Крај света старих решења

standard.rs

Крај света старих решења - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

4-5 minutes

---

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

понедељак 23. јул 2018. 15:13

 Али свет нових решења не указује се истом брзином и јасноћом као што свет старих нестаје, и зато нема скорог краја косовских преговора

Нови круг преговора између Београда и Приштине показао је озбиљне знаке одустајања од основног концепта мировног процеса на Балкану, који траје још од 1995, односно 2001. године. Тај концепт формирања региона тзв. „Западног Балкана" почивао је готово искључиво на идеји о српској кривици и казни, и то не само за ратове из 90-тих година прошлог века већ и за оне велике, који су им претходили.

Само апсолутизујући српску кривицу било је могуће замислити преговоре између Београда и Приштине у којима ће се први одрећи свега на Косову и Метохији, а други добити све. Време, мајсторско решето, међутим није издржало претешки терет тог концепта. За четврт века Србија, иако је прошла период тешке међународне деградације, ипак није политички ослабила онолико колико је било неопходно да би се несметано одиграо план „Западног Балкана". Напротив, последњих година чак је у појединим сегментима и јачала, што се показало веома плодним тлом и за балканско јачање мултиполарних сила, попут Русије, Кине и Турске.

Идеја „западнобалканског мира", коју су деценијама персонификовали проблематични ликови попут Мила Ђукановића, Стјепана Месића или Бакира Изетбеговића, још је далеко од врата свог нестанка, али је снажно уздрмана и доведена у питање. Нови тренд још увек није произвео довољно политичке енергије да потпуно отклони нека стара решења, али је сасвим довољан да у оптицај убаци нека друга решења, за која се веровало да су одавно потиснута под чизмом „Новог америчког столећа". Тај тренд „подгрејао" је идеју о подели Косова и Метохије, која је пре више од две деценије у јавности важила за једно од могућих решења, али никад се званично није нашла за преговарачким столом. Иако нема јасних потврда да су се са поделом сложиле САД, све је теже поверовати да би председник Трамп могао својом речју јавно да стане иза ултиматума Србији, у којој се од ње на рачун Приштине понижавајуће захтева све за ништа. Па још у часу кад са Путином настоји да се сагласи о свету у коме таква изругивања међународном праву попут Косова неће бити могућа.

Свет старих решења за Косово и Балкан уопште више није могућ, и свакако би требало одати признање српској влади која је то разумела много пре преовлађујућег дела јавности. Али свет нових решења не указује се истом брзином и јасноћом као што свет старих нестаје. Зато је тешко поверовати у скори крај косовских преговора, утолико пре што постаје очигледно да Косово као искључиво српско питање не третира нико – ни Русија, ни Кина, док га САД никад нису ни третирале.

Уместо да се наоружа стрпљењем, српска политичка јавност без престанка Косово користи као оруђе у унутрашњој борби. Док власт делује да промене које се догађају хоће да што пре претвори у споразум, делови опозиције као да једва чекају да изазову нови спор око Косова. Ради се, међутим, о томе да се воде преговори без краја и да је Косово данас много даље од чланства у УН него иједног часа после 2008. године. А колико мораш бити мали да би ти то било мало.

Објављено у „Информеру" од 23. јула 2018. године

 

AMERIČKI SPOT U ČAST SRBIJE: Reklamna kampanja SAD izazvala veliku pažnju javnosti (VIDEO)

novosti.rs

AMERIČKI SPOT U ČAST SRBIJE: Reklamna kampanja SAD izazvala veliku pažnju javnosti (VIDEO) | Reportaže

D. B. MATOVIĆ

3-4 minutes

---

Reklamna kampanja ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu "Vi ste svet" izazvala veliku pažnju javnosti. Dve države obeležavaju vek od podizanja srpske zastave na Beloj kući

AKO se desi da je neko od vas svetu podario struju, da bez vas ne bi postojao telefon, da je neko od vas otkrio najveće tajne planete... Ako se sve to desi, mogli bismo da kažemo da je vaša zemlja - zemlja velikih ljudi i velikih snova. Neki snovi počnu u Srbiji i menjaju živote oko vas, neki snovi promene Srbiju, neki snovi iz Srbije promenili su čitav svet i zbog svega toga - vi ste svet.

PROČITAJTE I: Marš prijateljstva dva daleka naroda

Ovim rečima jedna od najvećih svetskih sila, Sjedinjene Američke Države, ocenjuje doprinos Srba razvoju čovečanstva, a deo su teksta iz spota promotivne kampanje kojom Ambasada SAD u Beogradu naglašava i promoviše važan događaj iz istorije američko-srpskih odnosa: srpska zastava se pre sto godina zavijorila na Beloj kući. Prvi put u istoriji na rezidenciji američkog predsednika bila je istaknuta jedna strana zastava.

- SAD i Srbija zajedno - u Beogradu i u Vašingtonu - obeležavaju sto godina od 28. jula 1918, kada se nad Belom kućom vijorila zastava Srbije - kažu u američkoj ambasadi.

- Predsednik Vudro Vilson je bio prijatelj sa Mihajlom Pupinom, i želeo je da iskaže poštovanje prema srpskom narodu i njegovoj posvećenosti vrednostima koje obe zemlje dele.

Mihajlo Pupin

U čitavoj istoriji SAD, zastava neke druge države se vijorila nad Belom kućom samo još jednom - 14. jula 1920. podignuta je zastava Francuske.

Nikola Tesla

- To je ono što čini ovaj događaj značajnim i za Amerikance i za Srbe - navode u Ambasadi.

- Zbog toga smo želeli da ga na poseban način obeležimo. Kampanjom "Vi ste svet" odajemo počast i Srbima koji su dali značajan doprinos čovečanstvu, doprinos koji se poštuje i pozdravlja u SAD i širom sveta, doprinos koji nas je sve obogatio. Tesli, Pupinu, Milankoviću, Divcu, Đokoviću, Andriću...

Novak Đoković

Veze između Srbije i SAD stvaraju naši ljudi, pojedinci čiji talenat i rad doprinose razvoju nauke, kulture i sporta, sa izuzetnim postignućima u njihovim pojedinačnim oblastima. SAD su ponosne što su mogle da doprinesu njihovom razvoju i uspehu.

Kampanja "Vi ste svet" samo je jedan od programa kojima se proslavlja značajna stogodišnjica. Nedavno je otvorena izložba "SAD - Srbija 1918-2018" u Istorijskom arhivu Beograda, najavljeno je podizanje biste američkom predsedniku Vilsonu u našoj prestonici, koji je bio veliki prijatelj srpskog naroda...

https://youtu.be/jgRFtjXMInA

VELIKA ŽRTVA

U smiraj strahota Velikog rata, predsednik Vilson je rekao da je "primereno da se narod SAD seti da su načela za koja se Srbija viteški borila i zbog kojih je propatila u Prvom svetskom ratu identična onima za koja se zalažu Sjedinjene Države".

- U vreme kada je predsednik Vilson doneo takvu odluku, svet je još pokušavao da se oporavi od jednog od najstrašnijih i najtragičnijih ratova u ljudskoj istoriji, rata u kojem je Srbija izgubila gotovo trećinu svog stanovništva - kažu u američkoj ambasadi. - Za Amerikance, takva žrtva nije mogla biti neprimećena.

 

НАТО око Србије – безбедност за Балкан или за алијансу?

stanjestvari.com

М. Степић, Д. Пророковић, М. Лазански: НАТО око Србије – безбедност за Балкан или за алијансу? – Стање ствари

8-10 minutes

---

Нама се у документу црта да је улазак Србије у NATO могућ и без обзира на то што је то против воље народа, тако што би Србија потписала завршни споразум са Приштином, после чега би Косово постало чланица NATO

Ђуро Билбија, Миломир Степић, Душан Пророковић, Мирослав Лазански (Извор: Факти)

„Геополитика" и портал Факти организовали су данас разговор на тему „NATO око Србије – безбедност за Балкан или за алијансу?"

У Пресс центру УНС-а су говорили Миломир  Степић, Душан Пророковић и Мирослав Лазански, а модератор разговора у име организатора био је Ђуро Билбија.

На скупу је констатовано да се опкољавање Србије земљама NATO полако али стабилно довршава усисавањем Македоније, а пре ње и Црне Горе, док се питање уласка БиХ у тај савез може постављати само дотле докле Републиком Српском управља суверенистичка српска власт, те да би рушењем Милорада Додика у алијансу одмах ушла и Босна.

Србија би у том случају остала усамљена не-NATO територија на Балкану.

NATO, међутим, већ предузима конкретне и директне кораке против «неутралног» курса Србије кроз све агресивнију кампању која прелази у офанзивни притисак да Београд са Приштином потпише правнообавезујући споразум. То је из разлога што тај споразум не би био крај «приче» о косовском баласту на путу ЕУ-просперитета Србије нити би био гарант безбедности и удовољавања сецесионистичким захтевима албанске националне мањине на територији Србије. На против, како је на скупу указано, то би тек био почетак српске неизбежне капитулације пред NATO пактом.

Тај финални циљ NATO пакта се јасно дефинише у новом стратегијском документу који је његов политички врх прексиноћ усвојио на Самиту у Бриселу, елаборирајући да је главни предстојећи задатак да све западнобалканске земље буду обавезно укључене у алијансу како би се осигурала леђа најисточнијим чланицама Румунији и Бугарској.

Америчке (анти)ракете у Девеселу, у Румунији

У том контексту треба посматрати и најављене, односно усвојене, мере за координацију друмске и железничке инфраструктуре NATO -а у Европи, које, према речима Душана Пророковића, уводе  «шенген» за војне снаге, са циљем да се убрза транспорт NATO снага са запада Европе на њен исток.

– На бриселском самиту смо видели да су сва документа не само на енглеском, већ и на руском и урајинском језику што показује шта су најважнији геостратегијски циљеви NATO у наредном периоду. За Србију је важно да поруке са самита схвати реално: легитимизација статуса Косова столицом у УН, и пријем Косова у NATO, а паралелно са тим роварење по БиХ и смањивање надлежности РС. Нама се у документу црта да је улазак Србије у NATO могућ и без обзира на то што је то против воље народа, тако што би Србија потписала завршни споразум са Приштином, после чега би Косово постало чланица NATO. Онда следи инструментализација севера Косова, али и Прешевске долине, са том разликом да Србија више не би имали посла са албанским сепаратистима, него са чланицом NATO. У тој ситуацији, Србија ни сама неће имати много избора него да и сама из безбедносних разлога уђе у NATO, објаснио је Пророковић и додао да се ту ствар за Србију не би завршила, већ би она морала да буде «кооперативнија» и поводом БиХ , као и да «шаље војску у Летонију, Ирак или на Косово», као NATO чланица Црна Гора.

Указујући да Србија заиста може поћи путем Црне Горе, односно да није искључено да једна земља и против воље свога народа постане NATO-полигон, Миломир Степић је указао да се у Србији у последње време појављује значајно више испитивања јавног мњења на тему чланства наше земље у западном војном савезу.

– Институт за политичке студије је пре две недеље окончао једномесечно испитивање пунолетних грађана Србије на узорку од готово 1400 испитаника и утврдили смо да је 87 одсто грађана против уласка Србије у NATO, рекао је Степић и указао да питање популарности NATO заправо није наивно јер оно говори о будућности NATO-а.

Јер, како је подвукао, сад се већ спомиње оно што је до пре само коју годину била јерес: да NATO може да се «опара као џемпер». У чланицама старе Европе се јавља скептицизам према НАТО тако да ће он ту бити «присутан у блажој форми», али ће се NATO-еуфорија одржавати у свеже примљеним чланицама, односно у источним земљама тако што ће се ширити страх од Русије и њеног  «малигног утицаја» .

Конкретно, говоримо о простору Интермаријума: од Балтика до Јадрана. То је Иницијатива  три мора!  Од Пољске, преко Румуније до Хрватске се прави русофобни троугао, а њихова русофобија се манифестује на многе начине, укључујући антиракетни систем у Пољској или рецимо (фашистички) излив фудбалера на светском првенству, указао је Степић и закључио да ће функција NATO и у будуће бити да спречи да се Европа врати природном стању евроазијства, и не да остане у садашњем неприродном стању окупације у коме је држи NATO.

Мирослав Лазански је такође указао на чињеницу да је јавно мњење једно, а да политички курс може бити сасвим другачији.

– Кад би у неким од земаља био референдум о NATO да се види право расположење народа, питање је шта би тај народ рекао, мада живимо у времену у коме странке мало питају народ.

НАТО и Црна Гора

Он је као главни циљ NATO на Балкану детектовао потребу овог војно-политичког савеза да буде присутан политички, како не би имао проблема према својим бугарским и румунским истуреним позицијама. Лазански, међутим, није пропустио да укаже да је NATO на Косову већ направио војску и да је само питање дана када ће се те снаге и формално звати војском.

– NATO их је наоружао пушкама, опремио лаким оклопним средствима и аутомобилима обучио их, а ми против војске Косова не можемо ништа сем вербалних нота. То да без Срба ово не може да се деси је празна прича, јер Западу ништа не може да се верује. Не живимо у свету међународне правде, већ колико сте војно јаки, толико сте у праву, рекао је Лазански.

Подвукао је да Србија од Русије добија «Панцир» до краја године, да смо модернизовали «Неву» и да имамо 40 «Прага», док се паралелно ради на јачању трупне ПВО и аеродромске заштите против дронова (што се показало као веома важно у искуству Сирије).

За систем С 300, Лазански је оценио да је скуп јер би нас коштао 800 милиона долара.

– Ми у овом часу немамо те паре, али враћамо ловачку авијацију, добићемо 30 тенкова из Русије и на паради коју ћемо приредити поводом 100 годишњице, на којој ће бити и Владимир Путин све ћете то видети, најавио је Лазански, оцењујући да се NATO на балканском простору боји руског утицаја, јер схвата да су «то ипак Словени».

На конференцији је посебно осветљена безбедносна ситуација у Санџаку и у Босни и Херцеговини, јер је, према речима Степића, муслимански фактор – било као мигрантски или као терористички, ударни крај NATO батине.

Лазански је у том контексту упозорио да се сада «иде на удар на Републику Српску, и на покушај мењања изборне воље грађана, због чега су дошли специјалци из Велике Британије, ушао велики новац у медије, са циљем да сруше Додика јер мисле да ће тако угурати БиХ у NATO».

И Пророковић је ову претњу за РС аргументовао позивајући се на завршни документ НАТО из Брисела у коме се «посебно скреће пажња и наглашава очекивање да ће избори у БиХ бити по демократским стандардима, што је необично и имплицира питање – шта ће бити ако они оцене да то није било по њиховим демократским стандардима».

У сумирању интереса глобалних сила – Кине и Русије на подручју од NATO -а опкољеног Балкана и опкољене Србије, учесници су се сагласили да је Балкан блокиран са свих страна да би се Русија спречила да дође иза леђа Румуније и Бугарске, као и да би се пресекао пут Кини и њеним геостратешким интересима, без обзира колико она званично пориче да их на овом простору реализује.

Укључењем Црне Горе је постигнут први циљ, а други предстоји – да се NATO уклини у срце Балкана – упозорио је Степић.

Такво затварање је онај терет на тасу међународних односа који онемогућава равнотежу коју Русија и Кина настоје да заједнички изграде а којој се Србија – као декларисано неутрална – нада.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Факти, 14.7.2018)

 

politika.rs

Накнадно тумачење историје

Мирослав Лазански

5-6 minutes

---

Један наш дневни лист објавио је део књиге „Последњи лет из Дејтона, преговори иза затворених врата". Писац књиге је наш бивши дипломата Небојша Вујовић, некадашњи отправник послова у нашој амбасади у Вашингтону, који тврди „да су сви папири у Дејтону ишли преко њега". У књизи има свега и свачега, од појединачних сусрета господина Вујовића и неких америчких сенатора, до разговора у пиџамама. Први пут чујем да су први разговори о Косову, вођени у Рамбујеу, били још у јануару 1998. када правих сукоба на Косову, заправо, још и није било, да је Генералштаб Војске Југославије 2. октобра 1998. добио информацију да су из базе у Рамштајну полетели амерички бомбардери Б-2 да нас бомбардују, а Генералштаб такву информацију никада није добио, као што ни авиони Б-2 тог дана нису ни могли да полете из Немачке, пошто бомбардер Б-2 није тада имао одговарајући хангар и инфраструктуру у Европи, и у акције бомбардовања наше земље 1999. године полетао је само и директно из базе у САД. И враћао се у САД. У књизи се спомиње и „глупаво" питање које је својевремено из Београда отишло Међународном суду правде око једностраног проглашења косовске независности. Будући да сам управо у време прошле власти и управо на овим страницама више пута указивао на тај срамотни потез тадашње власти, која је чак изјавила „да ће Београд прихватити мишљење Међународног суда правде какво год оно било", то ми је заиста чудно да је нашем бившем дипломати требало толико година да закључи да је питање било „глупаво".

Углавном, у књизи има и Резолуције 1244 и детаља око Кумановског споразума, али нема ништа о Анексу Б у преговорима у Рамбујеу. О Анексу Б, који нам је издиктиран од стране Американаца неколико сати пре краја преговора. Анекс Б је значио практичну окупацију целе територије СР Југославије од стране НАТО-а. А Вашингтону је управо био потребан да има „разлог" да бомбардује СР Југославије. А тај Анекс Б не би могла да потпише нити једна влада суверене државе, и није то моја констатација, већ мишљење Хенрија Кисинџера. О том анексу је као срамном и немогућем услову, постављеном Београду, писао и Роберт Фиск у „Индипенденту". Британски је парламент о том анексу обавештен тек седам дана после рата 1999. Уважени господин Вујовић о томе изгледа није обавештен ни после 19 година...

Све у свему, књига је прилично огољени и прозирни покушај да се ситуација на Косову прикаже као непрекидни низ наших грешака, нашег инаћења и наше ирационалности. Господин Вујовић покушава сада да се у својој књизи прикаже као наш Хенри Кисинџер из тог времена. Проблем је само у томе што о тој улози господина Вујовића нико у СР Југославији није знао. Док он сам то сада нама није и открио. А други је проблем, наравно, што то нико не може и да кредибилно потврди. Могу и ја сада да наведем имена барем тројице америчких политичара са којима сам разговарао о Косову у Вашингтону још 1983. године, од Дена Каплана и његовог шефа конгресмена Роберта Едгара, до Тома Лантоша који је још тада лобирао за Косово. Са Капланом и Едгаром имам и заједничке фотке. Докази, господине Вујовићу, докази...

Милошевићев коначни уступак 1999. изненадио је многе у НАТО-у и изазвао огромно олакшање од Вашингтона до Анкаре. Је ли за тај потез бацања пешкира у ринг криво бесомучно бомбардовање наше земље, у трећој фази рата директно и по цивилним циљевима, или је пресудила претња копненом инвазијом, губитак подршке Јељцинове Русије у пресудном моменту, или је кључна ствар заправо била то што је НАТО могао да бесконачно и некажњено настави са бомбардовањем? Док је југословенска војска прошла са релативно малим жртвама, електросистем државе и саобраћајнице претрпеле су тешка оштећења и лако су могле да буду потпуно уништене да се бомбардовање наставило. Претња самим темељима српске привреде натерала је Београд да промени мишљење. Успут је Запад изблефирао Милошевића да ће Београд и остали градови у Србији из ваздуха бити сравњени са земљом и да затим следи копнена инвазија и потпуна окупација Србије.

Веровање елите у Србији да је НАТО спреман да уништи урбану Србију била је обична будалаштина, или намерно пласирање таквих информација, односно изговор за давање Косова Албанцима после дозираног бомбардовања. Јер, западне ваздухопловне снаге нису ратовале на такав начин, барем не у последњих 30 година, то није рађено ни за време рата САД против Северног Вијетнама.

Пентагон је био против копнене операције, једино су Британци на томе инсистирали. Но, нико на терену још није имао довољно снага за такав подухват. Америчке обавештајне службе подвалиле су руским политичарима, амерички изасланик Строуб Талбот преварио је Черномирдина, а овај онда Милошевића. За НАТО је био проблем што концентрација њихових великих војних ефектива није била могућа, не до октобра месеца, већ ни до краја децембра, а онда би се све то морало да се одложи до пролећа, јер терен уз југословенско-албанску границу није проходан зими.

 

Трамп испунио једно од важнијих изборних обећања - објавио трговински рат остатку света

nspm.rs

Момир Булатовић: Трамп испунио једно од важнијих изборних обећања - објавио трговински рат остатку света

5-6 minutes

---

 Доналд Трамп, предсједник Америке, испунио је једно од важнијих изборних обећања. Објавио је трговински рат остатку свијета.

Досадашњи низ спорадичних трговинских чарки прерастао је у отворени рат одлуком Трампове администрације да увећа царине на увоз одређених роба како би се остварила „фер трговина" и побољшао спољнотрговински биланс његове државе. Погођене стране ће, како су одлучно најавиле, узвратити истом мјером и „једнако болно".

Свјетска јавност, поодавно засићена свим могућим сукобима на глобалној сцени, забринуто је потражила објашњење и прогнозу колико ће сукоб великих и богатих утицати на компликовање судбина мањих држава и живота обичних људи.

„Фајнаншел тајмс", видно ненаклоњен предсједнику Трампу, замолио је своје читаоце (текстом Рана Форохара) да замисле Доналда Трампа као америчког слободног рвача у уским црвеним гаћицама, са америчком заставом на грудима и тетоважом „Волим маму" на бицепсу. У боксу се противници сукобљавају по строгим правила. У слободном рвању нема правила, али ни стварних сукоба. Све је у фингирању и психологији по којој увијек морају да побиједе „добри момци". Противник није стваран. Таква је само Трампова потреба да се додвори својим бирачима из „појаса рђе".

Исти аутор закључује да Трамп води погрешан трговински рат. Погрешан утолико што његова мета није једино и искључиво Кина, као прави амерички противник већ су на нишану и амерички савезници, ЕУ прије свих.

Овај текст не представља само илустрацију тешке унутрашње политичке битке у Америци, већ открива и логику да ли трговински рат може да буде исправан или не. А шта је толико страшно у одлуци да нека држава за пар процената подигне износ царине коју треба платити да би се доспјело на њено тржиште? Толико опасно да заслужује назив — рат. Односно, шта представља толико жељени опозит — трговачки мир?

У области трговине сукоб (условно назван ратом) природно је стање. Вјештине и моћ се овдје користе да би се побиједио/преварио противник, а у ту категорију спада свако ко спријечава остварење темељног трговачког принципа — купити јефтино да би се продало скупо. Процес глобализације налагао је остварење принципа слободне трговине, што је значило смањивање националних баријера за увоз роба и услуга. Царине су биле смањиване или укидане након тешких и вишегодишњих рунди преговора у оквиру Свјетске трговинске организације (СТО) и под притиском Свјетске банке и ММФ-а. Свјетски трговачки мир је оствариван аргументима снаге Америке, а не идеалима слободе и једнакости свих.

Такав је мир, разумије се, могао имати само ограничено трајање. Иако су бројне државе свијета од таквих „споразума" трпјеле велику штету, остале су одлучне да преживе и развијају се по правилима која су им била наметнута и која су доживљавале као неправедна. Кина, Русија Индија, Бразил… доказ су за ову тврдњу. Оне су, током претходне двије деценије толико ојачале своју улогу на глобалној сцени да су се „америчка" правила свјетске трговине окренула против својих креатора. Стога је Америка била приморана (или макар њен владајући дио мисли да јесте) да приступи њиховој промјени.

У класичном обрасцу политике високи владини представници се боре за „нова радна мјеста" и бољи стандард својих бирача. Да би се то остварило у капитализму је неопходна симбиоза између политике и крупних капиталиста који ће, након што зараде довољно за себе, имати чиме да плати и остале. 

Политика се надаље не може водити без новца, а новац имају крупне корпорације које ће подстицати оне кандидате који им буду обезбиједили уносније послове. Највеће су зараде у сиромашним државама које страним инвеститорима гарантују привилегован положај. Тако се затвара пуни круг који описује слободну трговину у свијету. Ње до сада није било у свјетској историји, иако су на ту тему написане бројне декларације и потрошене хиљаде заклињања.

Стога је прва жртва текућег трговинског рата илузија о постојању слободног тржишта и поштених услова међународне трговине. Свјетска трговина одувијек представља сплет политике и економије, а предност има она страна која је везу између својих геополитичких и пословних интереса остварила на паметнији начин. Америка у сукоб који је сама изазвала улази видно ослабљена, будући да је однос између њене државне и пословне елите на нивоу отвореног непријатељства, што резултирала њеном посвемашњом слабошћу.

А „трговински рат" тек улази у одлучујућу фазу. На дневном реду су стандарди 5Г (пете генерације) телекомуникационих система, расподјела профита у ери повезаних машина и 3Д штампа и њен утицај на правила које одређују националну припадност неког производа…

(Спутник)

 

kremlin.rs

СПЦ ПРАВИ ПРОСЛАВУ У ВАШИНГТОНУ: Многи Американци ће се пробудити!

4-5 minutes

---

БЕОГРАД – Под духовним покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, Српска Православна Црква – Епархије у Сједињеним Америчким Државама организује у Вашингтону вишедневну прославу значајних догађаја, стоји на званичном сајту СПЦ.

Реч је о стогодишњици „Дана молитве за Србију" у Вашингтону, а преносимо саопштење СПЦ у целини:

Дана 28. јула 1918. године, влада Вудро Вилсона, председника Сједињених Америчких Држава, издала је проглас којим се тај дан одређује за „Дан молитве за Србију". Одређено је да се тога дана српска застава вијори код Беле куће и да се звона цркава широм Америке огласе у част српских жртава у Првом светском рату. Велики број Срба из Америке оставио је своје породице и огњишта у Новом свету желећи да помогне својој браћи у борби за част и слободу у отаџбини и придружио се српској војсци. Многи од њих се никада нису вратили. Препознајући њихове жртве и љубав према српском народу, али сећајући се и великих пријатеља нашег народа у Америци, Српска Православна Црква организује прославу стогодишњице прокламације председника Вилсона, пробоја Солунског фронта и завршетка Првог светског рата.

Под духовним покровитељством Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, Српска Православна Црква – Епархије у Сједињеним Америчким Државама организује у престоном граду Вашингтону вишедневну прославу ових значајних догађаја. Прослава ће почети у среду, 25. јула 2018. године, отварањем сесије Конгреса САД молитвом коју ће произнети Његово Преосвештенство Владика г. Иринеј. У поподневним часовима тога дана биће уприличен пријем у просторијама Конгреса у организацији Српског кокуса у Конгресу САД, Амбасаде Р. Србије у Вашингтону и Одбора Српске Православне Цркве за обележавање стогодишњице Првог светског рата.

За наредни дан, 26. јул 2018. године, у Националном прес клубу предвиђен је научни скуп о улози Српске Православне Цркве и српског народа у Првом светском рату. Очекује се да ће на скупу и Стејт Департмент бити заступљен на високом нивоу. Покровитељ скупа је Српска народна одбрана, чији је први председник и оснивач Михаило Пупин одиграо главну улогу у организацији помоћи нашем народу током Првог светског рата. По завршетку рада скупа планиран је пријем за све учеснике.

Током скупа биће премијерно постављена визуелно-литерарна изложба под насловом „Тамо далеко: 1918-2018" у организацији Art Exchange из Вашингтона и њихових партнера.

У петак, 27. јула 2018. године, планиран је свечани пријем у Карнеги Институцији у Вашингтону у организацији представништва Републике Српске, а у част Њене Екселенције гђе Жељке Цвијановић, премијерке Републике Српске. У наставку ће бити одржан културни програм под покровитељством Српског народног савеза. Учесници су гудачки квартет Школе за музичке таленте из Ћуприје и Српско певачко друштво „Лира" из Вашингтона.

На саму стогодишњицу прокламације, у суботу 28. јула 2018. године, света архијерејска Свеправославна Литургија биће служена у Саборном храму Светог Николаја Америчке Православне Цркве у присуству више архијереја и већег броја свештеника. Поред архијереја Српске Православне Цркве очекује се присуство архијереја и свештенства из других православних јурисдикција у Америци. По завршетку свете Литургије, чланице Кола српских сестара при Српској православној цркви Светог Луке у Вашингтону припремиће послужење за присутне.

У вечерњим часовима тога дана, планиран је свечани банкет у Националном прес центру. Уважене званице из пословног света и света политике, заједно са српским родољубима, имаће прилику да прикладно обележе завршетак Великог рата, одају пошту српским жртвама, као и да се са захвалношћу сете пријатеља нашег народа из Америке у том, за Србију, тешком периоду.

Последњег дана прославе, у недељу 29. јула 2018. године, биће служена света архијерејска Литургија у Српској православној цркви Светог Луке у Вашингтону. У наставку Литургије следи породични пикник на црквеном имању.

Позивамо сву браћу и сестре, родољубиве Србе, да нам се придруже у прослави овог за наш народ значајног јубилеја. Обележимо заједно успомену на наше велике претке и одајмо им дужну почаст по речима владике Иринеја: „Сви путеви воде у Вашингтон на прославу дана када се српска застава вијорила код Беле куће!"

Извор: Комерсант.рс / СПЦ

 

Митрополит

in4s.net

Митрополит - ИН4С

Јован Пламенац

7-9 minutes

---

 

Небо и поднебесје

И Србија и Црна Гора под управом су вазалних режима који, очито, нијесу у стању ни да успоставе суверенитет над цјелокупним територијама држава којима управљају. И режим у Србији и режим у Црној Гори слуге су истог господара, америчког и европског злотвора српског народа.

У овом свијету лажи, која је зацарила кроз форму демократије, и Србија и Црна Гора независне су државе. Њихова независност је форма која је по суштини – ропство.

Данашњи политички и војни статус Србије подсјећа на онај накој пада Српске деспотовине под династијом Бранковића у турско ропство 1459. године, а Црне Горе након њеног пада под династијом Црнојевића такође у турско ропство 1496. године.

И Србија и Црна Гора су у политичком ропству Запада који као свеоружје користи материјалистичке идеологије којим их уводи и у духовно ропство, а у војном ропству су НАТО-а.

Србија се као нешто прњаца, купује авионе од Русије, њен предсједник је, како маркентишки пласирају његови фановски медији, на актуелном Мундијалу навијао за Русију када је играла против Хрватске, али чињенице су рјечите: 2005. године Влада Србије потписала је споразум који обезбјеђује слободан транзит НАТО војске кроз Србију до Косова; 2006. године увела је Србију у Партнерство за мир и отворила Канцеларију НАТО у Министарству одбране(!); 2009. године започет је, а 2015. усвојен Акциони план индивидуалног партнерства (IPAP); такође 2015. године Скупштина Србије ратификовала је SOFA споразум са НАТО, који обезбјеђује „специјални статус" НАТО војника на територији „војно неутралне" Србије, и ставља им на располагање војну инфраструктуру ове формално државе(!).

Црна Гора је то што је у Србији на њеном прагу малих врата завршила 2017. године, самоузношењем на стуб срама 46 посланика њене Скупштине. Ова посланичка машкарада била је само манифестација практичне демократије, док је демос (народ), без права да одлучи о својој судбини, остао унеређен по глави. Тако је Црна Гора, славодобитно за њен квислиншки режим, постала 29. чланица НАТО-а.

Из позиције оног који воли своју земљу, патриоте, који воли своју породицу, своје рођаке, своје пријатеље, свој народ, и друге народе, који воли људе, који има у себи љубави, Србија и Црна Гора данас, зајахане режимима које им је инсталирао богоборни Запад, у безнађу су. На власти су режими који нијесу његови (иако је, можда, по свом незнању или млохавости, и сам томе допринио својим гласом, учествујући у фарси званој демократија), велики дио опозиционих партија обитава у истом врједносном систему у којем обитавају режими, као Изногуд прежећи да постану калифи умјесто калифа. Црквена власт у Србији под великим је притиском режима.

Из тог мрака у којем је данас српски народ израња један човјек, старац од 80 љета – Митрополит (треба ли му рећи име да би се знало о коме је ријеч?).

Као највећи ауторитет патриотског српског народа, Србина који воли своју Отаџбину и своју вјеру, још од кад су албанизовани Арнаути (према Цвијићу), погурани интересима Запада и потпомогнути НАТО бомбама, 1999. године истјерали Србе са Косова и Метохије, па и од раније, од када су албанизовани Арнаути 1981. године запалили конак Пећке патријаршије, он постојано стоји на овом „Грдном судилишту", на којем „Содом" вјековима „пуши", штитећи га крстом и молитвом, и откад је завладичен наткриљући га својим омофором, стапајући себе са Косовским завјетом, сам узрастајући у косовски мит.

Он је данас Косовац Јован, бранилац Косова који чврсто стоји на „Крајеугаоном камену", символ одбране Косова, и као такав со на рани режиму у Београду који се о јаду забави како да убиједи народ у Србији да је за њега добро да се одрекне Косова.

Као да је његовој старости мало бреме одбрана Косова, сада му се, „на утреш", додала одбрана дијела територије Црне Горе. Проблем је веома сличан оном на Косову: непријатељ је исти (Запад), противник је или исти (албанизовани Арнаути) или сличан као јаје јајету (режим у Подгорици спрам режима у Београду). Видјело се то и раније, али у недјељу 8. јула експлицитно се показало да подгоричка режимска власт, de facto, нема контролу над цјелокупном територијом међународно признате државе Црне Горе. Показало се да се у Албанији говори о „Великој Албанији", а да она реално заживљава осим у великом дијелу Македоније (или како се сада већ зове) и на Косову и на дијелу територије Црне Горе.

Митрополита је, видјели смо, запало да својим омофором штити и тај дио Црне Горе којег издајнички режим у Подгорици контролише само de jure, само формално. Јуришници „Велике Албаније", који су прије неколико година, без икакве реакције режима на њихов чин, испред цркве Свете Тројице на Румији барјачили заставама државе Албаније и „Велике Албаније" и организовали камп са војничким вјежбама, осилили су толико да за долазак на територију општине Улцињ траже дозволу ове Општине. То су тражили сада Митрополиту, то су тражили и прије двије године мени, археологу Младену Загарчанину, моме сину Крсту у његовом куму Владу, када су покушали да нас спријече да се испењемо на брдо Владимир (древни Облик, из житија светог Јована Владимира), које је поред насеља Владимир, када су нам говорили: „Што ћете ви овдје, ово је Албанија".

Ови људи су индоктринирани идејом „Велике Албаније" и мисле да покушајем да спријече Митрополита да дође у цркву која је на територији коју они већ доживљавају као дио своје велике државе „Богу службу приносе", да је то патриотски чин. Велика већина албанског живља у Црној Гори није уз њих, не требају им сукоби, они су добри сусједи са иновјернима.

Издајнички режим у Подгорици, умјесто да будућност Црне Горе гради на тој већини албанског народа у Црној Гори, покрива се ушима пред милитантним интересом својих газда монструма, као и онда када су уступили дио територије Црне Горе НАТО творевини Косово и када су на Косово послали контигент својих војника. Једнојајчани близанац подгоричком режиму, режим у Београду, иако је по Резолуцији 1244 Савјета безбједности Уједињених нација и по Уставу Србије Косово територија Србије, на ова насртања подгоричког режима на територију Србије реагује крајње немушто, тек толико „народа ради".

Очито је да издајнички режими у Подгорици и Београду не само да неће ништа учинити да заштите дјелове територија држава којима управљају а које су нападнуте формирањем „Велике Албаније", него ће све учинити, игноришући уставе, а користећи своје партијске инфраструктуре и поданичке медије, да удовоље својим газдама са Запада. Тим прије, бреме на Митрополитовим плећима расте. Али, ни Митрополит не може сам. Зато је неопходно да патриоте и у Србији и у Црној гори изађу из кафана и са фејсбука и да се саморганизују у одупирању издаји режимâ у Београду и Подгорици. То је једини начин да овај народ сачува образ. А и да се сачува територијална цјеловитост како Србије тако и Црне Горе.

На Митрополитових 80 љета је и још једно бреме, које ће му бити најтеже да изнесе: притисак на људе из његовог окружења, на његове сараднике, на људе којима вјерује, који утичу на његове политичке и животне ставове. Тај притисак не врши само тајна полиција, „удба". Да би „удбином" притиску неко подлегао, мора бити несој. Овај притисак данас се, далеко успјешније, врши на изузетно софистицирани начин, кроз „мрежни рат". Ратници „мрежног рата" нијесу ни свјесни да су то и, као и „Великоалбанци", мисле да раде добро дјело.

Али, свака сила до вијека. У Богу је истина и правда. Митрополит је са Богом, и то нас охрабрује да је и Бог са њим.