Претражи овај блог

уторак, 25. септембар 2018.

HRONIKA USTAŠKIH NEDELA: Istina o genocidu u NDH izaći će u četiri toma

novosti.rs

HRONIKA USTAŠKIH NEDELA: Istina o genocidu u NDH izaći će u četiri toma | Društvo

R. DRAGOVIĆ

4-5 minutes


Počinje rad na izradi enciklopedije o stradanju Srba, Jevreja i Roma pod ustaškim režimom u Hrvatskoj. Četvorotomno delo po ugledu na Enciklopediju holokausta biće objavljeno do 2023. godine

STRADANjE srpskog, jevrejskog i romskog naroda tokom mračne vladavine ustaškog režima prvi put će biti obrađeno u jedinstvenoj "Enciklopediji genocida u Nezavisnoj državi Hrvatskoj". Ova četvorotomna knjiga koja bi trebalo da bude objavljena do 2023. godine zaokružiće sva dosadašnja saznanja i istraživanja o zločinima na prostoru hrvatske kvislinške tvorevine tokom Drugog svetskog rata.

Pročitajte još: ČUVENI AMERIČKI ISTORIČAR: NDH i Nedićeva Srbija nisu isto

Rad na pripremi ovog dela već je počeo, a u njemu će učestvovati međunarodna grupa koju će činiti više od stotinu naučnika i stručnjaka iz raznih oblasti. Zadatak ovog tima biće da, po uzoru na "Enciklopediju holokausta" koju je izdao izraelski Jad Vašem, sakupi i obradi informacije o genocidu u NDH koja je sadržana u više hiljada knjiga, naučnih radova, studija i drugih publikacija.

Iza pripreme ove jedinstvene antologije stradanja stoji beogradski Muzej genocida, Odbor za Jasenovac SPC, kao i vlade Srbije i Republike Srpske.

- Istraživanje genocida u NDH traje od završetka Drugog svetskog rata, ali ovakvo izdanje još nije napravljeno - kaže za "Novosti" direktor Muzeja genocida, istoričar Veljko Đurić Mišina. - Osim što će to biti sinteza svih saznanja o mračnom dobu NDH, enciklopedija će biti i najbolji odgovor na učestale pokušaje revizije istorije u današnjoj Hrvatskoj.

Pročitajte još: Hrvati uz NDH, u partizanima ratovali Srbi

Prema Đurićevim rečima, u izradi ovog dela biće primenjena metodologija izraelske enciklopedije, a očekuje se i pomoć stručnjaka iz Jad Vašema. To podrazumeva da svaka odrednica sadrži ne samo pojam vezan za genocid, već i relevantne dokaze - nazive mesta i imena aktera, dokumenta i fotografije. Obrada građe, prema planu, trajaće oko četiri godine, a enciklopedija će po završetku posla biti objavljena dvojezično (srpski, engleski) u štampanom i digitalnom formatu. Prvi primerci biće poslati na više stotina adresa širom sveta, a među adresantima naći će se ustanove za istraživanje posledica Drugog svetskog rata, muzeji i biblioteke širom sveta.

- To će biti najbolja brana od prekrajanja istorije i zloupotrebe događaja iz prošlosti. Genocid nad Srbima, Jevrejima, i Romima u NDH bio je sveobuhvatan i protezao se na više od deset komponenti - od zakonodavstva, ekonomije, propagande, religije, pa sve do sistemskog organizovanja egzekucija. Delo koje pripremamo obuhvatiće sve ove oblasti - objašnjava Đurić.

 

POMOĆ REPUBLIKE SRPSKE

IZRADA Encikopedije genocida u NDH biće najveći poduhvat domaće istoriografije, iza kojeg će sredstvima i drugom pomoći stajati i Republika Srpska. Istoričari iz Srpske izuzetno su zainteresovani za rad na ovom delu. Na čelu banjalučkog tima saradnika stajaće istoričar Dragan Davidović, sadašnji direktor sekretarijata za vere Republike Srpske, koji će biti i jedan od urednika izdanja.

ŽRTVE NA 1.000 STRATIŠTA

KOLIKI je posao pred timom saradnika na Enciklopediji genocida svedoči podatak da su Srbi, Jevreji i Romi masovno ubijani na čak 1.000 stratišta, od kojih mnoga do danas nisu ni tačno locirana niti obeležena. Dodatni problem istoričarima pravi i činjenica da stradanje u vreme fašističkog režima Ante Pavelića posle rata nikada nije celovito istraženo niti do kraja dokumentovano i sistematizovano.

 

Србе нико није питао за југословенски експеримент, а он се показао фаталним за српске интересе

in4s.net

Србе нико није питао за југословенски експеримент, а он се показао фаталним за српске интересе

7-9 minutes


Пише: Срђа Трифковић

Протеклих дана, низом углавном скромних скупова, обележавана је стогодишњица пробоја Солунског фронта.

Значај тог догађаја из ране јесени за Србе – како у двема окупираним краљевинама тако и у хабзбуршким земљама – био је уистину немерљив.

Са војног становишта, указао је на значајну улогу једног „периферног" ратишта у убрзању колапса непријатеља на кључном, конкретно западном фронту. У стратешком смислу, оно шта Британцима није успело амфибијском операцијом на Галипољу 1915. успело је Савезницима на балканском фронту септембра 1918. У реализацији тог задатка српска је војска одиграла одлучујућу улогу.

На политичком плану, пробој фронта у Македонији огледао се током јесени 1918. у драматичним збивањима широм аустроугарских земаља. Као плод муњевитог продора српских и савезничких снага дошло је до убрзаног урушавања црно-жуте монархије и до револуционарних превирања која су претходила уједињењу од 1. децембра 1918.

Силе Атланте све до ратне завршнице нису предвиђале стварање Југославије, нити распад Аустроугарске. Тајни уговори, са Италијом 1915. и са Румунијом 1916, предвиђали су територијално смањење Монархије; но британски пермијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао је да не жели њен распад.

У „Четрнаест тачака" председника САД Вилсона из јануара 1918. такође је испрва била предвиђена аутономија за народе унутар Монархије, а не њихов пуни суверенитет ван ње.

Ратни циљеви Србије предвиђали су тзв. „велико" и „мало" решење, од којих је оно прво званично проглашено за ратни циљ Нишком декларацијом децембра 1914.

У прво време ово је имало реторичко-пропагандни карактер; српски војник се борио за опстанак, а не за „ослобођење поробљене браће". Међутим, на стратешкој линији „великог" решења, мада са друкчијом мотивацијом, нашао се и самопроглашени Југословенски одбор, кога су у Лондону 1915. основали хрватски, српски и словеначки емигранти из Аустро-угарске.

Чланови Одбора су подстрек за деловање добили вешћу о закључењу Лондонског уговора у пролеће 1915, којим је већи део Далмације обећан Италији као награда за улазак у рат.

Јадранска преокупација Одбора била је јасна свима: чинила су га дванаесторица Хрвата (чак осам њих из Далмације), три Србина и један Словенац.

У Одбору нису биле заступљене политичке странке у Монархији нити ма какве друге организације. Хрватско-српска коалиција је била на власти у Загребу, али је Одбор свеједно почео да се представља као представник Јужних Словена у Монархији. Ова тврдња је била без основа. И после смрти цара Фрање Јосифа у јесен 1916. године, већина њих испуњавала је обавезе како на фронтовима у Галицији или на Сочи, тако и у политичким још увек мирним крајевима јужно од Караванки и Драве.

Тежећи изналажењу правно-политичке формуле за спасавање Далмације од Италијана, Југословенски одбор се обратио српској влади на Крфу.

 

Крфска декларација из 1917. представљала је победу „великог" решења, али Савезници му нису били склони. Проширење Србије уједињене са Црном Гором, уз прикључење Босне и Херцеговине, Војводине и Далмације јужно од Сплита, остављало је могућност да се примени Лондонски уговор.

Овим би Словенци били препуштени неизвесној судбини, а Хрвати срубљени на најужу Хрватску и Славонију, стешњени између два ратна победника, вероватно без излаза на море и сигурно без спољних спонзора.

Одлука српске владе да потпише Крфску декларацију и да је поднесе Савезницима као свој званични програм представља једну од преломних тачака српске историје. За Хрвате ова је одлука представљала стратешку победу: Анте Трумбић је пожурио да ода признање Србији на „жртви" коју подноси „јединству нашег троименог народа."

Независно од збивања на Крфу, током последњих месеци рата међу Хрватима је растао страх од италијанских тежњи на источној обали Јадрана уколико их распад Монархије затекне саме и неспремне. Под снажним утиском пробоја Солунског фронта, ово је навело чак и хрватске политичаре правашког, националистичког кова да се приклоне југословенском решењу као средству заштите и очувања хрватских националних интереса.

Октобра месеца владајућа Хрватско-српска коалиција у загребачком Сабору покренула је оснивање Народног вијећа које је прогласило Државу Словенаца, Хрвата и Срба од јужнословенских земаља Монархије.

Гласање у Сабору о раскиду свих веза са Мађарском и Аустријом, 29. октобра 1918. године, обављено је у атмосфери опште еуфорије. Чак су и црно-жути лојалисти, франковци, гласали за овај предлог.

Догађаји који су уследили пробоју фронта током јесени 1918. представљају основу за три кључне примедбе и оптужбе хрватских националиста против југословенске државе: да је она створена илегално; да хрватски народ није био консултован; и да је прекинут континуитет хрватске државности.

Са друге стране, ни Срби нису били питани. Њихови вођи, предвођени регентом Александром Карађорђевићем, без легитимног мандата гурнули су их у југословенски експеримент који се показао дугорочно фаталним за српске интересе.

Околности током јесени 1918. онемогућавале су настанак уставно-правног оквира који би задовољио разнолике традиције и тежње. Догађаји су били бржи од тежњи Народног вијећа да преговара о условима уједињења. Италијанске трупе су се искрцале у Далмацији и напредовале чак и даље од линије предвиђене Лондонским уговором.

 

Из Сплита су у Загреб упућивани хитни апели да се затражи акција српске војске. Осим тога, владајуће слојеве захватио је страх од ширења бољшевизма. Широм Хрватске био је на помолу колапс државног апарата. Преувеличане вести о појави тзв. зеленог кадра створиле су утисак да расте опасност од црвене револуције. Незадовољни сељаци, гладни грађани и колапс валуте створили су атмосферу ванредног стања.

Под претњом хаоса, или под утиском да он већ непосредно наступа, Народно вијеће је почело да доноси ад-хок одлуке без консултовања са Сабором; тиме је почело да делује не као уставно, већ као револуционарно тело.

Крајем новембра 1918, док се разматрало слање делегације са понудом уједињења регенту Александру, није било ни времена ни услова да се поштују уставноправне норме у духу Пакте Конвенте и традиције хрватског државног права.

Уједињење је дошло прекасно; тој теми ћемо се несумњиво још враћати у месецима пред нама.

Да је кнез Михаило поживео, да се догодило у време Кавура и Бизмарка, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније, међутим, процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих, чак некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко.

Срби и Хрвати користили су језички национализам у облику југословенске идеје као помоћно средство сопствене националне интеграције, али са битно различитим интерпретацијама садржаја те идеје.

Мит о етничкој или пак крвној (Цвијић би рекао расној) сродности „Југословена" био је увелико анахрон и превазиђен у време када је био примењен. Тај деветнаестовековни концепт почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари у деценијама пре 1848.

Југославија је била типична „имагинарна заједница" ентузијаста који нису допуштали чињеницама да стану на пут њиховој визији.

Идеологији југословенства – хибридној, новокомпонованој и емотивно празној – недостајало је утемељење које пружају интегришући митови и стари идентитети.

Пре 1918. није постојао никакав „југословенски народ". Он ни потом није могао да буде стваран вољом једног владара, нити квазинаучним теоретисањем шачице антрополога, али је њиховом вољом и интервенцијом на крају обезвређена крвава жртва српских див-јунака, од Цера и Колубаре до Кајмакчалана и Ветерника.

Трагично…

Извор: Све о Српској

 

понедељак, 24. септембар 2018.

Vučić: Moja kosovska politika je doživela poraz

 

beta.rs

Vučić: Moja kosovska politika je doživela poraz

7-9 minutes


Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je tokom govora na sednici Glavnog odbora njegove Srpske napredne stranke (SNS) izjavio da se Srbija pet godina trudila da vrati pitanje Kosova na pregovarački sto, ali da je trenutno ta politika "doživela poraz".

"Moja politika da Srbija sačuva dosta toga na Kosovu i Metohiji je doživela poraz, ta politika nije pobedila, zato što Srbi više vole da plaču nad nečim što je davno izgubljeno (nego da dobiju nešto za uzvrat)... Sve što smo mogli da dobijemo smo ispustili i izgubili zbog reakcija u Srbiji, koje su osudile svaki moj pokušaj (sprovodjenja) kosovske politike", naveo je Vučić.

Dodao je da je prvu rundu dobila "Srbija plakanja, a ne Srbija koja pobedjuje".

"Plašim se da nećemo imati novu šansu, ali ćemo nastaviti da se borimo za naš narod na Kosovu i Metohiji", kazao je Vučić.

Po njegovim rečima, u istoj grupi koja se borila protiv njegove politike za Kosovo u istoj grupi i "nevladine organizacije, i Sonja Biserko, i najtvrdji nacionalisti".

On je rekao da mnogi akteri sa Zapada ne žele da se Srbija meša u pitanje Kosova i da je to proizvod neodgovorne i katastrofalne politike koja je prethodila.

"Sami smo sebe izbacili iz UN-a, 2012. godine smo sami doneli presudu protiv sebe (Medjunarodnog suda pravde), 2011. godine smo postavili granicu na Brnjaku izmedju Srba i Srba", rekao je Vučić.

On je obavestio prisutne članove svoje stranke da "ima velku bojazan" od "svega što se nadvilo nad Srbijom", misleći na trenutnu situaciju u regionu, zbog suprotstavljenih interesa velikih sila i da niko ne može da predvidi "šta će se desiti u sledećih 15-20 dana".

"Srbija je svojom odgovornošću osiguravala mir i stabilnost u regionu. Vodili smo računa da ne ugrozimo Srbe koji žive u regionu, da njih ne dovedemo u tešku poziciju ni na koji način. Ne zaboravite da mnogi Srbiju smatraju remetilačkim faktoru, misleći da je Srbija može da postane nečiji prijatelj kad je slaba i kada sebe unižava", rekao je Vučić.

On je ocenio da je Srbija po nezaposlenosti, stopi rasta i nivoa javnog duga jedna od najboljih u regionu.

"Nisam siguran da to svi žele. 'Oni' nas optužuju za sve nedaće, oni smatraju i Republiku Srpsku remetilačkim faktorom. Valjda treba da prećutimo Jasenovaci i Jastrebarsko... Ja sam spreman da se izvinim kada smo pogrešili, ali neću da stavljam žig na čelo Srbije i moj posao je da štitim intererese zemlje", kazao je Vučić.

Vučić predložio da SNS nove stranačke organe bira sledeće godine

Predsednik Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić predložio je danas na sednici Glavnog odbora SNS u Beogradu da se novo rukovodstvo SNS bira na izbornoj skupštini u maju ili septembru sledeće godine.

On je rekao da bi do tada trebalo da se održi izborna skupština, kako bi SNS bila spremna da se novom energijom, snagom i poštenim ljudima krenu u pripreme parlamentarnih izbora 2020. godine.

Vučić je kazao da će to novo rukovodstvo morati da se pridržava starih principa "da je Srbija najvažnija, da je najvažnija zdrava ekonomija, zaštita nacionalnih interesa, da znamo da kažemo izvinite kada pogrešimo, ali da ne jurimo po svetu da se izvinjavamo onima koji nama treba da se izvine".

"Moramo da budem realni, pametni i mudri i da za svoj narod izvučemo najviše i ne uvodimo u ratove, nego sačuvamo mir i stabilnost", rekao je Vučić.

On je kazao da kadrovi SNS moraju da rade mnogo više i bolje i da moraju sebe da menjaju, ako hoće da opstanu.

Vučić je uputio kritike jednom, kako je rekao, malom delu svoje stranke koji "više podseća na funkcionere Saveza za Srbiju i one koji su opljačakali Srbiju kada su bili na funkciji".

"Ima funkcionera koji govore da će doći do promena u Vladi Srbije uskoro. 'Odneću ja Vučiću pare pa ću tako da ga kupim da obezbedim da budem ministar odbrane ili bilo čega drugog'. Ajd' da vidim, dodjite, donesite pare, pa da vidim šta ćete da branite ministarstvo ili rešetke u zatvoru", rekao je Vučić.

On je pozvao gradjane da, kada god se neko pozove na njega ili SNS i bilo šta traži za stranku ili za njega, odmah odu u prvu policijsku stanicu i to prijave policiji.

"Slobodno ga terajte u majčinu, jer taj nije doneo ništa dobro ni meni ni SNS, znajte da je to neka lopuža u pitanju i prijavite ga policijskoj stanici", rekao je Vučić.

On je najavio da će prvih deset godina stranke obeležiti u Kraljevu koje su, kako je ocenio, oni koji su na vlasti bili pre SNS, razorili i opljačkali, čak i tokom obnove od zemljotresa.

Vučić je na sednici Glavnog odbora govorio i o ekonomskim reformama, privrednom rastu, stranim investicijama i suficiti u državnom budžetu, smanjenju nezaposlenost, otvaranju fabrika.  

Vučić je kazao da je ostalo još dosta da se uradi, a da su uspeli ono što su postigli jer su za saveznika imali narod i penzionere koji su podneli najveći teret.

Rekao je da je Srbija danas jedna od zemalja sa najvećim nivoom stranih direktnih investicija, da je nezavisna, suverena i slobodna zemlja i da hoće saradjue sa svima i ima kontakt i na Istoku i Zapadu.

Osvrnuo se i na podrugljive komentare zbog njegove izjave o "letećim automobilima" i izvozu svinjskih papaka u Kinu navodeći da je kritičarima smešna borba za srpskog domaćina i seljaka.

Vučić kritikovao kolege iz SNS što nisu snažnije branili Anu Brnabić

Predsednik Srpske napredne stranke (SNS) i predsednik Srbije Aleksandar Vučić kritikovao je danas stranačke kolege jer nisu dovoljno stali u zaštitu i odbranu premijerke Ane Branbić kojoj je jedan od lidera opozicije uputio uvrede i pretnje.

On je na sednici Glavnog odbora SNS u Beogradu rekao da su više reagovali na "neke gluposti" nego kada je jedan od lidera opozicije zapretio silovanjem premijerki.

"Ako nećete da se sukobite sa onima koji direktno propagiraju silovanje, onda nemojte da budete u ovoj stranci. Ne sme naša stranka da postane ono što su oni i zato stranka mora imati borce koji će da se bore rečima, idejom, marljivošću, da se bore za svoje kolege, prijatelje i normalnu Srbiju. Srbija nije normalna ako neko silom hoće na vlast da dodje ili propagire silovanje", istakao je Vučić.

Vučić je za predsednika sindikata Sloga i jednog od osnivača Saveza za Srbiju. Željka Veselinovića koji je uputio uvrede Ani Brnabić rekao da je "kreten".

"Jel' treba da postane normalno u Srbiji da se poziva na silovanje i da to bude način komunikacije sa ženama. Zamislite da je to neko rekao vašoj majci, sestri, ženi bilo kome, da li biste to voleli, ali pošto je Ana (Brnabić) onda da ćutimo, da ne reagujemo", upitao je Vučić svoje stranačke kolege.

On je istakao da ga ne interesuje zašto ćute profesori, akademici, "samoproklamovana elita, ali da ga interesuje zašto su na uvrede ćutali naprednjaci.

Željko Veselinović je pre nekoliko danas na društvenoj mreži Fejsbuk vredjao premijerku pošto se nije složio sa njenim izjavama o rialiti programu i jer je, kako je ocenio, stala na stranu vlasnika Televizije Pink, a ne na stranu ministra kulture Vladana Vuksoavljevića koji je kritikovao rialiti programe i zatražio njihovo uklanjanje s televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Sednica GO je posle Vučićevog govora zatvorena za javnost. Na dnevnom redu je program stranačkih aktivnosti koje uključuju i nekoliko predstojećih lokalnih izbora, kao i osnivanje fondacije koja će nositi ime Brane Crnčevića, jednog od osnivača SNS.

View article...

Срби и Трамп имају истог непријатеља

standard.rs

Срби и Трамп имају истог непријатеља

http://newlookworld.com/

8-10 minutes


недеља 23. септембар 2018. 22:26

Они што лажу – што амерички народ, што нас – су исти. Они неће допустити да их истина скрене са њиховог агресивног, изузетно опасног пута

АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ

недеља 23. септембар 2018. 22:26

Ових дана у америчкој јавности  појављују се нови докази да је цела отровна кампања коју тзв. дубока држава („мочвара", влада у сенци, или како год назвали отуђене центре моћи који на све начине настоје да пониште изборну вољу америчких гласача) води против легално изабраног председника Доналда Трампа, у којој се он на првом месту оптужује да је захваљујући „сарадњи" са Русијом победио на председничким изборима, у новембру 2016. године заснована на голим лажима.

Прво је испливало да је бивша правница FBI-ја Лиса Пејџ (која је америчкој јавности постала позната када је прошле године објављена њена анти-трамповска СМС преписка са, сада већ бившим, шефом за контрашпијунажу FBI-ја, Питером Строком, с којим је иначе имала ванбрачну везу, и то док је Строк био део тима специјалног тужиоца Роберта Малера, који истражује могућу повезаност између Трампове кампање и Кремља) у затвореном сведочењу пред америчким Конгресом раније ове године открила да FBI није имао никакве доказе за Трампову наводну сарадњу са Русима када је Малер именован за специјалног тужиоца.

ПУМПАЊЕ АНТИРУСКЕ ХИСТЕРИЈЕ
Другим речима, специјални тужилац који већ више од годину дана не само да истражује изабраног америчког председника, већ и малтретира, уцењује и финансијски уништава бројне људе који су са Трампом политички сарађивали и притом помаже антитрамповским медијима (а они су у огромној већини) да одржавају свој наратив, а антитрамповским политичарима да га додатно сатанизују – именован је без икаквог валидног доказа у корист онога што је требало да истражује. Дакле, медијски наратив (потпомогнут систематским „цурењима" наводних „доказа", што је, испоставља се, била смишљена операција унутар не само FBI-ја већ и других америчких служби), а не правна држава, заслужан је за постављање тренутно најмоћније политичке фигуре у САД, која има моћ да политички и на сваки други начин уништи изабраног америчког председника и људе око њега.

Затим је легендарни амерички новинар, Боб Вудворд – који се, заједно са својим колегом из Вашингтон поста Карлом Бернстином, прославио у разоткривању афере „Вотергејт", која је резултирала оставком америчког председника Никсона у августу 1974. године, до сада јединој у америчкој историји – признао да, после две године сопствених истраживања, на основу којих је недавно издао (најновији антитрамповски) инстант-бестселер о дешавањима у Трамповој Белој кући, заснован на „инсајдерским информацијама" и интервјуима, није открио апсолутно ниједан доказ за Трампову наводну сарадњу или шпијунске везе са Кремљом.

Наравно, ни пре ова два признања нико није успео да јавно понуди ниједан доказ за „руску умешаност" у америчке изборе или за Трампову „сарадњу" са Русима. Али то уопште није утицало и не утиче на Трампове противнике. Антируска хистерија се и даље напумпава у САД, до степена који није виђен ни током Хладног рата.

Уводе се све новије и новије санкције против Русије. Избацују се руске дипломате из САД – под америчким притиском – и из других западних земаља. Одобрава се испорука офанзивног наоружања Украјини. Организују се све веће и све агресивније НАТО војне вежбе и ратне игре све ближе руским границама. Предузимају се мере против наводног „руског малигног утицаја" широм света, укључујући и на овим просторима. Путин се сатанизује као некад Садам, Милошевић, Гадафи, сада Асад…

 

Протест против Путина и Асада у Лондону, 1. октобар 2016.

И све то, на основу измишљотина које су мас-медији (које бивши британски амбасадор у Сирији, Питер Форд, назива „оружјем масовне обмане") и – позивајући се на њих – лажљиви политичари лансирали у етар. И те медијске лажи – потпуно свесно и безобзирно пласиране и понављане, без обзира на чињенице које их негирају – могле би да уведу свет у трећи, и можда последњи рат.

Генерална проба за ову опасну операцију изведена је, а где би друго – код нас. Рат у бившој Југославији подстакнут је споља, на основу медијски подржане бајке о „српском хегемонизму" и „повампиреном национализму", а затим и још већих бајки о „српској агресији" на сопствене етничке просторе, „зверствима", нападима под лажном заставом (нпр. Васе Мискина, Маркале 1 и 2) и неизбежном „геноциду" – а, по некима, и „геноцидима".

ПОЧЕЛО ЈЕ СА ЈЕДНОМ ЛАЖИ
Можда је технику медијски пласираних лажи које производе реалну војну агресију најпластичније описао сада већ легендарни немачки документарни филм из 2001, „Почело је са једном лажи", који се бавио невероватним медијским манипулацијама које су послужиле као повод за НАТО агресију на СРЈ 1999. године, на првом месту прозивајући тадашње водеће немачке политичаре за голе неистине које су износили да би оправдали незаконити напад на једну суверену земљу.

Тако нпр. на лажне тврдње тадашњег немачког министра одбране Рудолфа Шарпинга да до војног напада „никад не би дошло да није било хуманитарне катастрофе на Косову, са 250.000 избеглица унутар Косова, и далеко више од 400.000 укупно, уз број убијених које још увек не можемо ни да избројимо" – филм одговара званичним извештајем ОЕБС-а из марта 1999, који говори о „укупно 39 погинулих на целом Косову – пре него што су НАТО бомбардери дошли". Раскринкане су и друге лажи, од наводног масакра „недужних цивила" (а заправо припадника ОВК) у селу Ругово, до непостојеће операције „Потковица" чији је наводни циљ био протеривање свих Арбанаса са територије Косова и Метохије.

За лажи о Рачку већ сви знамо, а знају и многи други. Итд, итд. Нажалост, мада већина Срба, заједно са све већим бројем других које на првом месту занима истина, зна да су нас нападали и нападају на основу лажи – то се још увек адекватно не одражава на реалност. Данашња конфигурација простора бивше СФРЈ, од авнојевских република које су волшебно постале „државе" – а уистину, изузев делимично Србије, колоније или протекторати – па до начина на који се исте третирају од стране западних сила, заснован је управо на тим истим, иако увелико оповргнутим медијско-политичким лажима и пропаганди. Виртуелна реалност је претворена у ону праву. Ми буквално живимо лаж.

На основу свесних, систематских лажи су Срби у Српској (привремено) одвојени од Срба у Србији, „Косово" једнострано проглашено „независном државом", многи недужни људи проглашени „злочинцима", а терористи, убице и трговци људским органима проглашени су „политичарима", па и „председницима", и слично. И нека неко после каже да су речи само „дим", и да не представљају ништа…

И ми се, дакле, као и Трамп, боримо против лажне стварности, која је далеко опаснија од истине која се покушава потрти. Јер, као што Трамп жели да се Америка што мање меша у туђе послове и да има, ако је могуће, макар коректне односе са Русијом, тако су и Срби већински били за очување заједничке државе, дакле и за очување мира. Истина је да је Трамп сатеран у неку врсту дефанзиве – али још увек није изгубио ни борбеност нити је пристао да прихвати лажи о себи и да се, понашајући се у складу са њима, односно лажном сликом о себи, стави у подређени положај наспрам својих оптужитеља.

Гестикулација Доналда Трампа током обраћања медијима у башти Беле куће, 16. август 2018.

Са своје стране, ми смо у дефанзиви већ скоро три деценије. Неки међу нама, укључујући нажалост и политичаре, прихватили су туђе лажи о нама, и сада на основу тога делују и опходе се према себи и другима – а неки и свесно профитирају. Међутим, већина још увек, упркос свему, није. Зато Срби са обе стране Дрине убедљивом већином подржавају све што води нашем међусобном спајању, зато је убедљиво већинска Србија против признавања лажне државе Косово.

Они што лажу – што амерички народ, што нас – су исти. Они неће допустити да их истина скрене са њиховог агресивног, изузетно опасног пута. И неће искрено прихватити ништа мање од капитулације. Међутим, док год не успеју да нам „преломе мозак" – њихова настојања биће узалудна.

А и време ради против њих.

Sveosrpskoj.com

 

петак, 21. септембар 2018.

Зашто је Кина изабрала баш Србију

rs.sputniknews.com

Зашто је Кина изабрала баш Србију

Sputnik

5-6 minutes


Коментари и Аналитика

Момир Булатовић

19:30 20.09.2018(освежено 22:47 20.09.2018) Преузмите краћи линк

11505

Србија је са НР Кином у оквиру реализације пројекта „Један појас, један пут" потписала низ пословних уговора вриједних око три милијарде долара. Ово није само вијест дана. Ово је вијест деценије. И то не само за Србију.

У складу са добрим локалним обичајима, овим је поводом поведена жива јавна дискусија. У њу су укључени они који овакве одлуке снажно подржавају (којих је знатно више), али и они који предност дају бројним знацима питања. Обичан свијет, барем колико је овај аутор могао да сагледа, ненавикао да му посљедњих деценија ишта добро долази из „бијелога свијета", осјећа да је у питању могући бољитак, али воли и да сумњичаво заврти главом.

Разумљиво је што је у центру јавне пажње шири контекст. Детаљи пословних уговора (ем су непознати, ем су досадни) остају у сјенци општих разматрања на релацији „ми и они". Централно је питање — зашто је Кина изабрала баш Србију да у њу уложи такве и толике инвестиције?

 

© AP Photo / Mark Schiefelbein

Једно од важнијих сазнања које је родила ова расправа јесте признање да ми, у цјелини и појединачно, знамо веома мало о Кини, о њеном савременом развоју и јединственом политичком и економском систему. Највећа би, дакле, корист за нас била да што прије исправимо сопствену грешку и попунимо зјапеће празнине у својим знањима. Кина и њена улога у садашњости и непосредној свјетској будућности не само да то заслужују, већ и налажу као императив опстанка и развоја.

Када је кинески предсједник Си Ђинпинг објавио програм „Један појас, један пут" (2013. године) не треба сумњати да је то било вријеме у ком је он био припремљен за остварење у свим варијантама. И да га сви одушевљено прихвате или да га осмишљено одбаце. Велики пројекти тако великих држава постају јавни тек када су све припреме обављене, а планирање завршено. И то је друга, велика ствар коју треба научити. Стрпљиво и мудро планирање је први корак сваког успјешног подухвата. У то исто вријеме, када је ствар са кинеске стране била увелико ријешена, западни свијет, на челу са дотад неприкосновеном Америком, најприје се изругивао, па се забринуо, да би се коначно уротио да осујети кинеске планове.

Пројекти ове врсте се могу успорити, али их је немогуће зауставити. Не само због чињенице да је њихов носилац тако велика државна сила, већ због тога што се налазе у самом центру матрице опстанка и развоја цивилизације. Кинези не доносе само капитал, већ и другачији модел међудржавне сарадње који није заснован на диктату и уцјенама, већ настоји да обезбиједи ефекте који су позитивни за све учеснике. Може се са сигурношћу претпоставити да ће тако бити и у Србији са договореним и свим будућим заједничким подухватима.

Надаље, јако је добро да је овим поводом у јавном простору покренута дискусија о добрим и лошим странама појединачних пројеката. Кост-бенефит анализа је неопходна у свим животним, па и економским одлукама. Њу треба обавити темељно и без предрасуда. У много је претходних прилика доказано да кинески партнери, када се суоче са тврдим аргументима, знају да промијене првобитни став. Исто тако, и на посвемашњу нашу жалост, оваква је анализа била потпуно изостављена у непосредној историји, посебно приликом процеса (пљачкашке) приватизације друштвених предузећа, индустријских комбината и домаћих банака. Ко се онда усудио да пита „Ју-Ес стил" и америчку амбасаду зашто је Жељезара Смедерево онако сурово покрадена и напуштена, или зашто су четири велике домаће банке гурнуте у никад довршени стечај?

 

© Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC

Разумије се да са кинеским новим технологијама и корпорацијама неће бити лако. Кинези су вјешти трговци и сурови преговарачи који кажњавају незнање и небригу друге стране. Биће ту и корупције (гдје је нема?). Али, зар није подношљивије имати корупцију у оквиру градње мостова, путева и пруга, него због неке друге корупције остајати без њих?

Званична спољнополитичка позиција Србије и даље се заснива на четири стуба. Прва два, Америка и Европска унија, током претходних година нису показали ни трунку разумијевања за државне и политичке интересе Србије. Штавише! Ријетке су биле прилике када нису дјеловали у потпуно супротном правцу. Русија и Кина, као трећи и четврти ослонац српске спољне политике, дјеловали су усаглашено са јавно исказаним политичким позицијама Србије и са поштовањем и уважавањем њених интереса. Будући да су ступови носили различито оптерећење, временом се дипломатска кровна конструкција над Србијом видно искривила.

Или се, можда, тако накривљена, коначно вратила у природну равнотежу?

 

четвртак, 20. септембар 2018.

Момир Булатовић: У свету влада банкарски социјализам

nspm.rs

Момир Булатовић: У свету влада банкарски социјализам, губици банкарског сектора надокнађују се из средстава држава и на рачун смањивања социјалних права

5-6 minutes


Некадашњи премијер СРЈ Момир Булатовић каже да у свету финансија влада банкарски социјализам, да су "коцкарски" банкари изједначени с правим па се губици банкарског сектора надокнађују из средстава држава и на рачун смањивања социјалних права. Држава треба да постави регулаторна тела која ће смиривати банкаре, да не би варали грађане, наглашава.

У најновијој књизи "Невидљиви ланци", Момир Булатовић, некадашњи председник Црне Горе и савезни премијер, иначе доктор економије, покушава да објасни свет високих финансија који је тајан, али управља судбинама милијарди људи.

У Дану уживо говорио је шта је данас новац, шта је суштина банкарског система, какав је однос држава и банака, а какав политике и економије.

Булатовић подсећа да је пре 10 година била ерупција светске финансијске кризе, да је тај систем колабирао због чињенице да је постојало 60 трилиона долара непостојећег новца - кредитних деривата, новца који се представао да јесте, а то није био. "Десет година касније ми смо добили да имамо једанаест пута више тог лажног новца, а то је плаћено са ужасном ценом - 32 милиона радних места у свету је изгубљено и читав свет као да је утонуо у депресију, навикавамо се на тај систем", каже.

Констатује да постоје напори највеће финансијске силе, Америке, која је покушала да променом законодавства и огромним финансијским ињекцијама тај проблем разреши, али наводи да није у томе успела и да се ситуација "прелила" на ЕУ и резултира једном "општом кризом која сада тиња".

Истиче да амерички сајтови наводе да је економски слом неминован, али да се само не зна када ће тачно до њега и доћи.

И свет и економија су се после криза 1929. и 1933. извукли захваљујући Глас-Стигеловом закону, који је, грубо речено, поделио банкарство на два дела - један који је класично банкарство, који се бави зајмовима привреди и уштеђевинама грађана - тај део је осигурала држава, која је гарантовала улоге, а с друге стране је инвестиционо банкарство. Оделио је "болнице" од "коцкарница", навео је и додао је да је држава штитила "болнице". Амерички председник Бил Клинтон је 1999.  потписао закон којим је укинут овај закон и тада је формирана највећа финансијска корпорација у историји човечанства Цитy гроуп, која је имала 100 милиона кијената у 100 држава света, додаје.

Појашњава да то значи да су "коцкарски банкари" изјадначени с правим, да су ови први правили губитке јер су ризично пласирали капитал, а онда им је држава социјализовала те огромне губитке.

"У финансијској сфери (глобално) имамо један банкарски социјализам, у којој се губици банкарског сектора надокнађују из средстава државе, из средстава пореских обвезника и на рачун смањивања социјалних права и радника и средње класе... А добици се њихови приватизују, и то је изокренути социјализам, то је нешто што долази главе Америци", каже Булатовић.

Глас- Стигелов закон је, како каже Булатовић, на 37 страна направио ред који је владао светским финансијама 45 година, не рачунајући ратове, и онемогућавао енормно обогаћивање одређених финансијских институција. До његовог укидања је дошло због похлепе енормно богатих у САД.

Булатовић наводи да је пре две године ММФ означио Дојче банку као извор највеће опасности за светски финансијски систем. У то време је Дојче банка имала 60 хиљада милијарди папира вредности које не значи ништа, најзатрпанија је била тим безвредним новце, а имала је у исто време 5.500 тона руде уранијума у свом власништву, казао је. "Дојче банка је банка у којој држимо девизне резерве и која гарантује да ће између банака у осом читавом региону бити фер и поштен промет", наводи Булатовић и каже - замислите да се то уруши. Истиче да су ту банку спасили избору у Немачкој, али да се тај слон налази под тепихом, а да он дуго ту неће бити. "Дугови постоје и сви виде да не могу бити враћени".

Говорећи о стању у ЕУ, каже да је њено највеће достигнуће - евро, заправо се испоставило као њена Ахилова пета, јер евро није исти, како каже, у свим земљама. "Црногорски евро је потпуно другачије вредности од евра у Немачкој, Кипру".

Банка је систем бездушни, кад вам нуде кредите ту је она лепа група младиг људи, причају вам бајке, а онда се деси да буде поремећај, е онда је тамо она друга дивизија, они намрштени, каже Булатовић говорећи о банкарском сектору. Наводи да са банкама треба преговарати, јер оне "желе да преваре", оним ситним словима.

Нису то људи који брину о вашој добробити, они желе да на вама зараде, у свету финансија они људе третирају као овце које треба шишати, додаје.

Држава мора да регулише банке, да направи однос због људи који су неуки, каже гост Н1. Кредити с францима су превара, истакао је. Држава не може да дозволи превару, она треба да постави регулаторна тела која ће смиривати банкаре, навео је.

Говорећи о односима Београда и Подгорице, каже да је слушао и да су они најбољи у историји, али и да су се погоршали. "Ја  се стидим што је Црна Гора признала Косово, ја се не бавим политиком, ја једноставно мислим да они воде лоше политику", казао је. Жао ми је што је црногорска власт неодговорна према свом народу, каже Булатовић који додаје да је задатак сваке владе у Подгорици да има најбоље могуће односе са Србијом.

(Н1)

 

среда, 19. септембар 2018.

Nova internacionala

pcnen.com

Nova internacionala

Objavio/la PCNEN

7-8 minutes


Drugi pišu 19. Sep. 2018. | 06:00

Piše: Yanis Varoufakis

Naša epoha će ostati zapamćena po trijumfalnom pohodu globalno ujedinjene desnice – nacionalističke internacionale – koju je proizveo finansijalizovani kapitalizam. Da li će se pamtiti i po uspešnom humanističkom suprotstavljanju toj opasnosti zavisi od spremnosti progresivnih snaga u Sjedinjenim Državama, Evropskoj uniji i Britaniji, kao i u zemljama poput Meksika, Indije i Južne Afrike, da izgrade jedinstvenu progresivnu internacionalu.

Za zadatak pred nama postoje istorijski presedani. U međuratnom periodu fašisti nisu došli na vlast obećavajući nasilje, rat i koncentracione logore. Osvojili su vlast obraćajući se pristojnim ljudima koji su posle duboke krize kapitalizma predugo bili tretirani kao stoka kojoj je na tržištu pala vrednost. Umesto da ih tretiraju kao „ljude dostojne prezira", fašisti su ih pogledali u oči i obećali im povratak dostojanstva, ponudili su im prijateljstvo, ideale i omogućili im da se ugledaju kao nešto više od pukih potrošača.

Uz dozu novog samopoštovanja servirana su im i upozorenja na pritajene „strance" koji ugrožavaju obnovljenu nadu. U prvi plan je dospela politika „oni protiv nas", lišena svih klasnih obeležja i definisana isključivo kroz identitete. Strah od gubitka statusa uskoro je prerastao u tolerisanje kršenja ljudskih prava, u početku samo prava sumnjivih „drugih", a potom i prava svih koji misle drugačije. Nedugo zatim, kada je pod težinom ekonomske krize kontrola establišmenta nad politikom popustila, pripadnici progresivnih snaga završili su na margini ili u zatvoru.

Zar to nije isti metod kojim je Donald Trump prvo zauzeo Belu kuću, a sada pobeđuje u ratu rečima sa establišmentom Demokratske stranke? Zar to ne podseća na konzervativne glasače za brexit koji su se odjednom setili zasluga Nacionalne zdravstvene službe (NHS) kojoj su decenijama smanjivali budžet ili na njihovo iznenadno žustro zalaganje za demokratiju koju je tačerizam odavno potčinio logici tržišnih sila? Zar to nije način rada desničarskih vlada u Austriji, Mađarskoj i Poljskoj, nacista iz grčke Zlatne zore i, što je najžalosnije, Mattea Salvinija, moćnika koji upravlja novom italijanskom vladom? Kud god da pogledamo, prepoznajemo znakove uspona ambiciozne nacionalističke internacionale kakav nismo videli od 30-ih godina 20. veka. Što se tiče establišmenta, on je izgleda čvrsto rešio da ponovi sve greške Vajmarske republike.

Ali dosta o dijagnozi. Pravo pitanje je: šta da se radi? Taktički savez sa globalističkim establišmentom ne dolazi u obzir. Tony Blair, Hillary Clinton i socijaldemokratski establišment u kontinentalnoj Evropi previše su kompromitovani novčanim vezama sa pogubnim finansijalizovanim kapitalizmom i njegovom ideologijom. Decenijama su se oslanjali na populizam slobodnog tržišta: na lažno obećanje da će svima biti bolje ako pristanemo na komodifikaciju svega. Oni žele da verujemo u beskrajni lift koji nas uznosi do vrhunca potrošačkog zadovoljstva. Ali to su tlapnje.

Za našu generaciju, 1929. godina se odigrala 2008. kada su se srušile sve naše iluzije. Establišment je nastavio po starom, kao da je moguće popraviti stvari kombinacijom štednje za mnoge, socijalizma za odabrane i autoritarizma za sve. U poslednjih 10 godina nacionalistička internacionala napreduje ka pobedi zahvaljujući rastućem nezadovoljstvu građana. Da bi se suprotstavili toj sili, predstavnici progresivnih snaga treba da veoma precizno opišu uzroke i prirodu nemira i nezadovoljstva u društvu: intenzivni klasni rat globalne oligarhije protiv narastajućeg prekarijata, ostataka zapadnog proletarijata i svih ostalih nemoćnih i poniženih građana.

Zatim treba pokazati da je jedini način da povratimo kontrolu nad našim životima, zajednicama, gradovima i zemljama koordinacija zajedničke borbe duž ose međunarodnog nju dila. Ne smemo dozvoliti globalizovanom finansijskom kapitalu da razjedinjuje naša društva. Zato treba objasniti da nijedna zemlja nije ostrvo. Kao klimatske promene, i borba protiv siromaštva, privatnog duga i razbojničkih banaka zahteva delovanje na lokalnom i međunarodnom nivou. Da bismo pokazali da uvođenje tarifa od kojih se najviše bogate lokalni oligarsi nisu najbolji način da se zaštite radnici, treba se boriti za trgovinske sporazume kojima vlade siromašnijih zemalja garantuju propisane minimalne nadnice za svoje radnike i radna mesta na lokalnom nivou. To bi vodilo oporavku zajednica i u siromašnim i u bogatim zemljama.

Još ambicioznije, naša progresivna internacionala treba da predloži osnivanje međunarodne monetarne klirinške unije kakvu je John Maynard Keynes predložio na konferenciji u Breton Vudsu 1944, uključujući i dobro osmišljene propise za ograničavanje kretanja kapitala. Uravnoteženjem nadnica, trgovine i finansija na globalnom nivou smanjile bi se neželjene migracije i neželjena nezaposlenost i tako okončala moralna panika zbog našeg prava da se slobodno krećemo svetom.

Ali ko će izgraditi toliko potrebnu progresivnu internacionalu? Na sreću, imamo nekoliko potencijalnih inicijatora: „političku revoluciju" Bernie Sandersa u SAD, Laburističku partiju Jeremy Corbyna, naš pokret Demokratija u Evropi (DiEM25), izabranog predsednika u Meksiku, progresivne elemente u Afričkom nacionalnom kongresu, različite pokrete koji se bore protiv bigoterije i mera štednje u Indiji.

Počnimo već danas. Kada umesto mržnje i besa ponudimo racionalnu nadu, pridružiće nam se mnogi.

Zamolili smo Bernie Sandersa za komentar ovog teksta:

Yanis Varoufakis je sasvim u pravu. U doba masivnog globalnog bogatstva i rastućih nejednakosti, vladavine oligarhije, porasta autoritarizma i militarizma, potreban nam je progresivni međunarodni pokret koji bi se suprotstavio ovim pretnjama. Neprihvatljivo je da 1% svetske populacije poseduje više bogatstva od ostalih 99%. Multinacionalne korporacije i bogataši su prebacili preko 21 biliona dolara na ofšor bankovne račune da bi izbegli plaćanje poreza, a naftna industrija uništava našu planetu jer su pojedinačne zemlje nesposobne da organizuju efikasnu borbu protiv klimatskih promena.

Dok su bogati sve bogatiji, ljudi širom sveta rade duže za iste nadnice i strahuju za budućnost svoje dece. Autoritarne vlasti zloupotrebljavaju ekonomsku nesigurnost ljudi, proizvode žrtvene jarce i pujdaju različite društvene grupe jedne protiv drugih.

Rešenje je, kao što je Varoufakis istakao, međunarodna progresivna agenda koja ujedinjuje radne ljude pomoću vizije zajedničkog prosperiteta, sigurnosti i dostojanstva za sve ljude. Naš svet je u opasnosti. Borimo se za njega zajedno!

Peščanik/The Guardian