GDE JE SKLONJEN LEGAT DIJASPORE?

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/214542/Bratski-poklon-

 

30. 03. 2012. 12:00h | Piše: Radivoje Petrović

Bratski poklon

 Više od 70 umetničkih dela, mahom slika, vrhunskih majstora srpskog porekla iz rasejanja, koje su pre 22 godine autori ostavili u amanet državi Srbiji kao začetak budućeg Legata dijaspore, čami na nekom, javnosti nepoznatom mestu, bez adekvatnog znanja i kontrole države o njihovoj daljoj sudbini! I sve to uprkos činjenici da se, prema mišljenjima dobrih poznavalaca umetničkih vrednosti, ovaj korpus umetničkog stvaralaštva procenjuje na više od pola miliona evra.

 

 Sudbina srpskih umetnina, koje su poklonjene otadžbini posle reprezentativne izložbe "Likovno stvaralaštvo Srba u svetu" u Narodnom muzeju 1990. godine, na svaki način simbolično govori o odnosu koji otadžbina ima prema svojoj rasejanoj deci, njihovom stvaralaštvu, pa i o nesumnjivo vrednom poklonu, koji je mnogo značajniji i od cifre koju smo pomenuli. Hoće li jedan od mnogobrojnih napora zagraničnih Srba da se duhom približe matici, iako hiljadama milja udaljeni, ponovo završiti aljkavošću, nebrigom, možda kriminalom...

Legat je nastao kao kruna saradnje sa više od 100 slikara u iseljeništvu na organizovanju izložbe posvećene 300. godišnjici Velike seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem iz 1690. Najveći deo tih autora ostavio je izložena dela Srbiji, a onda su ona, tokom ovih godina, pomerana, preseljavana, gubljena i nalažena, prisvajana i otuđivana, ali nikada, ili vrlo retko, cenjena kao pokušaj uspostavljanja dugoročnog duhovnog mosta između srpske otadžbine i identiteta njene raštrkane dece.

Istorijat nebrige govori da se skoro 18 godina nije znalo gde je poklon iz rasejanja, onda je čitav korpus nađen u Stefaneumu u Sremskim Karlovcima, tada je brigu preuzela Matica iseljenika i organizovala jednu izložbu u Kući Krsmanovića u Paraćinu. U međuvremenu, status Matice je krajnje nedefinisan, a slično je i sa slikama koje su ostale na brizi i savesti bivšem kafedžiji iz Pariza i tadašnjem predsedniku Matice Radivoju Dabiću.

Neodgovoran odnos prema ovom duhovnom poklonu iz iseljeništva izgubio je iz vida da je, kako je rekao Matija Bećković na otvaranju izložbe 1990. godine, "stradanje kulture i umetnosti, slika i knjiga, nepravednije i tragičnije za sudbinu naroda, od stradanja ljudi". Zaboravlja se, ako se ikada i znalo, da su u poslednjih 200 godina naši u rasejanju iznedrili oko 500 listova i časopisa, izgradili oko 300 hramova, 20 manastira i više od 200 domova kulture, ispevali milione stihova, naslikali hiljade portreta, pejzaža...

Uprkos tome što je svaka od slika, pa i one poklonjene, kako reče Matija, "nastala u težnji da bi se opstalo i pretrajalo, sa nadom da će jednom biti pred očima naroda kome pripadaju i koja su duhovna svojina", danas su daleko od tih očiju, pa čak i saznanja najodgovornijih ljudi u vlasti. Iz države će reći da za te slike i ne znaju, iz institucionalnih ostataka Matice iseljenika sledi samo ćutanje, pa se valjda računa da će u obilju skandala, haosa i spinovanih nacionalnih tema, poklonjenih 70-ak slika pokriti patina zaborava. A onda se zna šta sledi...

Bratski poklon iz 90-ih obavezuje da se javnosti i velikim slikarima poput Slobodana Jevtića Pulike, koji je bio alfa i omega celog projekta, Miloša Šobajića, Petra Omčikusa, Kose Bokšan, Đorđa Čermaka, Aleksandra Petričića, Brace Bonifacija, Radovana Kragulja, Vladislava Lalickog i mnogih manje ili više poznatih, kaže gde su njihove slike. Mnogima od njih to je intimno važnije od brojnih izložbi koje su imali po svetu, jer su neka od poklonjenih dela stigla u otadžbinu pre autora.

Dirljiva je briga države za Srbe iz sveta, koji svake godine pošalju u Srbiju po 4-5 milijardi evra. Sada, u vreme izbora, mogao bi neko, makar iz resora za dijasporu, da se angažuje i na traganju za ovim duhovnim poklonom, ako ni zbog čega drugog, a ono makar da se na njega ne zaboravi, a nacionalno blago ne postane svojina sumnjivih pojedinaca.

Предавање Јелене Гускове на факултету у Никшићу

Предавање Јелене Гускове на факултету у Никшићу

петак, 30 март 2012 15:07 IN4S

 

У амфитеатру Филозофског факултета у Никшићу, данас у 12 часова, у организацији интернет портала ИН4С и СВФФН, одржано је предавање Јелене Јурјевне Гускове, доктора историјских наука и руководиoца Центра за изучавање савремене балканске кризе при Руској академији наука и инострани члан Српске академије наука и умјетности,на тему „Русија и Црна Гора: данашњи поглед на историју".

Уводну ријеч имао је Огњен Јововић, представник Студентског вијећа Филозофског факултета у Никшићу.

"Oни, који су пажљиво проучавали балканску кризу, знају како је тешко било објаснити кораке и потезе међународних организација, јер су изгледали нелогично, нису били објективни, нити објективни, нити праведни.", поручила је Гускова. „Међутим, током времена се могла пронаћи одређена унутрашња логика у дјелатности ОУН, мировних снага, НАТО, САД – сви су имали експлицитну антисрпску оријентацију, хтјели да спријече уједињење српских земаља, да изолују Србе, да их лише савезника и сапутника. Али, Срби су се супротстављали упорно, нападно и тврдоглаво, као и да не постоји србофобија."

Гускова се позивала на књигу „Синдикат" Американца Николаса Хагера, у којој се између осталог описује и развој балканске кризе, међутим, како наводи Гускова - он не пише о њеном развоју, фазама и последицама, али упорно инсистира на томе да се иза сукоба у бившој Југославији налази нови светски поредак.

Цитирајући Хагера, она додаје да је „постојао план пумпања каспијске нафте преко Косова према Јадранском мору, одакле би се танкерима вршиле испоруке нафте на западноевропско тржиште.", Гускова даље тврди да је тај нафотвод требало да чува Међународна миротворачка војска, да је било планирано да се дуж нафтовода створи низ протектората. Македонију, Бугарску и Албанију, пише аутор, САД желе да претворе у америчке протекторате и да их удаље од њемачког утицаја.

Она је назначила да у условима глобализације постаје јасно, да националне владе и национални суверенитет често се замјењује наднационалним управљањем, који има корист од отварања границе за финансијске и трговинске токове. О државном суверенитету се говори све рјеђе и лако се прихвата подјела држава. Нас увјеравају, да је овакав процес – објективна тенденција развоја свијета. Стога постаје јасно, зашто се подржава сваки национализам обуњених народа, нарочито када је та побуна на православној словенској земљи.

„ Неоспорно је, да се ради о доминацији како у области економије, тако и у области политике. Доминација предвиђа потчињавање, служење без поговора. Али, нису се ове владе слагале са условима САД. Зтао су у другој половини двадесетог вијека Сједињене америчке државе „у пракси провјериле" мноштво начина, како да натјерају непокорну државу, непокорног политичара да постану послушни. Најбољи начин је – да нестане!", изјавила је Гускова.

Говорећи о НАТО агресији на овим просторима, Гускова је истакла да та алијанса није побједник у рату, да није успио да уништи југословенску Армију, нити је успио да сломи борбени дух војника и официра.

„ НАТО је успио да створи политичке услове за уништење Србије, а, прије свега, за наметање Србији својих услова – форме политичког уређења, његове војне компоненте, облици сарадње са међународним организацијама (ЕУ, НАТО, МТБЈ)", истиче Јелена Гускова, и закључује „За много година неправде и кажњавања је српском народу пољуљана воља за борбу, за пружање отпора, јер је српски народ сам, без подршке са стране, издржао напад од стране војне алијансе, која посједује огроман борбени потенцијал. Зато је после 1999. Године било много лакше наставити са уништавањем Југославије. У Југославији су се одвијали догађаји који су јој подривали фундамент изнутра, успоравајући процесе интеграције, уједињења, акумулирања снаге (моћи), стабилности и равнотеже."

 

Зашто су нас напали 24. марта 1999

Зашто су нас напали

„Њујорк тајмс" је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по СРЈ". Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999?

И годишњице имају судбину. Понекад, извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни или неоправдано као да осећамо како немамо везе са њима. Ко се данас нешто посебно сећа 6. априла 1941. и напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовања Београда? Или још ближи рат, агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. Биће занимљиво, које ће наше странке, и на који начин, у јеку предизборне кампање данас да се сете 24. марта 1999.

Јер, управо ових дана пуковник црногорске војске Мехмедин Тахировић, иначе официр бивше ЈНА, изазвао је револт код породица погинулих у рату 1999. захтевом да просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у". Пуковник је, према речима председника Управног одбора Удружења бораца ратова од 1990. године, рекао да је ,,задатак наставника да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост". Иначе, према саопштењу владе Црне Горе обука наставника средњих школа о евроатлантским интеграцијама почела је у Подгорици, Даниловграду, на Цетињу и у Никшићу. Колико знам, политичких комесара и официра за морално-политичко васпитање у бившој ЈНА процентуално је увек највише било Црногораца, па ме ове вести из Подгорице јако веселе. НАТО је добро знао одакле треба да се крене. Дакле, црногорски средњошколци, срећан вам почетак врло озбиљне морално-политичке наставе. Добићете и оцене из тог предмета. Иде то уз Мадону.

Но, нису у Црној Гори око тога усамљени, у Србији је поводом недавне годишњице разговора у Рамбујеу било јавних иступа у којима се тврдило „да смо ми криви што су ти разговори пропали, да je требало у Рамбујеу да пристанемо на све што се од Београда тада тражило и да је Рамбује била пропуштена шанса, јер ми нисмо хтели директно да разговарамо с делегацијом Албанаца са Косова". Како сви, ипак, немамо намерну колективну амнезију подсетио бих да је уз 82 странице документа издатог у Рамбујеу, тачније уз поглавље 7. где се говори о „војним мировним снагама на Косову", стоји и анекс Б, који у свом члану 8. каже: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а". У члановима 9. и 10. анекса Б прецизира се да НАТО неће морати да плаћа порезе, нити било које фискалне или царинске дажбине, нити ће подлегати било каквој царинској контроли. У члану 15. пише да, када је реч о услугама, под тим се подразумева да НАТО има потпуну и слободну употребу комуникацијских мрежа, укључујући ТВ и право да се користи читаво електромагнетско поље, и све то потпуно бесплатно. Но, није то све, у члану 21. стоји да „НАТО има овлашћење да хапси и у најхитнијем року предаје ухапшене одговарајућим властима". „Њујорк тајмс" је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „чисте снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по Југославији, заштићене од сваког правног процеса". Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999? И чему манипулација Рамбујеом у делу наше политичке јавности?

Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности лица која су путем огласа у листу „Тагесцајтунг" од 21. априла 1999. позивала немачке војнике да дезертирају из Бундесвера и тако избегну учешће у рату против Југославије. Пресуда немачког суда гласи да кривично дело позивања на дезертерство и одбијање послушности није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Логиком права и све што је произашло из тог рата јесте противправно.

Албански отпор према Београду на Косову није био усмерен ка демократији и грађанском друштву, већ му је циљ био стриктна албанска власт на Косову и отцепљење од Србије. Руководство ОВК је на сваки начин хтело интернационализацију сукоба путем оружаних провокација југословенске војске и српске полиције. Бруталности је било на обе стране, али је ОВК била та која је крајем 1998. почела са новим оружаним акцијама у настојању да присили Београд да опет уђе у борбе с ОВК, да се примирје прекрши, а за то оптужи Србија.

После толико година можда је дошло време да се престану користити различити аршини за поједине балканске народе и да се схвати да формирање грађанског друштва и мултиетничких држава уз помоћ страних армија не може донети ништа добро. Орвеловска рефлексија не води никуда. Администрација у Вашингтону баца песак у очи и себи и другима стално одгађајући комплексно решење косовске кризе. Самим протоком времена криза неће ишчезнути. Умеће је признати грешку.

Мирослав Лазански

објављено: 24.03.2012

 

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Zasto-su-nas-napali.sr.html

Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после

 

 

Pogledajte ove govore u Beogradu. Konuzin na srpskom

 

http://www.beoforum.rs/

Srpski general

ZIDANJE SKADRA

 

Srpski general

 

Zakoniti proces rehabilitacije armijskog generala Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljuba Mihailovića, izazvao je veliku pažnju u Srbiji i dvjema susjednim bivšim jugoslovenskim republikama.
Zašto je preispitivanje presude jednog staljinističkog suda postalo tako važno i aktuelno? Odakle potreba onih koji su odavno politički rehabilitovali ustaški genocid, temeljne političke tekovine „Nezavisne Države Hrvatske" i amnestirali Muslimane/Bošnjake od učešća u Pavelićevim i Hitlerovim (Handžar divizija) ratnim i zločinačkim naporima, da sprečavaju poništenje odluke suda koji je davne 1946. godine izvršio pravno ubistvo? Kako to da upravo neka navodno proevropska i „građanska" udruženja pokušavaju da Dragoljuba Mihailovića proglase „fašistom"?
Suđenje Dragoljubu Mihailoviću bilo je obična farsa. Generalu nije pružena prilika za odbranu. Pravna procedura nije bila poštovana. Tužilac i sudija su neprekidno kršili procesna prava optuženog. On nije imao pravo da pozove svjedoke koji bi istupili u njegovu odbranu, njegovi advokati su sistematski ometani, ucjenjivani i zastrašivani. Jednog od njih, Dragića Joksimovića, javno je zastrašivao čak i jugoslovenski diktator Josip Broz. Presuda je izvršena mimo zakonske procedure i osuđeniku se ni danas ne zna grob. Prema dosijeu Dragoljuba Mihailovića vlasti socijalističke Jugoslavije odnosile su se kao počinilac ubistva prema inkriminišućim dokazima. Zato danas sud utvrđuje da li je Mihailović uopšte mrtav (!). Da je Mihailović zaista i kriv za ono zbog čega su ga komunističke vlast osudile i pogubile, ovakvo suđenje bi moralo biti poništeno i ponovljeno. Ono je sramota za državu i pravosuđe.
Dragoljub Mihailović nije osuđen zbog genocida nad Hrvatima i Muslimanima (danas Bošnjacima). On je osuđen zbog navodne izdaje i zbog tobožnje saradnje sa okupatorom. I danas slušamo tvrdnje da je Mihailović bio predvodnik kolaboracionističke i fašističke vojske. Dragoljub Mihailović podigao je ustanak protiv okupatora u Srbiji 1941. godine. Čak i režimski istoričari priznavali su tu činjenicu i antifašistički karakter. Loznicu, grad u Srbiji koji je 1941. prvi oslobođen, Njemcima su otele jedinice JVO pod komandom potpukovnika Veselina Misite. Sve do 1944. general Mihailović je smatran jednim od najvećih neprijatelja Trećeg rajha na Balkanu. Zato je Hajnrih Himler 17. jula 1942. u jednom naređenju napisao i sledeće: „Osnovica svakog uspjeha u Srbiji i cijeloj jugoistočnoj Evropi leži u uništavanju Mihailovića. Upotrijebite sve snage da Mihailovića i njegov štab pronađete, tako da bi on mogao biti uništen." Stotine američkih pilota spasile su četničke trupe. Desetine mostova i stotine kompozicija uništile su trupe vjerne kralju iz Karađorđeve loze. Zato je general Mihailović bio imenovan za ministra vojnog u vladama koje su bile u progonstvu u Londonu. Upravo zbog toga je predsjednik Sjedinjenih Država Hari Truman posle rata odlikovao Mihailovića visokim odlikovanjem, a SAD su posle 2000. uručile priznanje generalovoj ćerci Gordani.
U jugoslovenskim zemljama je od 1941. do 1945. trajao mračan, bespoštedan, krvav i brutalan građanski rat. Tokom godina na teritoriji NDH ubijeno je više od pola miliona pripadnika srpskog naroda: Jasenovac, Jadovno, dječiji logori koji su odnijeli oko 70.000 života maloljetnih, Kozara, Podrinje... Pojedine četničke jedinice su u navodnoj osveti i same činile zločine. Mi danas ne slavimo one koji su u Foči ili kod Prozora masakrirale katoličku i muslimansku nejač i sirotinju. Srpskoj naciji ne trebaju lažni heroji i oni koji buduća pokoljenja zadužuju nevinom krvlju... Ljudi slični onima koje u Sarajevu i Zagrebu danas dočekuju kao junake. Svaki zločni je za osudu. Ali pošto se insistira na razmjeri: četničke trupe su na prostoru današnje Republike Hrvatske za četiri godine skrivile otprilike onoliko smrti koliko Hrvatska vojska za vrijeme operacije „Oluja" 1995. godine. Broj ubijenih Hrvata među ovim žrtvama manji je od njihovog udjela u ukupnom stanovištvu Hrvatske. Konačno, četnici iz ovih krajeva nisu bili pod nepsorednom komandom Dragoljuba Mihailovića. Komunistički tužioci pokušali su da osnovu falisifikovanih dokumenata povežu generala sa ovim zločinima, ali su od toga na kraju odustali.
Dragoljuba Mihailovića danas kleveću da je bio zločinac i fašista oni koji žele da fašizuju srpski narod, opravdaju genocid iz 1941–1945, komunistički teror koji je višestruko prevazišao sve četničke zločine iz građanskog rata, progon srpskog naroda tokom devedesetih godina i buduće ukidanje Republike Srpske.
Svima njima odgovor je dao veliki Slobodan Jovanović: „Za života on (Dragoljub Mihailović) bio je gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo tijelo je raznijeto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živjeti uvijek dokle srpsko ime bude trajalo."


Piše - Čedo­mir An­tić.

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-03-26&clanak=325231

Да ли је Србија заборавила да су је бомбардовали?

 

Елена Гускова

24.03.2012, 03:01

 

© Фото: Tadija, en.wikipedia.org

Пре 13 година на мирну европску државу сручиле су се НАТО бомбе. Агресија НАТО-а против Југославије у марту-јуну 1999. године оправдавана тобоже бригом о обесправљеном албанском становништву Косова и Метохије, трајала је 78 дана.

Брига о Албанцима била је повод. У ствари Београд су најсуровије казнили за нежељу да сарађује са НАТО-ом, да дели свој суверенитет, мења дугогодишњег руководиоца Слободана Милошевића.

Агресија НАТО-а није постигла главни циљ – свргавање Слободана Милошевића, била је сачувана и армија. САД су морале да разраде нову стратегију која је, треба рећи, одлично одрадила. У том циљу у октобру 2000. године САД и Немачка извршиле су специјалну операцију, касније тиражирану у другим земљама под називом „обојене револуције". На власт су дошли људи који су почели активно да сарађују на НАТО-ом, потписали са њим неколико споразума. Ипак жеља Југославије да ступи у ту организацију тада није била испољена. Шта више, 2010. године у Минхену министар иностраних послова Србије Вук Јеремић дао је изјаву да ће Србија и даље чувати неутралност и неће се придруживати војним или одбрамбеним савезима. На тај начин, на Балкану само Србија је остала Држава која није тежила да уђе у НАТО. Али то још није значило да је дати став био коначни. У српском друштву настављају се врло живе дискусије поводом ступања у НАТО.

Становништво Србије у целини не подржава идеју придруживања НАТО-у. Исто се тиче и Црне Горе. Ипак, одвојивши се од Србије 2006. године, црногорско руководство отворено говори да нема алтернативе ступању у НАТО. У Авганистану већ служи ограничени контигент црногорске војске од 30 људи као први улог Црне Горе у посао њеног скоријег придруживања НАТО-у. У Србији се за сада директно о томе не говори, мада је амбасадор САД у Београду Мери Ворлик још 2010. изјавила да су за Србију врата НАТО-а увек отворена. Какву ће одлуку донети Србија? Да подсетио да је у септембру 2000. годиен Београдски окружни суд размотрио кривично дело против Вилијама Кинтона, Медлин Олбрајт, Вилијама Коена, Ентонија Блера, Робина Кука, Џорџа Робертсона, Жака Ширака, Јубера Ведрина, Алена Ришара, Хенрика Шредера, Јозефа Фишера, Рудолфа Шарпинга, Хавијара Солане и Веслија Кларка, прогласивши их кривим за злочин против Југославије, одредвиши меру кажњавања затворском казном у трајању од 20 година. Изгледа да су на то данас већ заборавили.

За време нове тзв. демократске власти у земљи је покренута кампања пропаганде ступања у НАТО. Почела је активно да ради невладина организација Форум безбедности који финансира Запад. Присталице Алијансе представиле су чак јавности нови грб Србије где уместо традиционалног крста са четири „с" стоји НАТО звезда. За време министра одбране Шутановца започела је реформа војске по НАТО стандардима, у циљу каснијег ступања у НАТО. Главни реформатор војске био је начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац, који је својевремено завршио курсеве ФБР. У јуну 2007. године Шутановац је рекао америчком амбасадору у Београду да је његова мисија припрема српских оружаних снага за стуапње у НАТО. У телеграму америчког чиновника од 7. маја 2009. године објављеном на сајту Викиликс, истиче се да министар одбране Шутановац приљежно ради на измени јавног мњења поводом НАТО-а и САД. За Американце је било такође врло важно што им је министар одбране обећао да српска војска нема ни планова ни интереса да се меша у послове Косова ни при каквом развоју сценарија. Американци су уверени да се однос Србије према НАТО-у неће променити, чак ако у министарству одбране дође до промена и померања.

У телегрму америчких дипломата указано је да се реформа српске војске спроводи „у нашим интересима", а најважније достигнуће је „измена стања свести српских официра". У Србији је председник Борис Тадић много пута понављао да ће се Србија увек држати неутралности и никада неће планирати да ступи у НАТО. Ипак у телеграмима из 2007. године наводе се његове речи о томе да је „интеграција Србије у НАТО приоритет број један". При томе није било речи о некој форми сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе говорио је Вук Јеремић у Бриселу 5. септембра 2007. године за време презентације докумената о циљевима Србије у програму Партнерство за мир. Сам документ припремили су Американци. У саопштењу од 8. децмебра 2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО-а говорило се: „Савезници су спорили и по питању ступања Србије, при томе Италија, Мађарска и Норвешка предложиле су да се похвали Србија за евроатлантски пут којим је Београд почео да иде, мада су САД упозориле да би то могло да скрене пажњу јавности на узлазне евроатлантке тежње Београда". САД активно помажу да се у српском друштву ствара нови имиџ НАТО-а: улажу новац у обуку новинара, предлажу специјалне грантове за радио и ТВ емисије, иступају у великим листовима, плаћају наручене чланке.

Тек публикације Викиликса отвориле су очи на планове руководства земље у погледу НАТО-а. У томе га активно подржава Вашингтон. Дебора Менути, шеф политичког департмана амбасаде САД у Србији подвукла је жељу САД да посредством Северноатлантске алијансе упостави потпуну контролу над територијом Србије. Ми не тражимо од Србије да заборави на догађаје из 1999. године, рекла је госпођа Менути. Али мени се чини да национални интереси Србије у датом тренутку захтевају да се раскине са прошлошћу – преостали гнев не треба да засени главно питање – да ли је Србији повољније да остане ван НАТО-а или да му се придружи.

Зашто се тако труде Американци? Њихова глава брига је удаљавање Србије и Црне Горе од Русије, гаранције неприконовености постојећих, као и свих потенцијалних војних база на Балкану, добијање храброг и послушног војника за најопасније и најпрљавије операције Алијансе у читавом свету.

НАТО је за Русију потенцијално опасна органиазција која прети националним интересима Русије. Председник Дмитриј Медведев међу главним спољним претњама навео је тежњу да војни потенцијал НАТО-а стекне глобалне фукнције које би се релизовале мимо норми међународног права, да се војна инфраструктура земаља-чланица НАТО-а приближи границама Русије, између осталог путем проширивања блока. Зато стуапње балканских земаља у НАТО примораће и Србију, и Црну Гору, и Македонију, и Републику Српску у саставу Босне и Херцеговине да заузму антируски став. Има над чиме да се замислимо, ми словенска браћа.

 

Да подсетимо:

Економски потенцијал 19 најразвијенијих земаља света које су учествовале у овој акцији премашивао је југословенски 679 пута. Нападима је подвргнута читава територија Југославије. У налетима је учествовало 1200 авиона, међу њима 850 борбених, који су са територије Италије, Немачке, Велике Британије, Турске, Француске, Мађарске, као и са континенталног дела САД, по НАТО подацима, извела 35 000 ваздушних напада. Деловање авијације подржавала је морнаричка групација у саставу три носача авиона, шест ударних подморница, две крстарице, седам разарача, 13 фрегата. У Средоземном мору налазила су се 4 велика десантна брода са 10 000 маринаца. Авијација НАТО-а је нанела 2300 ваздушних удара на 995 објеката. По територији Југославије је избачено преко 3000 крстарећих ракета, око 25000 тона (по неким подацима 79000) експлозива. У агресији је погинуло 2000 цивила, око 7000 је рањено, 30% њих су деца. Материјална штета нанета Југославији изнела је преко 200 милијарди долара.

http://serbian.ruvr.ru/2012_03_24/69414399/

PETAR ISKENDEROV: EVROINTEGRACIJE SU IZBORNO ORUŽJE U SRBIJI (1)

PETAR ISKENDEROV: EVROINTEGRACIJE SU IZBORNO ORUŽJE U SRBIJI (1)

petak, 23 mart 2012 11:47

Nije slučajno što zapadni mediji kažu da će se 6. maja „proevropski lager sudariti sa nacionalističkom proruskom opozicijom"

  
Parlamentarni izbori u Srbiji, koji su predviđeni za 6. maj, biće prvi u redovnom roku od otkada je u takozvanoj „buldožer revoluciji" u oktobru 2000. godine svrgnut zakoniti predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević. Svi sledeći izbori za poslanike u Narodnoj skupštini od tada su bili vanredni, i bili su rezultat političke krize koju je, po pravilu, inicirala vladajuća prozapadna koalicija uvek kad se od nje zahtevalo da zauzme jasnu poziciju u vezi sa Kosovom. To se desilo, na primer, u proleće 2008. godine, kad je vlada lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice naišla na opstrukciju ministara i poslanika Demokratske stranke predsednika Srbije i njihovih najbližih saveznika. Drugi put je predsednik Boris Tadić iskoristio administrativne mogućnosti već posle glasanja u maju 2008. godine da ne bi, po sopstvenom priznanju, dozvolio da dođe do formiranja patriotske koalicije na čelu sa Srpskom radikalnom strankom.

U protekle četiri godine raspored unutarpolitičkih i geopolitičkih snaga Srbije i oko nje nije pretrpeo suštinske izmene. Nije slučajno tradicionalno intoniranje u komentarima zapadnih medija koji javljaju da će se 6. maja „proevropski lager sudariti sa nacionalističkom proruskom opozicijom". [1]

Međutim, pri podeli političkih snaga u samoj Srbiji i van njenih granica pojavile su se važne nijanse koje posmatrači i novinari – i zapadni i ne samo zapadni – teže da ostave po strani tako što vrše najobičniju zamenu teza. Pre svega, shvatanje suštine sadašnje predizborne kampanje nije moguće ukoliko se ne uzme u obzir spoljni faktor koji je značajno ojačao, čak i ako se uporedi sa skorašnjom 2008. godinom. Postoje ozbiljni razlozi da se tvrdi da su svi postupci EU u kontekstu odnosa sa Srbijom preduzimani upravo kako bi se maksimalno ojačala pozicija koalicije na vlasti na čelu sa predsednikom Tadićem. Radi se pre svega o proceduri razmatranja srpskog zahteva za prijem u EU.

KANDIDATURA U SLUŽBI IZBORA Bez obzira na zaključak Evropske komisije koji je generalno povoljan za Srbiju a koji je objavljen u oktobru 2011. godine tako što je vođstvu EU preporučeno da Beogradu da status zvaničnog kandidata za stupanje u EU već na samitu u decembru, to je pitanje ipak zamrznuto na nekoliko meseci. U skladu sa formulom koju su lideri EU, uz ključnu ulogu Austrije, pronašli, kao, u poslednjem trenutku, da se „prouči i potvrdi da Srbija i dalje demonstrira istinsku privrženost kao i da ostvaruje progres na planu realizacije sporazuma" kojima se predviđa normalizacija odnosa sa Kosovom. [2]

Međutim, docnije je postalo poznato da nikakvih noćnih rasplamsalih debata na decembarskom zasedanju Saveta EU u vezi sa srpskim zahtevom nije ni bilo. Pri kuloarskom susretu koji je unapred dogovorio ministar inostranih poslova Austrije Mihael Špindeleger, zajedno sa vođama EU, dogovoreno je da se davanje statusa zvaničnog kandidata Srbiji odloži. Kao zvaničan razlog, navedeno je da ne postoji jedinstveno mišljenje u samoj EU kao i napregnutost koja i dalje postoji u odnosima između Beograda i Prištine. Međutim, prema informacijama kojima raspolažemo, najveću ulogu su odigrala upravo predizborna razmišljanja. Vođstvo EU je odlučilo da maksimalno objavljivanje pozitivne odluke približi parlamentarnim izborima u Srbiji kako bi to pomoglo propagandnim naporima Borisa Tadića i njegovog tima.

Sledećih nedelja situacija u vezi sa srpskim zahtevom se razvijala u skladu sa tim planom. Ministri inostranih poslova zemalja članica EU su se unapred dogovorili da će 27. februara dati zeleno svetlo za davanje Srbiji statusa kandidata za stupanje u EU i da će Savetu EU dati preporuku. [3] To je prišapnuo niko drugi do šef MIP Nemačke Gido Vestervele, koji je posetio Beograd i do tog trenutka uporno govorio o svom neprihvatanju srpskog zahteva. On je izjavio da bi njegova zemlja „želela" da odgovarajuća odluka „bude doneta na sledećem zasedanju Saveta EU. [4] Međutim, upravo je Berlin u decembru 2011. godine zahtevao od Srbije da ne samo „normalizuje" odnose sa Kosovom već i da pripomogne likvidiranju organa srpske samouprave na severu te pokrajine.

Ipak treba čestitati srpskoj vladajućoj koaliciji. Njene vođe su potpuno shvatile lukavstvost zamešateljstva politike EU i sa svoje strane EU su na fin način dali na znanje da je moguća i smena spoljnopolitičkih prioriteta zemlje. Tako je ministar unutrašnjih poslova i prvi zamenik premijera Ivica Dačić operativno izjavio da će „Evropa napraviti veliku grešku ukoliko Srbija u martu ne dobije status kandidata". Prema njegovim rečima, u tom slučaju sledi da se „prirodno – očekuje" dolazak na vlast frakcije koja je u najvećoj mogućoj meri orijentisana prema Rusiji". [5]

GVIDOV PREOKRET Evroigru o tome da u Srbiji bude ponovo izabrana prozapadna koalicija, koja je i do sada bila na vlasti, nije mogla da naruši ni unutrašnja opozicija EU, koja je digla glas 28. februara, reklo bi se niotkuda, kada je na zasedanju ministara za evropske poslove 27 zemalja članica EU delegacija Rumunije odbila da potpiše dokument koji je trebalo da bude potpisan, pozivajući se na to da u Srbiji nije rešeno nacionalno pitanje Vlaha. Rumuni su izjavili da ne prihvataju formulaciju da su ministri za evropske poslove „doneli odluku" da Srbija postane zemlja kandidat za stupanje u EU. Prema mišljenju rumunske strane, srpske vlasti su dužne da najpre daju dopunske garancije o pravima vlaške manjine od 30.000 ljudi, koja govori rumunski, a naseljava istočne delove Srbije. Rumunski ministar inostranih poslova Kristian Djakonesku je izjavio da Bukurešt ne govori o „blokadi", već da samo želi da dobije „normalne" garancije za Vlahe u Srbiji. Radi se konkretno o davanju prava Vlasima da se školuju na rumunskom jeziku, da imaju svoju crkvu, novine, televiziju i radio, što bi sve bilo fiksirano međudržavnim sporazumom. [6]

Pošto se pojavila pretnja novog skandala u EU glavne zemlje članice te organizacije na čelu sa Nemačkom uzele su tajmaut kako bi se obratile direktno rumunskoj vladi. „To što je učinjeno ne odgovara evropskom duhu", tako je Gvido Vestervele prokomentarisao poziciju Bukurešta. Međutim, pošto je bilo neophodno da odluka koju EU donese bude jednoglasna, ministri su morali da unose izmene u već usaglašeni tekst. Na kraju su odlučili da samo „preporuče da se Srbiji da status kandidata, a da se odluka o tome donese na martovskom Savetu EU." I, tek tada je ovaj poslednji forum jednoglasno doneo odluku, koju je predsednik Tadić tako dugo čekao. [7]

Neobično je to da je, sudeći prema informacijama koje su stigle iz Bukurešta, demarš Rumunije bio izazvan ne toliko brigom o srpskim vlasima, koliko pokušajem da se reše sopstveni problemi u odnosima sa EU. Prema informacijama agencije Frans pres, Bukurešt je imao nameru da na taj način izlobira na najvišem nivou EU dozvolu Rumuniji za šengensku zonu, koja je prošle godine blokirana. [8]

Šta da se kaže: geopolitika je baš velika stvar! A srpskim biračima ostaje da čekaju nove manevre EU sa njihovom sopstvenom vlašću – u čijem „suvom ostatku" će se obavezno naći podela sve novijih državnih pozicija. Naravno, ukoliko 6. maja glasanje u takvu deobu ne unese korekcije koje se odavno naziru.

Napomene:

_________

 

[1] AFP 131838 GMT MAR 12

[2] AFP 082258 GMT DEC 11

[3] AFP 271247 GMT FEB 12

[4] REUTERS 1928 230212 GMT

[5] Vecernje Novosti, 15.02.2012

[6] DPA 281559 Feb 12 28.02.2012 19:00

[7] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/128445.pdf

[8] AFP 281446 GMT FEB 12

(Nastaviće se)

Fond strateške kulture