СТРАТЕГИЈА ЗАПАДА ЗА ОБАРАЊЕ РУСИЈЕ

Вести | 06.09.2014 | 20:58

ЏОЗЕФ НАЈ Дугорочна стратегије контроле Путиновог понашања ће у следећем периоду бити један од најважнијих изазова Аспенска стратешка група (The Aspen Strategy Group), непристрасна организација сачињена од експерата за спољну политику, коју водимо бивши саветник за државну безбедност Брент Скоурофт и ја, размишљала је о одговору на руске потезе у Украјини. А сада се и НАТО брине о томе. Иако Запад мора да се одупре Путиновим тежњама да освоји територију силом, што је супротно нормама створеним после Другог светског рата, он не сме изоловати Русију. Не сме се изоловати земља чији се интереси са западним преклапају у области нуклеарног оружја, тероризма, Арктика, и у регионалним проблемима, као што су Иран и Авганистан. Штавише, географија је Путинова велика предност у расплету украјинског конфликта. Природно је бити љут на Путинове обмане, али бес не може бити стратегија. Запад мора да наметне финансијске и привредне санкције како би Русију одвратио од Украјине, али исто тако не сме изгубити из вида да са њом мора да сарађује у другим областима. Усклађивање ових циљева није лако, а ниједна страна неће имати користи од новог хладног рата. Стога и не чуди што се Аспенска група дели на оне који су бескомпромисни и на оне који би да тргују, барем што се тиче конкретних политичких изазова. КАКВУ РУСИЈУ ЖЕЛИМО ЗА 10 ГОДИНА? Ову дилему треба ставити у дугорочну перспективу: какву Русију желимо да видимо за 10 година? Упркос Путиновој употреби силе и претећој пропаганди, Русија је земља која стагнира. Путинова нелиберална стратегија да послује са Истоком док води неконвенционални рат на Западу ће претворити Русију у праву гасну станицу Кине и тиме ће се она одсећи од западног капитала, технологије и контаката који су јој потребни. Неки од руских противника ће се обрадовати њеној стагнацији и очекивати да ће пропадање само решити проблеме на терену. Али то је наивно. Пре сто година распад Отоманског царства и Аустроугарске прилично је пореметио међународни систем. Постепни пад, као, рецимо, античког Рима и Шпаније није био толико упадљив као у претходна два случаја, и зато би најбољи сценарио био да се Русија опорави током следеће деценије. Докази о паду Русије су очигледни. Раст цена нафте на почетку века дао јој је вештачки подстицај, због чега је Голдман Секс ставио Русију на листу земаља са најбржим развојем. Ипак, данас тог развоја нема. Данас је БДП као седмина америчког, док је куповна моћ по становнику 18 хиљада долара, док просечни Американац има три пута већу куповну моћ. Продаја нафте и гаса чине две трећине руског извоза, односно половину државних прихода и 20 одсто БДП, док извоз високотехнолошких уређаја представља само седам одсто извоза, а удео у извозу САД то чини 28 одсто. Ресурси су у привреди неефикасно распоређени, док корумпирана номенклатура и правне институције спречавају прилив инвестиција. Упркос привлачности руске традиционалне културе и позивима Путина да се ојача мека моћ, његово бахато понашање је изазвало неповерење. Мало странаца гледа руске филмове, а ниједан руски универзитет није ни у првих сто светских универзитета на листи састављеној прошле године. Вероватноћа етничке фрагментације је мања него у доба Совјетског савеза, али и даље има проблема на Кавказу. Неруси су чинили половину тадашњег СССР, сада чине 20 одсто Русије и заузимају трећину територије. Здравствени систем је у расулу. Наталитет опада, морталитет расте, а просечни мушкарац умире у средњим шездесетим годинама. Средњерочна прогноза демографа Уједињених нација предвиђају да ће број становника Русије до половине 21. века са 145 милиона опасти на 121. РУСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ Међутим, иако Русија у индустријском смислу делује као банана-република, многе опције су изгледне. Има талентоване људе, а у неким секторима, попут војних, може да направи софистиковане апарате. Неки аналитичари верују да ће реформом и модернизацијом Русија успети да надвлада своје проблеме. Бивши председник Дмитриј Медведев је страховао да ће Русија упасти у проблем са приходима пре него што стекне статус напредне државе, што је намеравао да промени. Али мало тога је промењено захваљујући раширеној корупцији. Под Путином руска постимперијална трансформација је пропала, и земља је остала у комплексу због своје позиције у свету и разапета између свог европског и словенског идентитета. Путин нема дугорочну стратегију за опоравак Русије и делује врло опортунистички иако, додуше, уме да направи краткорочне успехе, попут решавања унутрашње безбедности, спољних претњи, као и слабљења суседа. Русија је тако ревизионистички покварила међународни status quo, и сад тражи начин да буде катализатор другим ревизионистичким силама. Али идеологија антилиберализма и руског национализма слаба је основа за ширење меке моћи, коју Русија мора да интензивира на регионалном и глобалном нивоу. А и ограничене су шансе да Евроазијска унија, на челу са Русијом, може да парира ЕУ. Какав год да буде резултат Путиновог ревизионизма, руско нуклеарно наоружање, нафта и гас, па и знање његових људи из области сајбер-технологија, као и близина Европе, донеће проблеме Западу и међународном систему. Осмишљавање и примењивање дугорочне стратегије за контролисање Путиновог понашања ће у следећем периоду бити један од најважнијих изазова са којима ће се суочити међународна заједница. Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ   Project Syndicate standard.rs

http://srb.fondsk.ru/news/2014/09/06/strategiia-zapada-za-obarane-rusiie.html

Самит у Велсу: НАТО покреће нову фазу „удара" на Русију

Марина РАГУШ | 05.09.2014 | 00:01

Самит у Велсу (4 и 5. септембар) најављиван је већ месецима као историјска прекретница Северноатланске војне алијансе. Од њега се очекује рекомпозиција плана активности овог, у суштини, нападачког војног удружења кога чине најјаче државе западне хемисфере. Према извештавању америчких корпоративних медија, ратови у Украјини, Авганистану и растући спектар ИСИС-а поставили су агенду самиту у Велсу и управо због тога ово је у последњих деценију „најзначајнији скуп лидера НАТО".[1] Нове смернице које ће НАТО самит обелоданити односиће се на нове чланице на Истоку (укључујући Естонију, Латвију, Литванију и Пољску) као и на све већу опасност за чланице ове алијансе која долази од џихадиста повезаних са ИСИС-ом. Изнад свега, како јављају амерички медији, НАТО ће преузети улогу светског сигурносног саветодавца и тренера. У ту сврху слаће своје „спец-тимове" у све земље за које процене да су безбедносно „угрожене". То значи да ће НАТО обзнанити свој план активности који би требало да се односи на:              1.    Припрему трупа које ће моћи да се разместе у року од 48 сати; 2.     Предлоге за одбрамбену опрему која ће се послати у Пољску и у Балтичке земље; 3.     Опремање трупа за константно ротирање у базама које се налазе у пограничним државама           коликогод буде потребно; 4.     Повећање обима мера у ваздушној контроли над НАТО државама; 5.     Разматрање повећања присуства НАТО морнарице у водама држава чланица.[2]   Главне теме којима ће се самит бавити односиће се на: Авганистан, асиметричне и хибридне претње, ИСИС, финансирање и формирање глобалног центра безбедности. Суштински, НАТО је „направио" прилику да „оживи" кроз: фингирања светских кризних жаришта и сукобе с Русијом доведе у област хладноратовске ратне зоне. Наиме, треба имати у виду да је НАТО годинама „трпео" кризу. Од финансирања које је било проблем с обзиром да многе државе чланице које су имале обавезу да издвајају 2 одсто бруто домаћег производа за НАТО „сврхе" то нису чиниле. Тако је „терет" финансирања падао и на иницијаторе криза ниског интезитета, односно на САД; преко, стратегије и самих односа унутар Алијансе. Украјинска криза која је прерасла у грађански рат  постала је, уз истовремено измењену „Ал Каиду" или ИСИС, изванредан изговор за прекомпозицију и оживљавање ратног савеза или НАТО. Више него јасно је, дакле, да ће НАТО распоредити снаге за брза дејства на територију Источне Европе, „дисциплиновати" двадесетосмочлану „дружину" на редовно финансирање, вратити се на своју „суштинску" мисију-светски безбедносни центар и отпочети нову фазу „рата против терора" (обрачунати се са ИСИС, штогод то значило). Стога, корпоративна Америка континуирано реализује своју „мапу пута". За потпуно колонизирање света, у изолованој реалности према „Вашингтону", треба ослабити Немачку, подјармити Европу, сломити Русију, Кину и Индију.  Гледано из угла актуалног тренутка, посао с Старим континентом „тече по плану". И за то се добро побринуо Брисел, или европски административни центар САД.   ЕУропа је сломљена, следећа је Русија: Политиком уцена, притисака и застрашивања Вашингтон је успео да ЕУропу трговински рат с Русијом кошта пет милијарди евра или 6,6 милијарди долара годишње. То наводи интерни документ представљен ЕУропској комисији у Бриселу. Податак који показује годишњи извоз хране у Руску Федерацију (2013) вредним 11, 8 милијарди евра (15,5 милијарди долара) и вредност извоза на који се односе руске контрамере (забрана увоза из ЕУ на годину дана) а која износи 5,1 милијарду евра или 6,7 милијарди долара истовремено показује и вредност коју ЕУ губи санкцијама. Немачка, Пољска и Холандија водеће су три земље које су погођене санкцијама. Само је Немачка извозом у Русију остваривала 3,3 одсто целокупног извоза или 1,83 милијарди долара током 2013. године. Пољска је водећи извозник јабука и једна од земаља које су санкције погодиле у највећем проценту - изгубила је извозно тржиште вредно 1, 55 милијарди долара.[3] Када се овоме дода податак да је Русија била друга по реду извозних тржишта (када је реч о пољопривредним производима) ЕУ, а да је Америка била и остала прва - не треба пуно памети па закључити позадину трговинског рата. Једним потезом Америка је ослабила ЕУропу, и нанела додатне проблеме Русији. И то није све! Када би се проблеми мерили финансијама, цена трговинског рата је мерљива. Међутим, постоје и они каскадни ефекти о којима ће се тек слушати. Наиме, протести извозника са Старог континента „гуше" се најавом да ће Брисел надокнадити фармерима губитке. Када се буде суочило са чињеницом да то неће бити ни приближна надокнада онда ће државе чланице ЕУ имати пуне руке посла да очувају економску и сваку другу безбедност. Већ сада Чешка, Словачка, Мађарска и Кипар отворено заступају став да не желе трговински рат с Русијом и да је он у супротности с националним интересима тих земаља. Штавише, први човек Мађарске (Виктор Орбан) кренуо је у отворено лобирање против сулудих налога прекооканских корпоративних централа. Уколико се овоме дода евроскептични блок на тлу Старог континента онда имамо врло компликовану ситуацију. Или ће успостављене проамеричке политичке елите бити збрисане с руководећих места или ће ЕУропа са све периферијом ући у фазу интезивних и одмах потом радикалних сукоба. Треће не постоји. Немачка бележи пад, Италија и Француска су на прагу рецесије, док остале чланице могу само да мере ниво јавног дуга, пораст незапослених и кораке до банкрота. Дакле, атмосфера драматично подсећа на (не)приле пред светске ратове. У том целом замешатељству малобројно „посебних и просветљених", ни Балкан неће бити поштеђен. Напротив! Берлинским мини самитом лидера Западног Балкана, Србији је немачка канцеларка с јасном намером додала „лидерски" гас јер Србија представља Русију на Балкану. То може да значи само једно: већу дозу притиска да Србија докаже своју „лидерску" позицију. Неће проћи дуго, јунски савети (тада кандидаткиње Федерике Могерини) новоизабране ЕУропске шефице дипломатије постаће налози. Током своје јунске турнеје по Балкану, да подсетимо, Могерини је српској политичкој елити јасно ставила до знања да мора да усагласи своју спољну политику са Бриселом. Да поједноставимо: да се придружи санкцијама и ради на обустави Јужног тока.[4] Стога не изненађује ни тадашња а ни садашња изјава српског шефа дипломатије да „очекује јаче притиске од Брисела" због Русије.[5] Е, толико кошта када Немачка дода некоме лидерски гас. Уосталом, зар убијени српски премијер није био немачки ђак? Да ли је онда и истрага поводом приватизације НИС-а део тог мозаика или је тек „елитна" намера да неког с домаће политичке сцене скрајне иза решетака и истовремено издејствује правни основ за ревизују енергетског споразума с Русијом, можемо да варирамо. Али смо сигурни да варирају и други с руске стране које не би изненадило ни то, да се и по налогу затвори и нишки центар за ванредне ситуације. Руски авиони слећу недалеко од Бондстила и то Велики брат не може да толерише. Какогод се надаље буде развијала ситуација сасвим је сигурно да спољнополитички курс: и Брисел и Москва постаје неодржив због Вашингтона који као највећи финансијер НАТО ових дана из Велса шаље поруку: Русија мора пасти. Не треба додатно објашњавати да се ово односи и на све руске партнере. „Ми се суочавамо са драматично промењеним безбедносним окружењем на истоку, Русија напада Украјину. Ми ћемо усвојити Акциони план за приправност чији је циљ повећати нашу способност да делујемо брзо на заштити наших савезника, ако је потребно. Предузећемо мере да побољшамо кооперацију са Украјином и осталим партнерима. Суочени са низом криза, наш савез, наша трансатлантска заједница, представља острво сигурности, стабилности и просперитета"[6] поручио је ген сек НАТО с почетка самита. И ствар је кристално јасна. НАТО се спрема за рат. Како иначе назвати покличе који укључују „одбрану",  „снаге за брза дејства" и „драматичн измењено безбедносно окружење" уз констатацију да „Русија напада Украјину" осим најавом рата. Наравно он ће пре личити на више криза „ниског интезитета" или класичних НАТО агресија типа онога што се десило СРЈ 1999. године. Уосталом, све што смо чули из Велса само је појаснило ко стоји иза милитантних исламиста који су се појавили пошто је НАТО почистио режиме у Ираку и Сирији (типично, зар не), зашто се ућутало о истрази поводом обореног путничког авиона малезијске авио-компаније и коначно зашто се не говори о масакру цивила у Украјини. НАТО је себи конструисао изговор за војно сламање мултиполарног света. Еуропу је сломио, она овако упакована у бриселски формат не може да се одупре окупацији. Русија је следећа директна мета, после које следе Кина и Индија. Исток и његово освајање и јесте суштина НАТО мисије или корпоративног Запада. Само, неко би требало да их подсети на све оне историјске факте који говоре о томе како су прошли сви они који су пожелели да из Москве остатку света „честитају" неку Нову годину мерену према западном корпоративном календару... Ту исту историјску лекцију надамо се да имају на памети и „власни" на Балкану...у Србији...   [1] http://edition.cnn.com/2014/09/03/world/europe/nato-summit-wales/ [2] исто [3] http://rt.com/business/184953-embargo-cost-europe-5billion/ [4] http://www.danas.rs/danasrs/politika/dacic_ocekujemo_jaci_pritisak_eu_zbog_rusije.56.html?news_id=288387 [5] исто [6] http://www.slobodnaevropa.org/content/nato-samit-u-velsu-treba-dati-odgovore-na-kljucna-pitanja/26566035.html http://srb.fondsk.ru/news/2014/09/05/samit-u-velsu-nato-pokrehe-novu-fazu-udara-na-rusiiu.html

 

ЕУ заврће руке кандидатима

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 04.09.2014 | 11:57

Настављајући да у стопу прати САД, ЕУ је појачала притисак на земље које не улазе у састав те организације, како би их приморала да се присаједине антируским санкцијама. Као полуга се користи њихова тежља, планови и заблуде по питању евроинтеграција. Руска забрана на увоз низа прехрамбених производа из ЕУ није за шалу и то је узнемирило Брисел. Руководство ЕУ у томе не види само конкретне губитке – иако и они износе реда 12 милијарди еура – колико реалну претњу да ће се лишити позиција на руском тржишту. Уосталом, пре или касније ће се "рат санкцијама" завршити, а на место извозника из ЕУ доћи ће земље из Јужне Америке, југо-источне Азије, државе ЗНГ-а и југо-источне Европе које имају традиционално блиске везе са Русијом. Није изненађење ни што је ЕУ пожурила да форсира догађаје – али не по питању смањења затегнутости у сопственим односима са Москвом, већ по питању стварања нових линија поделе и "трговинских фронтова". Практично ултимативни захтеви да се придруже санкцијама Европске Уније упућени су Србији, Босни и Херцеговини, Молдавији и другим земљама које намеравају да ступе у ЕУ. Не обавезујући се никаквим допунским обавезама по питању пријема тих земаља у ЕУ, или бар покрића неизбежних финансијских губитака, Европска Унија им је предочила неопходност замрзавања даљег развоја трговинско-економске сарадње са Москвом. Посебно негодовање европских званичника изазвала је процедура државних субвенција за испоруке у Русију. Управо је одустајање од сличних субвенција секретар за медије Европске комисије Петар Стано пожурио да назове "контруктивним приступом" питању. У делу горе-наведених држава – ултиматум из Брисела је наишао на адекватну оцену.[1]Разуме се, тешко је било од Срба и Молдаваца очекивати категоричко одбијање разматрања захтева ЕУ. Међутим, њихови државни чиновници су изјавили да намеравају да и даље развијају сарадњу са Русијом. "Европа је захтевала да не дајемо субвенције, но, ми то нисмо ни намеравали. За тим нема потребе" – истакао је премијер Александар Вучић.[2]Према његовим речима "очигледна је потреба руских трговачких гиганата за прехрамбеним производима и наши произвођачи могу да извозе све што имају". Премијер Вучић је напоменуо да је ступање Србије у ЕУ њен стратешки циљ, али Београд мора "сачувати добре и пријатељске односе са Русијом".[3]А министар иностраних послова И. Дачић био је још јаснији, позивајући на укидање антируских санкција.[4] Сличну позицију изнела је и Република Српска, која улази у састав БиХ. Премијер Републике Српске Жељка Цвијановић је позив ЕУ трећим земљама - посебно према државама-кандидатима за приступање Европској Унији - да се уздрже од било каквих мера које подстичу јачање извоза у Русију, назвала лицемерним. "Прилично је лицемерно земљама-кандидатима за које је неизвесно да ли ће уопште у наредних 20 година постати чланице ЕУ, предлагати да се уздрже од било чега што би им могло помоћи да побољшају своје економске прилике" – изјавила је она. Председник владе РС је уверена да цела БиХ треба да "искористи сваку могућност за извоз својих производа у Русију и на друга тржишта". Такође и Молдавија, без обзира на све своје прозападно опредељење, категорички је против тога да се са Русијом разговара језиком санкција и ултиматума. Јуриј Љанка, премијер Модавије, потврдио је да низ локалних политичара захтева од власти у Кишињеву да се присаједине антируским санкцијама, међутим, позиција кабинета је принципијелно другачија: "Влада то питање не разматра". "Ја одговарам за рад кабинета и због тога могу рећи да ми сматрамо да је неопходно наставити дијалог и сарадњу са Русијом" – истакао је Јуриј Љанка.[5] Због тога не чуди да у редовима ЕУ јача опозиција самоубилачкој русофобској политици Брисела. Премијер Мађарске Виктор Орбан представља једног од најактивнијих присталица развоја трговачко-економских веза са Москвом. Говорећи недавно пред мађарским дипломатским кором, он је изјавио да ће тражити подршку и других земаља-чланица ЕУ у циљу побољшања односа са Русијом. Он је дипломатама упутио упозорење да не раде на даљем захлађењу односа са Москвом: "ЕУ свакодневно добија од стране Москве све јачи одговор на санкције. То је лоше не само за Мађарску, него за читаву Европску Унију. Ми морамо да нађемо сараднике међу земљама-чланицама ЕУ које су заинтересоване за слабљење утицаја тог нежељеног процеса разједињености".[6]У вези са тим шеф мађарске владе је признао негативан утицај разједињености земаља централне и југо-источне Европе по питању развоја односа са Русијом. Према речима В. Орбана, Пољска и прибалтичке земље разматрају руско питање превасходно из угла безбедности, док Мађарска гледа на Русију као на пословног партнера и разматра друге аспекте настале ситуације као другоразредне. У скорије време биће јасно у ком својству Србија гледа на Русију. [1] DPA 221251 GMT Aug 14 22.08.2014 16:51 [2] ИТАР-ТАСС 25.08.2014 13:38 [3] РИА НОВОСТИ 22/08/14 17:09 22.08.2014 17:10 [4] DPA221431 Aug14 22.08.2014 16:32 [5] ИТАР-ТАСС 25.08.2014 13:38 [6] http://www.fondsk.ru/news/2014/08/26/vengria-ischet-souznikov-v-es-chtoby-pomiritsja-s-rossiej-29166.html

 

Vlajki: Pravde za Srbe će biti sve manje

Potpredsednik Republike Srpske Emil Vlajki smatra da poslednja masovna hapšenja Srba za ratne zločine predstavljaju probni balon za eventualna hapšenja "nepodobnih" koja bi, verovatno, mogla uslediti "ukoliko `međunarodnim demokratima` i njima pridruženoj opoziciji Republike Srpske ne budu odgovarali rezultati oktobarskih izbora".

 

Vlajki tvrdi i da su poslednja masovna hapšenja Srba vezana za bes Zapada koji se, ovog puta, sveti Srbima u Republici Srpskoj i Srbiji zbog neuvođenja sankcija Rusiji povodom ukrajinske krize.

Prema njegovom mišljenju, pravde za Srbe će biti sve manje, jer je tu, odavno i nedavno, politika umešala svoje prste, a masovna hapšenja Srba optužena za zločine nad nesrpskim stanovništvom "više nemaju nikakvog smisla ni ukusa".

"Naravno, sve zločince treba procesuirati i kazniti, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, ali tu priča staje, jer se hapse uglavnom Srbi. Na hiljade srpskih žrtava već decenijama vapi za pravdom koja ni od kud ne dolazi", saopšteno je iz Vlajkijevog kabineta.

Vlajki navodi da je Srbe trebalo demonizovati kako bi se u njima našao "glavni krivac" za poslednje ratove u vezi sa razbijanjem Jugoslavije, pri čemu su simbolički i konkretno, svi glavni vinovnici među Muslimanima, Hrvatima i Albancima, oslobođeni zbog počinjenih masovnih zločina nad Srbima.

"Dakako, svi su glavni vinovnici među Srbima, optuženi za zločine nad nesrpskim stanovništvom, osuđeni, ili su pomrli pod krajnje sumnjivim okolnostima u Haškom tribunalu", podsetio je Vlajki.

Pripadnici Agencije za istrage i zaštitu BiH juče su na području Doboja i Teslića uhapsili 13 osoba osumnjičenih za ratne zločine.

http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/68684/Vlajki%3A+Pravde+za+Srbe+%C4%87e+biti+sve+manje.html

http://vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=65037&Tad-nisu-krili-da-je-sila-namerna%253A-NATO-bombardovao-Republiku-Srpsku-pre-19-godina#.VANMURa9LCQ

Тад нису крили да је сила намерна: НАТО бомбардовао Републику Српску пре 19 година

На данашњи дан 1995. године, у два часа и дванаест минута, почело је Нато бомбардовање Републике Српске у коме је убијено више од стотину цивила.

На положаје Војске Републике Српске, Нато авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених. Укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона.

Нато је у акцији под називом "Намерна сила" користио радиоактивну муницију, уз "објашњење" да она треба Србе у БиХ да "доведе за преговарачки сто". Напади су трајали до 14. септембра.

За бомбардовање Хаџића, Вогошће, Илијаша, Јахорине, Пала и Братунца, мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, Нато је користио осиромашени уранијум, а од његових последица умрло је највише бивших становника општине Хаџићи, који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца.



На братуначком гробљу, само четири године након бомбардовања, сахрањено је око 400 људи, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома.

И многи страни војници, који су боравили на овим подручјима у току и након бомбардовања, данас имају сличне здравствене проблеме.

Првог дана операције на небу изнад Пала, у окршају српске ПВО и авиона Алијансе, који су мештани посматрали са улица, око 17.00 часова ракетом "земља-ваздух" оборен је француски "Мираж 2000".

Авион је пао 20 километара југоисточно од Пала, а два пилота спасила су се катапултирањем.

Нато авијација је 9. септембра 1995. године почела да делује и на системе противваздушне одбране на северозападу Републике Српске.

Напади су прекинути 12. и 13. септембра због лошег времена, а 14. септембра постигнут је договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбједности што је и учињено закључно са 17. септембром.

"Намерна сила" уследила је двадесетак дана након пада Републике Српске Крајине. Када се погледа развој догађаја тог августа 1995. године, јасно је да је циљ био слабљење моћи Војске Републике Српске, која је била у знатној борбеној предности у односу на непријатеља.

Истовремено са "Намерном силом" покренута је и Нато акција "Мртво око" чији је циљ био онеспособљавање против-ваздушног система одбране Војске Републике Српске. Том приликом бомбардован је радар на Јахорини.

Повод за агресију Нато пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, која се догодила 28. августа 1995. године, а за коју су оптужени Срби.

У извештају независне комисије из тог периода наведено је да "не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја", што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан.

Тадашњи командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз изјавио је након инцидента да не може да се утврди одакле је граната испаљена.

Руски пуковник Андреј Демуренко, који је био командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву и учествовао у истрази, изјавио је да су Срби "неправедно били оптужени само да би Нато имао повод за напад".

Он је истраживао случај "Маркале" на основу анализе коју су направили Французи. Непосредно након гранатирања пијаце у Сарајеву, обишао је и место одакле су наводно гађали српски минобацачи. На површини од стотину метара, гдје је требало да буде закопан наводни минобацач, није било апсолутно никаквих трагова на трави.

Друго место, гдје су по француским прорачунима требало да буду српски минобацачи, било је шумовито. Добро је познато, објашњавао је тада Демуренко, да минобацачи не могу да гађају из шуме, јер гране могу да зауставе гранату.

Такође, и због зграда које окружују Маркале, граната ни случајно није могла стићи са српских положаја.

Демуренко је и у октобру 2012. године, као први сведок одбране на суђењу Радовану Караџићу у Хашком трибуналу, поновио да минобацачка граната на сарајевској пијаци Маркале није могла бити испаљена са положаја Војске Републике Српске.

"Маркале нису биле погођене минобацачком гранатом, то је био терористички акт на улицама Сарајева", рекао је он на сведочењу.

Многи су још тада тврдили да су снаге Алије Изетбеговића инсценирале, односно саме извршиле напад на сопствене цивиле како би изазвале Нато бомбардовање Републике Српске.

Московски историчар Константин Никифоров дошао је до информација да у августу 1995. године Маркале нису гађане из минобацача, већ су, по сценарију западних обавјештајних служби, ту крваву акцију обавили муслимани, са једне од суседних вишеспратница.

Али, упркос свим доказима и сазнањима, међународна заједница је оптужила Војску Републике Српске и искористила то гранатирање као повод за бомбардовање.

Извор: Фронтал.срб    

М. Зарковић: Изазов леденог Вучића

М. Зарковић: Изазов леденог Вучића

четвртак, 28. август 2014. | КМ Новине 0

 

Белосветска фукара се већ данима купа ледом не би ли као испала хумана, а премијер Србије сопственој земљи и њеној посрнулој привреди ускраћује драгоцену помоћ – и за то бива хваљен.

...

Пише: Миодраг Зарковић

Можда би нешто слично изазову хладне воде могло да помогне да се подигне свест о опакој болести која је захватила Србију, а зове се Александар Вучић. Јер, болест је веома позната, али је врло слабо препозната. Сви су чули за њу, али ретко ко делује спреман да у њој види оно што та појава несумњиво представља: канцер који у галопу докрајчује иначе ослабљено ткиво државе Србије.

 

Напротив, обољење је засуто похвалама са свих страна. Нарочито од како је понизно пристало да послуша бриселски „ед мемоар" (најзад су се Европљани досетили да фашизам приметно лепше звучи на француском), у којем се од Србије осионо захтева да заузда извоз на нагло упражњено руско тржиште.

 

„Одговор Владе Србије на овај империјалистички дипломатски акт био је промишљен, одговоран и одмерен; онакав каквим мала земља мора бранити своје легитимне интересе", пише у ауторском коментару у „Политици" београдски социолог Јово Бакић, у пасусу за који се сумња да је преписан из неког Бакићевог текста од пре две, три или пет година. Владе Србије се, наиме, мењају, али не и Бакићева подршка њима. С обзиром на обим његовог присуства у српској јавности, закон вероватноће налаже да је Бакић, сасвим могуће, ову исту реченицу већ употребио неким другим поводом у некој ранијој прилици.

 

Управо се поређењем једне раније српске прилике (изручење Слободана Милошевића) са овом данашњом, бавила главна уредница „Политике" Љиљана Смајловић, у свом хвалоспеву српској дијагнози:

„Али где је разлика између ове и оне Србије? Прво у томе што је српска јавност овог пута детаљно обавештена о условима и захтевима западних партнера" – вели осведочена партнерка Запада, дајући предност власти која је данас држи на челу „Политике", у односу на власт (Коштуница) која ју је у неком претходном животу била поставила на исто место.

 

ТВ станица Б92 је, судећи по једном прилогу, имала разумевање не само за Вучићеву одлуку, већ и за ултиматум из Брисела:

„Европа је, потпуно логично, у сакнцијама испуњеном односу с Русијом затражила солидарност и од будућег члана Уније; а Србија, нити је ставила прст у око, нити је саму себе гађала у ногу", саопштио је – „потпуно логично"! – аутор прилога, пре него што је дао реч Михаилу Црнобрњи, професору економије и великом поборнику европских интеграција Србије:

„Мислим да је ово, на неки начин, оно што се у овом тренутку морало урадити са стране Европске уније, и мислим да је наша страна доста добро реаговала", сложио се Црнобрња са разумевањем и похвалама за Брисел и Београд.

 

Подршка Вучићу стигла је и од Горана Јешића – „Морам да скинем капу овој одлуци", написао је на свом „Твитер" налогу – али и од Демократске странке, која у одређеним круговима важи за најозбиљнијег супарника Вучићевој Српској напредној странци: „ДС је поздравила одлуку Владе Србије да одустане од намераваних субвенција за додатни извоз пољопривредних производа у Русију", пренела је државна агенција „Танјуг" речи интернационалног секретара ДС Владимира Тодорића.

Толико о томе да се политике СНС-а и ДС-а разликују. Када је о бајкама реч, та је једна од глупљих.

 

Из овог прегледа су, менталне чистоће ради, изостављени „Информер", „Курир", „Наше новине" и остали „кантримени" београдске штампе, мада су то најупадљивији примери отужног вучићољубља. Напросто, не памти се да је ико икада био толико хваљен због тога што је послушно и снисходљиво савио кичму пред нељудски свирепим захтевом. Болести званој Вучић стигло је толико честитки, да је све заправо изгледало као шатровачки „изазов леденом водом": у овој нашој верзији, поливају болесника (Србију), и то не смрзнутом течношћу, већ кофом пуном онога што се не мора именовати да бисте знали колико заудара.

 

Србија је болесник на издисају, али њена јавност, зачудо, не навија за оболелог, него за заразу, која је почетком године метастазирала на премијерски положај. Када Србији одриче право на спасоносно лечење, Вучићу се тапше. Белосветска фукара се већ данима купа ледом не би ли као испала хумана, а премијер Србије сопственој земљи и њеној посрнулој привреди ускраћује драгоцену помоћ – и за то бива хваљен!

 

Да све буде још поразније, само пет дана пошто се на источном фронту новог Хладног рата одрекао додатне зараде од, према проценама, око 170 милиона евра, Вучић је у Берлину закукао да је Србији „помоћ Немачке неопходна". Та немачка „помоћ" коју он призива, иначе, долази у виду „меких кредита" и грантова, и износи свега 140 милиона евра, што значи да Вучићева рачуница не само да нема ни економског ни политичког, већ ни пуког математичког смисла.

 

Најмање има моралног. Ако се пажљивије сагледа, бриселски „ед мемоар" је историјски значајан показатељ тога колико је Западна пакост огољена у својој нечовечности. Њима није циљ да они имају; вала су се накрали за протеклих хиљаду година да им више и не треба (нити им, нажалост, ико па тражи да врате то што су похарали); њима је циљ да други немају. Повећан српски извоз у Русију једва да би осетила и сама Русија, а камоли ЕУ – дакле, није бриселска уцена испоручена зарад некакве европске користи, него зарад српске штете.

Брисел је истоветан захтев послао свакој држави која се спрема да рат санкцијама (који је, попут покоља у Украјини, покренуо Запад, али се та чињеница углавном заборавља у „неутралним" срединама) искористи повећаним извозом у Русију. Из Кине, Индије, Бразила, Аргентине... стигао им је одговор који, кад се преведе са дипломатског француског, гласи отприлике: „Марш, бре!" Тако пристојан свет одвајкада одговара на малигни неморал.

 

Али, Александар Вучић на неморал спремно пристаје! И јавност му пљеска! Дланови пуцају док се болест у наше име одриче чисте зараде од 170 милиона и моли за ново задуживање од 140 милиона!

 

Зато би поливање хладном водом било неопходно. Али, не онима који честитају Вучићу. Они увек знају шта раде, коме се нуде и чему служе.

 

Поливање је потребно нама осталима. Најхладнијом водом на свету. Као отрежњење. Први корак у сваком излечењу је да схватите да вам није добро, и да најзад препознате болест.

 

---

 

Пише: Миодраг Зарковић за КМ Новине

 

БИВШИ АНАЛИТИЧАР ЦИА: Надајмо се да ће Обама и ЕУ схватити да вуку тигра за реп

БИВШИ АНАЛИТИЧАР ЦИА: Надајмо се да ће Обама и ЕУ схватити да вуку тигра за реп

понедељак, 25. август 2014. | КМ Новине 0

 

РЕЈ МЕКГОВЕРН: Не знам како би изгледала инвазија Русије, али ово сигурно није била инвазија. Видео сам, иначе, пре 46 година праву инвазију – совјетску инвазију на Чехословачку.

... 

 

ВОЈНО-ХИСТЕРИЧНА машинерија званичног Вашингтона поново ради пуним капацитетом након што је Русија упутила колону камиона хуманитарне помоћи у град Луганск који је блокирала украјинска власт, пише бивши аналитичар CIA Реј Мекговерн у тексту „Хуманитарни „налет" Русије" преносе агенције.

„Запад је те камионе оптужио за „инвазију", али то је била рекордно кратка инвазија – одмах по истовару, цео конвој се вратио у Русију… Не знам како би изгледала инвазија Русије, али ово сигурно није била инвазија. Видео сам, иначе, пре 46 година праву инвазију – совјетску инвазију на Чехословачку" – написао је бивши аналитичар ЦИА.

Ова „хуманитарна инвазија", уверен је Мекговерн, више подсећа на пробој блокаде – суровог вођења рата који је усмерен на уништење свега, укључујући и цивилно становништво.

Анализирајући догађаје последњих дана, аутор закључује да је „одлука да се крене у акцију", коју је донео Кремљ, била не само оправдана већ и изнуђена.

Кијев не само да је недопустиво отезао процедуру пропуштања хуманитарног терета на своју територију, већ је и појачавао бомбардовање Луганска и тако стварао додатне тешкоће допреми хуманитарног терета.

Није тек тако Владимир Путин – пре сусрета са Петром Порошенком – јасно ставио до знања да је његова земља спремна да пружи хуманитарну помоћ становништву које се у Украјини налази под блокадом чак ако због тога буде морала да повреди њену границу.

Русија је оним што је учинила ставила до знања да постоје границе патњама људи, тврди овај експерт.


Москва је на агресију одговорила гестом добре воље и хуманим кораком – упутила је помоћ напаћеном народу.

„Тешко је ставити примедбу на такав корак, осим оних који су заслепљени агресијом. Има доста оних који би и у Кијеву, и у Вашингтону, желели да виде како ситуација прераста у шири оружани сукоб између Истока и Запада. Међутим, остаје нам да се надамо да ће председник САД Барак Обама, државни секретар Џон Кери и Европска унија схватити да вуку тигра за реп" – написао је Мекговерн.

 

 

Дотичући се оштре изјаве коју је генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен, изнео поводом „продора" хуманитарног конвоја у Луганск, аутор је написао да је тај исти човек пре 11 година изјавио да је „сто посто убеђен" да Ирак има оружје за масовно уништење.

„Будите крајње опрезни – у току је пропагандни рат" – упозорио је своје читаоце бивши аналитичар CIA.

Г. Шимпрага / Факти.орг

http://www.kmnovine.com/2014/08/725.html