Љиљана Смајловић: Гојковићи без заштите

РЕЧ ГЛАВНЕ УРЕДНИЦЕ "ПОЛИТИКЕ"

Гојковићи без заштите

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу

У праву је био Саша Јанковић када је ових дана за „Време" изјавио да је случај Гојковић управо показао потребу за постојањем заштитника грађана. Невоља је у томе што цео проблем ту и почива.

Јер за Гојковиће из Лознице, грађане Србије који од 1993. године не могу да расветле тачне околности под којим су трагично изгубили сина, Саша Јанковић је био најгори могући избор за заштитника. Оног дана када је Србија 2007. године изабрала свог првог омбудсмана, Гојковићи нису добили заштиту, они су изгубили наду.

Добро, то је трагедија једне породице, рећи ће неко. Уосталом, и родитељи Предрага Гојковића знају да нису ни први ни последњи који од државе у смутним временима добијају сумњиве „службене верзије" насилне смрти.

Али, где Саша Јанковић види могућу улогу заштитника грађана у случају Гојковић? Шта би службено подузео „да се не ради о њему", како се протеклих дана изразио у „Блицу"?

Одговор ме изненадио. Бавио би се, вели, злоупотребом полицијске документације и цурењем службеног документа, „пажљиво одабраног да у јавности подстакне сумњу". То је важно јер се исто сутра, каже Јанковић, може десити и некоме ко нема приступ медијима, као што га има он, и ко онда неће моћи да се одбрани. А „то је погубно, то је рушење институције полиције".

Две су ствари проблематичне у овом виђењу улоге заштитника. Разумем да је за Сашу Јанковића у случају Гојковић најважнија одбрана Саше Јанковића, али зар заштитник не би морао на прво место да стави породицу Гојковић? Од угледа и каријере Саше Јанковића, заштитнику би морала бити преча фамилија која 22 године тражи одговоре о синовљевој погибији, и то без приступа медијима.

Нису ли, уосталом, Гојковићи и њихова животна прича важнији од „цурења информација" и „урушавања" институције полиције?

Знам да хиљаде грађана, све звучна имена „грађанске Србије", потписују петицију у одбрану Саше Јанковића, али не разумем да макар у фусноти не кажу да би било добро да се до краја расветле околности под којим је један двадесетдвогодишњи апсолвент, пун планова за будућност, пошао кући у Лозницу, а завршио прострељене главе на поду у стану Саше Јанковића. Зар у истрази случаја ником од њих не недостаје макар нека радна хипотеза о мотивима самоубиства, ако им већ не смета одсуство истражног судије и реч тужиоца?

Како је могуће да је толико „добромислећих" припадника српске елите задовољно резултатима једне очигледно мањкаве полицијске истраге из 1993, и још протестују што су медији уопште сазнали за тај шламперај?

Имам само једно објашњење: посреди је политика. Грађанска Србија брани Јанковића јер је ушао у директан сукоб с Вучићем, јер се, како на „Пешчанику" ликује један жустар Јанковићев бранитељ, „директно противставио Вучић Александру". Овде је реч о политичкој одбрани човека који уз остале игра и политичку улогу. У таквим околностима, Гојковићи немају шанси. У најбољем од свих могућих светова, њихове би интересе бранио заштитник грађана, али омбудсман је тренутно преокупиран случајем Саше Јанковића.

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу. Па ако може да му користи, ми ћемо бити против, а ако може да му штети, ми ћемо бити за. Чак и ако вуче потезе за које смо се увек залагали. Зар да он од наше политике и реторике извуче ћар?

Дабоме, важи и обрнуто. Радо ћу се сложити с тезом да се против Саше Јанковића у неколико медија води жестока кампања. Не могу да замислим да би ти медији водили ту кампању да се Јанковић није замерио властима.

Али шта с тим? Не могу нипошто да се сложим да би све било добро, само да је фиока са случајем Гојковић остала закључана. Не би било добро. Не кажем то само зато што су неки чланови породице Гојковић новинари. Проверавајући њихову причу, „Политика" је утврдила да су Гојковићи протеклих деценија заиста покушавали да сваку власт, и сваку опозицију, заинтересују за свој јад. У стенограмима Народне скупштине Србије нашли смо да је посланик Српске радикалне странке Момир Марковић изнео податак о сумњивим барутним честицама на рукама кандидата за заштитника, и да то 2007. није изазвало никакву пажњу посланика владајућих странака. Једнако као што породица Гојковић ни данас за свој проблем не успева да заинтересује медије који воде кампању у корист Саше Јанковића, и у којим заштитници заштитника повремено подругљиво постављају питање шта ли је породица чекала 23 године... Њихове исповести нема у „Блицу", као ни на телевизији Н1, на пример. Гојковићи, сада то знамо, нису чекали да се на њих смилује београдска елита. Вукли су за рукав кога су могли, али нису много могли. Јесте ли приметили да су невладине организације и новинарска удружења која су највише помагала породици Даде Вујасиновић да званичну верзију о самоубиству преквалификује у истрагу убиства, потпуно равнодушни према њима? Пре неколико дана сазнам да се Независно друштво новинара Војводине сада, баш када се потегла ова прича, противи свакој јавној причи о самоубиствима. Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић су уверења да је објављивање детаља о појединачним случајевима самоубиства „недопустиво за државне органе и медије". Стварно? Треба што пре јавити Би-Би-Сију, у последњем „Хардтоку" надугачко је елаборирано зашто самоубиство мора да добије третман фундаменталног људског права.

Додуше, није то једина лоша вест са Запада. Данас је Дан слободе медија, и да сам на месту колега које чекају помоћ са Запада, не бих се превише надала, без обзира на Легију части Оље Бећковић. У Кијеву је за само неколико дана убијено неколико опозиционих новинара и политичара. Вашингтон и Брисел се држе равнодушно, отприлике као „Блиц" и Н1 у односу на породицу Гојковић. А чујем и да је Кристијан Аманпур управо изабрана за Унескову амбасадорку добре воље у области слободе изражавања...

Било како било, некадашњи посланик Момир Марковић се у међувремену политички пензионисао, радикали данас више мрзе Небојшу Стефановића него што их је икада занимао Саша Јанковић, али још није познато колико су о случају барутних честица у оно време знали Томислав Николић и Александар Вучић. Јавност има право на одговор на то, и многа друга питања у вези с овим случајем.

Мислим да је веома добро што је власт у протеклих неколико седмица имала прилику да се увери да је јавност у Србији страховито гадљива на вађење досијеа из старих фиока у циљу компромитације политичког противника. Тим пре што је хајку на Јанковића повела телевизија чији власник није један од моралних стубова друштва, и ком они пословични костури безмало вире из ормана. Али зар једно сме да искључи друго? Зар да затварамо очи пред нечијом несрећом или сумњивом работом, само да се Вучић не би окористио?

Разумем страх од огромне политичке моћи премијера. И сама сам се не једном опекла на сличној или мањој ватри. Али се каткад питам разумеју ли председник Владе Србије и његова странка колико заправо дугују новинарима из некадашњег антимилошевићевског борбеног братства? Као уосталом и другим припадницима „грађанске Србије", који политички и даље гравитирају странкама бившег ДОС-а и не могу да се помире да је власт променила страну. Демократска странка и Борис Тадић би далеко боље прошли да су пси чувари демократије лајали док је њихов караван пролазио – али нису. Велика моћ Александра Вучића заснива се на једном новом политичком консензусу у Србији. Звали ми ту нову већину десном, десничарском или пак консензусом сталежа који су дуго држани подаље од власти, њена велика моћ изискује већи степен контроле. То је добро за републику. Ако опозиција не уме да нађе нове људе за неки нови консензус, онда је у интересу власти да медији, макар и политички мотивисани, производе отпор који у демократији игра улогу контролора власти.

Људи који не чине део владајућег консензуса имају потребу и да неосновано нападају власт. То је рефлексна самоодбрана од врло јаке власти, оне у којој имате утисак да је ауторитет у ваздуху опипљив и да бисте могли на кришке да га режете. Добро је да људи „грађанске Србије" једни другима чувају страх, да се немилосрдно ругају власти, па и да у томе претерују, ако их то куражи. Далеко је горе и опасније да власт у било чему претерује.

Али што се заштитника грађана тиче, ствари су јасне. Док Гојковићи не добију ваљане одговоре на своја сасвим легитимна питања, сви морамо да будемо Гојковићи.

Љиљана Смајловић

објављено: 03.05.2015

http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Gojkovici-bez-zastite.sr.html

"Hrvatska da se suoči sa zločinačkim karakterom rata"

Predsednik Koalicije udruženja izbeglica Miodrag Linta ocenio je kao provokaciju izjavu hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović da pravda nije stigla one koji su osmislili ideju o "Velikoj Srbiji" i poručio da hrvatski narod mora da se suoči sa zločinačkim karakterom takozvanog Domovinskog rata.

Srna

Hrvatska mora da procesuira zločine nad Srbima: Miodrag Linta

- Prava istina je da pravda nije stigla Franju Tuđmana i njegove saradnike jer su se zalagali za ideju etnički čiste hrvatske države - istakao je Linta i naglasio da takozvani Domovinski rat nije bio nikakav oslobodilački i obrambeni rat već "udruženi zločinački poduhvat čiji je primarni cilj bilo proterivanje Srba sa svojih vekovnih ognjišta".

- O tome je svoj sud dalo i Pretresno veće Haškog tribunala i Međunarodni sud pravde u Hagu, a to što je neko moćan u međunarodnoj zajednici izvršio pritisak na Žalbeno veće Haškog trubunala da se oslobode hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač i akcija "Oluja" proglasi legitimnom akcijom, ne menja suštinu stvari - naglasio je Linta, u saopštenju dostavljenom medijima.

- Grabar Kitarović i hrvatski narod moraju da se suoče sa zločinačkim karakterom takozvanog Domovinskog rata, da procesuiraju naredbodavce i izvršioce za brojne zločine nad Srbima, vrate oteta imovinska i druga prava proteranim Srbima i priznaju i srpske, a ne samo hrvatske žrtve - istako je Linta.

Linta preporučuje predsednici Hrvatske da pažljivo pročita knjigu prvog ministra unutrašnjih poslova u Tuđmanovnoj Vladi i jednog od osnivača HDZ-a Josipa Boljkovca "Istina mora izaći van.

 U navedenoj knjizi Boljkovac nizom činjenica potvrđuje ključnu rečenicu iz govora Tuđmana na Trgu Bana Jelačića iz maja 1992. godine da rata u Hrvatskoj ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela, napomenuo je Linta.

On je naglasio da je suočavanje hrvatskog naroda sa istinom o građanskom ratu jedan od preduslova međusobnog uvažavanja i poštovanja i uspostave trajnog mira na području zapadnog Balkana. 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/489515/Hrvatska-da-se-suoci-sa-zlocinackim-karakterom-rata

Штрбац: Трагично је што нико није одговарао за »Бљесак«

Штрбац: Трагично је што нико није одговарао за »Бљесак«

01.05.2015 16:09 | Срна

Београд - Директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац рекао је да је трагично што послије хрватске акције "Бљесак", када је у једном дану протјерано 15.000 Срба, још нико није одговарао и што се ексхумације и идентификације српских жртава врше "на кашичицу".

"Мање-више познате су ствари шта се тада догодило, понављамо их 20 година. На том простору, на којем је живјело најмање 15.000 људи, сви су у једном моменту прогнани, нешто је заробљено, а најтрагичније је што је било и убијених, њих 283 на списку, од тога 55 жена, 11 дјеце, више од 40 одсто цивила. Трагично је што смо након 20 година тек 127 судбина ријешили", рекао је Штрбац новинарима.

Штрбац, који је у цркви Светог Марка у Београду присуствовао парастосу српским жртвама "Бљеска", навео је да су Хрвати послије те операције покупили 168 српских лешева, а до сада је ексхумирано 145 посмртних остатака, од којих тек 86 идентификовано.

"Има још доста да се идентификује и ексхумира на познатим мјестима. Вријеме пролази, а то се све ради 'на кашичицу'. А, 20 година послије ж'Бљеска'ж још нико није процесуиран за ратне злочине на подручју Западне Славоније, иако је било покушаја", рекао је Штрбац.

Он је подсјетио да су чак и сами Хрвати подносили пријаве, односно до сада су поднијели двије и против познатих и против непознатих починилаца, истакавши да то није даље отишло од истраге.

Према његовим ријечима, у БиХ су поднијете пријаве за командну одговорност за злочине у 'Бљескуж', али је то још у истражној фази и против непознатог лица.

Штрбац напомиње да је од 2011. године Тужилаштво Србије за ратне злочине водило два преткривична поступка за ратне злочине почињене у два села у Медарима и Пакленици, гдје је било највише жртава.

"Сву документацију и доказе прослиједили су хрватском тужилаштву, али је све још у 'фази извида', што значи да није ушло нити у истражну фазу", каже Штрбац.

Као примјер српског страдања Штрбац је навео српску породицу Вуковић из села Медаре, гдје су убијена два брата, њихове супруге и њихово троје малољетне дјеце, а за тај злочин нико није процесуиран.

Он је напоменуо да су двије кћерке од једног брата Вуковића својевремено против Хрватске поднијеле тужбу за накнаду штете, али су хрватски судови то одбили, уз образложење да то што се десило није ратни злочин, већ ратна штета, а за то Хрватска, према њеном закону, не одговара.

"Позивају се на закон из 2003. године, одговорност државе, односно штета коју су починили припадници хрватске полиције и војске у току домовинског рата и све оно што се десило у вријеме и на простору гдје су вођене борбе претпоставља се да је ратна штета, за коју држава не одговара и због тога породица Вуковић и све друге губе спорове за хрватском државом", рекао је Штрбац.

http://www.glassrpske.com/novosti/srbija/Strbac-Tragicno-je-sto-niko-nije-odgovarao-za-Bljesak/182058.html

Европа тражи поступно признање Косова?

© AFP 2015/ ALEXA STANKOVIC

Коментари и Аналитика

17:50 29.04.2015(освежено 17:53 29.04.2015) Преузмите краћи линк

Ненад Зорић

545012

Ни српски ни европски званичници, али ни аналитичари, не могу да се сложе око питања да ли свеобухватни оквирни споразум, на чијем потписивању инсистира ЕУ, значи признање или је то само политички документ, док би евентуални статус Косова био решаван за 10 година.

Немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер није донео нове услове у Београд, сагласни су аналитичари са којима је Спутњик разговарао. Међутим, они различито гледају на те услове, али и на ефекте посете.

Охрабривање или притисак

Порука јучерашњег састанка да ће Немачка подржати отварање преговора ако Србија испуни услове из такозваних 11 тачака, али и услове који нису везани за Косово, попут проналажења криваца за паљење Амбасаде Немачке, сматра аналитичар Душан Јањић    

„Дакле, ништа ново. Мислим да је ова посета и Београду и Приштини имала за циљ да се охрабре преговарачи да почетком маја потпишу 'Други оквирни споразум' и тако створе основ за лобирање Немачке", прецизира Јањић за Спутњик.    

Брисел да покаже да одлучни кораци Србије нису узалудни

Председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић каже да је немачки министар поновио серију веома тешких услова — или како каже — уцена, који се тичу завршетка повлачења свих институција Србије са Косова, помоћи Србима на Косову, питања језера Газиводе и других тема у вези са власништвом.

„Штајнмајер је поновио оно што је суштина практично свих услова и што је завршетак ове фазе притисака на Београд, а то је потписивање правно обавезујућег споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине. У преводу, то је де факто и де јуре признање независног Косова. Чињеница да се тај споразум реторички назива другачијим именом — које ће лакше прогутати српско јавно мњење — апсолутно не сме да одвуче пажњу од чињенице да се ради о споразуму којим би Београд требало да призна независно Косово као одвојени ентитет", категоричан је Митић.

Крајњи договор тек за 10 година

Душан Јањић не слаже се са оваквим ставом и каже да политичари и јавност у Србији бркају појмове.

„Први свеобухватни споразум је потписан априла 2013, очекује се у мају 'Други свеобухватни споразум', који би покрио све теме којенаведене у 11 тачака и обавезу да се настави дијалог. Ништа више. То је основ за покретање поглавља 35", твди Јањић.

Он додаје да би после крајње нормализације односа — за 10, 15 година — требало да буде потписан завршни споразум. То ће зависити, прецира даље Јањић, од тога какав ће статус тада имати Косово.

© Sputnik/ Алексеј Дружинин

Николић: Нисам оптимиста после разговора са Штајнмајером

„Питање јњ да ли ће за 10 година Косово бити чланица УН, да ли ће са њом или са Европском унијом Србија моћи да потпише споразум. Због тога је и остављена флексибилна формулација. То се зове правно обавезујући споразум, за сада. Јер, ови оквирни споразуми, као што је утврдио Уставни суд Србије, нису правни већ политички. Они производе правне последице, и у томе је велика разлика", додаје Јањић.

Александар Митић сматра потпуно другачије.

„Поента није да Београд решава конкретна питања у том споразуму, већ да се правно, једном заувек признаје Косово као ентитет који је одвојен од Србије. То, наравно, не подразумева аутоматски међународно-правно признање Косова али у суштини, то је једна те иста прича", тврди Митић.

Шта је чуо председник а шта премијер

Српски премијер Александар Вучић рекао је после сусрета са немачким министром да је Србија урадила пуно и да постоје границе преко којих не може да пређе.

Председник Србије Томислав Николић отишао је у својој оцени сусрета и корак даље, рекавши да није оптимиста, јер од Штајнмајера није чуо да ће поглавља у преговорима са ЕУ бити отворена ове године.

Што се тиче донекле различитих интерпретација сусрета са министром Штајнмајером председника и премијера, Душан Јањић каже да председник Николић у јавним наступима помиње крајњу перспективу, односно крај нормализације односа, улазак у ЕУ и споразум који би тада требало да уследи.

© Sputnik/ Алексеј Никољски

Постоје границе преко којих Србија не може

„Дакле, Штајнмајер није могао да обећа улазак у ЕУ, могао је да обећа оно што је обећао и што мислим да је тачно интерпретирао премијер", прецизира Јањић.

Штајнмајер, према Александру Митићу, представља умерену реторику која долази из Берлина јер постоји читав низ услова који много оштрије саопштавају чланови немачког Бундестага.

Али, опет, додаје Митић, услови о којима је причао Штајнмајер рефлектују оно што тражи Бундестаг.

„Премијер Вучић је с једне стране истакао случај Газиводе, а мислим да је председник Николић говорио о читавом низу услова, о читавом пакету, и због тога је био можда мало оштрији у својој изјави", прецизира он.

Очито је све ствар тумачења. Као што је и председник Николић рекао у недавном интервјуу Спутњику: кад Србија седне да разговара са представницима Приштине она сматра да разговара са представницима суштинске аутономије у оквиру Србије, док Албанци кажу како су дошли у име своје независне државе.

Такође, ово није први пут да председник државе, наводно, погрешно разуме европске званичнике јер му раније замерено да је погрешно разумео комесара Јоханеса Хана да ће услов за улазак Србије у ЕУ, бити признање Косова.

Стање на терену, и сада а и наредних месеци и година — показаће чије тумачење је било исправније.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/komentari/20150429/1585367.html#ixzz3YkyEBBcc

 

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Парада победе 2015.

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ

Парада победе 2015.

Ако тада нисмо били полтрони, када су многи у Европи били и полтрони и квислинзи, сада имамо прилику да покажемо тој Европи ко је и где био ратних година

Србија ће имати своје војнике на паради поводом Дана победе на Црвеном тргу у Москви као једина од свих република бивше СФРЈ. Србија је тако показала да је у спољнополитичком погледу и најсамосталнија држава бивше СФРЈ. Јер, сви други јунаци бивше нам заједничке државе ником поникоше, сви су послушали наређење из Вашингтона, високи политички функционери из других република некадашње СФРЈ не смеју да дођу у Москву. Тужна спознаја о толико жељеној „самосталности". Сада у оквиру новог лагера. Који не трпи дисонантне тонове малих.

Наравно, и у Србији има оних који се противе учешћу српских војника на паради у Москви, па се изјављује свашта, од тога да је то „полтронство", до питања зашто нас нису звали на раније параде на Црвеном тргу. На раније параде нас нису звали јер некадашњи Совјетски Савез није имао тај обичај да зове иностране војнике да промарширају Црвеним тргом. На паради 2010. године у Москви био је тадашњи председник Борис Тадић у улози врховног команданта Војске Србије. Наших војника није било, јер тада нисмо показали интерес да дођемо. Позив се обично упућује када се претходно „сондира терен", када се установи потврдан одговор оног кога се позива. Наши западни савезници нису нас 2014. године позвали на прославу годишњице искрцавања у Нормандији, иако је Југославија све до 6. јуна 1944. била други фронт у Европи. А у Нормандији се тог 6. јуна 2014. окупило друштво, међу којима је било и неких чије земље са борбом против нацизма и фашизма у Другом светском рату немају благе везе.

Истина, Французи су нас позвали и наши су војници промарширали 2014. Јелисејским пољима поводом годишњице почетка Првог светског рата. Марширали су наши војници пре неколико година и пред пуковником Гадафијем у Триполију поводом годишњице либијске револуције. Чудно, нико у Србији није поставио питање тадашњим властима је ли то израз полтронства према Гадафију?

Имамо све разлоге да будемо поносни на наше војнике који ће марширати Црвеним тргом. Они су то и заслужили, Југославија је била једина земља у поробљеној Европи у којој је од почетка до краја рата постојала слободна територија, без директног ослонца на војне снаге и фронтове које су држали СССР, Велика Британија и САД. Рат смо започели у условима потпуно неравноправног односа снага, како у живој сили, тако и у техници, а завршили смо га као четврта по снази савезничка армија у Европи. Први заробљени немачки војници у поробљеној Европи били су у Ужицу. За слом фашизма и нацизма народи и народности Југославија дали су највише што су могли, око 1.700.000 живота.

Почетком марта 1945. Југословенска армија имала је четири армије, десет корпуса, те једну Оперативну зону (4.), с укупно 52 пешадијске, седам дивизија КНОЈ-а, две ваздухопловне дивизије, јединице Ратне морнарице, самосталне јединице нижих штабова и војнотериторијалне команде. Од укупно 61 дивизије у завршним операцијама за ослобођење Југославије ангажовано је 49 дивизија, од тога 33 дивизије на фронту, а 16 дивизија у позадини непријатеља. У захвату фронта, осим поменуте 33 дивизије, биле су ангажоване две тенковске, 24 артиљеријске, седам инжењеријских, три противавионске и једна коњичка бригада, те више десетина партизанских одреда. На задацима подршке деловале су две ваздухопловне дивизије и две самосталне ваздухопловне ескадриле. У тим завршним борбама 1945. године Југословенска армија је располагала са: 1.152 топа, 3.634 минобацача, 103 тенка, 19.974 митраљеза, 222 борбена авиона, 251 бродом...
Губици које су Немци и квислиншке формације имали у завршним борбама на југословенском простору били су: више од 100.000 погинулх војника, око 340.000 заробљених. То је више од две трећине од укупног бројног стања немачке Групе армија „Е".

У Југославији је у периоду 1941-1945. било просечно везано борбеним операцијама и другим облицима борбе између 30 до 55 фашистичких и квислиншких дивизија, а када се урачунају и неке мање јединице то је од 600.000 до 850.000 наци-фашистичких и квислиншких војника.

Дајући пуни допринос савезничкој победи над фашизмом у Другом светском рату народи и народности Југославије сврстали су се у исти строј са великим протагонистима модерне историје. Ослобођење Југославије у Другом светском рату дело је бивших Југословена. Али, они који су и данас живи могу слободно да се запитају за шта су се тада борили, за шта су изгинули њихови другови? Јер, њихови наследници су све изневерили и продали.

Добро је што ћемо барем ми бити на Црвеном тргу, показаћемо да ипак имамо и част и образ. Нисмо пљунули на толике жртве из периода 1941-1945. и нисмо то заборавили. Ако тада нисмо били полтрони, када су многи у Европи били и полтрони и квислинзи, сада имамо прилику да покажемо тој Европи ко је и где био ратних година, да пуном снагом загазимо „стројак". Срећно момци!

Мирослав Лазански

 

објављено: 26.04.2015.

 

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Parada-pobede-2015.sr.html

 

Спољни дуг САД и његови главни страни власници

од satelit на 22. април 2015.

0

143?

Ових дана су  Министарство финансија САД и Савет за управу ФЕД-ом објавили најновију статистику спољног дуга САД. На дан 31.12 2014. укупан износ дуга је био 17,1 билиона $. БДП САД-а је 2014, према прелиминарним оценама ММФ-а  (још увек нема коначних података),  износио  17.416 милијарди долара. То значи да је ниво спољног дуга САД 2014.године дошао до нивоа од 98,3% БДП-а. Значи, потребно је још само мало, па  да и Сједињене Државе пресеку психолошки важну црту спољног дуга од 100% (земље Европске уније су је прешле још 2012.године).

Из  података  које саопштава Државна благајна САД  јасно је да је главни део спољног дуга  направила влада САД-а (36,3%). Влада је приморана да скоро сваке године, како би затварала дефицит у свом буџету, издаје државне  обвезнице  и друге врсте дужничких хартија.  Део таквих хартија она размешта по  самој земљи, али добру половину продаје страним инвеститорима. Међу њима су на првом месту званичне институције других земаља (централне банке, министарства финансија и остале државне организације, на пример – суверени фондови). Значајно је да су званичне институције других земаља последњих година почеле да откупљују не само дужничке хартије Државне благајне САД-а, већ и друге врсте дужничких хартија које емитују САД .

           Управни савет FED-a  преко свог званичног  сајта наводи нас да закључимо следеће:

1. Три године (2011. – 2014) нису запажене никакве нагле промене укупног износа обавеза САД према званичним институцијама других земаља. Постојао је умерени пораст обавеза по количини: раст је за три године био 862,7 милијарди долара, односно 14,4%. То значи да је америчка економија наставила да и даље живи преко сопственог задуживања.
2. Највећи део обавеза САД –а према званичним институцијама других земаља припада америчкој Државној благајни  (68,8% крајем 2014). Истовремено су на друго место по обиму обавеза према званичним институцијама других земаља последњих година неочекивано избиле америчке корпорације. Трезори, централне банке и суверени фондови многих   земаља  су своје резерве почели да активно формирају преко куповине америчких корпоративних хартија – акција и облигација. На њих је крајем 2014. отишло 19,3%  укупног броја  обавеза. Портфељ корпоративних хартија САД се код званичних власти других земаља за три године повећао 1,7 пута. При том монетарне власти других земаља више воле да своје  резерве формирају пре свега преко акција као корпоративних хартија јер оне  у односу на  корпоративне облигације обезбеђују већу рентабилност. На пример, крајем 2014. у њиховом портфељу корпоративних хартија акције су заузеле 1.001,4 млрд долара (87%), а обвезнице 154,3 млрд $ (13%). То је   нова појава. Још пре неколико година монетарне власти других земаља уопште нису улагале   у корпоративне хартије САД. Највероватније је да је главни разлог за то чињеница да је као резултат реализације америчког програма количинског смањења рентабилност државних обвезница САД  пала на неприхватљиво низак ниво.

Такође се из података са сајта ФЕД-а може  констатовати и да никаквих наглих промена у структури и броју обавеза САД према званичним институцијама других држава у јануару 2015 није било.

Управни савет FED-a  на свом сајту даје табелу која  показује да лавовски део свих обавеза одлази на Азију (74,2%  – крајем 2014), и да Кина и Јапан заузимају прво и друго место у свету по величини пакета државних хартија САД које су у њиховом поседу. Тај показатељ у Европи износи  15,3%, у Латинској Америци 8,6%. У периоду 2001. – 2014. највећи раст је долазио  од Европе (за 29%). Америка захтева да јој њени европски савезници активније помажу тако што ће куповати америчке облигације.

Министарство финансија САД преко Државне благајне  објављује и најновију статистику поделе државних обвезница и других државних хартија по другим земљама. На њој је приказан број благајничких записа који се налази не само код власти одређених земаља већ и код осталих власника благајничких записа САД. У првом делу овог текста је већ речено да званичне власти других земаља крајем јануара 2015. поседују портфељ благајничких записа САД од 4.124,4 млрд долара. Значи да   осталим   страним власницима  припадају  благајнички записи у вредности од 2.093,5 млрд $. У категорију „осталих власника" („незваничне институције")  спадају пензиони фондови, банке, осигуравајуће компаније, инвестициони фондови и т.д. На њих, тј. „остале власнике" иде 1/3 свих америчких благајничких записа изван САД.

Највећи власници благајничких записа САД су Кина и Јапан. Ако је раније самоуверено прво место заузимала Кина, почетком ове године су се позиције обе земље изједначиле. Кина је почела да успорава даљу куповину тих записа, а Јапан је, напротив, активирао њихову куповину на велико (могуће је да се то дешава под притиском Вашингтона). На  треће место је у последње време неочекивано избила Белгија која   још 2012. није била ни међу првих десет земаља-власница благајничких записа.

Русија је 2012.године била на осмом месту међу власницима америчких благајничких записа. У то време то је износило 145,7 милијарди долара. До јануара 2015. она је смањила вредност портфеља благајничких записа на 82,2 милијарде долара и тако се нашла на 16. месту – иза Турске. Део благајничких записа САД  из међународних резерви Руске Федерације је на чувању у депозитаријуму ФЕД-а САД (није познато колики је то тачно део). Због претњи Вашингтона да ће замрзнути међународне резерве Руске Федерације као потпуно разумљив корак монетарних власти Русије се претпоставља изношење тих благајничких записа из америчког депозитаријума. Такође је могуће и пребацивање  благајничких записа САД у сигурније резерве, јер и то представља  меру заштите РФ од економских санкција. У „сигурније резерве"  најпре спада злато.  У последње време се запажа тенденција да Русија  убрзано повећава  своје златне резерве као међународне. Према подацима Светског савета за злато, почетком 2000.г. руске златне резерве су износиле 384,4 т, почетком 2010. Те резерве су се попеле  на 788,6 т, а до 1.фебруара 2015. су нарасле на 1208,2 т. Уз највеће власнике златних резерви добијена слика и није тако лоша! Да приметимо да су у периоду 2000 – 2015. год.  САД, Немачка, Италија и Јапан своје златне резерве одржавале на сталном нивоу. А код Француске, Швајцарске  и Холандије  је чак дошло до њиховог значајног смањења. По темпу којим су се повећавале златне резерве можда би са Русијом могла да се упореди само Кина.

Уосталом, као и са Русијом, тако је и са Кином – без обзира на њихове довољно велике количине злата, његово учешће у међународним резервама још увек је много мање него у највећим земљама Запада. У  Кини су златне резерве на нивоу 1% (показатељ је очигледно умањен), у Руској Федерацији 12% (почетком 2015г.).  Упоређења  ради  наводимо податке за неке земље Запада (у %, почетком 2015): Немачка – 67,8; Француска 65,6;  Португалија 75,3%. Има и земаља које, мада се налазе изван граница „златне милијарде" такође имају врло висок  показатељ учешћа злата у међународним резервама. Као по правилу, то су земље које се боре за обнову свог економског суверенитета. Тако  у овом тренутку златне  резерве Венецуеле износе 69,3%.

Очигледно је да је замена девизне (посебно доларске) компоненте међународних резерви  свакако сврсисходна, али и из још једног разлога: време јефтиног злата је при крају. Очекује се нагли скок његове цене. О томе посредно сигнализира један догађај до кога је дошло у марту ове године:   затварање Лондонског златног фиксинга. Свет прелази на нови, либералнији систем одређивања цене жутог метала. У новим условима Русија је у великој предности, зато што има највећу експлоатацију злата.

 

Валентин Катасонов, Фонд Стратешке Културе

http://www.srbijadanas.net/spoljni-dug-sad-i-njegovi-glavni-strani-vlasnici/

Медији оптужили канадског премијера да је опседнут Украјином

9:23 20. април 2015.

Канадски премијер се залаже за интервенцију у оружаном конфликту у Украјини, што већ превазилази сваку меру, пише канадско издање  „La Presse". Раније је саопштено да ће Канада у Украјину послати око 200 војних инструктора за реализацију програма војних вежби у циљу јачања потенцијала Оружаних снага Украјине.

„Присуство 200 канадских војника у зони удаљеној преко 1000 километара од борбених дејстава ништа неће променити у војном погледу. У Украјини је већ активно 800 америчких и 75 британских војника, а Москва ће све то посматрати као провокацију од стране НАТО-а, који је већ разместио своје ракетне базе у балтичким земљама, сасвим близу руске границе. Осим тога, ЕУ је склопила Споразум о придруживању са Украјином, која је одувак била у сфери утицаја Русије. Управо на ову провокацију Путин је одговорио припајањем Крима, који је  у саставу Русије био све до 1954. године", пише канадско издање.

Премијер Канаде Стивен Харпер је на прошлогодошњем Самиту Г-20 тражио од Путина да „се купи из Украјине". Новинар сматра да се подршка кијевској власти од стране канадске Владе може објаснити жељом да се на следећим изборима привуку гласови украјинске дијаспоре, која је веома бројна у Канади. „Борба за гласове на изборима је сасвим допустива појава у политици, али 'опседнутост Украјином' је већ прешла сваку меру и постала 'опасна игра'."

http://ruskarec.ru/news/2015/04/20/mediji_optuzili_kanadskog_premijera_da_je_opsednut_ukrajinom_39117.html