fakti.org

Америка вуче хазардне потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, а и саму Америку

10-13 minutes

---

 

• Миломир СТЕПИЋ: Немају само САД „дубоку државу". Слично функционише „дубока држава" ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу" смо већ видели на делу. Не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном"), али - шта је то „дубока држава" Србије и како функционише београдска „мочвара"?
• Слободан ЕРИЋ: Код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели
• Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну реч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре" об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча
• Срђа ТРИФКОВИЋ: Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом

          КЊИГА „Континуитет хладног рата", др Срђе Трифковића, уредника магазина Крониклс и врсног аналитичара међународне политике, промовисана је у Београду, у свечаној сали Дома Војске.

          Поред аутора, о књизи су говорили и њен рецензент Миломир Степић са Института за  политичке студије, Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука и Слободан Ерић, уредник листа Геополитика.

Миломир Степић

          Централно место њихових опажања била је промена односа међу кључним земљама света и другим водећим центрима моћи и њихова неизбежна рефлексија на положај Србије.

          Степић је у том смислу указао да Трифковић успешно анализира феномен америчке „дубоке државе" и приказује вашингтонску мочвару која гута део по део визије персоналних узданица Доналда Трампа. Њена мисија је, како је указао, да разграђује националне идентитете и суверенитете као сметње глобализму и да у том циљу гради систем глобалне власти.

          Важно обележје те „патологије западне елите", којој Трифковић поклања цело једно поглавље (будући да су елите оно што чини „дубоку државу") јесте стигматизација опонената - од појединаца до читавих народа, констатовао је Степић и указао да је баш зато тим елитама и потребан „континуитет хладног рата".

          - На крају, кад читалац ово и много више од овога сазна и прочита, не може да не закључи да немају само САД „дубоку државу", да свакако слично функционише „дубока држава" ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу" смо већ видели на делу, не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном"), али - шта је то „дубока држава" Србије и како функционише београдска „мочвара"? Није ли то оно што је отелотворено државом чију ћемо стогодишњицу обележити следеће године, а и данас се не одриче контроле кључних „коридора моћи", указао је Степић и истакао да би Трифковић баш како је перфектно анализирао амерички случај, могао и да то учини на српском примеру „дубоке државе".

          Степић је указао да је аутор књиге детаљно размотрио слабљење ЕУ, коју назива Бриселским Левијатаном, апострофира њен таласократски карактер, подређеност Америци и њену нефункционалност, хипертрофирану бирократију и немогућност да се супротстави кључном изазову Муслиманске миграције.

          Са друге стране, у анализи односа Америке и Русије, Трифковић истиче да су САД опседнуте архи-супарником Русијом и Хладним ратом који никада није престао, а сада се све више заоштрава. У деловању Запада, аутор не види само специфичан патолошки облик русофобије, већ све очигледније православофобије, која, како аргументује, има „психолошке, културне и геополитичке корене још од Четвртог крсташког рата", навео је Степић.

Слободан Ерић

          Слободан Ерић је оценио да иако постоји опште мишљење да је Хладни рат ствар која је завршена распадом Совјетског савеза, Трифковић доказује да он не само да није завршен, него постоји његов континуитет:

          "Чим се СССР распао, обуздавање је прешло у разуздану експанзију. Већ 1996.је председник Клинтон  прекршио обавезу Џорџа Буша старијег да неће бити ширења НАТО савеза ка Истоку и Алијанса је избила на руске царске границе. Под Џорџом Бушом млађим се проширила 2004. малтене до предграђа Санкт Петерсбурга са пријемом три балтичке републике. Све време, међутим, Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ да се Русији ускрати приступ Црном мору, неко потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије".

          Ерић је указао и на значај ове књиге у делу где су детаљно објашњене основне идеје америчке спољне политике, јер"се она из Србије поједностављено посматра". Посебно је истакао Трифковићево објашњење да идеологија игра важну улогу у креирању америчке спољне политике и пример који се наводи у књизи: говор Хилари Клинтон која је током кампање 2016. изјавила да је америчка нација једина неопходна нација - она на коју се угледају и коју следе људи широм света.

          Ерић је упозорио да се код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели.

          - Мржња америчке либералне елите према Русији је патолошка појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета, закључио је Ерић.

          Ненад Кецмановић је оценио да је „Кон­ти­ну­и­тет хлад­ног ра­та" за­и­ста ус­по­ста­вљен, али на­кон два крат­ка ин­тер­ме­ца на­де ко­ја су про­бу­ди­ ли Гор­ба­чов и Трамп.

Ненад Кецмановић

          „САД ни­су успје­ле да одо­ле им­пе­ри­јал­ном ис­ку­ше­њу да по­ста­ну је­ди­ни играч на свјет­ској сце­ни. „Крај исто­ри­је", „аме­рич­ка из­у­зет­ност", „је­ди­на су­пер­си­ла", „но­ви свјет­ски по­ре­дак" су не­ке од три­јум­фа­ли­стич­ких ка­те­го­ри­ја ко­ји­ма је из­ра­жа­ва­на по­гре­шна сви­јест да је би­ло ко­ја по­бје­да над­и­сто­риј­ски де­фи­нитвна, а по­раз фа­та­лан. Нео­че­ки­ва­ни не­ста­нак „цр­ве­не опа­сно­сти" , ра­до­вао је пос­хлад­но­ра­тов­ску Евро­пу не ма­ње не­го и не­ста­нак по­тре­бе за аме­рич­ким ки­шо­бра­ном. Док се пост­ко­му­ни­стич­ка Ис­точ­на Евро­па рас­па­да­ла у фе­де­рал­не ко­ма­де За­пад­на се на­шла на ме­ти аме­рич­ких при­ти­са­ка да НА­ТО оста­не на Ста­ром кон­ти­нен­ту, рекао је Кецмановић.

          Спо­ља пот­па­ље­ни су­ко­би на за­пад­ном Бал­ка­ну, вик­ти­ми­за­ци­ја и са­та­ни­за­ци­ја „ма­лих Ру­са", а по­себ­но иза­зи­ва­ње гра­ђан­ског ра­та у БиХ, по­слу­жи­ли су као крун­ски до­каз да ЕУ не мо­же ни­шта да ри­је­ши без вој­не си­ле НА­ТО са­ве­за и ње­го­вих ху­ма­ни­тар­но-пре­вен­тив­них ра­ке­та. Али­јан­са се по пр­ви пут по­ја­вљу­је као офан­зив­но сред­ство у ус­по­ста­вља­њу гло­бал­ног аме­рич­ког го­спод­ства, указао је он.

          Охра­бру­је, према његовим речима, што су из­бо­ри по­ка­за­ли да по­сто­ји дру­га Аме­ри­ка и то што су из­и­шли на ви­де­ло не са­мо ва­шинг­тон­ска мо­чва­ра и ду­бо­ка др­жа­ва не­го и вла­да­ри из сен­ке.

          „Со­рош, па и Рок­фе­ре­ли и Рот­шил­ди, са­мо су фронт­ме­ни тран­са­тлант­ске ко­а­ли­ци­је оних 300 по­ро­ди­ца ко­је рас­по­ла­жу са ви­ше фи­нан­сиј­ске и дру­ге мо­ћи, не­го све оста­ло ста­нов­ни­штво Зе­мље. По­сли­је Трам­па, ви­ше ни­шта не­ће би­ти као при­је. Уко­ли­ко у ме­ђу­вре­ме­ну не иза­зо­ву тре­ћи свјет­ски рат, САД ће мо­ра­ти да се при­ла­го­ђа­ва­ју мул­ти­по­лар­ном сви­је­ту: XXI ви­јек не­ће би­ти аме­рич­ки, не­го по­ста­ме­рич­ки и оби­ље­жен да­љим успо­ном дру­гих зе­ма­ља, пр­вен­стве­но Ки­не", навео је Кецмановић нека од Триф­ко­вићевих разматрања.

Срђа Трифковић

          - Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свјет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну ри­јеч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра у ра­спо­ну од ме­ке до твр­де мо­ћи... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре" об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча. У За­кључ­ку дје­ла аутор сто­га да­је и кон­крет­ну пре­по­ру­ку да мул­ти­ла­те­рал­на спољ­на по­ли­ти­ка из­ме­ђу су­прот­ста­вље­них ве­ли­ких си­ла и бло­ко­ва је­сте ва­жна, али ни­је и до­вољ­на га­ран­ци­ја на­ци­о­нал­не без­бјед­но­сти, рекао је на крају свог излагања Кецмановић.

          Сам аутор је искористио промоцију да на одређени начин допуни и појасни оно што у време настанка књиге још није било толико видљиво.

          - Мултиполаризација је процес који неће бити ни брз ни лаган. Током своје двомесечне турнеје, Доналд Трамп је 23 пута изговорио реч - Индопацифик! На тај начин, он је нагласио улогу Индије као потенцијалног савезника и партнера САД. Ми по навици изговарамо реч БРИКС и при том га доживљавамо као отпор Америци. Али, то није тачно, нарочито од доласка Модија на место премијера. Друга важна ствар је да Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом, указао је Трифковић и упозорио да Америка вуче потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, али и саму Америку.

          Диана Милошевић

 

rts.rs

"Србија не треба да се плаши НАТО-а, али да га узме као претњу"

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

4-5 minutes

---

Бивши амбасадор Југославије и министар иностраних послова Владислав Јовановић каже да је НАТО "тема која нас заокупља последњих 30 година", јер је та алијанса, према његовом мишљењу, све то време ангажована на "оспоравању и оштећењу свих могућих националних и државних интереса Србије".

"Ми смо под појачаним притиском НАТО-а. Балкан све више постаје простор који САД мора да обезбеди и очисти од руског утицаја, да би имале леђа ка даљем продору ка Русији, укључујући и војни. Ипак, жеља да се инкорпорира Балкан у евроатланске организације није тако остварљива као што се чини, а такође, Србија у целој својој историји никада није била члан ниједног војног савеза", рекао је Јовановић.

Како сматра, једна од великих заслуга (бившег председника Војислава) Коштунице јесте што је успео да се дефинише Уставом војна неутралност и то је, истиче, основна тачка за Србију за одупирање "непријатним притисцима са запада", као и да тој дефиницији недостаје само "трајна" војна неутралност, да се не би мењала ниједном другом.

"Када бисмо ми нашу војну неутралност прогласили трајном, лакше бисмо могли да се одупиремо наводним пријатељским аргументима да је наша најбоља шанса да уђемо у тај број вазализованих земаља и да даљу своју судбину препустимо другима. Они да нас прихвате као трајно војно неутралне и трајност би умиривала бојазни да бисмо ми могли да се нагнемо на једну страну", сматра Јовановић.

Некадашњи начелник Генералштаба Војске Србије Бранко Крга наглашава да Србија не треба да се боји НАТО пакта, као ни да, "уосталом, Србима као народу није ни својствено да се плаше било кога", да сада, за разлику од 1999. године, очигледно нема никаквих оружаних инцидената који би били повод за неку интервенцију према нашој земљи, али да технички, опасности постоје.

"Чим су толике оружане снаге у окружењу, оне могу потенцијално да угрозе безбедност Србије, али нема индикатора да та непосредна опасаност постоји. Да би се на дужи период избегла опасност од тих снага, треба наставити сарадњу са њима, а потребно је јачати одбрамбене потенцијале, као и обавештајне службе и сматрам да цивилна спољна обавештајна служба у оквиру МСП треба да се успостави поново", рекао је Крга.

Сматра да "наша власт добро штити интересе Србије", да треба јачати потенцијале, сарађивати са НАТО-ом и не водити пропаганду против њих, јер, "њима не би сметало, а имали бисмо проблема".

Историчар и публициста Срђа Трифковић каже да се "не плашимо НАТО-а", али и да би требало трезвено да га узимамо као претњу, јер то је, сматра, "сила која тежи опкољавању", да је заснован на "априори русофобији", што се потврдило, како је рекао, самом чињеницом да је та алијанса опстала након распада СССР, када је престао и разлог за његово постојање.

"Све док се наставља на неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натовског Дамокловог мача над главом. Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак ван НАТО савеза и ван ЕУ представља битан предуслов. Јер, бити ван домашаја Брисела, није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка", сматра Трифковић.

Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе сагласан је да се НАТО-а не треба плашити, али и да је неопходно укалкулисати будућа дешавања око и унутар НАТО-а, јер то је, сматра, ствар и спољне и безбедносне политике земље.

"Све приче о томе су испричане, време је демантовало да би због чланства у НАТО долазили инвеститори, да би био бољи економски развој, то показују и примери из околних земаља, зато се целокупна аргументација свела на кафанске доскочице - боље да будемо за столом, него на менију", рекао је Пророковић.

 

91.222.7.144

Убиство Јустиције, истине и правде у Хашком трибуналу

Александар Михаиловић

4-5 minutes

---

Завеса је свечано спуштена у Хагу, а светски званичници су хвалоспевима том не/суду одржали опело истини и правди које су сахрањене заједно са жртвама злочина и злочинаца који су формирали овај тзв.суд да би себе и своје плаћенике егзекуторе опрали, свалили кривицу на жртве и за историју оставили лажи, неистине и ново семе мржње и зла.

Када је суд у Хагу формиран истицано је да је циљ истог да се дође до истине, правде за жртве и да се створе услови за изграђивање суживота на просторима бивше Југославије, јер, без те истине и правде ишло би се у нове поделе и тензије.

 На свечаном затварању суда, који ће егзистирати још неко време док се не заврше поступци по жалбама и преузимања архивске грађе, на тоне докумената који требају да послуже науци, истраживањима, проучавањима и за историју правосуђа и свих заунтересованих, пре свега зараћених и опседнутих мржњом која је донела на стотине хиљада жртава, на хиљаде милијарди евра штете и последице које ће трпети и бројне наредне генерације. О дометима и „заслугама" суда на том плану се говорило у суперлативима, у чему је предњачио ГС УН Гутереш.

 Међутим, хашки суд се претворио у казамат за истину, правду и за стварање лажне историје. Изневерено је све што је прокламовано, а бројна кукавичја јаја су остављена у архивама које ће преузети зараћене државе.

Та лажна документација, ослобођена од доказа против правих злочинаца и њихових плаћеника, егзекутора и извршилаца, о чему је писала и бивша главна тужитељка Карла дел Понте, и признала да је уништавала доказе за злочине против Срба, не каже и по чијем наређењу, али се зна, оних који су формирали овај несуд и плаћали особље које ће реализовати други део пакленог плана за уништавање СФРЈ, СРЈ и Србије посебно. Најбоље за историју је да се на њу не чека, да се још сада издвоје праве чињенице и докази које имамо и да се све оно што је фабриковано, лажно, фризирано и конструисано стави у посебни део као доказ злочина према истини, правди, убијања Јустиције и пљувања по жртвама. Несме се дозволити да се млади и будућа поколења васпитавају на лажима и неистини, што ће створити нове неслоге, тензије, сукобе и можда ратове.

 Завеса је свечано спуштена у Хагу, а светски званичници су хвалоспевима том не/суду одржали опело истини и правди које су сахрањене заједно са жртвама злочина и злочинаца који су формирали овај тзв.суд да би себе и своје плаћенике егзекуторе опрали, свалили кривицу на жртве и за историју оставили лажи, неистине и ново семе мржње и зла.

 Хашки не/суд ће остати упамћен и као место нових злочина над онима које не би могли да осуде и поред свих лажи и фабрикованих доказа и лажних сведока, а на начин да им је ускраћивано лечење или су погрешно лечени. Слика истог је самоубиство Праљка у судници. Незапамћено је у историји правосуђа било где да је суд пуштао на привремену слободу окореле злочинце да би убијали сведоке својих злодела, а забрањивао лечења тешко оболелих у правим болницама и државама које су давале гаранције за то.

Спуштена је завеса али су највећи злочинци остали на слободи и историјској позорници, неки су награђени функцијама и положајима, те су остављени да уз лажну судску документацију сведоче о наводним злочинима својих жртава и да граде лажну историју. Судијама, тужиоцима и злочинцима ће долазити у кошмарне снове посебно  жртве које су претворене у резервне делове а да ни један злочинац није ни осуђен ни процесуиран.

 Остаће некажњени злочини и за незаконито и мимо знања и одобрења СБ УН геноцидно рушење, убијање, тровање Србије и геноцидно санкционисање исте, све на бази лажи и превара, које су и признате али виновници су остали ван домашаја правде, као и они који су убили ЈУ и раздржавотворили српски народ, а матичну државу му комадају и пљачкају, неки су добили и Нобелове награде за мир и огромне паре.

Пуковник у пензији

 

91.222.7.144

Како је Србија систематски уништена од — приватизације

Владимир Судар

8-10 minutes

---

Уколико дође до продаје стратешких ресурса у државном власништву, биће то велика економска штета, али ће олигархијске групе које буду то продавале остварити велику материјалну корист, а положај радничке класе ће бити још гори, сматра др Марија Обрадовић, аутор књиге „Хроника транзиционог гробља".

Приватизација не може бити поштена јер нема емпиријског доказа да је иједна приватизација икада била поштена. Приватизација је једна шпекулативна активност, и она је увек на штету фирме која се приватизује, а нарочито запослених. То је један од најразвијенијих облика пљачкања радничке класе, каже за Спутњик др Марија Обрадовић, сарадница Института за новију историју Србије.

 

У својој новој књизи „Хроника транзиционог гробља" у којој је анализирала приватизацију у Србији од 1989. до 2012. године, емпиријски је доказала да је циљ приватизације био промена својинске структуре друштва, а не унапређење ефикасности привређивања, било појединачне фирме, било економског система у целини.

Србија, Кина, Камбоџа…

„На примеру Србије то је потпуно евидентно. Путем приватизације уништено је 98 посто индустријског потенцијала Србије а у индустрији је радило више од милион људи, а ниво националног дохотка, односно бруто друштвеног производа данас је знатно мањи него што је био на почетку, 1989. године, с тим, што је индустријска производња данас, на нивоу из 1970. године", каже Обрадовићева.

Она додаје да Србија откад врши приватизацију друштвене својине није у стању да стигне ниво БДП-а какав је био на самом почетку, 1989. године. А како сада иде раст, вероватно га никад неће стићи, или ће га стићи „у некој далекој будућности".

„Приватизација је у целој источној Европи и СССР-у довела до знатног урушавања друштвено-економског положаја радничке класе. Данас је цена рада у Србији нижа него у Кини или Камбоџи. На почетку приватизације, Србија је имала просечну плату од 1.500 марака, а сада, за минималну плату која износи 140 динара по сату, ради 350.000 људи", додаје др Марија Обрадовић.

Саговорница Спутњика наглашава да сви емпиријски, економски показатељи показују да циљ приватизације није био економски развој, већ политички интерес који подразумева промену својинске структуре друштва, односно, како каже чешки марксистички филозоф Карел Косик — реч је о удару контрареволуције, а приватизација је једна од главних мера тог таласа.

Контрареволуционари — Хитлер, Тачерка…

 „Истакла бих занимљиву чињеницу да ни Југославија ни СССР нису имали негативне стопе друштвеног раста пре приватизације, а да се након тога годинама суочавају са негативним стопама, што потврђује тезу да је реч о мери контрареволуције", каже она.

И кроз историју се показало да је приватизација била мера контрареволуције. Прву приватизацију у Европи извршила је 1933. године Хитлерова фашистичка влада, и њен циљ је био приватизација имовине национализоване током Вајмарске републике.

„Током Вајмарске републике ниво национализације био је јако висок, као у СССР-у, и многи западноевропски теоретичари сматрају да је финансијски капитал подупро формирање Националсоцијалистичке партије да би поништио национализацију".

Кад је реч о економском бољитку који доноси приватизација, истиче да у Великој Британији, за време владе Маргарет Тачер, после приватизације железница, оне нису постале ни ефикасније, ни боље, ни јефтиније. У Италији је ′90-их година приватизована „Ал Италија", а приватизација је довела само до тога да је велики број људи изгубио посао, а цена карте је јако порасла.

Деца комунизма

Приватизација у земљама бивше СФРЈ није довела ни до каквог економског просперитета. Изузев Словеније, ниједна република није достигла ниво националног дохотка из 1989. Међутим, Словенија је тај ниво достигла 2008. кад почиње светска економска криза, и тада почиње пад националног дохотка и индустријске производње.

 „За разлику од земаља које су имале брзе приватизације, у Словенији је тај процес био јако контролисан и јако дуг. С једне стране, приватизација је најмање оштетила привреду у Словенији, међутим, морамо да кажемо да су у тој приватизацији нестале неке значајне словеначке фирме, попут 'Елана'. Неке су успеле да преживе, попут 'Горења', а има таквих фирми и у Србији, попут 'Металца' или 'Ниш експреса', али то су фирме где је радничка класа била организована и успела је да их преузме путем радничког акционарства", истиче Обрадовићева.

На питање да ли је циљ транзиције био довођење бивших социјалистичких земаља у полуколонијални положај, каже да је та теза била веома распрострањена почетком ′90-их у Великој Британији. Професор економије на Лондонском универзитету доказивао је да је промена у источној Европи и распад СЕВ-а био пут за враћање источноевропских земаља у положај европске периферије, и он је истицао значај „спољног фактора".

„Међутим, истраживања која сам ја радила ту тезу донекле проблематизују. Мислим да је кључ за све што се десило у СССР-у, Источној Европи и Југославији, у формирању унутрашњих снага контрареволуције. Велики број људи у Србији који су почетком ′90-их отварали своје приватне фирме или су учествовали у приватизацији друштвених, били су директно део комунистичке номенклатуре, или су то била њихова деца. То су показали резултати истраживања која су рађена ′90-их. Једно истраживање јавног мњења из 1989. показало је да је за приватизацију, односно одређене економске промене, било 66 одсто припадника комунистичке номенклатуре, док је 58 одсто радничке класе у Југославији подржавало федералну Југославију и социјалистичко самоуправљање. Дакле, теза да су контрареволуцију извели комунисти само је донекле тачна".

Бог, домовина, нација…

Др Марија Обрадовић сматра да без ратова приватизација не би била могућа. Без националистичке и клерикалне пропаганде, оваква приватизација не би била могућа јер је путем те идеологије и ратова дошло до дезорганизације и дезоријентације радничке класе.

„Јасно је да је велики број припадника радничке класе подржао националистичку политику зато што је била праћена нетачном тезом да је свака нација у Југославији економски оштећена и стварана је лажна слика код људи да ће стварањем националних држава и приватизацијом доћи до бољег материјалног положаја. Мислим да се сада код већине припадника радничке класе ствара свест колико су преварени", каже она.

Рат је допринео да се стварањем једног нерегуларног система изврши приватизација која се на целој територији Југославије спроводила и током ратова.

„У књизи доносим документ из 1999. са састанка одржаног у СПС-у где они усред бомбардовања, у априлу месецу, доносе закључак да требају убрзати приватизацију. У смислу — можда ћемо сада изгубити власт, па да узмемо шта можемо".

Биће још „Агрокора"

Фирме попут „Агрокора" не могу опстати зато што приватизација никада и нигде није довела до повећања економске ефикасности. Све фирме настале током приватизације очигледно немају економску будућност, истиче Обрадовићева.

„Пример 'Агрокора' је највидљивији, али имамо и огроман број фирми и у Србији и у Хрватској које су потпуно нестале у току процеса приватизације, а које су биле јако успешне друштвене фирме. А те фирме које су настале спајањем одређених елемената различитих фирми друштвеног капитала, као што је 'Агрокор', показују да шпекулантски начин организације производње не може бити профитабилан ни ефикасан, нити да могу опстати на дужи рок. Мислим да ће случајеви попут 'Агрокора' бити све чешћи и чешћи. И у Словенији, а нарочито у Србији. Нажалост".

Кад је реч о могућој продаји стратешких ресурса попут „Телекома" или пољопривредног земљишта, истиче да приватизација великих система нигде у свету није била ефикасна. Подсећа да је приватизација јавних предузећа у Србији предвиђена законом из 2014. и ако до тога дође, биће то велика економска штета, али ће олигархијске групе које буду то продавале остварити велику материјалну корист, а положај радничке класе ће бити још гори.

(Спутник)

 

Сензационално: Од последица уранијумског зрачења на Космету умрло 348 италијанских војника!

Зоран Влашковић - Сензационално: Од последица уранијумског зрачења на Космету умрло 348 италијанских војника!

четвртак, 14. децембар 2017. | КМ Новине 0

Save Save

---

Италијанска новинска агенција АНСА објавила је (13. децембра 2017.г. среда) да је до сада 348 италијанских војника који су били у мировној мисији на Косову и Метохији умрло од последица урранијумског зрачења (тровања).

 

DALJE…. http://www.kmnovine.com/2017/12/348.html

rs-lat.sputniknews.com

Tamni vilajet: Srbiji spremaju sudbinu Ukrajine, ne samo zbog Vojvodine i Sandžaka (video)

Sputnik

6-8 minutes

---

Srbija treba da se okane lažnih simetrija u odnosima sa Istokom i Zapadom i da načini jači iskorak prema Moskvi, smatra docent dr Srđan Perišić sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost. On ukazuje na iskustvo Ukrajine, koja je u trci za evropskim snom zapala u haos i osiromašenje.

https://youtu.be/bTBvwoKg83I

Perišić ističe da Srbija ne može očekivati da će rešiti svoju ekonomiju i privredu tako što će nam neko slati dobre projekte iz Brisela ili veliki novac jer je i EU u teškoj situaciji.

„Traže nešto od nas, pritiskaju nas, a istovremeno na Zapadnom Balkanu žele da naprave neku posebnu mini-uniju, koja će imati samo kopču sa EU kada se ona transformiše", upozorava Perišić, napominjući da će se pravac transformacije znati nakon što se u Nemačkoj formira nova vlada.

„Ali je sigurno da Zapadni Balkan neće postati član Evropske unije, nego da će biti prostor za evropsku robu. Time upravo hoće da nas odvoje od Rusije, od kineskog 'Puta svile' i da i dalje budemo u mraku. Kad pogledamo Evropu i Balkan u energetskom smislu, videćemo da je to taman prostor. Nema nikakvih projekata, gasovoda. Tamni vilajet. Krive su za to sve naše prethodne vlade, Evropska unija koja to ne dozvoljava i naravno Amerika, koja je iza svega toga dosad stajala. Energetski razvoj nećemo dobiti iz Brisela. Zna se gde je gas i odakle može da dođe. Može da dođe samo iz pravca Rusije", objašnjava naš sagovornik, koji veruje da je budućnost Srbije upravo u okretanju prema Rusiji.

Na pitanje zbog čega je ono što se dešava u Ukrajini važno za nas u Srbiji i zašto se stalno pominje ukrajinski scenario, Perišić kaže da se takav scenario pominje u kontekstu mogućnosti da Srbija promeni svoju spoljnu politiku.

© Sputnik/ Vitalij Belousov

„Šta ako Vlada Srbije umesto jasnih želja za učlanjenje u Evropsku uniju počne sadržajniju ekonomsku i političku saradnju sa Moskvom, odnosno sa njenim geopolitičkim projektima, njenim savezima, Evroazijskom unijom i Organizacijom o kolektivnoj bezbednosti. Tačnije, da intenzivira saradnju koja već postoji. A ta saradnja je u ovom trenutku fantastična, imajući u vidu da je od 2001. do ovih godina nije praktično bilo, izuzev po pitanju Kosova", navodi ovaj ekspert, koji smatra da „ukrajinski scenario" u Srbiji nije realan.

Međutim, dodaje, može se desiti da se Srbiji nakon Kosova postavi i pitanje Vojvodine i Sandžaka.

„To su sve bolne tačke koje nas očekuju posle razgovora sa Prištinom. Opet, sada imamo opciju koju nismo imali devedesetih, da se od takvih scenarija odbranimo oslanjanjem na poredak koji izrasta, taj policentrični poredak, gde se jasno uočava pol Rusije i pol Kine. To nismo imali pre 15 godina. Kina nije uopšte bila prisutna na ovom prostoru, a sada je prisutna. Mi se moramo okrenuti ekonomski saradnji sa Kinom i sa Rusijom i upravo će ta saradnja da spreči bilo kakav negativni scenario", ocenjuje Perišić.

A kako on izgleda, vidi se na primeru Ukrajine. Tamošnju situaciju Perišić opisuje kao tragikomičnu, o čemu svedoče i scene koje se poslednjih meseci i nedelja događaju u Kijevu. Reč je o sukobu aktuelnog predsednika Petra Porošenka i bivšeg predsednika Gruzije, a zatim gubernatora Odeske oblasti Mihaila Sakašvilija koji se okrenuo protiv vlasti, iako ga je Porošenko kao prijatelja i druga sa studija doveo u Ukrajinu. Po mišljenju Perišića, iza svega stoje američke službe bezbednosti jer je Sakašvili njihov projekat.

Novinar iz Donbasa Sergej Belous kaže, s druge strane, da što je gora situacija u Kijevu, to bolje za Donbas.

„Manje će obraćati pažnju na Donbas. Ljudi se ovde nadaju da će u Kijevu bar na neko vreme da zaborave na rat, pa će manje ljudi stradati", ističe Belous.

Što se tiče unutarpolitičke situacije u Ukrajini, on smatra da su lične ambicije Sakašvilija bile isuviše jake da bi sačuvao prijateljstvo sa Porošenkom, a drugi faktor je što je Sakašvili čovek Amerike, a ne samo prijatelj Porošenka.

„Postoji i verzija koja kaže da su oni zbog toga što su prijatelji zajedno napravili ovaj cirkus da bi skrenuli pažnju sa velikih problema koje ima ukrajinski narod", navodi Belous. Podsećajući na loše ekonomske prilike u Ukrajini, gde je prosečna plata oko 150 evra, on upozorava da ima mnogo razloga za „novi Majdan, a ovako je sva napetost u društvu kanalisana na mitinge Sakašvilija, koji nemaju nikakvih objektivnih zahteva koji bi učinili život Ukrajinaca boljim".

Na pitanje kako objašnjava da, iako je Ukrajina zbog evropskog sna okrenula leđa Rusiji, sada i neki u Evropi njoj okreću leđa, poput Poljske, Belous kaže:

„Čak i oni koji su smatrali da Ukrajina može da bude dobar partner, vide da je ukrajinski državni vrh totalno poludeo. Zvaničnici iz Poljske sada daju izjave da Poljska može da preživi bez Ukrajine, a to je rečeno posle izjave ministra spoljnih poslova Ukrajine Pavela Klimkina da bez ukrajinskih radnika Poljska ne može da preživi", ukazuje Belous i podseća da ništa bolje ne stoje ni odnosi Ukrajine i Mađarske, zbog Mađara koji u sve većem broju napuštaju Zakarpatje.

Kad je reč o situaciji u Donbasu, Belous upozorava da je ona u ćorsokaku.

„Pokazalo se da je Minski sporazum mrtav i da niko ne planira da ga ispuni. Čak imamo zvaničnu izjavu ministra unutrašnjih poslova Ukrajine Arsena Avakova da je taj sporazum mrtav, a njegov bivši savetnik Anton Geraščenko je izjavio da Ukrajina nikad nije ni planirala da ispuni taj sporazum, nego ga je samo koristila da kupi vreme, da formira jaču vojsku, da posle krene u napad", navodi naš sagovornik, napominjući da se u Donbasu nadaju da će biti pronađen neki novi format pregovora.

Po mišljenju Perišića, Minski sporazumi nisu profunkcionisali jer Kijev mašta o tome da pobednički uđe u Lugansk i Donjeck.

„Međutim, to se ne može desiti. Ne mogu oni da imaju svoju 'Oluju', kao što možda Hrvati predlažu Kijevu, jer je iza Hrvatske stajao NATO i američka podrška iz vazduha. Zbog toga je sada ta pat-pozicija. Čeka se novi format, čeka se vlada u Berlinu koja još nije formirana, čeka se ko će biti kancelar, kako će Nemačka da definiše svoju politiku u istočnom pravcu. U Normandijskoj četvorci nema SAD, a one kontrolišu i Porošenka i Sakašvilija. Minsk 1 i Minsk 2 nisu uspeli zato što Kijev čeka veliko naoružanje, čeka da im pomogne vojni angažman SAD. Do toga nikad neće doći, ali uvek mogu biti instruisani, što se i dešava. A Ukrajina zbog toga propada", zaključuje Perišić.

 

b92.net

"Nakon dugo godina Balkan je ponovo postao problem"

8-10 minutes

---

Američki stručnjak za Balkan Danijel Server komentarisao je to što je Balkan ponovo istaknut kao problem u pogledu stabilnosti u brošuri nevladine organizacije.

Izvor: Tanjug utorak, 12.12.2017. | 22:30

Foto: Tanjug, arhiva

Server je naglasio da je to prvi put posle više godina, ali da ima država koje pokušavaju da idu napred, poput Srbije i Crne Gore.

"Bez obzira na napore, postoje rizici. Rusima se ne dopada šta rade Crnogorci, imamo otpor na tom putu. Ali nema ništa novo što se može reći za građane Balkana", kazao je Server za N1, komentarišući brošuru koju je izdao američki nevladin Savet za spoljne odnose o potencijalnim pretnjama za SAD u narednoj godini.

Kako kaže, ne misli da Savet smatra da se Balkan treba više plašiti.

"Veliki broj ljudi je zabrinut zbog nestabilnosti i mislim da ljudi na Balkanu sada imaju moć da spreče neke stvari i da se vratimo na stabilan evropski put jer ipak imamo države koje pokušavaju ići naprijed poput Srbije i Crne Gore", kaže on.

U toj brošuri su po stepenu rizika za bezbednost regioni svrstani u 3 kruga pri čemu se region Zapadnog Balkana našao u krugu broj 3.

"Ničeg u tom izveštaju nema što ljudima na Balkanu već nije poznato. Bilo je nekih sukoba, poput onoga u makedonskom parlamentu. Sve se to može proširiti ili da se situacija pogorša. Imate određene islamističke ekstremiste u BiH koji dolaze iz inostranstva. Međutim, imamo i nacionalističke ekstreme koji vole oružje i sukobe. Mislim da se mora primetiti da je prvi put nakon mnogo godina Balkan postao ponovo problem", kaže on.

To što je u kategoriji 3 znači da imamo i većih problema od Balkana, ali je Savet ponovo pomenuo Balkan nakon dugo vremena, upozorava on.

"Ljudi su zabrinuti, ne samo u ovom regionu, mislim na područje istočne Evrope. Pogledajte Poljsku, zatim rusko destabilizovanje baltičkih zemalja. To je globalni problem. Balkan je samo jedan od regiona. Rusi su delimično uspešni, ali ne preterano", prokomentarisao je Server.

Komentarišući izjavu bivšeg visokog predstavnika u BiH Volfganga Petriča koji je rekao da je BiH najslabija karika na Balkanu, Server navodi da misli da je on tehnički u pravu.

"Mirovni proces na Kosovu je krenuo bržim putem nego što to radi BiH. BiH i dalje trpi Ustav koji su Amerikanci nametnuli i mislim da je teško upravljati državom u takvoj situaciji i teško je rešiti ovaj problem jer vam treba dvotrećinska većina u Parlamentu. Sve to utiče na život. Mislim da je BiH zaista ugrožena pogotovo jer Dodik traži podršku Rusije", smatra Server.

Komentarišući trenutnu situaciju na Balkanu nakon presuda Ratku Mladiću, Jadranku Prliću i ostalima, on kaže da presude Haškog tribunala nisu doprinele pomirenju i da su se tenzije povećale što nije bila namera kada je formiran Tribunal.