Претражи овај блог

субота, 6. фебруар 2016.

МОСКОВСКИ ГОВОР ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА

standard.rs

МОСКОВСКИ ГОВОР ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА: МОЈА ВИЗИЈА РУСКО-АМЕРИЧКИХ ОДНОСА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ

  • петак, 05 фебруар 2016 16:43

У мултиполарном поретку на Русију се мора гледати као на елемент нове равнотеже снага, а не примарно као на претњу САД


Од 2007. до 2009. Јевгениј Примаков и ја председавали смо групом састављеном од пензионисаних министара, високих званичника и војних лидера Русије и САД, укључујући и неке од вас који сте данас овде. Циљ је био да се олакша превазилажење контрадикција у разним аспектима америчко-руских односа, као и да се размотре шансе за кооперативнији приступ. У Америци је групи дат значај Трек 2 (
Track II diplomacy је амерички назив за неформалну невладину дипломатију; прим. прев.), што је значило да има подршку обе партије и охрабрење Беле куће да проучава односе, али не и да делује у њено име. Састанци су се одржавали наизменично у обе земље. Председник Путин примио је групу у Москви 2007. а председник Медведев 2009. године године 2008. председник Џорџ Буш у свом кабинету окупио је добар део тима за националну безбедност због дијалога са нашим гостима.

Сви учесници су заступали одговорне ставове током Хладног рата. У периодима тензија настојали су да остваре интересе својих земаља онако како су они сматрали да треба. Међутим, искуство их је научило да опасност од технологија прети цивилизованом животу и еволуира у правцу који за време криза може прекинути било какву организовану људску активност. Трзавице су се јављале у различитим деловима света, чему су доприносиле и културно-идентитетске разлике и сукоби идеологија. Циљ Трек 2 напора био је да се превазиђе криза и истраже заједничка начела светског поретка.

Неизоставни део тих напора био је Јевгениј Примаков. Комбинација бистрог аналитичког ума и широко познавање глобалних трендова, стечено у годинама проведеним у близини или напослетку у самом центру политичке моћи, као и његова велика посвећеност својој земљи, утицали су на наше погледе и допринели потрази за заједничком визијом. Нисмо се увек слагали, али смо увек поштовали један другог. Свима нам много недостаје, а мени посебно као колега и као пријатељ.

ПРОБЛЕМ ПРЕОВЛАЂУЈУЋЕГ НАРАТИВА У ОБЕ ЗЕМЉЕ
Није потребно да вам говорим да су наши односи данас много лошији него што су били пре десет година. Они су заправо вероватно на најнижој тачки од периода пред крај Хладног рата; протраћено је узајамно поверење, а конфронтација је заменила кооперацију. Знам да је у последњим месецима свог живота Јевгениј Примаков разматрао начине за превазилажење ове узнемиравајуће ситуације. Одали бисмо му част својим настојањем да и сами делујемо на тај начин.

Крајем Хладног рата, Руси и Американци имали су визију стратешког партнерства обликованог њиховим скорашњим искуством. Американци су очекивали да ће период смањених тензија водити у продуктивнију сарадњу по питању глобалних проблема. Улога руског националног поноса у модернизацији друштва доведена је у питање због незадовољства изазваног трансформацијом државних граница и прихватања неких од основних задатака на путу реконструкције и редефиниције. Многи су на обе стране разумели да судбине Русије и САД и даље остају чврсто испреплетене. Одржавање стратешке стабилности и спречавање ширења оружја за масовно уништење постали су растућа потреба, баш као и изградња безбедносног система на подручју Евроазије, посебно у областима дугачке руске периферије. Отвориле су се нове могућности за трговину и инвестиције, при чему је сарадња на пољу енергетике била на врху листе.

Нажалост, импулс глобалних потреса превазишао је капацитете државних могућности. Одлука тадашњег премијера Јевгенија Примакова да током лета за Вашингтон изнад Атлантика нареди заокрет и повратак у Москву као вид испољавања протеста због почетка НАТО војне операције у Југославији била је симболичан чин. Иницијална нада да ће уска сарадња у почетним фазама кампање против Ал Каиде и Талибана у Авганистану можда довести до партнерства на широј основи прво је пригушена у вртлогу спорова поводом блискоисточне политике, а потом је са руским војним акцијама на Кавказу 2008. и Украјини 2014. године доживела потпуни крах. Скорашњи напори да се пронађе заједничко решење у Сирији и смире тензије око украјинске кризе нису много допринели да се промени осећај све већег отуђења.

Преовлађујући наратив у обе земље сваљује пуну кривицу на другу страну и код обе стране постоји тенденција демонизације, ако не друге земље, онда бар њеног лидера. Будући да питања националне безбедности доминирају у дијалогу, поново се пробудио део старих сумњи и неповерења из хладноратовског периода. Ова осећања у Русији додатно су повећана сећањем на прву деценију постсовјетског периода, кад се земља суочила са запањујућом социо-економском и политичком кризом, док су за то време САД уживале најдужи период непрекидне економске експанзије. То је изазвало политичка неслагања поводом целог низа питања – од Балкана, постсовјетског простора и Блиског Истока до питања НАТО експанзије, ракетног штита и трговине оружјем, што је свеукупно довело до тога да су пропали изгледи за усаглашено деловање.

ДВЕ ПЕРСПЕКТИВЕ: ПРАВНА И ГЕОПОЛИТИЧКА
Вероватно је кључни фактор био фундаментални раскорак у историјским концептима. За САД крај Хладног рата изгледао је као потврда њене традиционалне вере у неизбежност демократске револуције, из чега је произашла визија међународног система којим би се суштински управљало у складу са међународним правом. Али руско историјско искуство је доста компликованије. За земљу на коју су вековима насртале туђинске армије и са истока и са запада безбедност ће увек морати да има како геополитички тако и правни основ. Када се њене безбедносне границе са Лабе помере хиљаду миља источно ка Москви, руска перцепција светског поретка ће неизбежно садржати стратешку компоненту. Изазов нашег времена је да спојимо две перспективе – правну и геополитичку – у један усаглашен концепт.

На овај начин, парадоксално, поново се суочавамо са једним суштински филозофским проблемом. Како САД могу да сарађују са Русијом, земљом која не дели све њене вредности, али је неизоставни део међународног поретка? Како Русија може да оствари своје безбедносне интересе, а да притом не алармира земље које је окружују, гомилајући на тај начин непријатеље? Да ли Русија може да изгради респектабилну позицију у међународној арени која не би била проблематична за САД? Могу ли САД наставити да следе своје вредности, а да притом други не осећају да им се исте намећу силом? Нећу покушати да пружим одговоре на сва ова питања. Циљ ми је да подстакнем друге да то учине.

Многи коментатори, руски и амерички, одбијају могућност да САД и Русија раде заједнички на успостављању новог међународног поретка. Према њиховом мишљењу, САД и Русија су ушле у нови Хладни рат.

Данас не прети толико опасност од повратка војној конфронтацији колико од учвршћивања идеје самоиспуњавајућег месијанства у обе земље. Дугорочни интереси обе земље захтевају свет који трансформише савремене токове и турбуленције у нову равнотежу, све више мултиполарну и глобализовану.

Природа данашње нестабилности сама по себи је без преседана. Доскоро су глобалне међународне претње идентификоване са акумулацијом моћи доминантне државе. Данашње претње се пак чешће појављују због слабљења државне моћи и све већег броја територија без политичке управе. Са овим растућим вакуумом моћи ниједна држава не може да се суочи самостално, ма колико моћна или посебна била на међународном нивоу. Суочавање захтева непрекидну сарадњу САД, Русије и других великих сила. Због тога елементи супарништва у суочавању са традиционалним сукобима на међудржавном нивоу морају бити остављени по страни (како би надметање остало у оквиру одређених граница), чиме би се створили услови за спречавање њиховог понављања.

САГЛЕДАВАТИ ПРОБЛЕМЕ У СТРАТЕШКОМ ОКВИРУ
Као што знамо, постоји велики број раздорних проблема пред нама, од чега су најургентнији Украјина и Сирија. Током претходних неколико година наше земље су неколико пута организовале периодичне дискусије о тим темама, које нису дале неке опипљиве резултате. То не изненађује, будући да су се дискусије водиле без договореног стратешког оквира. Сваки засебни проблем је само рефлексија оног већег стратешког проблема. Украјина би требало да буде уграђена у структуру европске и међународне безбедносне архитектуре, тако да послужи као мост између Русије и Запада, а не као предстража неке од страна. Што се тиче Сирије, очито је да локални и регионални актери не могу сами да пронађу решење. Заједнички америчко-руски напори усаглашени са другим великим силама могли би да створе образац за мирољубиво решавање проблема на Блиском Истоку, као и вероватно на сваком другом делу света.

Сви напори за побољшање односа морају укључивати дијалог о настајућем светском поретку. Који су то трендови који нарушавају стари и стварају нови поредак? Какве изазове те промене представљају за руске и америчке националне интересе? Коју улогу свака од земаља жели да има у обликовању тог поретка и коју позицију у њему са разлогом може да очекује? Како да, на бази историјског искуства, помиримо веома различита схватања тог поретка Русије и САД, али и других великих сила? Треба да тежимо развоју стратешког концепта за америчко-руске односе у оквиру којег би било могуће изналажење решења за питања која нас деле.

Током 60-тих и 70-тих лично сам на међународна питања гледао кроз призму суштински непомирљивог однос САД и Совјетског Савеза. Са развојем технологије развио се и концепт стабилности који две земље могу да имплементирају на неким пољима, чак и док се у другим областима настављало њихово ривалство. Од тада се свет драматично променио. У мултиполарном светском поретку се на Русију мора гледати као на суштински елемент било које нове међународне равнотеже снага, а не примарно као на претњу САД.

Највећи део претходних 27 година сам на овај или онај начин био умешан у развој америчко-руских односа. Био сам и тамо где се одлучивало, и кад је ниво претњи растао, и приликом заједничких прослава дипломатских успеха. Наше земље и човечанство требају дуготрајнију перспективу.

Овде сам да бих промовисао могућност дијалога, који има за циљ да споји нашу будућност, а не да објашњавам разлоге нашег конфликта. То захтева да обе стране поштују виталне интересе оне друге. Ови циљеви не могу бити испуњени за време које је преостало тренутној администрацији (мисли се на администрацију Барака Обаме; прим. прев.), али они не би требало да буду одлагани због решавања америчких унутрашњих проблема. Те циљеве је могуће остварити само уколико буде постојала воља у Вашингтону и Москви (у Белој кући и Кремљу) да се превазиђу међусобне оптужбе и да се осећању виктимизације супротставе већи изазови са којима ће се наше земље суочити у наредним годинама.

Хенри А. Кисинџер служио је као саветник за националну безбедност и државни секретар у администрацијама председника Никсона и Форда. Овај говор је одржао 3. фебруара у част Јевгенија Примакова у Фондацији Горчаков у Москви

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


The National Interest

 

петак, 5. фебруар 2016.

Ratko Dmitrović | Zlo pušteno s lanca

Zlo pušteno s lanca

Ratko Dmitrović | 05. februar 2016. 21:30 | Komentara: 9

Ništa novo nije se dogodilo u Hrvatskoj. Samo je zlo držano pod kontrolom, zbog ulaska u EU. Brisel kaže da je sve unutar Hrvatske njena interna stvar, u državi koja je za pet godina Srbe svela sa 13 na tri odsto

 

Javnost će, izgleda, ostati uskraćena za istinit odgovor na pitanje da li je službeni Zagreb sredinom januara zaista dostavio Kabinetu predsednika Srbije (ili je kanio da dostavi) spisak od pet uslova koje Srbija mora da ispuni da bi uopšte došlo do službenog odlaska Tomislava Nikolića u Zagreb.


Ali, kako god da bude, nešto je bilo. Neko je tih pet uslova u Zagrebu spomenuo, nekome su pali na pamet, a to u ovoj epizodi srpsko-hrvatskih odnosa izaziva mučninu. Kod Srba, razume se.

Hrvatska je, skupa sa Slovenijom, secesijom izazvala rat u Jugoslaviji: paravojnim jedinicama napala JNA, izvršila agresiju na opštine i mesta u kojima su Srbi bili većina, proterala oko pola miliona Srba, otela 35.000 njihovih stanova, uništila srpsku imovinu u vrednosti nekoliko milijardi evra... i nakon svega toga postavlja uslove pod kojima predsednik Srbije može službeno da poseti Hrvatsku.

E, sad ovde bi neupućen posmatrač mogao da zaključi kako je situacija doživela radikalnu promenu, odnosno da je Hrvatska u međuvremenu postala mesto uzorne tolerancije, mesto gde manjine, svih predznaka, uživaju, zaštićene kao endemske vrste dok je Srbija otklizala u radikalni, isključivi nacionalizam, s elementima neofašizma, uz proganjanje manjina, naročito nacionalnih, pa otuda i dolazi nekakva logika na kojoj pliva onih pet uslova. Nije tako. Situacija je obrnuta. Tačnije, Hrvatska se vratila u devedesete, prizivajući najmračnije dane tuđmanovštine, dok je Srbija po svim elementima najmirnija i najtolerantnija država na Balkanu.

Pošto znamo kako na svaku, za Hrvatsku neprijatnu, kvalifikaciju reaguju jurišnici drugosrbijanske brigade, da bi osnažili postavljenu tezu, daćemo reč poznatim Hrvatima. Oglašavali su se ovih dana: "Hrvatska se vraća u mračnu prošlost", "Ovo je proustaška vlada, sastavljena od kriminalaca i neofašista", "Hrvatska tone u fašizam", "Ponovno preuzimanje pokroviteljstva Sabora nad skupom u Blajburgu, dokaz je da je nova vlada Hrvatske blagonaklona prema ustaštvu i NDH", "Fašizacija Hrvatske ušla je u fazu koja ima i formalni okvir", "Sramota je da u Vladi Hrvatske sede ministri koji otvoreno simpatišu ustaštvo a zgražavaju se nad antifašizmom"... Ovo su izgovorili: Zoran Milanović, Vesna Pusić, Nina Violić, Dunja Vejzović, Oliver Frljić, Urša Raukar...

Da ne bude zabune: ništa novo nije se dogodilo u Hrvatskoj. Samo je određeni broj godina zlo držano u podrumu, pod kontrolom, zarad ulaska u Evropsku uniju. Hrvatska je tamo već dve godine, Brisel kaže da je sve unutar Hrvatske njena interna stvar i otuda uslovi Nikoliću, otuda ova provala neoustaštva i fašizma u državi koja je za samo pet godina Srbe svela sa 13 na tri odsto.

 

понедељак, 1. фебруар 2016.

Emil Vlajki: TEROR I PROSTITUCIJA U SRBIJI, 2000-2016

TEROR I PROSTITUCIJA U SRBIJI, 2000-2016.

By Emil Vlajki

 

Humanitarni teror vlada Evropom, posebno Balkanom. Počelo je sa raspadom SSSR-a. Kina je tada bila preslaba, a arapske zemlje razjedinjene. Jedino je ujedinjena Europa mogla ozbiljno pružiti otpor američkoj dominaciji. Amerika 
je našla način kako da se privremeno suprotstavi evropskom ujedinjenju. Isprovocirala je, uz pomoć Njemačke, Austrije i Vatikana, seriju balkanskih ratova i preko NATO-a zavladala „starim kontinentom".

 

Agresija i okupacija

Jedini bastion otpora bila je tadašnja Jugoslavija (Srbija &Crna Gora) koja je vojno odoljela agresiji 19 najjačih zemalja svijeta. Pod šifrom „Korjeni", američki predsjednik Klinton je pokrenuo plan za razbijanje Miloševićeve Jugoslavije radi stvaranja druge albanske države „Kosovo".

Podsjetnik. 1999. godine, NATO započinje agresiju bez odobrenja Saveta bezbjednosti UN, čime je poništeno međunarodno pravo. Bombardiranje srpskih gradova i civila, trajalo je 78 dana, i bačeno je preko 40 000 bombi, projektila i raketa. Korišteno je i zabranjeno oružje sa osiromašenim uranijumom, kao i kasetne bombe. Na Srbiju je bačeno preko 10 tona osiromašenog uranijuma. Žrtve nisu samo civili koji su pogođeni bombama (2 500 ubijenih i 12 000 ranjenih), već i sve žrtve koje će narednih deset generacija umirati od karcinoma.

 

Zločin poslije zločina

      Bombardiranje je prekinuto Kumanovskim sporazumom (Juni, 1999.) na osnovu koga je donjeta rezolucija 1244 u SB UN koja, teorijski, afirmira teritorijalni integritet Jugoslavije, kasnije Srbije. Od tada, u praksi, je južna srpska pokrajina pod kontrolom NATO-a, odnosno KFOR-a, a kasnije i EULEKS-a. Srbi na tim područjima znaju samo za pogrome izvršene od Albanaca uz prećutnu podršku NATO-a. Zgarišta srpskih kuća i crkava i upućuju na „civilizirane" suradnike SAD i EU, teroriste, ubice i trgovce ljudskim organima. Više stotina srednjovjekovnih manastira na Kosmetu nisu preživjeli zapadnu demokraciju. Oskrnavljeno je preko 250 pravoslavnih grobalja. Protjerano je preko 200 000 hiljada Srba.

Sjetimo se Starog Grackog kod Lipljana (Juli, 1999.) gdje je ubijeno je 14 srpskih žetelaca. Za taj zločin nad Srbima poslje dolaska UNMIK-a i Kfora još nitko nije odgovarao.

Na jugu Srbije, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma, od 9. juna 1999. do 31. avgusta 2001., Albanci su izvršili 1.160 napada u kojima ubijeno 18 lokalnih policajaca i deset civila, a 45 ljudi je kidnapirano.

17. i 18. marta, 2004., sa Kosmeta je protjerano 4.000 Srba, a većina njih nije se vratila u svoje domove. U talasu nasilja, na KIM je tada ubijeno osam Srba. U kupan broj uništenih crkvenih zgrada je bio blizu 100.

Konačno, na tom dijelu srpske teritorije, 2008., napravljena je lažna država „Republika Kosova" uz pomoć SAD, NATO bombi i OVK terorista, priznata od najvećeg broja i najutjecajnijih zapadnih zemalja.

 

 

„Žuta kuća'

   Trgovina ljudskim organima na Kosovu i Metohiji, slučaj „Žuta kuća", je naziv koji se u javnosti koristi za istragu o trgovini ljudskim organima u Albaniji i na Kosovu tokom1999. godine. Prva je tvrdnje o tome iznjela bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte u svojoj knjizi „Lov: Ja i ratni zločinci". Tu je napisala da je 1999. godine oko 300 Srba i drugih nealbanaca bilo oteto i transportirano u Albaniju gde su im vađeni organi, koji su zatim slani u Italiju, odakle su distribuirani u klinike širom Evrope. Ona spominje naselje Burel u Albaniji, gde su žrtvama vađeni organi u takozvanoj „Žutoj kući". Prema izveštaju Saveta Evrope 2010., organizatori trgovine ljudskim organima bili su Hašim Tači i Drenička grupa.

 

 

Srbi sa Kosmeta su suvremeni Jevreji

   Danas, teze u Srbiji o tome da je Kosmet sastavni dio Srbije, padaju u vodu.

   Tragedija je već poprimila epske razmjere što se tiče tamošnjih Srba. Riječ je o najvećem koncentracionom logoru na svijetu, posebno sjeverno od Ibra, u kojem živi oko 80.000 ljudi i podsjeća na Varšavski geto, kao i o nizu malih koncentracionih logora južno od Ibra eufemistički nazvanih „srpske enklave".

   Ovi suvremeni Jevreji koji su sada pod jurisdikcijom nove albanske države, gurani od vlasti Srbije da učestvuju na izborima koje organizira samoproklamirana Republika Kosovo, što znači davanje daljeg legitimiteta albanskoj Prištini. S druge strane su podložni ucjeni Beograda. Jer, ako kosmetski Srbi odbiju da izađu na te izbore, Beograd će im uskratiti svaku financijsku pomoć.

   Postoji visok stupanj vjerojatnosti, pošto ih Albanci sigurno neće tetošiti, da će doći do drugog velikog izgona Srba sa tog područja, pa će Kosovo konačno biti etnički čisto. Ovome u potvrdu uzmimo samo najnoviji primjer jednog od lidera kosovskih Srba, Olivera Ivanovića, koji je farsično osuđen od strane Prištine za navodne ratne zločine. O ovoj bahatosti albanskih vlasti podržanih od Zapada, predsjednik Vlade Srbije šuti kao zaliven, a takvih će stvari biti sve više. Zašto bi Srbi onda ostajali  u jednoj takvoj zemlji koja je, formalno još uvijek dio Srbije, a srbijanske vlasti ništa suštinski ne čine da bi ih zaštitili?

 

Sluganstvo i pljačka

Ono što zapadnjaci nisu u potpunosti uspjeli silom, postigli su lukavstvom i potkupljivanjem. 
U jesen, završno sa oktobrom 2000., prljavo se miješajući u izborni proces jedne suverene zemlje, srušili su Miloševića i uspostavili vlastitu marionetsku ekipu.
   Drugim riječima, nakon „oktobarske revolucije" (Koštunica), tadašnja Jugoslavija je postala jedna od banana-republika američke imperije. 
   Prostituirana ekipe na vlasti uvele su totalitarnu vlast pod krinkom parlamentarne demokracije koja je za šaku dolara, u potpunosti slušala „sugestije" anglo-saksonskih naredbodavaca. MMF i Svjetska banka nameću Srbiji drakonsko-pljačkaške zakone. Tvornice i prirodna bogatstva se prodaju u bescjenje stranim kompanijama. 
   Bankarski sistem je namjerno uništen. Najjače su strane banke koje sve profite prenose u svoje matične zemlje. Odliv «mozgova» se nastavlja a oni koji ostaju moraju se prostituirati da bi mogli preživjeti. Nezaposlenost je na nivou od preko 30%. 
   Zakon više ne postoji. Ustav i sudstvo su postali ruglo u pogledu najbitnijih nacionalnih interesa. Pravi zakonodavci su u „Bijeloj kući" a njihove se naredbe sprovode uz pomoć korumpiranih intelektualaca i domaće policije. Kao na divljem Zapadu, ljudi su se bez ikakvog pravnog osnova kidnapirali i izručivali Hagu. Oni koji su postajali nezgodni za postojeći zapadni sistem, okrenuvši se interesima vlastite zemlje, kao sto je to bio slučaj sa Đinđićem, bivali su ubijeni, bez obzira na „prethodne zasluge".

I dok se srpski patrioti, kidnapiraju, zatvaraju, ubijaju ili navode na samoubojstvo, oni koji su komandirali  ilegalnim bombardiranjem ovu zemlju, takvi zločinci mirno šeću Srbijom uz sve državničke počasti. 

Mediji, obrazovanje i politika samooptuživanja

Slobodna štampa je mrtva. Za vrijeme Miloševićeve „diktature", 90% medija je bilo u rukama opozicije, a sam Milošević se, za razliku od sadašnjeg premijera koji se ne skida sa TV-a, vrlo malo producirao po sredstvima informiranja. Aktualna štampa izražava prvenstveno mišljenja „Velikog Brata", pošto je dobar dio medija (in)direktno financiran proameričkim parama. Pravi gospodari medija su „humanitarci" kao na pr. multimilijarder Soroš čije su prozapadne i proalbanske pozicije općepoznate. Postoje i poludržavne, uglavnom (pro)američke institucije koje financiraju medijske projekte s tim što se, prilikom konkursa, sredstva daju onima koji poštuju „zapadne standarde", ideološke, ekonomske, itd. U takvoj situaciji, novinarima, osim prostitucije, ne preostaje mnogo izbora. Uz „svjetski poznate" srpske novinare koji su za vrijeme agresije 1999. pozivali NATO da bombardira Srbiju ili su besramno blatili vlastitu zemlju, oni koji najviše sataniziraju svoj narod su „intelektualci" koji su na čelu „humanitarnih  i nevladinih organizacija" i koji su praktično portparoli Zapada. 
   Obrazovanje je spalo na niske grane. Kapitalizam i Zapad su, po novom učenju („peto evanđelje"), izvor svega „dobrog i naprednog". Rasprodaja zemlje, ukidanje besplatnog zdravstva i školstva, zamrzavanje nadnica, stanje masovne nezaposlenosti i bijede, su odsada najviše vrijednosti. Osnovno i srednje školstvo, došlo je na ponižavajući nivo uvodeći samodemonizaciju kao uvjet vlastitog opstanka.

Tako je u udžbeniku historije osmog razreda za 2002. godinu je stajalo kako je Rambuje bio pružena šansa Srbima od strane Zapada da se izbjegne rat. Pošto Srbi to nisu htjeli prihvatiti, nastavljajući maltretirati Albance sa Kosova, NATO je morao intervenirati!

Nešto kasnije, prevedena je, uz pomoć SAD ambasade, knjiga Amerikanca Hejvuda: 'Politika', koja je na FPN u Beogradu bila udžbenik. Srpski studenti su iz tog udžbenika morali učiti da pripadaju genocidnom narodu koji je ravan Hitlerovim nacistima! Nažalost, i Narodna skupština Srbije je svojom Deklaracijom prihvatila stanovište Međunarodnog suda pravde da su Srbi u Srebrenici, jula 1995., počinili genocid.

 

Uništenje vojske

   Tvrdnje pojedinih ministara odbrane da je Srbija najjača vojna sila u regionu, više su nego smiješne. I formirani takozvani Zaštitni korpus fantomske države Kosovo na najboljem je putu da se na ljestvici borbeno sposobnih, veoma brzo nađe ispred Srbije. Takvom stanju dobrim je dijelom doprinjela državna politika vođena poslije petooktobarskih zbivanja pod velikim utjecajem i pritiscima SAD i EU. Zahvaljujući tome, vojska koja se gotovo tri mjeseca uspješno suprotstavljala NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspješno učestvuje u odbrani zemlje. Za vrijeme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zamijene odgovarajućim suvremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionirani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije.

   U periodu od 13 godina, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna – još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema. Desetkovane su oklopno-mehanizirane, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji se i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

   Posebnu priču predstavljaju inžinjerijske jedinice za koje su devastirane. Naime, u tom rodu vojske je bilo više stotina, raznih vrsta čamaca, koji bi predstavljali nemerljivu pomoć u spašavanju i evakuaciji ljudi u područjima zahvaćenih poplavama i klizištima.

   Spomenimo i uništenje do poslednjeg Lakog prenosnog sistema protivvazdušne odbrane Strela – 2M namjenjen borbi protiv niskoletećih aviona i helikoptera, a koji se nalazi i danas, u naoružanju više od 60 armija u svijetu.

 

Nevladine organizacije (NVO)  - „humanitarne" izdajice

   Naravno, nisu sve NVO takve. Ali glavnina onih instaliranih i financiranih sa Zapada (oko 10% NVO), jesu. U vrijeme agresije NATO-a na SR Jugoslaviju, za njih se odomaćio naziv "NATO pješadija".

   Ove organizacije primaju na stotine hiljada dolara godišnje. Među njima prednjači 'Helsinški odbor za ljudska prava' koji se najviše hrani na jaslama njemačke i norveške ambasade i OEBS-a. Najveći donatori 'Beogradskog fonda za političku izuzetnost' jesu EU, Savjet Evrope, Njemačka organizacija za tehničku saradnju i OEBS. "Žene u crnom", koje dobijaju desetine hiljada dolara, stalno ističu „genocid" u Srebrenici, ali nikako da se sjete više hiljada ubijenih srpskih civila u Podrinju,

   Nedavno je u američkoj ambasadi u Beogradu, iz ruku ambasadora Majkla Kirbija, devet organizacija civilnog društva dobilo 2,7 miliona dolara kao donaciju Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).

   U osnivačkim aktima USAID-a piše da ta organizacija djeluje „na osnovu spoljnopolitičkih smjernica predsjednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog savjeta za bezbjednost". U tom tijelu, inače, sjede direktor CIA, direktor Nacionalne obavještajne zajednice, američki sekretar za odbranu i načelnik Generalštaba Vojske SAD. USAID je zajedno sa Fondacijom 'Čarls Stjuart Mot' i američko-njemačkim Maršalovim fondom učestvovao u formiranju 'Balkanskog fonda za demokraciju' koji tijesno sarađuje sa Odjeljenjem za javnu diplomaciju u NATO-u.

   Među financijerima NVO je i Fond braće Rokfeler koji sponzorira 'Fond za humanitarno pravo', 'Helsinški odbor', 'Žene u crnom' i 'Centar za evroatlantske studije'. Na istoj listi nalaze se i 'Nezavisno udruženje novinara Vojvodine', 'Inicijativa mladih za ljudska prava', 'Centar za regionalizam' i 'Beogradski fond za političku izuzetnost'.

   NVO besplatno koriste 512 metara kvadratnih poslovnog prostora u Ulici Kneza Miloša broj 4, u najužem centru Beograda.

   Danas, pod vlašću naprednjaka, za takozvani nevladin sektor, Srbija iz budžeta izdvaja gotovo istu sumu novca kao i za razvoj nauke i tehnologije.

Među financijerima 'Centra za evroatlantske studije' u Beogradu je i Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED). NED financira i 'Fond za humanitarno pravo', 'Peščanik', 'E-novine', 'JUKOM', zatim 'Inicijativa mladih za ljudska prava' kao i 'Nezavisno društvo novinara Vojvodine'. NED se gotovo u potpunosti financira iz budžeta SAD.

 

Briselski sporazum(i)

Prije svega, treba shvatiti slijedeće. Svaka je vlast, od 2000. do danas, bila u funkciji Zapada koji se boji Srba jer ih smatra proruskim narodom. On se, zbog toga, ponašao dvojako:

-Primjenjivao je tehnike ispiranja mozga srpskom narodu preko medija, „intelektualaca" i političara koji tvrde da je EU jedina alternativa;

-Razbijao je Srbiju na nacional-šovinističkim osnovama, uključujući i (sadašnja, buduća) „samoopredjeljenja" ne-srpskih populacija.

Vlasti DS-a su izvršile sve pripremne radnje da bi se samoproklamirana Republika Kosova (RK) kasnije priznala, faktički i pravno, od budućih srpskih vlasti. Kada je DS bio „istrošen", dovedena je na vlast nova ekipa bivših radikala u koju je narod imao velikog povjerenja, a koja je kroz Briselske sporazume prešla na drugu fazu priznavanja RK, obećavajući Srbima „sretan ishod" po ( formalno neizrečenoj) formuli: „ Dajemo Kosovo za ulazak u Evropu."

Usput, morala se odreći Rusije i od je napraviti neprijatelja. Naime, potpisivanje IPAP, kojim Republika Srbija dobrovoljno ustupa svoju teritoriju, vazdušni prostor i infrastrukturu snagama NATO, znači svrstavanje ove zemlje u antirusku vojnu koaliciju.

Ojačano je i dužničko ropstvo (75% BDP ide godišnje na otplatu dugova).

Povrh svega, vrlo je vjerojatno da će ovako vođena Srbija na svom putu „prema Evropi" doživjeti pritiske/ucjene Hrvata, Mađara i Bošnjaka.

To je čitava istina prošle, sadašnje i (ne daj Bože) buduće situacije Srbije koja je aktualno u fazi dezintegracije i gubitka identiteta. Sve je ostalo folklor, jalova retorika i demagogija za lakovjerne. 

 

недеља, 31. јануар 2016.

Gordan Mihić: Srpsku istoriju drže u fioci, a Sulejmana na tv

novosti.rs

Gordan Mihić: Srpsku istoriju drže u fioci, a Sulejmana na tv

Radmila Radosavljević

Scenarista Gordan Mihić za "Novosti" govori o nepoznavanju prošlosti, Srbiji danas, putu ka Evropskoj uniji, televizijskom programu, svetskim moćnicima, izbeglicama...

TOKOM pisanja serijala "Ognjište" i višegodišnjeg "kopanja" po bibliotekama, muzejima, istorijskim spisima, memoarima..., najuzbudljivija mi je bila potvrda saznanja koje, inače nosim u sebi od detinjstva - da hrabrost i istrajnost menjaju svet, a ne kukavičluk, ostajanje po strani, pristajanje na neljudske uslove i neljudska vremena. Kaže ovo, za "Novosti", Gordan Mihić, scenarista koji gotovo pet decenija ispisuje ovu našu, nimalo laku društvenu i psihološku "istoriju". Mihićev potpis stoji na kultnim filmovima od perioda "crnog talasa" do danas, a njegovi serijali i drame ubrajaju se u zlatne primere naše TV produkcije.

Jesmo li danas svesni toga šta znači građanska hrabrost, a šta je pristajanje na neljudske uslove i neljudska vremena?

- U "Ognjištu" sam stvorio lik Aksentija Višnjića, čoveka koji je započeo životni put kao siroče i preprodavac na pijaci, da bi se sam školovao, učio, putovao i shvatio da postoji nešto što je iznad pitanja lične koristi. A to je rad za svoj narod. Taj Aksentije učesnik je i svedok svih sudbonosnih zbivanja od osnivanja Velike škole 1808, do kraja vladavine Obrenovića. Kroz njegov životni put, izuzetna dela i lična stradanja, grehe, zablude i promašaje postavio sam pitanja ko nas je sve vodio, za kim smo išli, kome verovali, šta su pravde i nepravde sveta, izvlačimo li pouke iz grešaka, gde je naša odgovornost za to što smo se olako prepuštali ljudima koji nemaju ni viziju, ni znanje, ni snagu, ni mudrost. Ili, šta se činilo onima koji su te kvalitete imali, koliko su ih vređali, nipodaštavali i onemogućavali, Vuka, Steriju, Dositeja, Đuru Jakšića... A sve su im to činili oni učmali u svojoj žabokrečini, bahati, moćni, oni kojima su vlast i pohlepa bili jedini imperativ.

Gde su odgovori na sva ta pitanja?

- U nama samima. Aksentije je tri puta sve gubio, i tri puta počinjao život iz početka. Ostajao je bez porodice, prijatelja, bio je prebijan, hapšen, progonjen, dizao se iz pepela, i ne samo da je aktivno pomagao stvaranje institucija savremenog društva, već se svim silama trudio da pomogne slabima, nemoćnima, gladnima, onima koji su u beznađu. Tokom života upoznao je Karađorđa, Miloša Obrenovića, Tomu Vučića Perišića, Iliju Garašanina, sa kojim je bio posebno blizak, kneza Mihaila, Jovana Ristića, kapetana Mišu Anastasijevića, predsednike vlada, ministre, dva ruska cara, znamenite Srbe iz Trsta i Beča..., velike ličnosti tadašnje Evrope koje su, svaka na svoj način, bile zainteresovane za Srbiju poput Getea, Igoa, Engelsa, Gogolja, Lajbnica...

REMEK-DELA I TENDER U RTS ste stvorili remek-dela kao što su "Samci", "Kamiondžije", "Otpisani", "Balkan ekspres", "Sivi dom", "Zaboravljeni", "Siroti mali hrčki", "Gospodin Foka"...
Da li i događaj sa "Ognjištem" takođe govori o nama?
- Ni slutio nisam kako će se sve završiti kada su me pre mnogo godina Aleksandar Tijanić i Nikola Mirkov pozvali da pokušam da stvorim jedan televizijski ep o srpskoj istoriji. Tražili su tri ciklusa po dvadeset osam epizoda o nastajanju srpske države od 1804. do 20. veka. Kroz sve krvave događaje, ustanke, ratove, žrtve, pobede, poraze, velika ostvarenja, nemale greške i zablude, kroz sukobe dinastija, stvaranje školstva, prosvete, zdravstva, kulture i umetnosti. Nisam oklevao da se upustim u taj poduhvat, kada sam ga završio, stigle su sjajne recenzije. Ali posle raspisanog tendera za realizaciju "Ognjišta" one nisu značile ništa - rečeno je da nema para. U međuvremenu, snimale su se druge serije sa nekoliko stotina epizoda. Nisam rekao ni reč protiv tih autora i njihovih ideja, ne kažem ni sada, ali ostaje činjenica da je "Ognjište" bilo prvo koje je napisano da je označeno kao apsolutni prioritet i - zaboravljeno.

Ko se danas posebno interesuje za Srbiju, u čemu se tadašnja i sadašnja Srbija razlikuju?

- Najviše se interesuju mešetari Međunarodnog monetarnog fonda i velike sile koje postavljaju svoje uslove. Što se tiče priče o Evropi, ključna rečenica o nama izgovorena je 1808. godine, na otvaranju Velike škole, a ona glasi: "Oslobođena, napaćena Srbija ovim danom ponovo počinje da se približava porodici evropskih naroda". Da se Aksentije Višnjić danas pojavi, video bi da, iako je prošlo dve stotine godina, to približavanje još traje. Stalno smo toj Evropi nikad bliži, i nikad dalji.

Šta je razlog za to što nam se istorija ponavlja i kao tragedija i kao farsa?

- Istorija se ciklično kreće, a kod nas, što su se stvari naizgled više menjale, to su nekako ostajale iste. Učini nam se da je neki put popločan najboljim namerama, a ispostavi se da je to pravac za pakao. Nismo u tome usamljeni, mnogo je društava koja su to gorko iskustvo osetila i platila. Sudbine "običnih ljudi" uobličavaju ratovi i revolucije, stvaranje novih klasa koje se enormno bogate, idealisti koji napuštaju ideale i podležu pohlepi za vlašću, moći, novcem... S druge strane, mi malo znamo o našoj istoriji. Tužno je i nenormalno da naše TV gledalište sve zna o Sulejmanu ili Džingis Kanu, a gotovo ništa o stvaraocima srpske istorije, o generacijama koje su ostvarivale slobodu i pravo na život bez obzira na žrtve i stradanja, o velikoj i sudbonosnoj epohi koja ne sme da bude zaboravljena.

Televizijska saga "Ognjište", koju ste pisali pet godina govori o srpskoj istoriji s početka 19. veka. Ali snimanje je opet odloženo?

- Zaključak je da RTS ništa nije ni pokušao da uradi da se uprkos svim finansijskim teškoćama projekat ipak realizuje. Bilo kako bilo, skoro je sasvim izvesno da se "Ognjište" nikad neće ni snimiti. Voleo bih da nisam u pravu, ali tako je. Lično, ja ću to nekako podneti. Biće mi žao i teško, jer sam uložio sve što sam mogao, znao i umeo u taj projekat. Ja imam 18 TV serija i 50 igranih filmova, i smatram da sam neki trag iza sebe ipak ostavio. Ako smem da kažem, na gubitku je RTS i njegovo gledalište, ne zato što neće mene biti na programu, nego što priča o jednoj epohi, o strašnom i veličanstvenom 19. veku opet tone u mrak televizijske fijoke.

Za Emira Kusturicu završili ste nekoliko projekata, među kojima je, pored adaptacije romana "Na Drini ćuprija" i scenario za film "Pančo Vilja"?

- U današnjem svetu osnovne ljudske vrednosti potpuno su skrajnute, omalovažene i skoro sasvim odbačene. Zato nije čudo što se u Meksiku, u kome se prvih decenija prošlog veka sa zanosom i nadom pevalo i pričalo o velikom revolucionaru Panču Vilji, i o istom tako velikom revolucionaru Emilijanu Zapati, danas, nažalost, godinama, na sav glas priča o narko-bosu koji ima imperiju stvorenu na trgovini drogom, El Čapu, o tome kako je pobegao iz zatvora i kako je uhvaćen. To su junaci ovih dana. Ostaje jedina nada da se istorija ipak ciklično kreće, pa će se možda jednog dana vratiti na scenu ljudi tipa Panča Vilje i Emiliana Zapate.

ŠTA JE PRIORITET DA li ste još nekoga pokušali da zainteresujete da se serijal "Ognjište" ipak snimi?
- Jesam, i to ne zbog sebe i toga što sam dugo i pomno radio, već zato što, ipak, treba postaviti pitanje da li je moguće da je ovom narodu potrebniji fudbalski stadion u Beogradu, pored četiri postojeća, i da će za to bez problema naći sto pedeset miliona evra, a da srpska istorija 19. veka nema nikakav prioritet. Dugo sam razmišljao i onda sam odlučio da idem kod predsednika republike. On me saslušao, ali pošto nije bilo nikakvog rezultata godinu dana, napisao sam pismo predsedniku Vlade, pa pismo predsedniku UO RTS, Ministarstvu kulture, ali mi je državna sekretarka rekla da treba sačekati nekoliko godina, da je takva i takva situacija, da Ministarstvo kulture ne može ništa da pomogne...

Ko bi mogao da bude Pančo Vilja naših dana?

- Nauka i umetnost unapređuju i menjaju svet, a pored njih, mislim da su junaci naših dana oni "mali ljudi" o kojima se vrlo malo govori i piše u javnosti, koji se skoro i ne pominju. To su obični ljudi koji rade, žive, stvaraju, čuvaju svoje porodice, koji uprkos svemu što se događa nisu izgubili dobrotu i spremnost da pomognu drugima. Ti ljudi, zapravo, čuvaju svet onakav kakav treba da bude.

Da li vas možda rastužuje stalna aktuelnost onoga što ste napisali, i šta vam se čini najstrašnijim u današnjim "vranama", ili u "dnevniku uvreda" naših dana?

- Voleo bih da o toj aktuelnosti razmišljaju moji čitaoci ili gledaoci, nije uputno da ja ocenjujem takve stvari. A danas mi se sve podjednako čini strašnim - i glupost, i brutalnost politike, moći, novca, i gramzivost, i odsustvo morala, pravde, ljudske časti i dostojanstva. A najstrašnija priča je ova o izbeglicama iz Afrike i Azije, koje iz haosa, ratova, zločina i bede traže spas u Evropi, koja ima svog udela u uzrocima njihove nesreće i sada ne zna šta će s njima.

Postoje li danas neke spasonosne ideje za svet kao što su postojale nekada, ima li Srbija tu ideju?

- Postoje, i uvek su iste, od antičkih vremena. I opet, po ko zna koji put, čekaju neke mlade ljude koji će ih razvigoriti. To važi i za Srbiju - oduvek se zna koje su stvari za koje se vredi boriti, šta su ideali slobode, pravde i jednakosti, šta je poštovanje drugih ljudi, šta je poštovanje onih koji ne mogu da žive bez pomoći drugih, svih potlačenih i poniženih.

 

субота, 23. јануар 2016.

БРИТАНСКА ПОЛИТИКА ПРЕМА СРБИЈИ: Прожета лицемерјем, силом и бескрупулозношћу

iskra.co

БРИТАНСКА ПОЛИТИКА ПРЕМА СРБИЈИ: Прожета лицемерјем, силом и бескрупулозношћу

Фото: rs.sputniknews.com

Британска политика према Балкану и посебно Србији, увек је била прожета лицемерјем, силом и бескрупулозношћу.

Вест да је британска „независна" истрага закључила да је убиство Александра Литвињенка наручио лично Владимир Путин не треба да чуди. Чуди једино то што је за тај закључак било потребно толико времена. Међутим, привид независности треба одржати, а са друге стране, одлуку треба пласирати у правом политичком тренутку.

Предрасуде и уврежена мишљења које у Британији гаје према Русији и Русима тешко је разбити. Русија је у очима Британаца увек била ледена пустиња којом владају деспоти. Ништа боље не мисле ни о Србији. Наравно то није записано у књигама, већ у поступцима.

Чини се, судећи по поступцима, да Британци имају посебан пик на Србе и Русе. То је рекао и Емир Кустурица на прослави годишњице СНС–а британском амбасадору у Србији Денису Кифу у лице, па је он увређено напустио скуп.

Историја британског мешања у унутрашња питања балканских народа је дуга и није нимало позитивна. Српски народ је највише од свих балканских народа осетио британски бич на својим плећима.

Британске поруке биле су сурове и бескрупулозне, лицемерне и подле, али увек јасне. Било је тако на албанској обали 1915, када су српски војници, вољом британских политичара, остављени да помру од глади (срећом, спасио их је руски цар); било је тако и 27. марта 1941, када је група југословенских официра, плаћена британским новцем организовала пуч; било је тако и на Васкрс 1944. године, када је англо–америчка авијација бомбардовала српске градове и разорила их више него немачки Луфтвафе три године раније. Кад год је српски народ покушао да се супротстави британским циљевима на Балкану био је кажњен.

Ни после распада Југославије, а ни после 5. октобра, српски народ није био поштеђен порука из Лондона. Српски премијер Зоран Ђинђић убијен је када је направио заокрет у својој политици према Западу, а као једног од актера тог злочина британски медији помињу Ентонија Монктона, тајанственог службеника британске обавештајне службе са дугогодишњим стажом на Балкану.

Последње видљиво мешање Британаца у српске послове је британска резолуција у Савету безбедности Уједињених нација о Сребреници. Још нисмо добили поруку због одбијања да признамо да смо геноцидан народ, али треба је очекивати, пре или касније.

Зашто је тако, можда је најбоље објаснио Емир Кустурица рекавши да су „Британци још од времена Османлија Србе сматрали 'балканским Русима'". У дипломатској терминологији то би могло значити да Срби стоје као препрека остваривању британских циљева, исто као и Руси. Са тим што је Русија тврд орах, па се кола често ломе на — Србији.

rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић

Тагови: Балкан, Русија, САД, Тони Блер

 

среда, 20. јануар 2016.

Пол Крег Робертс: Двадесет први век: епоха преваре

nspm.rs

Пол Крег Робертс: Двадесет први век: епоха преваре

Пол Крег Робертс

Током последњих година двадесетог века превара улази у сферу америчке спољне политике на нов начин. На основу лажних оптужби Вашингтон је уништио Југославију и Србију са намером да оствари своје скривене циљеве. У двадесет првом веку се ова превара вишеструко умножила. Уништени су Авганистан, Ирак, Сомалија и Либија, а Иран и Сирија би такође били уништени да то није спречио руски председник.

Вашингтон такође стоји иза тренутне деструкције Јемена, а Вашингтон је омогућио и финансирао израелску деструкцију Палестине. Осим тога, Вашингтон је војно деловао у Пакистану, убијајући многе жене, децу и старце под изговором „борбе против тероризма". Ратни злочини Вашингтона се могу поредити са било којим ратним злочинима које је извршила нека земља током историје.

Документовао сам ове злочине у мојим новинским колумнама и књигама (Clarity Press). Онај ко верује у чисте мотиве спољне политике САД је изгубљена душа.

 

Русија и Кина су сада створиле стратешки савез који је сувише јак за Вашингтон. Русија и Кина ће спречити Вашингтон да даље повређује њихову безбедност и националне интересе. Овај савез ће заштитити оне земље које су значајне за Русију у Кину. Како се свет буде будио и реално сагледавао зло које представља Запад, све више земаља ће тражити заштиту од Русије и Кине.

Америка такође губи и на економском фронту. Моје колумне и моја књига Пропаст лесе-фер капитализма (The Failure of Laissez Faire Capitalism), која је објављена на енглеском, кинеском, корејском, чешком и немачком језику, показали су како је Вашингтон стајао са стране, и заиста навијао, док су краткорочни профитни интереси руководилаца, акционара и Вол стрита раскомадали америчку економију шаљући производна радна места, пословно знање и технологију, заједно са квалификованим пословима у Кину, Индију и друге земље, остављајући Америку са економијом до те мере истрошеном да просечна зарада домаћинстава пада већ годинама.

Данас половина Американаца старости од 25 година живи са родитељима јер не могу наћи запослење довољно добро плаћено да би се могли осамосталити. Ову бруталну чињеницу скривају амерички медији који се проституишу и који представљају извор фантастичних прича о америчком економском опоравку.

Чињенице нашег живота се толико разликују од онога што преносе медији да сам истински запрепашћен. Као некадашњи професор економије, уредник Вол стрит џорнала и асистент секретара Министарства финансија за економску политику, заиста сам запрепашћен корупцијом која влада у финансијском сектору, Министарству финансија, финансијским регулаторним агенцијама и у Федералним резервама. У моје време биле би подизане оптужнице и изрицане затворске казне за банкаре и високе државне чиновнике.

 

У Америци данас нема слободних финансијских тржишта. Сва тржишта су намештена од стране Федералних резерви и Министарства финансија. Регулаторне агенције, којима управљају они који би у ствари требало да буду под њиховом контролом, жмуре пред чињеницама, а чак и да не жмуре, оне немају моћ да спроведу било који закон зато што су приватни интереси јачи од закона.    

Чак су и владине статистичке агенције корумпиране. Инфлаторни показатељи су намештени да представљају нижу стопу инфлације. Ови лажни показатељи не само да омогућавају Вашингтону да уштеди на исплати социјалног осигурања које би требало да буде усклађено са стварним трошковима живота и ослобађају новац за још више ратова које води администрација, већ ово лажно приказивање стопе инфлације омогућава да влада креира стварни раст БДП-а представљањем инфлације као раста, слично као што влада представља незапосленост од 5% тако што не узима у обзир раднике који су обесхрабрени да траже посао након вишеструких неуспешних покушаја.

Како незапосленост може бити 5% ако половина младих од 25 година живе са сродницима зато што не могу да финасирају независну егзистенцију? Како извештава Џон Вилијамс*, стопа незапослености која укључује Американце који су обесхрабрени да траже посао је 23%.

 

Федералне резерве, оруђе у рукама неколико великих комерцијалних банака, успевају да креирају илузију економског опоравка још од јуна 2009. године, тако што штампају хиљаде милијарди долара које не налазе пут до реалне економије већ се стављају на располагање за надувавање финансијских спекулација. Вештачки изазван раст тржишта обвезница и акција је оно што корумпирани медији представљају као „доказ" економског раста.

 

Шачица образованих људи, која је заиста само шачица, схвата да није било опоравка од претходне рецесије и да нам се спрема нови пад. Џон Вилијамс наглашава да се америчка индустријска производња правилно пондерисна према стопи инфлације, није вратила на ниво из 2008. године, а још мање на врх који је био 2000. године, и да је опет пала.

Амерички потрошач је исцрпљен, преоптерећен нагомиланим дуговима и без шансе да повећа приходе. Цела америчка економска политика је фокусирана на спашавање неколико њујоршких банака, а не на спашавање америчке економије. 

Економисти и њихови саучесници у превари са Вол стрита одбацују пад индустријске производње уз објашњење да у америчкој економији сада доминирају услуге. Економисти се претварају да су то услуге у сектору високих технологија, док у стварности доминирају конобарице, шанкери, продавци са непотпуним радним временом и помоћници у амбулантама који су заменили производна и инжењерска занимања уз зардау која је далеко нижа. То је довело до пада агрегатне тражње у САД. Када повремено неолиберални економисти препознају проблеме, они за то оптужују Кину.

Није јасно да ли се америчка економија може обновити. Да би се то догодило, економија САД би морала да се подвргне поновној регулацији финансијског система и да врати назад занимања која је извезла у стране земље. То би захтевало, како показује Мајкл Хадсон у његовој новој књизи (Killing the Host), револуцију у политици опорезивања која би спречила финансијски сектор да извлачи вишак из економије и капитализује се на њему кроз издавање дужничких хартија од вредности на које наплаћује камату.

Америчка влада, коју контролишу корумпирани економски интереси, никада не би дозволила политику која би посегнула за бонусима руководилаца у финансијском сектору и за профитима Вол Стритових актера. Данашњи амерички капитализам прави новац тако што продаје америчку економију и људе који зависе од ње.

У „слободној и демократској" Америци, влада и економија служе интересима који су далеко од интереса америчког народа. Продају америчког народа штити огромна пропаганда коју обезбеђују економисти који заступају идеје слободног тржишта и корумпирани новинари плаћени да лажу.  

Када падне Америка, тада ће пасти и Вашингтонове вазалне државе у Европи, Канада, Аустралија и Јапан. Ако Вашингтон не уништи свет у нуклеарном рату, свет ће бити обновљен а корумпирани и раскалашни Запад ће представљати безначајан део новог света.

*Џон Вилијамс је оснивач угледног сајта www.shadowstats.com који даје знатно реалније статистичке податке о америчкој економији од званичних

Превео Иван Т. Лукић

http://www.paulcraigroberts.org/2016/01/18/the-21st-

century-an-era-of-fraud-paul-craig-roberts/  

 

субота, 16. јануар 2016.

Србија Јеврејским заједницама враћа имовину жртава холокауста

nspm.rs

Блиц: Србија Јеврејским заједницама враћа имовину жртава холокауста који немају наследнике и даје 950.000 евра годишње у периоду од следећих 25 година

Блиц

Држава Србија планира да ублажи неправду према жртвама холокауста које немају наследнике тако што ће јеврејским заједницама у нашој земљи, не само вратити имовину одузету од тих жртава, већ ће им сваке године наредних четврт века уплаћивати по 950.000 евра ради проучавања тог злочина над Јеврејима током Другог светског рата.

 

Ова питања треба да буду уређена Законом о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста без живих наследника, који је у фази припреме предлога за Владу и чије се усвајање у парламенту очекује у најскорије време.

Председник радне групе за израду нацрта Закона Гордана Стаменић у изјави за Тањуг објашнила је зашто Србија доноси тај закон када није учествовала у прогањању и убијању Јевреја.

- Сва одузета имовина се сада налази, у већини случајева, у својини Републике Србије или појединих јединица локалних самоуправа, државних или јавних предузећа. Иако, на срећу, држава није учествовала у прогањању јеврејског народа, она не треба ни да има неку корист од последица Холокауста - указала је Стаменић.

Према њеним речима, ако би држава задржала имовину одузету жртвама холокауста у свом власништву, то би значило да она црпи корист из таквог немилог догађаја.

- Суштински разлог за доношење овог закона је дубоко саосећање спрског народа и представника српске власти према великим жртвама јеврејског народа током Другог светског рата - истакла је Стаменић, напомињући да су друга два разлога доношења закона формалне природе.

Први разлог је што Закон о враћању имовине и обештећењу из 2009. године прописује да ће се отклањање последица одузимања имовине žжртвама Холокауста без живих наследника уредити посебним законом, а други, јер је Република Србија потписница Терезинске декларације која се залаже за принципе прописане Нацртом закона.

Будући закон, како је указала, треба да отклони последице одузимања имовине žртвама Холокауста које немају живе наследнике, док се отклањање последица одузимања имовине жртвама холокауста које имају наследнике врши применом општег Закона о враћању имовине и обештећењу.

- Међутим и у једном и у другом случају не може се говорити о потпуном отклањању последица, тако да би можда примеренији назив овог закона био - 'ублажавање' последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живе наследнике - сматра Стаменић.

Она је указала да је враћање одузете имовине предвиђено да се врши у натуралном облику, који је идентичан начину прописаном општим Законом о враћању имовине и обештећењу, на чије одредбе посебни закон и упућује, и у складу са његовим истоветним начелима и са истоветним изузецима.

Стаменић је прецизирала да ће подносилац захтева за враћање имовине по посебном закону бити јеврејска општина на чијој територији се налази одузета имовина.

Такође, имовина ће се у натуралном облику враћати оној јеврејској општити на чијој се територији имовина налази.

- Други начин отклањања последица је финасијска подршка која се обезбеђуе у буџету Републике Србије. Предложено је да тај вид подршке износи 950.000 евра годишње, у наредних 25 година од доношења закона - рекла је Стаменић и напоменула да ће се та средства уплаћивати на рачун Савеза јеврејских општина.

Она је истакла да Закон тачно прописује у које се активности средства могу усмеравати.

Средства би требало да иду за проучавање Холокауста, за образовање о холокаусту за научно истраживање везано за Холокауст, затим на финансирање школовања младих талената Републике Србије, пруžање финансијске помоћи преживелим žртвама холокауста, затим јеврејској заједници у Србији и на трошкове који настану управљањем тих прихода.

Нацрт овог закона предвиђа и образовање Надзорног одбора са задатком да прати како се управља тим средствима.

- Председник Надзорног одбора ће бити представник Владе, а остали чланови ће бити представници јеврејских организација - Светске јеврејске организације за реституцију, Савеза јеврејских општина и јеврејских општина - рекла је Стаменић указујући да су њихови представници учествовали и у изради текста нацрта закона.

Када закон буде донет уследиће прикупљање захтева за враћање имовине након чега ће се знати и тачан број ствари и вредност одузете имовине од жртава Холокауста без наследика.

Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић рекао је Тањугу да рок за подношење захтева износи три године.

- Након истека тог рока биће познат и обим и вредност имовине - навео је Секулић.

(Блиц)