EKSKLUZIVNO: MITROPOLIT AMFILOHIJE ZA „DAN" O SKANDALOZNIM UVREDAMA NAJBLIŽIH SARADNIKA SRPSKOG PREDSJEDNIKA ALEKSANDRA VUČIĆA NA NJEGOV RAČUN

 

Mitropolit Amfilohije

 

Vradžbine su kad Brnabićku postaviš za premijera

Vučić danas na bezuman način traži rješenje za budućnost Kosova od onih koji su nas bombardovali i prognali narod sa Kosova i Metohije. Oni bi trebalo da se pokaju, a ne da ih slušamo – poručio je mitropolit crnogorsko-primorski Ako je Vučić prvi put u istoriji srpskog naroda postavio jednu takvu osobu za premijera da navodno bude ugled srpskih majki i sestara, to su vradžbine, a ne ono što govori mitropolit još od 1981.godine – istakao je mitropolit Amfilohije

 

Mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je ka­zao je po­vo­dom iz­ja­va srp­skih zva­nič­ni­ka da se on ne ba­vi vradž­bi­na­ma. Pret­hod­no je ge­ne­ral­ni se­kre­tar Pred­sjed­ni­štva Sr­bi­je Ni­ko­la Se­la­ko­vić re­kao da se mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ba­vi vradž­bi­na­ma i ne­čim što ni­je duh pra­vo­sla­vlja.
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je re­kao da se nameće pitanje ko se ba­vi vradž­bi­na­ma – on ili pred­sjed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić.
– Ako je Vu­čić pr­vi put u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da po­sta­vio jed­nu ta­kvu oso­bu za pre­mi­je­ra da na­vod­no bu­de ugled srp­skih maj­ki i se­sta­ra, to su vradž­bi­ne, a ne ono što go­vo­ri mi­tro­po­lit i što je go­vo­rio još od 1981.go­di­ne, ka­da je upu­ćen pr­vi apel, ka­da je spa­lje­na Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja. Taj apel su po­kre­nu­li vla­di­ka da­na­šnji umi­ro­vlje­ni Ata­na­si­je Jev­tić i sa­da­šnji mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je u ono vri­je­me ka­da je na ko­lac na­bi­jen Đor­đi­je Mar­ti­no­vić, ka­da je spa­lje­na Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja i ka­da su si­lo­va­ne mo­na­hi­nje na Ko­so­vu. I ka­da je ubi­jen Mi­lin­čić u Sa­mo­dre­ži, a za­ma­lo i nje­go­va maj­ka. Mu­če­ni­ca i iz­gna­ni­ca sa­da ži­vi u Be­o­gra­du bez hlje­ba. E, to bi tre­ba­lo da po­me­nu i Vu­čić i Se­la­ko­vić – ka­zao je ekskluzivno za „Dan" mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, is­ti­ču­ći da ga ču­di Se­la­ko­vi­će­va iz­ja­va i pri­ča ko­ju je is­pri­čao.
Mi­tro­po­lit je na­gla­sio da su oni još 1981. go­di­ne po­če­li da bra­ne Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju i Ko­so­vo, zbog če­ga su se i ta­da ne­ki lju­ti­li.
– Da su nas on­da po­slu­ša­li, ne bi se do­go­di­lo ono što se do­go­di­lo 1988.go­di­ne i 1989. go­di­ne, to na­si­lje. Pre­ma to­me, ne­ka ta go­spo­da ma­lo sma­nje svo­je pri­če i ne­ka ne tra­že sa­da u ovo vri­je­me od ugled­nih lju­di u Sr­bi­ji ne­ka­kav di­ja­log. Ka­kav di­ja­log? Ako je nje­ga na­rod iza­brao za pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je, on­da je on na se­be pre­u­zeo od­go­vor­nost. Ne mo­že je sa se­be ski­nu­ti i pre­ni­je­ti je na bi­lo ko­ga dru­gog, što on oči­to i po­ku­ša­va – re­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On je na­gla­sio da se ne mo­že tra­ži­ti rje­še­nje za Ko­so­vo od onih ko­ji su nas bom­bar­do­va­li i prog­na­li na­rod sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, jer bi oni tre­ba­lo da se po­ka­ju, a ne da ih slu­ša­mo.
–Vu­čić na je­dan bez­u­man na­čin da­nas tra­ži rje­še­nje za bu­duć­nost Ko­so­va od onih ko­ji su iz­vr­ši­li na­si­lje na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ko­je je go­re i od da­na­šnjeg na­si­lja ta­mo, go­re i od onog za vri­je­me­na sul­ta­na Mu­ra­ta. Ta­kvi ko­ji su bom­bar­do­va­li i prog­na­li na­rod sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, iz­vr­ši­li ta­kve zlo­či­ne, oni bi tre­ba­lo da se po­ka­ju, a ne da ih mi slu­ša­mo – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On sma­tra da to mo­gu da či­ne sa­mo bez­um­ni lju­di.
– Na­dam se da Vu­čić ne spa­da u ta­kve, kao ni oni ko­je je da­nas iza­bra­la Sr­bi­ja i ko­ji su na nje­nom če­lu – is­ta­kao je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski.
On je ob­ja­snio da je 2013. go­di­ne odr­žao ope­lo Ivi­ci Da­či­ću, ko­ji je ta­da bio pred­sjed­nik Vla­de Sr­bi­je, a ne Vu­či­ću.
– I on je sa­da, ka­že, vas­kr­sao. Ja sam mu od­go­vo­rio da će­mo vi­dje­ti. Hva­la Da­či­ću, jer ka­da sam bio u Bu­e­nos Aj­re­su on je do­šao u na­šu sa­bor­nu cr­kvu i ta­mo je bio naš gost – ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On je pri­je ne­ko­li­ko da­na iz­ja­vio da se bo­ji da po­li­ti­ka pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je Alek­san­dra Vu­či­ća vo­di iz­da­ji Sr­bi­je i Ko­so­va.
Na tu iz­ja­vu re­a­go­vao je ge­ne­ral­ni se­kre­tar Pred­sjed­ni­štva Sr­bi­je Ni­ko­la Se­la­ko­vić, tvr­de­ći da mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski go­vo­ri ne­što što ni­ka­ko ne od­ra­ža­va duh srp­skog pra­vo­sla­vlja.
– O iz­ja­va­ma Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća mo­gao bih da go­vo­rim sa­ti­ma. Šta dru­go da oče­ku­je­te od čo­vje­ka ko­ji je Vu­či­ću dva pu­ta dr­žao ope­lo. On se ba­vi vradž­bi­na­ma i ne­čim što ni­je duh pra­vo­sla­vlja – re­kao je Se­la­ko­vić za RTS i do­dao da „srp­ski pred­sjed­nik ne­će vo­di­ti po­li­ti­ku do­dvo­ra­va­nja Ra­do­vi­ću, Gli­go­ri­ju i slič­ni­ma".
Premijer Srbije Ana Brnabić nije se oglašavala povodom mitropolitovih izjava.
Di­rek­tor vla­di­ne kan­ce­la­ri­je za Ko­so­vu i Me­to­hi­ju Mar­ko Đu­rić ka­zao je da je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je odav­no pre­stao da se ba­vi cr­kve­nim pi­ta­nji­ma i da je za­ga­zio „u bla­to srp­ske opo­zi­ci­o­ne po­li­ti­ke".
– Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je ovom iz­ja­vom odr­žao ope­lo svom cr­kve­nom po­zi­vu i svr­stao se u red po­li­ti­ča­ra – na­veo je Đu­rić.
Pot­pred­sjed­ni­ca Vla­de Sr­bi­je Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić iz­ja­vi­la je da mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski ne tre­ba da di­je­li lju­de na pa­tri­o­te i iz­daj­ni­ke, na­vo­de­ći da je Ko­so­vo te­ma oko ko­je tre­ba svi da se oku­pe ka­ko bi se pro­na­šlo naj­bo­lje rje­še­nje. Ona je re­kla da je Vu­čić po­sled­nji čo­vjek u Sr­bi­ji ko­me se mo­že re­ći da ne vo­di ra­či­na o Ko­so­vu i Sr­bi­ma ko­ji ta­mo ži­ve.
– Pred­sjed­nik Vu­čić ima ve­li­ku po­dr­šku gra­đa­na za evrop­sku po­li­ti­ku i po­li­ti­ku mi­ra i re­gi­o­nal­ne sa­rad­nje ko­ju spro­vo­di, i od nje ne­će od­u­sta­ti. Pred­sjed­nik se, ka­ko je već ne­ko­li­ko pu­ta re­kao, ne­će mi­je­ša­ti u cr­kve­ne stva­ri, kao što ni mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ne­će vo­di­ti dr­žav­nu po­li­ti­ku Sr­bi­je – na­ve­la je Mi­haj­lo­vi­će­va.
Mi­ni­star od­bra­ne Alek­san­dar Vu­lin re­kao je da od kle­tvi Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća ni­je­dan Sr­bin na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ni­je oja­čao, „ali je od na­po­ra Alek­san­dra Vu­či­ća ko­sov­ska ne­za­vi­snost po­sta­la mno­go sla­bi­ja".
– Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić je Vu­či­ća i me­ne dva pu­ta ži­ve sa­hra­nio, dr­že­ći nam ope­la i pro­tiv ljud­skih i pro­tiv bož­jih za­ko­na. Ka­da je Ko­so­vo i Me­to­hi­ja za­i­sta bi­lo iz­da­no i na­pu­šte­no, Am­fi­lo­hi­je ni­je sa­hra­nji­vao ži­ve i ni­je ba­cao kle­tve na one ko­ji su za­bra­nji­va­li srp­sko ime u Cr­noj Go­ri i pri­zna­li Ko­so­vo kao ne­za­vi­snu dr­ža­vu, a prav­da­li i hva­li­li NA­TO bom­bar­do­va­nje – na­veo je Vu­lin.
J.ŠĆE­PA­NO­VIĆ
M.VE­ŠO­VIĆ


No­ve iz­mi­šljo­ti­ne Mi­ra­ša De­de­i­ća

Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ka­zao je da Mi­raš De­de­ić iz ta­ko­zva­ne Cr­no­gor­ske pra­vo­slav­ne cr­kve ne go­vo­ri isti­nu ka­da tvr­di da Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva di­je­li mo­šti Sve­tog Va­si­li­ja po Sr­bi­ji i Ar­gen­ti­ni.
– To je jed­na no­tor­na laž. On ko­ji se od­re­kao ći­vo­ta Sve­tog Va­si­li­ja, zbog ko­jeg je uki­nu­ta mo­na­ška ško­la ka­da je on ta­mo bio na­stav­nik i ko­ji sa­da tra­ži da se ru­še cr­kve, da se ski­ne krst sa Sa­hat-ku­le u Pod­go­ri­ci, u Bo­ga oče­vid­no ne vje­ru­je, pa za­to ta­ko i pri­ča. On ne pri­pa­da Pra­vo­slav­noj cr­kvi. Na nje­mu je pro­klet­stvo pa­tri­jar­ha ca­ri­grad­skog, kao i na svim onima ko­ji od nje­ga uzi­ma­ju bla­go­slov i slu­ša­ju nje­go­vu ri­ječ. Na­ža­lost, i nje­go­vi De­de­i­ći u Be­o­gra­du ka­žu da se vi­še ne lju­be u obraz jer im je, ka­ko ka­žu, Mi­raš De­de­ić uzeo isti. To nje­go­vi De­de­i­ći ka­žu. Ne­ka se on pr­vo po­mi­ri sa svo­jim ro­đa­ci­ma i ne­ka se vra­ti svo­jim pre­ci­ma – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On je do­dao da De­de­ić stva­ra la­žnu cr­kvu.
– Od sve­ga je naj­go­re što par­ti­ja ko­ja se od­re­kla Bo­ga, i i da­lje ga se od­ri­če, sta­ri ko­mu­ni­sti i po­seb­no oni neo­ko­mu­ni­sti, stva­ra cr­kvu. A na nje­nom če­lu je onaj ko­ji ob­ma­nju­je jed­nu ma­lu gru­pu Cr­no­go­ra­ca. Te ob­ma­ne su od da­nas do sju­tra, kao i on – po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.


Ka­kve su to ško­le ko­je ubi­ja­ju Bo­ga u dje­ci

Dru­gog dana Bo­ži­ća, u be­sje­di u Ma­na­sti­ru Mo­ra­ča, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je, iz­me­đu osta­log, ka­zao da je kr­šte­nje no­vo ro­đe­nje i da je to pr­va i po­sled­nja za­po­vi­jest Hri­sto­va. Osvr­nuo se i na sta­nje škol­stva i po­stu­pa­nje vla­sti u Cr­noj Go­ri.
– Da­na­šnje sa­bra­nje sa ovo­li­ko dje­ce je znak na­še ob­no­ve. Na­ša sa­da­šnja vlast je neo­ko­mu­ni­stič­ka, a to je ono naj­go­re iz ko­mu­ni­zma, ono što je ko­mu­ni­zam do­ve­lo do pro­pa­sti – bez­bo­žni­štvo i oti­ma­nje od dru­gih. To je ono što je upro­pa­sti­lo ko­mu­ni­zam, a to je ono što je te­melj pro­pa­sti i ovih na­sled­ni­ka da­na­šnjih nji­ho­vih. Ne da­ju da se uve­de vje­ro­na­u­ka u ško­le, a sva­ke dru­ge ga­do­sti mo­gu da se uče u ško­la­ma, ali dje­ca ne mo­gu da uče za­kon bo­ži­ji - ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On se za­pi­tao ka­kva je to Cr­na Go­ra ko­ja je bez ča­snog kr­sta na Lov­će­nu, ko­ja se od­ri­če Ko­so­va i Me­to­hi­je, Peć­ke pa­tri­jar­ši­je i De­ča­na, i ko­ji su to Cr­no­gor­ci.
– To ni­je­su Cr­no­gor­ci kra­lja Ni­ko­le, to su ne­ki no­vo­pe­če­ni Cr­no­gor­ci, ko­ji mi­sle da sa­mo za­to što su se ro­di­li ov­dje i pa­su tra­vu ov­dje da su Cr­no­gor­ci. Pa i vo ko­ji pa­se tra­vu ov­dje je po to­me Cr­no­go­rac, i onaj Sr­bi­ja­nac, i za nje­ga isto va­ži. I za sva­kog čo­vje­ka na ze­mlji. Ko­ja je raz­li­ka iz­me­đu ljud­skog bi­ća i ži­vo­tinj­skog ako čo­vjek u se­bi ne­ma Bo­ga – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On se za­pi­tao i ka­kve su to ško­le ko­je ubi­ja­ju Bo­ga u dje­ci i ko­je ih li­ša­va­ju vječ­ne mla­do­sti. Uka­zao je da sa­da­šnja vlast u Cr­noj Go­ri ne pri­zna­je je­di­no Cr­kvu ko­ja je stvo­ri­la Cr­nu Go­ru.
– Ne sa­mo da ne pri­zna­je Cr­kvu, već iz­mi­šlja ne­ke svo­je sek­te – na­gla­sio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.


Pre­ći pre­ko sta­rih po­dje­la

Mi­ni­star od­bra­ne Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­lin re­kao je da je Alek­san­dar Vu­čić, kao ni­ko pri­je nje­ga, uje­di­nio Sr­be, za­šti­tio Re­pu­bli­ku Srp­sku i pre­šao pre­ko sta­rih po­dje­la.
– Usu­dio se da ka­že da ne­će bi­ti po­no­vlje­ne i ne­ka­žnje­ne „Olu­je", Ja­se­nov­ca i mar­tov­skog po­gro­ma. Na­pa­di zbog ta­kve po­li­ti­ke su sti­za­li i sti­za­će, a isti­na je da je Sr­bi­ja ja­ča ne­go što je bi­la u vri­je­me ba­ca­nja kle­tvi Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća. Osta­je i osta­će – ka­zao je Vu­lin.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Vijest%20dana&clanak=630099&datum=2018-01-09

kossev.info

Mitropolija: Amfilohije rekao istinu koja je razjarila Aleksandra Vučića. Od nje se kao od groma trese politički vrh Srbije

9-11 minutes

---

Mitropolit Amfilohije svojim stavom o odnosu prema Kosovu i Metohiji rekao je istinu koja je razjarila Aleksandra Vučića. Mitropolitova reč od koje se kao od groma trese politički vrh Srbije, nije ni naručena, niti je opoziciona, a ni politikantska, kako neistinito tvrdi Marko Đurić, nego je isključivo pastirska reč egzarha Sveštenog trona Pećkog, poručila je Mitropolija crnogorsko-primorska Srpske pravoslavne crkve. Nova poruka ovog dela srpskog sveštenstva stiže usred lavine reakcija visokih državnih funkcionera, SNS i njihovih partnera u vladi, koja se od jutros, na drugi dan Božića, pokrenula upravo na Amfilohijevu izjavu da se boji da politika srpskog predsednika vodi izdaji Srbije i Kosova i Metohije, te da je cilj unutrašnjeg dijaloga o Kosovu sa intelektualcima namera Vučića da smanji svoju odgovornost. "Medijska hajka na Božić pokazuje da je problem mnogo dublji od jedne mitropolitove izjave. Jer, poznato je da ovakve i slične reakcije samo može da proizvede istina koju je Mitropolit Amfilohije rekao, a nikako neistina," poručuje Mitropolija.  Amfilohijeva "često puta i oštra reč", nije upućena lično ni protiv koga, "nego je isključivo izgovorena za dobro, za očuvanje ne samo Kosova i Metohije, nego i obraza i ugleda onih koji donose sudbonosne odluke u ovom narodu," objašnjeno je iz Crne Gore. Međutim, pitanje Kosova i Metohije, nije ni "srbijansko" ni "beogradskopašalučko", već "svesrpsko", a kako se upravo na primeru "hajke na Mitropolita i bezbožnih uvreda Vučićevih saradnika, posebno Nikole Selakovića" pokušava da prikaže. Poruke juče i danas Zorane Mihajlović su pretnja crkvenom "nepromenljivom, vekovnom, svetosavskom i svetolazarevskom stavu o Kosovu i Metohiji". Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne pripada pravo da vodi državnu politiku, ali joj pripada "neotuđivo pravo da čuva obraz Crkve i dušu ovoga naroda od svakog pokušaja izdaje Kosova i Metohije i čitavog srpskog naroda". Tvrdeći da je "tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji" nepotreban, sa mogućim štetnim posledicama, sa Cetinja se poručuje i: "Nepokolebljivo podržavamo očinsku reč našeg Patrijarha g. Irineja da državnici Srbije ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, a ono što se pokloni nekome je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti." U nastavku objavljujemo izvorno saopštenje Mitropolije:

"Mi, dolje potpisani Arhijerejski protoprezviteri u Mitropoliji Crnogorsko-Primorskoj, javno saopštavamo da, zajedno sa ostalim sveštenstvom i monaštvom, uopšte nismo iznenađeni božićnom medijskom hajkom na Mitropolita Crnogorsko-Primorskog i Egzarha sveštenog trona Pećkog g. Amfilohija. Danas, prvi put na ovakav način, stajemo u zaštitu svog Arhipastira, ali prije svega zbog zaštite svoje Crkve koja je, kroz ličnost Mitropolita g. Amfilohija, bezočno napadnuta od najbližih saradnika predsjednika Srbije Aleksandra Vučića i to Nikole Selakovića, Marka Đurića, Zorane Mihajlović i Aleksandra Vulina.

Nema nikakve potrebe da branimo Mitropolita Amfilohija od najnovijih napada na njega, jer nisu ni prvi, a ni poslednji. Slični napadi su, poznato je, obilježili njegovu trodecenijsku episkopsku i poluvjekovnu svešteničku službu i nikada do sada nismo na ovakav način reagovali. Ovim reagovanjem zapravo želimo da ukažemo da je Mitropolit Amfilohije svojim stavom o odnosu prema Kosovu i Metohiji rekao istinu koja je razjarila Aleksandra Vučića. Sigurni smo da mitropolitova riječ od koje se kao od groma trese politički vrh Srbije nije ni naručena, niti je opoziciona, a ni politikantska, kako neistinito tvrdi Marko Đurić, nego je isključivo pastirska riječ egzarha Sveštenog trona Pećkog.

Mitropolitova riječ je ista i nepromijenjena od kada je na kolac nabijen mučenik Đorđe Martinović iz Gornjeg Livča kod Gnjilana, od kada su silovane monahinje po Kosovu i Metohiji, od kada je ubijen Danilo Milinčić, od paljenja konaka Pećke Patrijaršije na Nedelju Pravoslavlja 1981. godine, od kada je pisan Apel za zaštitu srpskog naroda i njegovih Svetinja na Kosovu i Metohiji 1982. godine, od zločina terorističke OVK i NATO bombardera nad Srbima i drugima sve do danas.

Uopšte ne sporimo pravo saradnicima i glasnogovornicima predsjednika Vučića da kritikuju Mitropolita Amfilohija zbog njegove izjave o odnosu režima u Beogradu prema Kosovu i Metohiji. Međutim, način na koji je to izvedeno i medijska hajka na Božić pokazuju da je problem mnogo dublji od jedne mitropolitove izjave. Jer, poznato je da ovakve i slične reakcije samo može da proizvede istina koju je Mitropolit Amfilohije rekao, a nikako neistina.

Znamo i svjedočimo da mitropolitova, često puta i oštra riječ, nije upućena lično ni protiv koga nego je isključivo izgovorena za dobro, za očuvanje ne samo Kosova i Metohije nego i obraza i ugleda onih koji donose sudbonosne odluke u ovom narodu. Ona nije ni protiv albanskog naroda koji masovno napušta prostor Kosova i Metohije, jer je već godinama žrtva vladavine terorista koji su postali političari.

Da li treba podsećati na ono što se uporno prećutkuje ili falsifikuje, a to su još teže riječi o izdaji koje je Mitropolit Amfilohije uputio i neprestano upućuje Milu Đukanoviću poslije odluke Vlade Crne Gore da prizna tzv. državu Kosovo i da se odrekne izvorne Crne Gore Kralja Nikole i svih crnogorskih žrtava za oslobođenje Metohije od Turaka 1912. godine? Zar upravo Mitropolit Amfilohije, sveštenstvo i vjernici nisu bili podvrgnuti sličnom medijskom kaštigovanju u Podgorici poslije protesta zbog priznanja tzv. Kosova od strane Vlade Crne Gore? Zato nas danas zabrinjava to što su, kako se vidi, i čelnici Srbije krenuli da sprovode dukljansko-montenegrinski pristup Kosovu i Metohiji?

Od hajke na Mitropolita i bezbožnih uvreda Vučićevih saradnika, a posebno Nikole Selakovića, bitnije je što se na ovom primjeru pokazuje intencija da se kosovsko-metohijsko pitanje isključivo predstavi i rešava kao 'srbijansko' ili, zašto ne reći, 'beogradskopašalučko', a ne kao svesrpsko pitanje. Takođe, pokazuje se i da je bila više nego umjesna primjedba Episkopa bačkog g. Irineja o problematičnom pojmovnom određenju 'unutrašnjeg dijaloga'.

Posebno je sporno što se to sveto i svešteno pitanje ove Crkve i njenog naroda obezličava i relativizuje u nekakvom 'unutrašnjem dijalogu', koji je već doživeo katastrofu i neuspjeh. Kakav je to 'unutrašnji dijalog' kao 'najvažniji politički akt predsjednika Srbije od njegovog stupanja na dužnost' kad se svaka riječ koja se ne uklapa u međunarodne obaveze i interese režima u Beogradu žigoše i progoni od strane najbližih saradnika predsjednika Srbije kao inicijatora 'dijaloga'. Nikako ne možemo da shvatimo i prihvatimo tako koncipiran 'unutrašnji dijalog' o Kosovu i Metohiji, koji su odmah svojski pohvalili Edi Rama i Bedžet Pacoli!

Poruku potpredsjednice Vlade Srbije Zorane Mihajlović Mitropolitu Amfilohiju danas, kao i sličnu Patrijarhu Irineju juče, da 'Amfilohije neće voditi državnu politiku' shvatamo i kao prijetnju i sjutrašnju poruku našoj čitavoj Crkvi, kad bude morala da svjedoči svoj jedan, jedini, nepromjenljivi, vjekovni, svetosavski i svetolazarevski stav o Kosovu i Metohiji.

Naravno, ni Mitropolitu Amfilohiju, ni Patrijarhu Irineju, a ni Crkvi ne pripada pravo da vode državnu politiku, ali im pripada neotuđivo pravo da čuvaju obraz Crkve i dušu ovoga naroda od svakog pokušaja izdaje Kosova i Metohije i čitavog srpskog naroda. Mi, naravno, nemamo ambiciju i ne možemo da utičemo na politiku i odluke Aleksandra Vučića, ali imamo pravo da u svojoj Crkvi, kojoj služimo i čiji identitet čuvamo i jedinstvo svjedočimo u Crnoj Gori, slobodno, odgovorno i javno kažemo svoju riječ o Kosovu i Metohiji, posebno kad je Vučić uputio javni poziv da svako iznese svoje razmišljanje o Kosovu Metohiji. Ta riječ neće i ne može biti ugušena, niti će Crkva biti ućutkana bez obzira na sve napade koji dolaze i koji će doći.

Neućutno stojimo na stanovištu da je tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji nepotreban i sa mogućim štetnim posljedicama na koje je sa pastirskom brigom ukazao Mitropolit Amfilohije. Nepokolebivo podržavamo očinsku riječ našeg Patrijarha g. Irineja da državnici Srbije ne smiju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, a ono što se pokloni nekome je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smiju dozvoliti."

ARHIJEREJSKI PROTOPREZVITERI

Cetinjski Obren Jovanović

Podgoričko-kolašinski Velibor Džomić

Podgoričko-danilovgradski Dragan Mitrović

Barski Slobodan Zeković

Budvanski Boris Radović

Bokokotorski Momčilo Krivokapić

Hercegnovski Radomir Nikčević

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala "KoSSev" nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

VESTI

 

Црногорски „задивљујући“ отпор Русији

in4s.net

Црногорски „задивљујући" отпор Русији - ИН4С

Спутњик

3-4 minutes

---

 

Пише: Момир Булатовић

У току су новогодишњи и божићни празници. Једни славе наглашеније, други тише али је празнична атмосфера добрано видљива. Стога и колумну треба посветити лаганијим, забавним темама. По могућности, шаљивим.

Тако се сама по себи наметнула прича о спољној (на „црногорском језику" — вањској) политици актуелне Владе Црне Горе према Русији.

Недавно је америчка амбасадорка у Црној Гори похвалила политику државе у којој службује ријечима: „отпор који Црна Гора пружа Русији задивљује сав свијет". Америчке дипломате су одавно и на свим крајевима планете избориле право да дају свакакве изјаве. Укључујући и овако небулозне. Стога, и ова једва да представља изненађење у свеприсутној (а ничим стварно изазваној) антируској хистерији у Америци и добром дијелу западног свијета.

Ипак, пажње је вриједан изостанак било какве реакције онога што воли да се назива „званична Подгорица". Могли су, на примјер, да оспоре ову оцјену, или да се са њом сложе, па да је „продубе" својим анализима, тражећи допунске похвале. Не, они су одлучили да се примире. Попут пудлице коју је власник помиловао што је залајала на пролазника и која је због тога срећна, а недовољно храбра да даље кидише на њега.

У односима Црне Горе и Русије не ради се само о малој и држави највећој на свијету. Величина је увијек важна, али овдје никада није била пресудна. Током историје Царска Русија је помагала и штитила Црну Гору и најнепосредније је допринијела да се ослободилачка борба „за крст часни и слободу златну" крунише њеним међународним признањем као суверене државе.

Црна Гора, несумњиво, не би ни постојала без заштите, помоћи и подршке Русије. Никада и ни на који начин Русија није наштетила Црној Гори. Упркос томе, тренутно званична Црна Гора увела је санкције Русији, приступила НАТО-у који Русију третира као непријатеља и, коначно, инсценирала некакав „државни удар" који је, како тврде, припреман од стране двојице руских обавјештајаца и уз благослов Кремља.

Умјесто коментара ваља подсјетити на староподгоричку шалу.

На вратима стана се појављује човјек и још са прага пита домаћина:

„Јесте ли Ви човјек који је јуче из набујале ријеке Мораче спасио мог сина?"

Скромно, али са поносом и задовољством, овај одговори: „Да, ја сам тај…"

„А, ђе му је капа?", зајапурио се гост.

А та „капа" може бити оних 125.500 евра које су наводно руски обавјештајци дали за извршење државног удара у Црној Гори. Насилнички преврат је требало да изврше времешни туристи из Србије под командом лидера Демократског фронта, најјаче црногорске опозиционе групације. Моћна и богата Русија је, дакле, за „државни удар" намијенила новца којим се једва може купити луксузан аутомобил.

Супруга донедавног високог функционера Црне Горе, иначе правоснажно осуђеног шефа криминално-пљачкашке групе, већ десетак година на рачуну у швајцарској банци има готово четири милиона долара. Колико ли би се „државних удара" могло извести са толиким новцем?

Или је, можда, то био прави удар на државу Црну Гору коју су њени главари опљачкали и изнијели новац на рачуне страних банака? А, да би се такав новац тамо сачувао, мора се бити против Русије. Макар и овако небулозно.

 

Boško Jakšić: "Što se Srbije tiče, ako će ceo svet da plati, neka platimo i mi"

bktvnews.com

Boško Jakšić za BKTVNews: "Što se Srbije tiče, ako će ceo svet da plati, neka platimo i mi"

10-13 minutes

---

Da li će u ovoj godini doći do raspleta događaja na svetskoj političkoj sceni koji su otpočeli krajem 2017. i kako će se lideri najmoćnijih vojnih i ekonomskih sila obračunati sa pretnjama koje su pred njima?

BKTVNews istražuje: Jerusalim postaje novo žarište na Bliskom istoku?

Godina koju smo ispratili u čitavom svetu ostaće upamćena po velikim promenama na međunarodnoj političkoj sceni, a ponajviše njen kraj. Generalna skupština UN je krajnjim ishodom glasanja proglasila američko priznavanje Jerusalima za prestonicu Izraela – ništavnim. Prvi put u savremenoj istoriji dešava se da se skoro sve države sveta usprotive odluci vodeće svetske sile. Da li nas ovakav ishod uvodi u promenu geopolitičke situacije, promene svetskog poretka ili se ipak radi o neprihvatanju jednog čoveka na mestu šefa Ovalnog kabineta, u intervjuu za BKTVNews govori istaknuti spoljnopolitički komentator Boško Jakšić.

Sudbina je ovoj deci otrgla najvažnije, ali OVO SELO u Srbiji dokaz je da toplinu doma stvaraju DOBRI LJUDI (FOTO)

Da li je zapravo ovo bio udarac za Trampa, kojeg jedva da podržava i američka administracija ili je ipak ovo bilo upućeno Americi? Svet se usprotivio jednoj politici koju vodi Donald Tramp, a ovo je direktan odgovor njemu. Na funkciji predsednika Amerike trenutno je čovek koji je veoma neiskusan po pitanju politike. On misli da spoljnu politiku može da rešava kupoprodajnim ugovorima i kupovinom glasova u UN, odnosno pretnjama, koje je uputio neposredno pred glasanje. Svaka velika zemlja koristi pritisak na druge manje, ali ovako otvorena ucena odavno nije viđena i mislim da je dobro što 128 zemalja nije podleglo pritisku, a među njima su i najveći primaoci američke pomoći. Samo je jedan deo sveta uspeo da uplaši, u šta spadaju zemlje Centralne i Istočne Evropa koje su ostale uzdržane zbog političkog , a ne ekonomskog, straha.

 

Da li je glasanje u UN prvi pokazatelj da Amerika gubi „tron" na svetskoj političkoj sceni, a prevlast zauzima Rusija sa svojim saveznicima?

Svetska geopolitička scena se i te kako promenila. Više nema monopolskog statusa - narušen je oporavkom Rusije i "ulaskom" Kine u svetsku politiku. Ono što je novo je da se Rusija vratila na Bliski istok, od koga je davno bila isterana. Tramp sada pokušava da pokaže svima da može da blokira Rusiju, što realno ne može. Kao što je Rusija svoje baze učvrstila u Siriji, tako se učvrstila i na čitavom Bliskom istoku.

Trampova politika podrške Saudijske Arabije i Izraela je riskantna, jer se Saudisjka Arabija ohrabruje sukobom sa Iranom, a šiitsko-sunitski konflikt posle vekovnog nepoverenja sada može biti vrlo moguć. Mene lično, Trampovi potezi i posledice koje one donose podsećaju na politiku Džordža Buša.

PET DOBRIH VESTI koje očekuju građane Srbije u 2018!

Kakav je Vaš stav po pitanju Jerusalima? Da li se mogu izbeći sukobi mirnim pregovorima?

Jedino rešenje je - dve države i dva glavnna grada, odnosno, zapadni Jerusalim kao glavni grad Izraela i istočni Jerusalim kao glavni grad palestinske države. Tramp podržava politiku judaizacije istočnog Jerusalima, tako da on udaljava dva naroda od mira. Mislim da je izjava palestinskog predsednika Abasa da neće da učestvuje u mirovnom pregovoru više izjava za javnost, jer oni, šta god pričali, ne mogu bez Amerike. Pitanje je da li će se Amerika vratiti podršci i rešenju dve države i dva grada, kako bi se zaustavila judaizacija. Pored toga ostaje još jedan deo starog grada, gde su sve tri religije, a svet se još od 1947. godine drži stava da to treba da bude corpus separatum  - da nadnacionalna teritorija bude otvorena za sve, jer ko god bi uzeo taj jedan kilometar zemlje izazvao bi ogromno nezadovoljstvo. Tamo mira nema dok se ne sredi pitanje Jerusalima, a odluka predsednika Amerike je odmogla  i sada smo dalje od rešenja nego što smo bili pre, a bili smo već daleko.

Kako komentarišete glasanje Srbije u UN koja je stala na stranu velike većine sveta i time se na neki način suprotstavila Trampu, bez obzira na pretnje američkog predsednika. 

Glasali smo kao matica sveta, a ako je Tramp spreman da ratuje sa čitavim svetom, zavodi sankcije, smanjuje pomoć, onda će se pojaviti neko drugi ko će ponuditi pomoć, na primer Rusija ili Kina. Taj vakum če se pokriti, a Amerika može samu sebe izbaciti. Što se Srbije tiče, ako će ceo svet da plati, onda neka platimo i mi. Dobro je što smo ostali dosledni tim principima.

POGLEDAJTE SPORTSKE SNIMKE KOJI SU OBELEŽILI 2017. GODINU U SRBIJI: Borbe na travi, tatamiju i parketu koje su nam donele sreću i tugu (VIDEO)

Putinova kandidatura za predsednika Rusije nikoga nije iznenadila, ali sve ostalale kandidature jesu. Da li predsednik Rusije uopšte ima konkurenciju na ovim izborima? 

Da se niko nije kandidovao onda bi to bila legitimacija diktature. Naravno da je realno da Putina niko ne može da dobije, ali bitno je da opozicija iskoristi priliku da pošalje poruke ruskom narodu, da ima nešto drugo osim Putina. Ako se opozicija povuče, onda upravo ona legalizuje diktaturu i autokratiju. Stvar je jasna, ali to je prilika da vidimo kako će predsednik Rusije reagovati na svoje političke oponente, koliko će pritiskati medije, proteste i sve će to imati nešto svoje.

Kraj rata u Siriji biće zvanično objavljen 2018. Godine u Sočiju, a ko je, prema vašem mišljenju, pobednik ovog rata i kako će izgledati „podela plena" ?

Rusija i Iran su najveći dobitnici, a treći po redu su Turci. Ona su dobili eksklzivno pravo da neutrališu sirijske Kurde, što im je bio glavni motiv, a sada dobijaju pravo da kontrolišu severne granice Sirije. Rusija je dobila time što je zadržala Asada, koji ostaje u fazi tranzicije. Rusko-tursko zbližavanje je izlaz pragmatizma, jer su to zemlje koje su često ratovale, a dok god imaju zajedničke interese to prijateljstvo će trajati. Turska sada kupuje S-400 od Rusa za 2,5 milijarde dolara i to sistem koji ne može da se integriše u vojnu arhitekuru NATO-a.

FUDBALERI I INDIVIDUALCI NA ČELU KOLONE: Sportski uspesi Srba koji su obeležili 2017. godinu (VIDEO)

Kako će njihovo zbližavanje uticati na Balkan, odnosno na odnose Srbije i Bosne?

Sigurno će imati direktne posledice po nas. Među njima nema zvaničnog dogovora, ali oni su sada zajedno, što znači da se ovde neće blokirati njihovi interesi, već će postojati dogovori. Erdogan koristi priliku da sebe prikaže kao vođu islamskog sveta, što Putinu neće smetati ni na Balkanu, jer Turska više ne radi za interese Zapada.

Da li u 2018. godini konačno možemo očekivati da Amerika sedne za pregovarački sto sa Kim Džong Unom i da dođe do bilo kakve saradnje te sve zemlje? 

Ne verujem da će biti rata, ovo su samo ritualne igre. Pretnja svakako postoji, ali sve zavisi od Amerikanaca. Severna Koreja dugo traži bilateralnu normalizaciju sa njima. Svojevremeno je postojao dogovor da SSSR i Kina priznaju Južnu Koreju, a Amerika i Zapad Severnu Koreju i taj dogovor je ispoštovan od strane SSSR i Kine. Međutim, Amerikanci su sve vreme odbijali bilateralni kontakt sa Severnom Korejom, koja, činjenično, sada ima nuklearno oružje. Američke vlasti moraju da progutaju gorku pilulu, saglase se da je Severna Koreja član nuklearnog kluba i otvore direktne pregovore bez uslovljavanja od demilitarizacije. Pjongjang vapi da priča sa Amerikancima i zbog toga se ponaša kao uplakano dete koje privlači pažnju, ali dete koje se igra sa vrlo opasnim igračkama. Ipak, sve manje imam poverenja u Trampov razum, jer se ne bavi politikom onako kako bi trebalo, a pokazao se neko ko nije spreman ni da sasluša drugu stranu.

Nije šala! Deda Mraz svim građanima Srbije podelio po 1000 evra! (VIDEO)

U intervjuu koji ste dali u oktobru rekli ste da je „bilo jasno da  balansiranje Srbije i sedenje na dve stolicene može dugo da izdrži". Koja opcija bi, prema Vašem mišljenju, bila bolja za Srbiju?

Srbija je odabrala put ka Evropskoj uniji i to je glavni strateški pravac. To je odabir na koji nas niko nije terao, ali naravno da je bolje da imamo saradnju na raznim stranama. Ja sam rekao da nam se sužava prostor zbog zaoštravanja Istoka i Zapada. Oni i jedni i drugi hoće da nas svojataju ili bar da nas blokiraju da ne pređemo na drugu stranu. Niko ne zna koliko će to dugo trajati, ali dok traje perspektive nisu baš dobre. To nas dovodi do izbora i nemogućnosti sedenja na dve stolice. Sticajem okolnosti, koje su van naše kontrole, mi smo sebe doveli u situaciju koju nazivam "režim packi". Malo se približimo Istoku dobijemo packu od Zapada, malo se približimo Zapadu dobijamo packu od Istoka. Svakako je onda bolje odabrati jednu stranu, jer će te ona braniti od one druge.

Dečak DOBIO NOVO UVO: SRPSKI LEKARi izveli poduhvat koji se radi u najvećim svetskim centrima

Kakva je budućnost Evropske unije u 2018. godini i da li je uopšte ima i da li će i u kom smeru promeniti svoju politiku?

Ja mislim da će Evropske unije i te kako biti. To je ozbiljan projekat koji ne može tek tako da nestane. Ona mora da se modifikuje i baš će 2018. godina biti prva godina naznaka većih promena u politici, jer EU jeste prošla kroz finansijsku i migrantsku krizu, ali je suočena i sa krizom politike i njenog modela. Sada ima naznaka da shvataju gde i šta moraju da menjaju, iako te promene u prvom vremenu neće biti drastične. Pre svega mislim na obnovu socijaldemokratije, koja je nestala i ubijena još u vreme Blera i Šredera. EU mora u okviru sebe da se izbori, jer ni Rusija, a sada ni Amerika nisu neki ljubitelji ove zajednice.

Uloga Srbije u „takvoj" EU?

Mi smo svesni pozicije i uloge na putu u EU. Male zemlje dobijaju više od EU, nego što daju, ali i to što daju obogaćuje evropsku zajednicu. Ima dovoljno prostora da ostvarimo interese u EU, ali ima i onih drugih koji smatraju da ćemo ostvariti interese udruživanjem sa npr. Kazahstanom. Državni vrh izabrao je strateški put Srbije i sada treba da ga se držimo.

Ona nije dozvolila da je hendikep obeshrabri u životu: "Kolica nisu prepreka, uvek stignem gde hoću"

Svi zanemaruju uticaj Kine, koja je postala jedna od vodećih ekonomija sveta. Da li u 2018. godini možemo očekivati veću ulogu te zemlje po pitanjima od svetskog značaja?

Kina svakako neće ostati po strani, ona je veoma ambiciozna, ali za razliku politike Amerike i Rusije, koje imaju elemente političkog, Kinu ne zanima osvajanje teritorija. Njih samo zanima umnožavanje novca, odnosno novih tržišta. Ono što može da se očekuje je nastavak "pohoda" na Zapad sa većim parama, ali i pokušaj blokiranja Kine od strane njenih velikih konkurenata u EU. Biće sigurno ekonomskih tenzija, ali to ih neće sprečiti da napreduju u Evropi, ali i kod nas u regionu.

Osoba koja će prema Vašem mišljenju obeležiti 2018. godinu?

Definitivno će to biti Tramp i siguran sam da će se njegova kolekcija odluka i izjava proširiti u narednoj godini.

Ljudi pre svega: Podvizima srpskih lekara dive se širom sveta

Izvor: BKTVNews/M.Al-Shukeir

Pratite BKTV News na VIBERU:

 

fakti.org

Трифковић: Ако жели да опстане - Србија мора остати ван домашаја и Европске уније и NATO

8-10 minutes

---

„ТРЕБА ЛИ СРБИЈА ДА СЕ БОЈИ NATO СА КОЈИМ СВЕ ШИРЕ САРАЂУЈЕ" - ТРИБИНА „ГЕОПОЛИТИКЕ" И ПОРТАЛА „ФАКТИ" (3)

 

• Америчка стратегија за Балкан има своје тежиште и упориште у албанској нацији као целини и тежи његовом пресецању од Запада ка Истоку. А континенталистичка, стратегија, она немачка која је са америчком још увек усклађена - види своје упориште у Хрватима
• За глобалне хегемонисте у Вашингтону, за перманентну или „дубоку државу", ствари данас стоје много, много боље него што је изгледало у време Трампове инаугурације. Они су успели да га врло ефектно и ефективно спутају и ограниче у маневарском простору. Чак и да га натерају да постане саучесник у континуитету пројекта глобалне доминације, коме верујем да је био искрено супротстављен
• Има ли ико овде, међу вама, мисли да Србија може ући у ЕУ, а да не призна Косово као суверену и независну државу и да са њим размени амбасадоре? И, као друго - да не уће у NATO?
• Бити ван домашаја Брисела, било као седишта северно-атлантске алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тежих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја - није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка

        ПРВО и основно је да се осврнемо на генезу NATO.

        Формално је настао као одговор на претњу коју је представљао Совјетски Савез позних четрдесетих година. Конкретно: као инструментализација и институционализација Труманове доктрине из 1947. године и одговор на блокаду Берлина 1948-ме.

        Међутим, у дубљем смислу, NATO представља континуитет геостратешке логике једне таласократске силе која тежи опкољавању „срца копна". Ту није ништа ново под „капом небеском".

        Оно што су артикулисали адмирал Мехен и сер Халфорд Мекиндер пре 120 година, има своју логику независно од идеолошког предзнака тог „срца копна" и независно од политике коју водећа сила „срца копна" води.

        Дакле, геополитички условљена русофобија је a priori условљена и са њом треба рачунати. Јер, само се потврдила тиме што је NATO опстао и после распада Совјетског Савеза, када је нестао сензибилни разлог за његово постојање.

        У ширем смислу, та русофобија има две компоненте: геополитичку и културолошку.

        Геополитичка је јасна и има континуитет од Швеђана које је поразио Александар Невски 1240. и Тевтонских витезова, две године касније, па онда Пољака који су у „смутним временима" чак освојили Кремљ, па Наполеонове Гранд Арме 1812. године, па Кримски рат када су се удружили Британци и Французи са Османлијама и тако даље. Да не говоримо о кајзеру који је испровоцирао рат 1914. године, првенствено да би се спречила консолидација и модернизација Русије. И, онда наравно - Барбароса.

        Та логика је заснована на априорној русофобији као својој алфи и омеги.

        Ми не можемо да се умилимо NATO, јер ћемо вазда бити перципирани као мали Руси.

        Америчка таласократска стратегија на овим просторима има своје тежиште и упориште у албанској нацији као целини и тежи пресецању Балкана од Запада ка Истоку. А континенталистичка, која је још увек са њом усклађена - она немачка - види своје упориште у Хрватима.

        Као што знамо, неоосманска Турска види муслимане - све и свуда - као своје главно упориште, а пре свега муслимане у БиХ и тзв. Санџаку, односно Рашкој области (такозване Бошњаке). Они сада интензивно праве од бугарских муслимана Помака нову етничку групу, улажући у њихове џамије и културне центре у Родопима. Тиме се јасно тежи - свесно или несвесно - „зеленој трансверзали".

        Где је ту евроазијски вектор?

        Мени је жао што сад морам да укажем: да ствари стоје много лошије данас - у много чему - него што су стајале пре неколико година.

        Нико није поменуо Украјину. Оно што се десило у Украјини, на Мајдану и потом, за Србију представља тежак ударац. И за Русију, наравно, јер је она тиме изгубила стратешку дубину, изложила своје рањиво југозападно крило - од Ростова на Дону до Волгограда. Правцем источна Украјина-западни Казахстан свега је неких 650 километара.

 

        Тиме што је практично, у географском и геостратешком смислу, удаљен западни руб руског утицаја са реке Буг на Доњецк и Луганск, Србија је дошла у много тежи геополитички положај.

        У ширем смислу, за глобалне хегемонисте у Вашингтону, за перманентну или „дубоку државу", ствари данас стоје много, много боље него што је изгледало у време Трампове инаугурације. Они су успели да га врло ефектно и ефективно спутају и ограниче у маневарском простору. Чак и да га натерају да постане саучесник у континуитету пројекта глобалне доминације, коме верујем да је био искрено супротстављен.

        У својој новој књизи „Континуитет Хладног рата" покушавам да детаљно следим фазе Трамповог припитомљавања од стране естаблишмента, што је доживело свој врхунац са новом стратешком доктрином, у којој се изричито наводе Русија и Кина као амерички супарници који теже да спроведу мере које су супротстављене америчким интересима и америчким вредностима.

        Само четири дана касније је уследила одлука да почне продаја америчког оружја Украјини.

        На ширем глобалном плану, више се не помиње Азија-Пацифик него Индо-Пацифик и немојмо да затварамо очи пред чињеницом да Индија има све ближу сарадњу са САД, иако још купује руско наоружање и ту нема говора о некој формалној алијанси. Али, Трампова визија, која у ствари није његова, већ стратега континуитета америчког хегемонизма, види спутавање Кине кроз два стожера: јапански на северо-истоку и индијски на југо-западу, уз ослонац на Сингапур, Аустралију и Нови Зеланд и наравно свесрдну америчку подршку са друге стране Пацифика.  

        Дакле, спољнополитички и геостратешки вектори уопште нису тако повољни као што би могло да нам изгледа кроз тезу о мултиполаризацији света.

        Она се догађа. Догађа се првенствено јер Кина граби напред. Учешће Русије у глобалној економији, од распада Совјетког Савеза до данас је порасло са 1,6 на 1,8 одсто. То је мизерно. Учешће Кине у глобалној економији скочило је са 6 одсто на 21 одсто. То је импресивно.

        Дакле, у оваквој ситуацији, наравно да се не плашимо NATO. Ми се не плашимо никога. Али, треба да га трезвено узимамо као претњу.

        Видимо да се та претња реализује кроз чињеницу да они у БиХ свесрдно роваре и раде на томе да од Републике Српске остане само празна љуштура, а издајничко понашање Срба у заједничким институцијама у Сарајеву (а користим овај термин врло пажљиво и врло свестан његове тежине) - имам у виду издајничко понашање неких елемената СДС и других представника у заједничким институцијама у Сарајеву - само указује до које су мере они спремни и да одреше кесу да би те своје циљеве постигли.

        Завршио бих кратким цитатом књиге која је данас објављена:

        „Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је, како се чини, недовољна спремност носилаца власти у Србији да те две чињенице трезвено спознају и сходно њима прилагоде своју велику стратегију у складу са државним и националним интересима».

        Дакле, све док се наставља на неупитном европском путу, дотле се нећемо ослободити натовског Дамокловог мача над главом.

        Да ли ико овде, међу вама, мисли да Србија може ући у ЕУ, а да не призна Косово као суверену и независну државу и да са њим размени амбасадоре? И, као друго - да не уће у NATO?

        Само још две завршне реченице.

        Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак не само ван NATO савеза, већ и ван ЕУ, представља битан предуслов. Бити ван домашаја Брисела, било као седишта северно-атлантске алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тежих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја - није само по себи довољна гаранција опстанка Србије, али свакако јесте услов њеног опстанка.

         (излагање др Срђе Трифковића)

 

Unutrašnji dijalog kao potreba da se govori o Kosovu

rtklive.com

Unutrašnji dijalog kao potreba da se govori o Kosovu • RTK

4 minutes

---

Anamari Repić, RTK

Ignorisanje realnosti, status kvo i razgraničenje između Srba i Albanaca su stavovi o pitanju odnosa između Srbije i Kosova koji su dominirali u dosadašnjim raspravama u unutrašnjem dijalogu.

Pokazano je da je dijalog potreban s ciljem da se Srbija približi realnosti i analizira opcije o odnosu prema statusu Kosova. Ovo su samo neki od rezultata prvog monitoringa unutrašnjeg dijaloga.

Predstavljajući rezultate monitoringa dosadašnjeg toka unutrašnjeg dijaloga, direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić, kaže da je bilo više ponuda o rešenju odnosa Srbije i Kosova, da nema saglasnosti o statusu, ali se moglo i videti da političke stranke zloupotrebljavaju pitanje Kosova.

Od opcija za status izneti su, kaže Janjić, predlozi o nepriznanju realnosti, a bilo je i stavova da se održi status kvo do nekog budućeg rešenja.

Treći predlog, o razgraničenju između Srba i Albanaca, prema Janjiću, predstavlja tendenciju oživljanjanja nacionalizma i zloupotrebe Kosova oko podele moći u Srbiji.

"Ta rasprava o toj temi nam kaže da treba da se raspravlja o svim argumentima za i protiv, šta se dobije, šta se iskoristi. Imamo trenutno vrlo negativne tendencije koje se organizuju oko te teme, a one idu u pravcu ponavljanja nečega što smo prošli devedesetih godina", kaže Janjić dodajući da je preporuka i molba svim učesnicima unutrašnjeg dijaloga da izlaze sa što više argumenata, što više sopstvene odgovornosti za ono što govore.

Monitoring je obuhvatio medije, društvene mreže, događaje u vezi unutrašnjeg dijaloga kao i stavove političkih partija. Rezultati su još pokazali da dijalog, i pored različitih stavova, predstavlja potrebu da se govori o Kosovu.

Ističe se da nedostaje argumentovana rasprava o odnosima Srbije i Kosova, a iako je bilo reči o unapređenju položaja srpske zajednice, SPC-a i formiranju ZSO, nije bilo u dovoljnom obimu i kvalitetu.

Dalje, analize društvenih mreža su pokazale da najveći broj građana smatra da je Kosovo prodato, a da je dijalog jedan od načina da se izda Kosovo. Tanja Vehovec iz Centra za nove medije "Liber" kaže da se celokupan diskurs oslanja na simpotmatičnu reakciju da je dijalog postavljen kao izdaja.

"Veoma se naslanja na mitomansko odnošenje prema Kosovu kao kolevki srpstva, kao srcu Srbije, pa samim tim kada građani percipiraju da se taj deo izneverava oni nužno gvore o tome da je to izdaja", izjavila je ona.

"Naravno da je ta izdaja direktno povezana sa etnonacionalizom i nacionalističkim izjavama".

Istraživanje je pokazalo i da se politički i akteri građanskog društva dele po pitanju evropske budućnosti, a da je Kosovo samo instrument.

"Većina ljudi ne govori direktno o Kosovu, nego pitanje Kosova povezuje sa dve stvari ili obračun za vlast i preraspodelu vlasti, ili opredeljivanjem za budućnost, da li ići u Evropsku Uniju ili ne, ili se možda okrenuti ka Rusiji, to je glavna dilema, EU ili Rusija", istakao je Janjić.

Unutrašnji dijalog je pokazao, navodi se u ovom monitoringu, da u Srbiji postoji potreba da se nešto uradi oko Kosova.

Preporuka monitoringa je, kaže Janjić, da se na vreme sagledaju neke tendencije, kako bi se rešavale tokom trajanja dijaloga, i da se ne dozvoli da razlike postanu nepremostive.

Monitoring unutrašnjeg dijaloga je sproveo Forum za etničke odnose uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.

---

 

rs.sputniknews.com

Да би одбранили Стару Србију, сваки Србин на свету морао би да сачува најјаче „оружје"

Sputnik

7-9 minutes

---

Суштина је створити свест о неопходности ћирилице, о неопходности културног идентитета, и у исто време не напустити природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају демократски карактер. У томе је вештина, велика бусања у прса не помажу.

Владика Иринеј Буловић је недавно у Матици српској упутио препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив — Стара Србија и нагласио: „Да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га у прошлости називале наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији".

У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, такође је напоменуо владика Иринеј, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског". Јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке" и шире у Србији 21. века).

Није Санџак него…

Уз пример терминолошке „дилеме" Рашке области и Санџака, поставља се питање могу ли се национални интереси бранити лингвистиком или — и лингвистиком.

Ту, према мишљењу професора на Филолошком факултету Мила Ломпара, треба разликовати историјске од актуелних аспеката.

„Историјски гледано, појам Стара Србија је обухватао територију Косова и Метохије, али је у тај појам улазило рецимо и Скопље, што се данас помало изгубило из вида. Актуелни аспект јесте да је појам Косова и Метохије одомаћен у светској јавности и тешко да би појам Стара Србија тако лако био с једне стране разумљив, с друге стране да би био протумачен са оном добронамерношћу са којом је предлог изнет", напомиње Ломпар.

Рашка област је старији термин од Санџака, па је према професоровом мишљењу природно да се користи термин Рашка област, док као каже, нема осећај да би термин Војводина морао бити Србима туђ. Кад је реч о Косову и Метохији понавља да би тај појам требало задржати, јер је то српски централни појам и врло би тешко било мењати га у неки појам који би у извесном смислу био збуњујући и административан.

© AP Photo/ Mary Altaffer

„Држао бих се Косова и Метохије, наша косовска традиција је ту битна, само што бих увек говорио Косово и Метохија", закључује Ломпар.

Начелно гледано, објашњава Ломпар, ако би се говорило о лингвистичкој одбрани националних интереса, она би свакако требало да обухвати оно што је примарно, а то су статус српског језика и употреба ћирилице.

„То су питања на којима се тестира воља да се лингвистички аспект националног идентитета на известан начин учврсти или одбрани. То значи да би ми требало да инсистирамо на томе да сваки представник српског народа где год он живео говори српским језиком, јер је то лингвистичка чињеница и јер је то културолошка чињеница", истиче Ломпар за Спутњик.

Тестирање политичке воље

Међутим, сугерише тај професор, то је лако рећи, али кад уђе у такозвану операционализацију ствар постаје компликованија и ту се онда тестира политичка воља колико политичари имају свест о културној политици да из ње изведемо свест о одбрани језика унутар једног ширег процеса, јер није смисао промене назива језика у томе да се промени назив језика.

„Смисао је у томе да се денационализује српски народ у Црној Гори, превасходно, где је тај процес сад у јеку, односно у Хрватској, где одавно траје. То је смисао управо лингвистичке промене и то би се мутатис мутандис (уз потребне исправке) могло применити и на Републику Српску, уколико би дошло до унитаризације Босне и Херцеговине", указује Ломпар.

Употреба ћирилице је такође репрезентативна за ту ствар, подвлачи Ломпар, а чији је статус у самој Србији такав да би та питања лингвистичке одбране националног идентитета била први тест за добру вољу да се заступа једна друкчија културна политика.

Сви они који су против овакве употребе ћирилице се, према Ломпаровом резону, ослањају на затечено стање.

„То је слично као и у објашњавању читавог низа проблема од политике до културе, кад ви прогласите затечено стање неком надљудском категоријом која не подлежи никаквој провери. И они у суштини под тим да не треба мењати затечено стање у ствари желе да форсирају латиницу даље на уштрб ћирилице унутар нашег јавног простора. То је основна идеја и она се наравно мимикријски крије под различитим веловима", појашњава Ломпар.

Ако је свеједно, зашто се буне

Кад се каже да је то свеједно онда, додаје он, нема разлога да се неко буни што ћирилица треба да добије други статус него што га сад има, будући да ако је свеједно нека буде ћирилица. Међутим, наводи Ломпар, кад ви то кажете онда видите да баш и није свеједно и да свеједно значи да остане латиница у овој супремативној функцији коју она данас има.

Притом, наравно, Ломпар наглашава, да не залази у област индивидуалних права и да индивидуално гледано свако може да користи писмо које хоће, да се потписује било латиницом било ћирилицом.

© Sputnik/ Радоје Пантовић

„Ако рецимо адресирате писмо ћирилицом и пошаљете га у Хрватску, онда ће вам се вратити, јер хрватска пошта не жели да прочита ћирилично писмо, него вам га враћа. То је искуство које ја имам у некој службеној комуникацији, тако да кад шаљем пошиљке у Хрватску се користим или енглеским или немачким језиком, па тиме показујем свој став према таквој врсти ригидности", даје пример Ломпар.

Културни инжењеринг

У Хрватској, каже тај професор, постоји континуитет између комунистичког и посткомунистичког периода.

„Ви на телевизији Загреб нисте никад могли видети ћирилични титл у време Југославије. Напротив, кад се преносило нешто из Београда, па кад се 1988. или 1989. појавио неки филм са ћириличним титлом, то је изазвало шок и мислим да је тај програм чак и прекинут, сећам се", евоцира Ломпар.

Хрватска кад је реч о латиници нема дисконтинуитет, напомиње Ломпар, а тамо се осамдесетих година ћирилица употребљавала само на гробним натписима, а последње Српско друштво „Просвјета" укинуто је 1980. године, па су Срби распад Југославије у Хрватској дочекали без и једне једине посебне културне и језичке институције.

© AP Photo/ Boris Grdanoski

Кад је реч о Црној Гори, напомиње Ломпар, ту имате класичан пример друштвеног и културног инжењеринга, јер је ћирилица шездесетих и седамдесетих година прошлог века била најзаступљенија, а онда је у композицији црногорског културног идентитета инжењерски постављено латиничење, односно чак промена језика, опет не са циљем да се конституише нека посебност, него да се конституише један идентитет који би био антисрпски и који би као такав утро пут денационализацији Срба.

„Дакле, суштина је у томе да на неки начин постепено створите врсту свести о неопходности ћирилице, свести о неопходности културног идентитета, свести о препознавању тих трагова, и у исто то време да не напустите природне европске стандарде који искључују насиље и који у извесном смислу имају недемократски карактер. У томе је вештина. Иначе, та велика бусања у прса и прокламације неће много помоћи. Потребан је дуготрајан, исцрпан и истрајан рад", категоричан је Ломпар.