и Арнаутима и њиховим вођама)?
Очевидно је да на Косову и Метохији, у Србији, на Балкану, у земљама у транзицији, живе људи које у групи „Билдерберг" зову „бескорисне изјелице". Очи наводних српских демократа усмерене су према Вашингтону, Бриселу и Стразбуру као да су тамо божанства. Било би то због политичких или неких других интереса можда и разложно, да тамо не службују они који су идејно учествовали у највећем прогону Срба у историји. Да ли је то безумље довољно за „космички бол" и срамоту дужу од живота?
Упркос податку да га је на садашњу функцију изабрало око 32 одсто грађана Србије, Борис Тадић храбро подржава хомосексуализам и „параде поноса". То је за њега „цивилизацијски искорак". Немоновно присуство полицијске коњице, водених топова у резерви и примене „неубојног оружја", не показије да је Београд безбедно место. Пре би се рекло да таква ситуација показује да „српска администрација" не мари за „глас сопственог народа" и да јој Срби ништа не значе.
Мора се признати да је један феномен провидан. Боље је да се народ усмери према геј парадерима, него према председнику и осталим системцима, који отворено учествују у черечењу српског простора и српских тековина. Парадирање ствара политичку сумаглицу и тако прикрива сурову стварност.
Зар нису довољни споменици у облику разрушених зграда Министарства одбране и Генералштаба Војске Југославије (то нису зграде Војске Србије) и Министарства унутрашњих послова, те са црном земљом сравњена и поравната, па ипак продана, зграда „Маршалата", да се схвати шта се догађа Србима и Србији?
Амерички држављани у Србији (постоје информације да су бројни, добро наоружани и још боље опремљени), који се здушно и даље боре за откидање Косова и Метохије, понашају се као да су поболи освајачку заставу на најлепшем делу Дедиња. Учинили су то крај симбола највише власти – српских дворова. Закуцали су ту заставу у српска срца у Београду, на исти начин на који су поболи заставу у бази „Бонстил", где је срце српске духовности. Својим понашањем само доказују да су наставили рат против Срба.
Притисак, који помињу Ивица Дачић и Слободан Антонић, „да се поштују геј права у Србији", свакако није настао у источним администрацијама, а то значи да се глобалистички поход на српске душе наставља. Уосталом, Срби никада нису ратовали против Европљана и Американаца, али они јесу а и сада ратују против Србије. У сусрет новим парадама поноса, намеће се све старије питање: зар је свака нада у спас Срба нестала нетрагом?
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri/izopacenost-instrument-za-razbijanje-srbije.php
