novosti.rs

Hrvatski recept za Kosmet

Pečat

12-15 minutes

---

Čini se da prištinski lideri, umesto da tragaju za najboljim načinom mirnog rešenja kosovskog problema, u saradnji s hrvatskim ekspertima i instruktorima traže najefikasniji način za potpuno etničko čišćenje

Čini se da prištinski lideri, umesto da tragaju za najboljim načinom mirnog rešenja kosovskog problema, u saradnji s hrvatskim ekspertima i instruktorima traže najefikasniji način za potpuno etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije.

Hrvatska nije vojna sila, niti država s vojnom tradicijom da bi mogla drugima da soli pamet o vojnim pitanjima. Zašto, onda, albanski lideri u Prištini daju prioritet i više vole hrvatske instruktore iako su instruktori vodećih država NATO-a daleko bolji? Zato što nisu u pitanju vojna znanja (to mogu dobiti bilo gde) nego iskustva u etničkom čišćenju Srba, u čemu Hrvatska nosi primat i najdalje je odmakla u odnosu na druge na Balkanu koji imaju slične težnje.

HRVATSKI UZOR

Kada je u pitanju etničko čišćenje, nova nezavisna hrvatska država može biti uzor i edukator svakom profašističkom nasilničkom režimu. Preporučuju je mnogobrojni Srbi koje je proterala za relativno kratko vreme. I ne samo to, nego što je uspela da tako teška i neprihvatljiva dela izvede bez bilo kakve osude „međunarodne zajednice". Nigde kao u Hrvatskoj relevantni međunarodni faktori nisu tako lako ozakonili pogubne rezultate etničkog čišćenja, prihvatajući faktičko stanje kao sasvim normalnu situaciju. I nigde kao u Hrvatskoj nije tako svesno i potpuno ignorisana ideja o povratku proteranih Srba. To preporučuje Hrvate kao specijaliste za trajno i efikasno rešavanje sličnih problema i zato su veoma prisutni na Kosovu.

PROČITAJTE JOŠ: Hrvatska spremna da obučava „vojsku Kosova"

Hrvati su uspeli da od surovog etničkog čišćenja naprave savršen zločin za koji, po svemu sudeći, nikada i niko neće odgovarati. Zbog izostanka međunarodne osude, sada su ponosni na svoj minuli rad i umislili su da je sve to što su činili – legalno i čisto. Na Zapadu su oduševljeni brojnim hrvatskim generalima i političkim ličnostima „talentovanim" za perfidno maltretiranje i zastrašivanje stanovništva i ratni zločin radi ostvarenja političkih ciljeva. Oni su uspešnom kombinacijom prljavih vojnih akcija i perfidnih pritisaka za podsticanje tihog egzodusa postigli cilj – Hrvatska je sada jedna od etnički najčistijih država u Evropi. Umesto osude, akterima etničkog čišćenja sa Zapada stižu pohvale i počasti, pa nije čudo da Albanci žele baš na njih da se ugledaju.

ETNIČKO ČIŠĆENjE RUSKOG UTICAJA

Etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj je pri kraju, ali na nekim drugim područjima Balkana nije. Zapad bi se radovao i ponovo „zažmurio" kada bi neko uspeo da još poneko područje očisti od Srba, kao što je to urađeno u Hrvatskoj. Jer sve je jasnije da oni takve akcije tretiraju kao eliminaciju ruskog uticaja – ako nema onih koji Ruse gledaju kao prijatelje, nema ni ruskog uticaja. Zato je hrvatski „projekat", ma koliko odvratan bio, dobrodošao i prihvatljiv za NATO stratege. Najbolje je da u konačnom rešenju balkanskog pitanja ne prljaju ruke sami, nego da prljave poslove prepuste dobro uvezanom hrvatsko-albanskom antisrpskom vojnom savezu. SAD i zapadna alijansa će, kao i dosad, obezbediti punu vojnu podršku i kreiranje medijske slike budućih događaja onako kako smo to već imali prilike da vidimo.

STRUČNI ELABORAT HRVATSKOG MINISTARSTVA ODBRANE

Nakon raspada SFR Jugoslavije etničko čišćenje Srba iz Hrvatske sprovedeno je u tri različite faze. Prva faza odnosi se na krizni period, od dolaska HDZ na vlast do početka rata, tokom formiranja i naoružavanja hrvatskih paravojnih formacija. Mnogi Srbi su već tada, pod pritiskom realne opasnosti, u nemogućnosti da se drugačije zaštite, napustili Hrvatsku. U drugoj fazi etničko čišćenje bilo je masovno – primenom surove vojne sile, gde je neselektivno proterivanje realizovano uz teške zločine nad civilima. Treća faza bila je podmukla i perfidna, ali i te kako delotvorna. Bilo je to etničko čišćenje nakon završetka rata i uspostavljanja nove nezavisne Hrvatske, uz formalne garancije svih ljudskih prava.
Ova treća, mirnodopska faza etničkog čišćenja može se podeliti na dva različita pristupa srpskoj manjini. U oba slučaja karakterističan je državni teror koji je podsticao tihi egzodus Srba, s tim što je daleko pogubniji bio kada se svojim posredovanjem i „garancijama" umešala „međunarodna zajednica". Bile su to lažne garancije i klasična prevara, ali kada su Srbi to shvatili, bilo je kasno. Dobar primer prevare pod okriljem Zapada je Erdutski sporazum o mirnoj reintegraciji koji je Srbima garantovao vrhunska prava. Danas se vidi da je to bio samo vrhunski apsurd i cinizam jer su Srbi sve vreme potpuno obespravljeni i ugroženi kao niko u Evropi.
Sada Albanci uče kako da u sličnoj saradnji sa „međunarodnom zajednicom" primene hrvatski recept.
Ministarstvo odbrane Hrvatske je „naučnim pristupom" definisalo pravu strategiju etničkog čišćenja koja se može primeniti i na druge države koje imaju slične probleme sa svojim nacionalnim manjinama. Zaokružen elaborat može se tretirati kao intelektualna svojima MO Hrvatske, i ona se može prodati, razmeniti za druge vrednosti ili jednostavno donirati prijateljima. Garantuju rezultate uz dva uslova: da se svi prljavi potezi usklade sa interesima NATO-a i da se ostvari dozirana podrška alijanse, pre svega medijska.

 

ULOGA ANTE GOTOVINE

Hrvati svoj prljavi izvozni projekat etničkog čišćenja mogu prodati samo profašističkim režimima kojima je etnička čistoća deo ideologije, a prljavo oružano nasilje sredstvo za ostvarenje cilja. Zato su ga najpre ponudili Ukrajincima uz predlog da ga prilagode svojim planovima i aktivnostima prema ruskoj manjini koju treba etnički počistiti, ali su nakon oštrog upozorenja Moskve odustali. Nakon šamara iz Rusije pronađena je nova, za Hrvatsku bezopasna solucija, da se u vezi s projektom etničkog čišćenja napravi dil sa albanskim rukovodstvom u Prištini. Na Kosovu i inače zločini prolaze nekažnjeno i bez međunarodne osude, pa zašto ne bi mogao i prljavi hrvatski projekat. Ujedno, to je prilika da se „naučno" definisane metode etničkog čišćenja još jednom provere i potvrde u praksi. Time bi ovaj proizvod bio skuplji i dobio bi NATO „sertifikat" za primenu širom sveta u interesu alijanse.
Aktivna saradnja prištinskog rukovodstva i Hrvata o ovom pitanju započela je aktiviranjem generala i ratnog zločinca Ante Gotovine na mestu savetnika Damira Krstičevića, ministra odbrane Hrvatske. To je, u stvari, i bio pravi razlog njegovog angažovanja. Sada je upravo Gotovina zadužen za prilagođavanje elaborata kosovskim uslovima, kako bi se postigao isti nivo efikasnosti. Njegovi tajni i javni kontakti sa prištinskim rukovodstvom nisu ostali nezapaženi. Već samo ime ovog zločinca asocira na zločine i etničko čišćenje Srba a on, umesto da je u zatvoru, nosi oreol heroja, tako da uživa veliko poštovanje i poverenje Albanca.
Nije teško proceniti na čemu sada Gotovina i šiptarska paradržavna garnitura rade. Za deo KiM koji kontrolišu Albanci i gde su uspostavili svoju nezakonitu vlast primenjivaće se (i već se primenjuju) prljave metode etničkog čišćenja iz prve i treće faze hrvatskog modela – perfidni pritisci kroz ubistva, fizičke napade, krađe, paljevine i slična uznemiravanja koja izazivaju nesigurnost i podstiču iseljavanje. Uz paradržavni teror, gde se ne mogu ostvariti nikakva prava i gde se ne pronalaze i ne kažnjavaju počinioci kriminalnih i nezakonitih radnji prema Srbima, stvara se atmosfera očaja i nemoći koja mora rezultirati tihim egzodusom. Za sever Kosova, koji kontrolišu Srbi, predviđena je druga faza hrvatskog modela. To je studiozno planiranje nekakve kosovske oružane akcije, po uzoru na hrvatske zločinačke vojne operacije etničkog čišćenja.

NAPAD NA SEVER KOSOVA

Čvrsta hrvatsko-albanska veza zasnovana je na činjenici da imaju istog gazdu i istog neprijatelja. Naruku im ide činjenica da im se teritorijalne aspiracije ne preklapaju i da im paravojne jedinice nisu bile u dodiru pa nisu imali međusobnih sukoba, kao što su imali Hrvati i Bošnjaci. Mnogi Albanci su planski učestvovali u ratu u Hrvatskoj kako bi stekli vojna znanja i iskustva za vojnu pobunu na Kosovu koju su planirali i pripremali. Neki su dobili visoke činove u Hrvatskoj vojsci, pa i činove generala, kao Agim Čeku. Svoju lojalnost dokazivali su teškim zločinima nad srpskim civilima jer ih je samo mržnja prema Srbima povezivala s Hrvatima. Hrvati su kasnije pomogli njihovu oružanu pobunu jer su videli svoj interes u slabljenju Srbije i tako su postali „braća po oružju", kako to često javno zna da kaže hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović.

 

PROČITAJTE JOŠ: Haradinaj: Odlični odnosi sa Hrvatskom, zahvalni na podršci

Zato Albanci imaju veliko poverenje u hrvatske metode jer su mnogi od njih uživo gledali kako to oni uspešno rade. Perfidne metode etničkog čišćenja Albanci su davno usvojili, ali u drugu – vojnu fazu etničkog čišćenja severa Kosova – ne može se krenuti bez formirane, dobro opremljene i obučene vojske Kosova i na tome se ubrzano radi. Hrvatski savetnici i instruktori su za Albance najbolji jer im ulivaju samopouzdanje. Jer oni predstavljaju vojsku koja je slične zločinačke akcije uspešno izvodila prema srpskom korpusu, samo na drugom terenu. Prisustvo hrvatskih savetnika i instruktora je upozorenje Srbiji da bi prilikom eventualne vojne intervencije na sever Kosova teških zločina moglo biti, i da se na vreme mora razmišljati o zaštiti srpskog naroda.
Albansko prihvatanje hrvatskog modela obračuna sa Srbima je prilično naivno jer su se međunarodne okolnosti, ambijent u kome planiraju nove zločinačke akcije i odbrambene sposobnosti Srbije potpuno promenili. Hrvatska u novom sukobu Srba i Albanaca vidi svoj stari interes – da se Srbija oslabi. Srpska privreda naglo jača dok je hrvatska u velikim problemima. Ekonomski oporavak omogućava jačanje svih drugih sposobnosti Srbije, pa i odbrambenu efikasnost. Naravno, iako „braća po oružju" ozbiljno pripremaju oružanu akciju, do nje neće doći ako izostane signal i podrška NATO-a.

NEZAVRŠEN POSAO

Ako je Hrvatska napravila široku analizu višedecenijskih prljavih i zločinačkih metoda kojima su etnički počišćeni Srbi iz Hrvatske i to pretvorila u izvozni elaborat koji će se koristiti na KiM, sličnu analizu treba da napravi i Srbija, kako bi mogla da im parira. Zbog ove „bratske veze" ni za trenutak se ne sme zaboraviti činjenica da hrvatski koncept etničkog čišćenja u drugoj fazi predviđa tajnu pripremu iznenadne vojne operacije, koja se maskira pričama o postizanju dogovora pod okriljem „međunarodne zajednice". To što je na KiM rat već vođen i okončan ništa ne znači jer i zapadne sile i ratoborne albanske vođe smatraju da posao koji su započeli nije završen.
Prljave namere otimanja srpske teritorije i formiranja države Kosovo nisu ostvarene zahvaljujući herojskom otporu vojnika i starešina Treće armije i Prištinskog korpusa i vanredno sposobnim generalima koji su upravljali odbrambenim operacijama. Bombardovanje se odužilo, zločin prema jednom narodu u srcu Evrope više se nije mogao sakriti a konačni vojni cilj se nije mogao ostvariti. Zato je Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 uspostavljen mir i faktičko stanje na teritoriji koje se sada čini kao neodrživo.
To je pravi razlog za formiranje vojske Kosova i sva drugačija objašnjenja i opravdanja su obična podvala i prevara. Shvatili su to Srbi koji su dosad bili policajci u Kosovskim bezbednosnim snagama i zato napuštaju tu buduću paravojnu formaciju. To je dobro, kako se ne bi zloupotrebljavala priča o njenoj multietničnosti. Nakon započinjanja procesa transformacije kosovsko rukovodstvo ima problema sa popunom KBS, ne samo sa Srbima nego i sa Albancima. Kandidati Albanci odustaju jer se plaše da će prvi ući u rizičnu avanturu sukoba sa Srbima i da bi u toj oružanoj operaciji mogli da stradaju.
Opremanje kosovske paravojske teškim naoružanjem, PVO sistemima, pa čak, kako se najavljuje, i helikopterima, ima za cilj da se napravi druga čeljust hrvatsko-albanskih gvozdenih klešta kojima treba pritiskati Srbiju. Znamo da se ručke tih klešta nalaze u NATO komandi. Bez obzira što sve to znamo ne treba odustajati od pregovora i dogovora. Treba prihvatiti svaku dobru nameru i svaki korektan potez dok postoji i najmanja šansa za mirno rešenje problema na Kosovu. Pri tome treba imati u vidu da je u mnogim prevarama koje su doprinele etničkom čišćenju Srba učestvovala „međunarodna zajednica" svojim lažnim garancijama. Zbog tako loših iskustava davno je izgubljeno poverenje u ono što pogrešno zovemo „međunarodna zajednica" jer ona u balkanskoj terminologiji podrazumeva samo Zapad. Svaki eventualni novi sporazum uz međunarodno posredovanje ima smisla samo ako garancije za njegovo sprovođenje daju i neke druge stalne članice Saveta bezbednosti UN, kao što su Rusija i Kina.

(Pečat/Ljuban Karan)

 

Dijalog u Briselu umro, ali glumci se obavezali, ne smeju sa scene

kossev.info

Janjić: Dijalog u Briselu umro, ali glumci se obavezali, ne smeju sa scene - KoSSev

KoSSev -

4-5 minutes

---

Dušan Janjić, Foto, screenshot, Youtube, N1

Briselski dijalog je očigledno umro, ali „glumci" ne smeju da izađu sa scene, jer su se obavezali, a i oni sami dosta su radili na tome da dijalog umre, kaže Dušan Janjić, osnivač Foruma za etničke odnose. Dodaje i da obe strane igraju na kartu „kupovine vremena".

Predsednik Srbije izjavio je nakon trilateralnog sastanka sa Federikom Mogerini i Hašimom Tačijem u četvrtak da niko od srpskih predstavnika neće više da se pojavi u Briselu sve dok Priština ne povuče svoje protivpravne odluke. Predsednik Kosova, sa druge strane, odgovara da se dijalog ne može voditi ultimatumima i agresivnim tonom.

„Ako se ne vratiš, ti si odgovoran"

Gost N1 Dušan Janjić naglašava da su se Vučić i Tači „previše ukopali u priču izvan Briselskog dijaloga".

Međutim, dodaje, oni će morati da se „vraćaju u Brisel", jer, kako je rekao, „ako se ne vratiš, ti si odgovoran".

„Velika je odgovornost koju oni ne žele da preuzmu. Po meni, vratiće se u Brisel kada prođu naši i evropski izbori," smatra Janjić i dodaje da „Vučić mora da promeni tim".

„Mora da vodi proaktivnu politiku, a ne skandalima i bezbednosnim provokacijama. Manite se zveckanja oružjem koje nemate, a uhvatite se diplomatije i politike," poručio je Janjić.

Kosovo više nije tema već politički izbori i rasprodaja velikih državnih sistema

Gost N1 naglašava da „Kosovo više nije tema" već da su to politički izbori u Srbiji, kao i velika privatizacija koja, kako je rekao, dolazi sledeće godine u Srbiju.

„Odlaze elektroprivreda, telekomunikacioni sistemi, to je ogroman biznis, i očigledno je sav fokus sadašnjih ekonomskih, političkih vladara, domaćih i stranih, kako da se u Srbiji što bolje pozicioniraju za veliku rasprodaju koja nas čeka."

„Fenomenalna priča razmene teritorija"

„Mogerini nije odreagovala kako treba, počela je razgovore o novom formatu. U ovom momentu, obe strane ne izlaze iz svoje fenomenalne priče o razmeni teritorija. Čekaće se evropski izbori, u nekoj nadi da će se nešto promeniti…Svi trendovi kažu da promene idu, ali ne u smeru ultradesnice, kako neki misle. U Nemačkoj ultradesničari ne prave napredak, napredak prave levičari, Zeleni," kaže Janjić.

„Mogerini diskreditovala samu sebe"

On kaže da je predstavnica EU Mogerini diskreditovala samu sebe, jer je u martu govorila da dijalog neće biti nastavljen dok se ne pojavi status Zajednice srpskih opština (ZSO).

„Odjednom, nema statuta, a pojavljuju se sada četiri crvene linije,",kaže Janjić.

Direktor Foruma za etničke odnose kaže i da je „očigledno da ovo nije format u kome oni žele nešto da učine".

Vučića pogađa „loše mešanje" SPC u politiku

Aleksandar Vučić izjavio je da ga pogađa „loše mešanje" Srpske pravoslavne crkve u politiku. On je povodom saopštenja Sabora SPC da ni po koju cenu ne sme da se dovede pod znak pitanja pun suverenitet i integritet Srbije na Kosovu i Metohiji rekao da suverenitet čuvaju teritorija i narod, i pitao šta od toga Srbija ima na Kosovu.

Na konstataciju da vlastima u prošlosti nije bilo strano da se pozivaju na stav SPC kada se on poklapao s njihovim, a da se sada, kada to nije slučaj, kaže da je Srbija sekularna država, Janjić kaže da je to „zakasnelo sazrevanje".

„Srbija bi trebalo da bude sekularna država. Ono što Vučić mora da razume je da, kada igrate na mitologiju, ona uključuje i crkvu i s njom moraš biti dobar," kazao je Janjić.

Pogledajte gostovanje u Novom danu:  https://youtu.be/lSG85RCcIuQ

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

nezavisne.com

U Ženevi otkrivena spomen ploča Jovanu Dučiću

Tanjug

3-4 minutes

---

U Ženevi je svečano otkrivena spomen-ploča posvećena Jovanu Dučiću, velikom srpskom piscu i diplomati, koji je u ovom gradu proveo sedam godina života.

Inicijativu za postavljanje ovog obilježja pokrenula je Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj, želeći da ostavi trajan spomen na vrijeme koje je slavni srpski pjesnik i diplomata proveo najprije na studijama u Ženevi, od 1899. do 1906. godine, a zatim i u svojstvu stalnog delegata Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pri Društvu naroda, 1925. godine.

Spomen-ploča, postavljena na adresi na kojoj je Dučić živio u vrijeme studija, u neposrednoj blizini Ženevskog univerziteta, dar je Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije Gradu Ženevi i na njoj piše:

"Ovdje je u vrijeme svojih studija živio Jovan Dučić (1874-1943), knez srpske poezije, pisac, putopisac i diplomata. U spomen na velikana srpske književnosti, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, novembra 2018. godine".

Pred velikim brojem građana Ženeve, predstavnika Grada i uglednih zvanica, prisutnima su se obratili član Gradskog vijeća Ženeve Remi Pagani, koji je zahvalio na ovom vrijednom poklonu u spomen na nekadašnjeg slavnog stanovnika Ženeve, zatim ambasador Srbije u Švajcarskoj Snežana Janković, akademik Milovan Danojlić i pisac i prevodilac Slobodan Despot.

Foto: Tanjug

Ambasador Snežana Janković je, govoreći o značaju Jovana Dučića u srpskoj književnosti i uticaju godina provedenih u Ženevi na njegovo stvaralaštvo, koje su mu omogućile dodire sa svjetskim književnim i filozofskim pravcima, istakla da ovim činom dajemo mali doprinos čuvanju uspomene na velikana naše književnosti, ali i podsjećamo na dugu tradiciju kulturnih veza između Srbije i Švajcarske, u kojoj su dio svog obrazovanja stekle i mnoge druge znamenite ličnosti naše zemlje.

Ona je zahvalila Gradu Ženeva na razumijevanju istorijskog i kulturološkog značaja postavljanja ove spomen-ploče za Srbiju, za srpski narod u Švajcarskoj i za kulturnu saradnju između naših dvaju zemalja.

Akademik Milovan Danojlić govorio je o značaju Dučićevog boravka u Ženevi na razmeđi vijekova, istakavši da je on ostavio posebno veliki pečat u Dučićevom stvaralaštvu i životu.

Ovaj pjesnik koji dolazi iz male zemlje dao je veliki doprinos svjetskoj poeziji, a spomen-ploča ostaje kao trajno svjedočanstvo o Dučićevem dvostrukom boravku u Ženevi.

Na kraju svečanosti, prevodilac Dučićevih djela Slobodan Despot pročitao je dio putopisa "Prvo pismo iz Švajcarske" i "Pesmu ženi" na francuskom jeziku, koju su zvanice iz Ženeve prethodno imale prilike da čuju u originalu, na srpskom jeziku.  

 

ЦИА и Саудијци крили истину о страдању Срба

iskra.co

СПЕНСЕР: ЦИА и Саудијци крили истину о страдању Срба

2-3 minutes

---

05.11.2018. - 10:48

Амерички стручњак за борбу против радикалног ислама и тероризма Роберт Спенсер изјавио је да је Саудијска Арабија утицала на САД како би „нестао" документ о масакру над Србима у околини Сребренице 1993. године.

Спенсер је, поводом недавног открића о улози америчких обавјештајаца у скривању извјештаја о злочинима над Србима у Подрињу, истакао да власти Саудијске Арабије имају огроман утицај на државни апарат у Вашингтону, па је тако и дошло до тога да ЦИА деведесетих година прошлог вијека сакрије истину о догађањима у БиХ.

Он је за „Вечерње новости" рекао да је некадашњи амерички предсједник Бил Клинтон „донио катастрофалну одлуку да сарађује с муслиманима током грађанског рата на Балкану".

„Овом одлуком он је омогућио успостављање џихадистичког упоришта, а све под плаштом демократије и права на самоопредјељење. Није тешко закључити да је предсједник Клинтон при доношењу ове одлуке био под утицајем Саудијске Арабије", навео је Спенсер.

Он је оцијенио да је могуће да САД промијене политику према БиХ, али „само у случају заокрета у односима Америке и Саудијске Арабије".

Одговарајући на питање, да ли БиХ може да опстане као демократска и мултинационална држава, упркос растућем утицају неких блискоисточних држава, он је истакао да је шеријат неспојив с демократијом и да ће на крају БиХ морати да се опредијели за једно или друго.

На питање да ли Бошњаци исповиједају толерантнији ислам од народа на Блиском истоку, Спенсер је рекао да је то све исто, поготово због чињенице да је БиХ на мети вехабија које већ 20 година преплављују ту земљу.

РТРС

 

Jergović: U Jugoslaviji smo bili slobodniji nego sada

cdm.me

Jergović: U Jugoslaviji smo bili slobodniji nego sada - CdM

9-11 minutes

---

Narodi na ovim prostorima uživali su najveće slobode krajem 1980-ih, rekao je u serijalu Radija Slobodna Evropa "100 godina Jugoslavije" zagrebački književnik Miljenko Jergović.

"To je bio najslobodniji period kojeg moja generacija pamti i to je bio najslobodniji period koji će ove zemlje uopšte upamtiti. Još jedna vrlo važna stvar. To je bio period kada smo zaista bili najbliže Zapadu. To se najbolje moglo vidjeti preko rok muzike, a danas smo zaostali za istočnom Evropom, a kamoli za zapadnom. Umjesto toga smo dobili neki turobni istočnoevropski novokomponirani kapitalizam, sa nekom polurazbojničkom prvobitnom akumulacijom kapitala."

Jergović smatra da nije problem u tome što se Jugoslavija raspala, već ono što je iza tog nastalo: rat i društva, koja se hrane mržnjom, stvorena u oružanim sukobima. Stoga, kako ističe, na Balkanu nijedan rat još nije završen – onaj 1990-ih, pa ni Drugi, a čak i Prvi svjetski rat.

"Mi smo vrlo vješti u započinjanju ratova, uskakanju u tuđe ratove i u tuđe vojničke čizme. Ali, izlazak iz rata je nešto do čega se ove zajednice, političke i kulturne elite još uvijek nisu uzdigle. Mi nismo na toj civilizacijskom nivou da izađemo iz rata. Naime, naši ratovi se nikada nisu vodili zato što se mi previše razlikujemo, već što se nedovoljno razlikujemo. Ratovi su se vodili za uspostavu, za stvaranje većih razlika."

Sto godina Jugoslavije bi slavili oni koji je najviše mrze

RSE: Kazali ste da će stotu godišnjicu Jugoslavije obilježiti tek rijetki jugonostalgičari, predmet je analize makar dijela istoričara i drugih eksperata. No, da je opstala, svakako bi bilo masovnih proslava kao u vrijeme Kraljevine ili za 29. novembar kada je obilježavan Dan republike. Takođe, da bi njen rođendan proslavili oni koji su je i razbili – nacionalističke vođe. To podsjeća na priču o komunistima, koji su proganjali vjernike, a potom postali najveći vjernici. Da li je riječ samo o klasičnom kameleonstvu, dvostrukom moralu ili i patologiji?

Jergović: Možda je krivo to nazvati dvoličnim moralom. Čini mi se da je to više stvar nekog okamenjenog mentaliteta, koji postoji u ovim našim zemljama i svjetovima. Recimo, meni često pada na pamet jedna stvar: zbog čega nikad niko nije pokrenuo inicijativu da se objave knjige članstva u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ)? Ko su sedamdesetih ili osamdesetih godina bili partijski sekretari – od onih najnižih, do onih članova centralnih komiteta i tako dalje? Ko su bili obični članovi? Zašto se jednom nije, u bilo kojoj od ovih naših smiješnih etno-nacionalističkih zemalja, pokrenula inicijativa da se objave liste članova SKJ?

Mislim da bi to bilo jako važna stvar. Naprosto da se zna ko je bio član te partije. Ne zbog neke represije ili divljenja, nego jednostavno da bi se znalo ko je kad gdje bio i u šta se neko u sljedećoj epizodi premetnuo. Naš problem je to što su se ljudi premetnuli, napravili samo jedan salto i nastavili dalje svojim putem: dojučerašnji komunisti, kao današnji veliki nacionalisti i, naravno, veliki vjernici. U tom smislu, da, naravno, stogodišnjicu Jugoslavije bi personalno ove godine slavili ovi ljudi koji se danas Jugoslavije najviše groze.

​RSE: I radili na njenom razbijanju.

Jergović: Da, da. I ne samo da bi je baš oni slavili, nego bi istovremeno slavili i onu godišnjicu koja pada dva dana ranije, jer 1. decembra će bit 100 godina Jugoslavije, a 29. novembra će bit 75 godina nove Jugoslavije. Taj datum iz perspektive naših zemalja, identiteta i kultura, čini mi se i važniji od ove stogodišnjice.

Naime, od 1. decembra 1918. godine ne postoji neka baš sasvim jasna razvojna linija do nas današnjih, ali od tog Drugog zasjedanja AVNOJ-a, pa do nas današnjih, postoji vrlo jasna razvojna linija. Postoje države u kojima živimo, a koje su bile nacrtane na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Postoje provizorne granice tih država i jasno razgraničeni nacionalni identiteti. Mi, dakle, danas, koliko god bili antikomunisti i antijugosloveni, zapravo živimo tekovine Drugog zasjedanja ANVOJ-a.

RSE: Ko bi bili partibrejkersi da je Jugoslavija opstala?

Jergović: Mislim da bi partibrejkersi takođe bili ovi današnji partibrejkersi. Mislim da bi, recimo, Oliver Frljić opet bio skandal majstor i proizvođač nečega što bi strašno vrijeđalo osjećaje tih velikih Jugoslovena i slavljenika. Neki pisci, novinari, neki Teofil Pančić, to bi bili ljudi za koje bi se govorilo da kvare zabavu, a koji bi, zapravo, radili isti posao koji rade i danas.

RSE: Dakle, kritičari postojećeg stanja, oni koji su smatrali da je demokratsko pravo omogućiti ispovedanje vjere za vrijeme socijalizma, ali su se potom zgražavali nad klerikalizacijom balkanskih društava. Većina njih koji su postali veliki nacionalisti devedesetih i dvijehiljaditih zapravo su bili nacionalisti i sedamdesetih i osamdesetih.

Jergović: Da, naravno. Ovi veliki današnji vjernici, kao u ono doba veliki partijski sekretari, bili su aktivni borci protiv slobode vjeroispovijesti. Među današnjim nacionalistima i klero-nacionalistima nemate liberale iz osamdesetih, nemate pripadnike onih takozvanih mekih ili reformatorskih struja iz SKJ. Ti "reformatori" iz onog doba su, u međuvremenu, ili nestali sa lica zemlje, ili su se pretvorili u velike neprijatelje ovoga današnjeg vremena i "savršenih društava" u kojima živimo.

RSE: Teško je obilježavati datum nastanka zemlje, kada ne postoji saglasnost ni o čemu, pa čak ni o tome kada je nestala. Kada je, po Vama, Jugoslavija konačno nestala i formalno i simbolički?

Jergović: Teško je to reći i to niko neće moći tačno ustvrditi. Meni se čini da se Jugoslavija definitivno raspala sa onim Miloševićevim upadom u monetarni sistem, ako se sjećate tog događaja. To je zima 1991. godine, malo nakon Nove godine, tad je zapravo cijela stvar pukla, zemlja se raspala, odnosno očekivao se krvavi nastavak njenog raspada.

Mislim da se Jugoslavija nije raspala u ratu, nego prije rata. To što se događalo u ratu je bilo nešto drugo. To je, sa jedne strane, bila agresija onih koji su pod svoje uzeli JNA, i, sa druge strane, koliko god se to nekom ne sviđalo, to je bio i građanski rat. I, kako je moderno u Hrvatskoj reći – i agresija Srbije i građanski rat.

RSE: Izjavili ste da će se Jugoslavija konačno raspasti kada više ne bude nikoga od nas koji tu zemlju pamtimo. U kom kontekstu to može da se desi?

Jergović: Da, iako je ta rečenica pomalo pjesnička i samim tim nije baš ni sasvim precizna. Jugoslavija bi se mogla potpuno raspasti tek onda kada bi, naravno, pomrli svi oni koji su se u njoj rađali i živjeli, ali i kada bi se desila sljedeća vrlo važna stvar.

Kada bi, što nije neki problem, bila prebrisana sva prethodna istorija. na čemu se radi, kada bi bili prebrisani svi partikularni identiteti. To znači kada bi ovi Srbi prestali biti ovi Srbi; ovi Hrvati – ovi Hrvati; ovi Bošnjaci – ovi Bošnjaci i tako dalje. Takođe, kada bi se dogodila još jedna vrlo važna pretpostavka, a to je ako bi se jezici ovih naroda udaljili do međusobnog nerazumijevanja. Dok god postoji minimum međusobnog jezičnog razumijevanja – a mi na žalost ili srećom živimo u potpunom razumijevanju – do tada Jugoslavija postoji kao fantom i određena društvena prijetnja.

RSE: Može li se to desiti?

Jergović: Ne znam, niti se time kanim baviti. Mislim da ne bi bilo dobro za Srbe, Hrvate, Crnogorce, Bošnjake i ostale, kada bi počeli govoriti nekim drugim jezicima, koliko god bi to možda dovelo do kraja Jugoslavije. Zamislite koji bi to raj za nacionaliste nastao, kada bi sutra Srbi progovorili ruskim ili staroslavenskim, Bošnjaci turskim, kada bi Hrvati progovorili, ne njemačkim, ali engleskim. To bi bilo "savršeno rješenje" svih postjugoslavenskih kriza.

Najslobodniji smo bili 1980-ih

RSE: Kazali ste da u vrijeme Jugoslavije nije bilo uopšte demokratije, ali je barem u posljednjoj deceniji njenog postojanja bilo više slobode nego danas, te da da Vam je važnija sloboda od demokratije. Na koji način su ljudi tada bili slobodniji a toga danas nema?

Jergović: To je naš današnji paradoks. Kada govorim da je bilo više slobode, važno je da se to kaže vrlo precizno. Mislim na decenije nakon Titove smrti, a pogotovo na drugu polovinu osamdesetih, kada je u Jugoslaviji zaista postojalo nezavisno i slobodno novinarstvo i moglo slobodno pisati i objavljivati sve o svemu ili skoro o svemu. Recimo do 1988, 1989. godine se nije baš tako moglo dirati u Josipa Broza. Nakon 1989. godine se moglo i o njemu pisati, ko je šta htio. U toj deceniji se dogodio procvat kulture, objavljivane su neke važne knjige, prevedeno je praktično sve što je na Zapadu.

RSE: Ali nije li to bila posledica pomalo anarhičnog stanja, jednog prelaznog perioda iz sistema koji se raspadao, a novi je tek nastajao?

Jergović: Nazovite to kako hoćete, ali to je bio najslobodniji period kojeg moja generacija pamti i to je bio najslobodniji period koji će ove zemlje uopšte upamtiti. Još jedna vrlo važna stvar. To je bio period kada smo zaista bili najbliže Zapadu. To se najbolje moglo vidjeti preko rok muzike. Uzmite dvadeset ključnih albuma jugoslavenskog rokenrola i novog talasa i stavite ih uz dvadeset ključnih evropskih albuma tog vremena, pa ćete vidjeti da smo mi bili dio tog svijeta, a danas ni na koji način nismo. Mi smo danas zaostali za istočnom Evropom, a kamoli za zapadnom.​

 

Џерусалем пост: Јеврејска држава створена у Србији?

standard.rs

Џерусалем пост: Јеврејска држава створена у Србији? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

3-4 minutes

---

недеља 04. новембар 2018. 12:38

Духовни отац ционистичког покрета живео у Земуну, подсећа угледни израелски лист

Израелски лист „Џерузалем пост" објавио је причу у којој пласира тезу да корени политичког ционизма и јеврејеске државе нису почели еманципацијом Јевреја у Паризу или Бечу, ни Пољској, већ да је могуће да трагови воде ка Земуну и сефардском рабину који је живео у том граду, Јуди Бен Шломо Хај Алкалају.

Џерузалем пост пише да је на Алкалаја, који је живео у Земуну и који се сматра духовним оцем ционистичког покрета, пресудан утицај имало не само његово добро познавање „Кабале", већ и национални покрет на Балкану против Отоманског царства, посебно Срба који су вероватно утицали на идеје младог рабина.

Лист на почетку текста подсећа да је у јулу ове године у Земуну једна улица добила име по зачетнику ционизма Теодору Херцлу, а да је свечаној церемонији присуствовао и израелски председник Рувен Ривлин.

Међутим, Џерузалем пост указује да би одговор зашто је српска влада дала име улице по њему изненадио већину Јевреја, па чак и најватреније ционисте.

Како наводе, рабин Алкалај, венчао је Херцлове родитеље и то 70 година пре првог ционистичког конгреса у Базелу и 90 година пре Балфорове декларације.

У свом делу „Чујте о Израелу" објављеном 1934. године у Београду, Алкалај пружа радикалну интерпретацију добро познатих јеврејских молитви у којима позива на окупљање све „деце Израела".

У том делу он наводи да повратак јеврејског народа у земљу Израела захтева рекреацију Санхедрина у Јерусалиму или избор политичког лидера, познатог из рабинске литературе као Јосиповог сина Месије.

На ту његову идеју о јединству можда је утицало добро познавање „Кабале", али је тешко занемарити утицај српских устаника против Отоманског Царства који је захватио подручје око Земуна почетком 19. века.

КЛАЈН: АЛКАЛАЈ ПРЕДВИДЕО СТВАРАЊЕ ЈЕВРЕЈСКИХ НАСЕЉА
Српски устанак је био први успешан народни устанак против Отоманског царства, које је контролисало Израел, и претходио је еманципацији Јевреја од стране Хабзбурга, пише Џерузалем пост и поставља питање да ли је Алкалај можда покушао да понови национални успех својих српских суседа.

Иако је Алкалајев план заснован на вредностима јудаизма и „Кабале", у суштини је веома практичан, сматра српски истраживач јеврејске историје Оливер Клајн који каже да је Алкалај предвидео куповину земље и стварање насеља у којима би већина били Јевреји из Отоманског царства.

Према Клајну, Алкалај је у Земуну чак основао друштво посвећено повратку јеврејског народа „Земље Израела", које је било активно међу неколико јеврејских заједница у највећим градовима Србије.

Извор Танјуг/РТС, 04. новембар 2018.

 

М. Булатовић: Монтенегро и Косово су под истом командом

standard.rs

М. Булатовић: Монтенегро и Косово су под истом командом - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes

---

петак 02. новембар 2018. 11:20

Ниједна власт савремене Србије није уочила да се битка за очување Косова морала водити упоредо са борбом за очување заједничке државе са Црном Гором

Монтенегро (како себе воли да назива ђукановићевска Црна Гора) и Косово се налазе на истој страни барикаде — против Србије. Такво стање није природно, али није ни случајно настало.

Да ли треба да чуди што Монтенегро и Косово тако добро сарађују? Да ли их спаја слична политика? Не, ниједно од њих нема своју политику, ни спољну, ни унутрашњу, већ обоје воде чисту америчку политику. То Рамуш Харадинај поносно признаје, док Мило Ђукановић невјешто прикрива.

А политика САД на Балкану није окренута у корист Албанаца и Монтенегрина, већ на штету Срба и разбијања Србије. Ланац догађања у посљедње двије деценије то недвосмислено доказује.

У америчкој агенди је, након Дејтонског мировног споразума, на ред дошло Косово. Крајем 1996. године уцијењени Мило Ђукановић из Америке изјављује да је предсједник Србије Слободан Милошевић превазиђени политичар. Опозиција у Србији прихвата ту оцјену и подржава га на сваки начин. Такозвана „ослободилачка војска Косова" 1997. године се налази на листи терористичких организација америчког Стејт департмента, али већ наредне она постаје организација коју Америка штити и помаже.

На предсједничким изборима у Црној Гори (1998. године) побјеђује Мило Ђукановић. Његову „побједу" је (и то пуних шест сати прије затварања бирачких мјеста) прогласила и поздравила чувена Медлин Олбрајт, тадашња америчка државна секретарка. У Црној Гори избијају велики протести због покрадених избора, али нико са стране, рачунајући и званичну Србију, не подржава демонстранте. Слободан Милошевић није желио сукоб са Америком и надао се да ће Мила Ђукановића преобратити, како би очувао заједничку државу са Црном Гором. Касније, на исти начин поступају и Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић.

НАТО врши агресију на СР Југославију (1999. године), али Мила Ђукановића третира као савезника. Петооктобарски пуч извршен наредне године збацује Слободана Милошевића и ствара прву претпоставку за комадање Србије.

Америчка војна база Бондстил постаје угаони камен „косовске независности". Тачније, Косово постаје Бондстил.

Предсједник СРЈ Војислав Коштуница је 2001. године проглашен за државника свијета, али је пао у немилост Запада када није пристао да се Косово осамостали. Премијер Србије Зоран Ђинђић је убијен управо у времену када је обзнанио одлуку да се бори за Косово и Метохију.

Нажалост, ниједна руководећа гарнитура савремене Србије није уочила да се битка за очување Косова морала водити упоредо са борбом за очување заједничке државе са Црном Гором.

СР Југославија је била насљедница међународно-правног субјективитета СФРЈ. Све док су ове двије републике биле у заједничкој држави, није могло да дође до једнострано проглашеног отцјепљења Косова. У најгорем случају, права косовских Албанаца су могла бити уважена на некој међународној конференцији, као што је била Лондонска мировна конференција о СФРЈ.

Будући да је то тада било општепознато, архитекте косовске самосталности су одлучиле да пројект реализују у двије фазе.

Прва је била разбијање СР Југославије. Она је замијењена провизоријумом под именом Државна заједница Србије и Црне Горе. Све вријеме њеног траљавог трајања, под окриљем ЕУ у Бриселу су вођени „експертски преговори" о њеном преуређивању. Када буду објелодањени документи о томе и највећим сумњивцима ће бити јасно да је њихов једини циљ био да се заједничка држава развргне, али на начин да прве посљедице буду што мање видљиве. То је било потребно због крхких политичких прилика у Црној Гори.

Након црногорског референдума (2006. године) и проглашења пуне државне самосталности, у кулоарима у Бриселу се није крило одушевљење. Ето, ликовали су пред збуњеним представницима Србије, „када Црногорци као ваша једнокрвна, једнородна и једновјерна браћа не желе да живе са вама у истој држави, како мислите да ћете задржати Албанце и Косово у њој"?

Двије године касније, Косово се самопрогласило државом, а званична Црна Гора га је признала међу првима у свијету, иако је 85 одсто њених грађана било против тога.

Ове су чињенице општепознате, али због сталне производње нових косовских брига и страхова, многи их не слажу по овом узрочно-посљедичном реду. А то је нужно у борби за очување Космета. Борби од које се не смије одустати и борби у којој се не може изгубити.

За све ово вријеме званична Србија је изјављивала да су „односи Србије и Црне Горе никад бољи", иако су реалности стално ишле „никад горим" путем.

Претходне америчке администрације својом политиком „стварања невоља" су у многим дијеловима свијета довеле до нестабилности и локалних ратова. Нама је посебна брига одраз те политике на Балкан који ни дан-данас није лишен највећих искушења. Готово ниједна од држава са ових простора не може да се осјећа сигурном и стабилном.

Цивилизацијски тренутак, међутим, обавезује све да сједну, уваже једни друге и изукрштане државне интересе остварују на начин најмање штетан за сваку укључену државу. У јавности се све више говори о потреби за „Дејтоном два", новом конференцијом о Балкану уз учешће свих заинтересованих великих сила и поштовање међународног права.

Правилније, требало би да се надамо Споразуму о БИХ из Лисабона, под посредовањем португалског дипломате Жозе Кутиљера, а не Дејтонском уз пресудну улогу Ричарда Холбрука. Споразуми су слични, али је Лисабонски био бољи јер је предложен прије и умјесто рата. Дејтонски се десио након четири године крвавог грађанског рата.

Извор Спутњик, 02. новембар 2018.