Милиони деци Србије

Милиони деци Србије

Новак Ђоковић поред бројних обавеза ипак проналази времена и за хуманост. На добротворној вечери у Њујорку, у организацији његове фондације, прикупљено је чак 1.400.000 долара, намењених деци Србије.

Фондација нашег тенисера Новака Ђоковића, која носи његово име, прикупила је на добротворној вечери у Њујорку 1.400.000 долара за децу Србије.

 

Како се наводи у саопштењу фондације, други тенисер света био је домаћин хуманитарног догађаја, коме су присуствовале угледне личности из света спорта, моде, бизниса и забаве.

"Презадовољан сам првом добротворном вечером моје Фондације. Иако она постоји већ пет година, сада је врло прецизно усмерено њено деловање на подршци раног образовања деце, пре свега у мојој Србији", рекао је Ђоковић.

Према његовим речима, оваквим догађајима скреће се пажња јавности на проблеме које имају сва друштва без изузетка.

"Оно што моја Фондација и ја желимо јесте да помогнемо и подигнемо свест у Србији о предшколском васпитању и образовању и да покушамо да омогућимо деци да имају приступ спортским активностима и објектима, бољу исхрану, боље образовање", рекао је Ђоковић и додао да ће у сарадњи са УНИЦЕФ-ом покушати да уради још више.

http://www.rts.rs/page/sport/ci/story/33/%D0%A2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81/1172902/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B8+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5.html

Zaštićeni svedok o vađenju organa na Kosovu

Zaštićeni svedok o vađenju organa na Kosovu

Izvor: RTS | komentara: 0

 

Radio-televizija Srbije emitovala je sinoć snimak izjave zaštićenog svedoka srpskog tužilašta koji je direktan učesnik vađenja organa na Kosovu i Metohiji i koji do detalja opisuje čitav proces - od obuke, preko operacija u improvizovanim bolnicama do transporta na aerodrom u Tirani odakle su organi distribuirani na crno tržište.

 

 

Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić je pojasnio gostujući na RTS-u da je taj svedok, inače bivši pripadnik OVK-a, obučavan u specijalnom kampu na Albanije.

"Obuke su se vršile na severu Albanije za različite delatnosti, pored ostalog i za medicinske intervencije. Oni su njemu tamo rekli da se obučava jer može da se desi da neko od komandanata OVK strada na frontu i da treba da nauči da presadi neki ljudski organ. Nije mu rečeno da se radi o kriminalnom činu vađenja organa", napomenuo je Vekarić.

Vekarić je pojasnio da se u ovom slučaju ne radi o "Žutoj kući", koja je poznata javnosti i da je svedok "žutu kuću" spomenuo samo jednom.

U svom svedočenju, koje srpsko tužilaštvo smatra ključnim za istragu o trgovini organima, zaštićeni svedok je objasnio kako je vršena obuka za transplatacije i naveo da su se učili na plastičnoj lutki u kojoj su bili delovi tela.

"Obučavali smo se kako da, ukoliko je potrebno, neki deo tela, da kažemo ili bubreg ili srce, ili pluća, kako da se transplantiraju sa jednoga na drugi", rekao je svedok.

Prema njegovim rečima, rečeno je da se ta pomoć isljučivo pruža onima kojima je to potrebno na Kosovu, kao što su komandanti i vođe, kao i da je to bila obuka šta bi oni trebalo da rade u tom momentu.

"Zašto smo to učili? Rečeno nam je da je to zbog toga što je u to vreme svugde bila srpska policija i srpska vojska, pa nismo mogli da naše ranjene vodimo u javne bolnice", naveo je svedok.

"Počeli smo obuku kada je lekar, sada poznat u svetu i na Kosovu, pričao kako se radi transplantacija, kako se vadi srce iz tela i kako se ono vakumira u jednu plastičnu kutiju, zatim kako treba neka ulja, neke medicinske tečnosti da se tu stave, nakon dva sata, ili, ne znam tačno", rekao je svedok i detaljno opisao primer vađenja organa zarobljeniku starosti 19 ili 20 godina.

Kako je naveo, vezanog su ga doveli na mesto gde će mu organi biti izvađeni.

"Primetio sam da on nije vojnik OVK i naravno nisam imao pravo da pitam, jer ko sam ja. Bio sam mlad, a tu je bilo nadređenih. Oni su mu skinuli te poveze, dva vojnika koja su ga dovela. Uhvatili su ga i stavili na klupu, a zatim zvali drugu dvojicu da mu drže noge da se ne bi pomerao", rekao je svedok i dodao da je mladiću lekar koji ga je obučavao pocepao majicu na dva dela.

"Jedna od lekara doneo je jednu crnu torbu kao lekarsku. To je bilo nešto novo za mene. Iz te tobre je izvadio neku opremu koja je bila zamotana. Tu sam prvi put video skalpel, noževe i sredstva za operacije", ispričao je svedok.

On je potom opisao kako je zarobljeniku izvađeno srce.

"Dali su mi skalpel. Počela mi je muka, gađenje. Kad kažem muka, mislim od te jedne situacije kao ružan san, noćna mora beskrajna. I sada se sećam toga i sada, i u telu i u mislima mi se ponovo javlja taj osećaj. Rekao mi je na telu šta treba da radim, da napravim jednu liniju, da ga posečem, da napravim operaciju jednom ravnom linijom, rezom, od početka grkljana do kraja rebara", kazao je svedok.

Prema njegovim rečima, nakon što su očistili taj deo tela, rečeno mu je: „Počinji, nemamo puno vremena". Svedok je dodao i da je pre nego što je krenuo, primetio je se ne radi o Albancu.

"A kako sam to primetio? Pa tako što kada sam mu se približio, on se otimao, i oni koji su ga držali su ga čvršće držali. Počeo je da zapomaže, pozivajući boga, moleći: 'Bože, nemojte me zaklati, nemojte me ubiti!'", naveo je svedok objašnjavajući da je, pošto je bio mlad vojnik, pod komandom morao da počne.

"I počeo sam kako me je učio na obuci da levu ruku stavim na grudi da držim, a desnom rukom uzimaš skalpel da povučeš. Levu ruku sam stavio na njegove grudi i krenuo sam da režem. Kada sam stigao do dole, krv je počela da lipti. Pošto sam ga posekao, negde na polovini, on je počeo da vrišti da ga ne koljemo ne ubijemo, tu je izgubio svest, ne znam jel izgubio svest ili je umro...", naveo je zaštićeni svedok.

Svedok je dodao nije znao da li je mladić umro, jer se posle toga se više nije otimao i okretao. Kako je rekao, tada je prvi put video ljudski organ - srce. "Bio sam jako prestravljen... Posekli smo te vene i kada sam uhvatio srce ono je i dalje podrhtavalo. Ne znam kako sam to uradio. Stavio sam ga u kutiju koju je ubrzo doneo poznanik lekara, koji je bio mog uzrasta, i doneo je tri neke boce", ispričao je svedok.

On je dodao i da mu je jedan od visokih poznatih starešina rekao: "Svaka čast, pozlatilo ti se, takvi vojnici nam trebaju na Kosovu. Samo tako ćemo pobediti". Organ je potom, kako je objasnio, stavljen u kutiju i odnet u vozilo marke "volvo".

Svedok je objasio i kako je shvatio da organi ne služe za pomoć starešinama i vojnicima, već za trgovinu organima.

"Mislio sam da će to biti za starešimnu koga smo doveli u vojnu bolnicu, ali nam je umro na putu... Mislio sam da će to ići u Tiranu, ali mi smo nastavili put zajedno do aerodroma u Tirani. Kada smo tamo došli dočekala nas je albanska vojska u uniformama. Tu smo videli jedan avion i za njega je izašlo jedno lice - zgodna osoba. Imao je kratku bradu ali nije bio Albanac. Koliko sam mogao da opazim, taj avion koji sam video bio je mali, nije transportni već privatni. Video sam tursku zastavu", naveo je svedok istakavši da tada shvatio o čemu se radi.

"Shvatio sam da se ne radi o otadžbini, već o biznsu o trgovini organima, prodaji. Ne radi se o idealima već o nečem ružnom", naveo je svedok.

Sumirajući svedočenje najzaštićenijeg svedoka u Srbiji, zamenik tužioca je istakao i da je vreme istraga i suđenja pred kamerama prošlo.

"Mi ne želimo da zavaravamo ni sebe ni druge izjavama u koje nismo sigurni. Ovo je samo jedan posto onoga što je on izgovorio. Niste videli nijednu lokaciju..., mi smo njega proveravali 16 meseci na sve moguće načine, a sve međunarone insitucije i tružilaštva će imati priliku da razgovaraju sa njim i uvere se u njegov kredibilitet", naglasio je Vekarić.

http://www.radiokim.net/vesti/zasticeni-svedok-o-vadjenju-organa-na-kosovu.html

Русија: Србијо устани!

Русија: Србијо устани!

Борис АЛЕКСИЋ | 08.09.2012 | 01:23

„Циљеви наше спољне политике су по својој природи стратешке важности и не заснивају се на опортунистичким разматрањима. Они осликавају јединствену улогу Русије на политичкој мапи света, као и њену улогу у светској историји и развоју цивилизације." В. В. Путин     Градња Јужног тока стратешког пројекта Руске Федерације почиње пре рока - у децембру 2012. године. Србија у том периоду очекује посету руског председника Владимира Путина који би требао да присуствује отварању радова на српском делу гасовода. За нашу државу која се налази у озбиљној кризи овај догађај представља историјску прекретницу. Србија добија јединствену прилику да се ослободи уцена Вашингтона и Брисела и уђе у еру националног препорода. Да ли ће је искористити? Јужни ток је мултинационални мегапројекат инициран из Москве који Србији отвара бројне могућности. Реализацијом овог подухвата наша држава добија могућност да ојача суверенитет и територијални интегритет, економски се опорави, осигура енергетску безбедност у 21. веку, заузме позицију регионалног лидера која јој припада, додатно ојача свој геополитички положај, неутралише притиске и уцене ЕУ и смањи штетан утицај САД. Уколико се искористе, ове могућности ће довести до нове ере националног препорода. Међутим, иако Србија једино од Русије добија конкретну помоћ без икаквих уцена, републичка влада и даље промовише улазак у ЕУ као свој приоритет.1 На тај начин она жртвује територијални интегритет и гуши економски опоравак. У исто време САД и ЕУ заједничким снагама покушавају да угрозе Јужни ток и рекетирају Гаспром.2 Потребе Европе за природним гасом су сваке године све веће. Током 2005. године ЕУ је 59 одсто својих потреба за гасом подмирила из увоза, док ће 2015. године увозити 80 процената овог енергента. Годишња потражња Европе за природним гасом ће 2020. године достићи 80 милијарди кубних метара, док ће 2030. године она надмашити износ од 140 милиради кубних метара.3 Капацитет Јужног тока износи 63 милијарди кубних метара природног гаса годишње. Циљ Русије је да градњом Северног и Јужног тока осигура енергетску безбедност целе Европе. Ову идеју је образложио и председник Владимир Путин следећим речима: „Морамо да узмемо у обзир унапређење сарадње у енергетској сфери, што подразумева и стварање заједничког европског енергетског комплекса. Северни ток – гасовод који пролази испод Балтичког мора и Јужни ток – гасовод који пролази испод Црног мора важни су кораци у том правцу. Ови пројекти имају подршку многих влада и окупљају највеће европске компаније. Када гасоводи буду радили пуним капацитетом, Европа ће имати поуздан и флексибилан систем за снабдевање гасом, чије функционисање неће зависити од политичких хирова било које државе."4 Северни и Јужни ток имају за циљ да заобиђу територији Украјине са којом је Русија имала честе спорове око испоруке гаса Западној Европи. Руски гигант Гаспром има 51 одсто власништва у компанијама које граде Северни ток док остатак припада Немцима и Холанђанима. Исти удео Гаспром има у заједничком руско-српском предузећу које учествује у градњи српске трасе Јужног тока.5 Главни конзорцијум који је носилац целокупног пројекта Јужни ток чине Гаспром са 50 одсто, италијански ENI са 20 посто, немачки BASF и француски EDF са по 15 одсто удела. Ово је још једна важна улога гасовода јер они обједињују целу Европу чији је део наравно и Русија и превазилази вештачке политичке поделе које су наметнуте од стране САД. Де Гол би да је жив овим свакако био задовољан. Предвиђено је да Јужни ток – магистрални гасовод преко територије Србије пролази у дужини од 411 километара. Процењено је да ће изградња дела Јужног тока који пролази кроз Србију коштати око 1,9 милијарди евра, док ће поред тога наша земља моћи да привуче још око 1,5 милијарди евра директних инвестиција. За 25 година експлоатације, гасовод би Србији могао да донесе 4 милијарде евра прихода од такси за транспорт гаса, које наша земља годинама плаћа другим државама. Изградња ће отворити између 2.500 и 5.000 нових радних места и упослити посусталу грађевинску оперативу дајући замајац целој привреди. Јужни ток ће имати и своје јако обезбеђење јер Русија попут САД и других земаља озбиљно схвата безбедност својих гасовода. Овај пројекат ће отупети уцене ЕУ усмерене ка Србији јер ће Брисел зависити од испорука руског гаса који ће пролазити кроз српску територију. Иако су ови подаци потврђени од стране Гаспрома још 2011. године, српски медији и привредници су се одважили да их јавно представе тек недавно.6 Притисци САД и ЕУ су чинили своје. Међутим руски Гаспром тј. Гаспромњефт који је већински власник НИС-а већ увелико помажу опоравак Србије што најутицајнији медији (под контролом Запада) прећуткују. Исти ти медији и данас актуелни министар Млађан Динкић су укључени у пропагандни рат против Гаспрома још од 2008. године када су истицали да је НИС продат за мале паре или „свега 400 милиона евра."7Намерно су прећутали чињенице да је у том тренутку НИС био пред банкротом, и да су заједно са њим Руси добили и 33 милијарди динара губитка и готово једну милијарду долара дуговања! На исплату отпремнина потрошено је седам милијарди динара. Гаспромњефт је 2011. године платио још око 40 милиона евра за 5,15 одсто акција откупљених од малих акционара, и уложио у програм модернизације 500 милиона евра. При том се инвестициони програм НИС-а, без кредитних средстава која издваја Гаспромњефт, сваке године повећава (у 2010. години раст је износио 87 процената у поређењу са 2009. годином, а у 2011. години – 300 одсто у поређењу са 2010.) и обухвата модернизацију малопродајне мреже, увођење нових технологија производње угљоводоника, реализацију еколошких програма итд. У периоду од 2009 до 2011. за те циљеве је већ било потрошено 53,85 милијарди динара, враћено је око 500 милиона долара банкарских кредита, а укупан обим уложених средстава, и то без инвестиција у социјално значајне пројекте, износио је око 1,5 милијарди евра, по чему је НИС постао лидер у Србији! При том Управни одбор НИС-а је већ усвојио нови план инвестиција, чији ће пакет за наредне три године износити још 1,5 милијарди евра!8 Истовремено НИС отвара нова радна места. Само на реконструкцији Рафинерије Панчево ангажовано је око 1.600 људи. Дугорочни карактер инвестиционог програма омогућиће повећање тог броја, што је важно у ситуацији када је незапослено преко 20 одсто радно способног становништва Србије. Још један приоритет компаније је и ангажовање младих кадрова, који треба да доведу НИС међу регионалне лидере до 2020. године. Исто тако, у НИС-у је одобрена отпремнина за запослене од 750 евра за сваку годину проведену у компанији. Поређења ради, руководиоци америчког Ју Ес Стил-а који је купио Железару Смедерево за једва 23 милиона долара нису хтели ни да чују за преузимање дугова и реализацију социјалног програма за запослене.9 На први знак озбиљније кризе Американци су напустили Србију. Супротно томе Руси непрекидно улажу у Србију помажући јој да изађе из економских тешкоћа. Уколико овим подацима додамо добробит коју држава остварује градњом Јужног тока, онда је јасно да су Русија и Гаспром убедљиво највећи инвеститори у Србији! НИС је компанија за коју су били заинтересовани британски „BP", аустријски „OMV" и мађарски „MOL". Иако је Гаспромњефт имао профитабилније понуде у Европи он се одлучио за куповину НИС-а који је био у дуговима, са застарелом опремом, суочен са конкуренцијом у региону која је већ прошла процес модернизације. Куповина НИС-а је очигледно важним делом била политичка одлука чији је циљ био да Русија што брже помогне Србији пружајући јој своју братску руку. Док ЕУ има јасну стратегију усаглашену са САД, да отме Косово и Метохију и оствари профит крађом српских природних ресурса10 Русија јача Србију без икаквих условљавања. Руски стратешки пројекти попут Јужног тока спречавају даље распарчавање Србије и смирују сепаратистичке тежње које промовише Запад. У том смислу изјава Томислава Николића да „Владимир Путин треба да испуни своје обећање и да учини све да Србија стане на ноге"11 је бесмислена, јер Русија то већ чини. Пре ће бити да он и републичка влада требају да смогну снаге и једном за свагда кажу јасно „НЕ" уценама које долазе из САД и ЕУ, а затим још јаче „ДА" стратешком партнерству са Русијом, на радост свих грађана. Руси су већ урадили све да нам помогну, на нама је само да устанемо.     1 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:395881-Vucic-Odlazim-iz-vlade-ako-me-budu-kocili 2 http://pda.itar-tass.com/en/c154/513616.html 3 http://south-stream.info/index.php?id=9&L=1 4 http://mn.ru/politics/20120227/312306749.html 5 South Stream Serbia AG 6 http://www.rtv.rs/sr_ci/ekonomija/bugarin:juzni-tok-boljitak-za-srpsku-privredu_339763.html 7 http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=11&dd=08&nav_id=555974 8 http://www.nis.rs/mediji/vesti/korporativne-vesti/intervju-kiril-kravcenko?lang=sr 9 http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Kako-je-prodat-Sartid.sr.html 10 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Balfour-Priznanje-Kosova-nije-uslov-vec-politicka-realnost.sr.html 11 http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-vazno-da-putin-ispuni-obecanje-da-ce-uciniti-sve-da-srbija-qstane-na-nogeq.html

http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/08/rusiiia-srbiio-ustani.html

Sumrak idola

Sumrak idola

Ljiljana Smajlović - 06.09.2012 18:02

Izjava bivšeg britanskog premijera Harolda Vilsona iz 1964. da je sedam dana
u politici dugo vreme ("a week is a long time in politics"), s razlogom je
postala jedan od najrabljenijih klišea sveta, čija se relevantnost u Srbiji
stalno iznova potvrđuje.

Evo, na primer, Boris Tadić. Doskora apsolutnom gospodaru Srbije bilo je
dovoljno samo par sedmica posle izbora da postane gotovo groteskna i skoro
potpuno potrošena figura. I to ličnom zaslugom, a ne zbog oduševljenja novom
vlašću. Političko raspoloženje u Srbiji nipošto nije sjajno, ljudi su s
razlogom zabrinuti i nervozni, no svejedno: ni tri meseca posle izbora
većinu još nije prošlo osećanje zadovoljstva što je skinuta Tadićeva vlast.
Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati.

Zato na Tadića danas, kad negde nešto kaže, krenu povici "odakle si se ti
promolio", a blogosfera ga danima podrugljivo pita je li u međuvremenu
saznao da je izgubio izbore. Za bivšeg predsednika je rezervisan prezir što
ga čaršija čuva za pale moćnike i lažne idole. Kažu da privatno priča kako
se rukovanjem sa Hašimom Tačijem zapravo nesebično žrtvovao da bi utro put i
olakšao život novom predsedniku Srbije, kome će jednog dana zapasti da se
rukuje sa Atifetom Jahjagom.

Ali zato nema komentara kada predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc,
onaj isti koji ga je između dva izborna kruga snažno preporučio domaćoj
javnosti kao predsednika kog Srbija "zaslužuje", javno saopšti da će za
članstvo u EU od Srbije, na kraju puta, biti traženo da prizna Kosovo. Tada
se seti da je, pre nekoliko sedmica, na sajtu Novi standard, pročitao
zajapureni tekst novoimenovanog pomoćnika novog ministra kulture, koji mu se
nimalo nije dopao...

Ima neke pesničke pravde u tome što Tadić ulazi u odlučujuću bitku za
prevlast u Demokratskoj stranci baš u momentu kada "njegov" čovek iz Brisela
naplaćuje politički račun koji su zajedno pravili. Prijateljica me ovih dana
podseća kako u onoj izvrsnoj Staljinovoj biografiji od Isaka Dojčera ima
rečenica koja otprilike glasi da je čas, kada čovek pomisli da je na vrhuncu
moći i da mu više niko nije potreban, zapravo isti onaj čas kada on više
nikome nije potreban. Pre četiri godine Tadić je, uz malu pomoć briselskih
prijatelja, kod Srba stvorio opsenu da mogu i Kosovo i Evropa, i nebesko i
zemaljsko carstvo. Sve što je bilo političara na vlasti zaklinjalo se pred
građanima da ih niko iz sveta ne pritišće i da ih niko ne ucenjuje. Nekako
je još i išlo, dok se u Beogradu nije obrela Angela Merkel: već nam je i
njen govor tela više rekao o šansi da ikada uđemo u Evropu sa Kosovom (pa
makar i samo na papiru), nego smo pre toga za tri godine saznali od Borisa
Tadića i svih njegovih ministara, pregovarača i ambasadora.

Ne bi, naravno, Tadić bio tako uspešan opsenar da građani nisu želeli da im
on priča bajke, da nisu hteli da idu na birališta da, kao, glasaju i za
Kosovo i za Evropu... verovatno u nadi da će Tadić, iza kulisa, tamo negde,
bez njihove krivice i odgovornosti u tišini da završi posao, a da njima ruke
ostanu čiste. Srbi su neko vreme suspregli nevericu, ali je rok trajanja te
zablude u međuvremenu prošao. Brisel i Vašington, Strazbur i Berlin, Merkel
i Šulc potrošili su Borisa Tadića, ali nemaju razloga da plaču za njim jer
im više i nije potreban.

Tadićeva bajka bi možda i danas trajala da istovremeno nisu udarili i kriza
i nezaposlenost, i političke ucene i gumeni (ali bogami i pravi) meci na
severu Kosova. Ali je u korenu njegovog izbornog trijumfa 2008. godine ipak
bila laž koju Martin Šulc sada razotkriva. Kakve li ironije da Jelena Trivan
ovih dana, braneći se od (ne)zasluženih kritika, i nehotice otkriva svoje
najdublje uverenje: "U politici se živi od percepcije, pa je od svake laži
moguće napraviti istinu".

Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati

Da, ali samo na ograničeno vreme, i dok mehurić u kom živite traje. Ali na
duži rok baš i nije moguće od svake laži napraviti istinu, i to nije nauk
samo za Demokratsku stranku, već i za ljude koji sada nastanjuju koridore
vlasti u Srbiji. Uostalom, i Milošević je delovao potrošeno dok ga nisu
poslali u Hag, ali su mu lideri DOS-a izručenjem Hagu udahnuli novi
politički život u sudnici Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu
Jugoslaviju. A sada se svaki drugi beogradski taksista koji je devedesetih
blokirao ulice prestonice protestujući protiv izborne krađe, kune da je
Sloba bio bolji od ovih koji su došli posle njega.

Pošteno govoreći, imali su i jedni i drugi teške protivnike. Milošević im je
neko vreme prkosio, Tadić im se duže izvinjavao, ali svetske sile koje mrve
i lome Srbiju ovih nekoliko decenija nipošto nisu za potcenjivanje.
Pogledajte šta im ovih dana poručuje dobitnik Nobelove nagrade, nadbiskup
Dezmond Tutu. Traži da Toni Bler i Džordž Buš idu pred sud za ratne zločince
jer su izmislili iračko oružje za masovno uništenje i jer su se ponašali kao
"dvorišne siledžije". Tutu protestuje protiv dvostrukih merila po kojima se
meri učinak afričkih i zapadnih lidera i traži da oni koji su odgovorni za
gubitak života i patnje građana za vreme i posle iračkog rata zaslužuju da
sednu na klupu za optuženike u Hagu. "Ako lideri smeju da lažu, ko bi onda
morao da govori istinu? Na osnovu čega donosimo odluku da Mugabe ide pred
Međunarodni krivični sud u Hagu, a da Toni Bler postane uvaženi govornik na
svetskim konferencijama? Da Bin Laden bude ubijen, a Irak okupiran? Nije
pitanje je li Sadam bio dobar ili loš, ni koliko je ljudi ubio. Stvar je u
tome da gospodin Buš i gospodin Bler nisu smeli da se spuste na njegov
nemoralni nivo".

Po Dezmondu Tutuu, kom niko na svetu ne osporava ogromni moralni autoritet,
kontroverzna odluka iz 2003. o upadu u Irak stvorila je pretpostavke za
građanski rat u Siriji i mogući rat sa Iranom. No nije li, sledeći istu
logiku, nezakonito, nemoralno i nelegitimno bombardovanje Jugoslavije 1999,
bez dozvole Saveta bezbednosti, zapravo omogućilo agresiju na Irak, pod
izgovorom da "svet" ima pravo da napadne režim koji ne vlada uz saglasnost
svojih građana?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Sumrak-idola-157451.html

Процес над “црним трансплантолозима”: лекције за Србију

Процес над "црним трансплантолозима": лекције за Србију

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 06.09.2012 | 00:02

За обнављање суђења "црним трансплантолозима" у Приштини, први се заложио швајцарски правник Дик Марти. Управо он је крајем 2010. године, у својству специјалног известиоца ПАСЕ изазвао "експлозију" у европској јавности својим извештајем о чудовишним злочинима лидера косовских сепаратиста. Већ почетком лета 2011. године, предмет се фокусирао на делатност приватне клинике "Медикус" из Приштине. Она је затворена 2008. године, када су представницима ЕУ и других међународних организација постале познате тајне операције са вађењем бубрега. Међутим, Дик Марти има озбиљне аргументе када тврди да су "црне трансплантације" на Косову и Метохији процветале још крајем деведесетих година. Међутим, упркост важности тих сведочења, тешко је очекивати да ће суђење, које се спроводи под окриљем ЕУ, у административном центру Косова и Метохије, помоћи Србији и косовским Србима да бар делимично задовоље правду.Уместо тога, вероватније је да ће садашња расправа следити одлуку коју је обнародовао Међународни суд правде о статусу Косова и Метохије, тиме још једном потврђујући кризу постојећих међународних правних механизама, који су се нашли у рукама архитеката "новог светског поретка". Уз све уважавање ОУН и ЕУ, треба рећи да у данашњем свету заштита национално-државних интереса мора да се гради пре свега на спровођењу активне и суверене спољне политике, са ослањањем на војно-политичке блокове и међудржавне структуре којима ти интереси одговарају. За Србију, такав ослонац може постати само стратешко партнерство са Русијом и учешће у интеграцијским моделима које је развила Москва – од савезне државе Русије и Белорусије и Царинске уније, до Шангајске организације за сарадњу и Евроазијског савеза – а никако на моделима и институцијама Европске Уније. Разуме се да не треба одрицати да је извештај Дика Мартија постало прво тако ауторитетно сведочанство злочина, који су почињени у покрајини Косово и Метохија, од стране бораца "Ослободилачке Војске Косова" (ОВК). У свом извештају аутор се посебно дотакао теме "црних трансплантација" на Косову и Метохији, када су од мирних становника, заробљених од стране припадника ОВК, вађени унутрашњи органи ради продаје на европском "црном тржишту". По подацима Дика Мартија, "органи су неким заробљеницима вађени на албанској територији, у близини града Фуша-Круја", недалеко од престонице Тиране. "Када је хирург трансплантолог био на месту, спреман да ради, заробљеници су појединачно извођени из "сигурне куће" и борци ОВК су их без оклевања ликвидирали, а њихова тела су одмах пребацивана у операциону клинику" – каже се у извештају Дика Мартија.1 У документима које је објавила Карла дел Понте, рејон операција "црних трансплантолога" била је "жута кућа" у близини града Бурел на северу Албаније. Међутим, ни Карла дел Понте, ни Дик Марти, нису успели добити сагласност од Албаније за пристанак на вршење есхумација и других неопходних истражних радњи. Премијер Албаније Сали Бериша је јавно назвао Дика Мартија "расистом" и не знам због чега и "антисемитом".2 А један од посланика албанског парламента Шпетим Идризи, окарактерисао је наводе швајцарског правника као "инспирисане од стране Русије и Србије".3 Представници цивилне мисије ЕУ у Приштини који контролишу садашњу истрагу, показали су се још опрезнијим. По речима њиховог тужиоца за војне злочине, Мати Ратикајнена, "чињеница је да у овом случају нема никаквих доказа. Нема тела. Нема сведока".4 То јесте данас углавном тако. Али узрок таквом стању лежи у чињеници да у овом случају није постојала реална заинтересованост водећих западних земаља и међународних правних институција, да се утврди истина. Управо то је допринело да Албанија и косовске власти одбију да сарађују у истрази са ПАСЕ. Тако је преношење у центар пажње приштинске клинике "Медикус" (у којој и није било убистава са предумишљајем, нити стотина заробљених Срба, него се тамо радило "само о" финансијским преварама донора и операцијама без званичног одобрења), са геополитичке тачке гледишта било много угодније и мисији ЕУ у Приштини, него да се бавила "српском" истрагом. Наравно да и ово такође потпада под тачке за кривичне пријаве. Међутим, ово тумачење омогућава Западу, а пре свега САД, да очувају неприкосновеност свог "косовског пројекта" и главнооптужених фигура на челу са Хашимом Тачијем. Да ли неко озбиљан може веровати данашњим оправдањима Карле дел Понте, која каже да јој "НАТО и Мисија привремене управе УН на Косову и Метохији нису дозвољавали приступ важним документима, а да Албанија није омогућила истраживање гробова на њеној територији".5У стварности, она и геополитичке силе које стоје иза њених леђа, у тренутку када је она била главни тужилац Хашког Трибунала, имали су и техничке и правне могућности да доведу сопствену истрагу до краја. Међутим, ту је дошло до интервенције политичких фактора. Управо због тога се данас у Приштини максимално сме истраживати делатност израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и министарског чиновника. Главни јунаци "Марти-извештаја", као и раније, налазе се на политичком Олимпу. Што се тиче власти у Србији, крајње је време да донесу сопствене закључке поводом ових судско-правних "игранки" на српским костима.     1 http://assembly.coe.int/ASP/APFeaturesManager/defaultArtSiteView.asp?ID=964 2 http://www.balkaninsight.com/en/article/albania-pm-calls-dick-marty-racist-and-anti-semitic 3 http://www.balkaninsight.com/en/article/council-adopts-kosovo-organ-trafficking-resolution 4 http://www.bbc.co.uk/news/10166800 5 Press, 01.02.2012

http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/06/proces-nad-crnim-transplantolozima-lekciie-za-srbiiu.html

Дик Марти против архитекти косовског пројекта

Дик Марти против архитекти косовског пројекта

 

3.09.2012, 22:11

 

Фото: РИА Новости

На суђењу обновљеном у Приштини против црних трансплантолога, први пут иступа швајцарски правник Дик Марти. Реферат који је припремио крајем 2010. Дик Мартио било је прво тако угледно међународно сведочанство о злочинима које су на Косову извршили терористи ОВК.

На суђењу обновљеном у Приштини против црних трансплантолога, први пут иступа швајцарски правник Дик Марти. Реферат који је припремио крајем 2010. Дик Мартио било је прво тако угледно међународно сведочанство о злочинима које су на Косову извршили терористи ОВК.

Овај зид ћутања први пут је пробио управо швајцарскиправник, који је поседовао овлашћења специјалног известиоца Парламентарне скупштине СЕ. Што је карактеристично, шокантне чињенице је објавио представник земље која је била један од главних међународних промотера косовске независнсоти. Марти је назвао бившег политичког руководиоца ОВК, поселдњих година премијера косовске владе Хашима Тачија ни више ни мање него босом такозване Дреничке групе – невелике, али невероватно моћне групе чланова ОВК која је контролисала локалне криминалне структуре још од 1998. године. У свом реферату он је посебно дотакао тему црне трансплантологије на Ксоову – када су отетим цивилима (углавном Србима) албански терористи узимали органе за препродају на европским црним тржиштима. Према подацима Дика Мартија, органи су узимати од неколико заробљеника у клиници на албанској територији, у близини града Фуша-Круја, недалеко од Тиране. Ипак Дику Мартију није пошло за руком да добије од албанских власти пристанак на извођење есхумације и других за истрагу неопходних дејстава. По речиам тужиоца за ратне злочине цивилно-полицијске мисије ЕУ у Приштини Матија Ратикајнена, чињеница је то да у овомслучају нема било каквих сведочанстава. Нема тела. Нема сведока.

А мисија ЕУ у Приштини сматрала је да је повољније са геополитичке тачке гледишта да се не бави српским трагом, већ да пренесе центар пажње на приштинску клинику Медикус, у којој није било ни убистава са предумишљајем, ни стотина заробљених Срба, већ је постојала „само" финансијска превара и извођење операција без званичне дозволе.

Све то такође доспева под кривичне чланове. Ипак слично тумачење дозвољава Западу и пре свега САД да сачувају неприкосновеним свој косовски пројекат и његове главне фигуранте на челу са Хашимом Тачијем.

Резолуција о реферату Дика Мартија усвојена у јануару 2011. године на седници Парламентарне скупштине СЕ позвала је мисију ЕУ за Ксоово да активизира истражна дејства, не обраћајући пажњу на то које дужности заузимају потенцијални осумњичени, како би се пролило светло на криминални нестанак људи, податке о незаконитом промету одузетих од њих органа, корупцију и заверу организованих групација и криминалних политичких кругова. Ипак данас у Приштини истражују делатност максимум израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и чиновника министарства. Главни фигуранти Мартијевог реферата и даље су на политичком Олимпу.

http://serbian.ruvr.ru/2012_09_03/Dik-Marti-protiv-arhitekti-kosovskog-projekta/

Ljiljana Smajlović - Odbrana Srba

Odbrana Srba

Ljiljana Smajlović - 30.08.2012 17:27

Američki novinar, veliki kritičar Ratka Mladića, napisao tekst "U odbranu Srba". Ovaj zadihani naslov osvanuo je pre dva dana u beogradskom "Blicu", iznad izveštaja u kojem se tvrdi da je Majkl Dobs svojom "odbranom" Srba izazvao "veliku buru".

Ta bura u šolji čaja, tj. na blogu američkog specijalizovanog spoljnopolitičkog časopisa "Forin polisi", koji redovno objavljuje izveštaje Majkla Dobsa o suđenju Ratku Mladiću, a sve u okviru projekta Holokaust muzeja u Vašingtonu, nije vesnik nikakvih promena u zapadnom viđenju uloge Srba u krvavom raspadu Jugoslavije. Ni autor, zapravo, nije ni za jotu promenio svoje dosta oštro mišljenje o srpskoj odgovornosti o rat. Odvojio je malo prostora za nekoliko rečenica o tome kako nisu, eto, samo Srbi činili ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, niti su oni isključivi krivci za rat; distancirao se od "onih zapadnih komentatora koji su slikali previše crno-belu sliku sukoba", čime je sebe po automatizmu svrstao među nijansirane posmatrače, da bi na kraju uočio da je u zapadnoj politici na ex-YU prostorima postojala i poneka "protivrečnost". A onda je sve to, možda nesvesno ironično, nazvao "odbranom Srba". Bošnjačkim emigrantima je i to bilo dovoljno da ga gađaju blatom, što je Dobsa ostavilo prilično ravnodušnim: učtivo je odgovorio da mu se i poređenje Miloševića sa Hitlerom, kad smo već kod toga, takođe čini pogrešnim i preteranim.

Ovo je dobar momenat da priznam da dobro znam Majkla Dobsa još iz vremena kada je radio za "Washington Post", da smo radili zajedno i da ga smatram prijateljem. Blizu dvadeset godina raspravljamo o tome ko je kriv za rat i nismo se približili u stavovima, a ne očekujem da ćemo se ikada složiti. To svakako ne znači da Majkl nije sjajan novinar, kao što se nadam da ne znači ni da sam ja nepopravljivi srpski apologeta. Moj britanski kolega, naturalizovani Amerikanac, najbliži je onoj školi mišljenja koja drži da je Zapad kriv utoliko što nije na vreme, još negde tamo 1992, "intervenisao" da zaustavi naše ratove secesije. Oboje znamo da bi ta njegova intervencija nužno bila protiv Srba i da bi, po svoj prilici, podrazumevala da se Srbi bombama "zaustave". Ako je to "odbrana Srba", takvu smo "odbranu" kušali 1999. godine i na to više i ne vredi trošiti reči.

Pravo pitanje je sledeće: kako je moguće da je na Zapadu slika o Srbima i danas toliko crna da to 2012. počinje da nervira i Majkla Dobsa, koji o Srbima danas razmišlja samo utoliko što prati suđenje Ratku Mladiću u Hagu? Liberalno zapadno javno mnjenje pripisivalo je režimu Slobodana Miloševića mnoge grehe (od kršenja ljudskih prava, uskraćivanja političkih sloboda manjinama, gušenja slobode štampe ili nekažnjavanja ratnih zločina). Ali ako je u tome bio problem, kako je moguće da decenija sasvim drugačije, čak i po priznanju naših protivnika mirne i razumne politike, nije ni za jotu promenila stav tog javnog mnjenja? Mnogi Srbi su posle 5. oktobra olako poverovali da je rušenje Miloševića izbrisalo njihove nesporazume sa svetom. A svet još nema ni svest o tome da smo mi, celo to vreme devedesetih, manje posmatrani nego demonizovani. Proticanje vremena tu kao da ništa ne pomaže. Srbija je pod Miloševićem stekla veoma moćne protivnike, da bi većinu njih zadržala i posle njegove smrti. Kada je Svetlana Vasović-Mekina tokom intervjua za "Politiku" 2006. godine podsetila austrijskog UN posrednika za Kosovo Alberta Roana da je Milošević dva metra pod zemljom i da se njime više ne može pravdati kažnjavanje Srbije, Albert Roan je odbrusio da je i Hitler bio dva metra ispod zemlje, pa je opet Nemačka kažnjena.

Dobro je kazao jedan američki komentator - postoji mnoštvo dobrih razloga da se ne gube ratovi - vaši rivali prestanu da vas poštuju, a vaši neprijatelji prestanu da vas se boje.

Ima tome blizu sto godina da smo bili zapadni saveznici, slavljeni kao junačka mala nacija na Balkanu. Ako ste mislili da će se sjaj tog vremena prosuti po nama tokom manifestacija kojim će se obeležavati stogodišnjica Prvog svetskog rata, prevarili ste se. Kad "New York Times" uzastopno ponavlja da je dvadeseti vek počeo pucnjem "srpskog nacionaliste" na Vidovdan, onda čitalac logično zaključuje da se taj vek po Srbe završio onako kako su zbog svog nacionalizma i zaslužili. Isti je list, uostalom, iz pera svog spoljnopolitičkog urednika objavio da je žaliti za srpskim izbeglicama slično kao žaliti za nemačkim izbeglicama posle Drugog svetskog rata.        

Možda je uvek bilo nerealno očekivati da zemlje koje su bez dozvole Saveta bezbednosti bombardovale Jugoslaviju i počinile ratne zločine nad civilima, pristanu da u Srbiji vide bilo šta osim svoje kosovske pobede. Loše mišljenje o Srbima danas je deo snažnog društvenog konsenzusa na Zapadu, koji vodeći mediji izuzetno retko napadaju (u meri u kojoj se Dobsov pokušaj uopšte može smatrati "napadom" na taj konsenzus). Možemo samo da se pitamo je li Srbija morala otvorenije da se suprotstavlja vladajućoj zapadnoj verziji naše novije istorije, da je osporava i da je menja, ili je izvinjavanje Borisa Tadića bilo jedino što je smela? Bilo kako bilo, nije mnogo pomoglo. Bivši predsednik Srbije se rukovanjem sa Hašimom Tačijem mnogim zapadnim liderima  lično dodatno preporučio, ali teško da je nacija od toga imala ičega osim sramote i štete. Nije pomoglo ni to što je Beograd poslednjih godina radio sve što se sa Zapada tražilo (odustao od upotrebe sile, pregovarao, poštovao ljudska, politička i građanska prava pripadnika manjina), ni to što je bio i moralno i politički u pravu u odnosu na Prištinu. Zapadno javno mnjenje svejedno pokazuje jako malo saosećanja prema sudbini Srba na Kosovu, čak i nezavisno od toga da li su pravična praktična rešenja na kojim Brisel i Vašington insistiraju kad su odnosi Beograda i Prištine u pitanju. Nijedan vodeći medij po pravilu ne spominje da je srpska manjina na Kosovu danas ta čija su ljudska i građanska prava sada ugrožena.

Na sajtu "Forin polis", tamo gde se najavljuje idući nastavak bloga Majkla Dobsa, piše: "I Srbi su bili žrtve". Nemojte se rugati. Možda će stradanje Srba za nekoga tamo biti novo, revolucionarno saznanje. 

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Odbrana-Srba-156487.html