Претражи овај блог

среда, 18. јул 2018.

AMERIČKI SPOT U ČAST SRBIJE: Reklamna kampanja SAD izazvala veliku pažnju javnosti (VIDEO)

novosti.rs

AMERIČKI SPOT U ČAST SRBIJE: Reklamna kampanja SAD izazvala veliku pažnju javnosti (VIDEO) | Reportaže

D. B. MATOVIĆ

3-4 minutes


Reklamna kampanja ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu "Vi ste svet" izazvala veliku pažnju javnosti. Dve države obeležavaju vek od podizanja srpske zastave na Beloj kući

AKO se desi da je neko od vas svetu podario struju, da bez vas ne bi postojao telefon, da je neko od vas otkrio najveće tajne planete... Ako se sve to desi, mogli bismo da kažemo da je vaša zemlja - zemlja velikih ljudi i velikih snova. Neki snovi počnu u Srbiji i menjaju živote oko vas, neki snovi promene Srbiju, neki snovi iz Srbije promenili su čitav svet i zbog svega toga - vi ste svet.

PROČITAJTE I: Marš prijateljstva dva daleka naroda

Ovim rečima jedna od najvećih svetskih sila, Sjedinjene Američke Države, ocenjuje doprinos Srba razvoju čovečanstva, a deo su teksta iz spota promotivne kampanje kojom Ambasada SAD u Beogradu naglašava i promoviše važan događaj iz istorije američko-srpskih odnosa: srpska zastava se pre sto godina zavijorila na Beloj kući. Prvi put u istoriji na rezidenciji američkog predsednika bila je istaknuta jedna strana zastava.

- SAD i Srbija zajedno - u Beogradu i u Vašingtonu - obeležavaju sto godina od 28. jula 1918, kada se nad Belom kućom vijorila zastava Srbije - kažu u američkoj ambasadi.

- Predsednik Vudro Vilson je bio prijatelj sa Mihajlom Pupinom, i želeo je da iskaže poštovanje prema srpskom narodu i njegovoj posvećenosti vrednostima koje obe zemlje dele.

Mihajlo Pupin

U čitavoj istoriji SAD, zastava neke druge države se vijorila nad Belom kućom samo još jednom - 14. jula 1920. podignuta je zastava Francuske.

Nikola Tesla

- To je ono što čini ovaj događaj značajnim i za Amerikance i za Srbe - navode u Ambasadi.

- Zbog toga smo želeli da ga na poseban način obeležimo. Kampanjom "Vi ste svet" odajemo počast i Srbima koji su dali značajan doprinos čovečanstvu, doprinos koji se poštuje i pozdravlja u SAD i širom sveta, doprinos koji nas je sve obogatio. Tesli, Pupinu, Milankoviću, Divcu, Đokoviću, Andriću...

Novak Đoković

Veze između Srbije i SAD stvaraju naši ljudi, pojedinci čiji talenat i rad doprinose razvoju nauke, kulture i sporta, sa izuzetnim postignućima u njihovim pojedinačnim oblastima. SAD su ponosne što su mogle da doprinesu njihovom razvoju i uspehu.

Kampanja "Vi ste svet" samo je jedan od programa kojima se proslavlja značajna stogodišnjica. Nedavno je otvorena izložba "SAD - Srbija 1918-2018" u Istorijskom arhivu Beograda, najavljeno je podizanje biste američkom predsedniku Vilsonu u našoj prestonici, koji je bio veliki prijatelj srpskog naroda...

https://youtu.be/jgRFtjXMInA

VELIKA ŽRTVA

U smiraj strahota Velikog rata, predsednik Vilson je rekao da je "primereno da se narod SAD seti da su načela za koja se Srbija viteški borila i zbog kojih je propatila u Prvom svetskom ratu identična onima za koja se zalažu Sjedinjene Države".

- U vreme kada je predsednik Vilson doneo takvu odluku, svet je još pokušavao da se oporavi od jednog od najstrašnijih i najtragičnijih ratova u ljudskoj istoriji, rata u kojem je Srbija izgubila gotovo trećinu svog stanovništva - kažu u američkoj ambasadi. - Za Amerikance, takva žrtva nije mogla biti neprimećena.

 

понедељак, 16. јул 2018.

НАТО око Србије – безбедност за Балкан или за алијансу?

stanjestvari.com

М. Степић, Д. Пророковић, М. Лазански: НАТО око Србије – безбедност за Балкан или за алијансу? – Стање ствари

8-10 minutes


Нама се у документу црта да је улазак Србије у NATO могућ и без обзира на то што је то против воље народа, тако што би Србија потписала завршни споразум са Приштином, после чега би Косово постало чланица NATO

Ђуро Билбија, Миломир Степић, Душан Пророковић, Мирослав Лазански (Извор: Факти)

„Геополитика" и портал Факти организовали су данас разговор на тему „NATO око Србије – безбедност за Балкан или за алијансу?"

У Пресс центру УНС-а су говорили Миломир  Степић, Душан Пророковић и Мирослав Лазански, а модератор разговора у име организатора био је Ђуро Билбија.

На скупу је констатовано да се опкољавање Србије земљама NATO полако али стабилно довршава усисавањем Македоније, а пре ње и Црне Горе, док се питање уласка БиХ у тај савез може постављати само дотле докле Републиком Српском управља суверенистичка српска власт, те да би рушењем Милорада Додика у алијансу одмах ушла и Босна.

Србија би у том случају остала усамљена не-NATO територија на Балкану.

NATO, међутим, већ предузима конкретне и директне кораке против «неутралног» курса Србије кроз све агресивнију кампању која прелази у офанзивни притисак да Београд са Приштином потпише правнообавезујући споразум. То је из разлога што тај споразум не би био крај «приче» о косовском баласту на путу ЕУ-просперитета Србије нити би био гарант безбедности и удовољавања сецесионистичким захтевима албанске националне мањине на територији Србије. На против, како је на скупу указано, то би тек био почетак српске неизбежне капитулације пред NATO пактом.

Тај финални циљ NATO пакта се јасно дефинише у новом стратегијском документу који је његов политички врх прексиноћ усвојио на Самиту у Бриселу, елаборирајући да је главни предстојећи задатак да све западнобалканске земље буду обавезно укључене у алијансу како би се осигурала леђа најисточнијим чланицама Румунији и Бугарској.

Америчке (анти)ракете у Девеселу, у Румунији

У том контексту треба посматрати и најављене, односно усвојене, мере за координацију друмске и железничке инфраструктуре NATO -а у Европи, које, према речима Душана Пророковића, уводе  «шенген» за војне снаге, са циљем да се убрза транспорт NATO снага са запада Европе на њен исток.

– На бриселском самиту смо видели да су сва документа не само на енглеском, већ и на руском и урајинском језику што показује шта су најважнији геостратегијски циљеви NATO у наредном периоду. За Србију је важно да поруке са самита схвати реално: легитимизација статуса Косова столицом у УН, и пријем Косова у NATO, а паралелно са тим роварење по БиХ и смањивање надлежности РС. Нама се у документу црта да је улазак Србије у NATO могућ и без обзира на то што је то против воље народа, тако што би Србија потписала завршни споразум са Приштином, после чега би Косово постало чланица NATO. Онда следи инструментализација севера Косова, али и Прешевске долине, са том разликом да Србија више не би имали посла са албанским сепаратистима, него са чланицом NATO. У тој ситуацији, Србија ни сама неће имати много избора него да и сама из безбедносних разлога уђе у NATO, објаснио је Пророковић и додао да се ту ствар за Србију не би завршила, већ би она морала да буде «кооперативнија» и поводом БиХ , као и да «шаље војску у Летонију, Ирак или на Косово», као NATO чланица Црна Гора.

Указујући да Србија заиста може поћи путем Црне Горе, односно да није искључено да једна земља и против воље свога народа постане NATO-полигон, Миломир Степић је указао да се у Србији у последње време појављује значајно више испитивања јавног мњења на тему чланства наше земље у западном војном савезу.

– Институт за политичке студије је пре две недеље окончао једномесечно испитивање пунолетних грађана Србије на узорку од готово 1400 испитаника и утврдили смо да је 87 одсто грађана против уласка Србије у NATO, рекао је Степић и указао да питање популарности NATO заправо није наивно јер оно говори о будућности NATO-а.

Јер, како је подвукао, сад се већ спомиње оно што је до пре само коју годину била јерес: да NATO може да се «опара као џемпер». У чланицама старе Европе се јавља скептицизам према НАТО тако да ће он ту бити «присутан у блажој форми», али ће се NATO-еуфорија одржавати у свеже примљеним чланицама, односно у источним земљама тако што ће се ширити страх од Русије и њеног  «малигног утицаја» .

Конкретно, говоримо о простору Интермаријума: од Балтика до Јадрана. То је Иницијатива  три мора!  Од Пољске, преко Румуније до Хрватске се прави русофобни троугао, а њихова русофобија се манифестује на многе начине, укључујући антиракетни систем у Пољској или рецимо (фашистички) излив фудбалера на светском првенству, указао је Степић и закључио да ће функција NATO и у будуће бити да спречи да се Европа врати природном стању евроазијства, и не да остане у садашњем неприродном стању окупације у коме је држи NATO.

Мирослав Лазански је такође указао на чињеницу да је јавно мњење једно, а да политички курс може бити сасвим другачији.

– Кад би у неким од земаља био референдум о NATO да се види право расположење народа, питање је шта би тај народ рекао, мада живимо у времену у коме странке мало питају народ.

НАТО и Црна Гора

Он је као главни циљ NATO на Балкану детектовао потребу овог војно-политичког савеза да буде присутан политички, како не би имао проблема према својим бугарским и румунским истуреним позицијама. Лазански, међутим, није пропустио да укаже да је NATO на Косову већ направио војску и да је само питање дана када ће се те снаге и формално звати војском.

– NATO их је наоружао пушкама, опремио лаким оклопним средствима и аутомобилима обучио их, а ми против војске Косова не можемо ништа сем вербалних нота. То да без Срба ово не може да се деси је празна прича, јер Западу ништа не може да се верује. Не живимо у свету међународне правде, већ колико сте војно јаки, толико сте у праву, рекао је Лазански.

Подвукао је да Србија од Русије добија «Панцир» до краја године, да смо модернизовали «Неву» и да имамо 40 «Прага», док се паралелно ради на јачању трупне ПВО и аеродромске заштите против дронова (што се показало као веома важно у искуству Сирије).

За систем С 300, Лазански је оценио да је скуп јер би нас коштао 800 милиона долара.

– Ми у овом часу немамо те паре, али враћамо ловачку авијацију, добићемо 30 тенкова из Русије и на паради коју ћемо приредити поводом 100 годишњице, на којој ће бити и Владимир Путин све ћете то видети, најавио је Лазански, оцењујући да се NATO на балканском простору боји руског утицаја, јер схвата да су «то ипак Словени».

На конференцији је посебно осветљена безбедносна ситуација у Санџаку и у Босни и Херцеговини, јер је, према речима Степића, муслимански фактор – било као мигрантски или као терористички, ударни крај NATO батине.

Лазански је у том контексту упозорио да се сада «иде на удар на Републику Српску, и на покушај мењања изборне воље грађана, због чега су дошли специјалци из Велике Британије, ушао велики новац у медије, са циљем да сруше Додика јер мисле да ће тако угурати БиХ у NATO».

И Пророковић је ову претњу за РС аргументовао позивајући се на завршни документ НАТО из Брисела у коме се «посебно скреће пажња и наглашава очекивање да ће избори у БиХ бити по демократским стандардима, што је необично и имплицира питање – шта ће бити ако они оцене да то није било по њиховим демократским стандардима».

У сумирању интереса глобалних сила – Кине и Русије на подручју од NATO -а опкољеног Балкана и опкољене Србије, учесници су се сагласили да је Балкан блокиран са свих страна да би се Русија спречила да дође иза леђа Румуније и Бугарске, као и да би се пресекао пут Кини и њеним геостратешким интересима, без обзира колико она званично пориче да их на овом простору реализује.

Укључењем Црне Горе је постигнут први циљ, а други предстоји – да се NATO уклини у срце Балкана – упозорио је Степић.

Такво затварање је онај терет на тасу међународних односа који онемогућава равнотежу коју Русија и Кина настоје да заједнички изграде а којој се Србија – као декларисано неутрална – нада.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Факти, 14.7.2018)

 

недеља, 15. јул 2018.

Накнадно тумачење историје

politika.rs

Накнадно тумачење историје

Мирослав Лазански

5-6 minutes


Један наш дневни лист објавио је део књиге „Последњи лет из Дејтона, преговори иза затворених врата". Писац књиге је наш бивши дипломата Небојша Вујовић, некадашњи отправник послова у нашој амбасади у Вашингтону, који тврди „да су сви папири у Дејтону ишли преко њега". У књизи има свега и свачега, од појединачних сусрета господина Вујовића и неких америчких сенатора, до разговора у пиџамама. Први пут чујем да су први разговори о Косову, вођени у Рамбујеу, били још у јануару 1998. када правих сукоба на Косову, заправо, још и није било, да је Генералштаб Војске Југославије 2. октобра 1998. добио информацију да су из базе у Рамштајну полетели амерички бомбардери Б-2 да нас бомбардују, а Генералштаб такву информацију никада није добио, као што ни авиони Б-2 тог дана нису ни могли да полете из Немачке, пошто бомбардер Б-2 није тада имао одговарајући хангар и инфраструктуру у Европи, и у акције бомбардовања наше земље 1999. године полетао је само и директно из базе у САД. И враћао се у САД. У књизи се спомиње и „глупаво" питање које је својевремено из Београда отишло Међународном суду правде око једностраног проглашења косовске независности. Будући да сам управо у време прошле власти и управо на овим страницама више пута указивао на тај срамотни потез тадашње власти, која је чак изјавила „да ће Београд прихватити мишљење Међународног суда правде какво год оно било", то ми је заиста чудно да је нашем бившем дипломати требало толико година да закључи да је питање било „глупаво".

Углавном, у књизи има и Резолуције 1244 и детаља око Кумановског споразума, али нема ништа о Анексу Б у преговорима у Рамбујеу. О Анексу Б, који нам је издиктиран од стране Американаца неколико сати пре краја преговора. Анекс Б је значио практичну окупацију целе територије СР Југославије од стране НАТО-а. А Вашингтону је управо био потребан да има „разлог" да бомбардује СР Југославије. А тај Анекс Б не би могла да потпише нити једна влада суверене државе, и није то моја констатација, већ мишљење Хенрија Кисинџера. О том анексу је као срамном и немогућем услову, постављеном Београду, писао и Роберт Фиск у „Индипенденту". Британски је парламент о том анексу обавештен тек седам дана после рата 1999. Уважени господин Вујовић о томе изгледа није обавештен ни после 19 година...

Све у свему, књига је прилично огољени и прозирни покушај да се ситуација на Косову прикаже као непрекидни низ наших грешака, нашег инаћења и наше ирационалности. Господин Вујовић покушава сада да се у својој књизи прикаже као наш Хенри Кисинџер из тог времена. Проблем је само у томе што о тој улози господина Вујовића нико у СР Југославији није знао. Док он сам то сада нама није и открио. А други је проблем, наравно, што то нико не може и да кредибилно потврди. Могу и ја сада да наведем имена барем тројице америчких политичара са којима сам разговарао о Косову у Вашингтону још 1983. године, од Дена Каплана и његовог шефа конгресмена Роберта Едгара, до Тома Лантоша који је још тада лобирао за Косово. Са Капланом и Едгаром имам и заједничке фотке. Докази, господине Вујовићу, докази...

Милошевићев коначни уступак 1999. изненадио је многе у НАТО-у и изазвао огромно олакшање од Вашингтона до Анкаре. Је ли за тај потез бацања пешкира у ринг криво бесомучно бомбардовање наше земље, у трећој фази рата директно и по цивилним циљевима, или је пресудила претња копненом инвазијом, губитак подршке Јељцинове Русије у пресудном моменту, или је кључна ствар заправо била то што је НАТО могао да бесконачно и некажњено настави са бомбардовањем? Док је југословенска војска прошла са релативно малим жртвама, електросистем државе и саобраћајнице претрпеле су тешка оштећења и лако су могле да буду потпуно уништене да се бомбардовање наставило. Претња самим темељима српске привреде натерала је Београд да промени мишљење. Успут је Запад изблефирао Милошевића да ће Београд и остали градови у Србији из ваздуха бити сравњени са земљом и да затим следи копнена инвазија и потпуна окупација Србије.

Веровање елите у Србији да је НАТО спреман да уништи урбану Србију била је обична будалаштина, или намерно пласирање таквих информација, односно изговор за давање Косова Албанцима после дозираног бомбардовања. Јер, западне ваздухопловне снаге нису ратовале на такав начин, барем не у последњих 30 година, то није рађено ни за време рата САД против Северног Вијетнама.

Пентагон је био против копнене операције, једино су Британци на томе инсистирали. Но, нико на терену још није имао довољно снага за такав подухват. Америчке обавештајне службе подвалиле су руским политичарима, амерички изасланик Строуб Талбот преварио је Черномирдина, а овај онда Милошевића. За НАТО је био проблем што концентрација њихових великих војних ефектива није била могућа, не до октобра месеца, већ ни до краја децембра, а онда би се све то морало да се одложи до пролећа, јер терен уз југословенско-албанску границу није проходан зими.

 

петак, 13. јул 2018.

Трамп испунио једно од важнијих изборних обећања - објавио трговински рат остатку света

nspm.rs

Момир Булатовић: Трамп испунио једно од важнијих изборних обећања - објавио трговински рат остатку света

5-6 minutes


 Доналд Трамп, предсједник Америке, испунио је једно од важнијих изборних обећања. Објавио је трговински рат остатку свијета.

Досадашњи низ спорадичних трговинских чарки прерастао је у отворени рат одлуком Трампове администрације да увећа царине на увоз одређених роба како би се остварила „фер трговина" и побољшао спољнотрговински биланс његове државе. Погођене стране ће, како су одлучно најавиле, узвратити истом мјером и „једнако болно".

Свјетска јавност, поодавно засићена свим могућим сукобима на глобалној сцени, забринуто је потражила објашњење и прогнозу колико ће сукоб великих и богатих утицати на компликовање судбина мањих држава и живота обичних људи.

„Фајнаншел тајмс", видно ненаклоњен предсједнику Трампу, замолио је своје читаоце (текстом Рана Форохара) да замисле Доналда Трампа као америчког слободног рвача у уским црвеним гаћицама, са америчком заставом на грудима и тетоважом „Волим маму" на бицепсу. У боксу се противници сукобљавају по строгим правила. У слободном рвању нема правила, али ни стварних сукоба. Све је у фингирању и психологији по којој увијек морају да побиједе „добри момци". Противник није стваран. Таква је само Трампова потреба да се додвори својим бирачима из „појаса рђе".

Исти аутор закључује да Трамп води погрешан трговински рат. Погрешан утолико што његова мета није једино и искључиво Кина, као прави амерички противник већ су на нишану и амерички савезници, ЕУ прије свих.

Овај текст не представља само илустрацију тешке унутрашње политичке битке у Америци, већ открива и логику да ли трговински рат може да буде исправан или не. А шта је толико страшно у одлуци да нека држава за пар процената подигне износ царине коју треба платити да би се доспјело на њено тржиште? Толико опасно да заслужује назив — рат. Односно, шта представља толико жељени опозит — трговачки мир?

У области трговине сукоб (условно назван ратом) природно је стање. Вјештине и моћ се овдје користе да би се побиједио/преварио противник, а у ту категорију спада свако ко спријечава остварење темељног трговачког принципа — купити јефтино да би се продало скупо. Процес глобализације налагао је остварење принципа слободне трговине, што је значило смањивање националних баријера за увоз роба и услуга. Царине су биле смањиване или укидане након тешких и вишегодишњих рунди преговора у оквиру Свјетске трговинске организације (СТО) и под притиском Свјетске банке и ММФ-а. Свјетски трговачки мир је оствариван аргументима снаге Америке, а не идеалима слободе и једнакости свих.

Такав је мир, разумије се, могао имати само ограничено трајање. Иако су бројне државе свијета од таквих „споразума" трпјеле велику штету, остале су одлучне да преживе и развијају се по правилима која су им била наметнута и која су доживљавале као неправедна. Кина, Русија Индија, Бразил… доказ су за ову тврдњу. Оне су, током претходне двије деценије толико ојачале своју улогу на глобалној сцени да су се „америчка" правила свјетске трговине окренула против својих креатора. Стога је Америка била приморана (или макар њен владајући дио мисли да јесте) да приступи њиховој промјени.

У класичном обрасцу политике високи владини представници се боре за „нова радна мјеста" и бољи стандард својих бирача. Да би се то остварило у капитализму је неопходна симбиоза између политике и крупних капиталиста који ће, након што зараде довољно за себе, имати чиме да плати и остале. 

Политика се надаље не може водити без новца, а новац имају крупне корпорације које ће подстицати оне кандидате који им буду обезбиједили уносније послове. Највеће су зараде у сиромашним државама које страним инвеститорима гарантују привилегован положај. Тако се затвара пуни круг који описује слободну трговину у свијету. Ње до сада није било у свјетској историји, иако су на ту тему написане бројне декларације и потрошене хиљаде заклињања.

Стога је прва жртва текућег трговинског рата илузија о постојању слободног тржишта и поштених услова међународне трговине. Свјетска трговина одувијек представља сплет политике и економије, а предност има она страна која је везу између својих геополитичких и пословних интереса остварила на паметнији начин. Америка у сукоб који је сама изазвала улази видно ослабљена, будући да је однос између њене државне и пословне елите на нивоу отвореног непријатељства, што резултирала њеном посвемашњом слабошћу.

А „трговински рат" тек улази у одлучујућу фазу. На дневном реду су стандарди 5Г (пете генерације) телекомуникационих система, расподјела профита у ери повезаних машина и 3Д штампа и њен утицај на правила које одређују националну припадност неког производа…

(Спутник)

 

четвртак, 12. јул 2018.

СПЦ ПРАВИ ПРОСЛАВУ У ВАШИНГТОНУ: Многи Американци ће се пробудити!

kremlin.rs

СПЦ ПРАВИ ПРОСЛАВУ У ВАШИНГТОНУ: Многи Американци ће се пробудити!

4-5 minutes


БЕОГРАД – Под духовним покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, Српска Православна Црква – Епархије у Сједињеним Америчким Државама организује у Вашингтону вишедневну прославу значајних догађаја, стоји на званичном сајту СПЦ.

Реч је о стогодишњици „Дана молитве за Србију" у Вашингтону, а преносимо саопштење СПЦ у целини:

Дана 28. јула 1918. године, влада Вудро Вилсона, председника Сједињених Америчких Држава, издала је проглас којим се тај дан одређује за „Дан молитве за Србију". Одређено је да се тога дана српска застава вијори код Беле куће и да се звона цркава широм Америке огласе у част српских жртава у Првом светском рату. Велики број Срба из Америке оставио је своје породице и огњишта у Новом свету желећи да помогне својој браћи у борби за част и слободу у отаџбини и придружио се српској војсци. Многи од њих се никада нису вратили. Препознајући њихове жртве и љубав према српском народу, али сећајући се и великих пријатеља нашег народа у Америци, Српска Православна Црква организује прославу стогодишњице прокламације председника Вилсона, пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата.

Под духовним покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, Српска Православна Црква – Епархије у Сједињеним Америчким Државама организује у престоном граду Вашингтону вишедневну прославу ових значајних догађаја. Прослава ће почети у среду, 25. јула 2018. године, отварањем сесије Конгреса САД молитвом коју ће произнети Његово Преосвештенство Владика г. Иринеј. У поподневним часовима тога дана биће уприличен пријем у просторијама Конгреса у организацији Српског кокуса у Конгресу САД, Амбасаде Р. Србије у Вашингтону и Одбора Српске Православне Цркве за обележавање стогодишњице Првог светског рата.

За наредни дан, 26. јул 2018. године, у Националном прес клубу предвиђен је научни скуп о улози Српске Православне Цркве и српског народа у Првом светском рату. Очекује се да ће на скупу и Стејт Департмент бити заступљен на високом нивоу. Покровитељ скупа је Српска народна одбрана, чији је први председник и оснивач Михаило Пупин одиграо главну улогу у организацији помоћи нашем народу током Првог светског рата. По завршетку рада скупа планиран је пријем за све учеснике.

Током скупа биће премијерно постављена визуелно-литерарна изложба под насловом „Тамо далеко: 1918-2018" у организацији Art Exchange из Вашингтона и њихових партнера.

У петак, 27. јула 2018. године, планиран је свечани пријем у Карнеги Институцији у Вашингтону у организацији представништва Републике Српске, а у част Њене Екселенције гђе Жељке Цвијановић, премијерке Републике Српске. У наставку ће бити одржан културни програм под покровитељством Српског народног савеза. Учесници су гудачки квартет Школе за музичке таленте из Ћуприје и Српско певачко друштво „Лира" из Вашингтона.

На саму стогодишњицу прокламације, у суботу 28. јула 2018. године, света архијерејска Свеправославна Литургија биће служена у Саборном храму Светог Николаја Америчке Православне Цркве у присуству више архијереја и већег броја свештеника. Поред архијереја Српске Православне Цркве очекује се присуство архијереја и свештенства из других православних јурисдикција у Америци. По завршетку свете Литургије, чланице Кола српских сестара при Српској православној цркви Светог Луке у Вашингтону припремиће послужење за присутне.

У вечерњим часовима тога дана, планиран је свечани банкет у Националном прес центру. Уважене званице из пословног света и света политике, заједно са српским родољубима, имаће прилику да прикладно обележе завршетак Великог рата, одају пошту српским жртвама, као и да се са захвалношћу сете пријатеља нашег народа из Америке у том, за Србију, тешком периоду.

Последњег дана прославе, у недељу 29. јула 2018. године, биће служена света архијерејска Литургија у Српској православној цркви Светог Луке у Вашингтону. У наставку Литургије следи породични пикник на црквеном имању.

Позивамо сву браћу и сестре, родољубиве Србе, да нам се придруже у прослави овог за наш народ значајног јубилеја. Обележимо заједно успомену на наше велике претке и одајмо им дужну почаст по речима владике Иринеја: „Сви путеви воде у Вашингтон на прославу дана када се српска застава вијорила код Беле куће!"

Извор: Комерсант.рс / СПЦ

 

уторак, 10. јул 2018.

Митрополит

in4s.net

Митрополит - ИН4С

Јован Пламенац

7-9 minutes


 

Небо и поднебесје

И Србија и Црна Гора под управом су вазалних режима који, очито, нијесу у стању ни да успоставе суверенитет над цјелокупним територијама држава којима управљају. И режим у Србији и режим у Црној Гори слуге су истог господара, америчког и европског злотвора српског народа.

У овом свијету лажи, која је зацарила кроз форму демократије, и Србија и Црна Гора независне су државе. Њихова независност је форма која је по суштини – ропство.

Данашњи политички и војни статус Србије подсјећа на онај накој пада Српске деспотовине под династијом Бранковића у турско ропство 1459. године, а Црне Горе након њеног пада под династијом Црнојевића такође у турско ропство 1496. године.

И Србија и Црна Гора су у политичком ропству Запада који као свеоружје користи материјалистичке идеологије којим их уводи и у духовно ропство, а у војном ропству су НАТО-а.

Србија се као нешто прњаца, купује авионе од Русије, њен предсједник је, како маркентишки пласирају његови фановски медији, на актуелном Мундијалу навијао за Русију када је играла против Хрватске, али чињенице су рјечите: 2005. године Влада Србије потписала је споразум који обезбјеђује слободан транзит НАТО војске кроз Србију до Косова; 2006. године увела је Србију у Партнерство за мир и отворила Канцеларију НАТО у Министарству одбране(!); 2009. године започет је, а 2015. усвојен Акциони план индивидуалног партнерства (IPAP); такође 2015. године Скупштина Србије ратификовала је SOFA споразум са НАТО, који обезбјеђује „специјални статус" НАТО војника на територији „војно неутралне" Србије, и ставља им на располагање војну инфраструктуру ове формално државе(!).

Црна Гора је то што је у Србији на њеном прагу малих врата завршила 2017. године, самоузношењем на стуб срама 46 посланика њене Скупштине. Ова посланичка машкарада била је само манифестација практичне демократије, док је демос (народ), без права да одлучи о својој судбини, остао унеређен по глави. Тако је Црна Гора, славодобитно за њен квислиншки режим, постала 29. чланица НАТО-а.

Из позиције оног који воли своју земљу, патриоте, који воли своју породицу, своје рођаке, своје пријатеље, свој народ, и друге народе, који воли људе, који има у себи љубави, Србија и Црна Гора данас, зајахане режимима које им је инсталирао богоборни Запад, у безнађу су. На власти су режими који нијесу његови (иако је, можда, по свом незнању или млохавости, и сам томе допринио својим гласом, учествујући у фарси званој демократија), велики дио опозиционих партија обитава у истом врједносном систему у којем обитавају режими, као Изногуд прежећи да постану калифи умјесто калифа. Црквена власт у Србији под великим је притиском режима.

Из тог мрака у којем је данас српски народ израња један човјек, старац од 80 љета – Митрополит (треба ли му рећи име да би се знало о коме је ријеч?).

Као највећи ауторитет патриотског српског народа, Србина који воли своју Отаџбину и своју вјеру, још од кад су албанизовани Арнаути (према Цвијићу), погурани интересима Запада и потпомогнути НАТО бомбама, 1999. године истјерали Србе са Косова и Метохије, па и од раније, од када су албанизовани Арнаути 1981. године запалили конак Пећке патријаршије, он постојано стоји на овом „Грдном судилишту", на којем „Содом" вјековима „пуши", штитећи га крстом и молитвом, и откад је завладичен наткриљући га својим омофором, стапајући себе са Косовским завјетом, сам узрастајући у косовски мит.

Он је данас Косовац Јован, бранилац Косова који чврсто стоји на „Крајеугаоном камену", символ одбране Косова, и као такав со на рани режиму у Београду који се о јаду забави како да убиједи народ у Србији да је за њега добро да се одрекне Косова.

Као да је његовој старости мало бреме одбрана Косова, сада му се, „на утреш", додала одбрана дијела територије Црне Горе. Проблем је веома сличан оном на Косову: непријатељ је исти (Запад), противник је или исти (албанизовани Арнаути) или сличан као јаје јајету (режим у Подгорици спрам режима у Београду). Видјело се то и раније, али у недјељу 8. јула експлицитно се показало да подгоричка режимска власт, de facto, нема контролу над цјелокупном територијом међународно признате државе Црне Горе. Показало се да се у Албанији говори о „Великој Албанији", а да она реално заживљава осим у великом дијелу Македоније (или како се сада већ зове) и на Косову и на дијелу територије Црне Горе.

Митрополита је, видјели смо, запало да својим омофором штити и тај дио Црне Горе којег издајнички режим у Подгорици контролише само de jure, само формално. Јуришници „Велике Албаније", који су прије неколико година, без икакве реакције режима на њихов чин, испред цркве Свете Тројице на Румији барјачили заставама државе Албаније и „Велике Албаније" и организовали камп са војничким вјежбама, осилили су толико да за долазак на територију општине Улцињ траже дозволу ове Општине. То су тражили сада Митрополиту, то су тражили и прије двије године мени, археологу Младену Загарчанину, моме сину Крсту у његовом куму Владу, када су покушали да нас спријече да се испењемо на брдо Владимир (древни Облик, из житија светог Јована Владимира), које је поред насеља Владимир, када су нам говорили: „Што ћете ви овдје, ово је Албанија".

Ови људи су индоктринирани идејом „Велике Албаније" и мисле да покушајем да спријече Митрополита да дође у цркву која је на територији коју они већ доживљавају као дио своје велике државе „Богу службу приносе", да је то патриотски чин. Велика већина албанског живља у Црној Гори није уз њих, не требају им сукоби, они су добри сусједи са иновјернима.

Издајнички режим у Подгорици, умјесто да будућност Црне Горе гради на тој већини албанског народа у Црној Гори, покрива се ушима пред милитантним интересом својих газда монструма, као и онда када су уступили дио територије Црне Горе НАТО творевини Косово и када су на Косово послали контигент својих војника. Једнојајчани близанац подгоричком режиму, режим у Београду, иако је по Резолуцији 1244 Савјета безбједности Уједињених нација и по Уставу Србије Косово територија Србије, на ова насртања подгоричког режима на територију Србије реагује крајње немушто, тек толико „народа ради".

Очито је да издајнички режими у Подгорици и Београду не само да неће ништа учинити да заштите дјелове територија држава којима управљају а које су нападнуте формирањем „Велике Албаније", него ће све учинити, игноришући уставе, а користећи своје партијске инфраструктуре и поданичке медије, да удовоље својим газдама са Запада. Тим прије, бреме на Митрополитовим плећима расте. Али, ни Митрополит не може сам. Зато је неопходно да патриоте и у Србији и у Црној гори изађу из кафана и са фејсбука и да се саморганизују у одупирању издаји режимâ у Београду и Подгорици. То је једини начин да овај народ сачува образ. А и да се сачува територијална цјеловитост како Србије тако и Црне Горе.

На Митрополитових 80 љета је и још једно бреме, које ће му бити најтеже да изнесе: притисак на људе из његовог окружења, на његове сараднике, на људе којима вјерује, који утичу на његове политичке и животне ставове. Тај притисак не врши само тајна полиција, „удба". Да би „удбином" притиску неко подлегао, мора бити несој. Овај притисак данас се, далеко успјешније, врши на изузетно софистицирани начин, кроз „мрежни рат". Ратници „мрежног рата" нијесу ни свјесни да су то и, као и „Великоалбанци", мисле да раде добро дјело.

Али, свака сила до вијека. У Богу је истина и правда. Митрополит је са Богом, и то нас охрабрује да је и Бог са њим.

 

недеља, 8. јул 2018.

BORKO STEFANOVIĆ: Blizu smo kraja ovog režima!

espreso.rs

BORKO STEFANOVIĆ ZA ESPRESO: Blizu smo kraja ovog režima! Njihovi osmesi biće lepa istorija! Baba se češlja dok ljude dižu u vazduh, vlada lopovluk i opšte siromaštvo! | Vesti

Milka Radović Urednik rubrike Politika

19-24 minutes


Borko Stefanović bio je gost Espreso intervjua nedelje foto: Filip Plavčić

Borko Stefanović, lider Levice Srbije, bio je gost Espreso intervjua nedelja.


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!

S Stefanovićem smo razgovarali o tome šta opoziciju koči da se ujedini, šta je plan opozicionog Saveza. Šta je to što oni mogu da ponude građanima Srbje i zašto baš za njih da se odluče. Dotakli smo se i pitanja Kosova, te Rambujeu 2 koji se odnedavno pominje u javnosti.

Stefanovića smo pitali i o sukobima koji u poslednje vreme obeleže gotovo svaku sednicu u Skupštini grada između opozicije i vladajućih stranaka, te šta bi oni drugačije radili da dođu na vlast.

Šta koči opoziciju da se ujedini? Zašto stranke nisu složne i kako vi
gledate na to? 

- Svaka opoziciona stranka vuče neki bagaž, neke vagone iz slavne istorije 90-tih i 2000-tih. Mnoge od tih stranaka, da budem precizan njihovih lidera, ne shvataju da se vreme promenilo, da ti vagoni i taj tzv. minuli rad više ne znače ništa. Dakle, živimo u jednom novom vremenu, postpolitičkom vremenu izgradnje stabilokratije, ako hoćete i autokratskog sistema u Srbiji, gde sujete, programske i ideološke razlike treba ostaviti po strani i hitno izvršiti objedinjavanje opozicione scene. Svi koji su nesumnivo demokratski opredeljeni, dakle svi koji svoje ciljeve žele da ostvare demokratskim sredstvima, bili oni s desnice ili sa centra, građanskog centra ili sa levice kao što je kod nas slučaj treba da se objedine na zajedničku listu, da to bude jedna jedinstvena opoziciona lista. To od nas traže građani, to nesumnjivo žele birači, a uskoro će to želeti i oni koji nisu sigurni da su opozicioni birači. Šalju nam tu poruku iz izbornog ciklusa u izborni ciklus. U ovom trenutku ni jedna od opozicionih stranaka, ni pokreta samostalno ne može na bilo koji način da ugrozi Srpsku naprednu stranku i niko od nas nema više od 2 ili 3 odsto podrške građana. Prema tome, potpuno je jasno da građani traže, što kažu "aman, ljudi, ujedinite se, izađite sa novom politikom, sa novom ponudom i sa novim ljudima koji će da donesu promenu ne samo vlasti, nego pre svega sistema u Srbiji. Mislim da smo na dobrom putu to da rešimo ovih dana. Isto tako mislim da su naši razgovori koji su veoma intenzivni pri kraju, utvrđujemo program, tehnička pitanja, sporazum i Statut budućeg Saveza za Srbiju. Očekujem da će u narednih nekoliko nedelja i zvanično Savez za Srbiju biti predstavljen javnosti, bićete svakako pozvani. To će biti početak ne lake, ali duge političke borbe koja nas čeka.

Zašto bivši predsednik Srbije Boris Tadić nije za ujedinjenje opozicije?

- Ne mislim da je on protiv ujedinjenja opozicije. Boris Tadić, čini mi se da dobro tumačim daću sebi to pravo, on u ovom trenutku tumači da ne bi bilo pametno objedinjavati stranke koje su izričito za članstvo u Evropskoj uniji sa strankama koje su izričito protiv. Mislim da je to njegovo mišljenje potpuno legitimno, rekao bih čak očekivano od ljudi koji su dokazano borci za demokratiju, za promene u Srbiji, za sveukupni napredak našeg društva, a Boris Tadić to jeste. SDS njegova stranka, njima svakako jeste mesto u Savezu za Srbiju, ja sam siguran da će im vrata u Savezu biti otvorena. Zašto? Zato što smatram da ta podela na stranke koje su za EU i protiv EU u današnje vreme 2018. godine, a to nam pokazuju stavovi birača, to nam pokazuju rezultati izbora je potpuno nevažno pitanje za naš narod. Mislim da ta tema u Srbiji, ne samo da više nikog ne uzbuđuje, nego da ne predstavlja ništa u situaciji kada EU ima ovako negativan stav prema Srbiji i kada su građani s pravom razočarani u EU. Kada to, naprosto, nije tema ni jednoj relevantnoj partiji. Ni jedna je više ne spominje. Želimo da se menjamo zbog nas samih, a ne zbog Unije. 

Mislite li da će njegova stranka pristupiti Savezu za Srbiju?

- Ne znam, to je na njima, kao i sve ostale stranke koje će biti u Savezu za Srbiju. Mislim da će doneti odluku kakvu oni žele. Ponavljam, bilo bi šteta, ako odluče da ne uđu. Ta vododelnica Evropska unija i protiv EU, danas u Srbiji ne postoji, u situaciji kada ljudima dižu automobile u vazduh u pola belog dana, kada je opšte siromaštvo, kad su najniže plate i penzije u regionu, kada je opšti lopovluk i korupcija i kada se režim priprema za jednu, sumnjivu čini mi se, sakriveno i nepošteno rešenje na Kosovu i Metohiji. Kada živimo u zemlji bez slobode. I ako hoćete, kada nam kuća gori, mislim da pričati o EU je ona poslovica "o babi koja se češlja", ako već pomijemo babe i žabe, meni je ova poslovica bliža. 

Šta je sada plan opozicionog Saveza?

- Naš plan je, da pre svega vrlo brzo tokom jula meseca završimo sve pripreme. Dakle, sva dokumenta, programsku platformu, jasnu politiku, dužnosti, organi i sve ostalo. Vrlo smo blizu da se to desi u narednom periodu. Savez za Srbiju će biti istorijska stvar. zato što će na jedan drastičan, a pozitivan način promeniti uopšte politiku, a i političku scenu u Srbiji. S druge strane, uspeće da okupi u ovom trenutku, čini mi se preko 95 odsto opozicionih stranaka i pokreta u Srbiji. To je jedna nova, pozitivna stvar koja će se desiti i najzad će Srbija imati grupaciju koja će doneti promenu, slobodu i pravdu. Imamo, najzad, protivtežu. Znate, kada imate jednog slona u staklarskoj radnji, a opozicija su mravi. E, sada se najzad pojavljuje nešto što može tom slonu da parira, samim tim što je slon taj koji se zove SNS što je sve živo porazbijao. 

foto: Filip Plavčić

Šta vi nudite građanima, i zašto da se građani opredele za vas?

- Mi ćemo predstaviti naš program, taj program je u stvari koncipiran tako da se sve stranke i pokreti i sindikati, a verujte da to uopšte nije bilo jednostavno, slažu oko tog programa i on je mogu Vam reći već jako obiman i vrlo je precizan. Pre svega, ono što mi hoćemo je da vratimo nezavisnost i dostojanstvo institucijama, da drastično promenimo ekonomsko-socijalni model u Srbiji. Da uništimo i zaustavimo, politiku siromaštva, koju provodi ova vlast, da Srbija više ne bude zemlja sa najnižim platama i penzijama u Evropi, da se u ovoj zemlji ne zapošljava više samo zato što si član neke stranke. Ono što hoće Savez za Srbiju, govorim nesumnjive stvari, to je da donese zakon o poreklu imovine. Zaustavićemo mogućnost da se dolazi na bilo kakvu funkciju na osnovu lažnih diploma. Svakako da ćemo se usprotiviti bilo kakvoj mogućnosti da Kosovo dobije stolicu u UN-u. Naravno uz poštovanje Ustava Srbije i rezolucije 1244 i potrebe pregovora sa kosovskim Albancima što ne isključujem, ali nikako stolicu u Ujedinjenim nacijama. Savez će imati ekonomsku politiku koja će zaustaviti postojanje privatnih izvršitelja, lihvarskih bankarskih kamata, katastrofalnog Zakona o radu, koji ćemo ukinuti. Nov ekonomski model koji ćemo predstaviti Srbiji vrlo detaljno, a koji će podrazumevati i državnu intervenciju u privredi, kao neophodnost. I da Srbija prestane da robuje investitoru koji u isto vreme daje najniže moguće plate bez ikakve zaštite i sindikalnog organizovanja za naše radnike. To su osnovice naše platforme. Naravno, jako važno mesto zauzimaju, pre svega da su normalni izborni uslovi, da imamo pročišćene biračke spiskove, da se omogući ravnopravno medijsko predstavljanje relevantnih političkih opcija u Srbiji i van izbornih ciklusa, naročito na javnom servisu. To su neke stvari. Nezavisnost sudstva, tužilaštva, uvođenje specijalnog tužioca za organizovani i visoki kriminal i korupciju kao u Rumuniji. Te stvari ćemo mi vrlo jasno i precizno predstaviti građanima Srbije. Mnogo je bilo lakše složiti se oko tih stvari. Znajući našu političku scenu, očekivao sam mnogo više razlika otpora nesuglasica. Međutim, ovo čistilište od šest godina propasti  naprednjačke vlasti je stvorilo višak razuma među opozicionim akterima, nego što je bilo ko očekivao. To će biti jedna od najboljih stvari. 

Sednice skupštine grada budu prilično burne, uglavnom dođe do
verbalnih okršaja između odbornika vladajućih stranaka i opozicije.
Zašto?

- Zato što, reći ću u bukvalno jedno je rečenici, kada mi nešto predložimo, a to stalno radimo ili kritikujemo očigledno loše poteze gradske vlasti ili postavljamo legitimna pitanja bez uvreda, bez bilo kakvih negativnih reči prema nosiocima vladajućih vlasti u Beogradu, oni nama ne odgovaraju na naša pitanja, nego preispituju ljude koji su postavili pitanja. To je stvorilo jednu neumesnu, neodrživu situaciju gde većina SNS-a u gradskoj Skupštini se ponaša bahato, nepristojno i vi kada ih pitate zašto građani Beograda za spalionicu smeća deponije u Vinči plaćaju milijardu i petsto miliona evra narednih trideset godina i kako je to manje od 170 miliona evra, kako je bilo prvobitno po starom projektu kredit? Oni vama na to odgovore, a vi koji to pitate ste lopovi, izdajnici, ulaze u privatne živote nas koji tamo sedimo. Dakle, jedna potpuno neverovatna situacija. Ja razumem da to neko shvati kao prečicu do političkog uspeha, to je naprednjacima dalo rezultat. Ali da neko misli da šest godina može da laže i zamajava građane Srbije, da viče "Držite lopova šest godina, dok oni pune svoje džepove". Mislim da se ubrzano približavamo kraju tog režima i svakako da njihovi osmesi na zasedanjima Skupštine grada će za njih biti jedna lepa istorija, kada se suoče sa realnošću i sa odgovornošću u okviru zakona. 
 

foto: Filip Plavčić

Da dođete na vlast, šta biste vi radili dugačije?

- Puno toga. Kada pogledamo šta je sve uništeno i unazađeno u Srbiji proteklih 6 godina prosto čovek ne zna odakle da počne. Mislim da je preduslov svih preduslova da se omogući sloboda medija, da se omogući sloboda izveštavanja, da se uredi ta oblast, da se sudovi i tužilaštva dodatno usmere ka nezavisnosti, ka onemogućavanju mešanja izvršne vlasti. Onda naravno, odmah je tu i utvrđivanje odgovornosti za brojne krađe, nameštene tendere, enormno bogaćenje, utvrđivanje porekla imovine svih funkcionera od 90-tih do danas, uključujući i ljude u opoziciji. Ja uvek kažem "Pođite od mene, to meni nikakav problem nije". Lako je imati vrlinu istrajnosti i slobode ako niste lopov, zato ja to sa punom smelošću i tvrdim, da sam spreman da se pođe od mene. U tom smislu, ukinuti Zakon o radu, omogućiti subvencije stranom investitoru, davati subvencije pod uslovom da daju minimalnu prosečnu platu, podići minimalnu cenu rada, ukinuti privatne izvršitelje, ograničiti kamate bankama. Uvesti novi model u poljoprivredu i energetiku, omogućiti veće subvencije našim poljoprivrednicima, minimalnu otkupnu cenu za određene strateške proizvode, recimo maline. Svake godine objašnjavamo istim tim malinarima tu situaciju. Razbiti kartel hladničarima, omogućiti državne hladnjače, napraviti propise koji će onemogućiti njima da daju tako nisku otkupnu cenu za malinu, smanjiti akcize na gorivo. Akciza je opterećenje za luksuz. Naprednjaci su uveli da su gorivo i struja luksuz. Oni su prva vlast koja je uvela akcizu na struju, a podsetiću vas da su naprednjaci 2012.rekli "kada dođemo na vlast struja će biti jeftinija 20 odsto". Ona je danas skuplja 14 odsto u odnosu na vreme kada su oni bili opozicija i kada su to obećavali. Dakle, znaju oni da se u Srbiji kratko i slabo pamti, ali isto tako trebali bi da znaju da kao u svakom šumadijskom selu tačno se zna da ako imate komšiju koji svaki dan sve više i više viče "Dolazi vuk" ili "Držite lopova" to može neko vreme ali ne može sve vreme i zna se kako šumadijski seljak naziva tu osobu. 

Šta je sa metroom?

- Metro je u gradskoj Skupštini bila dosta živa diskusija zato što smo mi prosto postavili pitanje "Zašto ste ukinuli već pripremljen projekat za dve linije metroa, koji su radili stručnjaci, ne stranački" i ljudi su napravili, izmerili, izračunali, napravili projekat i rekli treba metro da ide na ovaj način. Dakle, da ide od Novog Beograda, do vrha Ustaničke, da se tu ukršta kod Vukovog spomenika, da imamo jedan funkcionalan metro tamo gde je najveća gustina saobraćaja, tu gde je najveća potreba. Pitali smo zašto ste to odbili? Zašto pravite nov projekat koji će povezati, bez da se iko naljuti, dve livade. Znači, vi pravite nov projekat metroa na osnovu obećanja koje ste dali nepostojećem arapskom investitoru u Beogradu na vodi, a početna stanica je u Makišu, tamo gde ste obećali Bogoljubu Kariću da će da pravi svoj grad. Vi imate suštinski dve livade. I to na neki način jeste simbol ove vlasti. Oni su ljudi koji stalno nešto obećavaju, govore za dve, tri godine biće bolje, a u stvari se ništa ne dešava. I naravno pitali smo ih "rekli ste da će radovi početi i da će moći da se vide 2020., a sada i samo kažete da to nije realno i da ste preterivali u izbornoj kampanji, delili ste ljudima karte za metro".

Koja se sada godina pominje, ako nije 2020.? 

- Video sam da gospodin Vesić sada rekao 2024., a 2027. bi to moglo da počne. Znaju oni da lažu ljude, znaju oni da neprekidno lažu ovaj narod, ali misle da to svaki put može da im prođe. I što je najgore uz pomoć kupovine ljudi, uz pomoć ucenjivanja, pritisaka, kapilarnih glasova, oni od svojih realnih 36 odsto u Beogradu doguraju do 45 odsto, kada ljude ucene radnim mestom, tzv. kapilarni glasovi, samo da čujete te horor priče. Dakle, nađu nekog zaposlenog u javno-komunalnom preduzeću i kažu moraš nam dati deset imena, onda tih deset ljudi besumično zovu svaki dan i traže da im daju dokaz da su glasali za SNS, da se ne igraju da će ostati bez posla. To je jedna piramida beščašća i prevare i pritiska na narod Srbije, koja može da se sruži za jedno poslepodne. Oni nisu svesni, da to što se sada osećaju sigurno u svojim poslovima, u svom novom bogatstvu, u svojoj bahatosti, putovanjima, skupim stanovima, vilama, skupim automobilima, da to može bukvalno za jednu noć da padne. Srpski narod zna naglo da progleda i da bi bilo dobro da sve te stvari kanališemo kroz politički proces, da one apsolutno ni za koga ne bi imale poželjne posledice. To je ono što mi iz Saveza za Srbiju hoćemo. Mi hoćemo mirnu političku smenu vlasti na izborima, iako to pod ovim uslovima deluje skoro nemoguće, da se na izborima bilo šta promeni. Ali, mi ćemo insistirati na tome, zato što smo prosto civilizovani ljudi i ne želimo da se sa razbojnicima hvatamo u isto kolo. 

Pitanje Kosova je trenutno goruća tema u Srbiji. Šta je najbolje rešenje za Kosovo?

- Pa najbolje rešenje za Kosovo i Metohiju pre svega jeste da se nastave pregovori i jeste to da se mi oslobodimo balasta, pritiska brzog ulaska u Evropsku uniju jer do toga neće doći. Dakle, kad se mi oslobodimo tog osećaja da nešto moramo hitno da uradimo, bićemo i bolji pregovarači i bolje ćemo štititi nacionalne interese. Dakle, mislim da je rešenje za Kosovo pregovori, rešavanje životnih pitanja, i to u punom obimu, onemogućavanje istovremeno da, pa čak i to da se napravi sporazum sa Kosovom, ali da on nikako ne može, po nama, a to mi sad deluje da je jedinstven stav o Savezu za Srbiju, ne može Kosovo da ima stolicu u Ujedinjenim nacijama. Vi imate kontinuirano vanredno opsadno stanje u Srbiji šest godina, od kad je ova vlast Srpske napredne stranke. Oni su dobili i hvale se tom ogromnom podrškom građana preko 50 odsto i tako dalje, a rekao sam vam malopre da je to u velikoj meri fingirano, namešteno kroz pritiske, ucenu i kupovinu obezbeđeno, a onda kažu: "Nemamo mi mandat, mi ćemo pitati građane na referendumu o Kosovu i Metohiji". To je sramota. Taj referendum je neprihvatljiv. Pod ovim uslovima ne može nikakav referendum da se sprovede. Kad građani ne znaju šta je pregovarano, šta se stvarno nudi, šta kaže druga strana, ima li nekog drugog mišljenja, drugog stava. Vi to nemate gde da čujete danas u Srbiji. nema debatnih emisija. Mediji su skoro u potpunosti pod kontrolom. Napravili su od medija kasarne. I sada vi kažete da izađemo na referendum. A šta da pitate? Šta će biti pitanje na referendumu? Da li da Kosovo ima stolicu u Ujedinjenim nacijama? Pa naravno da to neće biti pitanje, nego će oni da postave pitanje da li ste za to da mi napravimo sporazum za to koji će sačuvati celovitost Srbije i naš stav o Kosovu i Metohiji. I građani kažu: "Pa jeste, što da ne", a ne znaju da se iza toga krije plan gospodina Vučića, kako mi deluje, nemam dokaze za to, da je on prosto čovek nešto obećao i sad to mora o Kosovu da isporuči. I sad mu treba alibi za to, treba mu opravdanje. I jako je lako onda reći, što je Petričić napravio onu sjajnu karikaturu: "Crkla mi hemijska, narode, ajde vi potpišite", znači, neću ja da potpišem nego će narod. To je vrlo nečasno. Mislim da je referendum apsolutno nemoguć i neprihvatljiv pod ovakvim uslovima potpunog nedostatka pluralizma, slobode, debate, mogućnosti da čujete nešto. Pa ne prave se referendumi u vanrednom stanju. Kad je bila akcija Sablja 2003. godine nije tad nikome palo na pamet da pravi referendum., a meni ovo sad liči na to. Ljudi se dižu u vazduh u po bela dana. Imamo u Beogradu 18 nerešenih ubistava od početka godine. 50, 60 hiljada građana nam godišnje odlazi u inostranstvo. Srbija se ubrzano prazni, pa onda se priča da posotji plan da se prave migrantski centri u Srbiji kao u rubnom delu Evropske unije, ne samo u Srbiji, nego i u Bosni i Hercegovini i tako dalje. Pazite vi to. To su opasne tendencije i stvari koje apsolutno ne smeju da se dozvole i mi zato moramo svi da se uozbiljimo, organizujemo se i mislim da je Savez za Srbiju pravi korak u tom pravcu.

foto: Filip Plavčić

Mislite da je Evropska unija uslovila Srbiju, to jest da će je usloviti Kosovom?

- Pa ja ne mislim da će bilo kad biti pitanje da formalno priznamo nezavisnost Kosova. Zaista to ne mislim, ali ako Kosovo našim pristankom dobije mogućnost da bude članica Ujedinjenih nacija, onda im naš formalni pristanak nije ni potreban. Međutim, ima tu još jedna kratka stvar da kažem. Srbija nije članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i mi ne možemo da pustimo Kosovo da bude član Ujedinjenih nacija. Kao što znate, mora da prođe Savet bezbednosti i postavlja se logičko pitanje zašto neko na Zapadu pita nas da mi pustimo Kosovo u Ujedinjene nacije. Izvolite, pitajte Rusiju, pitajte Kinu. To više nije naše pitanje. To je sad postalo pitanje za najveće sile u svetu. Da li iko može da zamisli Aleksandra Vučića koji odlazi kod Putina ili kod Si Đin Pinga u Peking i kaže: "Slušaj, mi hoćemo da pustite Kosovo da bude članica Ujedinjenih nacija". To je ne samo nacionalna sramota i poniženje, nego je meni to prosto nezamislivo. Ja ne znam, ako on to čovek uradi, i ako uradi, ne postoji apsolutno nijedna garancija da će Rusija i Kina reći: "Dobro, nema problema, pustite Kosovo u Ujedinjene nacije". Štaviše, siguran sam da će ih blokirati, bez obzira na naš stav, a mi smo dobili ništa. Što reče jedan evropski diplomata u razgovoru meni nedavno: "Vi ispunite evropske uslove, a mi vas ionako nećemo primiti".

Pominje se čak i potencijalni Rambuje 2. Šta mislite o tome i šta bi to donelo Srbiji? Znamo šta je bilo posle prvog.

- Da, bilo je vrlo loše posle prvog. Međunarodna konferencija kao ideja pre svega ne odgovara Vašingtonu i Prištini zbog toga što bi Međunarodna konferencija potvrdila na najvidljiviji način da status Kosova nije rešen, a oni smatraju da je rešen i da je Kosovo nezavisna država. Dakle, Međunarodna konferencija kao Rambuje bi mogla da se organizuje samo, naravno, uz učešće Kine, Ruske Federacije i Sjedinjenih država i Evropske unije, ali onda bi se postavilo pitanje o čemu raspravljamo. Ne bi se sigurno na Međunarodnoj konferenciji raspravljalo o Gazivodama ili o upotrebi elektične energije na Kosovu i Metohiji, već bi se raspravljalo o statusnom pitanju. Dakle, Priština bi učešćem na toj konferenciji, zato se oni toga plaše, zato su oni protiv toga, oni bi onda potvrdili da oni nisu nezavisni, jer o čemu pričamo? Dakle, ili pričamo o tome da Srbija prizna nezavisnost Kosova, za to nam ne treba konferencija, jer nećemo priznati nezavisnost, ili pričamo o podeli Kosova. Ako pričamo o podeli, onda Albanci kažu: "Ako hoćete podelu, prvo nas priznajte kao nezavisnu državu, pa ćemo da se dogovorimo o razmeni teritorije", što je za nas, naravno, neprihvatljivo. Da ne pričamo o tome da je podela vrlo opasna ideja, jer ostavlja Srbe, manastire i imovinu Srba iz Srbije južno od Ibra bez ikakvih garancija, na milost i nemilost albanske većine.

Bonus Video:

Espreso intervju - Nikola Jovanović

Milka Radović