Ko čini oligarhiju koja zaista vlada Amerikom

UNIVERZITET PRINSTON OBJAVIO STUDIJU: ELITE VAN KONTROLE

TAJNA DRŽAVA: Ko čini oligarhiju koja zaista vlada Amerikom

PLANETA21:20, 11.01.2016.115

Postoji jedna vlada koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija

Jedno od značajnih dešavanja u američkom političkom životu tokom tokom poslednjih pet godina je postepeno prihvatanje, činjenice da američki birači više nemaju nikakvu stvarnu kontrolu nad sopstvenim vladama, i šire, nad svojim sudbinama.

U aprilu 2014. godine, Univerzitet Prinston je objavio studiju koja je utvrdila da "ekonomske elite i organizovane grupe koje zastupaju interese privrede imaju znatan nezavisan uticaj na politike vlade SAD, dok obični građani i masovno zasnovane interesne grupe imaju malo ili nimalo uticaja".

Zatim, u oktobru iste godine, Majkl Glenon, profesor Univerziteta Tafts je objavio poražavajući kritiku postojećeg stanja američke demokratije, "Nacionalna bezbednost i dvostruka vlada", koja navodi načine uz pomoć kojih aparat odbrane i nacionalne bezbednosti efikasno samostalno vlada, praktično bez odgovornosti, transparentnosti, odnosno kontrole i ravnoteže bilo koje vrste.

On koristi termin "dvostruka vlada": postoji jedna koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici završavaju i služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija. Prikaz ove knjige koji je priredio Boston Gloub bio je propaćen brutalnim naslovom, "Glasajte za koga želite. Tajna vlada se neće promeniti."

Da, ljudi počinju da osećaju miris truleži - čak i oni koji gledaju televiziju u nadi da se neće morate da se suoče sa bednom stvarnošću koja ih čeka nakon što isključite svoje aparate. U septembru prošle godine bivši predsednik Džimi Karter je u razgovoru sa Oprom Vinfri upozorio:"Postali smo oligarhija umesto demokratije. I mislim da je to pričinilo naviše štete osnovnim moralnim i etičkim standardima američkog političkog sistema", rekao je 90-godišnji bivši predsednik.

Poslednji uzbunjivač je čuveni autor bestselera Majk Lofgren, čija nova knjiga upravo izašla, pod nazivom, "Paralelna država: pad Ustava i uspon Vlade u senci", koja potvrđuje ono što je već bolno očigledno:

"Paralelna(tajna) država je stvorila toliko kontradiktornosti u ovoj zemlji. Imate ogromne razlike između od bogatih i siromašnih; imate ovaj večiti rat, iako nam se neprekidno govori o slobodi. Imamo policijsku državu, a pričamo o slobodi. Imamo unutrašnje kontradikcije. Ko zna kako će se ovo završiti? Možemo propasti kao Sovjetski Savez; ili možda kliznuti u fašizam sa populističkom kamuflažom", kaže Longfren.

Neki delovi iz nedavnog intervjua sa Lofgrenom mogu posvedočiti o tome kako duboka država funkcioniše:

"Pa, pre svega, to nije zavera. To je nešto što deluje u sred bela dana. To nije zaverenička kabala. To su samo ljudi koji su napredovali do takvih položaja, i u njihovom najboljem interesu je da deluju na ovaj način. A obzirom na činjenicu da ljude više zanima šta radi Kim Kardašian nego šta čini budžet, ili šta vlada radi u Maliju, Sudanu, ili na drugim nepoznatim mestima, na kraju dobijamo otuđenu birokratiju, koja služi sama sebi, koja je jednostavno evoluirala do mogućnosti da radi ono što sada radi. To jest, da održava i unapređuje svoju moć.

Longfren govori i o tome ko (i šta) čini paralelnu državu:

Ključne institucije su upravo one za koje ljudi obično sumnjaju da jesu: vojno-industrijski kompleks; Pentagon i svi njegovi ugovorni partneri, (ali sada i čitav aparat državne sigurnosti SAD); Ministarstvo finansija; Ministarstvo pravde; neki sudovi, poput onog u južnom okrugu Menhetna, i na istoku okruga Virdžinija; kontraobaveštajna služba. Postoji i neka vrsta krnjeg Kongresa, koji se sastoji od nekih ljudi u rukovodećim odborima za odbranu i obaveštajne službe, koji znaju šta se dešava. Ostatak Kongresa ili ne zna ili ne želi da zna: oni su previše zauzeti u borbi za naredni izbor".

Lofgren dalje objašnjava da privatni sektor radi ruku pod ruku sa dubokom državom, bez obzira na to koja "partija" je na vlasti. Prema njemu, "Postoje razlike između Buša i Obame koje se mogu uočiti , međutim,  one su vrlo ograničene.

Naravno, milioni Amerikanaca i dalje uživaju da navijaju za kandidata s kim bi najradije popili pivo, ali verovatno duboko u njihovim srcima svi znaju da je stanje daleko mračnije.

(Russia insider)

informer.rs

ŽELJKO CVIJANOVIĆ O SRBIJI U 2016. GODINI: Čekaju nas tri scenarija - NIJEDAN MIRAN!

Informer

ŽELJKO CVIJANOVIĆ O SRBIJI U 2016. GODINI: Čekaju nas tri scenarija - NIJEDAN MIRAN!

PRVI SCENARIO: Kroz unutrašnje lomove ostvarićemo samostalnost bez spoljnih sukoba DRUGI: Lomovi će prevazići svrhu i nastaviće se na neodređeno vreme, rizikujući teške sukobe TREĆI, NAJOPASNIJI: Bićemo slomljeni stranim pritiscima i petom kolonom. Nećemo se mi u 2016. opredeljivati između SAD/EU i Rusije, već između SAD/EU i samostalnosti koju podržavaju Rusija i Kina

INFORMER 02. 01. 2016. 09:06

 

Biće ovo godina u kojoj će se otvoriti sve što je prethodnih 15 tinjalo. Godina u kojoj će se sredina teško držati: rđavi će biti još gori, dobri još bolji, mrzeće se kao da im je zadnje.

Godina u kojoj će inteligentni kastrati otklizati u izdaju svakog javnog interesa, glupave mudonje biće za brza rešenja, hvaleći svoju laku ruku; a i jedni i drugi u službi ideje da sa Srbijom konačno valja završiti. Spas neće doći spolja; on će zavisiti samo od koncentracije ljudi koji imaju oba ta retka dara. Kao nikad od 1941, Srbija će u 2016. biti podeljena na "nas" i "njih".

USLOV SVIH USLOVA
Prvi korak, uslov svih uslova, za samostalnost Srbije biće njeno naoružavanje u Rusiji, zbog koga zapadni ambasadori ne spavaju

Neće mi ovi redovi doneti mnogo prijatelja, ali ako vam se čini da će biti strašno, tačno je. Biće, ali prema onom što nam preti, biće to Vrnjačka banja. Idemo redom.

Otpor moćnima

Kad maloj pritisnutoj zemlji polazi za rukom da godinama vešto izbegava onu vrstu nevolja koje joj mogu doći glave, to je u redu. Samo što tad rizikuje da joj sve nevolje dođu u isto vreme. Kosovo! Srpska! Vojvodina! Region! Mobilizacija pete kolone! Pritisak za raskid sa Rusijom! Sirotinja! Sve su to vatre koje će 2016. paliti zatvoreni srpski lonac.

Kad, opet kao mala zemlja, pružiš otpor moćnijim, pa još ako u tome imaš nekog uspeha - a Srbija ga je imala u 2015. - tad, po pravilu, izazivaš protivnika da upotrebi sve moćnija oružja. I to je večita dilema svakog boksera autsajdera: da li da padneš u prvoj rundi, čim ti zakači bradu, ili ostaneš na nogama, pa da te masakrira ceo meč. Tu dilemu razrešili su samo oni retki autsajderi koji su pobedili. A umesto da mozgaju da li da padnu na početku ili na kraju, da bi pobedili, morali su da misle pobednički. Nisu, istina, svi koji su mislili pobednički bili pobednici, ali svi pobednici najpre su mislili pobednički.

Zapad želi razvaljenu Srbiju

Previše je od devedesetih para potrošeno, suviše je za četvrt veka rečeno i napisano, mnogo je pete kolone postrojeno da bi u Vašingtonu i Londonu tek tako odustali od ideje da samo razvaljena Srbija znači miran Balkan. Zato će Srbija biti napadnuta. Smenjivaće se destabilizacija iz regiona, krizni menadžment srpskim problemima i pumpanje napetosti iznutra. Ako se taj pritisak izdrži - a neće biti lako - srpska samostalnost biće ponovo rođena, i s tim će morati da se pomire zapadne sile budući da će njihovo nemirenje Srbiju gurati još bliže Rusiji.

Elem, problemi koji Srbiju čekaju u 2016. umnožavaće se što se budu više tretirali pojedinačno, kao gomila odelitih rđavih usuda. Ako se postave u odnos međuzavisnosti, Srbija će u 2016. imati samo jedan problem: hoće li kao država voditi pametnu nezavisnu politiku ili će biti slomljena unutar zapadnog dela sveta. I to nije ideološka dilema, kao što tupe prozapadni liberali okupljeni oko Latinke Perović. Istorija ih demantuje, svedočeći da su mnoge zemlje oko nas opstajale kao duboko vazalne, neke su kao takve čak napredovale.

Srbija, međutim, nije, kao što nije ni poslednjih petnaest godina. Dva veka srpskih rasprava između Istoka i Zapada - kakve, recimo, nisu imali Hrvati ili Albanci, pa i Bošnjaci i Crnogorci su ih završili čim su prestali da budu Srbi - nisu bile rasprave o opredeljenju između Brisela i Moskve, već o samostalnosti. Bile su san o slobodi.

Virus slobode

Razni vladari stupali su na čelo Srbije sa raznim snovima i idejama, ali svaki je završavao znajući da vazalna Srbija nije moguća bez dubokog unutrašnjeg raskola, čak građanskog rata. Iskustvo iz 2015. uverava me da je toga svestan i Vučić.

 

Public

Sledeća godina, dakle, neće biti godina EU integracija - jer one nisu proces, nego rezultat procesa - već osvajanja srpske samostalnosti. Ona se ostvaruje na dva načina: dogovorom velikih sila ili upravljanjem sopstvenim kvalitetima, oružanim, geopolitičkim, ljudskim, ekonomskim... SAD i EU neće samostalnu Srbiju, posebno ne onakvu koja bi postala balkanski virus slobode, kao u 19. veku. U interesu Rusije i Kine, na drugoj strani, jeste baš takva Srbija. (Zato ne treba upadati u grešku: Srbija se u 2016. neće opredeljivati između SAD/EU i Rusije već između SAD/EU i svoje samostalnosti, koju podržavaju Rusija i Kina. A to znači - vrlo je važno - i to da samostalna Srbija nije moguća ni ako je antiruska ni ako je antizapadna).

Prvi korak, uslov svih uslova, za samostalnost Srbije biće njeno naoružavanje u Rusiji, zbog koga zapadni ambasadori ne spavaju. Naravno, oružje neće da služi da bi Srbija pretila, već da bi se odbranila od regionalnih pretnji i postala preskup zalogaj zapadnim silama.

PEĆI ĆE SE SRBIJA NA SEDAM VATRI
Kosovo! Srpska! Vojvodina! Region! Mobilizacija pete kolone! Pritisak za raskid sa Rusijom! Sirotinja! Sve su to vatre koje će 2016. paliti zatvoreni srpski lonac

Ako to uspe, Srbija će biti na putu samostalnosti; ako postane samostalna, imaće u rukama glavni uslov za preporod ekonomije. Ako uspe sve to, izboriće podršku velikih sila za svoju samostalnost i svoj novi život.

Sukobi velikih

Otud su pred Srbijom tri scenarija za 2016. Prema prvom, kroz velike unutrašnje lomove ostvariće samostalnost bez spoljnih sukoba kao zemlja smeštena u oku oluje, kojom vitlaju sukobi velikih.

Prema drugom, lomovi će prevazići svoju svrhu i nastaviće se na neodređeno vreme, rizikujući teške unutrašnje sukobe. Prema trećem, najopasnijem, Srbija će biti slomljena stranim pritiscima i petom kolonom, što će u njoj probuditi mnoge snage koje nam danas izgledaju kao da spavaju. Jedno je sigurno: nijedan od scenarija za 2016. ne predviđa mirnu godinu.
ŽELJKO CVIJANOVIĆ

Cvijanović prošle godine skoro sve pogodio

* Pitanje srpskog odnosa prema Rusiji za Vašington i Brisel naglo će se vinuti ka vrhu prioriteta

* Srbi da se odreknu Rusa neće moći i da hoće. Neće moći čak ni ako se u to ime potuku međusobno

* Onaj ko kaže da je suviše malo Srba koji bi se tukli među sobom u pravu je, a bio bi i više kad bi znao dve stvari. Prvo, u tehnologiji uličnih revolucija nije više neophodno ono što se zove "kritičnom masom": u trenutku puča u Kijevu na ulici nije bilo više od 20.000 ljudi. I, drugo, uz dnevnicu iz ruku Viktorije Nuland vitlanje oružjem po ulicama Beograda preko noći bi postalo najunosnija privredna grana.

* U Grčkoj će - iako su u nju utrpane silne milijarde, kojih za nas nema - pre proleća na vlasti biti, na užas Angele Merkel, politički potomci komunističkog generala Markosa

 

rs-lat.sputniknews.com

Priznanje ambasadora Kirbija

Sputnik

Nije ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Majkl Kirbi rekao nešto što već nismo znali i najavljivali makar još od Prvog briselskog sporazuma Beograda i Prištine iz 2013. godine, ali ovo jeste prvi put da je neki američki zvaničnik javno rekao da će pred Srbiju biti stavljen i zahtev da se saglasi sa ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije.

„Ne tražimo da Srbija prizna nezavisnost Kosova, već normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Šta će ta normalizacija na kraju tačno značiti, na Evropskoj uniji je da definiše, ali, po nama, to uključuje i članstvo Kosova u UN", rekao je Kirbi u intervjuu „Novostima" objavljenom ovog petka. I još je dodao: „Zapadna Nemačka nikad nije priznala Istočnu Nemačku, a ona je bila u UN".

Kirbijevo spominjanje Zapadne i Istočne Nemačke u kontekstu normalizacije odnosa Beograda i Prištine predstavlja ključ za razumevanje načina na koji bi Kosovo, bude li kako Kirbijevi poslodavci nameravaju, trebalo da uđe u Ujedinjene nacije.

Reč je, naime, o sporazumu Istočne i Zapadne Nemačke od 21. decembra 1972. godine o normalizaciji međusobnih odnosa koji nije podrazumevao formalno međusobno priznanje ali je govorio o „načelima suvereniteta i jednakosti država, poštovanja nezavisnosti, samostalnosti i teritorijalnog integriteta", potvrđivao je „nepovredivost međusobnih granica sada i ubuduće" i, pored ostalog, nalagao i „razmenu stalnih predstavništava". Ovaj sporazum, i u tome je njegova suština, Istočnoj Nemačkoj omogućio je da postane članica UN. To je model koji bi Kirbi sad da primeni na Srbiju i Kosovo.

Sama namera arhitekata i sponzora krnje kosovske nezavisnosti da Kosovo uguraju u UN, inače, otkrivena je javnosti još pre više od četiri godine, zahvaljujući Vikiliksu i depešama američke diplomatije koje je organizacija Džulijana Asanža objavila.

„Mi tražimo od Beograda da prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama", poručila je u demaršu Beogradu 30. januara 2010. tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton (depeša pod oznakom 10STATE9661), dok depeša 10BRUSSELS85, takođe s početka 2010, opisujući sastanak predstavnika zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) i predstavnika Evropske komisije, otkriva njihov stav da ovaj „međunemački model" — to jest, Kosovo u UN — „može da bude samo privremeno rešenje" na putu ka konačnom, formalnom srpskom priznanju nezavisnog Kosova. Najzad, sudeći po depeši 08BELGRADE1338 s kraja 2008, nekadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić još tada je, u razgovoru s američkim kongresmenom Tedom Poom, rekao da je „takav nemački model najbolje čemu Srbija može da se nada, 'ako budemo imali sreće'"…

Treba podsetiti i da su naši EU partneri još u Prvi briselski sporazum pokušali da ubace odredbu po kojoj bi se Srbija obavezala da ne sprečava ulazak Kosova u međunarodne organizacije. Kao što je poznato, ovaj je zahtev na kraju sveden na 14. tačku sporazuma prema kojoj se „dve strane obavezuju da neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane".

Time je srpska strana izbegla da pruži svoj blagoslov za ulazak Kosova u UN, ali, naravno, problem ovime nije bio rešen već samo odložen. O tome, na kraju krajeva, svedoči i Kirbijeva izjava „Novostima".

Iako je američki ambasador rekao da će odluku o konkretnom sadržaju pojma normalizacija odnosa doneti Evropska unija a ne SAD, i iako pet članica EU Kosovo ne priznaje kao nezavisnu državu, nema mesta sumnji da će upravo ovaj zahtev — za davanjem neke vrste saglasnosti za ulazak Kosova u UN — pred Srbiju biti postavljen.

I to, reklo bi se, veoma uskoro. Teško je, naime, na bilo koji drugi način protumačiti vašingtonski nalog Majklu Kirbiju, ambasadoru koji uskoro napušta Beograd, da o ulasku Kosova u UN (napokon) progovori javno.

Šta je izazvalo ovo ubrzavanje kosovskog pritiska na zvanični Beograd? Jedan od važnijih faktora moglo bi da bude pojačano američko nastojanje da Rusiju izbaci s Balkana, koje se očitovalo i u nedavnom upućivanju pozivnice Crnoj Gori da se priključi NATO-u.

Reč je o nastavku procesa koji je postao sasvim vidljiv kada su Evropska komisija i Bugarska, obe pod dokazanim američkim pritiskom, izminirale projekat gasovoda „Južni tok". Ovo je pre svega učinjeno da bi se sprečilo, kako to vidi Vašington, jačanje energetske zavisnosti ovog dela Evrope od Rusije. Potrebno je, međutim, prekinuti i političku zavisnost, čime i dolazimo do pitanja Kosova. Logika (Vašingtona) je sledeća: u svojoj, kakvoj-takvoj, borbi za očuvanje Kosova u (formalnom) sastavu Srbije, Srbija zavisi od glasa Rusije u Savetu bezbednosti. Dobrovoljnim odustankom Srbije od borbe za Kosovo, u vidu saglasnosti za ulazak Kosova u UN o kojoj govori ambasador Kirbi, nestalo bi srpske potrebe za Rusijom u Savetu bezbednosti, čime bi i ruski politički uticaj u Srbiji postao znatno manji nego što je sada.

U prvim reakcijama na Kirbijeve reči, srpski zvaničnici istakli su nameru da se zahtevu za Kosovu u UN suprotstave. To su već učinili, kao što podsetismo, i prilikom sklapanja Prvog briselskog sporazuma, a učinili su isto, indirektno, i uspešnim suprotstavljanjem pokušaju utrpavanja Kosova u Unesko. Imajući to u vidu, nije nezamislivo da zaista nameravaju da učine ono što sada najavljuju.

S druge strane, odbijanje ovog zahteva usporiće, pa i potpuno blokirati, proces briselskog dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, a time će biti blokirano pregovaračko Poglavlje 35 sa Evropskom unijom, a time, posledično, i čitave srpske evrointegracije. Da li je takav scenario zamisliv, imajući u vidu onu količinu egzaltacije kakva je bila iskazana prilikom nedavnog otvaranja pregovaračkih poglavlja 32 i 35?

Neminovno je, jedno od ova dva će nastradati — ili srpska borba za Kosovo i Metohiju, ili srpske EU integracije. Koje? Ovo će zavisiti od volje i namera srpskih vlasti, od jačine pritiska Vašingtona i njegovih evropskih satelita, od spremnosti Rusije da pomogne Srbiji da se ovom pritisku odupre, od spremnosti Srbije da prihvati pomoć Rusije… U svakom slučaju, nažalost, čini se da nas čeka uzbudljiva, možda i prelomna nova 2016. godina.

 

standard.rs

КИРБИ ИЛИ КРАЈ ЕРЕ МАЛИХ ПОТЕЗА

• субота, 26 децембар 2015 00:53

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Време између посете Рогозина и избора биће кључно за Србију. У том времену постојаћемо само „ми" и „они"

1.
Тешко је извагати шта је Кирбијев позив Србији да се сагласи са пријемом „Косова" у УН био више. Или знак да се Америци на Балкану жури и више нема времена за игру „и Косово и ЕУ". Или је пак понуда шта је све потребно да заустави мобилизацију америчке колоне и легије корисних идиота против Вучићеве владе. Али вагање та два циља и није врх мудрости, јер они се не искључују. Са друге стране, Вучић је свестан да Кирби убрзава и да се његов Ватерло приближио. А тада никоме није свеједно, посебно ако у њему тиња још нека нада да је сукоб могуће избећи.

Две су групе проблема разлози тог убрзања: регионални и унутрашњи. Наравно, врапци одавно певају да је регонални проблем ширење руског утицаја на Балкану. Оно о чему врапци ћуте је следеће: тај утицај, веома млад у свом последњем налету, још увек ни изблиза не превазилази амерички. Та чињеница дисквалификује локалне глупаке, који верују како је довољно признати Крим и написати Путину писмо, па ће он све што је послао у Сирију преместити у Србију. Али то, срећом, елиминише и глупаке са друге стране, јер сваки грам тог утицаја биће важан кад две стране једном седну за сто да поделе свет. Баш то је разлог зашто су Американци покренули четири балканска пројета, који би итекако могли да их учврсте у региону.

2.
Први је позив Црној Гори у НАТО, који за сада тече релативно мирно, али још дубоко у зони ризика. Други је америчка идеја о промени имена Македоније, која ће ступити на сцену чим се тамо у априлу опосле избори. Име Северна или Горња Македонија вероватно неће усрећити Грчку, али Амери имају и снаге и компензација да убеде Атину како је то за њу частан излаз из дуге блокаде односа са Скопљем. Промена имена одблокираће македонски пут у НАТО и више јој ништа неће стајати на њему. Наравно, то би Србију и Српску (БиХ) довело у још тежи положај, још више им одсецајући алтернативе чланству у НАТО.

Још амбициознији план САД је уједињавање Кипра. Тако нешто би усрећило Грке, док би грогираног Ердогана, уз гаранције за утицај кипарских Турака у власти, вратило на сцену као фактора мира и разумевања. Односи Грка и Турака, најнеуралгичнија тачка јужног крила НАТО, били би поправљени, што би смањило изгледе Руса и за притисак на Ердогана и за утицај на Атину. Србија би остала без два балканска пријатеља – Грчке и Кипра – на путу одбране Косова, и то не би био мали ударац.

Коначно, четврто, свесни да упис Србије у НАТО није лака ствар, без обзира што је добар део српске власти и још већи део елите сасвим легао на то, Амери убрзано раде на одсецању Срба од свих могућих алтернатва том војном савезу. Кирбијев захтев да Србија уреди односе са „Косовом" према моделу две Немачке подразумева фактичко одсецање Србије од Русије у УН. Наиме, Русија и Кина биће одани савезници Србије у Савету безбедности за пријем Косова у УН, али легитимитет њихове подршке или чак вета био би озбиљно угрожен ако би се са пријемом „Косова" сагласила Србија.

Пре Кирбијевог захтева, из западних дипломатских коридора у Београду пуштен је спин који Србију суочава са последицама одбијања. А у њему се каже да захтева за суштинским признањем „Косова" као услова Београду за ЕУ не би ни било, или бар не би дошао тако брзо, да Вучић није пружио отпор за пријем Приштине у Унеско. Елем, на српском порука гласи: отпор се не препоручује, он вас води у још тежу ситуацију.

3.
На треба занемарити ни унутрашње разлоге за Кирбијево скидање рукавица. Наиме, никад од времена Коштунице Србија није за тако кратко време повукла толико потеза који се нису допали првој међу амбасадаама. Најпре је Вучић одбио да прода Телеком америчком фонду, и нешто не верујем да се то догодило због разлике у цени од стотинак милиона долара. Потом је покушао да макар ублажи и успори десјтво свооје брзоплете грешке кад је под притиском амбасада, дела јавности и агената утицаја из своје околине најавио смену Братислава Гашића. Онда је направио правила за гласање на скупштини СНС, где би за високе функције могли да пропадну сви кандидати са серитификатом западних амбасада. То је за Кирбија посебан проблем утолико што ће та скупштина одредити какартер парламентарних избора. Затим је довео свог човека на чело специјалног тужилаштва за организовани криминал уместо Миљка Радисављевића, који је дуго остао на том месту јер је уживао подршку Амера. Па је опструисао избор тужиоца за ратне злочине, кога је намештао за свог наследника Владимир Вукчевић, још један амерички клијент. А онда је послао у пензију и Милорада Вељовића, једну од најважнијих америчких фигура у Београду. На крају, не само да је дао пуну подршку Додику него је и најавио присуство готово целе владе на прослави Дана Српске 9. јануара, баш кад је Додик решио да направи једно пркосно обележавање, будући да су му тај дан оспорили и странци и Сарајево.

Преживео би Кирби и ову сечу америчких људи у Београду – остало их је довољно – па и све остало кад се не би плашио да је све то увод у нешто веће. Утолико пре што се то веће одазива на име Дмитриј Рогозин, и што ће бити Београду већ у јануару. Сем тога, Амери су уверени да Руси веома озбиљно играју преко Томислава Николића. А он је у игри „затезања", поручујући Вучићу да не треба да се води тиме како ће, ако послуша Кирбија, избећи сукоб. Имаће га свакако, и то затезање је од највеће користи управо Вучићу у одсуству патриотске опозиције, која је пропустила сваку прилику да буде коректив државне политке.

4.
Све то најављује крај позиционе игре малих потеза. Дакле, само су два актера у директном сукобу: Вучић и Амери. Кад се прича о слободи медија, Вучић и Амери. Кад новинари траже смену Гашића, исто то. Кад патриотска опозиција са жутима разговара о изборним условима, Вучић и Амери. Кад Данас лаже како Србија више извози на Косово него у Русију, исто то и ништа друго. А то, кад у непосредном сукобу остану две стране, значи само једно: на његовом микронивоу остаћемо само „ми" и „они". Нећемо бити без шанси уколико препознамо ко су „они" бар онолико колико „они" препознају ко смо „ми".

Ако питате Амере, Србија ће пристати на захтеве или ће то учинити пошто буде сломљена. Из угла Србије, она Кирбијев захтев, после кога би уследио други а затим и трећи не може да прихвати без цене пуне дезинтеграције, можда чак грађанског сукоба. Не верујем да ће Вучић журити са крупним и гласним одговорима, не желећи да провоцира амерички бес, који ће уследити чим изгубе наду да ће се Београд предомислити. Али Ватерло га свакако чека.

Са друге стране, важан део решења јесте у томе да Србија ојача политичке односе са Русијом и економске са Кином. Притом је важно знати да оне неће бити безусловни српски покровитељи, већ партнери и заштитници, али само у мери не већој од оне у којој Србија буде у стању да води самосталну политику.

Кључ свега је у самосталној политици. Кључни моменат за освајање тога биће договор о наоружању постигнут са Рогозином. До тог тренутка – који не само да ће по себи бити јак потез него ће захтевати и друге јаке потезе – позициона игра и ситне чарке више су одговарале другој страни, која је пред сигналима Вучићевог отпора већ одмакла у мобилизацији против владе на широком спектру од пете колоне до глупака.

5.
Нажалост, после две деценије разграђивања, по капацитетима унутрашњег отпора, Србија данас више личи на Јануковичеву Украјину него на Асадову Сирију, а то ће рећи да не само да ће се теже одупрети насилницима него ће јој бити теже и помоћи са стране. Зато ће време између Рогозина и парламентарних избора бити кључно за Србију. У том периоду она ће се потврдити као јужнија верзија Јануковичеве Украјине или ће направити озбиљан искорак према самосталној политици.

Само то, а не илузија да постане руски клијент или реалност да остане амерички, даће јој какве-такве гаранције да у будућој подели света неће бити ситан презрени кусур.

 

Svet sa Sputnjikom — Pavić: Da nije Amerike ne bi bilo ni DAEŠ–a, ni OVK, ni Al Kaide

Teme današnje emisije #SvetSaSputnjikom, koju zajedno uređuju Radio Novosti i redakcija Sputnjika, bile su zbog čega su bivši čelnici Službe državne bezbednosti Jovica Stanišić i Franko Simatović vraćeni u Hag na ponovno suđenje i kako se Rusija ponovo uzdigla do statusa svetske sile.

 

Slušajte nas svake srede od 17 sati na talasima Radija Novosti!

 

 

https://soundcloud.com/sputnjik-srbija

Информер: Томо, извини што сам те бранио и подржавао!

nspm.rs

Информер: Отворено писмо Драгана Вучићевића председнику Србије: Томо, извини што сам те бранио и подржавао!

Информер

Извини, председниче, што сам ти веровао. Извини, председниче, што сам те бранио од погромашких напада "Курира". Нико то од мене није тражио, радио сам то зато што сам веровао да то тако треба, написао је главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић у отвореном писму председнику Србије, које преносимо у целости:

Ти кога сам бранио од досистичког прогона у време најцрње Тадићеве страховладе, када то нико од новинара и уредника у Србији није хтео и смео, Ти кога сам искрено подржавао и штитио од кампања жуте-олош елите, Ти који ми сада захваљујеш ничим изазваним нападима и пљувањем, прошлог уторка на РТС, јуче у "Политици", извини!

Извини, председниче, што сам ти веровао. Извини, председниче што сам те бранио од погромашких напада "Курира". Нико то од мене није тражио, радио сам то зато што сам веровао да то тако треба. Извини, председниче, што сам због текстова у коме сам бранио Тебе добио више од 20 тужби и кривичних пријава од Твог новог пријатеља, газде "Курира" Александра Родића. Извини, председниче.

Ја о Теби, председниче, нећу ниједну ружну реч у јавности да кажем или напишем. Нећу да Те демантујем, председниче, ни када измишљаш наше разговоре, нећу да реагујем ни када Ти на насловној страни "Политике" тврдиш да је мој Информер исти као онај канализациони отвор од "Курира", прећутаћу председниче и то што ме наводиш као "разлог" због ког је Родић престао да Те напада (!?!).

Да подсетим, председниче, пре само три, четири месеца Твој сада велики пријатељ Александар Родић на својим насловним странама данима и недељама је објављивао "ексклузивна открића" да имаш ванбрачно дете са оном старлетом Душицом Јевђеновић! Оптуживао је Твоју жену Драгицу да је лопов и утајивач пореза, писао је, председниче, да су ти синови и снаје најцрњи мафијаши...

Желим Ти сваку срећу, председниче са новим пријатељем. И извини, председниче, извини што сам ти веровао, што сам те подржавао. Извини, председниче, што сам те бранио.

(Информер)    

 

rs.sputniknews.com

Модели Кипра и две Немачке непримењиви на КиМ

Sputnik

Председница Косова Атифете Јахјага изјавила је да је неопходно наставити дијалог са Србијом, истичући да ће поглавље 35 које је отворено у преговорима Србије и ЕУ укинути дуализам на Косову и довести до потписивања споразума којим ће Србија признати независност Косова.

Душан Челић, бивши члан тима Србије у преговорима са Приштином, сматра готово немогућом мисијом да Србија премости, односно, испуни све из Поглавља 35 ЕУ у вези са Косовом, а да то на крају не резултира признањем Косова. Он не верује много у спекулације из политичких кулоара да ће Поглавље 35 бити затворено тако што ће се применити неки од модела познатих у свету попут Кипра или две Немачке.

„Кипарски модел отпада због тога што северни део Кипра није третиран од стране ЕУ као правни субјект, што није случај са такозваном републиком Косово, која је потписник Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском комисијом, као самосталан међународноправни субјект", објашњава Челић.

Он подсећа да то није случај са северним делом Кипра. Република Кипар, каже Челић, приступила је ЕУ као целовита држава, са тим што се уговор о приступању не примењује до даљег на северном делу територије.

„У случају Србије, реч је о сепаратном, дакле засебном, приступању дела Србије европским интеграцијама — Србије без Косова и Метохије, са једне стране, и са друге, посебном приступању такозване Републике Косово са ССП–ом. Из ових разлога не може бити говора о примени некаквог кипарског модела", објашњава професор Челић.

На питање може ли се применити неки други модел којим би Србија успела да избегне признање Косова, али и да успешно затвори Поглавља 35, Челић каже да је потписивањем ССП–а од стране Србије 2008. године са ЕУ и отварањем Поглавља 35 пропуштена прилика да Србија у европским интеграцијама учествује као јединствена држава са Косовом и Метохијом.

„Сваки даљи корак биће чињен у правцу признавања такозване републике Косово. Поглавље 35, по ономе што ми знамо, представља процес даљег повлачења Србије са територије Косова и Метохије, односно уступања законодавне и судске власти на тој територији, што другим речима значи да ће тај процес неминовно бити завршено признањем такозване републике Косово. Овако како сада ствари стоје, ту нема знака питања. Он би могао да постоји само ако би се променила државна политика и уколико она не би срљала у пут који је сада зацртан, а који види Косово и Метохију као независну и самосталну државу, признату од Републике Србије", уверен је он.

Челић наглашава да је крај Поглавља 35 свеобухватни споразум о нормализацији односа са, како тамо пише, Косовом без звездице, што другим речима значи признање Косова.

„То донекле јесте такозвани модел две Немачке, са тим што је велика разлика у томе што су се две Немачке на кају удружиле, а овде имамо обрнут случај — разградњу једне државе, Републике Србије. Дефинитивно цементирање те разградње биће потписивањем правно обавезујућег споразума са Косовом", закључује он.

Да је Поглавље 35 „мач над Београдом" сложили су се учесници панела „Косово 2016 — очекивања и изазови" која је одржана у Београду.

Председник Друштва новинара Косова и Метохије Будимир Ничић указао је на исељавање Срба са Косова и Метохије, које ће се, како је уверен, наставити и 2016. године.

„Не знам како ће свет изгледати идуће године, али када је реч о Србима неће нас заобићи бројни проблеми. У мору тих проблема ми Срби на Косову имамо два — проблем са Београдом и други са Приштином", навео је Ничић.

Проблем са Београдом. како је објаснио, јесте у томе што Срби на Косову не знају шта им Београд спрема у Бриселу, јер у дијалогу не учествују Срби са Косова, а са Приштином је проблем што су Срби само на папиру равноправни. Ничић је навео да постоји и трећи проблем, са међународном заједницом, од које се очекивало да буде позитиван пример, што врло често није.

Лидер Српског покрета отпора (СПОТ) Момчило Трајковић такође је рекао да има утисак да београдске власти и косовски Срби не говоре истим језиком и позвао је Београд да размотри које су стратешке тачке Срба и српске политике на Косову.

„Плашим се да ће на крају, када се све спроведе, бити да је операција успела, али ће пацијент умрети. Народ нестаје. Слободан Милошевић је статусно изгубио Косово, а актуелна власт ће 'изгубити' народ, а тиме и територију на којој живе Срби", упозорио је Трајковић.

Аналитичар Бранко Радун оценио је да је поглавље 35 додатно бреме Србији и нека врста мача који виси над главом Србије јер увек може бити потегнут, утичући не само на процес евроинтеграција, већ и на статус у међународној заједници.