Tači i Haradinaj znaju sudbinu 57 nestalih

IZ UDRUŽENJA „CRVENI BOŽUR“ TVRDE DA JE U PRIŠTINI ADRESA ODGOVORNOSTI ZA UBIJANE I KIDNAPOVANE NA KIM

 

Haradinaj i Tači (foto: AP)

 

Tači i Haradinaj znaju sudbinu 57 nestalih

 

U Crnoj Gori se 57 osoba vodi kao nestalo. Prema podacima CGO, u Bosni i Hercegovini traga se za 6.606 osoba, u Hrvatskoj za 2.027, dok je broj nestalih na Kosovu 1.148

 

U Crnoj Gori se 57 osoba vodi kao nestalo, što za državu ove veličine predstavlja značajnu brojku, a broj nestalih nije smanjen u odnosu na prošlu goinu, saopšteno je na konferenciji održanoj povodom Međunarodnog dana nestalih – 30. avgusta. Organizatori konferencije – Udruženje porodica nestalih, kidnapovanih i ubijenih lica „Crveni božur“ i Centar za građansko obrazovanje (CGO) ocijenili su da nadležne državne institucije neadekvatno pristupaju rješavanju tog problema, poručujući da porodice nestalih imaju pravo na istinu.
Predsjednik Udruženja porodica nestalih, kidnapovanih i ubijenih lica „Crveni božur“ Ljubiša Filipović poručio je na jučerašnjoj konferenciji da je adresa odgovornosti u Prištini za sve ubijene, kindapovane, „i one koji su kindapovani i odvedeni na sjever Crne Gore, gdje su im vađeni organi i prodavani širom Evrope“.
– Ljudi koji znaju za masovne i pojedinačne grobnice su Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i ostali njihovi saradnici koji, tvrdim, da znaju gdje se svaki srpski, crnogorski i nealbanski grob nalazi na Kosovu i Metohiji – poručio je on.
Filipović je rekao da će udruženje koje predstavlja okupiti porodice nestalih u Crnoj Gori ispred Skupštine Crne Gore, kako bi mirnim protestom poslali poruku „svim relevantnim institucijama o onome što nas tišti proteklih 19 godina“.
Tvrdi da su porodice žrtava najugroženije, jer ne samo da su izgubile sve što su imale na Kosovu i Metohiji, nego su većinom izgubile svoje najmilije.
Filipović je kazao da je najveći problem tih porodica što već 15 godina žive kao podstanari.
– U više navrata smo zahtijevali da se bar jedna zgrada, od 30 stranova, sagradi u Baru ili Sutomoru da bismo obezbijedili najugroženije porodice, međutim sve ostaje na obećanjima – naveo je on.
Kako je rekao, teško je bilo svih prethodnih 19 godina tragati za najbližima, dodajući da su rane i dalje svježe.
– Pola porodica nestalih je umrlo ne doznavši istinu o svojim najbližima – kazao je Filipović, dodajući da su svi digli ruke od porodica nestalih.
Saradnik na programima u CGO i portparol Koalicije za REKOM u Crnoj Gori Tamara Milaš apelovala je na sve državne organe da zauzmu proaktivniji stav u rješavanju sudbine nestalih osoba. Kako je kazala, u CGO su, uvidom u izvještaje o radu državnog tužilaštva i sudova, zaključili da nije bilo stručnog usavršavanja sudija i tužilaca o Deklaraciji o zaštiti svih osoba od prisilnog nestanka i drugih međunarodnih instrumenata, što je, kako podsjeća, bila preporuka radne grupe Ujedinjenih nacija (UN) za prisilne nestanke. Smatra da je to dokaz o neadekvatnom pristupu u rješavanju tog problema.
Milaš je iznijela podatak da se, prema podacima CGO, u Bosni i Hercegovini traga za 6.606 osoba, u Hrvatskoj za 2.027, dok je broj nestalih na Kosovu 1.148.
– Ukupno se 10.281 lice vodi kao nestalo na teritoriji Hrvatske, BiH i Kosova. U 1.408 slučajeva radi se o onima čija je smrt poznata, ali čiji posmrtni ostaci još nijesu pronađeni, dok su 8.873 osobe čija je sudbina potpuno nepoznata – istakla je Milaš.
Ona je kazala da je jedan od prijeko potrebnih preduslova za rješavanje pitanja nestalih adekvatan normativni okvir, koji, kako je navela, u Crnoj Gori nije u skladu s međunarodnim standardima.
– Prisilni nestanak nije definisan u krivičnom zakonodavstvu Crne Gore kao zasebno krivično djelo, iako su međunarodni eksperti sugerisali na to – istakla je ona.
Tamara Milaš smatra da bi krivično djelo prisilnog nestanka trebalo da bude kažnjivo odgovarajućim kaznama koje uzimaju u obzir ekstremnu ozbiljnost. Kako je dodala, u Crnoj Gori status porodica nestalih osoba još nije priznat zakonom, dok je u zemljama u okruženju postoje zakoni o nestalim osobama i njihovim porodicama.
– Nepostojanje takvog zakona ne umanjuje obavezu Crne Gore da se odlučno angažuje na polju potrage za nestalim osobama i ne bi trebalo da bude argument koji bi opravdao nedovoljno aktivan pristup toj problematici – naglasila je ona.
Milaš je pozvala tužilaštvo i druga nadležna tijela da intenziviraju napore na rasvjetljavanju sudbine svih nestalih osoba tokom ratnih dešavanja 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije i da pojačaju borbu protiv nekažnjivosti ratnih zločina.
A.O.

Proces pretrage nije lak

Tamara Milaš je kazala da proces potrage za nestalima nije lak i da je uslovljen političkim prilikama u državama regiona, koje karakterišu vrlo nestabilni odnosi i brojne prepreke.
– Te prepreke gradiraju od nedovoljnih kapaciteta državnih organa uključenih u potragu za nestalima, nedovoljnih finansijskih sredstava, pa sve do nedostatka političke volje da se regionalna saradnja unaprijedi i odlučnosti da se potraga za nestalim osobama učini efikasnijom – objasnila je Milaš.

mondo.rs

"Ekonomist": OVO je pravi plan za Kosovo

Autor: Tanjug 31.08.2018. | 12:08

3-4 minutes

---

U tekstu pod nazivom "Lideri Kosova i Srbije razgovaraju o razmeni teritorije" podseća se da je s završetkom rata u Jugoslaviji hiljade ljudi ostalo u zemljama, koje ne smatraju svojim, da su mnogi "mirotvorci" upozoravali da bi prekrajanje granica samo vodilo ka dodatnim sukobima, te da je posledica da oko 120.000 Srba živi na Kosovu, pretežnom naseljenom Albancima, a 60.000 Albanaca u "Preševskoj dolini", području juga centralne Srbije.

Velika Britanija, inače, protivi se, kako nedavno saopštio ambasador te zemlje u Srbiji, bilo kakvoj promeni granica u vezi sa rešavanjem pitanja Kosova i Metohije.

"Ekonomist" napominje da su pojedini lokalni lideri već dugo zainteresovani za razmenu teritorije, ali da su EU i Amerika donedavno obeshrabrivale tu ideju.

Vučić Kifu: Srbija ne prihvata da bude ponižena

Međutim, konstatuje list u tekstu objavljenom na svom portalu, situacija se promenila.

"Kažu da Federika Mogerini želi da se sporazum o srpskom priznanju Kosova postigne do kraja njenog mandata visoke predstavnice EU za spoljnu politiku naredne godine, a razmena teritorija mogla bi da bude jedan od načina", ističe "Ekonomist".

Navodi i da se, prema rečima savetnika američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, ni Amerika više ne protivi toj ideji.

"Srpski i kosovski zvaničnici takođe žele da ubrzaju stvari pre evropskih parlamentarnih izbora u maju naredne godine, jer bi mogla da ih dočeka Komisija, koja je više populistički nastrojena i koja je protiv proširenja", spekuliše dalje list.

Ocenjuje i da su više od mesec dana Tači i Vučić davali "dvosmislene izjave" o mogućem sporazumu.

"Očigledna razmena je sever Kosova, naseljen Srbima, za srpsku Preševsku dolinu, ali je lokalno stanovništvo podeljeno po pitanju toga da li bi to trebalo, ili da li će se, desiti", tvrdi list.

Tvrdi i da mnogi analitičari veruju da Tači i Vučić zapravo nemaju nameru da menjaju granice, već da se pripremaju za sporazum po obrascu koji bi podrazumevao da sever Kosova dobije autonomiju u okviru te teritorije, u zamenu za to da Srbija prizna nezavisnost Kosova.

"Iako će obe strane mrzeti dogovor, bar bi njihovi lideri mogli da kažu da su sačuvali dragocenu teritoriju", smatra list.

"Ekonomist" se, međutim, pita šta će se dogoditi s obližnjom Makedonijom, gde četvrtinu stanovništva čine Albanci, ako se granice zaista prekroje na Kosovu.

"I šta sa Bosnom, gde Milorad Dodik, lider lokalnih Srba koji želi nezavisnost od Bosne, kaže - namerno se koristeći dvosmislenim jezikom, da bi Srbi u regionu trebalo da obeleže ono što je njihovo i ono što pripada njihovim susedima?", pita se list.

Navodi i da je gradonačelnik Bujanovca Šaim Kamberi, komentarišući rizik od izbuijanja sukoba, rekao da "nismo mi ti koji otvaraju Pandorinu kutiju. Mi smo kutija!"

"Ekonomist" navodi da je tekst objavljen u evropskom delu štampanog izdanja, pod naslovom "Pandorina kutija".

 

Брисел Србији прописује нову голготу до чланства

iskra.co

КО ЈЕ УШАО, УШАО ЈЕ: Брисел Србији прописује нову голготу до чланства

4-5 minutes

---

30.08.2018. - 12:30

 

Фото: Спутњик, Fotolia / Artjazz

Према речима европског комесара за проширење и суседску политику Јоханеса Хана, приступни преговори убудуће ће дуже трајати него што је раније био случај, а ЕУ ће инсистирати на „квалитету испред брзине".

Хан је навео да је ЕУ извукла поуке из досадашњих приступних процеса и додао да су чланства земаља као што су Мађарска и Румунија много тога показала. Како је објаснио, „процеси које Унија подстиче на Западном Балкану требало би да добију много већи ниво неповратности када је реч о успостављању владавине права и борби против корупције".

Политички аналитичар Александар Павић за Спутњик каже да Ханова порука заправо значи да „ко је ушао у ЕУ, ушао је" и да свако ко још није ушао у Унију, а има такве претензије, ову поруку европског комесара треба врло озбиљно да схвати.

„Ова порука говори — проћи ћете кроз голготу, а опет је питање да ли ћете ући у ЕУ. Дакле, ова порука је сама по себи врло обесхрабрујућа за све који су се надали неком будућем статусу члана Европске уније. Са друге стране, када је реч о земљама Балкана које још нису ушле у ЕУ, овим је у великој мери ослабљен онај аргумент Брисела који гласи „ако урадите то и то, ваша европска перспектива ће бити појачана". Овим је заправо речено — ми желимо да вас држимо у стању суспендоване анимације и да ви и даље испуњавате наше услове, али немојте да очекујете да ћете ући у ЕУ", објашњава Павић.

На питање да ли је европски комесар изјавом да су чланства Мађарске и Румуније много тога показала заправо рекао да се ЕУ каје због пријема неких земаља у чланство, Павић каже да је Јоханес Хан део бриселског глобалистичког естаблишмента.

„Они се сигурно кају што им је сада ту једна Мађарска, једна Чешка, једна Словачка, које кваре причу око, рецимо, мигрантске политике. Са друге стране имамо Бугарску и Румунију, земље које су испражњене уласком у ЕУ и економски врло лоше стоје и даље. ЕУ их је апсорбовала из геополитичких разлога, како би се направио зид од Балтика до Црног мора, баш као што жели да апсoрбује и неутралише Србију, да не би неко други ту ушао", оцењује Павић.

Сличног става је и Стевица Деђански из Центра за развој међународне сарадње, који оцењује да су будућност и европска перспектива Западног Балкана сада још неизвесније и на још дужем штапу.

„Оно што је лицемерно од стране званичника ЕУ, нарочито када упоређују Србију са појединим земљама које су ушле у Унију, јесте да су они и онда знали да те земље нису спремне за чланство, да немају владавину права, да нису на довољном степену развитка. Ми смо и тада били, и поред свих санкција, проблема и бомбардовања, за десетак година испред њих", примећује Деђански.

Међутим, додаје он, ми смо навикли на овакве изјаве, па српски пут треба да буде усмерен ка ЕУ, али без неких превеликих очекивања.

„Видимо да се и неке друге земље које су чланице Уније нису превише усрећиле, а са друге стране, људи попут Јоханеса Хана, односно бирократски апарат Европске уније, ипак се не питају о свему. Главну одлуку о чланству Србије у ЕУ ипак ће донети кључне земље са којима наша земља има добре односе. ЕУ заправо покушава оваквим изјавама да се наметне као важан политички фактор у времену када очигледно губе своју политичку моћ. Унија има сопствене унутрашње проблеме, а моћ се изместила тамо где је увек заправо и била — у Русији и САД. Зато Брисел на овај начин демонстрира своју моћ на једином, малом делу који им је преостао — на Западном Балкану", категоричан је Деђански.

 

Мирослав Паровић: Око Косова не правите рачун без крчмара

slobodarski.rs

Око Косова не правите рачун без крчмара | Недељник Афера

Слободари

4 minutes

---

Српској јавности треба рећи једну велику истину, а то је да што се тиче Косова и Метохије не постоји ни промил могућности да се пронађе одрживо решење, а да се са тим решењем не сагласе апсолутно сви глобални играчи заинтересовани за Балкан. Сваки парцијални приступ је прављење рачуна без крчмара и увод у још већи проблем.

Русија и Кина су апсолутно на становишту поштовања Резолуције 1244 и њихов мотив је јасан, поштовањем Резолуције 1244 ове две сталне чланице Савета безбедности у суштини штите светски поредак успостављен после слома нацизма. Немачка је изнела свој став да је против етничке поделе Косова и Метохије и да подржава да тзв. Република Косово добије пуну државност кроз пријем у УН. Став Немачке је у највећој мери и став бирократије ЕУ, без обзира што одлазећи европски комесари (попут Хана и Могеринијеве) желе да себи обезбеде неко намештење па покушавају да у циљу личног маркетинга наметну некакво решење. Велика Британија је такође у неколико наврата иступала против етничких прекрајања граница, а посебно против повезивања статуса Косова и Метохије и Републике Српске. И на крају, САД су до скоро били апсолутно против било каквог другог решења, осим онога по коме тзв. Република Косово добија столицу у УН и то у оним границама у којима их је САД признао, а тек од скора са неких адреса из ове државе се може чути став да би и они били за поделу, али само под условом да се то третира као изоловани случај, што опет значи да се исти модел не би могао применити на Републику Српску, али и неке друге територије пре свега у бившем СССР-у.

Свему овоме треба додати и то да се ове године у новембру одржавају избори за Конгрес у САД, а наредне године у мају су избори за Европски парламент. И једни и други избори ће у великој мери трасирати будуће политике САД и ЕУ по многим питањима, па и по питању Косова и Метохије. После новембарских избора ћемо знати да ли Доналд Трамп има подршку и самим тим механизме да спроводи политику. Са друге стране, након избора за Европски парламент ћемо видети колики ће утицај имати партије суверенистичког блока (Национално окупљање из Француске, Лига из Италије и др.) јер све те партије које су у експанзији у односу на нас Србе имају драстично благонаклонији став у односу на сада доминантне из којих долазе и Фредерика Могерини и остали европски функционери.

Речју, Србија сада мора да инсистира на томе да само апсолутна сагласност доминантних светских играча долази у обзир по питању коначног статуса КиМ. Инсистирањем на овом принципијелном ставу у суштини се омогућује да на снази буде једини међународно признати документ, а то је Резолуција 1244. На овој по нас Србе најсигурнијој платформи треба проћи кроз турбуленције које се очекују у овој и наредној години. До тада треба унутар националног корпуса у земљи затворити отворене сукобе и постићи народно јединство по питању Косова и Метохије. Најављени ванредни Сабор Српске православне цркве би могао бити иницијална каписла тог потребног унутрашњег договора, а да ли ће то и бити у овом моменту највише зависи од власти. Ми Слободари смо велики заговарачи потребе новог унутрашњег договора и стога за разлику од многих колега из опозиције ми не призивамо обрачун Цркве и Државе већ напротив, активно радимо на јачању народног јединства јер видимо огромну шансу да се одбране витални национални интереси, а то може само уз договор.

Мирослав Паровић, Народни слободарски покрет

Извор: Недељник АФЕРА, 29.08.2018.

 

iskra.co

ТРИФКОВИЋ: „Сребренички геноцид" коначно се сударио са адекватним српским контраударом

14-18 minutes

---

25.08.2018. - 14:26

 

Срђа Трифковић (Фото:vidovdan.org)

Република Српска тражи независну комисију која ће испитати догађаје у и око Сребренице – не ону у чији се рад неко мијеша, па био то и Стејт департмент, изјавио је 19. августа предсједник Републике Српске Милорад Додик, коментаришући реаговање америчке администрације на закључке Скупштине Републике Српске.

„Видјели смо то када је Стејт департмент подржавао Педија Ешдауна и када смо допунили комисију под страним утицајем, која је изнијела низ нетачних података", наставио је Додик, „али све оно што је тачно у претходном извјештају биће интегрални дио новог извјештаја".

Он је истакао да не види разлог зашто се буне они који се тобоже залажу за причу о истини."У ствари, они желе да виде шпекулативну истину, а не цјеловиту", закључио је он.

Додикова констатација несумњиво стоји што се Сребренице тиче, али је политичка злоупотреба тврдњи о злочинима – укључујући оне најтеже, у категорији „геноцида" – већ деценијама нераздвојни дио пропагандно-политичког дискурса у свијету.

Под утиском ужаса Другог свјетског рата, Конвенција о геноциду Уједињених Нација из 1948. године дефинисала га је као чин спроведен у циљу уништења, дјелимично или у цјелини, једне „националне, етничке, расне или вјерске групе". Хладноратовска манипулација овим термином убрзо је услиједила.

На совјетској страни, правни експерт Академије наука Арон Трајнин 1956. године изнио је тврдњу да су САД криве за „геноцид" над америчким црнцима кроз политику расне сегрегације, док је јужноафрички апартхејд, по њему, био само „успорени геноцид" над урођеничком популацијом.

Совјетски академик Михаил Андрјухин је 1961. године написао да је Америка рутински практиковала „крваву бруталност империјализма, чија је најдрастичнија форма геноцид, поготово безобзирно истребљење милиона америчких Индијанаца".

Са америчке стране Атлантика, Рафаел Лемкин – пољско-јеврејски правник који је 1944. сковао сам термин „геноцид" у контексту нацистичког холокауста – био је послије рата поборник примјене ове дезигнације у политичке сврхе. У функцији западне пропаганде раног хладног рата.

Лемкин се залагао за оптуживање СССР-а да је крив за „геноцид" над разним етничким групама под својом контролом. Ово су објеручке прихватиле емигрантске групе из тих земаља у „слободном свијету", често састављене од поражених нацистичких колаборатера из источне и средње Европе и са Балкана.

Прво су балтички и западноукрајински припадници старе и нове дијаспоре, а потом и избјегли Чечени, кримски Татари, Черкези итд., почели да рутински користе термин геноцид да опишу своје стварне и наводне патње.

Амерички сенатор Херберт Леман је 1955. године овај тренд довео до врхунца апсурдном тврдњом да „геноцид, развијен до науке у нацистичкој Њемачкој, бива примијењен у неупоредиво већим размјерама у совјетској Русији; Иако историја обилује примјерима геноцида, никада вршење тог злочина није попримило тако необуздане размјере као у СССР-у."

Тривијализација геноцида у политичке сврхе је појава која има дуг историјат.

Тај тренд напросто је експлодирао послије распада СССР-а и Југославије, при чему је сам термин постао непрепознатљиво раздвојен од своје првобитне правне дефиниције.

Народи који су на рушевинама те двије мултинационалне творевине градили темеље својих нових држава, често са скромним легитимитетом и сумњивим идентитетским основама, нашли су у „геноциду" згодно средство за изградњу националних митологија као темеља наративних склопова.

Сваки на свој начин, мањи народи-насљедници СССР и СФРЈ, наводно угњетавани од већинских, кренули су у грозничаву потрагу за геноцидима чије су били стварне или тобожње жртве. Да парафразирамо Пруста, кренули су „а lа rеchеrchе du genocides perdu".

Требало је геноциде исконструисати да би новокомпоновани идентитети имали утемељење, да би заокружили често исфорсирану, понекад потпуно измишљену „причу" о томе ко су и шта су.

Хрватска емигрантска нарација о „Блајбургу" – која увелико ужива највиши званични државни имприматур – груб је примјер минимализације или потпуне негације сопствених злочина из блиске прошлости зарад конструисања мита о сопственом статусу жртве. Тај мит потенцијално носи неограничени политички капитал према спољном свијету, а у исто вријеме драгоцјен је у циљу унутрашње политичке консолидације и националне интеграције.

Украјински геноцидни мит утемељен је у 1932.-33. години, када је Стаљинова политика колективизације пољопривреде изазвала страховиту глад у плодним југозападним дијеловима СССР-а. Био је то вјештачки помор који је однио милионе живота сељака свих узраста. Наравно, нити су Украјинци били једине па ни већинске жртве овог комунистичког злодјела, нити је злочин био ограничен на украјинску територију, али је Голодомор свеједно у Врховној ради 2006. формално проглашен за „чин геноцида против украјинског народа".

Данас је у Порошенковој Украјини ма каква критичка анализа бандеризма формално постало кривично дјело. Мит о сопственом геноцидном статусу из прошлости темељ је и те како конкретних територијалних и политичких захтјева у садашњости. Голодомор је тако наводно испразнио Донбас од украјинских сељака, да би га Стаљин потом населио милионима идеолошком украјинству несклоних руских уљеза – чији данашњи потомци зато заслужују третман унтерменша.

Дехуманизација намераваног предмета агресије тако постаје оправдање за агресију саму: „поклони се, или се уклони".

Гротескно такмичење у геноцидним цифрама и нарацијама као да нема краја. Примјера има на претек.

Јермени, стварне жртве првог аутентичног геноцида у ХХ вијеку који су Турци и Курди извршили 1915.-18., тако су 90-тих узалудно покушали да прикажу масакр својих сународника у Сумгаиту од стране Азера као „геноцид". Абхази и јужни Осетинци су своје отцјепљење од Грузије такође правдали „геноцидом", стварним или намјераваним, на шта им је из Тбилисија узврађено равном мјером.

Да не буду запостављени у виктимолошкој лицитацији, потомци циркашких муслимана са Кавказа, који већ генерацијама живе у Турској, среднином 1990-тих су се досјетили да пресељење својих предака из шездесетих година 19. вијека опишу као геноцид.

У истом духу, турски потомци исељеника са Балкана, у вријеме рата у БиХ 1992-95, сјетише се свога геноцида у Србији послије Берлинског конгреса 1878. године, тобоже почињеног над муслиманима у Топлици, Нишу, Лесковцу, Врању итд.

Бошњачка митологија од 1990-тих до данас, пак, први савремени геноцид недвосмислено је лоцирала у Карађорђевој Србији у вријеме Првог српског устанка.

У међувремену Естонија, Летонија и Литванија, од распада СССР изнова независне, уведоше ријеч геноцид као самоподразумијевајући опис својих патњи под совјетском влашћу 1940-41. и у годинама после 1944. А када та ријеч уђе у дневну употребу, сваки покушај њене аналитичке критике постаје чин велеиздаје.

У Русији, пак, економиста Сергеј Глазјев, познати заговорник евроазијства, у својој књизи Геноцид из 1998. изнео је тврдњу да су радикалне тржишне реформе 1990-тих „попримиле карактер економског геноцида широких слојева друштва". Он је изричито тврдио да чин геноцида не изискује физичко насиље, јер је довољно створити околности које преживљавање чине немогућим.

„Сребреница" је релативизацију термина „геноцид" подигла у нове, неслућене сфере, са увођењем апсурдног концепта џепног геноцида који може да се догоди и на нивоу једне општине и да захвати само мушкарце војног узраста.

Како упозорава канадски професор Вилијам Шабас, који се деценијама бави проблематиком геноцида, једна локална епизода неког рата не може бити проглашена за „геноцид" ако сам тај рат у целини није несумњиво окарактерисан као геноцидан. Дакле, или су Срби у БиХ од почетка рат водили зарад спровођења геноцида над Муслиманима, или нису – а очигледно је да нису.

У сребреничком случају, пак, логика је окренута наглавце: на основу тврдње о локалном геноциду у пет дана јула 1995, изводи се закључак да је рат који је водила ВРС у целини био ипсо факто геноцидан – и да је Република Српска, као плод тог рата, једна геноцидна, дакле а приори нелегитимна творевина коју треба ликвидирати.

Овако инструментализован термин геноцида губи сваку сличност са његовим изворним значењем „истребљења једне националне, етничке, расне или вјерске групе".

Чак и да се „Сребреница" десила тачно онако како је приказује западна политичко-медијска и академска машина, чак и да је побијено осам хиљада мушкараца, то је осам одсто укупног броја жртава рата у БиХ 1992-95, тј. мање од 20% муслиманских жртава тог рата – рата у коме је страдало, на све три стране, у униформи или у цивилу, мање од два и по процента житеља БиХ.

Упоредимо те цифре са ирачким „санкцијама масовног уништења" које су однијеле до милион живота – цијена је по ријечима Медлин Олбрајт била вриједна плаћања – и са ратом и америчком окупацијом који су услиједили, са најмање милион жртава. Наравно, никоме у САД не пада на памет да плодове америчке интервенције у Ираку своди под термин геноцида.

У целој игри пресудно је како западна елитна класа, која контролише политичке механизме, медије, академске институције и токове новца, валоризује геноцидне нарације и њима потом манипулише.

САД и амерички савезници по дефиницији не могу бити починитељи злочина. Као што је у љето 1995. цинично рекао тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, у Крајини није било етничког чишћења јер је етничко чишћење искључиво српски специјалитет.

У сукобима широм планете, са математичком прецизношћу можемо установити ко су амерички штићеници а ко су непријатељи на основу политичке и медијске употребе термина „геноцид". Ово важи не само на Балкану, него и у Дарфуру, Руанди, Д. Р. Конгу, или на Источном Тимору, где је индонежанска армија са себи подређеним милицијама 70-тих година убила једну трећину становника – али влада у Џакарти, као амерички клијент, никада није била оптужена за злочин геноцида.

Како су пок. Едвард Херман и Дејвид Питерсон установили у Политици геноцида (2010.), помори које врши Америка се представљају као конструктивни (нпр. ирачке санкције), а случајеви попут Крајине и Тимора, где су починитељи злочина амерички клијенти, по дефолту су „бенигни".

Ако су починитељи политички сврстани на страну супротну интересима САД, њихова злодјела су „злокобна", а жртве вриједне западне пажње, саосећања, јавних израза солидарности, а потом и захтева за судским истрагама и кажњавањима.

Херман и Питерсон указали су на неспособност ма ког сектора америчког естаблишмента да спозна и прихвати чињеницу да људско и материјално уништавање у Вијетнаму и Ираку није било посљедица случајности или некакве грешке, већ свјесне политике. Та је неспособност по њима „један од највећих интелектуалних и моралних дебакла у америчкој историји. Ако израз негација геноцида има икакво значење, ми га налазимо управо овдје, у редовној пракси најбогатијих и најобразованијих сталежа на свијету".

Западна елита је навикла да игнорише или истиче и драматизује злочине стриктно у зависности од политичког статуса починилаца и жртава, или да их за оне неподобне по потреби измишља ex nihilo (Рачак).

Пример пружа Саманта Пауер, бивши амбасадор САД у УН, чија је књига Проблем из пакла (2002) школски случај те праксе. По њој, једини грех САД протеклих деценија јесте недовољно и неблаговремено војно ангажовање у спречавању и сузбијању злокобних злочина. Оне „бенигне" Пауерова пренебрегава као непостојеће.

После посете Кијеву 11. јуна 2015, Саманта Пауер је након састанка са Порошенком преко твитера објавила: „САД су уз вас док се борите на два фронта, против руске агресије и за изградњу једног отвореног политичког система".

Непотребно је истицати да, без обзира на број донбаских цивила које побије украјинска артиљерија или покоље батаљон "Азов", Саманта Пауер такве поступке никада неће окарактерисати као „злочиначке". Са друге стране, она је фанатични промотер мита о сребреничком геноциду.

У истом духу, са истом дрско селективном методологијом, безочним замјенама теза и истим политичким циљевима, настао је читав жанр постмодерне демонологије.

Данас имамо на сцени микс квазирелигије и квазинауке о менаџменту геноцида, чији су првосвештеници Рој Гатман, Аријех Нејер, Гарет Еванс, Педи Ашдаун и Кристијана Аманпур.

Геноцид у БиХ није се догодио – барем не у рату 1992-1995, за разлику од оног стварног, 1941-1945. Исправка србофобно-пропагандне верзије збивања у источнобосанској енклави стога представља моралну обавезу сваког коме се гади манипулисање мртвима зарад остварења политичких циљева који немају везе с правом, правдом и истином.

До ревизије заључака срамне Чавићеве комисије из 2004. није било адекватног контраудара са српске стране. Снебивањем да се смело афирмише истина науштрб мита као да се имплицитно стављало до знања међународној заједници да су Срби кротко спремни да култ геноцида од 11. јула 1995. прихвате данас, баш као што су мит о 4., 7. или 27. јулу били принуђени да прихвате послије 1945.

Митови нису неприкосновени.

Примјера ради, непуну деценију послије Дејтона број жртава рата напокон је био срубљен са произвољне цифре од 250.000 – која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница – на око стотину хиљада погинулих на све три стране.

Став Документационог центра у Сарајеву, који је обавио посао пребројавања мртвих, јесте да без коначног обрачуна стварног броја жртава није могуће покренути процес помирења у Босни и Херцеговини.

У случају Сребренице, један свеобухватан, на чињеницама утемељен резиме догађаја – који би био историјски контекстуализован и правно прецизан –доприњео би не само процесу помирења, него и циљу утврђивања истине зарад ње саме.

Између чињенице да је после пада Сребренице погубљено више стотина заробљених припадника АБиХ у чину ратног злочина и тврдње да је 8000 људи побијено а десетине хиљада цивила депортовано у чину геноцида, зјапи дубоки јаз.

Тај правни, демографски, логички и форензички јаз остаје непремошћен, упркос свим резолуцијама овога свијета.

Као што је постало јасно из првостепене пресуде и одлуке Жалбеног већа у случају генерала Крстића, термин геноцид у Хагу је проширен до таквог степена да је малтене неминовно да се он по стандардима Трибунала догоди у било којем рату, од Газе и Фалуџе до Кандахара и Краматорска.

Тешко да постоји иједна епизода борбених дејстава, ма гдје и ма када, која не би могла бити окарактерисана као геноцид, уколико то одговара западној елитној класи.

Ноам Чомски је у праву када каже да би било најчасније да се термин „геноцид" избрише из рјечника до онога дана када ће поштење и интегритет постати нова норма. То се наравно никада неће десити – чиме није ниуколико умањена морална и интелектуална дужност и обавеза неприклањања лажима и подлостима, попут мита о сребреничком геноциду, без обзира на цијену.

РТРС, sveosrpskoj.com

 

rs.sputniknews.com

Ко ће укључити аларм: Србе бришу по балтичком рецепту (видео)

Sputnik

6-7 minutes

---

Положај Срба у земљама региона свакодневно се погоршава. Наших сународника је све мање, сва права су им угрожена, а у Хрватској има случајева да морају да промене веру.

https://youtu.be/qW3g1B5-OWA

У Црној Гори антисрпство је добило своју друштвену функцију: у тешко време економске трансформације, у којем се држава не сналази баш најбоље, потребно је скренути пажњу и наћи кривца где ће се та политичка мобилизација остварити, а Срби су одабрани као згодан кривац који подрива државу Црну Гору, оцењује социолог Илија Маловић.

Према последњем попису у Црној Гори скоро 30 одсто људи изјаснило се као Срби, али њих нема у органима државне управе — тек негде око пет одсто њих ради за државу, а како каже Маловић у емисији „Свет са Спутњиком", то није крај њихових проблема: највећи је феномен који он назива „преламање у мозак", односно стварање новог идентитета на основама које су до сада биле непознате.

„Црногорски идентитет је формиран на словенској солидарности, учешћу Црне Горе у реформи српског језика 19. века, у ослободилачким ратовима, на свести о савезу Србије и Црне Горе. Данас се формира један нови идентитет заснован на историјском ревизионизму који негира историјске везе са са Србијом", истиче Маловић, напомињући да водећу улогу у томе играју „конвертити".

Свака држава, објашњава наш саговорник, жели да угради неко ново историјску сећање, али Црна Гора је отишла вероватно најдаље градећи га од нуле.

„Нови црногорски идентитет више се ослања на конвертите, људе који су некад били Срби и православни, а сада су се променили, него што се ослања на људе који су изашли из индипендистичког покрета деведесетих. Већина људи који сада владају у Црној Гори, а који шире неистине, фалсификате и лажи и на томе граде нови идентитет су у ствари људи који су променили своје лично мишљење макар два-три пута у последњих 30 година", примећује Илија Маловић.

Према његовом мишљењу, историјски ревизионизам је главна ствар када се говори о положају Срба у Црној Гори.

© AP Photo / Darko Vojinovic

„Једна група у Црној Гори добила је државу на поклон да се њом игра и они нису могли да сањају да ће се то десити. Човек који се осећа као Црногорац, мора сваки дан да проверава новине и телевизију, да разуме шта тај дан значи бити Црногорац: неко ново слово, неке нове историјске чињенице, нови језик, нови пријатељи, нови историјски савези. Мало је срамота да се Његош преводи на новоцрногорски и да се пишу књиге где се Петровићи проглашавају инфантилним владарима", објашњава Илија Маловић.

Према Србима по рецепту балтичких земаља

Члан Одбора Скупштине Србије за дијаспору Александар Чотрић слаже се да положај Срба у читавом региону није задовољавајући.

„Ми као матична земља и као институције Србије смо забринути због таквог статуса готово два милиона Срба који су изван граница данашње Србије. Положај се разликује од државе до државе, али генерално оно што карактерише тај положај јесте да се практично из године у годину смањује број Срба, да се њихов положај погоршава у свим сегментима, било да је реч о правном статусу, фактичком положају, осећају сигурности, имовинским правима, могућности запошљавања и читавом корпусу мањинских права", упозорава Чотрић.

Он сматра да се ради по рецепту балтичких земаља, у којима је такав однос према руским заједницама.

„Руси су практично у статусу избрисаних, немају право на употребу руског језика, дискриминисани су по многим другим питањима", констатује посланик.

Алармантан положај Срба у Хрватској илуструје и истраживање Факултета политичких наука у Загребу, чији су резултати предочени на стручном скупу у том граду у организацији Срба у Хрватској. Како објашњава Чотрић, радили су упоредну анализу какве су шансе да посао добије човек који се зове Слободан Јовановић, односно Ивица Хорват.

„Дакле, они су се представљали под тим именима и онда звали и слали документације да конкуришу за посао. Не треба да вам причам какав је однос био према човеку који има очигледно српско име и презиме. Многи Срби су рекли да имају заправо један двојни идентитет, онај у оквиру куће и породице, и сасвим другачији када пређу кућни праг", каже члан скупштинског Одбора за дијаспору.

Он наводи и пример своје рођаке Српкиње која је рођена и живи у Загребу, а која је морала да пређе у римокатоличанство.

„Рекла ми је да су на њу вршени страшни притисци, да је римокатолички свештеник долазио готово сваког дана и говорио јој да ће имати много проблема ако остане православна, да неће моћи да добије посао, да неће моћи никоме да кумује и предложио јој је да се покатоличи. Она је на то, нажалост, пристала, а много је таквих случајева", описује Чотрић ситуацију.

Подсећа и на проблеме у вези са употребом ћирилице у Вуковару, као и на иницијативу у Сабору да се српским посланицима онемогући гласање о суштински важним питањима.

Према речима др Гојка Маловића, који прати права Срба у Хрватској и БиХ, у Републици Српској има око 980.000 становника, у Федерацији има око милион и пет стотина хиљада становника, али Срба у Федерацији Босне и Херцеговине има између 50 до 60 хиљада.

„Од предратних 500.000, остало их је свега 50.000, а створена је некаква фама да је на територији данашње Републике Српске извршено етничко чишћење. Република Српска је више мултиетничка, а број Хрвата и Бошњака на њеној територији већи, него што је број Срба на територији Федерације", примећује Александар Чотрић.

Што се тиче Хрватске, каже др Маловић, та земља има јако добру правну регулативу кад је реч о мањинским правима, али „једно је правна регулатива, а друго је живот у пракси".

Срби су у Хрватској, напомиње Гојко Маловић, некад били конститутивни народ, а данас се сматра да их има између три и четири одсто. Чотрић прецизира да је пре стотинак година Срба у Хрватској било 1.200.000, а данас их је испод 200.000, а тај негативни тренд се наставља и само је питање године када Срба на простору Хрватске више неће бити.

 

nspm.rs

Момир Булатовић: Турска дошла на ред - Ближи се тачка опасног сукоба са САД

5-6 minutes

---

Вишегодишњи сукоби на релацији Вашингтон—Анкара прерасли су у нову, опаснију фазу. Против Турске је поведен нескривен и масиван економски рат.

Независно од повода и актуелне Твитер дипломатије, као и непосредних носилаца сукоба, ствари су веома близу тачке са које би се могле отргнути контроли и прерасти у праве сукобе. Јер тако то увијек бива, када се нападне национална валута неке државе. На почетку се чују вијести које су мало коме разумљиве и занимљиве, да би се већ након неколико недјеља, распламсавале све страсти и борбени дух.

Турски предсједник Реџеп Таип Ердоган је недавно изјавио: „Данас неки људи покушавају да нам пријете кроз економију, путем каматне стопе, курса валуте, инвестиција и инфлације. Ми им поручујемо — видјели смо вашу игру и ми вас изазивамо". Да би се отклонила сумња на кога се ова порука односи, истом приликом је додао: „Ми се нисмо и нећемо се предати онима који дјелују као наши стратешки партнери, али од нас праве своју стратешку мету".

У међувремену је активиран стандардни арсенал, који се користи у овој врсти рата. Агенције за кредитни рејтинг, чије мишљење уважава сав пословни свијет, иако су обичне америчке фирме које послују на профитном принципу, снизиле су кредитни рејтинг Турске са Б плус на ББ минус. У жаргону, ова оцјена значи — смеће, папир који није вриједан куповине. Оцјену су образложиле предвиђањем даљег пада вриједности турске лире, инфлацијом коју они очекују на нивоу од 22 одсто и рецесијом у наредној години, коју такође претпостављају. Ништа од тога не мора бити тачно, али се изриче у циљу ефекта самоостварења и најчешће бива да се будући економски догађаји крећу управо у тако претпостављеном (циљаном) правцу.

Турска лира је изгубила готово четрдесет одсто своје вриједности у односу на долар. У свега неколико посљедњих дана, прије одласка на продужени вјерски празник, њен пад је био драматичан. Експерти су то објаснили низом учених бесмислица везаних уз структуру турске привреде, начином управљања и финансијским неусклађеностима. Све то може бити тачно, али не служи објашњењу кретања на берзи и пада вриједности лире.

Када добију зелено свјетло, компјутери великих банака и инвестиционих фондова нападну турску лиру „непристојно ниским" понудама за откуп. Они то раде у невјероватно великом обиму и брзином која превазилази моћ схватања људског ума. Ово се назива нанотрговање и деценијама је легални начин пословања у Америци. Разумије се да се њим баве само привилеговане и суперпребогате банке и фондови.

По правилима понуде и тражње, на којима се базира пословање сваке берзе, турска лира губи на вриједности у односу на долар, што је посљедица чисте шпекулације и није засновано ни на једном стварном економском параметру. Централна банка Турске би тада морала да интервенише и да, користећи девизне резерве, откупљује своју националну валуту исказујући повећану тражњу за њом и очекујући пораст њене цијене (курса). А то је тренутак у којем банкстери уживају. Јер они увијек имају више пара од државних банкара и препродајући лире улазе у нове циклусе, из којих су они сами све богатији, а нападнута држава сиромашнија.

Од оваквог напада не постоји ефикасна одбрана. Као што се ниједна животња, ма како била снажна или брза, не може одбранити од напада чопора хијена.

Ратови валута на глобалном нивоу одвијају се непрекидно. Руска рубља је, под изговором казне за присаједињење Крима, била нападнута на исти начин. Крајем 2014. године она је изгубила четрдесет одсто своје вриједности у односу на долар. Бранећи своју валуту, Централна банка Русије је потрошила 133 милијарди долара, прије него што је објавила напуштање политике одбране курса рубље и стимулисала инвеститоре (шпекуланте) да зарађују куповином рубаља, а не нападима на њу. Мексико годинама уназад брани свој пезос сумом од двјеста милијарди долара годишње, којом умирује „стране инвеститоре". Индијска рупија је на рекордно ниском нивоу у односу на амерички долар. Јужноафрички ранд је прошлог понедјељка изгубио десет одсто своје вриједности, да би се послије мало повратио.

Без обзира на сву борбеност и очекивану одлучност њених грађана, Турска неће моћи да се одбрани сама. Реално је очекивати да ће јој руку помоћи пружити Русија, Кина и Индија, које су на челу оног дијела човјечанства који се бори за праведније међудржавне односе. Али, колико ће бити реално да она прихвати такву помоћ? Ипак, Турска је у НАТО-у, а нападнута је од земље која њим управља. Какву год одлуку буде донијела, чини се да су пред Турском године одрицања и бола. Ето, дошао ред и на њих.

(Спутник)