НАТО за брисање емоција о бомбардовању 1999.

НАТО за брисање емоција о бомбардовању 1999.

четвртак, 11 септембар 2014 13:51

 

У поверљивом документу стратези алијансе препоручују црногорским властима како да утичу на јавност у погледу евроатлантских интеграција

Подгорица – Званична Подгорица признаје да је подршка грађана чланству Црне Горе у НАТО-у у стагнацији, да је свега 26,4 одсто испитаника изјавило да подржавају чланство Црне Горе у НАТО-у, 42,3 је било против, а 31,3 одсто је било неодлучно, наведено је у поверљивом документу НАТО-а, именованом као „Комуникационе смернице за покретање и вођење јавног дијалога о црногорском путу у НАТО".

Како смо јуче објавили, Одсек за јавну дипломатију НАТО-а у препорукама владајућој структури Црне Горе за вођење кампање о атлантским интеграцијама наводи да треба утицати на јавно мњење тако да референдум о чланству није обавезан и да Црна Гора не треба да се осећа кривом за бомбардовање Југославије 1999. године.

Садржај овог тајног документа објављује подгорички портал „Ин4С" који сведочи како алијанса диктира домаће задатке црногорском премијеру, председнику државе, шефу парламента, Влади Црне Горе, политичким партијама и Координационом тиму НАТО-а шта све треба да ураде не би ли имали више успеха у промовисању НАТО-а.

Иако скоро свакодневно већ месецима црногорска власт саопштава да расте подршка грађана за улазак Црне Горе у НАТО, из документа се види да је реч о нетачним подацима па Одсек за јавну дипломатију НАТО-а у препорукама владајућој структури Црне Горе поручује да, како су написали, „не треба седети скрштених руку већ 'неуким' грађанима Црне Горе објаснити све благодети приступања НАТО-у". Они сугеришу да треба користити причу да ће улазак у НАТО донети квалитетније образовање, бољу здравствену помоћ и низ економских бенефита.

„Треба повећати ниво информисаности грађана о НАТО-у и разумевање импликације чланства у тој мери да може да допринесе развоју ставова и избора на основу реалних аргумената", наводи се у документу.

„НАТО пропагандисти признају да неће имати лак задатак, па, по рецепту Гебелса, инсистирају да се црногорске власти фокусирају на 'ширење информација' о Северноатлантској алијанси", пише „Ин4С".

А у документу НАТО-а пише да је „потребна обука и размена аргумената да би се демистификовале предрасуде и стереотипи и указати на потенцијалне предности чланства". НАТО стратези планирају да мета НАТО пропаганде буду неопредељени грађани као и они који, како се наводи, нису тврдо против уласка у алијансу.

„Комуникација има за циљ да мења перцепцију и веровања пре свега међу онима који су неодлучни или имају 'меке' ставове. Све ово чини процес екстремно сложен и захтева пажљиво управљање очекивањима јавности", пише у документу.

С обзиром на то да деценијска кампања за учлањење није донела резултате који су очекивани и замишљени, службе НАТО-а су одлучиле да утичу на неспособност домаћих промотора, тако што им је саставила „буквар", правила шта да говоре о најчешћим дилемама и „незгодним" темама, за које још увек нису смислили одговор достојан пажње црногорске јавности.

Једно од могућих реторичких питања за дијалог може бити: „Да ли желите да Црна Гора иде кроз глобалну кризу сама или у друштву најбогатијих земаља света".

Додаје се и да питање независности Црне Горе треба искористити како би се задобио што већи број присталица уласка у Северноатлантски савез.

„Анкете показују да велики број грађана види чланство у алијанси као стални печат на резултат референдума. Овај потенцијал не би требало да се изгубио из вида. Штавише, треба да се одржава и евентуално ојача", пише у документу, при чему експерти НАТО-а нису пропустили прилику да укажу на националну и партијску припадност оних који не подржавају улазак Црне Горе у алијансу. „Анкете показују да етничка припадност и преференција политичких партија у великој мери утичу на формирање мишљења о чланству Црне Горе. Већина неопредељених су Црногорци, а потом присталице Бошњачке странке и Позитивне Црне Горе, док је већина 'меких' противника српске националности и присталица НОВА".

Посебно је занимљив одељак у ком се владајућој структури и странкама у Црној Гори сугерише шта радити да би се грађани Црне Горе лишили емоција, како би заборавили НАТО бомбардовање 1999. У документу се наводи да је један од главних разлога противника приступања НАТО-у чињеница да је тај војни савез 1999. бомбардовао Србију и Црну Гору и констатује да „анкете потврђују присуство високог нивоа негативног емотивног набоја узрокованог војним интервенцијама 1999. године".

„Препоручује се Влади Црне Горе да утиче на грађане да забораве нелегално бомбардовање и страдање 1999. године", пише портал, док у наводима документа алијансе пише: „Чињеница је да грађани често имају емотивне уместо рационалних разлога када размишљају о приступању Црне Горе у НАТО", да су „емоције главни непријатељ рационалног расуђивања", па грађане Црне Горе треба ослободити било каквих осећања.

У документу се не преза ни од препоруке да се „јасно и отворено указује на штетност емоционалног приступа".

„Од почетка јавног дијалога емоције треба да буду јасно означене као прва препрека рационалног расуђивања. Тешке одлуке морају бити донете на рационалан начин", стоји у НАТО документу.

„Јасно је да НАТО покушава да се из сећања грађана Црне Горе избришу хиљаде невиних жртава бесомучног НАТО бомбардовања", каже за „Политику" директор невладине организације „Не у НАТО, не у рат" Гојко Раичевић. „Хоће да се под тепих гурне страдање у Мурину, као и бројна друга недела Северноатлантског савеза."

Новица Ђурић (Политика); Карикатура: Јован Прокопљевић

http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/34-cg/28731-nato-cg

А зашто се злочеста Русија меша у конфликт?

 

http://ruskarec.ru/

А зашто се злочеста Русија меша у конфликт? | Руска реч

Нећу засада о прекиду ватре. Сачекаћу мало, знам с ким имамо посла. Него ћу о ситуацији уопште.

Е па добро, хајде да за тренутак прихватимо гледиште наших опонената који тврде да се Русија ипак меша у украјински конфликт, и то хибридно, оружјем, уз помоћ јединица састављених од пензионисаних војних лица, уз помоћ добровољаца, уз помоћ десетине псковских падобранаца који су галамили у туђој шуми... Управо за све то се Русији непоштедно уводе евросанкције, до те мере да се чак дира и у светињу, тј. у фудбал.

Честитам нашој [српској] сабраћи: ми смо постали Јевреји у новом Еврорајху, а Срби су, на пример, Цигани.

Сви добро знају да Русију обавезно треба казнити зато што се меша у конфликт, али зато сви стидљиво избегавају да одговоре на питање: „А зашто се она меша?". „Па... овај.. па знате шта, не може неко да се меша у послове суверених држава! (Ма није ваљда! А шта је Запад све време радио?...) Па добро, може да се меша, али само уз дозволу светске заједнице. (Ма није ваљда! А Ирак? А Југославија?...) Знате шта, нека Кијев најпре лепо дотуче побуњенике, а онда ћемо расправљати! Добро, можда су они тамо стварно мало претерали са тим казненим операцијама, али чекајте да их најпре дотуку!"

Значи тако? У реду. Хајде да још за један тренутак прихватимо њихово гледиште. Зашто се Запад својевремено умешао у косовски конфликт? Зато што је са његовог гледишта једна велика нација применила на својој територији војну силу против друге, мале, побуњене нације, и наводно убијала цивиле. Да видимо сада шта пише у Википедији: „Према верзији албанских сепаратиста, представници југословенских оружаних снага организовали су у селу [Рачак] масовни масакр цивилног становништва, убивши 45 цивила. Инцидент у Рачку је приказан управо у том светлу и послужио је као повод да НАТО први пут покрене питање примене силе према Југославији."

Даље, исто у Википедији, гледамо списак жртава трагедије 2. маја у Одеси. Наведена су 44 презимена (разуме се, списак није потпун, али овде је у питању бројка). Иначе, убијање цивила током казнене операц... пардон!.. током антитерористичке операције данас у свету не признаје можда само последњи идиот или московски либерал.

Немојте само рећи да ће „људи" који су се радовали „ражњићима" у одеском Дому синдиката сада одједном почети да жале оне који им током свих ових месеци пружају отпор.

Дакле, ако се неваљала Русија ипак меша, шта онда она хоће да спречи? Да ли неко можда још увек има недоумице у погледу тога ШТА чека побуњене регионе ако их, не дај Боже, „ослободе" припадници „Националне гарде"?

Довољно је да „жмурећи" отворимо пар страница (рецимо ову и ову), и томе слично.

Шта да се прича када они хоће да стрељају жену, и то посланицу, само зато што је на званичној седници највишег законодавног тела земље испричала како армија те земље убија своје грађане?

Немојте само рећи да ће „људи" који су се радовали „ражњићима" у одеском Дому синдиката сада одједном почети да жале оне који им током свих ових месеци пружају отпор. Припадници казнених јединица које ратују на југоистоку одлично знају да им се тамо супротстављају пре свега мештани. А ти мештани су руске националности, што значи да им не гине „чишћење". Узгред, тешко би било смислити прецизнији назив од „националне гарде", тј. наоружаних људи удружених по једном једином основу – националном, тј. националистичком. Националисти који су спремни да убијају искључиво по националном критеријуму представљају идеално оружје демократије.

Али ето, злочеста Русија им смета у томе. Многи су вероватно имали прилике да читају у штампи како је неки класични пробисвет шетао свог питбула или неко друго четвороножно оружје, и како је тај питбул напао комшијино дете. Нажалост, није чудно што мало ко ризикује да се умеша и одбрани дете, нарочито ако домаћин има јаку „залеђину". Али да неко још примени и „санкције" према ономе ко је ипак одлучио да га одбрани – тако нешто је могуће само у међународној политици.

Када је Запад сматрао да офанзива српске армије угрожава живот мирних косовских Албанаца, у том тренутку га ни најмање није било брига за међународне дозволе и све остале моралне губитке и материјалне трошкове – једноставно је почео да бомбардује Београд. По истој логици би, строго говорећи, НАТО морао сада да бомбардује Кијев: мостове, телевизијске центре, инфраструктуру... Чак и кинеску амбасаду, за сваки случај, као у Београду. И на томе би се све одмах и завршило. То јест, био би „и на земљи мир, и међу људима добра воља". Не би било никаквих санкција, Пољаци не би оболели од диспепсије због претераног конзумирања воћа, а московски „пршутоиди" од анорексије. Али зато би на хиљаде људи било спасено, и уз то би конфликт био трајно решен уз поштовање свих ставова и учешће свих заинтересованих страна, јер ништа тако не зближава као заједничко учешће у решавању туђе судбине.

Више о руско-украјинским односима

 

У том случају би се, наравно, све завршило далеко раније. Не би ни морао да се бомбардује Кијев. Довољно би било запретити прстом. Или још пролетос шапнути на увце: „Није лепо убијати. То доноси несрећу. А несрећа је кад нема пара." И завршен посао. Не би било ни туге, ни разарања, ни врло озбиљне међународне кризе.

А зашто им то нису шапнули? Па зато што данас не бомбардују Кијев, а ономад су бомбардовали Београд. Зато што постоје „наши", и постоје „њихови". И то није подела према идеологији или некаквим режимима, него искључиво према националном критеријуму. Погледајте како у холивудским филмовима приказују Србе, а сада већ и Русе. Честитам нашој сабраћи: ми смо постали Јевреји у новом Еврорајху, а Срби су, на пример, Цигани. Њихова права могу да се игноришу. Њихови животи, животи њихових избеглица и несталих особа могу и да се не рачунају. Сваком нацисти је дозвољено да их „чисти", да их лустрира, да их тера „кући у Кацапију" [Кацапи – западноукрајински погрдни назив за Русе], да их тамани забрањеним врстама оружја, да им одузима права која „аријевцима" припадају по свим међународним конвенцијама...

А ономе ко смета том „орднунгу" следују санкције. Додуше, боље је право у „душегупку", али шта ћеш, не може због нуклеарног оружја. Нису стигли да наговоре претходно пијано руководство Русије да одбаци тај „зарђали баласт епохе Хладног рата". И ето, сада морају да се уздржавају, да се каче за фудбал и за банке.

Олег Одинцовски је политички коментатор портала svpressa.ru.

Забрањени су копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи", делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције.

СТРАТЕГИЈА ЗАПАДА ЗА ОБАРАЊЕ РУСИЈЕ

Вести | 06.09.2014 | 20:58

ЏОЗЕФ НАЈ Дугорочна стратегије контроле Путиновог понашања ће у следећем периоду бити један од најважнијих изазова Аспенска стратешка група (The Aspen Strategy Group), непристрасна организација сачињена од експерата за спољну политику, коју водимо бивши саветник за државну безбедност Брент Скоурофт и ја, размишљала је о одговору на руске потезе у Украјини. А сада се и НАТО брине о томе. Иако Запад мора да се одупре Путиновим тежњама да освоји територију силом, што је супротно нормама створеним после Другог светског рата, он не сме изоловати Русију. Не сме се изоловати земља чији се интереси са западним преклапају у области нуклеарног оружја, тероризма, Арктика, и у регионалним проблемима, као што су Иран и Авганистан. Штавише, географија је Путинова велика предност у расплету украјинског конфликта. Природно је бити љут на Путинове обмане, али бес не може бити стратегија. Запад мора да наметне финансијске и привредне санкције како би Русију одвратио од Украјине, али исто тако не сме изгубити из вида да са њом мора да сарађује у другим областима. Усклађивање ових циљева није лако, а ниједна страна неће имати користи од новог хладног рата. Стога и не чуди што се Аспенска група дели на оне који су бескомпромисни и на оне који би да тргују, барем што се тиче конкретних политичких изазова. КАКВУ РУСИЈУ ЖЕЛИМО ЗА 10 ГОДИНА? Ову дилему треба ставити у дугорочну перспективу: какву Русију желимо да видимо за 10 година? Упркос Путиновој употреби силе и претећој пропаганди, Русија је земља која стагнира. Путинова нелиберална стратегија да послује са Истоком док води неконвенционални рат на Западу ће претворити Русију у праву гасну станицу Кине и тиме ће се она одсећи од западног капитала, технологије и контаката који су јој потребни. Неки од руских противника ће се обрадовати њеној стагнацији и очекивати да ће пропадање само решити проблеме на терену. Али то је наивно. Пре сто година распад Отоманског царства и Аустроугарске прилично је пореметио међународни систем. Постепни пад, као, рецимо, античког Рима и Шпаније није био толико упадљив као у претходна два случаја, и зато би најбољи сценарио био да се Русија опорави током следеће деценије. Докази о паду Русије су очигледни. Раст цена нафте на почетку века дао јој је вештачки подстицај, због чега је Голдман Секс ставио Русију на листу земаља са најбржим развојем. Ипак, данас тог развоја нема. Данас је БДП као седмина америчког, док је куповна моћ по становнику 18 хиљада долара, док просечни Американац има три пута већу куповну моћ. Продаја нафте и гаса чине две трећине руског извоза, односно половину државних прихода и 20 одсто БДП, док извоз високотехнолошких уређаја представља само седам одсто извоза, а удео у извозу САД то чини 28 одсто. Ресурси су у привреди неефикасно распоређени, док корумпирана номенклатура и правне институције спречавају прилив инвестиција. Упркос привлачности руске традиционалне културе и позивима Путина да се ојача мека моћ, његово бахато понашање је изазвало неповерење. Мало странаца гледа руске филмове, а ниједан руски универзитет није ни у првих сто светских универзитета на листи састављеној прошле године. Вероватноћа етничке фрагментације је мања него у доба Совјетског савеза, али и даље има проблема на Кавказу. Неруси су чинили половину тадашњег СССР, сада чине 20 одсто Русије и заузимају трећину територије. Здравствени систем је у расулу. Наталитет опада, морталитет расте, а просечни мушкарац умире у средњим шездесетим годинама. Средњерочна прогноза демографа Уједињених нација предвиђају да ће број становника Русије до половине 21. века са 145 милиона опасти на 121. РУСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ Међутим, иако Русија у индустријском смислу делује као банана-република, многе опције су изгледне. Има талентоване људе, а у неким секторима, попут војних, може да направи софистиковане апарате. Неки аналитичари верују да ће реформом и модернизацијом Русија успети да надвлада своје проблеме. Бивши председник Дмитриј Медведев је страховао да ће Русија упасти у проблем са приходима пре него што стекне статус напредне државе, што је намеравао да промени. Али мало тога је промењено захваљујући раширеној корупцији. Под Путином руска постимперијална трансформација је пропала, и земља је остала у комплексу због своје позиције у свету и разапета између свог европског и словенског идентитета. Путин нема дугорочну стратегију за опоравак Русије и делује врло опортунистички иако, додуше, уме да направи краткорочне успехе, попут решавања унутрашње безбедности, спољних претњи, као и слабљења суседа. Русија је тако ревизионистички покварила међународни status quo, и сад тражи начин да буде катализатор другим ревизионистичким силама. Али идеологија антилиберализма и руског национализма слаба је основа за ширење меке моћи, коју Русија мора да интензивира на регионалном и глобалном нивоу. А и ограничене су шансе да Евроазијска унија, на челу са Русијом, може да парира ЕУ. Какав год да буде резултат Путиновог ревизионизма, руско нуклеарно наоружање, нафта и гас, па и знање његових људи из области сајбер-технологија, као и близина Европе, донеће проблеме Западу и међународном систему. Осмишљавање и примењивање дугорочне стратегије за контролисање Путиновог понашања ће у следећем периоду бити један од најважнијих изазова са којима ће се суочити међународна заједница. Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ   Project Syndicate standard.rs

http://srb.fondsk.ru/news/2014/09/06/strategiia-zapada-za-obarane-rusiie.html

Самит у Велсу: НАТО покреће нову фазу „удара" на Русију

Марина РАГУШ | 05.09.2014 | 00:01

Самит у Велсу (4 и 5. септембар) најављиван је већ месецима као историјска прекретница Северноатланске војне алијансе. Од њега се очекује рекомпозиција плана активности овог, у суштини, нападачког војног удружења кога чине најјаче државе западне хемисфере. Према извештавању америчких корпоративних медија, ратови у Украјини, Авганистану и растући спектар ИСИС-а поставили су агенду самиту у Велсу и управо због тога ово је у последњих деценију „најзначајнији скуп лидера НАТО".[1] Нове смернице које ће НАТО самит обелоданити односиће се на нове чланице на Истоку (укључујући Естонију, Латвију, Литванију и Пољску) као и на све већу опасност за чланице ове алијансе која долази од џихадиста повезаних са ИСИС-ом. Изнад свега, како јављају амерички медији, НАТО ће преузети улогу светског сигурносног саветодавца и тренера. У ту сврху слаће своје „спец-тимове" у све земље за које процене да су безбедносно „угрожене". То значи да ће НАТО обзнанити свој план активности који би требало да се односи на:              1.    Припрему трупа које ће моћи да се разместе у року од 48 сати; 2.     Предлоге за одбрамбену опрему која ће се послати у Пољску и у Балтичке земље; 3.     Опремање трупа за константно ротирање у базама које се налазе у пограничним државама           коликогод буде потребно; 4.     Повећање обима мера у ваздушној контроли над НАТО државама; 5.     Разматрање повећања присуства НАТО морнарице у водама држава чланица.[2]   Главне теме којима ће се самит бавити односиће се на: Авганистан, асиметричне и хибридне претње, ИСИС, финансирање и формирање глобалног центра безбедности. Суштински, НАТО је „направио" прилику да „оживи" кроз: фингирања светских кризних жаришта и сукобе с Русијом доведе у област хладноратовске ратне зоне. Наиме, треба имати у виду да је НАТО годинама „трпео" кризу. Од финансирања које је било проблем с обзиром да многе државе чланице које су имале обавезу да издвајају 2 одсто бруто домаћег производа за НАТО „сврхе" то нису чиниле. Тако је „терет" финансирања падао и на иницијаторе криза ниског интезитета, односно на САД; преко, стратегије и самих односа унутар Алијансе. Украјинска криза која је прерасла у грађански рат  постала је, уз истовремено измењену „Ал Каиду" или ИСИС, изванредан изговор за прекомпозицију и оживљавање ратног савеза или НАТО. Више него јасно је, дакле, да ће НАТО распоредити снаге за брза дејства на територију Источне Европе, „дисциплиновати" двадесетосмочлану „дружину" на редовно финансирање, вратити се на своју „суштинску" мисију-светски безбедносни центар и отпочети нову фазу „рата против терора" (обрачунати се са ИСИС, штогод то значило). Стога, корпоративна Америка континуирано реализује своју „мапу пута". За потпуно колонизирање света, у изолованој реалности према „Вашингтону", треба ослабити Немачку, подјармити Европу, сломити Русију, Кину и Индију.  Гледано из угла актуалног тренутка, посао с Старим континентом „тече по плану". И за то се добро побринуо Брисел, или европски административни центар САД.   ЕУропа је сломљена, следећа је Русија: Политиком уцена, притисака и застрашивања Вашингтон је успео да ЕУропу трговински рат с Русијом кошта пет милијарди евра или 6,6 милијарди долара годишње. То наводи интерни документ представљен ЕУропској комисији у Бриселу. Податак који показује годишњи извоз хране у Руску Федерацију (2013) вредним 11, 8 милијарди евра (15,5 милијарди долара) и вредност извоза на који се односе руске контрамере (забрана увоза из ЕУ на годину дана) а која износи 5,1 милијарду евра или 6,7 милијарди долара истовремено показује и вредност коју ЕУ губи санкцијама. Немачка, Пољска и Холандија водеће су три земље које су погођене санкцијама. Само је Немачка извозом у Русију остваривала 3,3 одсто целокупног извоза или 1,83 милијарди долара током 2013. године. Пољска је водећи извозник јабука и једна од земаља које су санкције погодиле у највећем проценту - изгубила је извозно тржиште вредно 1, 55 милијарди долара.[3] Када се овоме дода податак да је Русија била друга по реду извозних тржишта (када је реч о пољопривредним производима) ЕУ, а да је Америка била и остала прва - не треба пуно памети па закључити позадину трговинског рата. Једним потезом Америка је ослабила ЕУропу, и нанела додатне проблеме Русији. И то није све! Када би се проблеми мерили финансијама, цена трговинског рата је мерљива. Међутим, постоје и они каскадни ефекти о којима ће се тек слушати. Наиме, протести извозника са Старог континента „гуше" се најавом да ће Брисел надокнадити фармерима губитке. Када се буде суочило са чињеницом да то неће бити ни приближна надокнада онда ће државе чланице ЕУ имати пуне руке посла да очувају економску и сваку другу безбедност. Већ сада Чешка, Словачка, Мађарска и Кипар отворено заступају став да не желе трговински рат с Русијом и да је он у супротности с националним интересима тих земаља. Штавише, први човек Мађарске (Виктор Орбан) кренуо је у отворено лобирање против сулудих налога прекооканских корпоративних централа. Уколико се овоме дода евроскептични блок на тлу Старог континента онда имамо врло компликовану ситуацију. Или ће успостављене проамеричке политичке елите бити збрисане с руководећих места или ће ЕУропа са све периферијом ући у фазу интезивних и одмах потом радикалних сукоба. Треће не постоји. Немачка бележи пад, Италија и Француска су на прагу рецесије, док остале чланице могу само да мере ниво јавног дуга, пораст незапослених и кораке до банкрота. Дакле, атмосфера драматично подсећа на (не)приле пред светске ратове. У том целом замешатељству малобројно „посебних и просветљених", ни Балкан неће бити поштеђен. Напротив! Берлинским мини самитом лидера Западног Балкана, Србији је немачка канцеларка с јасном намером додала „лидерски" гас јер Србија представља Русију на Балкану. То може да значи само једно: већу дозу притиска да Србија докаже своју „лидерску" позицију. Неће проћи дуго, јунски савети (тада кандидаткиње Федерике Могерини) новоизабране ЕУропске шефице дипломатије постаће налози. Током своје јунске турнеје по Балкану, да подсетимо, Могерини је српској политичкој елити јасно ставила до знања да мора да усагласи своју спољну политику са Бриселом. Да поједноставимо: да се придружи санкцијама и ради на обустави Јужног тока.[4] Стога не изненађује ни тадашња а ни садашња изјава српског шефа дипломатије да „очекује јаче притиске од Брисела" због Русије.[5] Е, толико кошта када Немачка дода некоме лидерски гас. Уосталом, зар убијени српски премијер није био немачки ђак? Да ли је онда и истрага поводом приватизације НИС-а део тог мозаика или је тек „елитна" намера да неког с домаће политичке сцене скрајне иза решетака и истовремено издејствује правни основ за ревизују енергетског споразума с Русијом, можемо да варирамо. Али смо сигурни да варирају и други с руске стране које не би изненадило ни то, да се и по налогу затвори и нишки центар за ванредне ситуације. Руски авиони слећу недалеко од Бондстила и то Велики брат не може да толерише. Какогод се надаље буде развијала ситуација сасвим је сигурно да спољнополитички курс: и Брисел и Москва постаје неодржив због Вашингтона који као највећи финансијер НАТО ових дана из Велса шаље поруку: Русија мора пасти. Не треба додатно објашњавати да се ово односи и на све руске партнере. „Ми се суочавамо са драматично промењеним безбедносним окружењем на истоку, Русија напада Украјину. Ми ћемо усвојити Акциони план за приправност чији је циљ повећати нашу способност да делујемо брзо на заштити наших савезника, ако је потребно. Предузећемо мере да побољшамо кооперацију са Украјином и осталим партнерима. Суочени са низом криза, наш савез, наша трансатлантска заједница, представља острво сигурности, стабилности и просперитета"[6] поручио је ген сек НАТО с почетка самита. И ствар је кристално јасна. НАТО се спрема за рат. Како иначе назвати покличе који укључују „одбрану",  „снаге за брза дејства" и „драматичн измењено безбедносно окружење" уз констатацију да „Русија напада Украјину" осим најавом рата. Наравно он ће пре личити на више криза „ниског интезитета" или класичних НАТО агресија типа онога што се десило СРЈ 1999. године. Уосталом, све што смо чули из Велса само је појаснило ко стоји иза милитантних исламиста који су се појавили пошто је НАТО почистио режиме у Ираку и Сирији (типично, зар не), зашто се ућутало о истрази поводом обореног путничког авиона малезијске авио-компаније и коначно зашто се не говори о масакру цивила у Украјини. НАТО је себи конструисао изговор за војно сламање мултиполарног света. Еуропу је сломио, она овако упакована у бриселски формат не може да се одупре окупацији. Русија је следећа директна мета, после које следе Кина и Индија. Исток и његово освајање и јесте суштина НАТО мисије или корпоративног Запада. Само, неко би требало да их подсети на све оне историјске факте који говоре о томе како су прошли сви они који су пожелели да из Москве остатку света „честитају" неку Нову годину мерену према западном корпоративном календару... Ту исту историјску лекцију надамо се да имају на памети и „власни" на Балкану...у Србији...   [1] http://edition.cnn.com/2014/09/03/world/europe/nato-summit-wales/ [2] исто [3] http://rt.com/business/184953-embargo-cost-europe-5billion/ [4] http://www.danas.rs/danasrs/politika/dacic_ocekujemo_jaci_pritisak_eu_zbog_rusije.56.html?news_id=288387 [5] исто [6] http://www.slobodnaevropa.org/content/nato-samit-u-velsu-treba-dati-odgovore-na-kljucna-pitanja/26566035.html http://srb.fondsk.ru/news/2014/09/05/samit-u-velsu-nato-pokrehe-novu-fazu-udara-na-rusiiu.html

 

ЕУ заврће руке кандидатима

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 04.09.2014 | 11:57

Настављајући да у стопу прати САД, ЕУ је појачала притисак на земље које не улазе у састав те организације, како би их приморала да се присаједине антируским санкцијама. Као полуга се користи њихова тежља, планови и заблуде по питању евроинтеграција. Руска забрана на увоз низа прехрамбених производа из ЕУ није за шалу и то је узнемирило Брисел. Руководство ЕУ у томе не види само конкретне губитке – иако и они износе реда 12 милијарди еура – колико реалну претњу да ће се лишити позиција на руском тржишту. Уосталом, пре или касније ће се "рат санкцијама" завршити, а на место извозника из ЕУ доћи ће земље из Јужне Америке, југо-источне Азије, државе ЗНГ-а и југо-источне Европе које имају традиционално блиске везе са Русијом. Није изненађење ни што је ЕУ пожурила да форсира догађаје – али не по питању смањења затегнутости у сопственим односима са Москвом, већ по питању стварања нових линија поделе и "трговинских фронтова". Практично ултимативни захтеви да се придруже санкцијама Европске Уније упућени су Србији, Босни и Херцеговини, Молдавији и другим земљама које намеравају да ступе у ЕУ. Не обавезујући се никаквим допунским обавезама по питању пријема тих земаља у ЕУ, или бар покрића неизбежних финансијских губитака, Европска Унија им је предочила неопходност замрзавања даљег развоја трговинско-економске сарадње са Москвом. Посебно негодовање европских званичника изазвала је процедура државних субвенција за испоруке у Русију. Управо је одустајање од сличних субвенција секретар за медије Европске комисије Петар Стано пожурио да назове "контруктивним приступом" питању. У делу горе-наведених држава – ултиматум из Брисела је наишао на адекватну оцену.[1]Разуме се, тешко је било од Срба и Молдаваца очекивати категоричко одбијање разматрања захтева ЕУ. Међутим, њихови државни чиновници су изјавили да намеравају да и даље развијају сарадњу са Русијом. "Европа је захтевала да не дајемо субвенције, но, ми то нисмо ни намеравали. За тим нема потребе" – истакао је премијер Александар Вучић.[2]Према његовим речима "очигледна је потреба руских трговачких гиганата за прехрамбеним производима и наши произвођачи могу да извозе све што имају". Премијер Вучић је напоменуо да је ступање Србије у ЕУ њен стратешки циљ, али Београд мора "сачувати добре и пријатељске односе са Русијом".[3]А министар иностраних послова И. Дачић био је још јаснији, позивајући на укидање антируских санкција.[4] Сличну позицију изнела је и Република Српска, која улази у састав БиХ. Премијер Републике Српске Жељка Цвијановић је позив ЕУ трећим земљама - посебно према државама-кандидатима за приступање Европској Унији - да се уздрже од било каквих мера које подстичу јачање извоза у Русију, назвала лицемерним. "Прилично је лицемерно земљама-кандидатима за које је неизвесно да ли ће уопште у наредних 20 година постати чланице ЕУ, предлагати да се уздрже од било чега што би им могло помоћи да побољшају своје економске прилике" – изјавила је она. Председник владе РС је уверена да цела БиХ треба да "искористи сваку могућност за извоз својих производа у Русију и на друга тржишта". Такође и Молдавија, без обзира на све своје прозападно опредељење, категорички је против тога да се са Русијом разговара језиком санкција и ултиматума. Јуриј Љанка, премијер Модавије, потврдио је да низ локалних политичара захтева од власти у Кишињеву да се присаједине антируским санкцијама, међутим, позиција кабинета је принципијелно другачија: "Влада то питање не разматра". "Ја одговарам за рад кабинета и због тога могу рећи да ми сматрамо да је неопходно наставити дијалог и сарадњу са Русијом" – истакао је Јуриј Љанка.[5] Због тога не чуди да у редовима ЕУ јача опозиција самоубилачкој русофобској политици Брисела. Премијер Мађарске Виктор Орбан представља једног од најактивнијих присталица развоја трговачко-економских веза са Москвом. Говорећи недавно пред мађарским дипломатским кором, он је изјавио да ће тражити подршку и других земаља-чланица ЕУ у циљу побољшања односа са Русијом. Он је дипломатама упутио упозорење да не раде на даљем захлађењу односа са Москвом: "ЕУ свакодневно добија од стране Москве све јачи одговор на санкције. То је лоше не само за Мађарску, него за читаву Европску Унију. Ми морамо да нађемо сараднике међу земљама-чланицама ЕУ које су заинтересоване за слабљење утицаја тог нежељеног процеса разједињености".[6]У вези са тим шеф мађарске владе је признао негативан утицај разједињености земаља централне и југо-источне Европе по питању развоја односа са Русијом. Према речима В. Орбана, Пољска и прибалтичке земље разматрају руско питање превасходно из угла безбедности, док Мађарска гледа на Русију као на пословног партнера и разматра друге аспекте настале ситуације као другоразредне. У скорије време биће јасно у ком својству Србија гледа на Русију. [1] DPA 221251 GMT Aug 14 22.08.2014 16:51 [2] ИТАР-ТАСС 25.08.2014 13:38 [3] РИА НОВОСТИ 22/08/14 17:09 22.08.2014 17:10 [4] DPA221431 Aug14 22.08.2014 16:32 [5] ИТАР-ТАСС 25.08.2014 13:38 [6] http://www.fondsk.ru/news/2014/08/26/vengria-ischet-souznikov-v-es-chtoby-pomiritsja-s-rossiej-29166.html

 

Vlajki: Pravde za Srbe će biti sve manje

Potpredsednik Republike Srpske Emil Vlajki smatra da poslednja masovna hapšenja Srba za ratne zločine predstavljaju probni balon za eventualna hapšenja "nepodobnih" koja bi, verovatno, mogla uslediti "ukoliko `međunarodnim demokratima` i njima pridruženoj opoziciji Republike Srpske ne budu odgovarali rezultati oktobarskih izbora".

 

Vlajki tvrdi i da su poslednja masovna hapšenja Srba vezana za bes Zapada koji se, ovog puta, sveti Srbima u Republici Srpskoj i Srbiji zbog neuvođenja sankcija Rusiji povodom ukrajinske krize.

Prema njegovom mišljenju, pravde za Srbe će biti sve manje, jer je tu, odavno i nedavno, politika umešala svoje prste, a masovna hapšenja Srba optužena za zločine nad nesrpskim stanovništvom "više nemaju nikakvog smisla ni ukusa".

"Naravno, sve zločince treba procesuirati i kazniti, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, ali tu priča staje, jer se hapse uglavnom Srbi. Na hiljade srpskih žrtava već decenijama vapi za pravdom koja ni od kud ne dolazi", saopšteno je iz Vlajkijevog kabineta.

Vlajki navodi da je Srbe trebalo demonizovati kako bi se u njima našao "glavni krivac" za poslednje ratove u vezi sa razbijanjem Jugoslavije, pri čemu su simbolički i konkretno, svi glavni vinovnici među Muslimanima, Hrvatima i Albancima, oslobođeni zbog počinjenih masovnih zločina nad Srbima.

"Dakako, svi su glavni vinovnici među Srbima, optuženi za zločine nad nesrpskim stanovništvom, osuđeni, ili su pomrli pod krajnje sumnjivim okolnostima u Haškom tribunalu", podsetio je Vlajki.

Pripadnici Agencije za istrage i zaštitu BiH juče su na području Doboja i Teslića uhapsili 13 osoba osumnjičenih za ratne zločine.

http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/68684/Vlajki%3A+Pravde+za+Srbe+%C4%87e+biti+sve+manje.html

http://vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=65037&Tad-nisu-krili-da-je-sila-namerna%253A-NATO-bombardovao-Republiku-Srpsku-pre-19-godina#.VANMURa9LCQ

Тад нису крили да је сила намерна: НАТО бомбардовао Републику Српску пре 19 година

На данашњи дан 1995. године, у два часа и дванаест минута, почело је Нато бомбардовање Републике Српске у коме је убијено више од стотину цивила.

На положаје Војске Републике Српске, Нато авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених. Укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона.

Нато је у акцији под називом "Намерна сила" користио радиоактивну муницију, уз "објашњење" да она треба Србе у БиХ да "доведе за преговарачки сто". Напади су трајали до 14. септембра.

За бомбардовање Хаџића, Вогошће, Илијаша, Јахорине, Пала и Братунца, мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, Нато је користио осиромашени уранијум, а од његових последица умрло је највише бивших становника општине Хаџићи, који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца.



На братуначком гробљу, само четири године након бомбардовања, сахрањено је око 400 људи, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома.

И многи страни војници, који су боравили на овим подручјима у току и након бомбардовања, данас имају сличне здравствене проблеме.

Првог дана операције на небу изнад Пала, у окршају српске ПВО и авиона Алијансе, који су мештани посматрали са улица, око 17.00 часова ракетом "земља-ваздух" оборен је француски "Мираж 2000".

Авион је пао 20 километара југоисточно од Пала, а два пилота спасила су се катапултирањем.

Нато авијација је 9. септембра 1995. године почела да делује и на системе противваздушне одбране на северозападу Републике Српске.

Напади су прекинути 12. и 13. септембра због лошег времена, а 14. септембра постигнут је договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбједности што је и учињено закључно са 17. септембром.

"Намерна сила" уследила је двадесетак дана након пада Републике Српске Крајине. Када се погледа развој догађаја тог августа 1995. године, јасно је да је циљ био слабљење моћи Војске Републике Српске, која је била у знатној борбеној предности у односу на непријатеља.

Истовремено са "Намерном силом" покренута је и Нато акција "Мртво око" чији је циљ био онеспособљавање против-ваздушног система одбране Војске Републике Српске. Том приликом бомбардован је радар на Јахорини.

Повод за агресију Нато пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, која се догодила 28. августа 1995. године, а за коју су оптужени Срби.

У извештају независне комисије из тог периода наведено је да "не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја", што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан.

Тадашњи командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз изјавио је након инцидента да не може да се утврди одакле је граната испаљена.

Руски пуковник Андреј Демуренко, који је био командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву и учествовао у истрази, изјавио је да су Срби "неправедно били оптужени само да би Нато имао повод за напад".

Он је истраживао случај "Маркале" на основу анализе коју су направили Французи. Непосредно након гранатирања пијаце у Сарајеву, обишао је и место одакле су наводно гађали српски минобацачи. На површини од стотину метара, гдје је требало да буде закопан наводни минобацач, није било апсолутно никаквих трагова на трави.

Друго место, гдје су по француским прорачунима требало да буду српски минобацачи, било је шумовито. Добро је познато, објашњавао је тада Демуренко, да минобацачи не могу да гађају из шуме, јер гране могу да зауставе гранату.

Такође, и због зграда које окружују Маркале, граната ни случајно није могла стићи са српских положаја.

Демуренко је и у октобру 2012. године, као први сведок одбране на суђењу Радовану Караџићу у Хашком трибуналу, поновио да минобацачка граната на сарајевској пијаци Маркале није могла бити испаљена са положаја Војске Републике Српске.

"Маркале нису биле погођене минобацачком гранатом, то је био терористички акт на улицама Сарајева", рекао је он на сведочењу.

Многи су још тада тврдили да су снаге Алије Изетбеговића инсценирале, односно саме извршиле напад на сопствене цивиле како би изазвале Нато бомбардовање Републике Српске.

Московски историчар Константин Никифоров дошао је до информација да у августу 1995. године Маркале нису гађане из минобацача, већ су, по сценарију западних обавјештајних служби, ту крваву акцију обавили муслимани, са једне од суседних вишеспратница.

Али, упркос свим доказима и сазнањима, међународна заједница је оптужила Војску Републике Српске и искористила то гранатирање као повод за бомбардовање.

Извор: Фронтал.срб