Матија Бећковић: Могли бисмо више да се побринемо за зубара у сваком селу него за Европу

 

понедељак, 06. јануар 2014.

Матији Бећковићу питања нису потребна, ту су само да би се испунила форма интервјуа. Не даје их често, али за наше новине је пристао, што је за нас велика част и још већа обавеза.   Као и увек, одговори су негде између озбиљности и цинизма. Кратки, јасни, болно истинити. У центру свега, једна реч - Косово... Како ће вам у Србији изгледати Божић, с обзиром на то да је Божић Бата из Брисела донео датум за почетак преговора? - Колико чесница, толико ЕУ звездица. Што више варница, то мање граница! Колико жара, толико пара! Колико дима, толико датума! Колико (косовских) божура, толико (бриселских) евра! Да ли је бриселски Божић Бата био нешто љут на Србе са Косова, па им је одузео и оно што су до Бриселског споразума још једино и имали - илузију да је Косово Србија? - Положај Срба на Косову је и из Београда и из Брисела могуће само замишљати. И Београду и Бриселу је заједничко то што о томе немају појма. Веома су добронамерни, али са што веће дистанце. Замишљамо како живе, а нисмо сигурни ни да ли постоје. Да ли нас Европа сада више цени јер смо све што је тражила дали или нас презире што смо јефтино продали своју историју и народ зарад шачице пара из њене касе? - Незаинтересованост и глупост једини су одговор на то питање. Ако није једно, онда је друго. Почетак и крај тог проблема је - равнодушност. Гледајући кроз призму њиховог новчаника, може се видети и колико се уносе у наш случај. Европа је за само три-четири године, уместо Косова, постала најскупља српска реч. Ко јој је подигао цену? - Само да се не деси кад младожења стигне на белом коњу да невеста напуни сто година. Можда бисмо могли више да се побринемо за зубара у сваком селу него за Европу. Овакви какви смо - нисмо за показивање. И не требамо ни Богу ни људима. Чекајући велико, запостављамо мало. Морали бисмо се што пре умити, поправити зубе, научити азбуку. Да не буде кад закуцамо на европска врата, да нам кажу, ако су вам чисте чарапе, изујте ципеле, па уђите, а ми да кажемо: "Не хвала, журимо, нећемо да улазимо." Да ли ћете ви царевати на екранима као председник јер сте обећали да ћете се кандидовати када будете млађи? Да ли се припремате за ту функцију и да ли ваше време тек долази? - Тешко би било и Титу после Тита бити Тито. Ако бисте постали председник, да ли бисте и ви као ваш унук Лука правили списак издајника? Он је Јуду, Вука Бранковића и голмана Стојковића почастио титулом издајника. Слажете ли се са његовим избором или је ваш списак већи? - Издаја је некад била усамљена појава, а данас је то грађанска обавеза сваког култивисаног, свесног и лепо васпитаног човека... А поготово успешног, који држи до себе и не мисли само на себе, него и на будућност своје деце. Свет изгледа жури да награди Дачића заједно са Тачијем Нобеловом наградом за мир што ће косовски Срби живети у независној држави Косово. Има ли ироније у томе и чиме бисте их ви наградили? - Морају бити нечим мотивисани. Тако се уместо шаргарепе и златног котлића појавила - Нобелова награда. Сваки човек је од крви и меса и воли да буде нечим мотивисан. И Нобелова награда је за људе. Дачићу и Тачију смеши се Нобел, а за Мила Ђукановића је готово извесно да ће ући у Гинисову књигу рекорда по дужини владавине без краљевског трона. Ко му је ставио круну на главу? - Ризик је само доказ да смо успешни. Какав си ти "риск-тејкер", ако још ниси продао ни рођену мајку. Да ли му је Србија ту продају опростила почастима приликом недавне посете, односно заборавила да је српски народ претворио у националну мањину? - Сваку љубав прати одређени проценат слепила. Да ли је обновљена љубав толико јака да је Београд заборавио да га пита за положај српске мањине и угроженост права на језик? - Сва срећа да је од Подгорице до Београда путовао авионом, тако да је то путовање трајало свега десет година. Да је путовао кочијама као Моцарт, ко зна да ли би икад стигао! Да ли су се због такве политике Мила Ђукановића и његових следбеника српске просветне и политичке идеје из Црне Горе повукле у Републику Српску, па је она постала чувар српске духовности? - Не бих о томе говорио јавно. Чисто ради урока. Не би ваљало да се прочује да се духовност игде помиње и још негде постоји. А замислите да ми се омакне па да кажем да је и ЦГ = РС. Да ли је то разлог што је можда Његош данас већи у РС него у Црној Гори и Србији, па сте му у Андрићграду недавно и споменик открили? - И са споменицима треба бити опрезан. У Суботици је већ један нестао. А чуо сам да је неко у последњем тренутку примећен како се, са све најмодернијом опремом, вере уз Победника на Калемегдану. Недавно је представљено и реиздање ваше књиге "Метак луталица". Како вам изгледају песме из ране Бећковићеве фазе? - Тестирао сам себе колико сам самољубив и фасциниран собом. Чини се да је било разлога што сам наставио да пишем. Тврдили сте да је време када сте почињали било тешко. Чини ли вам се да је то време у поређењу са данашњим ваздушна бања за писце? - Чим сте се одлучили да будете писац, на невиђено сте пристали на све. За тако безумну одлуку свако мора да сноси последице сам. 'Ајде да се родио негде другде, па и да пише. А не да недужни народ плаћа само зато што неко у толикој беди није смислио ништа паметније него да пише. И сад јадни народ то треба да плаћа из свог џепа! Библиотека Ко ће за 50 година ићи у библиотеку? - Зависи да ли ће у библиотеке унети видео-игрице, теретану и органску храну. Како ће изгледати фото-робот читаоца за 100 година? - Имаће фармерке (беги) спуштене у струку да му се виде гаће. А из гаћа ће обавезно вирити гајтан. И "ајпед". Да ли се спремате да Његоша читате на неком мобилном телефону? - Ако је вечан, сви екрани ће бити његови. Вечност и будућност одавно царују на екранима. А Његош је обоје. Кћерка Оља За Ољу Бећковић, нашу несумњиво најутицајнију новинарку, рекли сте да нема домаће васпитање. Осећате ли се одговорним због тога? - Није требало да реагујем тако исхитрено и сву одговорност преузимам на себе. Касно сам се сетио да ништа мање од родитеља нису одговорне школа, месна заједница и омладинска организација. Па и кућни савет. Слађана Вукашиновић (ПрессРС)

 

(Ne)podobne žrtve

(Ne)podobne žrtve

Objavljeno u: Komentar nedelje

      22 Decembar, 2013 Nedjelja u 11:50

 

NEMA ideologije, politike, programa, čija bi važnost opravdala pucanje u telo deteta, žene, starca. Tako nešto u konačnoj izvedbi uvek doživi poraz. Vojska koja ubija decu može da dobije rat, ali uvek, bez izuzetka, izgubi mir. Pre ili kasnije.

 

U ovdašnjim ratovima devedesetih ponovljene su neke od najstrašnijih scena iz velikog ubijanja u Drugom svetskom ratu. U ovom slučaju reč je o Kosovu. Među onima koji su na tom prostoru počinili zločine bilo je i Srba. I tu nema opravdanja. Onaj ko, sa srpskom trobojkom na kapi, može da povuče obarač i saspe deset metaka u telo žene ili deteta nema ništa sa Milošem, Stepom, Putnikom, Mišićem… On je njihova negacija, on je sramota Srbije i Srba. Srbija se takvih odrekla u tužilaštvima i sudovima, u javnosti i u medijima. Jesu li drugi na ovaj način „sahranili" svoje zločince?

Beograd je, pre neko veče, otvorio jednu od svojih kulturnih institucija – Kulturni centar Beograda – i tu, u srcu grada, instalirao repliku dnevne sobe albanske porodice Bogujevci, sa Kosova i Metohije, stradale od strane srpske paravojne grupe „Škorpioni", marta 1999. godine. Jeziv zločin. Preživelo je troje mališana. Danas su to odrasli ljudi, državljani Velike Britanije. Njih troje su autori izložbe; zatražili su i dobili mogućnost da Srbima, u njihovom glavnom gradu, predstave porodičnu tragediju. Za taj zločin srpska država osudila je izvršioce. Eno ih u zatvoru i na poternicama. Izložbu je otvorio Ivica Dačić. Snažna poruka prisustvom, veliki prostor za tumačenje. Veći deo srpske javnosti drži da je ova izložba, uz sve poštovanje za mrtve, ipak provokacija, ukazivanje na Srbe kao jedine zločince. Izložba je, ponoviću, postavljena u Kulturnom centru Beograda. Na stranu pitanje šta ovakva postavka ima sa kulturom.

Mašinski inženjer Dragan Cerović bio je, do bombardovanja Srbije od strane NATO, u sistemu Elektroprivrede Srbije, sa radnim mestom na Kosovu. Svestan da Srbi zaboravljaju brže nego što pamte, 2001. godine, zajedno sa Draganom Pešićem, najpre je napravio publikaciju, a onda i izložbu fotografija sa temom stradanja radnika elektroprivrednih preduzeća na Kosovu i Metohiji. Ubijeno ih je 50, kidnapovano 27, u ogromnoj većini Srba, ali i Albanaca i Muslimana koji su Srbiju doživljavali kao svoju državu.

Dragan je izložbu, možda nećete verovati, najpre ponudio Kulturnom centru Beograda. Odbili su nakon nekoliko minuta razgovora, nisu hteli ni da ga saslušaju.

Ovogodišnji Oktobarski salon otvoren je debatom „Živi logor smrti", zasnovanom na ideji da se u istu ravan stave nemački koncentracioni logor na Sajmištu, u vreme Drugog svetskog rata, i logor u Omarskoj kod Prijedora, iz rata nastalog raspadom Jugoslavije. Prvi su držali nacisti, drugi Srbi, u prvom je ubijeno (uključujući okolne lokacije) 32.000 Srba i 8.000 Jevreja. Kako se to stratište može dovesti u istu ravan sa Omarskom znaju, izgleda, samo ovi iz Kulturnog centra Beograda. Naime, oni su organizatori i Oktobarskog salona.

Nema svrhe da se pitate da li je u Prištini moguća izložba o zločinima Albanaca nad Srbima. Pravo pitanje je ko Kulturnom centru Beograda daje snagu da žrtve u ratu na Kosovu razvrstava na podobne i nepodobne. I kako se zove takva rabota?

Piše: Ratko Dmitrović za novosti.rs

 

 

ЛАВРОВ: КАКО ЈЕ ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЗАТАШКАО АМЕРИЧКУ ПРЕВАРУ СА "РАЧКОМ" ….

13. децембар 2013. од M.N. Оставите коментар

 

Сергеј Лавров: Представнике ЕУ сваког пута подсећам на Рачак и бомбардовање Србије

Сергеј Лавров- о непријатној истини (за Запад)…

(Росијскаја газета, Москва, 19.11.2013)

Руски министар спољних послова, Лавров, је  дао"Росијској газети" веома опширан интервју о питањима руске политике, дипломатије, заштите руских дипломатских представништава у свету, итд., а овде следи само један његов одломак.

"… Многи експерти сматрају да смо у Југославији [1999 г.] добили шамар. Али, ето – сада како изгледа, преговори о Сирији су постали прекретница. О чему се, у ствари ради? Да ли је могуће да су западне државе најзад схватиле да је једноставно немогуће решити читав низ питања без Русије?

Лавров: Ту се ради о комбинацији фактора. Не слажем се са онима који сматрају да смо ми на Балкану током југословенске кризе добили некакав шамар. Ми смо се достојанствено понашали. Мада ја с тим нисам имао везе – али онај десант из Источне Славоније на аеродром Слатину је имао отрежњавајуће дејство. Свакако – она одлука да се  Југославија бомбардује јесте била шамар међународном праву.

Амерички амбасадор Вилијам Вокер, оперативац ЦИА вишедеценијским искуством у превратима широм света…

На тај начин, ситуација у Рачку је постала нека врста окидача. Ми смо инсистирали на истрази. Истрагу је на себе преузела Европска унија. Они су од групе финских патолога наручили извештај. Извештај је био написан и предат Европској унији, а она га је предала Међународном трибуналу за бившу Југославију.

Ја сам тада радио у Њујорку, и у Савету безбедности УН тражио да нас са тим извештајем упознају, јер – примена силе без одобрења Савета безбедности се умногоме ослањала на оне догађаје којима је тај извештај и био посвећен. ЕУ нам је одговорила да је тај извештај тада већ постао својина Трибунала. Резултат тога је био да су нам дали само резиме тог извештаја – а из њега не можеш ништа схватити. Ипак, нешто [из извештаја] је процурило у штампу, у којој су се цитирали и делови тог извештаја. Они су буквално говорили да [мртви] уопште нису били цивили, као и да су сви лешеви пронађени у Рачку били [претходно] пресвучени, а да се места рупа на одећи не поклапају са местима рана на телима. Такође, [међу лешевима] није нађен нико ко је био убијен из непосредне близине. Па ипак – све до сада, без обзира на то што ја сваки пут потежем то питање [увида у сам извештај], сам извештај нам не показују.

 

Хелена Ранта, фински патолог- њен извештај је заташкан, модификован и фалсификован од стране трибунала и западних сила…

Што се тиче преговора о Сирији, сматрам да на њих, ипак, има утицаја огроман замор и негативни став јавног мњења западних земаља после свих догађаја у Југославији, Ираку и Авганистану. Из Ирака се отишло, оставивши га у далеко горем стању него пре инвазије. У Авганистану ће се десити исто. Ма, тамо је само производња наркотика десет до петнаест пута већа него пре доласка [страних] трупа.

И Либија је, такође, оставила утисак на све. Тамо цивилно становништво сада нема никаква права. Држава је де-факто подељена у три провинције у којима се са оружјем у рукама џапају неки `момци-ратници`…"

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

(Стање ствари)

http://facebookreporter.org/2013/12/13/%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%B2-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D1%85%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BB-%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B0/

Емил Влајки званичницима "запада": Шта хоћете? Због чега хоћете да вас волимо? НАТО је бомбардовао Србе, демонизирао их...

Шта хоћете? Због чега хоћете да вас волимо? НАТО је бомбардовао Србе, демонизирао их...

08.12.2013. - Потпредседник Републике Српске

На Првој научно-стручној конференцији која је одржана у Градишци у организацији Европског дефендологија центра Бања Лука, Центра за стратешка истраживања националне безбедности Београд и Удружења приватних послодаваца Републике Српске Бања Лука, је одржан округли сто на тему "Партнерска сарадња Републике Српске и Републике Србије са тежиштем на безбедност и економију".

Циљ ове и будућих конференција је унапређење веза Републике Српске и Србије у свим областима као и изналажење конкретних модела унапређења односа у свим областима. На конференцији је учествовао и потпредседник Републике Српске, Емил Влајки који је изнео свој став и запажања, као и 25 еминентних стручњака из научне, безбедносне, економске и привредне области, а као што су: Стефан Каргановић, Раде Биочанин, Предраг Дашић, Слободан Наградић, Даниел А. Романо, Џевад Галијашевић, Слободан Нешковић, Петар Кунић, Младен Бодирожа, Марко Тодоровић, Винко Перић, Милутин Ђуричић, Драган Колев и многи други. На отварању конференције потпредседник је у уводном излагању упознао присутне са геополитичком ситуацијом у односу Републике Српске, Србије и Русије са освртом на ЕУ и НАТО.

Уводно излагање потпредседника Републике Српске Емила Влајкија:

- Увек сам се бавио политичком економијом и не могу никада запоставити ни политички ни економски моменат, а ја сам по свом основном образовању завршио параелно факултет политичких наука и економскми факултет, али касније сам се усмерио на политичке науке које сам магистрирао и докторирао и сада сам на функцији потпредседника Републике Српске. Милсим да је у овом часу политички моменат најбитнији за разумевање онога што ће се дешавати и што ће можда омогућити да овај и слични скупови успију, као што ће можда и онемогућити да се овакви скупови више никад не одрже. Ово је врло тешко време и могло би се рећи да се у овом часу води борба на живот и смрт. Води се борба у том смислу, иако постоје, мада више на папиру него у стварности, специјалне паралелне везе између Републике Српске и Србије. Може се врло лако десити да се те везе прекину и да Срби са једне и друге стране Дрине крену у супротним смеровима, да не кажемо непријатељским смеровима једни према другима. То је једна реална опасност која се у овом часу догађа и која нажалост има више шансе да успе него да се српско пријатељство са једне и друге стране Дрине, између осталог пословни, политички и сваки други односи успију и да буду оно што би било природно, а то значи једно спајање или стапање свега онога што јесте дио српског народа са једне и друге стране Дрине.


Дакле ствар стоји овако. Ви сте сви свесни да су главни и други медији у овом часу, а и неки електронски медији почели медијску кампању за улазак у НАТО. Ја то не причам због тога што сам ја против НАТО-а посебно, мада јесам. Иначе ја сам живио у НАТО земљама преко двадесет година, према томе мени то не смета, отприлике нисам се превише осећао угроженим са оне друге стране. Додуше задњих десет година било је једно међувреме где практично ова друга страна није представљана никакву опасност.

Али сада од како је на челу Руске Федерације дошао онај ко је требало да дође, односно председник Путин, који је донио достојанство у односу на оно што је било за време Јељцина или Горбачова. Сада се ствари веома компликују. Оне се компликују због тога што се у овом часу води права битка и на подручју Србије и на подручју Републике Српске за улазак у НАТО. Није ствар у томе што неко хоће да уђе, већ што се води пропаганда да се уђе у НАТО, посебно у Републици Српској.


Нажалост свеучилишни професори који су на Факултету политичких наука врше отворену пропаганду у корист НАТО-а, а исто тако и медији у Републици Српској који пишу читаве серије чланака о предности уласка у НАТО. Као што знате, они то јавно објављују, а то су "Глас Српске" и "Независне новине" и неки електронски медији који то мало прикривеније раде.

У чему је проблем да се уђе или не уђе у НАТО? Проблем је у томе што Срби сада имају избор. Република Српска нажалост није држава, али има доста карактеристика државе, више него неке друге на свету. И Република Српска и Република Србија су у тешкој економској ситуацији. Та тешка економска ситуација се не може решити некаквим хапшењима која се сада у Србији спроводе и које се демагошки прави као нешто јако посебно, него се може решити помоћу финансијске помоћи. Та финансијска помоћ не долази са запада. Ја сам недавно разговарао са неким званичницима "запада" и они су ме питали зашто ми не волимо НАТО и "запад". Ја сам рекао шта хоћете?! НАТО је бомбардовао Србе, демонизирао их, откидао територије, уцењивао итд. Због чега хоћете да вас волимо? Али сам рекао и следећу ствар. Убаците у Републику Српску рецимо две милијарде евра и ја ћу постати први натовац на подручју Републике Српске. Они су рекли, знате потпредседниче ми немамо пара имамо кризу, ми то не можемо урадити. Онда сам рекао, па добро шта хоћете? Не дајете никакву помоћ. Унутар БиХ од пристигле помоћи у протеклих двадесет година, свега 17% је било за Републику Српску. Дакле, чак сте се маћехински у том економском смислу односили према Републици Српској. Због чега хоћете да Република Српска пристане на НАТО? То је то што је тај НАТО, или запад, урадио за Србе било са једне, било са друге стране Дрине. А треба да се уђе у ту неку ЕУ која више ни сама себе не може да издржава.

Са друге стране, они који истински пружају финансијску помоћ у овом часу, колико год да је она минорна, то је капитал који улази у Републику Српску од стране Русије и са друге стране помоћ у облику Јужног тока и неких кредита који ће вредити милијарде евра. Али у чему је проблем. Проблем је у томе што Руси врло јасно кажу. Нема никаквих проблема да ви уђете у ЕУ, у коју ми никада нећемо ући, ни БиХ ни Србија, узгред речено, него је проблем у томе што ако ви уђете у НАТО ми прекидамо сваку помоћ. А ако Русија прекине помоћ у овом часу Републици Србији у којој постоје снажне тенденције да се минира Јужни ток, онда Србија нема никакве перспективе и економског развоја, а ако Србија опет остане неутрална као што пише у Уставу, а БиХ уђе у НАТО, односно надвлада један глас бошњачке опције која је, мислим пронатовска, као и хрватска опција у Федерацији БиХ јер су њихова браћа Хрвати са друге стране већ у НАТО-у. Практично неће бити више никакве везе између Републике Српске и Републике Србије. То је оно што хоћу да кажем и то је тај неки рефернцијални оквир унутар којег се овај скуп или слични скупови одржавају.

Према томе имамо избор. Или ћемо ићи према једној фикцији за коју чак западни економисти кажу, ако БиХ икад уђе у ЕУ, то ће бити за 20-25 година, што би се практично рекло, то је шега од перспективе. Са друге стране, неће никад ући зато што не улази ни Турска. Турска не улази због тога што ЕУ није луда да преко Турске дође ко зна колико десетина, стотина хиљада људи који припадају једној другој цивилизацији и које ЕУ практично не жели. Према томе она практично из истих разлога не жели ни БиХ те је очито јасно да и по недавно спроведеном попису у овом часу Бошњаци надмашују и Србе и Хрвате заједно.

Дакле имамо избор. Или да се они који имају свест о ономе што ја говорим, да идемо према тамо где има капитала, где има ресурса, где има тржиште, а то је ова источна страна, или да се бавимо неким фикцијама према западу и да једна мала категорија становништва која је потплаћена, а то врло одговорно говорим, врши пропаганду за одлазак према ЕУ која ће "добро" живети, а ови сви ће цркавати и бити и под влашћу једне друге цивилизације, која није наша цивилизација. Ово би био један референцијални оквир.

Вања Савићевић,

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=51298&Sta-hocete-Zbog-cega-hocete-da-vas-volimo-NATO-je-bombardovao-Srbe%2C-demonizirao-ih...#.UqSOsuI6xK1

Stalna primena teorije o dva kamiona ustaša

Stalna primena teorije o dva kamiona ustaša
<http://bigportal.ba/stalna-primena-teorije-o-dva-kamiona-ustasa/>


Objavljeno u: Komentar nedelje
<http://bigportal.ba/kategorija/komentar-nedelje/>

29 Novembar, 2013 Petak u 9:20



Problem hrvatskog društva, odnos prema ustaštvu, leži u činjenici da
ogromna većina tog društva misli da Hrvatske kao samostalne, nezavisne
države ne bi bilo bez ustaškog pokreta. Takav stav prožima hrvatsku
inteligenciju, takav stav se odavno ne skriva, uprkos ustavnom određenju da
je Hrvatska utemeljena na antifašizmu



Ništa se tu promeniti neće, Hrvatska i dalje klizi u prostor u kojem
dominira mržnja, netolerancija prema svakoj posebnosti, naročito srpskoj.
Hrvatsko društvo je poraženo, hrvatska inteligencija po ne zna se koji put
pokazuje da je njen stepen intelektualne slobode baždaren na liniji srpskog
prefiksa i svake srpske imenice. Hrvatska uzmiče pred ustaštvom koje se po
toj državi širi kao magla. Niko ga ne zaustavlja, niko se ne opire zlu i to
ćutanje moglo bi da se pretvori u nešto veliko i opasno.

Ko brani čast Hrvatske Sve informacije koje stižu iz Hrvatske govore da
tamošnji Srbi – ono što je od njih ostalo nakon genocida u Drugom svetskom
ratu i etničkog čišćenja u prvoj polovini devedesetih – žive u danonoćnom
strahu. Ko god od Srba ima mogućnost da se iseli iz Hrvatske, taj beži
glavom bez obzira. Atmosfera stvorena divljanjem sledbenika Ante Pavelića
pretvara Hrvatsku u sigurnu kuću za sve kojima je Srpstvo, kakav god oblik
da ima, prva, najveća i najslađa meta. Državne deklaracije o slobodnom,
demokratskom društvu spaljene su u Vukovaru, Zagrebu, Udbini, Zadru, Rijeci…
Ko danas brani čast Hrvatske? Ko se isprsio pred Šimunićem, Tompsonom,
Stožerom za hrvatski Vukovar, raznim udrugama dragovoljaca… ko stoji ispred
te gomile šovinista i pokušava da stvori kakav-takav privid da je Hrvatska
nešto drugo od onoga što zaista jeste? Tri novinara i jedan pisac. Malo za
selo, kamoli za jednu državu. Svi ostali ćute. Boris Dežulović, nekada
novinar „Ferala", očajan što je skoro sam, što jedini u hrvatskoj javnosti
aktuelne pojave naziva pravim imenom, odlazi korak dalje i današnje ustaše
naziva običnim kukavicama. Izaziva ih, stiče se utisak da bi se umesto
pisanja najradije potukao.
Podsetilo me to na ocenu koju sam čuo od Gorana Babića, hrvatskog
književnika, izgovorenu u kafani početkom devedesetih. Glasi: „Nema sa
ustašama razgovora, tu samo sila pomaže, ustaša ćuti, iza leđa drži nož i
čeka trenutak da ga upotrebi, vi Srbi to nikada nećete shvatiti a mojim
Hrvatima će doći u glavu tek kad krenu na njih, na one koji nisu ustaše".
Upravo to gledamo; ustaše su devedesetih, po drugi put u pedeset godina,
napravile svoju državu, zauvek rešile srpsko pitanje u njoj, izgubile vlast,
potom je delile sa drugima a sada čine sve da sami zavladaju kabinetima na
Gornjem gradu. Jedino međunarodna pozicija Hrvatske, njeno članstvo u
Evropskoj uniji, sprečava ustašiju da se obračuna sa onima koji im, u
hrvatskom nacionalnom korpusu, nisu po volji. Koliko je ovih drugih?
Sramotno malo, sudeći po onome što vidimo, čujemo i čitamo.
Fudbaler Josip Džo Šimunić je za 24 sata na Fejsbuku skupio 150.000
sledbenika. Protiv njega su Boris Dežulović, Miljenko Jergović, Zoran Pusić,
Jelena Lovrić i poneki novinar. Svi drugi ćute; ni jedne tribine u Zagrebu,
protesta na otvorenom, peticije sa potpisima uglednih ličnosti hrvatskog
društva, političkom vrhu, da se nešto poduzme. Ćuti Hrvatsko društvo
književnika, Hrvatsko društvo sociologa, ćute borci za ravnopravnost. To
ćutanje objašnjivo je, između ostalog i kroz nazive institucija,
organizacija, političkih stranaka, nevladinih grupa, javnih privrednih
sistema u Hrvatskoj… Svi oni imaju hrvatski prefiks. Slažem se sa ocenama da
je to proisteklo iz neke vrste kompleksa ali se, sigurno je, nikada neću
složiti sa dodatkom da su takvi kompleksi bezopasni. Ne, u ovom slučaju oni
su centralni generator sa svojstvom samoobnavljanja.

Decu uče da mrze..Hrvatska, na primer, ima: Hrvatsku radio-televiziju,
Hrvatsko novinarsko društvo, Hrvatski nogometni savez… Srbija ima Radio-
televiziju Srbije, Udruženje novinara Srbije, Fudbalski savez Srbije… da ne
idemo dalje, pošto u Srbiji osim Srpske akademije nauka i umetnosti, Srpske
književne zadruge i Srpskog narodnog pozorišta (u Novom Sadu) skoro ništa
drugo nema srpski prefiks.
Svega nekoliko dana nakon Šimunićeve demonstracije ustaštva na stadionu
Dinama u Zagrebu, nešto još gore dogodilo se na stadionu Hajduka, u Splitu.
Sve vreme utakmice Hajduk – Osijek gledaoci su uzvikivali „Za dom-spremni" i
„Ajmo, ajmo ustaše". Split se još jednom potrudio da pokaže kako od onog
otvorenog, nekada projugoslovenskog, slobodarskog grada nije ostalo ništa,
osim zgrada u kojima danas žive poštovaoci lika i dela ustaških zločinaca. U
Splitu je i dalje – doduše, nije više gradonačelnik – Željko Kerum, čovek
koji je pre tri godine u samo jednoj rečenici objasnio negativan odnos
Hrvata prema Srbima: „Tako smo odgajani", kazao je. Savršeno tačno. Ustaštvo
je stvar odgoja, mržnja prema drugoj naciji posledica porodičnog i
društvenog delovanja. U Hrvatskoj decu uče da mrze Srbe; u Hrvatskoj je
mržnja prema Srbima sastavni deo folklora, društvenog stava, civilizacijskog
dometa. Mržnja prema Srbima u Hrvatskoj nikada nije odbačena kao društveno
neprihvatljiva, ona se u „objašnjenjima" uvek svodi na „incident
ekstremista", „uspaljenih budala koje ne znaju šta rade". Hrvatski nogometni
savez jedan je od rezervnih ustaških položaja.
Nedavno preminuli predsednik tog saveza, Vlatko Marković, javno je govorio
da su mu ustaše draže od partizana a sadašnji šef HNS, Davor Šuker slikao se
pre neku godinu na grobu Ante Pavelića, u Španiji. Imate tu fotografiju na
internetu. To ga je, pretpostavljam, i preporučilo za sadašnju funkciju.
Onaj umno poremećeni cirkusant, Zdravko Mamić, uz Šukera ključni čovek
hrvatskog fudbala, godišnje bar tri puta iskaže šovinizam prema Srbima.
Posle se pravda da ga nismo razumeli, da je kontekst bio drugačiji, da među
Srbima ima prijatelja više nego cela hrvatska vlada…i slične gluposti. Srbi
mu uvek poveruju.



Da je samo ćutanje hrvatske inteligencije pred ustaštvom jedini problem, ni
pola jada, ali ta inteligencija čini sve da obesmisli svaku kritiku ustaštva
a kritike te vrste u Hrvatskoj, rekoh, svedene su na nekolicinu ljudi. U toj
priči nema boljeg primera od Dražena Lalića, profesora sociologije i
politologije na zagrebačkom Fakultetu političkih znanosti. Reagujući na
intervju koji je Igor Mandić nedavno dao „Večernjim novostima", Lalić, u
Hrvatskoj inače svrstan među pripadnike političke levice, kazao je da Mandić
izmišlja jer, veli ovaj profesor, ustaša u Hrvatskoj nema već 70 godina. Ove
što divljaju po Vukovaru i širom Hrvatske Lalić vidi kao male grupe
šovinista. Sličnu postavku, u stalnoj hrvatskoj minimalizaciji ustaštva i
zločina, imao je i Miroslav Krleža. On je, ako se sećate, ponavljao da je u
Hrvatsku ustaštvo uvezeno iz Hercegovine, u dva kamiona sa spuštenim
ceradama.

Ustaštvo i državotvorna ideja Može li Hrvatska da se obračuna i ako može,
na koji način, sa ustaštvom? Imaju li Hrvati uopšte potrebu da se oslobode
ustaštva? Koliko je ova strašna ideologija odvojiva od hrvatske državotvorne
ideje? Nije li u celoj priči presudan strah kod većine Hrvata da bi konačni
obračun sa ustaštvom značio i poraz hrvatske državotvorne ideje jer, nemojmo
da se zavaravamo, većina Hrvata misli, a to su pokazala i istraživanja
javnog mnjenja, da je ustaški pokret najzaslužniji za stvaranje hrvatske
države, i one prve i ove druge. Istina, za „endehaziju" kažu i da je bila
nedemokratska, netrpeljiva prema Srbima, ali da je bila država, hiljadu
godina sanjana hrvatska država. Uostalom, Tuđman je tu definiciju postavio
na samom početku političke krize u bivšoj Jugoslaviji. On je igrao otvorenih
karata.
Mogući odgovori na ova pitanja nisu poznati ni hrvatskoj ni evropskoj
javnosti, ako Evropu uopšte interesuje Balkan, pre nego što na tom prostoru
bukne neki sukob, autonoman ili izazvan u cilju interesa velikih sila. Za
odgovorima traga hrvatsko društvo, ne zato što hoće, već stoga što snagu
inercije nadirućeg ustaštva nije moguće izmeriti bez bliskog susreta,
sudara.
Koliko je to izvesno u bliskoj budućnosti? Hoće li hrvatska levica, kakva
god da jeste, uzmicati ili ući u sukob koji je neminovan. Taj sukob zauvek
treba da reši dilemu da li je Hrvatska u osnovi, fundamentu, ustaška ili
nije ustaška država.


<http://www.pecat.co.rs/2013/11/stalna-primena-teorije-o-dva-kamiona-ustasa/
> Piše: Ratko Dmitrović za pecat.co.rs

Čepurin: U politici kao i svuda postoje majmuni

Čepurin: U politici kao i svuda postoje majmuni

27.11.2013 14:28

 

BEOGRAD - Ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Čepurin rekao je danas da Rusija prihvata stratešku orijentaciju Beograda prema evrointegracijama, ali da za Moskvu postoje "crvene linije", da to ne poremeti odnose sa Rusijom i da ne pristupa NATO savezu.

Gostujući u beogradskoj Akademiji za diplomatiju i bezbednost, ruski ambasador u odgovoru na pitanje bivšeg gradonačelnika Cetinja Aleksandra Aleksića, koji je pitao da li se može zaustaviti priključenje Crne Gore NATO, kazao je da "u politici kao i svuda postoje majmuni".

"Da li ste videli medijsku anketu o popularnosti stranih političara u Srbiji? Ako niste, onda Vam neću reći ko je prvi. A pretposlednji je taj na kojeg ste verovatno mislili. To je kao moda. Najpre to neko radi svesno, a onda se pojavi mnogo njih koji trče za njim nadajući se banani", objasnio je Čepurin.

On je ponovio da je NATO atavizam prošlog veka, istakavši da u prethodnom odgovoru nije mislio ni na koga konkretno, nego da je to načelna ocena, kao i da bi bila "ludost" da Srbija pristupi NATO.

Tokom predavanja studentima Čepurin je više puta ponovio da svi imaju "maštu" koja pada u vodu u sudaru sa realnošću navodeći primer Ukrajine koja se po njegovim rečima sa realnošću susrela kada je trebalo da potpiše sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom.

"Stekao se utisak da će svake godine iz EU u Ukrajinu pristizati desetine milijardi evra, a zapravo je bilo reči o jednoj milijardi za sedam godina. A šteta od prekida slobodne trgovine sa Rusijom bila bi stotinu puta veća", istakao je Čepurin.

On je ocenio da se takve stvari obično dešavaju u zemljama koje su u teškom položaju, kada je "velika privlačnost zapadnog centrizma", navodeći da je slično bilo u Rusiji u poslednjoj deceniji prošlog veka.

"Ako kažemo da ćemo od sada da budemo kao Nemci, to je san. Ali u životu to nije tako. Videli smo na primeru Ukrajine. U svakom slučaju Rusija kaže, to je bila odluka Ukrajine. Protiv toga smo da se na Kijev vrši pritisak", kazao je Čepurin.

Ruski ambasador istakao je, navodeći primer Čečenije, da sve separatističke snage mogu da opstanu samo uz pomoć iz inostranstva i ponovio da "prijatelji kažu: Kosovo je Srbija".

Čepurin je rekao da Rusija prihvata odluku suverene Srbije da joj je prioritet priključenje EU, ali da to ne bi trebalo da komplikuje odnose sa Rusijom niti sa Evroazijskom unijom koja bi trebalo da bude proglašena 2015. godine.

"Za nas je jedino neprihvatljivo da bilo koji oblik integracija remeti naše odnose, recimo naš bezvizni režim. Kada je ministar odbrane Sergej Šojgu nedavno bio u Beogradu, na svim sastancima mu je potvrđeno da se Srbija ne priključuje NATO savezu", istakao je Čepurin.

Zaključujući predavanje on je ocenio da je privatizacija NIS-a bila uspešna i da Srbija ne bi imala ekonomskih teškoća ukoliko bi imala pet takvih kompanija.

Početak izgrađe Južnog toka kroz našu zemlju koja je "energetsko čvorište regiona", prema njegovim rečima bi trebalo da donese Srbiji dobit ne samo od tranzita gasa, već i od skladištenja, pokretanja gasnih elektrana i drugih oblika industrijske proizvodnje.


Skrinšot video Tanjug

 

http://www.tanjug.rs/mobile/novost.aspx?newsID=107662

Строго поверљиво признање Косова

Строго поверљиво признање Косова

понедјељак, 25 новембар 2013 13:35

 

Мајкл Девенпорт и Ивица Дачић: Влада од нас крије и да постоји тајна

Преговорачка платформа о придружењу Србије Европској унији је тајна, а ову изненађујућу информацију саопштио је шеф европске делегације у Србији Мајкл Девенпорт. Потврда стиже и од премијера Ивице Дачића који жали што се не може утицати на преговарачки оквир Уније. Аналитичка јавност, међутим, сумња да Брисел излази у сусрет Београду који у ствари таји да на путу ка ЕУ Србију чека признање Косова.

Дачић признаје да не зна како ће коначни текст изгледати, јер како објашњава у фази је усаглашавања и чланице ЕУ дају амандмане. Појашњава да је реч о преговарачком оквиру ЕУ и да и Србија треба да направи преговарачку платформу.

"То није документ, већ приступ 28 чланица ЕУ и начелног је карактера. Раније сам коментарисао да нису добри неки амандмани Немачке, или је то био 'нон пејпер', пре него што су постали амандмани који кажу да би Косово требало да буде услов за звршетак преговора о сваком важном поглављу", рекао је премијер Дачић.

Кључ је Бриселски споразум

Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију истиче да је имплементација Бриселског споразума за сада кључ напретка Србије на путу ка ЕУ, док ће нормализација односа с Косовом бити праћена и током преговора. Он критикује Србију што блокира учешће косовских званичника на неким скуповима, као и због "милитантне" реторике дела српских званичника.

Политички аналитичар Душан Јањић је пре више од месец дана за "Вести" тврдио да је немачко-британски документ стигао у Владу, али да га српски челници крију. Он сада указује да скривањем истине српска власт на неки начин уцењује и стране политичаре, па Девенпорт на овом фону говори да платформа није јавна.

"Преговори Хрватске са ЕУ ниједног момента нису били тајна, па је кључ одлуке наших власти хоће ли или не у ЕУ и зашто им смета да народ зна шта је платформа, већ се на крају све ради на препад", каже Јањић за наш лист.

Он подсећа да док Србија ради "испод жита", Хашим Тачи сваки детаљ преговора износи пред скупштину. Јањић тврди да немачко-британски амандман подразумева нормализацију односа Београда и Приштине као предуслов за улазак у ЕУ, као и да чим преговарачки оквир буде прихваћен, престаје неутралност ЕУ и неће бити никакве користи од пет чланица ЕУ које Косово не признају.

Професор Факултета политичких наука у Београду Слободан Самарџић такође сумња да је тајност наметнула власт у Србији, указујући да је сваки детаљ из преговора са ЕУ био јаван, па сада одједном постао тајни.

"Приступни преговори су по дефиницији отворени, а и грађани морају да буду упознати са судбином земље. То што платформа неће бити позната јавности наводи на сумње да постоји нешто везано за Косово", каже Самарџић.

Далеко је конференција

Текст платформе биће тема међувладине конференције, а Ивица Дачић очекује да ће она бити одржана најкасније до краја јануара 2014. Душан Јањић, међутим, тврди да је Србија навукла и бес најутицајнијих чланица ЕУ које су убеђене да са својом српском листом на северу Косова хоће да легализује паралелизам институција.

"Док се то не рашчисти и док се не дефинишу одвојено политичка и техничка питања о Косову, неће бити те конференције", каже Јањић који тај скуп очекује у фебруару или марту.

Он подсећа да се крајем јуна чуло да се ни у једном преговарачком поглављу не може напредовати ако се не испуне захтеви о Косову и тумачи да може бити и нових услова.

"Мешају нам се у сваки део унутрашње политике, па траже и црно испод нокта. Сателитска и вазалска влада им ништа неће одбити, али им је непријатно да то јавно кажу нацији, па сумњам да су страни политичари тиме што платформа неће бити јавна изашли у сусрет нашим политичарима на власти", закључио је Самарџић.

Д. Декић (Вести); Фото: Бета, Влада Србије

http://www.srpskenovinecg.com/srbija/33-srbija/23522-dacic