Miodrag Zarković - Vučić može samo da se nada da prođe kao Đurić

 

Вучић може само да се нада да прође као Ђурић

 03/27/2018 22:28 Став

Чим се огласила сирена, народ северне Косовске Митровице истрчао је на улице. Навика је чудо. Кад су се окупили и зачуђено увидели да се ништа не дешава на чувеном мосту, преко кога је, у неким мање издајничким временима, опасност увек и стизала, почели су да се распитују шта се дешава и због чега је подигнута узбуна. "Ухапшен Марко Ђурић", одговарали су им упућенији. "Е па, онда ништа", узвраћали су Митровчани, окретали се назад и враћали својој свакодневици.

 

Пише: Миодраг Зарковић

Много самих Митровчана, па и преко друштвених мрежа, сведочи о управо оваквој реакцији тамошњег света на вест да је Ђурић ухапшен. Само, да не буде забуне: нису људи тако реаговали зато што су сместа прозрели да се ради о највероватније унапред договореној фарси, у којој нису желели да учествују. Не, него су заиста у првом тренутку поверовали да је Марко Ђурић истински ухапшен.

А ипак су се окренули и вратили кућама.

То значи да Марко Ђурић треба да буде срећан што су га "хапсили" баш шиптарски специјалци, који су га, наравно, убрзо и пустили на слободу. Да је, уместо Шиптарима, шака допао том народу из северне Косовске Митровице, не би га после оплакивао Александар Вучић, него свештеник.

Свестан је Ђурић тога. Зато је на северу КиМ увек боравио у пратњи бројног обезбеђења. Како је ово његово "хапшење" показало, сврха тог обезбеђења никада и није била да Ђурића брани од Шиптара. Него од тамошњих Срба.

Немају Шиптари никаквих разлога да буду незадовољни Марком Ђурићем. Србима се, међутим, он силно замерио, јер је беспоговорно спроводио Бриселски споразум, који је, од како је потписан априла 2013. године, у темељу разорио сваки облик српске државности на северу окупиране покрајине.

А ко је уговорио и одобрио дотични споразум?

То је урадила једна госпођа сумњивог морала по имену "судбина", ако је веровати Драгомиру Анђелковићу, београдском историчару и политичком аналитичару, који у чланку " Крај бриселског процеса или слободе севера Косова?", објављеном на његовом сајту "Видовдан", оцењује да је сада "нужно поништити Бриселски споразум и убрзано враћати стање на пре 2013."

Анђелковић описује поразно безбедносно стање на северу Косова и Метохије и подсећа на то да је све било другачије пре Бриселског споразума. Јер заиста, све до 2013. године, шиптарске оружане снаге и њихови "званичници" нису имали ама баш никакав приступ северу покрајине.

Један једини пут је неко у име "званичне" Приштине, Бајрам Реџепи, крочио у северну Косовску Митровицу пре неких петнаестак година, и то на преговоре по позиву КФОР-а. Када су Митровчани сазнали да је Реџепи у њиховом граду, истог часа су се дигли на оружје и изашли на улице у потрази за њим. Избили су целодневни нереди, превртани су и паљени џипови КФОР-а (који је чак и хеликоптер подизао у ваздух не би ли умирио Митровчане), а Реџепи је једва спасао живу главу кришом бежећи, заједно са једнако успаниченим обезбеђењем, назад у јужни, шиптарски део града.

Јавност у остатку Србије слабо је обавештена о овом и сличним догађајима. Не помиње га ни Анђелковић, мада би тај пример најбоље осликао закључак његовог чланка. Можда и не зна за то дешавање. Али добро, барем зна да су четири северне општине КиМ пре 2013. године биле озбиљно брањене, како званичним, тако и полузваничним и сасвим незваничним снагама. И да Шиптари никако нису могли да савладају ту брану. А да је данас све супротно:

"Да би српска одбрана била елиминисана Албанци су морали да отпочну нови рат, а на то нису били спремни, сада им је била довољна мања полицијска акција да готово окупирају цело северно Косово", исправно пореди Анђелковић стања пре и после 2013. године.

Када је, међутим, реч о томе ко је допринео таквом, кобном обрту у окупираној покрајини – е, ту Анђелковић остаје некако недоречен. Што чуди, с обзиром на то да он први не воли јалово наклапање ради самог наклапања:

"Кукање над `судбином`, које је сада код нас у току, ништа не значи ако се нешто не предузме да се она промени!" Том реченицом је закључио чланак. Баш тако, са ускличником на крају.

Да је под "судбином" мислио на Александра Вучића, та би реченица још и имала неког смисла. Али, пошто Вучић још није изабран на положај судбине (иначе би биле уприличене барем четири свечане инаугурације), не може се наслутити коме је "нејалови" Анђелковић упутио свој предлог да се поништи Бриселски споразум.

Али се зато зна ко је пре пет година Вучића саветовао да Бриселски споразум прихвати: Драгомир Анђелковић, заједно са Бранком Радуном, још једним политичким аналитичарем често присутним у српској јавности, и то увек на задатку посредног или непосредног правдања Александра Вучића.

Баш у то доба, Вучић је – тада у својству првог потпредседника Владе Србије – са њима двојицом одржавао редовно саветовање једном недељно. Тако се говоркало по београдској политичкој чаршији. Извор су били блиски пријатељи Анђелковића и Радуна. Па ако су они лагали чаршију, онда и чаршија лаже нас.

У сваком случају, опште је познато да је Анђелковић био ватрени заговорник Бриселског споразума. Толико да је противнике споразума оптуживао да шурују са ни мање ни више него Хашимом Тачијем! Дословце то је, у најсрамотнијим изјавама које је икада дао, говорио за "Информер", "Курир" и друга Вучићу наклоњена гласила у више наврата, у новембру 2013. У том контексту помињао је поименце и тадашње предводнике косметских Срба, на пример Марка Јакшића, кога је режим оптуживао – без иједног јединог доказа – да у дослуху са Змијом Тачијем саботира Бриселски споразум.

Данас Анђелковић прича сасвим супротно и противи се Бриселском споразуму. Али не помиње имена. Већ само "судбине".

Ево зато једног имена које ће Анђелковићу можда отворити очи: Игор Плотницки.

Плотницки је био председник Луганске Народне Републике, која је заједно са Доњецком устала на оружје не би ли се одбранила од фашистичких снага кијевске хунте. Када је његово деловање почело да угрожава саму Републику, Плотницки је, новембра прошле године, у једном од најтиших преврата свих времена елегантно уклоњен са власти. Све је прошло глатко између осталог и због тога што је сам Плотницки, суочен са својим огрешењима, разумно схватио да је и по њега и по младу државу боље да се не опире. Луганск од тада има далеко мање неспоразума са Доњецком, а њихова заједничка одбрана од украјинских фашиста делује чвршће и одлучније.

Не знам да ли Анђелковић, са или без Радуна, још увек залази на Вучићев монти-пајтоновски двор. Ако залази, онда би, искупљења ради, могао да посаветује врлог нам председника да се најзад суочи са својим огрешењима о Устав, законе и интересе Србије, те да се угледа на Плотницког и мање-више добровољно повуче, такође без много буке. Муку око КиМ могао би, у том сценарију, да препусти онима који су се тим питањем и бавили пре њега, и то далеко успешније од њега – руководиоцима који су до 2013. године управљали севером покрајине, у својству локалне самоуправе изабране у складу са законима и Уставом Србије: Раденку Недељковићу, Славиши Ристићу, Драгиши Миловићу, поменутом Јакшићу и другима. Они ће, далеко брже и делотворније него Вучић, умети да пониште Бриселски споразум и стање на северу КиМ врате на оно од пре Вучићеве велеиздаје.

Ако се Вучић оглуши о савет, Анђелковић би, вођен својом мудрошћу да пука кукњава над судбином ништа не помаже, морао да предузме и одлучније кораке не би ли Вучића приморао на такву одлуку. Ако ништа друго, Анђелковић бар има приступ Вучићу, за разлику од огромне већине Срба од које се Вучић, баш као и Ђурић, крије иза непрегледног обезбеђења.

У супротном, и Вучић и Анђелковић могу да се надају једино томе да поменута госпођа судбина буде и њима наклоњена колико и Марку Ђурићу. Па да их, кад им једног дана буде одузета слобода, везане спроводе Тачијеви специјалци. Јер ако то буду радили Срби, неће се све завршити на сликању у "марици".

http://www.pravda.rs/2018/03/27/vucic-moze-samo-da-se-nada-da-prodje-kao-djuric/

Драматичан догађај у Северној Митровици – само епизода

stanjestvari.com

Драматичан догађај у Северној Митровици – само епизода – Стање ствари

6-8 minutes

---

Ако се претпостави да Вучић неће довести у питање разговоре у Бриселу, што се показало исправном претпоставком, ово насиље би могло, штавише, и да убрза бриселски процес

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Поводом насиља албанске милиције у Северној Митровици, Европска унија се огласила „твитом" Федерике Могирини. Она је „осудила догађај". Срам га било – тог догађаја. Ко није упознао овај рукопис Европске уније од јуна 1999. године до данас, дакле поводом насиља које Албанци систематски спроводе над Србима, треба да се посвети гајењу цвећа.

Али, Могеринијина порука делује бесмислено и бедно само широј јавности. Учесницима „бриселског процеса" она добацује: ово треба што пре заборавити и наставити тамо где смо стали. Слично као и поводом убиства Оливера Ивановића, као и поводом хиљаде претходних догађаја, који су били третирани као и овај последњи у Северној Митровици. Тим поводом само треба додати: по интерном документу ЕУ којим је успостављена мисија Еулекса на Косову и Метохији (Заједничка акција од 4. фебруара 2008) полицијска димензија ове мисије (као и судска и царинска) има и извршне надлежности. Другим речима, да је хтела, могла је да спречи дивљање албанске милиције. Одсуство полицијске превенције или интервенције Еулекса савршено се слажу са твитом Ф. Могерини.

Нас, међутим, не интересује надлежност Еулексове полиције по себи, већ њихова процена да овај догађај неће угрозити „бриселски процес". Јер, да нису имали овакву процену, сигурно би изабрали деловање а не неделовање.

Интересантно је да А. Вучић, у свом жестоком иступу после ванредне седнице Савета за националну безбедност, није рекао ништа о бриселским разговорима. Употребљавао је тешке речи за албанско Косово – бандитска, криминална држава, за албанске политичаре – лажови, терористи, за њихове западне заштитнике да су, такође, лажови и сл. Обећао је Србима да ће их њихова држава, Србија, надаље штитити од албанског насиља и да ће починиоци догађаја бити кривично гоњени и процесирани. Много што-шта је рекао, али не и да ће бар довести у питање разговоре у Бриселу. Овде су еулексовци били видовити па нису деловали.

Вучић је, наиме, повлачење са разговора као најјачи потез – када се већ упустио у тзв. бриселски процес – могао да повуче више пута. Он је годинама испуњавао све ставке Првог споразума о нормализацији (април 2013) које су се тицале албанских интереса а да Албанци нису ништа учинили за заједницу српских општина. Гледано са преговарачке тачке, то је несхватљиво, јер делује као да једна страна намерно губи, тј. као да има неки посебан, невидиљиви разлог да губи. Разуме се да је Еулекс, имајући у виду ову учесталост од теме до теме, рачунао да Вучић ни овога пута неће прекинути разговоре и тиме условити бар неки уступак.

Еулекс је, осим овога, имао још једну добру процену. Они су знали да  ни онако дивљачка акција албанске милиције неће изазвати масовнији отпор Срба из Митровице и са севера Косова. Знали су боље него већина људи у Србији да је овај чврст и врло организовани отпор, који је трајао четрнаест година, убио Александар Вућић. Знали су (јер су му то одобрили) да је довео чланове српске жандармерије да насиљем натерају грађане северних општина да изађу на прве општинске изборе у режији Приштине (новембар 2013). Знали су да ће после тоталног краха ових избора (у четири северне општине изашло мање од 5% бирача) свој пропуст исправити првом приликом. И збиља, у фебруару 2014. на поновљеним изборима директори јавних предузећа и установа под претњом су изводили запослене да гласају, а избори нису били ни под каквом јавном контролом. И тада је изашло мање од 20%, али довољно да се прогласи успех. Знали су да ће после оваквог изборног насиља над грађанима, и обавезе да се региструју у Приштини, све странке из Србије обуставити своју јавну делатност у покрајини. Знали су да ће Вучић искористити ову прилику и основати своју странку,  Српску листу, која ће се уредно регистровати у албанским институцијама, супериорно побеђивати на општинским изборима, ући у албански парламент, па и владу. Знали су, поврх свега, да Српска листа није легитимни представник српског народа на Косову и Метохији, јер нема његову аутентичну масовну подршку какву су пре 2013. године имале српске партије за централама у Београду.

На основу свега што су знали, били су сигурни да ни велико насиље демонстрирано у Северној Митровици над високим преставницима власти Србије и над учесницима тзв. унутрашњег дијалога неће изазвати ништа налик на некада познате масовне акције Срба на северу Косова.

Ни у овоме се нису преварили. Испред зграде о којој су били учесници унутрашњег дијалога било је само неколико десетина људи. Вучићев иступ који је био преношен преко великог видео бима на једном митровачком тргу пратило је пар стотина људи у прилично мирној гледалачкој атмосфери. Вучићеви јавни и приватни медији те вечери нису имали прилике да сликом покажу призор масовне подршке.

Остаје, најзад, најважније питање, зашто су Албанци то урадили у зашто је Еулекс то допустио. Што се самих Албанаца тиче, разлози могу бити вишеструки – од ирационалне мржње према Србима до нервозе што би Запад ипак могао да их натера да прихвате заједницу српских општина. Еулекс за своје неделовање није имао ту врсту разлога. На први поглед, Европској унији не одговара овакво компликовање прилика на Косову и Метохији. Еулекс је могао да ћути једино ако су видели да се између насилне акције албанске милиције и неделовања Еулекса може успоставити циљно-рационална веза. Ако се претпостави да Вучић неће довести у питање разговоре у Бриселу, што се показало исправном претпоставком, ово насиље би могло, штавише, и да убрза бриселски процес. Оно, рецимо, може још више да подигне цену добитка заједнице српских општина, што Вучић сматра довољним уступком српској страни за потписивање документа о признању независности Косова. То би могло да убрза потписивање. Ако би се западне звезде овако склопиле, они би Албанце лако приволели за ову концесију Србији. Тим пре што све три стране знају оно што се крије од српске јавности да, заправо, није реч ни о каквој правој концесији, већ о примени косовских уставних и законских обавеза и заједници општина. (О овоме смо писали и претходним прилозима на овом блогу.)

Митровачка епизода у оквиру „бриселског процеса" вероватно није била предвиђена, али се она у постојећим околностима може прихватити као ненамеравана добра последица на сигурном путу српског званичног одрицања од Косова и Метохије.

(Србија и свет, 27. 3. 2018)

 

Zagreb želi da nam otme arhivu o NDH

novosti.rs

Zagreb želi da nam otme arhivu o NDH | Društvo

Lj. Begenišić V. Crnjanski Spasojević

7-9 minutes

---

Hrvatska po svaku cenu nastoji da iz Beograda izvuče dokumentaciju o monstruoznim nedelima za vreme drugog rata. Građa iz ustaške države u 340 kutija, a u Kinoteci 200 filmova

KLjUČNA dokumenta o ustaškim logorima i zločinima koje su činili pripadnici njihovih formacija, diplomatska aktivnost tadašnjeg Zagreba, funkcionisanje policije, domobrana, državnih institucija i lokalnih samouprava, više od 200 filmova koji su snimljeni u NDH...

Sva ta dokumenta pohranjena su u Beogradu u arhivima Jugoslavije i Srbije. Deo njih se nalazi i u Vojnom arhivu i MSP, filmovi su u Jugoslovenskoj kinoteci, a manji broj dokumenata je i u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu.

Hrvatska već duže vreme preko Komisije za sukcesiju pokušava da dođe do ovog istorijskog blaga, originalne dokumentacije koja dokazuje i dodatno osvetljava zločine NDH. Namera Zagreba je jasna - staviti šapu na ova dokumenta i tako "zarobiti istinu". Naša strana tome uspešno odoleva sa jasnim obrazloženjem: po principima arhivistike, fondovi se ne mogu ni cepati, ni deliti. U tome nas podržava i međunarodni supervizor, koji pomaže u radu Komisije.

Kada je reč o filmovima iz perioda NDH, kada je, inače, filmska industrija bila vrlo razvijena, oni su pohranjeni u Jugoslovenskoj kinoteci. To su filmski žurnali u trajanju od 15 do 20 minuta, kao i igrani filmovi, i ima ih ukupno 200.

- Mi te filmove nećemo vratiti, jer su oni zaštićeno kulturno dobro važno za Srbe i Srbiju. Uostalom, zašto bi filmovi o Jasenovcu bili više hrvatski nego srpski? - poručuju iz Beograda.

Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja genocida, pojašnjava da je pri kabinetu poglavnika Ante Pavelića i predsedništva vlade NDH postojalo specijalno odeljenje u kom su radili novinari, filmski snimatelji, propagandisti...

- Radi masovne propagande, snimani su prilozi o određenim temama, događajima i ličnostima, i u formi filmskih žurnala prikazivani su u bioskopima. Njihov sadržaj predstavlja dragoceni izvor za istoriju NDH - kaže Đurić, za "Novosti".

PROČITAJTE JOŠ - Zašto su sve vlasti krile genocid nad Srbima?

Srpska deca u logoru Jastrebarsko nedaleko od Zagreba

Da li ti filmovi sadrže dodatne dokaze o zločinima u Jasenovcu?

- Sadržaj je različit. Pregledao sam gotovo sav materijal, i tamo nema ničega do čega se do sada na različite načine nije moglo doći - kaže, za "Novosti", hrvatski istoričar Hrvoje Klasić, koji za Hrvatsku radio-televizuju radi seriju o NDH i koji je za potrebe snimanja pogledao orginale pomenutih filmova u Beogradu.

TRAŽE "RAZGOVOR STRUČNjAKA" HRVATSKA predlaže da se pitanje povratka filmske baštine koja se nalazi u Srbiji reši kroz razgovor stručnjaka koji sarađuju. - Problem treba rešiti sporazumom između nadležnih tela - Hrvatskog državnog arhiva i Arhiva Srbije, a potom će se rešavati i pitanja u vezi sa autorskim pravima - navedeno je u dopisu koji je našoj redakciji poslalo Ministarstvo kulture Hrvatske. Navodi se i da prava i vrsta raspodele prihoda od korišćenja nisu jasno utvrđeni jer nedostaju merila i meritorno tumačenje pravnog položaja ovih dela.

Na pitanje da li ima filmova o zločinima u Jasenovcu, Klasić kaže:

- Ima jedan film u kome se vidi kako Maks Luburić dolazi u Jasenovac u pratnji predstavnika Crvenog krsta, ali se iz tog filma ne može zaključiti šta se tamo dešava.

S druge stane, Veljko Đurić Mišina ističe da među filmskim prilozima postoji i onaj koji je snimljen u konclogoru Jasenovac, ali je on, po svemu sudeći, ostao u Zagrebu.

PROČITAJTE JOŠ - Milanović: Zločine u NDH proglasiti genocidom

Istraživačima je dostupna i mnogobrojna druga dokumentacija, a ne samo filmovi. Mogu da izvrše uvid u nju, čak i da kopiraju određeni broj dokumenata, ali se državi Hrvatskoj ne mogu ustupiti čak ni kopije dok ne potvrdi pravni kontinuitet sa NDH, čija dokumenta traži.

Dokumentacija za kojom Zagreb toliko vapi je od neprocenjive vrednosti. Tolike da su "papiri" iz Beograda korišćeni kao argumentacija pri susretima Mešovite komisije SPC i Hrvatske biskupske konferencije za rasvetljavanje istorijske uloge kardinala Stepinca u genocidu nad Srbima i Romima, kao i Holokaustu, a sve pre konačne odluke o zahtevu za Stepinčevu kanonizaciju.

Filmski plakati iz vremena Nezavisne Države Hrvatske

Takođe, zahvaljujući dokumentaciji o zločinima i pripadnicima ustaških formacija koja je dostavljena Agenciji za restituciju, sačuvane su i hiljade hektara zemljišta oduzetih od ratnih zločinaca.

- Građa o NDH ima svoj popisani i nepopisani deo - kaže istoričar Bojan Dimitrijević. - Popisana je uglavnom vojna i diplomatska građa NDH - odnosi sa Nemcima i Italijanima, odnos prema četnicima, partizanima, međusobni odnosi u okviru NDH... To je klasifikovano u 555 arhivskih jedinica, odnosno 340 kutija.

Osim ovoga, postoji i nepopisani deo o radu ministarstava i institucija za koje naši državni i bezbednosni organi posle rata nisu bili zainteresovani. Popis ove građe je u toku i ona je zatvorena za javnost.

PROČITAJTE JOŠ - ČUVENI AMERIČKI ISTORIČAR: NDH i Nedićeva Srbija nisu isto

- Pre pet-šest godina deo ove građe je digitalizovan, a osamdesetih je jedan mali, možda deseti deo kopirao Hrvatski državni arhiv. Dokumenta o logorima i zločinima detaljno je, odmah posle rata, izučila Državna komisija za otkrivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, i tu danas ima najmanje tajni - tvrdi Dimitrijević.

 

Filmski materijali iz perioda NDH nalaze se u Jugoslovenskoj kinoteci / Foto Tanjug

ANTISRPSKA I ANTISEMITSKA PROPAGANDA ISTORIČAR iz Zagreba Hrvoje Klasić kaže da je sadržaj filmova snimljenih u NDH propaganda nacizma i ustaštva i da su posvećeni Anti Paveliću i Hitleru. U njima je sadržana antisrpska i antisemitska propaganda, usmereni su protiv Tita i partizana, ali ima i onih koji nisu političke prirode, pa se na njima može videti, recimo, omladina kako se zabavlja. Inače, prvi film prikazan u NDH poznat je pod imenom "Rat na Balkanu" ili "Slom Jugoslavije". Tu je i film "Ljudi u oluji", koji je, prvi put posle 70 godina, prikazan 2011. u Zagrebu. Tu su još i "Straža na Drini", "Slavlje slobode", "Mladost Hrvatske", a film "Židovi - izložba o razvoju židovstva i njihovog rušilačkog rada" predstavlja izrazitu antisemitsku propagandu.

Za neke hrvatske istraživače čudan je način na koji je građa dospela u srpske arhive. U Beogradu pak naglašavaju da tu nema nikakave misterije.

Veljko Đurić ističe da je poznato kako su partizanski i komunistički rukovodioci razvrstavali ratni plen posle sloma NDH maja 1945. godine:

- Lični predmeti i lična arhiva Ante Pavelića preneti su u Titov kabinet, a arhiva Ministarstva inostranih poslova NDH predata je Ministarstvu inostranih poslova DFRJ. Izuzeci su bili kada bi komunistički prvaci iz Hrvatske izabrali nešto od zaplenjenog materijala i to zadržali u Zagrebu, a toga je bilo napretek i decenijama je čuvano u Državnoj bezbednosti Hrvatske, a nedavno predato Hrvatskom državnom arhivu. Takav je slučaj sa ličnom arhivom zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca.

PROČITAJTE JOŠ - Zagreb da obešteti žrtve NDH

Kompletnu ovu arhivsku građu u Hrvatskoj smatraju svojim vlasništvom. Tako Ante Nazor, šef Memorijalnog centra domovinskog rata, ističe za naš list da bi sve ono što je nastalo u državama bivše Jugoslavije trebalo da pripadne tim državama, a ono što je zajedničko trebalo bi da u kopijama dobiju sve države.

S druge strane, Đurić je izričit:

- Kako komunističke Jugoslavije nema, a postoje neka pravila u podeli imovine, jasno je da je nemoguće ispunjavati želje novoproglašenih država.

 

rs.sputniknews.com

Чепурин Кифу: Енглеска је постала — земља-гробље

Sputnik

6-7 minutes

---

Велика Британија није успела да освоји свемирски простор, па више томе и не тежи. Овај недостатак она покушава да надокнади кроз лажи свемирских димензија о улози Москве у трагедији у Солсберију, написао је амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Чепурин у ауторском тексту за лист „Политика".

„Хемијски напад", који поражава својом бахатошћу, Лондон је почео да изводи уочи најважнијег светског догађаја — председничких избора у Русији. Напад није успео. Владимир Путин је изабран за председника са 76 одсто гласова руских грађана. Иза Путина су данас воља руског народа и снага Русије.

© REUTERS/ David Mdzinarishvili

Није јасно чему се нада ова екипа из Лондона, која делује прекомично, настављајући своју кампању, изгледа, у циљу ометања Светског првенства у фудбалу. Али, и јачи од ових су сломили зубе о Русију.

Свет се променио. И данас је Лондону тешко да прода своје лажи, које су очигледне. Чак ни у Великој Британији лидер опозиције Корбин не верује Мејовој и Џонсону, захтевајући да се најпре све разјасни, па тек онда оптужује.

Ја ћу да истакнем три кључне ствари у вези са случајем „Скрипаљ".

Прво, Русија је потпуно одустала од хемијског оружја. У складу са Конвенцијом о забрани хемијског оружја, евидентиране су све залихе хемијског оружја у нашој земљи, а 2017. године завршено је тотално уништење руског хемијског арсенала, што је потврдила Организација за забрану хемијског оружја. Русија више нема хемијско оружје, док други имају.

Никакве супстанце под условним називом „новичок" никада се нису производиле у Русији. Но, само осам километара од „рајског" Солсберија удаљена је енглеска лабораторија која ради управо у овој сфери. 

Супстанцом су повређени људи, али нико није погинуо. О чему то говори? Коришћен је антидот, а у овом случају треба тачно знати чиме су отровани повређени. Значи, знали су, спремали се и зато се толико плаше да доставе Русији образац примењеног отрова.

Друго, обратите пажњу на време када се догодио овај инцидент — управо уочи председничких избора у Русији. Нико од заинтересованих у њиховом успешном одржавању, ако је урачунљив, неће урадити ништа од тога. А камоли уз коришћење врло специфичне супстанце наводно руске производње и са руским називом. Да се сетимо Шерлока Холмса: „Тражите интерес". Русија има рационалну и одговорну спољну политику. Власт је стабилна. А и интереси су сасвим други. 

Треће, у нападу је страдала руска држављанка. Лондон до данашњег дана одбија да нам пружи конзуларни приступ Јулији Скрипаљ, који је у складу са Бечком конвенцијом о конзуларним односима. Русија није имала ниједан једини разлог за акције против Скрипаља. 

Узгред речено, олигарси који су понели са собом у Велику Британију огромно богатство покрадено од руског народа често умиру под сумњивим околностима — од Березовског до Глушкова. Енглеска је постала опасна земља, земља-гробље. Такве ствари је потребно истраживати. „Магловити Албион" Александра Пушкина све више постаје „Токсични Албион".

Познати енглески аутор криминалистичких романа Џон ле Каре говорио је: „Дволичност је врста нашег националног спорта". Они које воде ову прљаву кампању одлично знају да Русија нема ништа с тим. Чак и више од тога, знају ко је то урадио. Највероватније су све сами организовали. Или како они кажу, „хајли лајкли". Лондон има лошу кредитну историју.

Добро памтимо пример када је под лажним изговором проналаска хемијског наоружања започет рат у Ираку у којем је погинуло пола милиона (!) цивилног становништва. За ове људе мало шта значе закаснела признања Тонија Блера. Стотине хиљада погинулих, а они: „Извините, и нас су превариле специјалне службе". Где је покајање Лондона?

Други пример. Амбасадор Денис Киф, изгледа, покушава да дода свим празним оптужбама још и „боинг" оборен изнад Украјине 2014. године. Ситуација у Европи је ескалирала, наметнуте су санкције. Али где су докази? Требало би да постоје снимци америчких сателита, али то крију. И као резултат — хиљаде умрлих у Донбасу. 

Да се сетимо како су бомбардовали Југославију — годишњица трагедије управо је ових дана. О томе је одлично говорио на брифингу 21. марта у Министарству иностраних послова Русије представник Амбасаде Србије. Погинуле су хиљаде цивилних становника, срушена је инфраструктура. А колико је Срба умрло и још ће умрети због варварског коришћења осиромашеног уранијума? Србе нису сматрали за људе. 

Британски шпијун Скрипаљ — он је битан, док Руси, Срби, Ирачани скоро и да нису људи, то су Индијанци данашњице. Да ли су они свесни размера трагедије, резултата својих већ одрађених кампања лажи и преваре? Да ли имају намеру да се извине и да надокнаде штету?

Овог пута Британцима ништа неће проћи. Боље да делују у оквиру међународног права. Али га засад Британија само гази и тиме погоршава своју позицију.

Преферирајући неосноване оптужбе, Лондон није доставио Москви податке о каквој је супстанци реч, није предао обрасце, није кренуо путем билатералне сарадње. 

Русија предлаже, у складу са Конвенцијом о забрани хемијског наоружања, у оквиру Тачке 2 Члана 9, да се питање регулише путем размене информација на билатералном нивоу. Залажемо се за то да се спроведе свеобухватна истрага и да се кривци пронађу. Нема разлога да то не чинимо ако желимо да сазнамо читаву истину.

На крају бих желео да скренем пажњу на изразе и увреде на рачун Русије и њеног руководиоца. Ови политички патуљци, кловнови, наносе штету, пре свега, угледу саме Велике Британије. Управо они имају и мотив и средства за операцију попут Солсберија. У опису њиховог посла је да дижу прашину, да лажу, да праве себи публицитет. Нека им бог суди.

Политика

 

Момир Булатовић: Европа је 1999. хтела да изврши копнену инвазију СРЈ

nspm.rs

Момир Булатовић: Европа је 1999. хтела да изврши копнену инвазију СРЈ, али нико није хтео да се одазове и онда су у помоћ позвали Американце

2-3 minutes

---

субота, 24. март 2018.

 "Америка није ни хтјела да нас бомбардује 1999. него је то тражио неко други… Али пошто Европа није могла да сакупи војнике за интервенцију, онда су они рекли – ок, ми ћемо, али под овим условима", открио је Момир Булатовић, у то вријеме предсједник Савезне владе СР Југославије.

Он је казао да је Европа хтјела 1999. да изврши копнену интервенцију на СРЈ и да је кренула да скупља војску, али није успјела у томе, јер нико није хтио да се одазове и онда су у помоћ позвали Американце, који су им отворено рекли да хоће, али искључиво под својим условима. А услови су били – они ће само бомбардовати из ваздуха и ни у ком случају неће слати своје војнике у копнену интервенцију, а и уколико дође до таквог развоја догађаја Европљани ће бити дужни да искључиво шаљу своје јединице у директне борбе на тлу.

"Дан уочи почетка бомбардовања, 23. марта, ја сам по Уставу прогласио стање непосредне ратне опасности, а сјутрадан и ратно стање… А како сам се осјећао? То је био један обичан бијели коверат из ког сам прочитао оно што је било по Уставу. Иако смо очекивали бомбардовање још од октобра 1998. и све се то знало. Опет је био шок. Прва бомба пала је те вечери у 20:06 часова на Црну Гору и онда сам по Уставу прогласио ратно стање", препричао је Булатовић дешавања.

Он подсјећа да када је пала прва бомба, одмах је одржан састанак.

"Био је то састанак руководства једне мале шокиране земље, која није ни знала гдје су тачно пале прве гранате, а иначе тај напад био је противправан и тога су били свјесни и Американци. На једном од састанака са изаслаником Мартијем Ахтисаријем, он је Слободану рекао да ће Србија бити потпуно уништена, а Слободан му је на то казао: 'Како ћете да објасните свијету да ћете убити два милиона људи у Београду?'. Ахтисари му је на то одговорио питањем – зна ли уопште колико је људи погинуло у Вијетнаму", испричао је Булатовић.

Према његовим ријечима, "дуго смо се добро држали и мислили да можемо".

"Али пред крај Американци су увели стратешки бомбардер Б-52 и онда је све постало права кланица, жртве су биле огромне. Генерал Небојша Павковић и ја смо плакали док су падале бомбе. То је била сила", казао је Булатовић.

(Слобода)

 

iskra.co

ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Путиново нуклеарно упозорење: поуке за Србе

9-11 minutes

---

23.03.2018. - 18:28

(Драгомир Анђелковић) Фото: intermagazin.rs

ТРАМПОВА ПАУЗА

После победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима, Бела кућа је изгубила интерес за Балкан. Нашим регионом су се углавном бавили представници тзв. „дубоке државе". Они су настављали са старим антисрпским и антируским курсом, али за њега нису имали адекватну подршку са врха америчке државе.

Да би Вашингтон ефикасно наметао своју вољу на нашим просторима потребно му је (1) опредељење за тако нешто, (2) спољни механизам притиска (економске природе, војни фактори, политички капацитет за уцену), (3) идеолошки апарат у земљама региона који слободно можемо да назовемо наранџастом „петом колоном" (мрежа медија, НВО, тзв. независних интелектуалаца) чији је задатак изазивање хаоса у њима и подривање непослушне власти (зато је чинилац подстицања владајућих да буду кооперативни) и (4) непостојање снажног геополитичког отпора од стране неке друге силе.

Вашингтон је после устоличења новог шефа државе постао прилично незаинтересован за наш сиромашни регион, његове спољне полуге притиска окренуте су ка другим, енергетски и на друге начине богатим просторима, док је овдашња „пета колона" остала без великог дела средстава и подршке. То је искористила и наша власт да је делом купи (што је мач са две оштрице јер су многи који је чине остали инфилтрирани у систем са могућношћу да се поново активирају на страни старих господара). Што се тиче спољних фактора, Русија и Кина су постале много присутније и активније код нас. Русија политички а Кина економски.

ОЖИВЉАВАЊЕ СТАРЕ ПОЛИТИКЕ

Ствари су тако стајале до недавно. Сада се изгледа у многоме мењају. Док нам је Брајан Хојт Ји претио, то смо могли да багателишемо. Несумњиво се само радило о испадима „дубоке" државе. Но, другачије ствари стоје када зaпoвeдник aмeричкe кoмaндe зa Eврoпу и глaвнoкoмaндуjући НATO снaгa у Eврoпи гeнeрaл Кeртис Скaпaрoти препознаје Србију као геополитички проблем. И није битно да ли начелно оптужује српски народ као што су наши медији пренели, или како Стејт департмент тврди само говори о тзв. негативном утицају Русије коме погодује политика Србије. Јасно је да се над нама надвијају тмурни облаци, што ипак не значи да ће уистину доћи до опасног геополитичког невремена. Али захтева обазривост и приправност.

Да за нас околности постају напетије види се и из порука које нам је током своје турнеје по нашем региону упутио за Евроазију задужени нови помоћник америчког државног секретара. Ако постоји недоумица да ли је он уистину донео некакав нови предлог САД за нормализацију односа Београда и Приштине, недвосмислено је јасно да му је намера да подржи нелегално формирање некакве војске Косова (тзв. ОВК у новом руху). То је већ велики гест непријатељства према Србима, а зар ико сумња да се иза тога крије и нови пакет притисака да прихватимо накарадну косовску војску, али и улазак наше сецесионистичке покрајине у УН? Нема везе ако предлог који води ка томе још евентуално није формализован. Биће!

РУСКИ ОДГОВОР

Оно што су нам поручили Скапароти и Мичел свакако није било могуће без зеленог светла Беле куће. И пре смене Рекса Тилерсона а камоли после инсталирања јастреба Мајкла Помпеа на његово место. Да се не заваравамо сада више немамо посла са тзв. „дубоком" државом. Она је своје ставове наметнула државном врху. Друго питање је да ли је он спреман да иза њих стане онако како су то радиле америчке администрације крајем 90-их година прошлог века или када су кренуле у поход за наметање лажне независности Косова (2006-8). Можда јесте, можда није већ ће причати једно а радити друго, али не смемо да се препуштамо судбини. Ако то будемо радили лоше ћемо проћи. А не морамо. Свет се у последњих десетак година драстично изменио на начин који је по нас повољан.

Америка је 2000. имала вишеструко већи Бруто домаћи производ (БДП) према паритету куповне моћи од Русије, Кине и Индије заједно. Од прошле године сама Кина је у том погледу претекла САД. Са своје стране Москва је Вашингтону пуним опсегом стала на војно-политичку црту. Не само да је у том погледу дефанзивна па штити своје двориште већ је офанзивна. Видимо шта се дешава у Сирији. Са последицама које то има по цео Блиски исток Америка је несумњиво тамо већ поражена.

О обновљеној војно-политичкој моћи Руске федерације упечатљиво је недавно говоримо и Владимир Путин. И колико год да Американци настоје да делују арогантно и самоуверено, по реакцијама њихових медија видимо да су озбиљно заплашени новим руским арсеналом. Руски председник је сликовито представи супериорне руске балистичке и друге ракете какве нико други на свету нема, као и готово научнофантастична али и те како реална убојита руска нуклеарна торпеда. Већ и само део тога довољан је да анулира хиљаде милијарди долара америчких улагања у „антиракетни штит". Он постаје превазиђен колико је пре нешто мање од тридесет година једне ноћи постао бесмислен чувени „Берлински зид".

БПА – АМЕРИЧКИ КОШМАР

Клатно стратешке војне равнотеже озбиљно се помера у корист Русије. Војним питањима нећу много да се бавити јер то није мој фах, али да не би остао апстрактан ипак ћу поменути једну ноћну мору Америке – Беспилотни подводни апарат (БПА). То руско, назовимо га, нуклеарно торпедо део је комплексног руског океанског пројекта „Статус-б". А његова разорна моћ је минимално 500 пута већа од америчке атомске бомбе бачене на Хирошиму.

Техничке карактеристике тог разорног средства – дубина на којој се креће, брзина, за противника непредвидљива путања – такве су да Америка нема начина да се од њега одбрани. А великим бројем таквих нуклеарних торпеда биће наоружане супермодерне руске подморнице пројекта 09851 и 09852 које ће ускоро бити поринуте и увршћене у састав ратне морнарице Руске Федерације. Можете да замислите шта само једна таква подморница које би свој арсенал испалила подред саме америчке обале, може да учини САД?

Уз огромна нуклеарна разарања која никакав антиракетни или неки други систем не може да спречи, уследио би и низ монструозних цунамија. Наравно, и Америка велико зло може учини Русији и другим државама. Али овде се не ради о томе, то сви знамо, већ о чињеници да је дуготрајно очувана равнотежа страха и то, недај боже ако би се догодило најгоре, са шансом Русије да из сукоба изађе као победник и како-тако настави да постоји док Америка ту могућност више нема.

РУШЕЊЕ ПЕНТАГОНОВИХ ПЛАНОВА

САД су желеле да поремете глобални однос снага и постану једина сила која ефикасно може другима да нанесе нуклеарни удар док би од одмазде великим делом била заштићена. Сада је јасно да је то илузија. Русија је превазишла изазов и остаје прворазредна нуклеарна сила. Евроатлантска империја није успела да наметне глобалну војно-политичку доминацију на чему је радила док је била на врхунцу моћи. А када није успела са послом којим се посвећено бавила пре и после пада Берлинског зида, у временима када дуго није имала војну и економску противтежу а располагала је богатством без премца, јасно је да тим пре то неће успети ни у будућности, с обзиром да сада већ нема ни војни ни економски примат.

Свет се драстично променио. НАТО лобисти дижу прашину и хистеришу како ми то не бисмо видели и разумели импликације тога. А све њихове глупости падају у воду са једним јединим освртом на неко од нових руских оружја као што је БАТ. Не да би она била коришћена већ да би се схватило да Америка и НАТО не могу више да нам раде оно што су чинили крајем прошлог и почетком овог века. Русија је искрени партнер Србији и подршка нашим националним интересима од одбране Републике Српске до Косова. И спремна је на разне начине да нас подржи.

СРПСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ

Москва је више пута исказала да је задовољна нашим неутралним статусом, али исто тако је јасно да би нас прихватила као класичног војно-политичког савезника ако бисмо ми то затражили. Ако Запад жели да отвара нови фронт на Балкану, ми имамо истинску геополитички алтернативу његовим притисцима. Разни чврсторукаши који сада долазе на наша врата да нам прете и застрашују нас, само могу да изазову контраефекат и гурну нас на другу страну.

То наравно није ни у чијем интересу. И Русији и Западу је боље да на Балкану немају ново жариште. О нама и да не говорим јер није срећа бити Сирија. Доста смо пропатили. Али за мир су потребне две стране, а нико нормалан се не одриче себе ако баш не мора. Ми то рационално гледано не морамо. Зато се надам да ће Бела кућа са последицама које то има и по нас, схватити недавну снажну Путинову поруку да јој се неће исплатити „качење" са Русијом, што укључује и покушаје потискивање те велике православно-словенске земље са простора где је добродошла.

intermagazin.rs, Видовдан

Тагови: Драгомир Анђелковић

 

vidovdan.org

Драгомир Анђелковић: Нова косовска превара

вид

5-6 minutes

---

 

Како чујемо од државног врха, водећи западни центри моћи изнова су поручили да је за њих Косово „независна држава" чији се територијални интегритет мора поштовати. Његова подела, као наш потенцијални услов за дубинску нормализацију односа са преовлађујућим делом који би припао Албанцима, не долази у обзир. Ако Србија жели у ЕУ, мораће да стисне зубе и, макар без формалног признања, прихвати тзв. косовску независност у садашњим међама. То подразумева и улазак у ОУН.

Да ли је стварно тако? Уверен сам да није. Ради се о манипулативној стратегији „страх – олакшање". Београду се јавно представља да неће добити ништа у вези са Косовом па му се онда закулисно наговештава његов северни део. И тако циклично док власт а тим пре грађани не буду довољно збуњени и омекшани. Онда ће се изаћи са „компромисним" предлогом који се већ и сада повремено пушта у виду пробног балона. Ради се о „размени" територија. Србија би од Косова добила његов северни део а Београд би му уступио Прешево и део општине Бујановац.

Нама би то пропагандно било представљено као да смо добро прошли. Као добијамо дупло већу територију насељену Србима од оне коју дајемо а на њој живе Албанци који, углавном, не прихватају Србију као своју државу. Ту смо код сржи преваре! Испало би да мењамо своје а отето (и то део који је само делимично отет) за оно што ем је такође наше, ем то и потпуно контролишемо. Уз то бисмо дали и све друго, од места у ОУН до формирања војске, што Албанци траже. И површно гледано, јасно је да би се радило о лошој погодби, а тим пре када се схвати да су ствари много комплексније.

Нећу сада говорити о чињеници да је Косово, да се не лажемо, окупиран део наше територије, а не ентитет који има право на самоопредељење. Реалност је да ми сада не можемо да учинимо ишта на терену јужно од Ибра а демографска кретања су по нас толико неповољна да нам, чак ако мере које сада усвајамо дају резултат, будућност не иде у прилог када се ради о односу снага са Албанцима. Када једног дана ослаби западна потпора коју они имају (у шта полажемо наду), питање је да ли ћемо и даље бити снажнији од њих. Зато сам за компромис око Косова, али прави а не лажни. И то у контексту целовитог решавања српског питања, што укључује и статус Републике Српске и положај српског народа у Црној Гори изложеног идентитетском геноциду. С друге стране спорно је да ли је компромис подела Косова без свега тога, а свакако то није размена територија. Штавише, она би представљала смртну пресуду за легитимне амбиције РС или интегритет остатка Србије.

Косово је посебан случај утолико што је део суверене државе за који је она прихватила да привремено постане протекторат ОУН. Пошто они који су нас насиљем присилили на то не пристају да се у духу начелног договора реши статус Косова (уз поштовање интегритета Србије), а због подршке коју нам пружа Русија нису у стању да једнострано заокруже његову тзв. независност, траже да је ми аминујемо. Ми заузврат нешто очекујемо и у вези са Косовом (као минимум север, екстериторијалност за кључне манастире), и то, бар се надам, у споменутом ширем контексту. Запад опет лукаво обрће ствар, намеравајући да нам уз помоћ Косова потпуно обесмисли тај контекст. Ако се нешто допушта Косову а Албанци су у Југославији били мањина, логично је да као минимум то добије и РС која је произашла из конститутивности Срба у БиХ и СФРЈ. Ако пристанемо на рамену територија онда то пада у воду.

На по себе негативан начин прихватили бисмо да Косово није специфичан случај а дефинисали би, пошто су Срби брутално протерани из Крајине и делова БиХ ван РС где су били већина, нови модел за решавање отворених националних питања на просторима бивше Југославије. Шта год да су нечија историјски утемељена права, ко жели промену граница морао би убудуће да нешто да како би друго добио. Тиме бисмо обесмислили право РС да у погодном тренутку, као државни ентитет пуноправног народа, одлучи о својој судбини. Можда и то буде могуће, али једино по принципима размене, тј. Рашка област (Санџак) за РС.

Тако ствари стоје са разменом територија. Што се севера Косова тиче, њега и сада Срби контролишу. Ако нисмо у стању да бар то формализујемо онда не треба да пристајемо на било какве нове договоре. Поступимо ли тако уз демонстрирање самоуверености, Запад ће нам – у околностима када постепено губи глобални примат а важно му је да затвори косовско питање – релативно брзо понудити север Косова без икакве размене. Друго питање је да ли је то само по себи компензација за прихватање независности остатка Косова. Мислим да није, али сада се примарно тиме не бавим, већ евроатлантском манипулацијом „страх – олакшање" којом смо у последње време интензивно изложени како би у очају да ће нам измаћи ЕУ, пристали на размерну територија са кобним последицама које би то по нас имало.

Драгомир Анђелковић, Печат