ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: РЕЗОЛУЦИЈА
Нови стандард, субота, 12 јануар 2013 00:49
Резолуција којом не брани ништа највише је што је Србија могла у овој политичкој парадигми. Наравоученије: променити парадигму!
Одмах да се разумемо о две ствари: прво, резолуција за коју ће у суботу гласати парламент можда је добра за хиљаду ђавола и још толико људи, али за Косово и Метохију није. И друго, у оквиру постојеће политичке парадигме, у којој се креће већи део српске политичке сцене и, још више, овдашњих елита, она није ни могла да буде боља. Идемо редом.
Резолуција коју су са неједнаким ентузијазмом потписали Тома Николић и влада, дакле, не брани ни Косово ни било какву идеју о Косову, што ће рећи ни царство земаљско ни царство небеско. Не брани чак ни оно што би од Србије остало после Косова. Она чак и не покушава да штити било какав државни и територијални интерес Србије у покрајини; она је таква да је није лако поправити ни амандманима нити је чак неопходно улазити у дубинске анализе текста да би се закључиле две капиталне ствари. Прва, да српски врх захтева сагласност скупштине да очување целовитости државе подреди европским интеграцијама. И, друга, да заштиту Срба са Косова не третира у оквиру уставног поретка и унутар граница државе, одакле се они тамо више не помињу као грађани Србије, већ као „српска заједница". Што постоји и у, рецимо, Бечу, Чикагу, чак и у Скадру.
Преведено на српски, резолуција легитимише ситуацију према којој више неће бити тог услова из Брисела који се тиче Косова а да у Београду неће бити испуњен. Она, једнако томе, очитује сагласност Србије да се њене институције повуку са севера, и да буду замењене локалним институцијама Срба, које ће бити у уставном поретку Приштине. Отуда, ко год каже како је из неког разлога морао да пристане на то, па и да му се поверује, али свако ко каже да таквом резолуцијом штити интересе државе и нације – тај опако лаже, тај подцењује интелигенцију грађана и тај жртвује судбине Срба са Косова зарад сопствених политичких пројекција – и свему томе лека нема у овом животу.
Истини за вољу, има ту – посебно у преамбули и образложењу резолуције – и елемената који би целу ствар требало да држе у оквиру српског устава и резолуције 1244, помиње се и територијални интегритет и сл. Све то, наравно, јесте у јасној контрадикцији са два поменута суштинска момента као и са експлицитно изреченим ставом да ће се спровести бриселски договори Борка Стефановића, који подразумевају границу између Косова и Србије и косовско држављанство за тамошње Србе.
Проблем је, наравно, што се та чаша јасније види као полупразна него као полупуна, колико год нас Дачић уверавао да је не само пуна већ је и с пеном. Наиме, кад се та контрадикција сагледа у контексту политичких снага на терену – где је Србија очигледно слабији партнер – тада је јасно да се њен интерес може штитити само тиме да у резолуцији нема поменутих елемената дезинтеграције државе, као што се не може штитити тиме да уз такве елементе постоје и они интегративни. Једноставније, кад се неки српски преговарач позове на то да су у том документу поменут устав Србије и резолуција 1244, друга страна ће му рећи да је то тачно, али да у том истом папиру, који је сам писао, стоји и да су му ЕУ интеграције важније и од Косова и од живота тамошњих Срба, као и да се сагласио са аутономијом за север унутар приштинског поретка. А то ће све скупа рећи да би овако написана резолуција, када би однос снага био другачији, вероватно Србима давала и боље изгледе. Или, још једноставније, ако сте слабији партнер, тада покушавате да у одређивању пропозиција за двобој извучете више за себе него за противника, не сумнајући да ће он своје адуте у самом двобоју искористити пре него ви своје. Србија, међутим, чини управо супротно.
Отуда, Србија својом резолуцијом не игра на победу, не игра ни на нерешено, ни на одлагање двобоја, већ безглаво улази у меч који губи већ у одређивању пропозиција, које она широком руком ставља у корист свог противника. Зато она својом резолуцијом у њеној коначној форми која ће се појавити пред посланицима, за разлику од њене прве верзије, не брани ништа, већ само ствара утисак о две реалности, о којима се излануо Николићев саветник Марко Ђурић. Елем, према том концепту, Приштина ће себе звати државом, Србија ће је звати аутономијом, док ће се цео свет, укључујући и Србију, према Косову понашати као према држави. И то би било све о томе шта косовска резолуција јесте и шта значи.
ШИРИ ПЛАН Ако, међутим, ствари поставимо у нешто шири план од самог текста резолуције, лако ћемо доћи до закључка да она – с обзиром на однос снага, стање државе, и посебно у оквиру политичке парадигме у којој се креће већи део српске политичке класе и друштвених елита – и није могла да буде боља. О томе доста поуздано сведочи и уздржано незадовољство њоме које очитују и Брисел и Вашингтон, који опет, уз пословичну потребу да Београд држе у страху и стрепњи, шаљу једноставну поруку: не заносите се, ипак сте ви на терену више легли на руду него што сте спремни да у резолуцији признате. Речју, политичка парадигма у којој се креће Београд налаже да је ова резолуција максимум, па и нешто преко тога.
Ако бисмо на овај начин хтели да амнестирамо Николића, Дачића и Вучића, можда би нам и пошло за руком уколико бисмо добили позитиван одговор на неколико питања. Да ли ће, наиме – када уочи јуна Немци за давање датума за почетак преговора са ЕУ испоруче услов да Србија са Косовом потпише уговор о добросуседским односима и пружи сагласност за улазак Приштине у УН – Србија бити јача и спремнија него данас да се одупре и каже не? Хоће ли је њена данашња косовска резолуција учинити спремнијом да се одупре онима који јој буду тражили Војводину или ће признати границе северне покрајине уз тврдњу да је то последња црвена линија и да даље од тога не може? Хоће ли се можда у оквиру те парадигме супротставити захтевима за широку аутономију Рашке области или ће захтевати аутономију за „српску заједницу" у оквиру „независног Санџака"? Хоће ли после ове резолуције моћи да се ефикасније супротстави онима који Србији не дају да промени економски модел, који је, уз аплаузе странаца и целе њене елите, тера у 19-вековно сиромаштво?
Не, не постоји ништа, ниједна тачка у оквиру постојеће политичке парадигме – а та парадигма одређена је Србијом окренутом ка ЕУ – чему ће земља моћи да се супротстави странцима кад јој поново буду тражили, ништа чему ће се успротивити више него што се данас супротставља суштинској државности Косова. Отуда, чињеница да се у оквиру постојеће политичке парадигме није могло више са косовском резолуцијом може да послужи тек за разумевање ствари, али тешко да може да послужи као оправдање политичке класе или као разумевање неког њеног блиставог плана са одложеним дејством. Нема плана, само пуко преживљавање.
Питање је дакле по чему би овај пристанак на косовску државност, могао, као смислен тактички потез, да у будућности окрепи Србију толико да она за шест месеци или годину дана постане јача и да са више одлучности брани Војводину, Рашку област или своје право да економију устроји како мисли да је за њу најбоље? Шта је то чему се Србија нада? Шта чека? Због чега би пристанак на косовску државност био смислена исплатива жртва, а не израз инерције и ноторне слабости? Хоће ли у међувремену Србија постати јача парама од Шеикове куповине српског пољопривредног земљишта? Или од Шеикове Звезде у Барију 2021. године? Или од тезе којом се истичу овдашње учене будале како ће Србија све изгубљене територије вратити чим економски ојача, заборављајући само мали одговор на још мање питање – а за чије је бабе здравље до сада економски слабила?
Тачно је дакле да у оквиру постојеће политичке парадигме Србија није могла да има бољу резолуцију, тачно је да у том оквиру сутра неће моћи да има бољу резолуцију ни за Војводину ни за Рашку област, тачно је да у тој парадигми Србија данас не може ни да се поштено наједе. Али, дођавола, шта онда Србија ради у тој политичкој парадигми у којој не може ништа да уради за себе, ни данас ни у перспективи?
ЈОШ ШИРИ ПЛАН Да би се одговорило на то питање, потребно је ствари поставити у још шири план. Наиме, док, са једне стране, Вашингтон и Берлин Београду испоручују своје косовске захтеве, са друге, на Србију шаљу тајфун, који прети да ће реконфигисати целу политичку сцену. Сам утисак да ће на њој многи заспати веома моћни, а пробудити се молећи за милост створио је прву несигурност, која је данас ескалирала у стање хистерије широм политичке сцене. Управо је зато Вучићу дато да ухапси Мирослава Мишковића, што је била порука за све. Јер, ако је ухапшен Мишковић, који је много крив и много моћан, зашто не би био ухапшен и неко ко је исто толико крив и много мање моћан, и зашто, на крају, не би био ухапшен и неко ко је потпуно невин ако је мање моћан од Мишка. Претња да нико није сигуран појачана је вађењем Дарка Шарића из неког америчког нафталина, дакле човека који је посејао милијарде прљавих евра по Србији, о које су се огребали толики да од те игре великих бројева не могу бити безбедни чак ни они ретки који се огребали нису (ако се разумемо).
Механизам тог ширења страха од политичког тајфуна налаже да се сви понашају исто: и они који су криви, и они који то нису; и – што је још важније – и они којима разлози за живот леже у банци и они којима је то исто у глави. Отуда тај механизам који је од Вучића направио најопаснијег човека у Србији брише све границе – између лопова и поштених, између патриота и издајника, између нормалних и лудака, између неба и земље, чак и између оних који хапсе и оних који ће бити хапшени. Тај механизам финално кретенизује политичку Србију претварајући је у густу, монолитну смрдљиву кашу – у њој је једнако логично да се Чеда Јовановић изјашњава о „новом патриотизму", колико је и логично да погубљени свет по порталима Коштуницу оптужује за издају; у том свету нема разлике између Соње Бисерко и Томе Николића; у њему би многе обрадовала вест да је ухапшен патријарх; у њему су издаја Косова и борба против корупције једнојајчани близанци, које не разликује ни рођена мајка.
У том сасвим излуђеном свету један Ивица Дачић – човек за кога бих рекао свашта пре него да је глуп – замера Србима на Косову зашто су се, дођавола, уопште качили за Србију уместо да су одмах направили институције своје аутономије на северу. У том полому народа и ума као једина правилност функционише то да што ујутро новине више прозову функционера Ивицине странке за станове, сатове, њиве и ланчиће, то се исти ти увече утркују који ће понудути више Тачијевом Косову. И отуда ће – држите ме за реч – у суботу у скупштини највише за резолуцију кидати они; кидаће као да им је задње, јер им и јесте задње.
И ту више ништа није прескупо, ништа није ненормално: чак ни то да влада, која је парламенту послала усаглашену везију своје и Николићеве резолуције, на своју руку из ње избаци договорени део у коме се помиње усвајање закона о суштинској аутономији Косова. У таквом степену окупације, која би се у својој посуновраћености лакше дала поредити са екстатичном Зафрановићевом „Окупацијом у 26 слика", него са ироничним „Строго контролисаним возовима" Јиржија Менцла, отуда је важно разумети најважније. Србија мора да изађе из своје ЕУ политичке парадигме, уз све ризике да изван ње може да погине, али и уз – то би морало да утиче на одлуку – нула шанси да унутар ње преживи. И то показује и ова и све будуће декларације: унутар ЕУ парадигме Србија данас не може ништа, и не постоји ништа од чега она није слабија.
Наравно, важно је и разумети да одупирању свакој окупацији претходи политичка одлука, али да само постојање такве одлуке не значи прекид окупације, утолико пре што је и овако кукавној Србији данас још увек много више храбрих него мудрих. А отуда би можда било добро знати још неколико ствари.
Прво, иако због резолуције и још којечега не треба престајати критиковати и притискати ову власт, она није главни инструмент окупације. Тај инструмент су српске друштвене елите, и зато антиокупацијски покрет мора да има веома широк захват уз свест о томе да смена ове власти не значи крај окупације, док ће смена елита значити управо то.
Друго, нису сви исти, чак ни међу онима који нам се не допадају, чак ни међу онима који нам се уз много разлога гаде.
Треће, међу онима који разумеју окупационе прилике има и оваквих и онаквих, и корисних и штетних, али су међу онима који не разумеју сви штетни.
Четврто, они који хоће да преживе по сваку цену често се понашају исто, али међу њима има оних који би преживели јер имају план да потроше паре и оних који би то исто да би нешто покушали да ураде.
Пето, ако не умете да их разликујете, само се распитајте који је међу њима лопов.
Шесто, не падајте у искључивост да поверујете свакоме ко није лопов.
Седмо, српски патриоте којима је губитак и луда погибија једини доказ љубави за отаџбину, посебно они који на то позивају друге, живе са кредом да је само мртав Србин добар Србин, по чему прилично личе на усташе.
Осмо, окупљањима искључиво према методама борбе, а не према циљевима склони су углавном глупаци, а то ће рећи штеточине.
И, на крају, зашто све то пишем. Зато што би се ова резолуција могла показати као рђав папир за одбрану Косова и добра прилика за окупљање поред осталог и за одбрану Косова. Уверен сам да ћемо се изненадити ко ће све тамо бити. И ко неће.
http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-rezolucija.html
