Boško Jakšić: "Što se Srbije tiče, ako će ceo svet da plati, neka platimo i mi"

bktvnews.com

Boško Jakšić za BKTVNews: "Što se Srbije tiče, ako će ceo svet da plati, neka platimo i mi"

10-13 minutes

---

Da li će u ovoj godini doći do raspleta događaja na svetskoj političkoj sceni koji su otpočeli krajem 2017. i kako će se lideri najmoćnijih vojnih i ekonomskih sila obračunati sa pretnjama koje su pred njima?

BKTVNews istražuje: Jerusalim postaje novo žarište na Bliskom istoku?

Godina koju smo ispratili u čitavom svetu ostaće upamćena po velikim promenama na međunarodnoj političkoj sceni, a ponajviše njen kraj. Generalna skupština UN je krajnjim ishodom glasanja proglasila američko priznavanje Jerusalima za prestonicu Izraela – ništavnim. Prvi put u savremenoj istoriji dešava se da se skoro sve države sveta usprotive odluci vodeće svetske sile. Da li nas ovakav ishod uvodi u promenu geopolitičke situacije, promene svetskog poretka ili se ipak radi o neprihvatanju jednog čoveka na mestu šefa Ovalnog kabineta, u intervjuu za BKTVNews govori istaknuti spoljnopolitički komentator Boško Jakšić.

Sudbina je ovoj deci otrgla najvažnije, ali OVO SELO u Srbiji dokaz je da toplinu doma stvaraju DOBRI LJUDI (FOTO)

Da li je zapravo ovo bio udarac za Trampa, kojeg jedva da podržava i američka administracija ili je ipak ovo bilo upućeno Americi? Svet se usprotivio jednoj politici koju vodi Donald Tramp, a ovo je direktan odgovor njemu. Na funkciji predsednika Amerike trenutno je čovek koji je veoma neiskusan po pitanju politike. On misli da spoljnu politiku može da rešava kupoprodajnim ugovorima i kupovinom glasova u UN, odnosno pretnjama, koje je uputio neposredno pred glasanje. Svaka velika zemlja koristi pritisak na druge manje, ali ovako otvorena ucena odavno nije viđena i mislim da je dobro što 128 zemalja nije podleglo pritisku, a među njima su i najveći primaoci američke pomoći. Samo je jedan deo sveta uspeo da uplaši, u šta spadaju zemlje Centralne i Istočne Evropa koje su ostale uzdržane zbog političkog , a ne ekonomskog, straha.

 

Da li je glasanje u UN prvi pokazatelj da Amerika gubi „tron" na svetskoj političkoj sceni, a prevlast zauzima Rusija sa svojim saveznicima?

Svetska geopolitička scena se i te kako promenila. Više nema monopolskog statusa - narušen je oporavkom Rusije i "ulaskom" Kine u svetsku politiku. Ono što je novo je da se Rusija vratila na Bliski istok, od koga je davno bila isterana. Tramp sada pokušava da pokaže svima da može da blokira Rusiju, što realno ne može. Kao što je Rusija svoje baze učvrstila u Siriji, tako se učvrstila i na čitavom Bliskom istoku.

Trampova politika podrške Saudijske Arabije i Izraela je riskantna, jer se Saudisjka Arabija ohrabruje sukobom sa Iranom, a šiitsko-sunitski konflikt posle vekovnog nepoverenja sada može biti vrlo moguć. Mene lično, Trampovi potezi i posledice koje one donose podsećaju na politiku Džordža Buša.

PET DOBRIH VESTI koje očekuju građane Srbije u 2018!

Kakav je Vaš stav po pitanju Jerusalima? Da li se mogu izbeći sukobi mirnim pregovorima?

Jedino rešenje je - dve države i dva glavnna grada, odnosno, zapadni Jerusalim kao glavni grad Izraela i istočni Jerusalim kao glavni grad palestinske države. Tramp podržava politiku judaizacije istočnog Jerusalima, tako da on udaljava dva naroda od mira. Mislim da je izjava palestinskog predsednika Abasa da neće da učestvuje u mirovnom pregovoru više izjava za javnost, jer oni, šta god pričali, ne mogu bez Amerike. Pitanje je da li će se Amerika vratiti podršci i rešenju dve države i dva grada, kako bi se zaustavila judaizacija. Pored toga ostaje još jedan deo starog grada, gde su sve tri religije, a svet se još od 1947. godine drži stava da to treba da bude corpus separatum  - da nadnacionalna teritorija bude otvorena za sve, jer ko god bi uzeo taj jedan kilometar zemlje izazvao bi ogromno nezadovoljstvo. Tamo mira nema dok se ne sredi pitanje Jerusalima, a odluka predsednika Amerike je odmogla  i sada smo dalje od rešenja nego što smo bili pre, a bili smo već daleko.

Kako komentarišete glasanje Srbije u UN koja je stala na stranu velike većine sveta i time se na neki način suprotstavila Trampu, bez obzira na pretnje američkog predsednika. 

Glasali smo kao matica sveta, a ako je Tramp spreman da ratuje sa čitavim svetom, zavodi sankcije, smanjuje pomoć, onda će se pojaviti neko drugi ko će ponuditi pomoć, na primer Rusija ili Kina. Taj vakum če se pokriti, a Amerika može samu sebe izbaciti. Što se Srbije tiče, ako će ceo svet da plati, onda neka platimo i mi. Dobro je što smo ostali dosledni tim principima.

POGLEDAJTE SPORTSKE SNIMKE KOJI SU OBELEŽILI 2017. GODINU U SRBIJI: Borbe na travi, tatamiju i parketu koje su nam donele sreću i tugu (VIDEO)

Putinova kandidatura za predsednika Rusije nikoga nije iznenadila, ali sve ostalale kandidature jesu. Da li predsednik Rusije uopšte ima konkurenciju na ovim izborima? 

Da se niko nije kandidovao onda bi to bila legitimacija diktature. Naravno da je realno da Putina niko ne može da dobije, ali bitno je da opozicija iskoristi priliku da pošalje poruke ruskom narodu, da ima nešto drugo osim Putina. Ako se opozicija povuče, onda upravo ona legalizuje diktaturu i autokratiju. Stvar je jasna, ali to je prilika da vidimo kako će predsednik Rusije reagovati na svoje političke oponente, koliko će pritiskati medije, proteste i sve će to imati nešto svoje.

Kraj rata u Siriji biće zvanično objavljen 2018. Godine u Sočiju, a ko je, prema vašem mišljenju, pobednik ovog rata i kako će izgledati „podela plena" ?

Rusija i Iran su najveći dobitnici, a treći po redu su Turci. Ona su dobili eksklzivno pravo da neutrališu sirijske Kurde, što im je bio glavni motiv, a sada dobijaju pravo da kontrolišu severne granice Sirije. Rusija je dobila time što je zadržala Asada, koji ostaje u fazi tranzicije. Rusko-tursko zbližavanje je izlaz pragmatizma, jer su to zemlje koje su često ratovale, a dok god imaju zajedničke interese to prijateljstvo će trajati. Turska sada kupuje S-400 od Rusa za 2,5 milijarde dolara i to sistem koji ne može da se integriše u vojnu arhitekuru NATO-a.

FUDBALERI I INDIVIDUALCI NA ČELU KOLONE: Sportski uspesi Srba koji su obeležili 2017. godinu (VIDEO)

Kako će njihovo zbližavanje uticati na Balkan, odnosno na odnose Srbije i Bosne?

Sigurno će imati direktne posledice po nas. Među njima nema zvaničnog dogovora, ali oni su sada zajedno, što znači da se ovde neće blokirati njihovi interesi, već će postojati dogovori. Erdogan koristi priliku da sebe prikaže kao vođu islamskog sveta, što Putinu neće smetati ni na Balkanu, jer Turska više ne radi za interese Zapada.

Da li u 2018. godini konačno možemo očekivati da Amerika sedne za pregovarački sto sa Kim Džong Unom i da dođe do bilo kakve saradnje te sve zemlje? 

Ne verujem da će biti rata, ovo su samo ritualne igre. Pretnja svakako postoji, ali sve zavisi od Amerikanaca. Severna Koreja dugo traži bilateralnu normalizaciju sa njima. Svojevremeno je postojao dogovor da SSSR i Kina priznaju Južnu Koreju, a Amerika i Zapad Severnu Koreju i taj dogovor je ispoštovan od strane SSSR i Kine. Međutim, Amerikanci su sve vreme odbijali bilateralni kontakt sa Severnom Korejom, koja, činjenično, sada ima nuklearno oružje. Američke vlasti moraju da progutaju gorku pilulu, saglase se da je Severna Koreja član nuklearnog kluba i otvore direktne pregovore bez uslovljavanja od demilitarizacije. Pjongjang vapi da priča sa Amerikancima i zbog toga se ponaša kao uplakano dete koje privlači pažnju, ali dete koje se igra sa vrlo opasnim igračkama. Ipak, sve manje imam poverenja u Trampov razum, jer se ne bavi politikom onako kako bi trebalo, a pokazao se neko ko nije spreman ni da sasluša drugu stranu.

Nije šala! Deda Mraz svim građanima Srbije podelio po 1000 evra! (VIDEO)

U intervjuu koji ste dali u oktobru rekli ste da je „bilo jasno da  balansiranje Srbije i sedenje na dve stolicene može dugo da izdrži". Koja opcija bi, prema Vašem mišljenju, bila bolja za Srbiju?

Srbija je odabrala put ka Evropskoj uniji i to je glavni strateški pravac. To je odabir na koji nas niko nije terao, ali naravno da je bolje da imamo saradnju na raznim stranama. Ja sam rekao da nam se sužava prostor zbog zaoštravanja Istoka i Zapada. Oni i jedni i drugi hoće da nas svojataju ili bar da nas blokiraju da ne pređemo na drugu stranu. Niko ne zna koliko će to dugo trajati, ali dok traje perspektive nisu baš dobre. To nas dovodi do izbora i nemogućnosti sedenja na dve stolice. Sticajem okolnosti, koje su van naše kontrole, mi smo sebe doveli u situaciju koju nazivam "režim packi". Malo se približimo Istoku dobijemo packu od Zapada, malo se približimo Zapadu dobijamo packu od Istoka. Svakako je onda bolje odabrati jednu stranu, jer će te ona braniti od one druge.

Dečak DOBIO NOVO UVO: SRPSKI LEKARi izveli poduhvat koji se radi u najvećim svetskim centrima

Kakva je budućnost Evropske unije u 2018. godini i da li je uopšte ima i da li će i u kom smeru promeniti svoju politiku?

Ja mislim da će Evropske unije i te kako biti. To je ozbiljan projekat koji ne može tek tako da nestane. Ona mora da se modifikuje i baš će 2018. godina biti prva godina naznaka većih promena u politici, jer EU jeste prošla kroz finansijsku i migrantsku krizu, ali je suočena i sa krizom politike i njenog modela. Sada ima naznaka da shvataju gde i šta moraju da menjaju, iako te promene u prvom vremenu neće biti drastične. Pre svega mislim na obnovu socijaldemokratije, koja je nestala i ubijena još u vreme Blera i Šredera. EU mora u okviru sebe da se izbori, jer ni Rusija, a sada ni Amerika nisu neki ljubitelji ove zajednice.

Uloga Srbije u „takvoj" EU?

Mi smo svesni pozicije i uloge na putu u EU. Male zemlje dobijaju više od EU, nego što daju, ali i to što daju obogaćuje evropsku zajednicu. Ima dovoljno prostora da ostvarimo interese u EU, ali ima i onih drugih koji smatraju da ćemo ostvariti interese udruživanjem sa npr. Kazahstanom. Državni vrh izabrao je strateški put Srbije i sada treba da ga se držimo.

Ona nije dozvolila da je hendikep obeshrabri u životu: "Kolica nisu prepreka, uvek stignem gde hoću"

Svi zanemaruju uticaj Kine, koja je postala jedna od vodećih ekonomija sveta. Da li u 2018. godini možemo očekivati veću ulogu te zemlje po pitanjima od svetskog značaja?

Kina svakako neće ostati po strani, ona je veoma ambiciozna, ali za razliku politike Amerike i Rusije, koje imaju elemente političkog, Kinu ne zanima osvajanje teritorija. Njih samo zanima umnožavanje novca, odnosno novih tržišta. Ono što može da se očekuje je nastavak "pohoda" na Zapad sa većim parama, ali i pokušaj blokiranja Kine od strane njenih velikih konkurenata u EU. Biće sigurno ekonomskih tenzija, ali to ih neće sprečiti da napreduju u Evropi, ali i kod nas u regionu.

Osoba koja će prema Vašem mišljenju obeležiti 2018. godinu?

Definitivno će to biti Tramp i siguran sam da će se njegova kolekcija odluka i izjava proširiti u narednoj godini.

Ljudi pre svega: Podvizima srpskih lekara dive se širom sveta

Izvor: BKTVNews/M.Al-Shukeir

Pratite BKTV News na VIBERU:

 

fakti.org

Трифковић: Ако жели да опстане - Србија мора остати ван домашаја и Европске уније и NATO

8-10 minutes

---

„ТРЕБА ЛИ СРБИЈА ДА СЕ БОЈИ NATO СА КОЈИМ СВЕ ШИРЕ САРАЂУЈЕ" - ТРИБИНА „ГЕОПОЛИТИКЕ" И ПОРТАЛА „ФАКТИ" (3)

 

• Америчка стратегија за Балкан има своје тежиште и упориште у албанској нацији као целини и тежи његовом пресецању од Запада ка Истоку. А континенталистичка, стратегија, она немачка која је са америчком још увек усклађена - види своје упориште у Хрватима
• За глобалне хегемонисте у Вашингтону, за перманентну или „дубоку државу", ствари данас стоје много, много боље него што је изгледало у време Трампове инаугурације. Они су успели да га врло ефектно и ефективно спутају и ограниче у маневарском простору. Чак и да га натерају да постане саучесник у континуитету пројекта глобалне доминације, коме верујем да је био искрено супротстављен
• Има ли ико овде, међу вама, мисли да Србија може ући у ЕУ, а да не призна Косово као суверену и независну државу и да са њим размени амбасадоре? И, као друго - да не уће у NATO?
• Бити ван домашаја Брисела, било као седишта северно-атлантске алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тежих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја - није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка

        ПРВО и основно је да се осврнемо на генезу NATO.

        Формално је настао као одговор на претњу коју је представљао Совјетски Савез позних четрдесетих година. Конкретно: као инструментализација и институционализација Труманове доктрине из 1947. године и одговор на блокаду Берлина 1948-ме.

        Међутим, у дубљем смислу, NATO представља континуитет геостратешке логике једне таласократске силе која тежи опкољавању „срца копна". Ту није ништа ново под „капом небеском".

        Оно што су артикулисали адмирал Мехен и сер Халфорд Мекиндер пре 120 година, има своју логику независно од идеолошког предзнака тог „срца копна" и независно од политике коју водећа сила „срца копна" води.

        Дакле, геополитички условљена русофобија је a priori условљена и са њом треба рачунати. Јер, само се потврдила тиме што је NATO опстао и после распада Совјетског Савеза, када је нестао сензибилни разлог за његово постојање.

        У ширем смислу, та русофобија има две компоненте: геополитичку и културолошку.

        Геополитичка је јасна и има континуитет од Швеђана које је поразио Александар Невски 1240. и Тевтонских витезова, две године касније, па онда Пољака који су у „смутним временима" чак освојили Кремљ, па Наполеонове Гранд Арме 1812. године, па Кримски рат када су се удружили Британци и Французи са Османлијама и тако даље. Да не говоримо о кајзеру који је испровоцирао рат 1914. године, првенствено да би се спречила консолидација и модернизација Русије. И, онда наравно - Барбароса.

        Та логика је заснована на априорној русофобији као својој алфи и омеги.

        Ми не можемо да се умилимо NATO, јер ћемо вазда бити перципирани као мали Руси.

        Америчка таласократска стратегија на овим просторима има своје тежиште и упориште у албанској нацији као целини и тежи пресецању Балкана од Запада ка Истоку. А континенталистичка, која је још увек са њом усклађена - она немачка - види своје упориште у Хрватима.

        Као што знамо, неоосманска Турска види муслимане - све и свуда - као своје главно упориште, а пре свега муслимане у БиХ и тзв. Санџаку, односно Рашкој области (такозване Бошњаке). Они сада интензивно праве од бугарских муслимана Помака нову етничку групу, улажући у њихове џамије и културне центре у Родопима. Тиме се јасно тежи - свесно или несвесно - „зеленој трансверзали".

        Где је ту евроазијски вектор?

        Мени је жао што сад морам да укажем: да ствари стоје много лошије данас - у много чему - него што су стајале пре неколико година.

        Нико није поменуо Украјину. Оно што се десило у Украјини, на Мајдану и потом, за Србију представља тежак ударац. И за Русију, наравно, јер је она тиме изгубила стратешку дубину, изложила своје рањиво југозападно крило - од Ростова на Дону до Волгограда. Правцем источна Украјина-западни Казахстан свега је неких 650 километара.

 

        Тиме што је практично, у географском и геостратешком смислу, удаљен западни руб руског утицаја са реке Буг на Доњецк и Луганск, Србија је дошла у много тежи геополитички положај.

        У ширем смислу, за глобалне хегемонисте у Вашингтону, за перманентну или „дубоку државу", ствари данас стоје много, много боље него што је изгледало у време Трампове инаугурације. Они су успели да га врло ефектно и ефективно спутају и ограниче у маневарском простору. Чак и да га натерају да постане саучесник у континуитету пројекта глобалне доминације, коме верујем да је био искрено супротстављен.

        У својој новој књизи „Континуитет Хладног рата" покушавам да детаљно следим фазе Трамповог припитомљавања од стране естаблишмента, што је доживело свој врхунац са новом стратешком доктрином, у којој се изричито наводе Русија и Кина као амерички супарници који теже да спроведу мере које су супротстављене америчким интересима и америчким вредностима.

        Само четири дана касније је уследила одлука да почне продаја америчког оружја Украјини.

        На ширем глобалном плану, више се не помиње Азија-Пацифик него Индо-Пацифик и немојмо да затварамо очи пред чињеницом да Индија има све ближу сарадњу са САД, иако још купује руско наоружање и ту нема говора о некој формалној алијанси. Али, Трампова визија, која у ствари није његова, већ стратега континуитета америчког хегемонизма, види спутавање Кине кроз два стожера: јапански на северо-истоку и индијски на југо-западу, уз ослонац на Сингапур, Аустралију и Нови Зеланд и наравно свесрдну америчку подршку са друге стране Пацифика.  

        Дакле, спољнополитички и геостратешки вектори уопште нису тако повољни као што би могло да нам изгледа кроз тезу о мултиполаризацији света.

        Она се догађа. Догађа се првенствено јер Кина граби напред. Учешће Русије у глобалној економији, од распада Совјетког Савеза до данас је порасло са 1,6 на 1,8 одсто. То је мизерно. Учешће Кине у глобалној економији скочило је са 6 одсто на 21 одсто. То је импресивно.

        Дакле, у оваквој ситуацији, наравно да се не плашимо NATO. Ми се не плашимо никога. Али, треба да га трезвено узимамо као претњу.

        Видимо да се та претња реализује кроз чињеницу да они у БиХ свесрдно роваре и раде на томе да од Републике Српске остане само празна љуштура, а издајничко понашање Срба у заједничким институцијама у Сарајеву (а користим овај термин врло пажљиво и врло свестан његове тежине) - имам у виду издајничко понашање неких елемената СДС и других представника у заједничким институцијама у Сарајеву - само указује до које су мере они спремни и да одреше кесу да би те своје циљеве постигли.

        Завршио бих кратким цитатом књиге која је данас објављена:

        „Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је, како се чини, недовољна спремност носилаца власти у Србији да те две чињенице трезвено спознају и сходно њима прилагоде своју велику стратегију у складу са државним и националним интересима».

        Дакле, све док се наставља на неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натовског Дамокловог мача над главом.

        Да ли ико овде, међу вама, мисли да Србија може ући у ЕУ, а да не призна Косово као суверену и независну државу и да са њим размени амбасадоре? И, као друго - да не уће у NATO?

        Само још две завршне реченице.

        Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак не само ван NATO савеза, већ и ван ЕУ, представља битан предуслов. Бити ван домашаја Брисела, било као седишта северно-атлантске алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тежих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја - није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка.

         (излагање др Срђе Трифковића)

 

Unutrašnji dijalog kao potreba da se govori o Kosovu

rtklive.com

Unutrašnji dijalog kao potreba da se govori o Kosovu • RTK

4 minutes

---

Anamari Repić, RTK

Ignorisanje realnosti, status kvo i razgraničenje između Srba i Albanaca su stavovi o pitanju odnosa između Srbije i Kosova koji su dominirali u dosadašnjim raspravama u unutrašnjem dijalogu.

Pokazano je da je dijalog potreban s ciljem da se Srbija približi realnosti i analizira opcije o odnosu prema statusu Kosova. Ovo su samo neki od rezultata prvog monitoringa unutrašnjeg dijaloga.

Predstavljajući rezultate monitoringa dosadašnjeg toka unutrašnjeg dijaloga, direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić, kaže da je bilo više ponuda o rešenju odnosa Srbije i Kosova, da nema saglasnosti o statusu, ali se moglo i videti da političke stranke zloupotrebljavaju pitanje Kosova.

Od opcija za status izneti su, kaže Janjić, predlozi o nepriznanju realnosti, a bilo je i stavova da se održi status kvo do nekog budućeg rešenja.

Treći predlog, o razgraničenju između Srba i Albanaca, prema Janjiću, predstavlja tendenciju oživljanjanja nacionalizma i zloupotrebe Kosova oko podele moći u Srbiji.

"Ta rasprava o toj temi nam kaže da treba da se raspravlja o svim argumentima za i protiv, šta se dobije, šta se iskoristi. Imamo trenutno vrlo negativne tendencije koje se organizuju oko te teme, a one idu u pravcu ponavljanja nečega što smo prošli devedesetih godina", kaže Janjić dodajući da je preporuka i molba svim učesnicima unutrašnjeg dijaloga da izlaze sa što više argumenata, što više sopstvene odgovornosti za ono što govore.

Monitoring je obuhvatio medije, društvene mreže, događaje u vezi unutrašnjeg dijaloga kao i stavove političkih partija. Rezultati su još pokazali da dijalog, i pored različitih stavova, predstavlja potrebu da se govori o Kosovu.

Ističe se da nedostaje argumentovana rasprava o odnosima Srbije i Kosova, a iako je bilo reči o unapređenju položaja srpske zajednice, SPC-a i formiranju ZSO, nije bilo u dovoljnom obimu i kvalitetu.

Dalje, analize društvenih mreža su pokazale da najveći broj građana smatra da je Kosovo prodato, a da je dijalog jedan od načina da se izda Kosovo. Tanja Vehovec iz Centra za nove medije "Liber" kaže da se celokupan diskurs oslanja na simpotmatičnu reakciju da je dijalog postavljen kao izdaja.

"Veoma se naslanja na mitomansko odnošenje prema Kosovu kao kolevki srpstva, kao srcu Srbije, pa samim tim kada građani percipiraju da se taj deo izneverava oni nužno gvore o tome da je to izdaja", izjavila je ona.

"Naravno da je ta izdaja direktno povezana sa etnonacionalizom i nacionalističkim izjavama".

Istraživanje je pokazalo i da se politički i akteri građanskog društva dele po pitanju evropske budućnosti, a da je Kosovo samo instrument.

"Većina ljudi ne govori direktno o Kosovu, nego pitanje Kosova povezuje sa dve stvari ili obračun za vlast i preraspodelu vlasti, ili opredeljivanjem za budućnost, da li ići u Evropsku Uniju ili ne, ili se možda okrenuti ka Rusiji, to je glavna dilema, EU ili Rusija", istakao je Janjić.

Unutrašnji dijalog je pokazao, navodi se u ovom monitoringu, da u Srbiji postoji potreba da se nešto uradi oko Kosova.

Preporuka monitoringa je, kaže Janjić, da se na vreme sagledaju neke tendencije, kako bi se rešavale tokom trajanja dijaloga, i da se ne dozvoli da razlike postanu nepremostive.

Monitoring unutrašnjeg dijaloga je sproveo Forum za etničke odnose uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.

---

 

rs.sputniknews.com

Да би одбранили Стару Србију, сваки Србин на свету морао би да сачува најјаче „оружје"

Sputnik

7-9 minutes

---

Суштина је створити свест о неопходности ћирилице, о неопходности културног идентитета, и у исто време не напустити природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају демократски карактер. У томе је вештина, велика бусања у прса не помажу.

Владика Иринеј Буловић је недавно у Матици српској упутио препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив — Стара Србија и нагласио: „Да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га у прошлости називале наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији".

У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, такође је напоменуо владика Иринеј, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског". Јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке" и шире у Србији 21. века).

Није Санџак него…

Уз пример терминолошке „дилеме" Рашке области и Санџака, поставља се питање могу ли се национални интереси бранити лингвистиком или — и лингвистиком.

Ту, према мишљењу професора на Филолошком факултету Мила Ломпара, треба разликовати историјске од актуелних аспеката.

„Историјски гледано, појам Стара Србија је обухватао територију Косова и Метохије, али је у тај појам улазило рецимо и Скопље, што се данас помало изгубило из вида. Актуелни аспект јесте да је појам Косова и Метохије одомаћен у светској јавности и тешко да би појам Стара Србија тако лако био с једне стране разумљив, с друге стране да би био протумачен са оном добронамерношћу са којом је предлог изнет", напомиње Ломпар.

Рашка област је старији термин од Санџака, па је према професоровом мишљењу природно да се користи термин Рашка област, док као каже, нема осећај да би термин Војводина морао бити Србима туђ. Кад је реч о Косову и Метохији понавља да би тај појам требало задржати, јер је то српски централни појам и врло би тешко било мењати га у неки појам који би у извесном смислу био збуњујући и административан.

© AP Photo/ Mary Altaffer

„Држао бих се Косова и Метохије, наша косовска традиција је ту битна, само што бих увек говорио Косово и Метохија", закључује Ломпар.

Начелно гледано, објашњава Ломпар, ако би се говорило о лингвистичкој одбрани националних интереса, она би свакако требало да обухвати оно што је примарно, а то су статус српског језика и употреба ћирилице.

„То су питања на којима се тестира воља да се лингвистички аспект националног идентитета на известан начин учврсти или одбрани. То значи да би ми требало да инсистирамо на томе да сваки представник српског народа где год он живео говори српским језиком, јер је то лингвистичка чињеница и јер је то културолошка чињеница", истиче Ломпар за Спутњик.

Тестирање политичке воље

Међутим, сугерише тај професор, то је лако рећи, али кад уђе у такозвану операционализацију ствар постаје компликованија и ту се онда тестира политичка воља колико политичари имају свест о културној политици да из ње изведемо свест о одбрани језика унутар једног ширег процеса, јер није смисао промене назива језика у томе да се промени назив језика.

„Смисао је у томе да се денационализује српски народ у Црној Гори, превасходно, где је тај процес сад у јеку, односно у Хрватској, где одавно траје. То је смисао управо лингвистичке промене и то би се мутатис мутандис (уз потребне исправке) могло применити и на Републику Српску, уколико би дошло до унитаризације Босне и Херцеговине", указује Ломпар.

Употреба ћирилице је такође репрезентативна за ту ствар, подвлачи Ломпар, а чији је статус у самој Србији такав да би та питања лингвистичке одбране националног идентитета била први тест за добру вољу да се заступа једна друкчија културна политика.

Сви они који су против овакве употребе ћирилице се, према Ломпаровом резону, ослањају на затечено стање.

„То је слично као и у објашњавању читавог низа проблема од политике до културе, кад ви прогласите затечено стање неком надљудском категоријом која не подлежи никаквој провери. И они у суштини под тим да не треба мењати затечено стање у ствари желе да форсирају латиницу даље на уштрб ћирилице унутар нашег јавног простора. То је основна идеја и она се наравно мимикријски крије под различитим веловима", појашњава Ломпар.

Ако је свеједно, зашто се буне

Кад се каже да је то свеједно онда, додаје он, нема разлога да се неко буни што ћирилица треба да добије други статус него што га сад има, будући да ако је свеједно нека буде ћирилица. Међутим, наводи Ломпар, кад ви то кажете онда видите да баш и није свеједно и да свеједно значи да остане латиница у овој супремативној функцији коју она данас има.

Притом, наравно, Ломпар наглашава, да не залази у област индивидуалних права и да индивидуално гледано свако може да користи писмо које хоће, да се потписује било латиницом било ћирилицом.

© Sputnik/ Радоје Пантовић

„Ако рецимо адресирате писмо ћирилицом и пошаљете га у Хрватску, онда ће вам се вратити, јер хрватска пошта не жели да прочита ћирилично писмо, него вам га враћа. То је искуство које ја имам у некој службеној комуникацији, тако да кад шаљем пошиљке у Хрватску се користим или енглеским или немачким језиком, па тиме показујем свој став према таквој врсти ригидности", даје пример Ломпар.

Културни инжењеринг

У Хрватској, каже тај професор, постоји континуитет између комунистичког и посткомунистичког периода.

„Ви на телевизији Загреб нисте никад могли видети ћирилични титл у време Југославије. Напротив, кад се преносило нешто из Београда, па кад се 1988. или 1989. појавио неки филм са ћириличним титлом, то је изазвало шок и мислим да је тај програм чак и прекинут, сећам се", евоцира Ломпар.

Хрватска кад је реч о латиници нема дисконтинуитет, напомиње Ломпар, а тамо се осамдесетих година ћирилица употребљавала само на гробним натписима, а последње Српско друштво „Просвјета" укинуто је 1980. године, па су Срби распад Југославије у Хрватској дочекали без и једне једине посебне културне и језичке институције.

© AP Photo/ Boris Grdanoski

Кад је реч о Црној Гори, напомиње Ломпар, ту имате класичан пример друштвеног и културног инжењеринга, јер је ћирилица шездесетих и седамдесетих година прошлог века била најзаступљенија, а онда је у композицији црногорског културног идентитета инжењерски постављено латиничење, односно чак промена језика, опет не са циљем да се конституише нека посебност, него да се конституише један идентитет који би био антисрпски и који би као такав утро пут денационализацији Срба.

„Дакле, суштина је у томе да на неки начин постепено створите врсту свести о неопходности ћирилице, свести о неопходности културног идентитета, свести о препознавању тих трагова, и у исто то време да не напустите природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају недемократски карактер. У томе је вештина. Иначе, та велика бусања у прса и прокламације неће много помоћи. Потребан је дуготрајан, исцрпан и истрајан рад", категоричан је Ломпар.

 

stanjestvari.com

Слободан Самарџић: Повратак деведесетим? Да, али како и зашто?

by Стање ствари

8-10 minutes

---

Запад је у Александру Вучићу видео најзад пронађени одговор на питање, ко би могао да без великих унутрашњих превирања и уз одређену временску толеранцију преда Косово и Метохију тамошњим Албанцима. Од његове фактичке инаугурације било је потребно неко време да се уз обилату помоћ запада успостави поредак плебисцитарне диктатуре као најбезболније средство за овај историјски задатак. Дакле, не у средству него у циљу налази се једина суштинска разлика између поретка из деведесетих и данашњег

 

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Ако постоји нешто што је политички оригинално у Србији, што заиста не постоји нигде другде, то је оптужба свих и свакога на све друге да теже враћању у деведесете године прошлог века. То му некако дође као политичка псовка, која је као и свака друга псовка у нас постала учестала.

Не зна се тачно ко је родоначелник ове политичке лозинке, али је она настала у  функцији одбране тековина Петог октобра у прилично раним годинама владавине тадашњих победника. И све док је израз био коришћен против поражених снага старог режима, он је имао одређено препознатљиво значење. Када је, пак, почео да се користи за унутрашњу диференцијацију у негдашњем ДОС-у, његово значење свело се на техничко – на критеријум детекције и одвајања жита од кукоља. Врхунац овог кретања била је изборна кампања у пролеће 2008. године, када је Демократска странка оптужбу о враћању у деведесете пришила свом дојучерашњем коалиционом партнеру у влади, Демократској странци Србије.

Да подсетимо, та се владина коалиција (2007—2008) распала на питању да ли потписати Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ будући да је већина држава чланица признала независност Косова, а органи ЕУ већ увелико водили политику тзв. надгледане независности по правно непостојећем плану Мартија Ахтисарија. За ДС то је било прихватљиво, за ДСС не, што би био разлог за нормално разилажење и странака и владе, али кампања ја по политичким обичајима баш из деведесетих налагала изборно непријатељство а не такмичење. У таквом окружењу оптужба за враћање деведесетим, упућена ДСС-у од стране ДС-а, била је идеална негативна крилатица. Иначе, позитиван слоган ДС-а у тадашњој изборној кампањи био је „и Косово и ЕУ". Историја се нашалила и овог пута, па је овај слоган претворила у много реалнији: ни Косово ни ЕУ.

Не би ово кратко подсећање на прошлу деценију имало неког ширег смисла да се ренесанса овог израза не одвија управо пред нашим очима. Примера је јако много. Најновији је коалиција социјалиста, радикала и Јединствене Србије за локалне изборе у Мионици. Као да већ немамо црвено-црну коалицију на централној власти, ова локална са малим варијацијама, наводни је наговештај за „враћање деведесетим". Реакције које прате исти слоган присутне су и поводом најскромнијих корака власти у пружању правне и друге помоћи хашким оптуженицима, премда је то законска обавезе државе. Иста реаговања постоје и поводом неуспеха власти да до краја године изврши реформу правосуђа и промени Устав Србије, поводом избора Н. Шаиновића у руководство Социјалистичке партије, поводом позива генералу В. Лазаревићу да одржи предавање на Војној академији, поводом сваког афирмативног помињања Русије у било којој области сарадње итд.

Све ово може се разумети и као део домаћег политичког фолклора, по себи безвредног да му се посвети текст. Али, ипак има нечег трулог у држави Данској. Ако се дубље погледа, поред многобројног дрвећа може се видети и шума. То је данашњи политички поредак у Србији. Можда је најмањи проблем тај што његова персонална и страначка репрезентација води порекло из деведесетих. Основни проблем је у његовој унутрашњој политичкој природи и сходно томе начину вођења унутрашње и спољне политике.

Далеко од његове уставне композиције, данашњи политички поредак у Србији је изразито ауторитаран, конкретније речено аутократски. Слично деведесетим, реч је о страначком хиперплурализму са хегемоном странком и њеним вођом на челу. И саме владе биле су и сада су коалиционе са доминантном странком. Као и у деведесетим, и данашњи поредак заснива се на претежној већинској подршци у бирачком телу. Кад год му затреба, поредак позове своје бирачко тело да манифествује своју приврженост, било да је реч о редовним и ванредним, парламентарним или председничким, као и локалним изборима, или, пак, свакодневно путем масовних манифестација подршке дневним акцијама вође и руководства. Потом, поредак контролише бар девет десетина медијског капацитета земље, било да је реч и јавним или приватним медијима, да би приказао своје свакодневне успехе, без тематске селекције – било да је реч о његовим међународним активностима или отварању локалних путева, па чак и семафора. Као и деведесетих, поредак стално држи високу тензију унутрашњих прилика поступком перманентне масовне мобилизације, не допуштајући јавну релаксацију која би можда подстакла подсећања на грдна обећања и поређења оног што је речено са оним што је учињено. Такве велике мобилизације поредак предузима или циљајући на општи ниво јавног живота (избори), или парцијално, обраћајући се просторним целинама (покрајина, округ, локал) или функционалним групама (пензионери, млади, данас и хомосексуална популација). Најновији пример је сазив тзв. унутрашњег дијалога о Косову, усмерен на целокупну научну сферу, а да током пет и по година власт систематски опструише могућност скупштинске расправи о овом тобоже кључном државном питању. Најзад, да са нечим довршимо набрајање, као и деведесетих, вођа остаје особа са највећом политичком моћи у земљи – као премијер или као  председник државе – без обзира на њихова различита уставна овлашћења.

У политичкој теорији постоји израз за овај јасно издвојени тип политичког поретка – плебисцитарни цезаризам. Колико се сећам, таквих карактеризација тадашњег политичког поретка било је и у озбиљнијим анализама деведесетих.

Ако ствари тако стоје са поређењем данашњице са деведесетим, намеће се једно здраворазумско питање: зашто запад толико хвали и уздиже овај поредак кад су чињенице практичне владавине у суштој супротности са вредностима демократије и владавине права. Одговор је прост као и само питање. Запад је у Александру Вучићу видео најзад пронађени одговор на питање, ко би могао да без великих унутрашњих превирања и уз одређену временску толеранцију преда Косово и Метохију тамошњим Албанцима. Од његове фактичке инаугурације било је потребно неко време да се уз обилату помоћ запада успостави поредак плебисцитарне диктатуре као најбезболније средство за овај историјски задатак. Дакле, не у средству него у циљу налази се једина суштинска разлика између поретка из деведесетих и данашњег.

Не рачунајући унутрашње политичке носиоце поретка, они који су на време разумели ову стратегију запада према Србији били су тзв. проевропске странке Србије, невладин сектор задужен за цивилну заштиту западне стратегије и део денационализованог културног сталежа. Данас се може приметити извесна тензија између носиоца власти и друге три групације. Она се не тиче суштине проблема, већ његових естетских димензија – овим другима смета повремена грубост и примитивност у политичкој пракси власти. Али, нико друго до њих не уочава епохални значај политике која треба да одсече део територије који највише потхрањује превазиђене категорије као што су порекло, историја и традиција. У том односу – између власти и ширих европских снага – постоји једна продуктивна размена: власт добија разрађену идеологију и логистику светле европске будућности, док посвећеници ЕУ добијају решеност власти да највећу сметњу на европском путу уклони као бубу са ревера.

Због тога, просто казано, наши прозападни медији и европски псеудоверници главног тока виде повратак деведесетих у мионичкој коалицији Ивице, Воје и Палме, али не и у проевропској коалицији напредњака (негдашњих радикала) и социјалиста. Наздравље.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 25. 12. 2017)

 

fakti.org

Америка вуче хазардне потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, а и саму Америку

10-13 minutes

---

 

• Миломир СТЕПИЋ: Немају само САД „дубоку државу". Слично функционише „дубока држава" ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу" смо већ видели на делу. Не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном"), али - шта је то „дубока држава" Србије и како функционише београдска „мочвара"?
• Слободан ЕРИЋ: Код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели
• Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну реч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре" об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча
• Срђа ТРИФКОВИЋ: Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом

          КЊИГА „Континуитет хладног рата", др Срђе Трифковића, уредника магазина Крониклс и врсног аналитичара међународне политике, промовисана је у Београду, у свечаној сали Дома Војске.

          Поред аутора, о књизи су говорили и њен рецензент Миломир Степић са Института за  политичке студије, Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука и Слободан Ерић, уредник листа Геополитика.

Миломир Степић

          Централно место њихових опажања била је промена односа међу кључним земљама света и другим водећим центрима моћи и њихова неизбежна рефлексија на положај Србије.

          Степић је у том смислу указао да Трифковић успешно анализира феномен америчке „дубоке државе" и приказује вашингтонску мочвару која гута део по део визије персоналних узданица Доналда Трампа. Њена мисија је, како је указао, да разграђује националне идентитете и суверенитете као сметње глобализму и да у том циљу гради систем глобалне власти.

          Важно обележје те „патологије западне елите", којој Трифковић поклања цело једно поглавље (будући да су елите оно што чини „дубоку државу") јесте стигматизација опонената - од појединаца до читавих народа, констатовао је Степић и указао да је баш зато тим елитама и потребан „континуитет хладног рата".

          - На крају, кад читалац ово и много више од овога сазна и прочита, не може да не закључи да немају само САД „дубоку државу", да свакако слично функционише „дубока држава" ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу" смо већ видели на делу, не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном"), али - шта је то „дубока држава" Србије и како функционише београдска „мочвара"? Није ли то оно што је отелотворено државом чију ћемо стогодишњицу обележити следеће године, а и данас се не одриче контроле кључних „коридора моћи", указао је Степић и истакао да би Трифковић баш како је перфектно анализирао амерички случај, могао и да то учини на српском примеру „дубоке државе".

          Степић је указао да је аутор књиге детаљно размотрио слабљење ЕУ, коју назива Бриселским Левијатаном, апострофира њен таласократски карактер, подређеност Америци и њену нефункционалност, хипертрофирану бирократију и немогућност да се супротстави кључном изазову Муслиманске миграције.

          Са друге стране, у анализи односа Америке и Русије, Трифковић истиче да су САД опседнуте архи-супарником Русијом и Хладним ратом који никада није престао, а сада се све више заоштрава. У деловању Запада, аутор не види само специфичан патолошки облик русофобије, већ све очигледније православофобије, која, како аргументује, има „психолошке, културне и геополитичке корене још од Четвртог крсташког рата", навео је Степић.

Слободан Ерић

          Слободан Ерић је оценио да иако постоји опште мишљење да је Хладни рат ствар која је завршена распадом Совјетског савеза, Трифковић доказује да он не само да није завршен, него постоји његов континуитет:

          "Чим се СССР распао, обуздавање је прешло у разуздану експанзију. Већ 1996.је председник Клинтон  прекршио обавезу Џорџа Буша старијег да неће бити ширења НАТО савеза ка Истоку и Алијанса је избила на руске царске границе. Под Џорџом Бушом млађим се проширила 2004. малтене до предграђа Санкт Петерсбурга са пријемом три балтичке републике. Све време, међутим, Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ да се Русији ускрати приступ Црном мору, неко потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије".

          Ерић је указао и на значај ове књиге у делу где су детаљно објашњене основне идеје америчке спољне политике, јер"се она из Србије поједностављено посматра". Посебно је истакао Трифковићево објашњење да идеологија игра важну улогу у креирању америчке спољне политике и пример који се наводи у књизи: говор Хилари Клинтон која је током кампање 2016. изјавила да је америчка нација једина неопходна нација - она на коју се угледају и коју следе људи широм света.

          Ерић је упозорио да се код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели.

          - Мржња америчке либералне елите према Русији је патолошка појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета, закључио је Ерић.

          Ненад Кецмановић је оценио да је „Кон­ти­ну­и­тет хлад­ног ра­та" за­и­ста ус­по­ста­вљен, али на­кон два крат­ка ин­тер­ме­ца на­де ко­ја су про­бу­ди­ ли Гор­ба­чов и Трамп.

Ненад Кецмановић

          „САД ни­су успје­ле да одо­ле им­пе­ри­јал­ном ис­ку­ше­њу да по­ста­ну је­ди­ни играч на свјет­ској сце­ни. „Крај исто­ри­је", „аме­рич­ка из­у­зет­ност", „је­ди­на су­пер­си­ла", „но­ви свјет­ски по­ре­дак" су не­ке од три­јум­фа­ли­стич­ких ка­те­го­ри­ја ко­ји­ма је из­ра­жа­ва­на по­гре­шна сви­јест да је би­ло ко­ја по­бје­да над­и­сто­риј­ски де­фи­нитвна, а по­раз фа­та­лан. Нео­че­ки­ва­ни не­ста­нак „цр­ве­не опа­сно­сти" , ра­до­вао је пос­хлад­но­ра­тов­ску Евро­пу не ма­ње не­го и не­ста­нак по­тре­бе за аме­рич­ким ки­шо­бра­ном. Док се пост­ко­му­ни­стич­ка Ис­точ­на Евро­па рас­па­да­ла у фе­де­рал­не ко­ма­де За­пад­на се на­шла на ме­ти аме­рич­ких при­ти­са­ка да НА­ТО оста­не на Ста­ром кон­ти­нен­ту, рекао је Кецмановић.

          Спо­ља пот­па­ље­ни су­ко­би на за­пад­ном Бал­ка­ну, вик­ти­ми­за­ци­ја и са­та­ни­за­ци­ја „ма­лих Ру­са", а по­себ­но иза­зи­ва­ње гра­ђан­ског ра­та у БиХ, по­слу­жи­ли су као крун­ски до­каз да ЕУ не мо­же ни­шта да ри­је­ши без вој­не си­ле НА­ТО са­ве­за и ње­го­вих ху­ма­ни­тар­но-пре­вен­тив­них ра­ке­та. Али­јан­са се по пр­ви пут по­ја­вљу­је као офан­зив­но сред­ство у ус­по­ста­вља­њу гло­бал­ног аме­рич­ког го­спод­ства, указао је он.

          Охра­бру­је, према његовим речима, што су из­бо­ри по­ка­за­ли да по­сто­ји дру­га Аме­ри­ка и то што су из­и­шли на ви­де­ло не са­мо ва­шинг­тон­ска мо­чва­ра и ду­бо­ка др­жа­ва не­го и вла­да­ри из сен­ке.

          „Со­рош, па и Рок­фе­ре­ли и Рот­шил­ди, са­мо су фронт­ме­ни тран­са­тлант­ске ко­а­ли­ци­је оних 300 по­ро­ди­ца ко­је рас­по­ла­жу са ви­ше фи­нан­сиј­ске и дру­ге мо­ћи, не­го све оста­ло ста­нов­ни­штво Зе­мље. По­сли­је Трам­па, ви­ше ни­шта не­ће би­ти као при­је. Уко­ли­ко у ме­ђу­вре­ме­ну не иза­зо­ву тре­ћи свјет­ски рат, САД ће мо­ра­ти да се при­ла­го­ђа­ва­ју мул­ти­по­лар­ном сви­је­ту: XXI ви­јек не­ће би­ти аме­рич­ки, не­го по­ста­ме­рич­ки и оби­ље­жен да­љим успо­ном дру­гих зе­ма­ља, пр­вен­стве­но Ки­не", навео је Кецмановић нека од Триф­ко­вићевих разматрања.

Срђа Трифковић

          - Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свјет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну ри­јеч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра у ра­спо­ну од ме­ке до твр­де мо­ћи... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре" об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча. У За­кључ­ку дје­ла аутор сто­га да­је и кон­крет­ну пре­по­ру­ку да мул­ти­ла­те­рал­на спољ­на по­ли­ти­ка из­ме­ђу су­прот­ста­вље­них ве­ли­ких си­ла и бло­ко­ва је­сте ва­жна, али ни­је и до­вољ­на га­ран­ци­ја на­ци­о­нал­не без­бјед­но­сти, рекао је на крају свог излагања Кецмановић.

          Сам аутор је искористио промоцију да на одређени начин допуни и појасни оно што у време настанка књиге још није било толико видљиво.

          - Мултиполаризација је процес који неће бити ни брз ни лаган. Током своје двомесечне турнеје, Доналд Трамп је 23 пута изговорио реч - Индопацифик! На тај начин, он је нагласио улогу Индије као потенцијалног савезника и партнера САД. Ми по навици изговарамо реч БРИКС и при том га доживљавамо као отпор Америци. Али, то није тачно, нарочито од доласка Модија на место премијера. Друга важна ствар је да Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом, указао је Трифковић и упозорио да Америка вуче потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, али и саму Америку.

          Диана Милошевић

 

rts.rs

"Србија не треба да се плаши НАТО-а, али да га узме као претњу"

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

4-5 minutes

---

Бивши амбасадор Југославије и министар иностраних послова Владислав Јовановић каже да је НАТО "тема која нас заокупља последњих 30 година", јер је та алијанса, према његовом мишљењу, све то време ангажована на "оспоравању и оштећењу свих могућих националних и државних интереса Србије".

"Ми смо под појачаним притиском НАТО-а. Балкан све више постаје простор који САД мора да обезбеди и очисти од руског утицаја, да би имале леђа ка даљем продору ка Русији, укључујући и војни. Ипак, жеља да се инкорпорира Балкан у евроатланске организације није тако остварљива као што се чини, а такође, Србија у целој својој историји никада није била члан ниједног војног савеза", рекао је Јовановић.

Како сматра, једна од великих заслуга (бившег председника Војислава) Коштунице јесте што је успео да се дефинише Уставом војна неутралност и то је, истиче, основна тачка за Србију за одупирање "непријатним притисцима са запада", као и да тој дефиницији недостаје само "трајна" војна неутралност, да се не би мењала ниједном другом.

"Када бисмо ми нашу војну неутралност прогласили трајном, лакше бисмо могли да се одупиремо наводним пријатељским аргументима да је наша најбоља шанса да уђемо у тај број вазализованих земаља и да даљу своју судбину препустимо другима. Они да нас прихвате као трајно војно неутралне и трајност би умиривала бојазни да бисмо ми могли да се нагнемо на једну страну", сматра Јовановић.

Некадашњи начелник Генералштаба Војске Србије Бранко Крга наглашава да Србија не треба да се боји НАТО пакта, као ни да, "уосталом, Србима као народу није ни својствено да се плаше било кога", да сада, за разлику од 1999. године, очигледно нема никаквих оружаних инцидената који би били повод за неку интервенцију према нашој земљи, али да технички, опасности постоје.

"Чим су толике оружане снаге у окружењу, оне могу потенцијално да угрозе безбедност Србије, али нема индикатора да та непосредна опасаност постоји. Да би се на дужи период избегла опасност од тих снага, треба наставити сарадњу са њима, а потребно је јачати одбрамбене потенцијале, као и обавештајне службе и сматрам да цивилна спољна обавештајна служба у оквиру МСП треба да се успостави поново", рекао је Крга.

Сматра да "наша власт добро штити интересе Србије", да треба јачати потенцијале, сарађивати са НАТО-ом и не водити пропаганду против њих, јер, "њима не би сметало, а имали бисмо проблема".

Историчар и публициста Срђа Трифковић каже да се "не плашимо НАТО-а", али и да би требало трезвено да га узимамо као претњу, јер то је, сматра, "сила која тежи опкољавању", да је заснован на "априори русофобији", што се потврдило, како је рекао, самом чињеницом да је та алијанса опстала након распада СССР, када је престао и разлог за његово постојање.

"Све док се наставља на неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натовског Дамокловог мача над главом. Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак ван НАТО савеза и ван ЕУ представља битан предуслов. Јер, бити ван домашаја Брисела, није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка", сматра Трифковић.

Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе сагласан је да се НАТО-а не треба плашити, али и да је неопходно укалкулисати будућа дешавања око и унутар НАТО-а, јер то је, сматра, ствар и спољне и безбедносне политике земље.

"Све приче о томе су испричане, време је демантовало да би због чланства у НАТО долазили инвеститори, да би био бољи економски развој, то показују и примери из околних земаља, зато се целокупна аргументација свела на кафанске доскочице - боље да будемо за столом, него на менију", рекао је Пророковић.