iskra.co
ТРИФКОВИЋ: „Сребренички геноцид" коначно се сударио са адекватним српским контраударом
14-18 minutes
25.08.2018. - 14:26
Срђа Трифковић (Фото:vidovdan.org)
Република Српска тражи независну комисију која ће испитати догађаје у и око Сребренице – не ону у чији се рад неко мијеша, па био то и Стејт департмент, изјавио је 19. августа предсједник Републике Српске Милорад Додик, коментаришући реаговање америчке администрације на закључке Скупштине Републике Српске.
„Видјели смо то када је Стејт департмент подржавао Педија Ешдауна и када смо допунили комисију под страним утицајем, која је изнијела низ нетачних података", наставио је Додик, „али све оно што је тачно у претходном извјештају биће интегрални дио новог извјештаја".
Он је истакао да не види разлог зашто се буне они који се тобоже залажу за причу о истини."У ствари, они желе да виде шпекулативну истину, а не цјеловиту", закључио је он.
Додикова констатација несумњиво стоји што се Сребренице тиче, али је политичка злоупотреба тврдњи о злочинима – укључујући оне најтеже, у категорији „геноцида" – већ деценијама нераздвојни дио пропагандно-политичког дискурса у свијету.
Под утиском ужаса Другог свјетског рата, Конвенција о геноциду Уједињених Нација из 1948. године дефинисала га је као чин спроведен у циљу уништења, дјелимично или у цјелини, једне „националне, етничке, расне или вјерске групе". Хладноратовска манипулација овим термином убрзо је услиједила.
На совјетској страни, правни експерт Академије наука Арон Трајнин 1956. године изнио је тврдњу да су САД криве за „геноцид" над америчким црнцима кроз политику расне сегрегације, док је јужноафрички апартхејд, по њему, био само „успорени геноцид" над урођеничком популацијом.
Совјетски академик Михаил Андрјухин је 1961. године написао да је Америка рутински практиковала „крваву бруталност империјализма, чија је најдрастичнија форма геноцид, поготово безобзирно истребљење милиона америчких Индијанаца".
Са америчке стране Атлантика, Рафаел Лемкин – пољско-јеврејски правник који је 1944. сковао сам термин „геноцид" у контексту нацистичког холокауста – био је послије рата поборник примјене ове дезигнације у политичке сврхе. У функцији западне пропаганде раног хладног рата.
Лемкин се залагао за оптуживање СССР-а да је крив за „геноцид" над разним етничким групама под својом контролом. Ово су објеручке прихватиле емигрантске групе из тих земаља у „слободном свијету", често састављене од поражених нацистичких колаборатера из источне и средње Европе и са Балкана.
Прво су балтички и западноукрајински припадници старе и нове дијаспоре, а потом и избјегли Чечени, кримски Татари, Черкези итд., почели да рутински користе термин геноцид да опишу своје стварне и наводне патње.
Амерички сенатор Херберт Леман је 1955. године овај тренд довео до врхунца апсурдном тврдњом да „геноцид, развијен до науке у нацистичкој Њемачкој, бива примијењен у неупоредиво већим размјерама у совјетској Русији; Иако историја обилује примјерима геноцида, никада вршење тог злочина није попримило тако необуздане размјере као у СССР-у."
Тривијализација геноцида у политичке сврхе је појава која има дуг историјат.
Тај тренд напросто је експлодирао послије распада СССР-а и Југославије, при чему је сам термин постао непрепознатљиво раздвојен од своје првобитне правне дефиниције.
Народи који су на рушевинама те двије мултинационалне творевине градили темеље својих нових држава, често са скромним легитимитетом и сумњивим идентитетским основама, нашли су у „геноциду" згодно средство за изградњу националних митологија као темеља наративних склопова.
Сваки на свој начин, мањи народи-насљедници СССР и СФРЈ, наводно угњетавани од већинских, кренули су у грозничаву потрагу за геноцидима чије су били стварне или тобожње жртве. Да парафразирамо Пруста, кренули су „а lа rеchеrchе du genocides perdu".
Требало је геноциде исконструисати да би новокомпоновани идентитети имали утемељење, да би заокружили често исфорсирану, понекад потпуно измишљену „причу" о томе ко су и шта су.
Хрватска емигрантска нарација о „Блајбургу" – која увелико ужива највиши званични државни имприматур – груб је примјер минимализације или потпуне негације сопствених злочина из блиске прошлости зарад конструисања мита о сопственом статусу жртве. Тај мит потенцијално носи неограничени политички капитал према спољном свијету, а у исто вријеме драгоцјен је у циљу унутрашње политичке консолидације и националне интеграције.
Украјински геноцидни мит утемељен је у 1932.-33. години, када је Стаљинова политика колективизације пољопривреде изазвала страховиту глад у плодним југозападним дијеловима СССР-а. Био је то вјештачки помор који је однио милионе живота сељака свих узраста. Наравно, нити су Украјинци били једине па ни већинске жртве овог комунистичког злодјела, нити је злочин био ограничен на украјинску територију, али је Голодомор свеједно у Врховној ради 2006. формално проглашен за „чин геноцида против украјинског народа".
Данас је у Порошенковој Украјини ма каква критичка анализа бандеризма формално постало кривично дјело. Мит о сопственом геноцидном статусу из прошлости темељ је и те како конкретних територијалних и политичких захтјева у садашњости. Голодомор је тако наводно испразнио Донбас од украјинских сељака, да би га Стаљин потом населио милионима идеолошком украјинству несклоних руских уљеза – чији данашњи потомци зато заслужују третман унтерменша.
Дехуманизација намераваног предмета агресије тако постаје оправдање за агресију саму: „поклони се, или се уклони".
Гротескно такмичење у геноцидним цифрама и нарацијама као да нема краја. Примјера има на претек.
Јермени, стварне жртве првог аутентичног геноцида у ХХ вијеку који су Турци и Курди извршили 1915.-18., тако су 90-тих узалудно покушали да прикажу масакр својих сународника у Сумгаиту од стране Азера као „геноцид". Абхази и јужни Осетинци су своје отцјепљење од Грузије такође правдали „геноцидом", стварним или намјераваним, на шта им је из Тбилисија узврађено равном мјером.
Да не буду запостављени у виктимолошкој лицитацији, потомци циркашких муслимана са Кавказа, који већ генерацијама живе у Турској, среднином 1990-тих су се досјетили да пресељење својих предака из шездесетих година 19. вијека опишу као геноцид.
У истом духу, турски потомци исељеника са Балкана, у вријеме рата у БиХ 1992-95, сјетише се свога геноцида у Србији послије Берлинског конгреса 1878. године, тобоже почињеног над муслиманима у Топлици, Нишу, Лесковцу, Врању итд.
Бошњачка митологија од 1990-тих до данас, пак, први савремени геноцид недвосмислено је лоцирала у Карађорђевој Србији у вријеме Првог српског устанка.
У међувремену Естонија, Летонија и Литванија, од распада СССР изнова независне, уведоше ријеч геноцид као самоподразумијевајући опис својих патњи под совјетском влашћу 1940-41. и у годинама после 1944. А када та ријеч уђе у дневну употребу, сваки покушај њене аналитичке критике постаје чин велеиздаје.
У Русији, пак, економиста Сергеј Глазјев, познати заговорник евроазијства, у својој књизи Геноцид из 1998. изнео је тврдњу да су радикалне тржишне реформе 1990-тих „попримиле карактер економског геноцида широких слојева друштва". Он је изричито тврдио да чин геноцида не изискује физичко насиље, јер је довољно створити околности које преживљавање чине немогућим.
„Сребреница" је релативизацију термина „геноцид" подигла у нове, неслућене сфере, са увођењем апсурдног концепта џепног геноцида који може да се догоди и на нивоу једне општине и да захвати само мушкарце војног узраста.
Како упозорава канадски професор Вилијам Шабас, који се деценијама бави проблематиком геноцида, једна локална епизода неког рата не може бити проглашена за „геноцид" ако сам тај рат у целини није несумњиво окарактерисан као геноцидан. Дакле, или су Срби у БиХ од почетка рат водили зарад спровођења геноцида над Муслиманима, или нису – а очигледно је да нису.
У сребреничком случају, пак, логика је окренута наглавце: на основу тврдње о локалном геноциду у пет дана јула 1995, изводи се закључак да је рат који је водила ВРС у целини био ипсо факто геноцидан – и да је Република Српска, као плод тог рата, једна геноцидна, дакле а приори нелегитимна творевина коју треба ликвидирати.
Овако инструментализован термин геноцида губи сваку сличност са његовим изворним значењем „истребљења једне националне, етничке, расне или вјерске групе".
Чак и да се „Сребреница" десила тачно онако како је приказује западна политичко-медијска и академска машина, чак и да је побијено осам хиљада мушкараца, то је осам одсто укупног броја жртава рата у БиХ 1992-95, тј. мање од 20% муслиманских жртава тог рата – рата у коме је страдало, на све три стране, у униформи или у цивилу, мање од два и по процента житеља БиХ.
Упоредимо те цифре са ирачким „санкцијама масовног уништења" које су однијеле до милион живота – цијена је по ријечима Медлин Олбрајт била вриједна плаћања – и са ратом и америчком окупацијом који су услиједили, са најмање милион жртава. Наравно, никоме у САД не пада на памет да плодове америчке интервенције у Ираку своди под термин геноцида.
У целој игри пресудно је како западна елитна класа, која контролише политичке механизме, медије, академске институције и токове новца, валоризује геноцидне нарације и њима потом манипулише.
САД и амерички савезници по дефиницији не могу бити починитељи злочина. Као што је у љето 1995. цинично рекао тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, у Крајини није било етничког чишћења јер је етничко чишћење искључиво српски специјалитет.
У сукобима широм планете, са математичком прецизношћу можемо установити ко су амерички штићеници а ко су непријатељи на основу политичке и медијске употребе термина „геноцид". Ово важи не само на Балкану, него и у Дарфуру, Руанди, Д. Р. Конгу, или на Источном Тимору, где је индонежанска армија са себи подређеним милицијама 70-тих година убила једну трећину становника – али влада у Џакарти, као амерички клијент, никада није била оптужена за злочин геноцида.
Како су пок. Едвард Херман и Дејвид Питерсон установили у Политици геноцида (2010.), помори које врши Америка се представљају као конструктивни (нпр. ирачке санкције), а случајеви попут Крајине и Тимора, где су починитељи злочина амерички клијенти, по дефолту су „бенигни".
Ако су починитељи политички сврстани на страну супротну интересима САД, њихова злодјела су „злокобна", а жртве вриједне западне пажње, саосећања, јавних израза солидарности, а потом и захтева за судским истрагама и кажњавањима.
Херман и Питерсон указали су на неспособност ма ког сектора америчког естаблишмента да спозна и прихвати чињеницу да људско и материјално уништавање у Вијетнаму и Ираку није било посљедица случајности или некакве грешке, већ свјесне политике. Та је неспособност по њима „један од највећих интелектуалних и моралних дебакла у америчкој историји. Ако израз негација геноцида има икакво значење, ми га налазимо управо овдје, у редовној пракси најбогатијих и најобразованијих сталежа на свијету".
Западна елита је навикла да игнорише или истиче и драматизује злочине стриктно у зависности од политичког статуса починилаца и жртава, или да их за оне неподобне по потреби измишља ex nihilo (Рачак).
Пример пружа Саманта Пауер, бивши амбасадор САД у УН, чија је књига Проблем из пакла (2002) школски случај те праксе. По њој, једини грех САД протеклих деценија јесте недовољно и неблаговремено војно ангажовање у спречавању и сузбијању злокобних злочина. Оне „бенигне" Пауерова пренебрегава као непостојеће.
После посете Кијеву 11. јуна 2015, Саманта Пауер је након састанка са Порошенком преко твитера објавила: „САД су уз вас док се борите на два фронта, против руске агресије и за изградњу једног отвореног политичког система".
Непотребно је истицати да, без обзира на број донбаских цивила које побије украјинска артиљерија или покоље батаљон "Азов", Саманта Пауер такве поступке никада неће окарактерисати као „злочиначке". Са друге стране, она је фанатични промотер мита о сребреничком геноциду.
У истом духу, са истом дрско селективном методологијом, безочним замјенама теза и истим политичким циљевима, настао је читав жанр постмодерне демонологије.
Данас имамо на сцени микс квазирелигије и квазинауке о менаџменту геноцида, чији су првосвештеници Рој Гатман, Аријех Нејер, Гарет Еванс, Педи Ашдаун и Кристијана Аманпур.
Геноцид у БиХ није се догодио – барем не у рату 1992-1995, за разлику од оног стварног, 1941-1945. Исправка србофобно-пропагандне верзије збивања у источнобосанској енклави стога представља моралну обавезу сваког коме се гади манипулисање мртвима зарад остварења политичких циљева који немају везе с правом, правдом и истином.
До ревизије заључака срамне Чавићеве комисије из 2004. није било адекватног контраудара са српске стране. Снебивањем да се смело афирмише истина науштрб мита као да се имплицитно стављало до знања међународној заједници да су Срби кротко спремни да култ геноцида од 11. јула 1995. прихвате данас, баш као што су мит о 4., 7. или 27. јулу били принуђени да прихвате послије 1945.
Митови нису неприкосновени.
Примјера ради, непуну деценију послије Дејтона број жртава рата напокон је био срубљен са произвољне цифре од 250.000 – која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница – на око стотину хиљада погинулих на све три стране.
Став Документационог центра у Сарајеву, који је обавио посао пребројавања мртвих, јесте да без коначног обрачуна стварног броја жртава није могуће покренути процес помирења у Босни и Херцеговини.
У случају Сребренице, један свеобухватан, на чињеницама утемељен резиме догађаја – који би био историјски контекстуализован и правно прецизан –доприњео би не само процесу помирења, него и циљу утврђивања истине зарад ње саме.
Између чињенице да је после пада Сребренице погубљено више стотина заробљених припадника АБиХ у чину ратног злочина и тврдње да је 8000 људи побијено а десетине хиљада цивила депортовано у чину геноцида, зјапи дубоки јаз.
Тај правни, демографски, логички и форензички јаз остаје непремошћен, упркос свим резолуцијама овога свијета.
Као што је постало јасно из првостепене пресуде и одлуке Жалбеног већа у случају генерала Крстића, термин геноцид у Хагу је проширен до таквог степена да је малтене неминовно да се он по стандардима Трибунала догоди у било којем рату, од Газе и Фалуџе до Кандахара и Краматорска.
Тешко да постоји иједна епизода борбених дејстава, ма гдје и ма када, која не би могла бити окарактерисана као геноцид, уколико то одговара западној елитној класи.
Ноам Чомски је у праву када каже да би било најчасније да се термин „геноцид" избрише из рјечника до онога дана када ће поштење и интегритет постати нова норма. То се наравно никада неће десити – чиме није ниуколико умањена морална и интелектуална дужност и обавеза неприклањања лажима и подлостима, попут мита о сребреничком геноциду, без обзира на цијену.
РТРС, sveosrpskoj.com
