Једина дилема – замрзнути сукоб или признање независности Косова

stanjestvari.com

Једина дилема – замрзнути сукоб или признање независности Косова – Стање ствари

7-8 minutes

---

Није зато чудно што је Вучић свој изричити став против идеје о замрзнутом сукобу изнео после „унутрашњег дијалога" који је водио са високо политизованим невладиним сектором. Ако постоји негде у овој земљи место на којем се КиМ већ деценијама третира као део организма који треба хитно и безусловно ампутирати, то је овај тзв. цивилни сектор

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Две једине могућности из наслова су међусобно искључујуће. Замрзнути сукоб онемогућава признање Косова од стране Србије; признање онемогућава замрзавање сукоба. Председник Вучић је после „дијалога" са представницима невладиног сектора јасно рекао да је против замрзавања сукоба, јер та опција „Србији оставља све мање простора за заштиту свог суверенитета у покрајини" (према Танјугу). Ако је тако, није онда јасно како признање независности Косова боље штити суверенитет Србије у покрајини. Наравно, Вучић и даље рачуна са дејством своје језичке преваре – да потписивање обавезујућег правног споразума Србије и Косова о свеобухватној нормализацији односа није признање. Што би рекао немачки министар спољних послова, Зигмар Габријел, Србија треба да прихвати независност Косова, а не да га призна. Такве језичке акробације никоме нису убедљиве, а најмање онима који у јавности служе да оправдавају причу о споразуму који није признање.

Идеја о замрзнутом сукобу била је опција „Б" у случају неуспелих преговора о статусу Косова и Метохије вођених од 2005. до 2007. године и, у вези са тим, у случају једностраног албанског проглашења независности (фебруар 2008). У практичном погледу, брига Србије била би ограничена на заштиту Срба и функционисање постојећих државних институција у покрајини. Да напоменем да су почетком маја 2008. године на Косову и Метохији одржани ванредни парламентарни избори и локални избори у 25 општина, наравно у организацији Србије. Крајем јуна исте године основана је Скупштина заједнице српских општина АП КиМ, која је функционисала док је Вучић и друштво нису елиминисали крајем 2013. године после првих (сасвим неуспелих) избора у четири северне општине по косовским законима.

После поменутих избора у покрајини 2008. године о признању самопроглашеног Косова нико није размишљао, или се бар тако чинило, имајући у виду изборни слоган Демократске странке „и Косово и ЕУ". Врло брзо се видело да није тако. Већ у јесен 2008. Борис Тадић и владина коалиција ДС-СПС уводе у игру званично одбачени и међународно непостојећи Ахтисаријев план за независност Косова, прихватајући његов анекс 10 о увођењу нове мисије ЕУ на Косово и постепеној замени мисије УН. Међународноправно валидна мисија заснована на Резолуцији СБ УН 1244 замењује се мисијом сасвим другачијег мандата, која нема  никакав правни основ. Акт којим је она уведена у функцију било је једно двосмислено председничко саопштење СБ УН, које није акт са правном снагом. Одлучујућа околност у овој ствари био је званичан став Србије да прихвата ову мисију.

Овим је започела предаја Косова и Метохије на фазе и до данас је она стигла до последњег чина. Од тада до данас, и поред промене више влада, имамо истоветно образложење за бројне кораке предаје покрајине Албанцима – водимо „проактивну политику" за разлику од идеје о замрзнутом сукобу која би водила политици скрштених руку. То је, заправо, било само „проактивно" попуштање западним притисцима зарад политичке подршке владајућој гарнитури у земљи под геслом нашег пута у ЕУ.

После првог корака предаје, тј активирања Ахтисаријевог плана следе наредни: споразуми са албанским властима о граничним прелазима, тзв. слободи кретања (албанске личне карте и друге исправе за Србе), предаји катастарских и матичних књига, о међусобном признавању диплома (све током 2011). Али, ни „проактивност" Тадићеве политике пузајућег признања независности није била довољна, боље рећи довољно брза за Брисел и Вашингтоном, па је она замењена новом, хиперактивном политиком предаје од 2012. године. До данас ова политика, коју води данашњи председник државе, предала је албанским сецесионистима четири северне општине, српску полицију и правосуђе, енергетску политику и телекомуникациону мрежу Србије на северу покрајине, међународни позивни број. Још је само остало да се потпише поменути споразум о признању, на шта се Влада Србије обавезала још јануара 2014.

Једини папирнати уступак ове усмерене политике признања од 2008. године до данас јесте заједница српских општина. Али, ни то није западна и албанска концесија Србији, будући да је таква могућност установљена још у плану М. Ахтисарија, а потом у уставу Косова и закону о локалној самоуправи. (О томе смо писали у претходним прилозима овом блогу).

После свега, Вучић каже – не ваља замрзнути сукоб, док истовремено ради оно што ваља – признаје независност Косова. Тај став је разумљив само из његовог личног положаја. Он лично нема куда назад. Толико је урадио и толико обећао, да би прекид ове политике и прихватање неке друге за њега били равни политичком самоубиству. И то би била највећа штета таквог, дакле немогућег, тока догађаја. Насупрот томе, Србија би тек тада добила могућност да води своју политику и према покрајини и према ЕУ као највећем трговинском партнеру и према другим важним учесницима све сложеније светске сцене.

Досадашња „проактивност" Србије била је, заправо, више физичко него умно напрезање наших политичара, јер су главне пројекције кретања земље створене у Бриселу и Вашингтону. Као у случају тзв. бриселских разговора, тако је и у свим осталим подручјима јавне политике Србија само реаговала на планове, подстицаје и охрабривања бирократизованих западних политичара, оних који креирају садашњост и будућност Србије и њихових нижих извршилаца. Када један вршилац дужности заменика помоћника државног секретара САД може да построји и председника државе и председника владе Србије, онда сви видимо на колико смо ниске гране спали. Такве реалне слике обесхрабрују људе, чине их политички тупим и депресивним, у најбољу руку пасивним, што је пожељна колективно-психолошка атмосфера за катастрофалне и безочне политичке акције.

Није зато чудно што је Вучић свој изричити став против идеје о замрзнутом сукобу изнео после „унутрашњег дијалога" који је водио са високо политизованим невладиним сектором. Ако постоји негде у овој земљи место на којем се Косово и Метохија већ деценијама, навођено и усмерено, третира као део организма који треба хитно и безусловно ампутирати, то је овај тзв. цивилни сектор. Председник се на конференцији за медије тим поводом понашао као да је најзад пронашао праве саговорнике. Наводно, већина учесника „унутрашњег дијалога" изјаснила се за замрзнути сукоб, што није ни поуздано ни важно, тако да му је овај завршетак вишемесечног перформанса дошао као мелем на рану. Он, дакле, нема никакву дилему.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 6. 4. 2018)

 

Брза рјешења на Балкану потребна су глобалистичком Западу, а не нама

iskra.co

ПАВИЋ: Брза рјешења на Балкану потребна су глобалистичком Западу, а не нама

7-9 minutes

---

06.04.2018. - 20:50

 

Александар Павић (Фото: РТРС/СРНА)

АФЕРА око наводног тровања нервним гасом бившег руског обавјештајца и издајника Сергеја Скрипаља у Енглеској полако се претвара у скандал. Али, не на руски рачун, како су западне службе које су то организовале планирале, већ на британски.

Јер, цијела конструкција, по којој су, наводно, Руси из освете отровали човека кога су одавно казнили и затим размијенили, зато што је Британцима некад продавао информације о структури и особљу руске војно-обавјештајне службе – и то баш уочи предсједничких избора у Русији, а само три мјесеца пре почетка Светског првенства у фудбалу, толико је провидна да дјелује аматерски. А ипак, Британци су се упустили у ту авантуру.

И не само то, него су премијерка и министар спољних послова били приморани да причају чисте лажи, које су сада постале огољене. Демантовала их је сопствена војна лабораторија у Портон Дауну, која је саопштила да није у стању да докаже одакле је дошла супстанца којом су наводно отровани Скрипаљ и његова ћерка, Јулија.

Само пар седмица раније, тачније 20. марта, министар спољних послова Борис Џонсон је категорички тврдио да је та иста лабораторија „несумњиво" утврдила да наводни отров потиче из Русије. Његово министарство је, свкесно да је ухваћено у лажи, 3. априла обрисало поруку сличне садржине („Анализа водећих светских стручњака из лабораторије… у Портон Дауну је јасно показала да се радило о војном нервном агенту Новичок, произведеном у Русији") које је објавило на свом Твитер налогу 22. марта – али су трагови, као што то бива, сачувани на интернету, тако да је и та лаж раскринкана.

Сада су се чак и страшљиви Нијемци огласили са јасно израженим очекивањем да Британци треба да произведу јасан доказ да иза Скрипаљевог тровања – ако га је уопште и било – стоје Руси. То је изјавио, а пренео Ројтерс, координатор немачке владе за Русију, Гернот Ерлер.

Ова афера би, уместо руске, могла да уздрма британску владу, и на унутрашњем и на спољном плану. У ствари, већ јесте.

Шта је то навело пословично хладнокрвне Британце да овако брзоплето, наизглед аматерски поступе, до те мјере да доведу у питање не само опстанак сопствене владе, већ и свој међународни кредибилитет?

Има ту, између осталог, и бахатости предубоко укорењеног империјалног манира. И није да није имала утемељење. Јер је већина ЕУ вазала попут послушних кучића скочила да следи Британију у протјеривању руских дипломата и додатном заоштравању односа, не питајући за доказе.

Као и Американци, потврдивши тиме стару тезу „теоретичара завјере" по којој је чак и америчка Дубока држава потчињена британској. Но, њемачка англо-америчка пудла се, охрабрена принципијелним држањем челника Портон Дауна, којима је ипак сопствена професионална кожа дража од рептилске коже Терезе Меј, на крају одважила да дозволи могућност да је цар, односно краљица, го(ла).

Може бити да се исто тако са британске стране рачунало на то да ће Русија да одговори оштрије него што јесте, и да ће онда лоботомирана свјетска јавност лако заборавити првобитни повод за кризу, послије чега ће бити могуће елегантно, британски, замијенити тезе у ходу, уз помоћ кооперативних корпоративних медија и осталих сијача лажних вијести, и наставити са доливањем уља на ватру. То је била можда још глупља рачуница, с обзиром на то да је Путинова Русија већ више пута демонстрирала да не реагује ни на прву, ни на другу, ни на десету лопту, већ тек онда кад, где и ако то њој одговара.

Да није тако, не би, на примјер, после рушења руског Сухоја 24 над Сиријом у новембру 2015, Ердоган био од непријатеља претворен у малтене стратешког партнера и можда најслабију карику НАТО-а.

Ипак, чини се да је, колико год били присутни горе наведени моменти, један известан – агресивној, ратно-хушкачкој глобалистичкој клики се страшно жури. Јер, пред њеним очима се руши поредак који се, до прије само коју годину, чинио непролазним и неупитним, као „крај историје" како га је крстио већ одавно дискредитовани Фукујама.

Русија је преокренула ток рата у Сирији и спријечила трајну дестабилизацију региона, која би се затим, пројектовано, преко Исламске државе и других западних терористичких изума, проширила према Каквазу, Централној Азији и Балкану.

Путин је толико убједљиво побиједио на предсједничким изборима да лажљиви западни спинери нису чак ни покушали да склепају ни најскромнију кампању дискредитације руског изборног процеса – иначе већ сада много транспарентнијег од нпр. америчког.

Кина незадрживо расте и добија на самопоуздању.

Најновији западни финансијски мјехур ближи се пуцању, које ће неминовно бити озбиљније од оног из 2008. године.

Трамп је заказао самит са Кимом, а поново покушава да сједне и договори се са Путином.

ЕУ све више пуца по шавовима.

Балкан измиче неоколонијалној контроли…

А традиционални лијек за западне империјалне бољке је одувек био – хаос, дестабилизација, рат… Другачије не умију да функционишу. Али, вријеме се толико убрзало да очигледно нису имали луксуз да смисле нешто паметније и ефектније од афере Скрипаљ.

Наравно, ово све не значи да ће Британци, односно њихови владари из сенке који су ову, а и сличне раније гадости смислили, укључујући и лажне заставе на тлу бивше Југославије помоћу којих су 1990-их сатанизовани Срби и, како се чинило, перманентно утерани у резервате омеђене Уставом из 1974. године – на овоме стати. Немају куд.

То није свијет који ће тихо и смјерно да се повуче ако не у манастире а оно бар у своје карипске виле, и окајавати своје грехе.

Биће овога још. Али се слабост и растућа несигурност виде голим оком.

Покушаће, у својој журби, да запале и Балкан, односно неуралгичне тачке српског етничког простора – свуда гдје мирише на Русе, православље, духовну и државотворну обнову, и свуда одакле се исти могу саботирати, па чак и напасти.

Није сад вријеме за било каква „коначна рјешења".

Српска ће наставити да јача унутар све растројеније „немогуће државе" БиХ, док расту трвења између некадашњих ратних савезника у Федерацији БиХ, ако успије да превазиђе покушаје западних странаца и пете колоне да је саботирају изнутра.

Србија не мора и не треба више ништа да нуди све посвађанијој приштинској нарко-мафији и њеним страним спонзорима, већ да довољно ојача да не дозволи више никад понављање 26. марта у Сјеверној Митровици – или било гдје другдје на КиМ.

За то има подршку и СПЦ и Русије – само треба да у потпуности прихвати давно пружену руку, и окане се илузија о бољем ЕУропском (мало) сутра.

У исто време, Србија и Српска полако али сигурно, природно да природније не може бити, иду једна другој у сусрет.

Брза рјешења су сада најпотребнија онима који раде против нас. Зато су сада најмање потребна нама.

РТРС

Тагови: Александар Павић, Балкан, Скрипаљ

 

Амерички економски геноцид над Србијом

standard.rs

Зоран Вујовић: Амерички економски геноцид над Србијом

http://newlookworld.com/

8-11 minutes

---

понедељак 02. април 2018. 10:12

Смишљено економско поробљавање је водило уништењу српске нације, што се може квалификовати као геноцид, сматра Вујовић

Тек 20 година од санкција, Амбасада САД у Београду је позвала српске фирме чија су средства била заробљена у Америци да јој се јаве. Са исплатом оног што је остало почели су крајем прошле године. То је тек део првог чина економског геноцида који над Србијом траје од 1992, каже економиста Зоран Вујовић.

Требало је да прође 18 година па да домаћа научна и стручна јавност укаже да је НАТО агресијом на Србију начињен еколошки геноцид. Ових дана је економиста Зоран Вујовић промовисао термин економски геноцид, коме је, по његовом мишљењу, Србија изложена још од 1992, када су уведене санкције УН. Њихово укидање није, међутим, означило и крај циљаном поробљавању и пљачкању Србије.

На питање Спутњика чиме образлаже тезу о економском геноциду, Вујовић, кога је, док је радио за наше фирме, посао водио од Ирака, преко Индије и Кине, до Кубе, подсећа да је према декларацији УН геноцид делимично или потпуно уништење једне нације. А то смишљено пљачкање и поробљавање је, сматра он, управо водило ка томе.

Када погледамо шта се све дешавало од увођења санкција Србији 1992. године, тај економски геноцид је имао три чина, каже вршилац дужности председника Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника Србије.

Првим он сматра период од увођења санкција, које су довеле до блокаде српских средстава у иностранству и пропадања великих привредних система услед забране увоза и извоза, до НАТО агресије. Само на рачунима Југобанке и Беобанке у Њујорку у моменту доношења санкција било је 450 милиона долара од наших привредних организација. Та средства су замрзнута, на њих, према одлуци, није било камате и требало је да буду враћена једнога дана. Американци су, додаје он, одмах направили фирму која ће да брине о тим парама.

А бринули су тако што су их „окретали" и банкари су израчунали да су за 25 година са минималном каматом на 450 милиона долара зарадили две милијарде долара.

Средства су, каже Вујовић, почели да враћају тек крајем прошле године. На питање зашто се толико чекало када су санкције УН укинуте 1996. године, а оне америчке 2001, он каже да је све смишљено тако да у ствари и не буду враћене.

Чекало се да, према очекивањима, банкротира или промени власника највећи број фирми и да се онемогући цео поступак. Уз то, наше највеће банке су одмах после 2000. гурнуте у стечај како би цео банкарски систем, а он је крвоток функционисања једне земље, био уступљен страним банкама.

Тек октобра 2012. године америчка амбасада у Београду је објавила оглас у коме је позвала све српске фирме које су имале средства на рачунима две банке у Њујорку. Малобројне, попут Енергопројекта и Прогреса, имале су све ваљане папире и јавиле су се на тај оглас. Примера ради, Прогрес је имао главницу шест милиона долара, они су вратили два, јер остало је поједено у Америци.

Због забране извоза и увоза су, наставља саговорник Спутњика, сви наши велики системи, који су запошљавали стотине хиљада радника, попут Железаре у Смедереву, РТБ Бор, Прве искре у Баричу, Азотаре у Панчеву, Петрохемије, један за другим почели да пропадају.

На листама забрањених, односно блокираних, само у САД била су имена 574 фирме и 76 појединаца.

Србија је, како каже саговорник Спутњика, практично била у затвору.

НАТО агресија на Србију 1999. као други чин економског геноцида је, истиче Вујовић, донела разарања која су пре свега однела људске животе, а потом и уништила инфраструктуру и привредне објекте. То је, како истиче, урађено са идејом поробљавања.

„Када разориш једну земљу, она да би прехранила свој народ мора да се задужује, мора да порушено поново подигне. Ми економисти смо дошли до података да су директни и индиректни трошкови око 100 милијарди долара. Када то изразимо у године, враћени смо 36 до 40 година уназад", истиче први човек Асоцијације малих и средњих предузећа.

Он, уз то указује и на штету која је немерљива, а која ће још годинама долазити на наплату због трошкова лечења нашег становништва које све више обољева од најтежих болести изазваних уништењем хемијских постројења и коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом.

Пошто последњих година интензивно сарађује са Кубанцима који су познати по вакцини против карцинома плућа, указује да смо пре 10 година имали 3.500 оболелих годишње, а прошле године близу 7.000.

Трећим чином економског геноцида Вујовић сматра оно што је урадила власт која је дошла након октобарских промена 2000. године.

„Ти који су нас бомбардовали добили су најквалитетније српске компаније које нису бомбардовали — дуванску индустрију, цементаре, пиваре… Све високоакумулативне гране које су управо отишле њима у руке. Ту такође треба имати у виду и отимање Косова и Метохије са свим његовим природним богатствима, рудом, телекомуникацијама. Све што им је било интересантно опет се нашло у њиховим рукама", каже овај економиста.

Вујовић сматра да је ДОС-ова власт донела неколико катастрофалних одлука под притиском Запада.

„Србија је све време санкција имала уговор са Руском Федерацијом за гас који нам је несметано испоручиван. Ми смо плаћали једну трећину у роби, храни, фармацеутским производима, одећи, обући. Другу трећину смо плаћали грађевинским радовима, а трећа трећина плаћала се у ефективи, односно новцу. Званичници ДОС-а одлазе у Москву и на чуђење Руса траже да се тај уговор који је радио београдски Прогрес раскине", наводи саговорник Спутњика и подсећа да су Јумко, Симпо, Коштана… између 150 и 200 милиона долара сваке године извозили у Русију, на чему је у тим нашим фирмама радило десетине хиљада радника.

Ти људи су, каже он, по раскидању уговора аутоматски остали без посла, фирме су банкротирале, а што је најгоре — остали смо без повољног гасног аранжмана. По том повлашћеном аранжману, његова цена била је 104 долара за хиљаду кубика гаса, а по новом који су склопили 168 долара, и то у потпуности плаћањем у новцу.

Немерљива је, каже, штета коју су нанели, као и у случају укидања закона о својинској трансформацији из 1997. године који је нашим фирмама омогућио претварање у акционарска друштва. То су поједине фирме попут Хемофарма и Дијаманта учиниле и тиме онемогућиле да касније буду плен пљачкашких приватизација.

Укидањем тог закона је, каже, почела распродаја српских фирми, па су, примера ради Французи после укидања санкција УН 1996. године били заинтересовани за беочинску цементару и тада су нудили око 60 милиона евра. Међутим, касније после 2000. су све три српске цементаре продате за педесетак милиона евра. А цементаре су, подсећа Вујовић, високоакумулативне као и пиваре, дуванска индустрија, фармација, које су продате као и цементаре.

У научном раду „Економске реформе у Југославији — једно виђење споља", Ђерђ Симон Млађи 2003. године пише да је, према проценама, између 1992. и 1999. године СРЈ услед санкција изгубила око 95 милијарди долара. Додатно је НАТО бомбардовање 1999. нанело само привреди додатну штету од 30 милијарди долара. То је довело до тога да је на почетку привредне реформе, крајем 2000. године, 35 одсто српског становништва живело испод црте сиромаштва и још 35 одсто „на њој".

Све је, по оцени Вујовића, био смишљен сценарио пљачке и поробљавања. Пример Кине нам најбоље говори шта значи економска моћ, без које нема сваке друге, па ни војне.

„Са тако поражавајућим подацима, уз учешће домаћих извођача радова, уз тако огромне трошкове, врло је тешко вратити се на прави пут", каже Вујовић, уз оцену да је охрабрујуће да су Кинези на свом новом Путу свиле определили шест милијарди долара за оживљавање српске привреде.

Оно што је најважније је да то раде без иједне политичке уцене, истиче овај економиста који је, како напомиње, игром случаја био учесник преговора са Кинезима од 1995. до 1999. године.

Тада смо добили 600 милиона долара кредита од Кинеза, 250 милиона долара у нафти и дериватима, 100 милиона долара је дато да стабилизујемо динар, а остатак је био за пројекте за железару у Смедереву, Азотару и Петрохемију у Панчеву. Све без иједне политичке уцене, наводи Вујовић.

„Погледајте шта ради Запад. Иза сваког кредита који дају стоји политичка уцена — од такозване сарадње са Хашким трибуналом, приватизације, до одрицања од Косова и Метохије. Хвала богу, има других држава које расту, Кина, Русија, Индија, других моћних земаља које хоће са нама да сарађују и помажу без уцена, којима треба да се окренемо", закључио је Вујовић.

Аутор Мира Канкараш Тркља

Извор Спутњик, 02. април 2018.

 

Nazovi NATO za rat

rts.rs

RTS :: Nazovi NATO za rat

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

11-14 minutes

---

Iduće srede se u Hagu održava vanredna sednica OPCW-a, Organizacije za zabranu hemijskog oružja, sazvana na insistiranje Moskve, "kojoj se očito žuri u utvrđivanju faktičkog stanja u aferi 'Skripalj'" (SDZ). Žuri se i onima koji su pokrenuli novi turnus diplomatskih sankcija protiv Rusije pre bilo kakvog stava OPCW-a – Vašington je prekjuče, u petak, najavio novi odgovor na najnoviji ruski odgovor.

Evropljani, sa članskom kartom EU i bez nje, dobro došli na klackalicu bezumlja!

Kao što sam Skripalj postaje nevažan u žustrom pokretu u kom se trenutno nalazi globalni diplomatski aparat, isto se može dogoditi i OPCW-u kad njegovi predstavnici u sredini između dva Uskrsa objave svoj preliminarni izveštaj.

Jer, koliko god su bojni otrovi u međuvremenu postali hemijski raznovrsni i kreativni, politički razgovor o njima je, ako se gleda tip upotrebljenog vokabulara, jednostavno saštrikan – ili ih je neka strana koristila, ili nije; ili laže, ili ne laže.

OPCW-u tako ovog trenutka stoje na raspolaganju samo tri moguća odgovora: a) kriva je Moskva; b) kriv je neko drugi; c) nemamo pojma (treba nam više vremena).

U slučaju najverovatnijeg odgovora pod "c" situacija se samo odlaže do novog termina, ali politički relevantna suma odgovora opet ostaje ista – ili je Moskva, ili neko drugi, ili se nikad neće saznati.

Ne očekujući "a" ili "b" ni brzo, ni ikada, evropski relevantan Zapad – SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Nemačka – već je preventivno proglasio i sproveo u delo dodatne diplomatske sankcije protiv Rusije, Amerikanci čak najavili nove iduće sedmice.

Ono što je naročito depresivno je da ni druge dve mogućnosti ne bi spustile međunarodnu tenziju. Recimo da OPCW u sredu kaže kako se "trag nalogodavaca može pratiti u Moskvu" – šta će onda Zapad napraviti? Već su kaznili Moskvu pre nego što se znalo stanje stvari. Da li to onda znači da je više neće kažnjavati, ili da će tek sad zapravo?

Pretpostavimo da Organizacija za zabranu bojnih otrova kaže da je "b", neko drugi. Hoće li to značiti da Zapad povlači poslednju rundu "diplomatskih mera", po svojoj prirodi sankcija, na delu od prošlog ponedeljka? Da će se izviniti? 

Naravno da neće, ne bi bilo ekonomično. Neke vlade, kao na primer nemačka, već su se osigurale za taj slučaj, izjavljujući da se poslednje "diplomatske mere" ne sprovode samo zbog Skripalja, već i zbog ruskih sajber napada, kao i odbijanja ruske kooperacije oko Krima i istočne Ukrajine.

Osim toga, konstatacija da je Skripalja otrovao "neko drugi" pretpostavljala bi nagoveštaj ko je taj mogući drugi – London, CIA, Kijev, neko s Baltika, davni KGB-prebezi bez domovine i smisla, neki lični Skripaljev neprijatelj iz obaveštajne zajednice.

Čak i u tom hipotetičnom, za Rusiju optimalnom scenariju, stručnjaci OPCW-a bi opet spali na pretresanje gore spomenute formule: a) MI-6; b) neko drugi; c) nemamo pojma (treba nam više vremena).

Ko truje? No idea!

U kakofoniji izuzetnih glasova prošle sedmice, u smislu važnih i relevantnih osoba koje polako ali sigurno vode Zapad ka vojnoj konfrontaciji s Rusijom, izdvajaju se tri izjave – američkog ministra odbrane Džejmsa Matisa, britanskog šefa diplomatije Borisa Džonsona i predsednika nemačkog Bundestaga Volfganga Šojblea.

Sve izjave se odnose na najnovije zaoštravanje Zapad–Rusija povodom afere "Skripalj".

Matis: "NATO je ponovo pokazao da je relevantan." Džonson: "Rusi su potcenili naš odgovor." Šojble: "Možda će Englezi sad odlučiti da ostanu u EU, kad su videli kako ih bezrezervno podržavamo."

Te tri izjave odaju konstrukciju sadašnje krize, njenu unutrašnju mustru: NATO se osetio zanemaren i "nerelevantan", pa je zajedno sa Londonom, koji traži način da ostane u EU i istovremeno sačuva ponos, upotrebio aferu "Skripalj" ne bi li pojačao eksplozivnost rusko-zapadnih odnosa.

Ukratko: EU se dodvorava Londonu, London koristi NATO, NATO pati jer ga svaki miran dan košta samosvesti.

Politički teatar koji trenutno gledamo ima veze s time da se NATO alijansi nađe nešto da radi. Ona je privilegovani nezaposleni u Evropi rastuće nezaposlenosti.

Proširenje na istok je bilo zabavno, ali je nepravedno zaustavljeno u trenutku kad se činilo da je Alijansa među sobom već raspodelila vezove i vile na Krimu. Srbija je 1999. kapitulirala nakon samo 78 dana, pa je NATO ponovo imao previše slobodnog vremena. U Iraku je NATO izvorno dosta učinio, ali sad je situaciju tamo preuzeo netransparentan broj novih igrača.

Borbu protiv terorizma u principu vode nacionalne policijske snage. Hoće li neki islamski fanatik pobiti 150 ljudi u Parizu, za NATO formacijski nije relevantno pitanje.

Sankcije protiv Rusije 2014. su bile zvezdani trenutak NATO diplomatije, ali Rusija je ne samo ostala na nogama već preko bliskoistočne politike i strateškog prijateljstva sa Iranom i Turskom čak i popravila svoj međunarodni status. To za NATO u krajnjem efektu znači kao da nije uopšte kažnjena – Moskvu mora da boli, mora vidljivo da je boli!

NATO se dosađuje. Ko ga voli, dobaciće mu neki rat, makar mali, makar samo kao dosetku koja se zahuktava, vrti i okreće, da bi jednog trenutka bila zaustavljena mudrom odlukom zapadnih lidera – ali samo ako Rusi već jednom pokažu da se boje, ako daju znak da su ranjeni u svakom mogućem simboličkom i realnom smislu.

Kako u ruskoj prirodi nije da pokažu da se boje, posebno ne onda kad se boje, NATO ide dalje.

Ginter Ferhojgen: "Nije bilo tako davno da su Amerikanci i Britanci svesno i namerno slagali čitav svet da bi opravdali rat u Iraku"

Zlo i naopako za one koji u politici pamte više od, recimo, deset godina, koji dosađuju s paralelama i podsećaju na krive odluke u dalekoj prošlosti od dve decenije.

Posebna nevolja je da se u tim slučajevima radi o izuzetnim glasovima u gornjem smislu, ali bivšim, o "penzionerima" koji su progledali kad su sišli sa vlasti, pa sada kao patolozi sve razumeju, ali ništa više ne mogu.

Ginter Ferhojgen, bivši potpredsednik Evropske komisije pod Barozom: "Ova grupa za pritisak koja se formira oko Londona, ta prateća muzika, način na koji britanska vlada govori o Rusiji, ponašanje britanskih medija, ono što dolazi iz Amerike – to je više od eskalacije u jednoj dugoj svađi. To je početak teške internacionalne krize, za koju nisam siguran da se može držati pod kontrolom. Ona je puštena u pogon ne na osnovu pouzdanog znanja, već skače s pretpostavke na pretpostavku i to prodaje kao lanac dokaza. Pada u oči da se sve bazira na informacijama tajnih službi, a to je, jel' da, kao što svi znamo, jedan jako istinoljubivi svet! Uopšte nije tako davno da su američka i britanska vlada svesno i namerno lagale kako bi opravdale napad na Irak." (ZDF, 28. marta)

Vili Vimer, bivši potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, dugogodišnji CDU-ov glasnogovornik za bezbednost u nemačkom Bundestagu: "Reč je o politici visokog ratnog rizika koju London ne započinje prvi put u EU ili NATO-u. Iz Londona ne dolaze nikakvi dokazi, samo eskalacija koju London bezočno gura kroz NATO i EU. Najstrašnije je da polovina EU, uključujući nemačku vladu, aplaudira. Kad u Moskvi ne bi sedeo racionalno agirajući Putin, Evropa bi, s obzirom na ratnu strast koja trenutno vlada na Zapadu, izgledala sasvim drugačije." (Televizijski kanal MRD, 27. marta)

Gerhard Šindler, bivši predsednik nemačke informativne službe BND (Bundesnachrichtendienst): "Nema elemenata koji omogućavaju zaključak o pouzdanoj ruskoj odgovornosti za slučaj 'Skripalj'. Trenutna dokazna situacija nije tako robustna kako bi primenjene mere prema Moskvi želele da verujemo." (MRD, 27. marta)

Bivši Kolin Pauel

Ako već govorimo o bivšima, bio je to američki general u penziji Kolin Pauel, Bušov šef diplomatije 2002–2005, koji je u februaru 2003. mahao u UN ampulom antraksa kao pouzdanim dokazom da irački diktator Sadam Husein poseduje hemijsko oružje za masovno uništenje.

Sadam, kako se pokazalo, nije imao ni kapsulu cijankalija za vlastitu upotrebu. 

Kad Ferhojgen danas podseća na tu epizodu američke politike, to na pozadini ostrašćene britanske diplomatije izgleda kao da progovara o događajima od pre sto godina; sram ga bilo ko se seća.

Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji prošlog februara, britanska premijerka Tereza Mej je održala izvrstan govor, u kome je sve rekla, praktično najavila slučaj "Skripalj": "Mi smo globalno orijentisana zemlja"; "Mi smo u NATO-u drugi po izdvajanju za odbranu"; "Naš plan je da transatlantskom partnerstvu udahnemo novu dinamiku"; "Saradnja sa EU prevashodno u oblasti bezbednosti – ali samo ako se kroz nju jača NATO".

Treba li biti paranoičan pa doći na ideju da je London malo poradio oko slučaja "Skripalj", ne bi li ubrzao primenu britanskog kataloga kriterijuma za saradnju sa EU?

Da ratni bubnjevi iz Londona počinju da teraju krv u oči Zapadu, a Zapad sa svoje strane čitavoj Evropi, dobro ilustruje pritisak što ga oni koji su u najnovijem talasu proterali ruske diplomate (NATO, 19 zemalja EU, sedam van EU), vrše na one koji nisu.

Recimo Austrija – britanski ambasador je vladi u Beču već uputio dva demarša u znak protesta jer Austrija nije proglasila dodatne sankcije. Oba puta je odbijen, piše Prese. Austrijska vlada se čak ne usuđuje ni da to kaže u zvaničnom saopštenju, već se krije iza anonimnih "izvora" i upetljava sa "istorijskom ulogom mosta između Istoka i Zapada".

Pritisak medija je još strašniji, da čovek ne poveruje koliko se uglednim novinarima uglednih evropskih medija žuri da kontinent gurnu u spiralu eskalacije otvorenog kraja sa Moskvom. U poređenju s tim, ratne trube srpskih i hrvatskih medija iz 1989–91. su ništa, vežbe civilne odbrane u dečjem vrtiću!

Pri tome je interesantno da što medij više važi za "levi", u smislu da zastupa postmoderno nasleđe leve, progresivne humanističke inteligencije (u Austriji Profil, Standard, ORF), tim je agresivniji u konstataciji kako postoji urgentna potreba da se svi, čitava Evropa, čitav slobodni svet, ujedini protiv Moskve, pa šta bude!

Dr Strangelove & general Ripper

Društvene mreže takođe imaju svoju ulogu u ritualnom nanošenju ratničkih boja. Na primer, austrijski novinar Norbert Mapes Nidik je na svoj Fejsbuk nalog stavio Ferhojgenov intervju za ZDF. Poruka: obratiti pažnju, ako nastavimo, tuda idemo.

Na to se javila prijateljica s komentarom kako je "i inače neukusno proglašavati sankcije na dan kad Rusi sahranjuju mrtve iz požara u Sibiru", a odmah iza nje Volfgang Išinger, nemački diplomata, voditelj Minhenske bezbednosne konferencije, čovek koji je u februaru ove godine moderirao nastup Tereze Mej.

Išinger: "Neukusno? Pitajmo porodicu Skripalj koliko je za njih neukusno trovanje, kao i, usput rečeno, potpuno mekani zapadni odgovor s proterivanjem, zato što kao mera ostaje na čistom diplomatskom nivou."

Proterivanje je ništa, treba nešto jače.

Za početak, treba se vratiti u praistorijsku 1964. godinu kada je Kjubrik snimao film "Dr Strangelove". Tamo američki "general Riper" (bukvalno: general Cepač) zaobilazi sve sigurnosne instance i šalje flotilu nuklearnih bombardera na Rusiju.

Kad Riperov aistent, "kapetan Mendrejk" iz britanskog RAF-a shvati da mu je šef poludeo, počinje bitka za spas ljudske rase.

Smireno, hladnokrvno, emotivno ranjivo, britanski kapetan kroz pola filma radi na tome da poludelom "Cepaču" odvuče pažnju, da ga zaigra i nekako dođe do koda kojim će vratiti bombardere. Nije uspeo, ali je umro pokušavajući; herojski, pored automata za koka-kolu.

Ovog puta, "Riper" i "Mendrejk" rade sinhronizovano, na istom zadatku. No more distraction.

 

standard.rs

Амерички радио: Вучићева употреба Путина

http://newlookworld.com/

7-9 minutes

---

петак 30. март 2018. 11:19

„То онда говори да је Србија нелојалан савезник Европе у целој тој причи", оценио је саговорник РСЕ Александар Попов

За разлику од западних партнера, са Русијом је лакше разговарати о косовском питању. Ово би могло произаћи као закључак из објашњења које је изнео председник Србије Александар Вучић, након што је руском лидеру Владимиру Путину у телефонском разговору изнео виђење последњих дешавања на саверу Косова. Према Вучићевим речима, Путин је казао да помно прати ситуацију на Косову, да Србија може рачунати на помоћ Москве и да му је Србија најважнија на Балкану и у Европи. Како оцењују саговорници РСЕ, Вучић је разговором са Путином послао сигнал на две адресе: домаћој јавности, али и западним престоницама.

Председник Србије Александар Вучић рекао је да су га јутрос после телефонског разговора са првим човекм Русије критиковали због тога што је разговарао с Владимиром Путином, а да је његов одговор да ће разговарати са свима, као и да ће данас разговарати са председником Турске Реџепом Тајипом Ердоганом.

,,Мој посао је да штитим Србију и не занима ме одакле ко долази", казао је Вучић. Током свог присуства војној вежби на Пасуљанским ливадама код Ћуприје, желео је да каже и са ким је много тешко разговарати:

„Знате, много је тешко када разговарате са неким ко је спонзор косовске независности. А спонзор косовске независности су пре свега Сједињене Америчке Државе, и оне то не крију, оне се тиме хвале и поносе, и, наравно, неке још европске земље. Када са њима разговарате, видите да је Албанцима готово све дозвољено."

Вучић је, како је наведено у раније издатом саопштењу Председништва Србије, у једносатном телефонском разговору информисао председника Русије Владимира Путина о последњим догађајима на Косову, посебно о „бруталном нападу" на директора Канцеларије Владе Србије за Косово Марка Ђурића, кога су албанске снаге, додао је, претукле без икакве кривице.

Путин је, како се даље наводи, председнику Србије пренео да може да рачуна на руску помоћ у сваком облику и да за Москву, кад је реч о Косову, важи само Резолуција 1244 УН, а да су сви други документи ништавни.

У среду увече Вучић је за ТВ Прва казао да је током разговора са Путином осетио највиши ниво подршке, а открио је да је разговарао и са председником Белорусије Лукашенком, кога је позвао да посети Србију.

Саговорници РСЕ оцењују да је Вучић разговором са Путином заправо желео да поентира пред домаћом јавности, али и да покупи уцењивачке поене према Западу.

„Мислим да је то порука и домаћој јавности и Западу; домаћој јавности да покаже да, ето, ми имамо заштитника у Русији, а Западу да Србија, ипак, може да рачуна и на алтернативну варијанту – на јачање односа са Русијом уколико Европска унија не покаже разумевање за неке српске ставове."

Ово за РСЕ каже Александар Попов, директор новосадског Центра за регионализам и оцењује:

„Ја мислим да је то једна погрешна политика јер, ево, управо ови догађаји на Косову показују погрешност једне такве политике. Дакле, нису нимало импресионирани били на Западу што ми имамо јаке односе са Русијом, а, као што видимо Русија нам ништа не може ни помоћи, нити може да нас заштити у некој кризној ситуацији попут оне који смо видели у Северној Митровици. Крајње што може да уради јесте да ветом у Савету безбедности Уједињених нација спречи да Косово добије столицу у УН, а све друго за сада нам само одмаже на путу ка Европској унији и на неки начин доводи у питање нашу искреност у томе да смо чврсто опредељени на европском путу. Треба рећи и да нам Европска унија толерише што до сада нисмо усагласили своју спољну политику, а питање је и кад ћемо је хармонизовати са европском, бар када је реч о Русији", каже Попов.

Џејмс Кер-Линдзи, професор политичких наука на лондонском Универзитету Сент Мери, за РСЕ оцењује да је српски председник Александар Вучић тиме што је позвао руског председника Владимира Путина желео демонстративно да поручи да Запад није једина страна на коју мора да се ослања кад се ради о Косову:

„Он је хтео да стави акценат на тај разговор како би поручио да још увек има подршку Русије, главног савезника кад је реч о Косову, па је у складу с тим, тај разговор обављен и информација о томе саопштена у високо демонстративном маниру. У Србији се уопште није крило да је председник Вучић разговарао са руским председником Путином. Иако питање Косова још није разрешено, а инциденти које смо видели не доприносе решењу, у региону неки сматрају да можда и доприносе јер кад избије оваква криза, онда то у фокус привлачи пажњу Европске уније. А још и кад Вучић позове Путина, рачуна вероватно с тим да ће то изиритирати Запад, па да ће онда због опасности руске интервенције у региону и ослањања Србије на Русију схватити да треба да усмери много више пажње на решавање кризе. У читавој овој причи још увек је непознаница оно што се тек очекује, а то је национална стратегија о Косову коју Вучић треба да открије јавности", оцењује Кер-Линдзи.

Ако је Вучић одлуком да увуче Русију у косовску причу и кризу на северу калкулисао да ће извући тактичку предност, с обзиром на фрустрације Европске уније због ширења руског утицаја у региону, онда то не погађа циљ јер не подиже степен европског поверења у Србију, аргументује Александар Попов:

„То онда говори да је Србија нелојалан савезник Европе у целој тој причи. Дакле, и даље она гледа и на леву и на десну страну, тако да Европа није сигурна на коју страну ће то на крају да се окрене. Према томе, то не утврђује кредибилитет Србије, него, напротив, доводи у питање тај кредибилитет", упозорава Попов.

Он истиче и то да део одговорности што је до заоштравања односа између Београда и Приштине дошло сноси и Европска унија, па и Сједињене Америчке Државе, које имају далеко јачи утицај на Косово него Европа:

„Гледало се кроз прсте Косову иако није формирало Заједницу општина са српском већином читавих пет година. Чак је и либерализација визног режима за Косово условљена усвајањем демаркације са Црном Гором, а није стављено као услов свих услова нешто што је потписано у Бриселу, а то је Заједница српских општина. Међутим, Русија мало може да помогне у целој тој причи, више би значило да имамо добре односе са Америком, да нас Европа третира као поузданог партнера и да она врши притисак на Косово да уради то што треба да уради. Међутим, ми играмо на руску карту, а Русија ће ту само декларативно нешто да одради, али она не може да изврши притисак на Косово да реализује оно што је потписало", указује Александар Попов.

Председник Србије ће у петак разговарати са немачким амбасадором у Београду Акселом Дитманом, а још је поручио да ће се разговори са Приштином наставити сигурно, да још нема одговор на питање у каквој форми, али да су разговори, како је навео, „с њиховим политичким спонзорима и менторима" важнији.

Аутор Бранка Тривић

Извор РСЕ, 30. март 2018.

 

Miodrag Zarković - Vučić može samo da se nada da prođe kao Đurić

 

Вучић може само да се нада да прође као Ђурић

 03/27/2018 22:28 Став

Чим се огласила сирена, народ северне Косовске Митровице истрчао је на улице. Навика је чудо. Кад су се окупили и зачуђено увидели да се ништа не дешава на чувеном мосту, преко кога је, у неким мање издајничким временима, опасност увек и стизала, почели су да се распитују шта се дешава и због чега је подигнута узбуна. "Ухапшен Марко Ђурић", одговарали су им упућенији. "Е па, онда ништа", узвраћали су Митровчани, окретали се назад и враћали својој свакодневици.

 

Пише: Миодраг Зарковић

Много самих Митровчана, па и преко друштвених мрежа, сведочи о управо оваквој реакцији тамошњег света на вест да је Ђурић ухапшен. Само, да не буде забуне: нису људи тако реаговали зато што су сместа прозрели да се ради о највероватније унапред договореној фарси, у којој нису желели да учествују. Не, него су заиста у првом тренутку поверовали да је Марко Ђурић истински ухапшен.

А ипак су се окренули и вратили кућама.

То значи да Марко Ђурић треба да буде срећан што су га "хапсили" баш шиптарски специјалци, који су га, наравно, убрзо и пустили на слободу. Да је, уместо Шиптарима, шака допао том народу из северне Косовске Митровице, не би га после оплакивао Александар Вучић, него свештеник.

Свестан је Ђурић тога. Зато је на северу КиМ увек боравио у пратњи бројног обезбеђења. Како је ово његово "хапшење" показало, сврха тог обезбеђења никада и није била да Ђурића брани од Шиптара. Него од тамошњих Срба.

Немају Шиптари никаквих разлога да буду незадовољни Марком Ђурићем. Србима се, међутим, он силно замерио, јер је беспоговорно спроводио Бриселски споразум, који је, од како је потписан априла 2013. године, у темељу разорио сваки облик српске државности на северу окупиране покрајине.

А ко је уговорио и одобрио дотични споразум?

То је урадила једна госпођа сумњивог морала по имену "судбина", ако је веровати Драгомиру Анђелковићу, београдском историчару и политичком аналитичару, који у чланку " Крај бриселског процеса или слободе севера Косова?", објављеном на његовом сајту "Видовдан", оцењује да је сада "нужно поништити Бриселски споразум и убрзано враћати стање на пре 2013."

Анђелковић описује поразно безбедносно стање на северу Косова и Метохије и подсећа на то да је све било другачије пре Бриселског споразума. Јер заиста, све до 2013. године, шиптарске оружане снаге и њихови "званичници" нису имали ама баш никакав приступ северу покрајине.

Један једини пут је неко у име "званичне" Приштине, Бајрам Реџепи, крочио у северну Косовску Митровицу пре неких петнаестак година, и то на преговоре по позиву КФОР-а. Када су Митровчани сазнали да је Реџепи у њиховом граду, истог часа су се дигли на оружје и изашли на улице у потрази за њим. Избили су целодневни нереди, превртани су и паљени џипови КФОР-а (који је чак и хеликоптер подизао у ваздух не би ли умирио Митровчане), а Реџепи је једва спасао живу главу кришом бежећи, заједно са једнако успаниченим обезбеђењем, назад у јужни, шиптарски део града.

Јавност у остатку Србије слабо је обавештена о овом и сличним догађајима. Не помиње га ни Анђелковић, мада би тај пример најбоље осликао закључак његовог чланка. Можда и не зна за то дешавање. Али добро, барем зна да су четири северне општине КиМ пре 2013. године биле озбиљно брањене, како званичним, тако и полузваничним и сасвим незваничним снагама. И да Шиптари никако нису могли да савладају ту брану. А да је данас све супротно:

"Да би српска одбрана била елиминисана Албанци су морали да отпочну нови рат, а на то нису били спремни, сада им је била довољна мања полицијска акција да готово окупирају цело северно Косово", исправно пореди Анђелковић стања пре и после 2013. године.

Када је, међутим, реч о томе ко је допринео таквом, кобном обрту у окупираној покрајини – е, ту Анђелковић остаје некако недоречен. Што чуди, с обзиром на то да он први не воли јалово наклапање ради самог наклапања:

"Кукање над `судбином`, које је сада код нас у току, ништа не значи ако се нешто не предузме да се она промени!" Том реченицом је закључио чланак. Баш тако, са ускличником на крају.

Да је под "судбином" мислио на Александра Вучића, та би реченица још и имала неког смисла. Али, пошто Вучић још није изабран на положај судбине (иначе би биле уприличене барем четири свечане инаугурације), не може се наслутити коме је "нејалови" Анђелковић упутио свој предлог да се поништи Бриселски споразум.

Али се зато зна ко је пре пет година Вучића саветовао да Бриселски споразум прихвати: Драгомир Анђелковић, заједно са Бранком Радуном, још једним политичким аналитичарем често присутним у српској јавности, и то увек на задатку посредног или непосредног правдања Александра Вучића.

Баш у то доба, Вучић је – тада у својству првог потпредседника Владе Србије – са њима двојицом одржавао редовно саветовање једном недељно. Тако се говоркало по београдској политичкој чаршији. Извор су били блиски пријатељи Анђелковића и Радуна. Па ако су они лагали чаршију, онда и чаршија лаже нас.

У сваком случају, опште је познато да је Анђелковић био ватрени заговорник Бриселског споразума. Толико да је противнике споразума оптуживао да шурују са ни мање ни више него Хашимом Тачијем! Дословце то је, у најсрамотнијим изјавама које је икада дао, говорио за "Информер", "Курир" и друга Вучићу наклоњена гласила у више наврата, у новембру 2013. У том контексту помињао је поименце и тадашње предводнике косметских Срба, на пример Марка Јакшића, кога је режим оптуживао – без иједног јединог доказа – да у дослуху са Змијом Тачијем саботира Бриселски споразум.

Данас Анђелковић прича сасвим супротно и противи се Бриселском споразуму. Али не помиње имена. Већ само "судбине".

Ево зато једног имена које ће Анђелковићу можда отворити очи: Игор Плотницки.

Плотницки је био председник Луганске Народне Републике, која је заједно са Доњецком устала на оружје не би ли се одбранила од фашистичких снага кијевске хунте. Када је његово деловање почело да угрожава саму Републику, Плотницки је, новембра прошле године, у једном од најтиших преврата свих времена елегантно уклоњен са власти. Све је прошло глатко између осталог и због тога што је сам Плотницки, суочен са својим огрешењима, разумно схватио да је и по њега и по младу државу боље да се не опире. Луганск од тада има далеко мање неспоразума са Доњецком, а њихова заједничка одбрана од украјинских фашиста делује чвршће и одлучније.

Не знам да ли Анђелковић, са или без Радуна, још увек залази на Вучићев монти-пајтоновски двор. Ако залази, онда би, искупљења ради, могао да посаветује врлог нам председника да се најзад суочи са својим огрешењима о Устав, законе и интересе Србије, те да се угледа на Плотницког и мање-више добровољно повуче, такође без много буке. Муку око КиМ могао би, у том сценарију, да препусти онима који су се тим питањем и бавили пре њега, и то далеко успешније од њега – руководиоцима који су до 2013. године управљали севером покрајине, у својству локалне самоуправе изабране у складу са законима и Уставом Србије: Раденку Недељковићу, Славиши Ристићу, Драгиши Миловићу, поменутом Јакшићу и другима. Они ће, далеко брже и делотворније него Вучић, умети да пониште Бриселски споразум и стање на северу КиМ врате на оно од пре Вучићеве велеиздаје.

Ако се Вучић оглуши о савет, Анђелковић би, вођен својом мудрошћу да пука кукњава над судбином ништа не помаже, морао да предузме и одлучније кораке не би ли Вучића приморао на такву одлуку. Ако ништа друго, Анђелковић бар има приступ Вучићу, за разлику од огромне већине Срба од које се Вучић, баш као и Ђурић, крије иза непрегледног обезбеђења.

У супротном, и Вучић и Анђелковић могу да се надају једино томе да поменута госпођа судбина буде и њима наклоњена колико и Марку Ђурићу. Па да их, кад им једног дана буде одузета слобода, везане спроводе Тачијеви специјалци. Јер ако то буду радили Срби, неће се све завршити на сликању у "марици".

http://www.pravda.rs/2018/03/27/vucic-moze-samo-da-se-nada-da-prodje-kao-djuric/

Драматичан догађај у Северној Митровици – само епизода

stanjestvari.com

Драматичан догађај у Северној Митровици – само епизода – Стање ствари

6-8 minutes

---

Ако се претпостави да Вучић неће довести у питање разговоре у Бриселу, што се показало исправном претпоставком, ово насиље би могло, штавише, и да убрза бриселски процес

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Поводом насиља албанске милиције у Северној Митровици, Европска унија се огласила „твитом" Федерике Могирини. Она је „осудила догађај". Срам га било – тог догађаја. Ко није упознао овај рукопис Европске уније од јуна 1999. године до данас, дакле поводом насиља које Албанци систематски спроводе над Србима, треба да се посвети гајењу цвећа.

Али, Могеринијина порука делује бесмислено и бедно само широј јавности. Учесницима „бриселског процеса" она добацује: ово треба што пре заборавити и наставити тамо где смо стали. Слично као и поводом убиства Оливера Ивановића, као и поводом хиљаде претходних догађаја, који су били третирани као и овај последњи у Северној Митровици. Тим поводом само треба додати: по интерном документу ЕУ којим је успостављена мисија Еулекса на Косову и Метохији (Заједничка акција од 4. фебруара 2008) полицијска димензија ове мисије (као и судска и царинска) има и извршне надлежности. Другим речима, да је хтела, могла је да спречи дивљање албанске милиције. Одсуство полицијске превенције или интервенције Еулекса савршено се слажу са твитом Ф. Могерини.

Нас, међутим, не интересује надлежност Еулексове полиције по себи, већ њихова процена да овај догађај неће угрозити „бриселски процес". Јер, да нису имали овакву процену, сигурно би изабрали деловање а не неделовање.

Интересантно је да А. Вучић, у свом жестоком иступу после ванредне седнице Савета за националну безбедност, није рекао ништа о бриселским разговорима. Употребљавао је тешке речи за албанско Косово – бандитска, криминална држава, за албанске политичаре – лажови, терористи, за њихове западне заштитнике да су, такође, лажови и сл. Обећао је Србима да ће их њихова држава, Србија, надаље штитити од албанског насиља и да ће починиоци догађаја бити кривично гоњени и процесирани. Много што-шта је рекао, али не и да ће бар довести у питање разговоре у Бриселу. Овде су еулексовци били видовити па нису деловали.

Вучић је, наиме, повлачење са разговора као најјачи потез – када се већ упустио у тзв. бриселски процес – могао да повуче више пута. Он је годинама испуњавао све ставке Првог споразума о нормализацији (април 2013) које су се тицале албанских интереса а да Албанци нису ништа учинили за заједницу српских општина. Гледано са преговарачке тачке, то је несхватљиво, јер делује као да једна страна намерно губи, тј. као да има неки посебан, невидиљиви разлог да губи. Разуме се да је Еулекс, имајући у виду ову учесталост од теме до теме, рачунао да Вучић ни овога пута неће прекинути разговоре и тиме условити бар неки уступак.

Еулекс је, осим овога, имао још једну добру процену. Они су знали да  ни онако дивљачка акција албанске милиције неће изазвати масовнији отпор Срба из Митровице и са севера Косова. Знали су боље него већина људи у Србији да је овај чврст и врло организовани отпор, који је трајао четрнаест година, убио Александар Вућић. Знали су (јер су му то одобрили) да је довео чланове српске жандармерије да насиљем натерају грађане северних општина да изађу на прве општинске изборе у режији Приштине (новембар 2013). Знали су да ће после тоталног краха ових избора (у четири северне општине изашло мање од 5% бирача) свој пропуст исправити првом приликом. И збиља, у фебруару 2014. на поновљеним изборима директори јавних предузећа и установа под претњом су изводили запослене да гласају, а избори нису били ни под каквом јавном контролом. И тада је изашло мање од 20%, али довољно да се прогласи успех. Знали су да ће после оваквог изборног насиља над грађанима, и обавезе да се региструју у Приштини, све странке из Србије обуставити своју јавну делатност у покрајини. Знали су да ће Вучић искористити ову прилику и основати своју странку,  Српску листу, која ће се уредно регистровати у албанским институцијама, супериорно побеђивати на општинским изборима, ући у албански парламент, па и владу. Знали су, поврх свега, да Српска листа није легитимни представник српског народа на Косову и Метохији, јер нема његову аутентичну масовну подршку какву су пре 2013. године имале српске партије за централама у Београду.

На основу свега што су знали, били су сигурни да ни велико насиље демонстрирано у Северној Митровици над високим преставницима власти Србије и над учесницима тзв. унутрашњег дијалога неће изазвати ништа налик на некада познате масовне акције Срба на северу Косова.

Ни у овоме се нису преварили. Испред зграде о којој су били учесници унутрашњег дијалога било је само неколико десетина људи. Вучићев иступ који је био преношен преко великог видео бима на једном митровачком тргу пратило је пар стотина људи у прилично мирној гледалачкој атмосфери. Вучићеви јавни и приватни медији те вечери нису имали прилике да сликом покажу призор масовне подршке.

Остаје, најзад, најважније питање, зашто су Албанци то урадили у зашто је Еулекс то допустио. Што се самих Албанаца тиче, разлози могу бити вишеструки – од ирационалне мржње према Србима до нервозе што би Запад ипак могао да их натера да прихвате заједницу српских општина. Еулекс за своје неделовање није имао ту врсту разлога. На први поглед, Европској унији не одговара овакво компликовање прилика на Косову и Метохији. Еулекс је могао да ћути једино ако су видели да се између насилне акције албанске милиције и неделовања Еулекса може успоставити циљно-рационална веза. Ако се претпостави да Вучић неће довести у питање разговоре у Бриселу, што се показало исправном претпоставком, ово насиље би могло, штавише, и да убрза бриселски процес. Оно, рецимо, може још више да подигне цену добитка заједнице српских општина, што Вучић сматра довољним уступком српској страни за потписивање документа о признању независности Косова. То би могло да убрза потписивање. Ако би се западне звезде овако склопиле, они би Албанце лако приволели за ову концесију Србији. Тим пре што све три стране знају оно што се крије од српске јавности да, заправо, није реч ни о каквој правој концесији, већ о примени косовских уставних и законских обавеза и заједници општина. (О овоме смо писали и претходним прилозима на овом блогу.)

Митровачка епизода у оквиру „бриселског процеса" вероватно није била предвиђена, али се она у постојећим околностима може прихватити као ненамеравана добра последица на сигурном путу српског званичног одрицања од Косова и Метохије.

(Србија и свет, 27. 3. 2018)