ŽIVADIN JOVANOVIĆ: Suverenitet Srbije na KiM potvrdili i NATO i EU!

novosti.rs

ŽIVADIN JOVANOVIĆ ZA „NOVOSTI": Suverenitet Srbije na KiM potvrdili i NATO i EU! | Politika

Dragan Vujičić

6-8 minutes

---

Bivši šef diplomatije: Rezolucija 1244 ima težinu odluka Bečkog i Berlinskog kongresa

REZOLUCIJA 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. konačna je odluka o statusu Kosova, to je sinteza interesa svih zemalja sveta. Do tog rešenja se došlo teškim pregovorima - pod bombama NATO - Srbije, odnosno SRJ, i centara svetske moći. Dogovor je usaglašavan skoro tri meseca, na mnogo nivoa - govori, za "Novosti", Živadin Jovanović, šef diplomatije SRJ od 1998. do 2000. godine, učesnik i "logističar" ovih pregovora.

Iskusni diplomata dodaje da nije čudno što predsednik Rusije Vladimir Putin uporno pominje Rezoluciju 1244 kao osnovu za status Pokrajine, a to ponavljaju i grčki premijer Cipras, španski kralj Filip, austrijski vicepremijer Štrahe i drugi lideri, uključujući kineske, indijske, latinoameričke, afričke...

Jovanović tvrdi da se značaj i težina tog dokumenta mogu porediti sa odlukama Bečkog i Berlinskog kongresa, kojima su u 19. veku uređivani odnosi u Evropi.

- Rezolucija 1244 je simbol odbrane osnovnih principa međunarodnog prava. Rusija, Kina, Indija, Španija - većina sveta - ne brane taj princip samo zbog srpskih, nego i zbog svojih interesa - kaže Jovanović.

*Šta znači to što su razgovori o KiM izmešteni iz UN u Brisel?

ULOGA NEMAČKE * Čini se da od Nemačke najviše zavisi srpski put u EU?
- Tačno. Berlin se na Balkanu, već više decenija, geopolitički utrkuje ne samo sa Rusijom, već i sa najvažnijim saveznikom, SAD. A slabljenje Srba i smanjivanje Srbije je geopolitička linija koja se prepoznaje u nemačkoj geopolitici sve do današnjih dana.

- To je zamka zapadne geopolitike za slabljenja Srba na Balkanu. Rezolucija 1244 je najviši pravno obavezujući dokument, konačna odluka o statusu, a ne papir za modeliranje. Zašto bi neki novi pravni dokument bio bolji, sigurniji i poštovaniji? Zbog jačanja globalne konfrontacije, zbog krize EU, zbog fundamentalnih promena u svetu? I prava Srbije su realnost ako ih se ne odričemo, ako su nam preča od neprava drugih. Kosova i Rezolucije 1244 se ne možemo odreći, sa mimikrijom ili bez nje.

* U međuvremenu, u Briselu su postignuti neki dogovori između Srba i Albanaca...

- Nisam siguran da su to dogovori, više verujem da su to diktati EU. Svejedno, Srbija je promptno izvršila ono što joj je postavljeno, a nijedan "ustupak" Prištine nije zaživeo. Povukli smo tadašnju realnost sa severa Kosova, a zajednicu srpskih opština nismo dobili. Sada se spremaju da traže nove ustupke Srbije da bi ZSO ponovo ušla u neki novi obavezujući dokument. Da smo bili obazriviji, možda danas ne bismo jadikovali što nam Priština ne dostavlja informacije o istrazi ubistva Olivera Ivanovića.

* Pratili ste progovore u Rambujeu, učestvovali u pregovorima u Beogradu?

- U Rambujeu nije bilo pregovora. Delegacije dveju strana za 17 dana boravka pod istim krovom nijednom nisu sele za pregovarački sto. To je bila predstava. Osim srpske delegacije, niko tamo niti je želeo dogovor, niti je radio na dogovoru. Upravo suprotno. Reditelj je želeo predstavu koja će uveriti saveznike i javnost da se sa Srbima ne može drugačije razgovarati nego isključivo oružjem i agresijom. Naša delegacija je prihvatila politički deo teksta s principima Kontakt grupe. Imala je inicijativu, predloge, tražila direktne pregovore.

 

* Ali...

- Predstava je završena kada je, prema scenariju, Kristofer Hil uručio tekstove vojnih poglavlja 5 i 7. U njima se zahtevalo prihvatanje kapitulacije i okupacije cele zemlje. Razume se, srpska strana nije mogla to da prihvati. Nijedna zemlja to ne bi prihvatila.

*Šta je pisalo u vojnom delu?

- Detaljno je razrađen koncept okupacije. NATO trupe bi se rasporedile po teritoriji cele Jugoslavije. One bi uživale diplomatske privilegije bez ikakvih obaveza. Pripadnik NATO ne bi odgovarao za bilo koji prekršaj, štetu ili krivično delo koje napravi. Svaki pripadnik NATO mogao bi da pritvori bilo kojeg našeg građanina bez reči obrazloženja. Imali bi pravo korišćenja celokupnog elektromagnetnog spektra...

* Usledila je agresija, ali i novi pregovori...

- Već početkom aprila, kada je i vrhu NATO postalo jasno da VJ neće pokleknuti, do nas su diplomatskim kanalima počele da pristižu inicijative za pregovore. Ni NATO nije bilo lako. Krajem marta u Beograd je stigao ruski premijer Primakov, pa odleteo u Bon na razgovor sa Šrederom. U aprilu je stigao Černomirdin, kao izaslanik Jeljcina. Do juna, on će još tri puta posetiti Beograd.

* Koja je bila njegova uloga?

- Černomirdin je više prenosio stavove SAD i NATO nego same Rusije i nastojao je da ih prihvati predsednik Milošević. Posle treće runde Černomirdin je otputovao sa predlogom: garantuju se suverenitet i integritet Srbije (SRJ) i međunarodno prisustvo po pozivu naše vlade, pod mandatom UN, iz zemalja koje nisu učestvovale u agresiji (Rusija, Indija i dr.); na KiM ostaju delovi trupa VJ; pravni osnov za sve je poglavlje 6 Povelje UN (mirno rešavanje sporova).

 

* Ipak je ispalo drugačije?

- Konačno, Černomirdin 2. juna dolazi sa Ahtisarijem i mi očekujemo prethodno usaglašene stavove. U dokumentu koji su doneli je ostalo to da je KiM deo Srbije, kao i povratak dogovorenih kontingenata naše vojske i policije, ali je bilo velikih izmena. Najveća je pozivanje na poglavlje 7 (upotreba sile) umesto na dogovoreno poglavlje 6 Povelje. Za stolom u Belom dvoru Milošević je dao nekoliko kraćih komentara ne ulazeći dublje u sadržinu teksta. Pošto sam dobio reč, postavio sam pitanje otkuda u tekstu pozivanje na glavupoglavlje 7 kada je prethodno usaglašeno da to bude poglavlje 6. Očekivao sam objašnjenje Černomirdina. On je ćutao. Ahtisari, do kojeg je sedeo, prebacuje ruku preko ramena Černomirdina i cinično odgovara: "Zato jer smo se moj brat Viktor i ja tako dogovorili."

RUSKA KOMANDA

* Na terenu je, međutim, posle pregovora bilo dosta promena?

- Rusi su obećali da će poslati veliki vojni kontingent na KiM. Amerikanci su ih sabotirali ne dozvoljavajući im da imaju svoju komandu. Rusija je kasnije povukla svoj kontingent "zbog Čečenije", čime je taj teg na tasu kosmetske vage otišao s terena.

 

 

Срби у сукобима народа, идеологија и цивилизација

Срби у сукобима народа, идеологија и цивилизација

https://www.in4s.net/srbi-sukobima-naroda-ideologija-civilizacija/

Trajković: Ko deli Kosovo?

jugpress.com

Trajković: Ko deli Kosovo? - JUGPRESS

Od autora: Jugpress

6-7 minutes

---

GRAČANICA

Srpska političarka sa Kosova Rada Trajković rekla je za JUGpress da je glavni nosilac ideje o podeli Kosova Hašim Tači  I dodala kako "ne misli " da vlasti u Beogradu "nisu u nekom dogovoru sa Tačijem, s obzirom da je Beograd jedan od najčvršćih oslonaca Tačija i njegovog šefa ŠIK-a Kadrija Veseljija".

"Ova struktura, koja je postavljena na Kosovu,  direktno se održala upravo u dogovoru sa  Beogradom i „Srpskom listom", što smo videli I prilikom izbora predsednika Hašima  Tačija , uz pomoć Srba. Za izbor predsednika Skupštine Kosova,  Kadrija Veseljija je presudna uloga bila „Srpske liste", u  izboru Ramuša Haradinaja,  kao premijera, direktna je bila uloga  „Srpske liste"", rekla je Trajković I dodala da je "najveći oslon za stabilnost vlasti Hašima Tačija Beograd .

Ona je dodala I kako "misli" da su oni " u nekom dogovorenom projektu, pored finansijskih aranžmana koji ,najverovatnije, postoje".
Trajković je rekla da Hašim Tači "u kontinuitetu"  već  "osamnaest ili devetnaest godina ima  etnički pristup rešavanju pitanja Kosova".

"MI danas na terenu imamo sistematsko etničko čišćenje Srba a Tačijev projekat I ideje ovih dana dobiju I javni značaj, iz dva vrlo relevantna razloga. Jedan je njegovo ideološko opredeljenje, a drugo način i pokušaj da se odloži početak rada Specijalnog suda i da se on pokaže , kroz destabilizaciju Kosova, kao faktor koji će da kontroliše krizu i da rešava tako veliko pitanje kao što je podela Kosova".

Trajković smatra da je, kada je podela Kosova u pitanju "suština šta o tome misli južno krilo NATO-a, sa tom mogućom destabilizacijom i prekrajanjem granica".

"Najvažnije zapadne zemlje, koje su priznale nezavisnost Kosova, to su učinile u ovim granicama i njihova promena za njih,  suštinski,  znači miniranje priznanja. To onda dovodi u pitanje mnoge stvari. I to pitanje jeste vrlo važno  i odlučujuće za južno krilo NATO-a", smatra Trajković.

Ona smatra da Tači "trenutno, posle afere sa pokušajem ukidanja Specijalnog suda unutar parlamenta, pre toga isto tako sa forsiranjem pitanja Vojske Kosova, stalno dovodi u probleme Skupštinu Kosova u smislu njenog funkcionisanja i ,suštinski, traži odugovlačenje za svoju odgovornost po optužnici Specijalnog suda . A on se, to vrlo pouzdano znam, nalazi na vrhu liste odgovornosti za trgovinu organima, jednog od najbizarnijih zločina u Evropi".

Na pitanje šta  će eventualna podela Kosova , o kojoj uveliko pišu I albanski mediji u Prištini,  konkretno da znači za Srbe koji žive na Kosovu I šta će se dešavata sa Srbima koji žive južno od Ibra a kojih je mnogo više nego na severu Trajković je rekla da " je suštinski za Srbe na prostoru Kosova i Metohije južno i severno od reke Ibra , ovo jedan poguban projekat".

"Moramo da znamo da srpska država već 18- 19 godina od povlačenja sa prostora Kosova i Metohije, nije aktivno učestvovala u normalizaciji života Srba i Albanaca. Dakle, u momentu kada srpska država ne sme i ne može da izazove NATO, da preti niti svojim naoružanjem i nikakvim represivnim metodama, kao što je vojska ili ne znam šta, trebali su da daju šansu normalizaciji života Srba i Albanaca. To podrazumeva proces pomirenja, što , suštinski, podrazumeva da aktivno učestvuje u pružanju šanse takvom projektu na  Kosovu i Metohiji", smatra Trajković.

Po njenim rečima "to podrazumeva ono što radi Srpska crkva"

"Naša crkva na Kosovu I Metohiji, preko svojih narodnih kuhinja,  hrani više stotina najsiromašnijih albanskih porodica. I oni dolazi, ali niko o tome ne piše. Tu se stvaraju povoljni uslovi za približavanje Srba i Albanaca. Sa druge strane više stotina Albanaca sa prostora Kosova i Metohije i u Nišu i u Beogradu idu i zadovoljavaju svoje zdravstvene potrebe što opet govori o uticaju Srbije na Albance i na prostor Kosova i Metohije"", smatra Trajković.

Ona je dodala da bi " bez snažne neprijateljske retorike, bez pretnje nekim velikim naoružanjem, kako nam ministar odbrane dnevno lansira , proces normalizacije i poverenja između Srba i Albanaca na Kosovu bi išao mnogo brže".

" Govore da je sever Kosova spreman za ne znam kakve projekte a znamo da su projekti koji su dogovoreni u Briselu implementirani preko mafijaških struktura", navodi Trajković.

" Nakon ubistva Olivera Ivanovića mi, na žalost, na severu Kosova  nemamo političku strukturu koja može bilo šta od dogovora da tamo inplementira, jer imamo potpuni politički vakuum. Imate „Srpsku listu" koja ustaje i odaje počast OVK borcu koju je osudjen za ratni zločin, kada je umro , a kada je ubijen Oliver Ivanović oni beže, ne izjavljuju saučešće, ne učestvuju u žalosti zbog dogadjaja koji su svi Srbi sa Kosova vrlo teško podneli. Time su i definitivno sebe izbacili kao faktor koji može da predstavlja Srbe", rekla je Trajković koji smatra da je to "u ovim okolnostima, zaista alarmantno".

"Ja mislim da sever Kosova hitno treba da organizuje političko telo od relevantnih ljudi, kao što su Dragiša Milović i Slaviša Ristić,  i da nekako uspostave strukturu koja može da komunicira sa međunarodnom zajednicom", sugeriše Trajković.

"Što se tiče Srba ispod Ibra", dodala je, " mi smo još 1999. i 2000. nalazili modalitete opstanka i dogovora sa Albancima. I u vreme Miloševića, kada nas je država žestoko satanisala, ali mi smo nalazili dogovore koji nisu obavezivali državu, ali jesu nama olakšavali život sa Albancima. Iz tog iskustva,  ja ipak verujem da unutar albanskog naroda postoje ljudi koji su spremni na zajednički život".

Trajković smatra da je "pitanje podele  veliko pitanje i za same Albance".

"Videćemo kako će se i oni izjašnjavati unutar albanskog političkog korpusa", dodal je ona.

 

Британске обавештајне игре на Балкану и Србији?

vidovdan.org

Томислав Kресовић: Британске обавештајне игре на Балкану и Србији?

вид

7-8 minutes

---

Томислав Кресовић

"Мистерија" сусрета Председника Србије и директора МИ6 !?

Британска дипломатија и њена спољна обавештајна служба МИ6 деценијама рад активно на Балкану и у Србији.Створене су мреже утицаја МИ6 у дипломатији балкансих држава у структурама безбеености у моћним НВО и масонским ложама и међу политичарима власти и опозиције.Британска политика је била радикална у распаду бивше Југославије, притиску на Србију ,мере санкција и подршке опозиције против режима Слободана Милошевића и формирања власти и влада ДОС-а. .Британски обавештајни „прсти" умешани су од Македоније ,Kосова,БИХ,Србије .МИ6 у Србији има своје канале дуже од 50 година .Предмет интересовања МИ6 на Балкану и у Србији је однос власти Србије према Kосову ,утицај исламског фактора на Балкану, питање миграната али и деловања против руског утицаја на Балкану и Србији и стање у БИХ и Републици Српској .Британска тајна служба МИ6 је имала и има офанзивну стратегију на Балкану.

МИ6 на „дипломатском" задатку у Србији ?

Kоји су прави разлози да Председник Србије ,а не премијер или директор БИА приме у радну посету директора МИ6 остаје тајна или су неки озбиљни безбедносни и стратешки разлози.Није у обичају да се Председник Србије Александар Вучић састаје се са директором Обавештајнеšтајне службе Велике Британије (Сецрет Интеллигенце Севице – СИС/СИС, МИ6/МИ6) Алексом Јангером с којим је разговарао о сарадњи обавештајних служби двеју земаља.Ови разговори су ретки између шефа државе и шефа једне стране службе ,сем ако се не ради о личним разлозима безбедности Председника Србије или опасности по безбедност Србије.Јангер борави у званичној посети Републици Србији.Посета директора британске службе представља блиску сарадњу и пријатељаство између две државе, закључили су саговорници, а наводи се у саопштењу Прес службе председника Србије."Блиска" сарадња Србије и Ми6 отвара нека озбиљна питања глобалне безбедности Србије.Ни један шеф државе Србије од Милошевића до Николића није примао шефове тајних служби.Да се подсетимо да је Александар Вучић као премијер у пословном разговору примио бившег директора ЦИА генерала Петријуса кој исада држи монопол над кабловском СББ и ИKОМ

МИ6 и Србија након 2000 године ?

Простор Западног Балкана је стратешка раскрсница између Европе и Блиског Истока важна и логично да су присутне све водеће службе. Од Другог светског рата до данас најприсутнија је британска обавештајна служба МИ-6 која је традиционално добро позиционирана на простору Западног Балкана па самим тим и у Србији. Британска МИ6 своје "Језгро" налази у британском министарству спољних послова, а кључни кадрови долазе из британског наследног племства. Запослени службеници раде за плату, док све остале служба награђује, тако што им помаже у каријери, у склапању доброг посла, те им при том помаже у личном богаћењу. Што постану богатији, то лакше долазе до података, па су самим тим и кориснији.Ову констатацију дају познаваоци МИ6 у структурама безбедности Србије.Отварање врата Ми6 И тајних служби Србије било је у време власти ДОС –а И министра полиције Душана Михајловића када је у Србији на специјалном задатку био високо пласирани британски обавештајац шеф за Балкан Моктон којег је разобличио високи функциинер РДБ-БИА Зоран Мијатоивћ.Моктон је онда нестао без трага из Србије али је и даље везан за Србију и Балкан.

Специјалне операције МИ6 према Србији?

Деловање Ми6 у Србији било је и током рата НАТО са Србијом 1999 године..Тада је обавештајац Џон Сојерс за време НАТО бомбардовања Југославије постао утицајни спољнополитички саветник Тонија Блера (претходно је био у амбасади у Вашингтону). Затим је 2001. отишао за амбасадора у Kаиру, а одмах после инвазије на Ирак 2003. постао је специјални британски представник у Багдаду. Изблиза се поново умешао у Балканске и српске интересе када су почели преговори о будућем статусу Kосова под оквиромKонтакт групе, у којој су Американци и Британци водили главну реч. Сер Џон Сојерс тако спада у ред не тако малог броја важних светских играча који су велику и важну каријеру направили и на улози у нашим ратовима (као млад дипломата радио је за Дагласа Херда за време рата у Босни). По томе је сличан Ричарду Холбруку, који је тврдим ставом према Србима у Босни (међу првима је, позивајући се на своје вијетнамско искуство, Kлинтону саветовао да бомбардује).МИ6 радио је и на атентату на Председника Слободана Милошевића. Бивши припадник МИ6 Ричард Томлинсон тврди да је Слободан Милошевиц́ био мета те британске обавештајне службе која је била разрадила посебан план за његову ликвидацију. Према Томлинсоновим тврдњама које су се нашле и у документарном филму „Прљава игра", који говори о мрачном деловању британске обавештајне службе МИ 6, некадашњи председник СРЈ требало је да буде убијен 1993. године на начин да то изгледа као саобрац́ајна несрец́а. Kао место за тај план изабран је тунел у Швајцарској, недалеко од Женеве где је Милошевиц́ требало да учествује у међународној конференцији о бившој Југославији. Своје мреже МИ6 има развијене и на Kосову, Албанији и Србији више од 25 година, а увезана је са политичким и обавештајним структурама у Албанији и кабинету премијера Едија Раме. Део те политике ишао је и преко „саветника" Едија Раме – бившег британског премијер Тонија Блера.Тони Блер и даље има јак утицај у МИ6 И добре односе са врхом власти у Албанији ,Македонији и Србији.На основу сценарија и метода деловања око пропагандне и медијске кампање на Балкану око "Велике Албаније" и одређених информација пријатељских дипломатских и безбедносних служби према Србији, велика је индиција да је своје прсте умешала Британска споља служба безбеднсти МИ6.Преко Албанске тајне службе ШИK (Схëрбими Информатив Kомбëтар-СХИK), кампања „Велике Албаније" се шири на Kосову око екипе Хашима Тачија и његовог некадашњег шефа тајне службе, лидера партије, а садашњег председника парламента Kосова Kадри Весељија, обученог за „специјални рат" рачунајући и психолошке операције. Британска служба МИ6 жели да игра активну улогу на Балкану и да се политика Велике Британије покаже као лидерска, упркос напуштању ЕУ. Британски обавештајци и бивши припадници САС обучавали су „командосе" косовског заштитног корпуса.Постоје индиције да иза опасног инцидента у Поточарима када је безбедносно био угрожен тадашњи премијер Александар Вучић стоји МИ6.Процене И медијске анализе указују да је пензионисани агент британске обавештајне службе МИ6 Џорџ Безбјен преко својих пријатеља у БиХ организовао напад на Вучића у Поточарима, а ослонац је имао у десничарском – екстремистичком крилу партије Бакира Изетбеговића.Британска служба Ми6 имала је своју улогу у хапшењу др Радована Kарађића и генерала Ратка Младића преко својих веза и канала у безбедносном систему Србије.Све ово указује да МИ6 никада није била партнерска И "пријатељски" настројена према Србији, већ је само користила Балкан за своје интересе.
Томислав Kресовић

 

nspm.rs

Смрт и прикљученије или – ко се сећа Оливера још?

Ђорђе Вукадиновић

6-7 minutes

---

 У тренутку док будете читали овај текст биће тачно три недеље од бруталног убиства Оливера Ивановића, које потресло и шокирало Србију. Многима се тада, с правом, учинило како након тога у Србији више ништа неће и не може бити исто – а данас, једва двадесетак дана касније, изгледа као да је је тај гнусни злочин већ прекрио рузмарин и шаш циљаног заборава.     

И даље није јасно ко је убио Оливера Ивановића, односно, ко је наручилац тог убиства. Али неке ствари су ипак познате и морају забринути сваког добронамерног човека, без обзира на то каква су му политичка уверења и симпатије.

Оливер је слутио да му се ради о глави и о томе је у неколико наврата последњих месеци говорио у својим интервјуима – указујући прстом на поједине, неименоване, „криминогене елементе" међу самим Србима на северу Космета. Да ствар буде још непријатнија, свега неколико месеци пре убиства, у јеку предизборне кампање за локалне изборе, Ивановићу је запаљен аутомобил (као и његовом саборцу Драгиши Миловићу), на шта су  његови политички опоненти из „Српске листе" – уместо људском и политичком солидарношћу – реаговали циничним и подсмешљивим изјавама. А кривци за те, као и за низ сличних напада и паљевина последњих година (а нападане су и просторије Покрета Срба са КиМ – „Отаџбина" и кућа народног посланика Славише Ристића) никада нису пронађени. Да јесу – Ивановић би вероватно још увек био жив.

Упркос неким алузијама и двосмисленим твитовима по друштвеним мрежама, српска опозиција се уздржала да директно оптужи власт за убиство Ивановића. И то је у реду. У питању је сувише озбиљна и страшна ствар да би се са таквим оптужбама, уколико нису 100 одсто потврђене, смело играти. Ипак, није пропуштено да се укаже на можда не баш кривицу, али макар индиректну одговорност власти због атмосфере политичког линча и прогона којој је Ивановић био изложен током последње кампање за локалне изборе у Северној Митровици. (И то је такође у реду. Јер разумљив опрез у овако осетљивој ствари не би смео да прелази у кукавичлук, амнестију и квазипатриотску аболицију „наших", уколико су они на овај или онај начин одговорни и упетљани.)

Поменута кампања је, као што рекосмо, била заиста изузетно прљава и Оливер Ивановић је – најблаже речено – имајући на уму све што је током последње две деценије чинио за државу Србију и Србе на северу КиМ, никако није заслужио. Из тога, разуме се, не следи да су Александар Вучић и творци те кампање у Митровици и Београду аутоматски и кривци за његову смрт. Али свакако јесте непријатан шамар – а треба се надати, и поука – свима онима који мисле да је у политици и политичкој кампањи баш све дозвољено. Јер и ако нису директни кривци и извршиоци, нема сумње да су управо Срби, тачније, представници актуелне власти Ивановићу „цртали мету" и стварали атмосферу линча, у којој је свака протува пуцајући у Оливера то себи могла представити скоро као „патриотски" чин.   

С друге стране, не може се аутоматски пребацити Александру Вучићу што је отишао на Космет да умири тамошње Србе и санира евентуалне политичке последице Оливеровог убиства. Али може му се итекако замерити што је, планирано или не (закључно са оним отужним и директно преношеним скупом у Лапљем селу), ова посета претворена у неку врсту политичког слета предизборне манифестације плебисцитарне подршке локалног живља лику и делу председника Србије и СНС-а. Другим речима, пијетет и саучешће због Оливерове смрти одгурнути су у потпуно други план, а у први беспотребно истакнута председникова „храброст" да – наравно, уз претходно одобрење приштинских власти –  на КиМ уопште оде.

Али убедљиво најнеукуснији и најпроблематичнији био је вишедневни дефиле по телевизијама са националном фреквенцијом најразличитијих „стручњака" који као да су били задужени да унапред и по сваку цену одбране актуелну власт од сваке сумње и могуће одговорности за Оливерову смрт. А они најревноснији, са најгледаније комерцијалне телевизије и пар изразито про-режимских таблоида, у томе су ишли тако далеко да је испадало као да је Оливер Ивановић, заправо, убијен само зато да би се „напакостило" Александру Вучићу.

Свашта се у тим целодневним ТВ сеансама могло чути. Оптуживани су Албанци, терористи, Американци, НАТО, па чак и Руси. Сејане су сумње у све и сваког – само се пажљиво пазило да ни сенка сумње не падне на оне који су Оливера, месецима, физички, вербално, лично и политички нападали и шиканирали.   

Заправо, таква дегутантна „одбрана" актуелне власти потенцијално је много гора и сумњивија од најгорих опозиционих оптужби и алузија које су се ту и тамо помаљале и, у суштини, рекао бих да је власти и самом Вучићу више шкодила него користила. Односно, код сваког иоле разумног посматрача – дакле, не говорим о оних милион и по зомбираних или интересно повезаних СНС фанова и верника – морала је да побуди сумњу како ту „нису чиста посла" с обзиром на толики труд да се по сваку цену отклони и сама помисао на Ивановићеве северномитровачке противнике из „Српске листе" и локалних криминалних кругова. 

*** 

Оливер је, макар и постхумно, добио највећу могућу сатисфакцију. Испратила га је цела Митровица и цео политички Београд. То наравно  није и не може бити утеха његовим најмилијим, али може и треба бити опомена свима онима који мисле да се политички спорови могу разрешавати мржњом и насиљем. У политици речи, чак и када се не изговарају сасвим озбиљно, имају врло озбиљне и далекосежне последице. И зато, без обзира на величину политичког улога или „плена", са тешким речима треба бити врло опрезан и уздржан.

И нема те позиције, привилегије или власти, централне или (бео)градске, која би смела бити вредна ризика од крви на рукама. На месец дана од избора за Скупштину града Београда можда на то није згорег подсетити. А дај боже да се то подсећање испостави као сувишно и непотребно. Али, нажалост – слушајући шта из се из СНС-а и уста Александра Вучића сваки дан чује на рачун опозиције и тренутно главних политичких противника – све ми се чини и све указује да то подсећање неће бити сувишно, а ни упозорење послушано.  

 

in4s.net

Мило Ломпар: Апел показао да није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

ИН4С

12-15 minutes

---

Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ…

Апел о коме вечерас говоримо показао је да у нашој стварности постоји више подручја која дотиче питање Косова и Метохије. Оно се, с једне стране, појављује као државно питање. Хоће ли једна држава да пристане да озваничи престанак свог постојања на делу своје територије. То је далекосежно питање јер уколико престане да постоји на једном делу своје територије држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије.

То што је теоријски тако у нашем искуству је и практично потврђено. Оног тренутка кад је Социјалистичка Федеративна Република Југославија престала да постоји у Словенији она је почињала да престаје да постоји и на другим деловима своје територије.

Поново се показало, с друге стране, да је питање Косова и Метохије питање власти. Свака власт у извесној мери то питање поставља у вези са својим опстанком. Било је различитих власти и оне су у много чему давале ваљаних повода да буду критиковане. И њихов однос према Косову и Метохији је увек имао једну инструменталну димензију, али – и то је оно што далекосежно забрињава – као да је овде по први пут реч о једној власти која привилегује инструменталну димензију Косова и Метохије.

Тако је власт до 2000. године користила Косово и Метохију у пропагандне сврхе, као и за добијање неких избора, јер је злоупотребљавала изборне спискове са те територије. Но, околност да су Албанци – дуго вођени стратегијом пасивног отпора – одбијали да учествују у изборима, на чији би исход могли битно утицати, непорецив је доказ да је њихов циљ увек био везан за самосталну државу, а не за побољшавање услова живота и људска права. Отуд је у одсудном тренутку тадашња власт с разлогом одбила да Косово и Метохију одвоји од државноправног система Србије: због тога је дошло до бесправног НАТО-бомбардовања наше земље и окупације Косова и Метохије трупама НАТО-пакта.

После 2000. године, влада Војислава Коштунице је заобилазним и кривудавим путањама вратила питање Косова и Метохије у жижу јавне пажње, у извесном смислу га је поново учинила еминентно политичким питањем. Учинивши га важним делом јавне свести, она је могла да повуче један важан потез у тренутку када је претило да Савет безбедности призна независну државу Косово. Тада је упутила молбу руском председнику Путину да Русија стави вето на такву одлуку. То је први пут од 1914. године да је једна српска Влада тако нешто тражила од Русије, чија је спремност да стави вето спречила да се питање Косова и Метохије уопште изнесе на седницу Савета безбедности.

Она је – што не значи да је ослобођена критике, као и све друге владе, за многе своје одлуке – у овој ствари ризиковала сопствено постојање: због чега је и оборена са власти 2008. године. Али, захваљујући том дубоком засаду у јавној свести ни потоња влада дуго није била спремна да иде даље у траженом правцу, већ је требало да прође две године да би она учинила једну велику грешку: повлачење резолуције која је по свему судећи требало да буде усвојена у Генералној скупштини Уједињених нација. Та резолуција би представљала велики ударац настојању да се Косово и Метохија промовишу као независна држава у међународном простору. Одлука да се преговарачки процес измести из Уједињених нација и стави у окриље Европске уније, свакако погубна, била је логично остварење основне политичке формуле те владе: ЕУ нема алтернативу.

Но, премда је Влада до 2012. године утрла пут нашег политичког кретања, ипак је влада после 2012. године одлучно убрзала само кретање и дала му сасвим злокобан садржај. То је постигнуто пропагандном матрицом по којој се питање Косова и Метохије инструментализује тако што се оно деполитизује. Дакле: једно еминентно политичко питање претвара се у неполитичко. Како се то постиже? Тако што се говори о томе да је неопходно да се то питање реши да би се побољшао животни стандард, да би се бруто друштвени производ увећао, да би се исељавање из Србије смањило и да бисмо сви ми боље живели. То је облик деполитизације, јер се једно политичко и државно питање претвара у једно сасвим друкчије питање.

Зар се није говорило да је потребно само да режим који је био на власти до 2000. године падне, па ће доћи до демократског и привредног опоравка? Зар није испоручивање генерала Хашком трибуналу пратила таква пропаганда? Зар није одвајање Црне Горе од Србије везивано за привредни и државни просперитет? Све се то показало као лаж. Зашто би сада било друкчије?

Сам маневар је згодан зато што он мобилише емотивну страну слушалаца, па их на известан начин усмерава у жељеном правцу. Он је, у исто време, неопходан за ову власт превасходно зато што је ово врло специфична врста власти коју најбоље изражава постмодерни термин „симулакрум". „Симулакрум" означава спајање две различите тежње ове власти – она би да буде у исто време патриотска и издајничка.

То је „дивно", али није могуће у нормалним околностима. Да би постало могуће публика мора да полуди; да би публика полудела телевизија мора да ради; да би телевизија радила неко то мора да плаћа. (Аплауз.) Тако тај механизам постепеног слуђивања људи подразумева главне глумце који се троше вишесатним наступима у оквиру само једне недеље. То изазива високе напоре и изазива високу нервозу код њих која онда добија своје агресивне облике у прозивању појединаца који су овај Апел потписали.

Да ли ова земља тврди за себе да је демократска, да ли ова власт за себе тврди – поред тога што је „најбоља" што се „подразумева" – да је у исто време демократска? Ако је тако, онда је дозвољено да ми који мислимо да је она издајничка – то и кажемо. То није тако ни страшно ни увредљиво, а најмање имају право да се вређају они који су нас осамнаест година частили речима „издајници" не бирајући прилику и место. Па сада нека слушају ту реч осамнаест година, можда им нешто у међувремену постане јасно. (Аплауз)

У сваком случају, ми смо овим Апелом видели, дакле, да имамо посла са једном влашћу која жели да оствари један легендарни или стварни запис о средњовековном турском освајању Босне који је гласио „и Босна шаптом паде". Циљ је да се Косово и Метохија шаптом препусте. То је оно што је овај Апел показао – да није могуће.

Једноставно речено, косовска традиција српске политике је њена константа. Читав 19. век, од кад постоји нововековна српска држава и од кад постоји нововековна српска политика, косовска традиција постоји у размишљањима, у говорима, у идејама, у садржају. И није могуће ту традицију на тај начин учинити невидљивом.

То је, међутим, могуће, у ситуацији када ми имамо посла са једном врло специфичном позицијом власти, јер она на известан начин спроводи политику која је против интимног уверења великог дела њених гласача. У томе је снага симулакрума. Снага симулакрума је у томе да вас наведе да поступате супротно вашим уверењима. То је један механизам у којем се непрекидно сели тежиште, па се у једном случаја нападају странке због њиховог непатриотизма а у другом случају се нападају странке због њиховог патриотизма.

Значи, непрекидно се мења тежиште, да бисмо ми дошли у позицију да на неки начин не приметимо главну одлуку. А главна одлука је доста јасна – ево јуче је председник Републике њу наговестио – то је да се потпише правно обавезујући споразум који ће обезбедити међународну столицу у Уједињеним нацијама Косову и Метохији. То је суштина. Да ли ће се он звати међународни споразум, да ли ће се он звати правно обавезујући или нешто треће, суштина је да се питање Косова и Метохије преведе у стално чланство у УН.

И остаје нам трећи аспект косовско-метохијског питања о ком би овде говорио. То је културни аспект. Што се мене тиче пресудан – јер из њега су изведени и политички и државноправни аспект. Није косовско питање из политичке и државне сфере постало културно него је из културне сфере, развојем средњовековне културне традиције у нововековним околностима када се конституишу нововековне државе, постало државно и политичко.

Уколико дође до сталног чланства Косова и Метохије у УН природна последица ће бити оно што је предмет већ деценијског настојања: то је да се Грачаница и Дечани у Унеску изведу из државноправног оквира Србије. То је далекосежна одлука. Та одлука подразумева наредни корак који значи дезинтеграцију или покушај дезинтеграције Српске православне цркве. Ја не говорим о нечему што би се догодило сутра, него о нечему на чему би се радило педесет година. Врло прецизно би се почела заступати теорија да су косовско-метохијски манастири у ствари средњовековни манастири православних хришћана који заправо и нису били Срби. То није машта, то се догодило и догађа у Хрватској, већ пуних сто година. То су процеси денационализације коју познаје читав свет, уколико човек жели да се о томе обавести на све четири стране света. Било где. Имамо то везано и за Македонију: ви сте видели да је недавно Бугарска православна црква преузела на себе да заступа непризнату Македонску православну цркву у православном свету. Значи Бугарска православна црква преузима интересе бугарске политике у тренутку када јој се чини да је то важно.

Зашто је то важно? Зато што косовска традиција представља сржно место и наше црквене, и наше државне, и наше културне традиције. Без тога је та традиција незамислива. Уколико бисмо се ми сложили са тим, ми бисмо се, дакле, сложили са нечим што представља радикалну редефиницију укупног постојања српског народа у јако дугом периоду.

Ми смо сматрали да није исправно тако поступити. Сматрали смо, као што је Ковић лепо рекао, да постоје међународне околности које иду у корист одупирању и отпору. Ми сматрамо да би се требало одупрети и ако би такве околности биле слабије. Али, чињеница да данас Шпанија одлучније јавно брани положај Косова и Метохије у Србији од Србије је дубоко забрињавајућа. (Аплауз) То је само зато што ова власт – једноставно речено – не жели да политику одупирања – која може имати различите облике и садржаје – преведе у стварност, већ настоји да је онемогући у многом погледу.

Ви сте имали – и тиме ћу завршити – пре неки дан очигледну наставу у Уједињеним нацијама: када је била изложба о Јасеновцу. Ви сте видели, после седамдесет година, колико је реакције изазвало појављивање историјских чињеница на важном међународном месту. Можете замислити колико би било данас друкчије да је 1948. а не 2018, или 1958, таква изложба одржана на таквом месту – када је сав свет говорио о холокаусту и о геноциду. Толико кошта комунизам и толико кошта Југославија: они су пресудили о таквом заборављању.

А опет 2018. године, ви имате хрватски одијум према Србији и у исто време застрашујућу немоћ хрватске политике зато што је по први пут на великој адреси света показана истина о геноциду над српским народом у НДХ.

Зашто је овај пример битан? Он има једну шаљиву и једну озбиљну страну. Шаљиво је да је наш министар спољних послова жустро бранио право наше изложбе, што је у реду, а да у исто време он нама овде пева „друже Тито, љубичице бела". То не може. Не може и друг Тито и изложба о Јасеновцу, јер због друга Тита сазнања о Јасеновцу касне седамдесет година. Једноставно речено, мора се одвојити. (Аплауз.)

То је оно што је шаљиво. Оно што је озбиљно јесте да ако ми 2018. године пристанемо на ово што се од нас тражи у вези са Косовом и Метохијом за шездесет година то питање неће – ни као културно – постојати у светској јавној свести. То је кључно. И ми не смемо да из онога што смо погрешили не извучемо никакав закључак.

Постоји међународно право, али оно што је овде кључно јесте да постоје грађани и да треба да постоје људи који су свесни да косовско-метохијско питање јесте пресудно питање не само за неки апстрактан него и за неки сасвим конкретан живот. Хвала. (Аплауз.)

(Портал „Стање ствари" објавио је ово ауторизовано излагање професора Филолошког факултета у Београду Мила Ломпара са трибине посвећене Апелу за одбрану Косова и Метохије уз минималне промене и уредничке интервенције. На трибини у сали београдске општине Стари Град, поред професора Ломпара, говорили су професор Милош Ковић, доцент Милош Јовановић и режисер Данило Бећковић.)

 

Radosavljević: Šta se desi kad nametnete volju narodu

kossev.info

Radosavljević o događajima u protekloj nedelji: Šta se desi kad nametnete volju narodu

5-6 minutes

---

Subota 03. februar 2018, 11:25

Izvor: KoSSev/RTV Mir

Postavi komentar ( 2 )

Nedelju za nama obeležilo je više napisa u medijima o istrazi ubistva Olivera Ivanovića o kojoj se za sada u javnosti ne saopštavaju konkretne informacije. Lider SDP-a ubijen je 16. januara pred prostorijama svoje građanske inicijative u Kosovskoj Mitrovici. Krajem nedelje kamere su zabeležile trenutak kada poslanici Srpske liste odaju poštu u kosovskoj skupštini jedinom pripadniku OVK-a koji je osuđen za ratni zločin u Hagu, Hajredinu Baljaju, što je privuklo veliku pažnju javnosti. Oni tvrde da su bili "žrtve neviđene političke podvale". Ova dva događaja komentariše Nenad Radosavljević.

O "sramoti" liste Srpska

Lista Srpska u kosovskom parlamentu je napustila zasedanje pošto su sa zakašnjenjem shvatili da su odali poštu, zajedno sa poslanicima Albancima, preminulom haškom osuđeniku i ratnom zločincu. Ne postoji niko ko to ne bi uradio, znajući kakva bi reakcija naroda bila da su tamo ostali. Meni se pre svega posle tog događaja i analize detalja nameću dva zaključka.

Prvi je taj da su već na prvom koraku u iole ozbiljnije problematičnoj situaciji - nametnuti i postavljeni predstavnici srpskog naroda sa Kosova, bez intelektualnog i iskustvenog kapaciteta - poklekli, posustali i nisu se snašli. E to je posledica nametanja volje narodu da glasa - ne birajući, nego slepo sledeći naredbe, uputstva i direktive onih koji posledice neznanja 'uguranih' u poslaničke klupe neće osećati na svojoj koži, ušuškani u sigurnom Beogradu.

Drugi je da je razočaravajuća istina da se među svim ostalim poslanicima, Albancima, nije pojavio niko ko bi reagovao na način da zaista nije primereno odavati poštu nekom ko je ratni zločinac i ko je zbog svog delovanja i počinjenih ubistava osuđen u Hagu. To, na žalost, svih dobromislećih i razumnih ljudi jeste pokazatelj nezrelosti jednog društva i nesavršenosti uspostavljanja sistema vrednosti pod kontrolom međunarodnih organizacija i predstavnika.

O najavama izveštaja povodom istrage o ubistvu Olivera Ivanovića

Ne očekujem nikakve rezultate istrage koja se iz Prištine vodi u slučaju ubistva Olivera Ivanovića; niti u pogledu izvršioca, niti u pogledu motiva. Verujem da će se rezultati svesti na politički trik i pokušaj skretanja pažnje u sasvim drugom - mafijaško-kriminalnom smeru, kao što se u najavi izveštaja od strane Tačija već naslućuje.

Rezultate ne očekujem pre svega zato što smatram da su institucije koje istragu sprovode nesavršene i nedorasle zadatku. Institucije tužilaštva koje postoje tek desetak godina nemaju kapacitet da istragu sprovedu objektivno i stručno.

Drugo, još važnije, Priština ne boravi na Severu Kosova i to svi znaju. To bi otprilike bilo kao da neko iz Srbije ode da vrši istragu u Bugarskoj. Prištinskoj vlasti je samo imperativ da sprovodi istragu kako bi stvorila privid kako upravlja na celoj zamišljenoj teritoriji, zbog svog javnog mnjenja i zbog dela sveta kog još uvek interesuje Kosovo kao nezavisna država. Jasno je da na Severu policija funkcioniše po principu horizontalne hijerarhije u vezi sa Prištinom, ali po vertikali, kao što smo se zalagali preporukama briselskih razgovora i kao što će uvek biti - jedino Beogradu. Jasno je da su i lokalne samouprave, a one su vlast, po sličnom principu izabrane po zakonima Kosova, ali će u hijerarhiji i po principu odgovornosti biti uvek vezane za Beograd. Ne postoji administrativna procedura koja će to preokrenuti i koja će Srbe naterati da ne budu vezani za Srbiju.

Treće - na terenu Severa postoje regularni predstavnici vlasti i vladajuće SNS stranke iz Srbije kroz Kancelariju za KiM i van nje, koji su pomenuti kao čuvari sistema i izaslanici - u intervjuu Mariću, predsednika Aleksandra Vučića. Stoga je jasno da stvari na Severu Kosova može da kontroliše jedino Beograd, te stoga, ako to već nije učinio da do ubistva Olivera i ne dođe, bar može, jer ima uslove i kapacitet - da istragu sprovede.   

VESTI