ЕУ и нови светски поредак

politika.rs

ЕУ и нови светски поредак

Зоран Јанић

5-6 minutes

---

Након више од недељу дана откако је Косово отпочело својеврсни „царински рат" са Србијом, званични став Србије јасно је формулисан. Крајње илустративно изнео га је министар одбране Вулин, изрекавши, у форми питања, следеће: „Ако Европа није у стању да поштује своје споразуме, чему онда Европа?" То питање нипошто није било реторичко, нити замишљено као празна претња; иза њега се крије оправдани гнев Србије због једностраног кршења ССП-а и ЦЕФТА споразума од стране Приштине, услед чега је практично прекинута сва робна размена између Србије и Косова.

Политичка одлука Косова да изненада подигне царине на робу из Србије за целих 100 одсто дошла је свега дан након што Косово по четврти пут није успело у својој намери да постане пуноправни члан Интерпола. Тврдње аналитичара како између заседања Генералне скупштине Интерпола у Дубаију и одлуке о драстичном увећању такси постоји јасна узајамна веза добиле су убрзо потврду; уз Србију, нове царинске таксе уведене су и за Босну (делегација БиХ је такође гласала против пријема Косова у Интерпол). Косовска влада, образлажући своју одлуку, позвала се на члан 18 ЦЕФТА споразума, по којем чланице ЦЕФТА могу предузети било коју акцију неопходну како би „заштитили безбедносне интересе или спровели међународне обавезе или унутрашње политике". Слободан проток робе, наравно, не угрожава ничије интересе; одлука о таксама је произвољна, мотивисана политичким разлозима, и стога о њеној арбитрарности тек морају дати своју реч европске институције. Реакције из ЕУ засад су млаке: европски комесар за проширење Јоханес Хан и висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Федерика Могерини позвали су власти Косова да одмах укину спорне одлуке, али њихове речи, нажалост, нису правно обавезујуће; остаје једино Секретаријат ЦЕФТА (где се одлуке доносе консензусом) и Европска комисија, као правно делотворне

инстанце.

Дипломатски рат Србије и Косова тиме је ушао у нову фазу: док, с једне стране, Косово тврди како Србија и Босна и Херцеговина „константно настоје да оспоре косовску сувереност", дотле Србија, с друге, инсистирањем на својеврсном опструкционом „легализму" води своје дипломатске борбе: стално подсећање да споразуми попут ЦЕФТА и ССП представљају уговорну обавезу, како за Србију, тако и за ЕУ, и да се евентуалне измене доносе консензусом обеју страна; инсистирање на чињеници да је чланство у УН предуслов за чланство у Интерполу (Косово није чланица УН, па би стога њен пријем представљао кршење међународног права); захтев да се Косово уврсти као стална тема Савета безбедности УН, уз позивање на Резолуцију 1244, којом је званично окончана ваздушна кампања НАТО-а, али без прејудицирања статуса Косова; коришћење УН као прилике за промовисање става о непризнавању Косова, уз лобирање да земље које су већ признале Косово повуку свој потпис…

Србија не може себи допустити да још једном понови исту грешку. Каква год да је, ЕУ је и даље најбоље решење за Србију, упркос лицемерју којом је засипа

Сви горе побројани потези и мере, како се може видети, потичу из арсенала легалног и дозвољеног и утолико је већи гнев српске стране – јер поступак Приштине долази из сфере екстралегалног, очито уз благослов великих сила. Тиме се не наноси само огромна штета домаћој привреди – економски стручњаци процењују да ће Србија годишње изгубити близу пола милијарде евра – већ се Србија у неку руку поново ставља у положај другоразредне или трећеразредне земље, земље парије у међународном поретку, што је био статус резервисан за њу још само у доба Милошевића.

Отуд и гнев који провејава из питања: „Ако Европа није у стању да поштује своје споразуме, чему онда Европа?" Лицемерје центра према периферији, економски развијених према економски заосталима. Затвара се круг распада Југославије – подизање царина и спаљивање робе пореклом из Србије само је далеки рефлекс српског ембарга на робу из Словеније 1991. Оно што се никако не сме допустити, то је да се на данашњу Европу гледа као на некакав пандан ономе што се деведесетих уопштено називало „новим светским поретком" (а заправо је представљало израз неприлагођености Србије савременим светским токовима). Превише је времена и људских ресурса због тога страћено, Србија не може себи допустити да још једном понови исту грешку. Каква год да је, ЕУ је и даље најбоље решење за Србију, упркос лицемерју којом је засипа. Да, лицемерно је било оно кажњавање наше делегације на прослави у Паризу поводом 100 година од окончања Првог светског рата. Лицемерно је и даље не допуштати Косову визну либерацију како се „путеви дроге не би још више проширили старим континентом". А тек је лицемерно да саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман, за кога се верује да стоји иза убиства новинара Хашогија, креће ових дана на светску турнеју чији је циљ поправљање имиџа његове земље. Можда је свет одувек био лицемеран? Пред Србијом је тежак задатак да нађе своје место у њему.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

View article...

Enclosures:

160z120_ilu.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2018_11//160z120_ilu.jpg

 

Predolujno doba na Crnom moru

dw.com

Predolujno doba na Crnom moru | DW | 30.11.2018

Deutsche Welle (www.dw.com)

5-7 minutes

---

Crno more nije samo opasni teren za Rusiju i Ukrajinu. Ovo more je i dodirna točka između NATO-a i Rusije.

https://www.dw.com/image/46455493_303.jpg

Crno more geostrateški gledano sve donedavno uglavnom nije bilo posebno interesantno. Sve do  2014. godine nakon ruske aneksije Krima. Putin je jednostavno poništio odluku šefa Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) Nikite Hruščova iz 1954. godine o poklanjanju tog poluotoka Ukrajini. Od tada se Krim pretvara u "nosač zrakoplova" za ruske interese na jugoistočnom krilu NATO-a.

Jer Rusija stvara činjenice u i na Crnom moru. Samo na Krimu Moskva ima oko 28.000 stacioniranih vojnika. Vojni proračun je u posljednjih deset godina gotovo udvostručen. Mini-flota Ukrajine, čije su luke na Azovskom moru, našla se u Putinovom obruču. Još od 2008. godine, utvrdila je Zaklada znanost i politika iz Berlina, sustavno se radi na jačanju vojne nazočnosti u toj regiji. Vojni distrikt „Zapad" je prije svega na Crnom moru teren za naoružavanje.

Novim podmornicama i fregatama, koje su opremljene raketama dugog dometa, rusko naoružavanje na Crnom moru predstavlja otvoreno pokazivanje snage susjednim članicama NATO-a.

Crno more - rusko jezero?

Naročito pikantan je potencijalan krizni scenarij crnomorske regije s pogledom na Bugarsku i Rumunjsku. Njihova obala je bila dugo vremena zanemareno jugoistočno krilo Sjevernoatlantskog saveza.

Mnogo prije aneksije Krima Rumunjska je upozoravala kako ne treba dozvoliti da Crno more postane „rusko jezero". Bukurešt je tražio veću nazočnost NATO-a na licu mjesta – uključujući i multinacionalni mornarički savez.

Bugarska je to odlučno odbijala. Još uvijek su previše jake emocionalne i kulturne veze s „majčicom Rusijom". Slaba točka alijanse. Naročito zato što je Sofija još uvijek upućena na vojne rezerve iz sovjetskog naslijeđa. Stare sustave protuzračne obrane ruska vojska dobro poznaje – prije svega njihove nedostatke. Zahtjev Donalda Trumpa da zemlje članice NATO-a same više učine za vlastitu obranu u međuvremenu u Bugarskoj pokazuje rezultate. Premijer Bojko Borisov je ljetos najavio modernizaciju vojnih snaga u vrijednosti od jedne do dvije milijarde eura.

Razmještaj ruskih postrojbi oko Crnog mora

Rusi i Turci – suradnja dva faktora moći

Ahilova peta NATO-a na njegovom jugoistočnom krilu postaje jasna tek kada se baci pogled na Tursku. Erdoganovo uvjerenje, koje se potvrđuje iz godine u godinu, da Zapad iako ne namjerava u potpunosti prihvatiti Tursku, još više potvrđuje i rezerviranost predsjednika SAD-a prema Erdoganu i obrnuto. Već dugo Ankara traži svoju gospodarsku i sigurnosno-političku budućnost na Istoku. Upravo je Moskva turskoj vojsci prodala antiraketne sustave S400. Skandal unutar NATO-a koji baca sumnju na odanost Turaka vojnom savezu.

Turska mornarica – naročito podmornička flota – je i pored naoružavanja Rusa na Krimu i dalje nadmoćna u odnosu na Putinovu vojsku, ali sigurnosno-politički je upadljivo defanzivna. Rusija nije potencijalni neprijatelj, već više partner. To najbolje pokazuje Erdoganov posjeta Putinu nakon rušenja ruskog vojnog aviona iznad Sirije, kada se ispričao za taj slučaj, obećavši žrtvama velikodušnu odštetu.

Oni nisu pravi prijatelji, ali prošla su vremena kada su u 19. stoljeću Rusi i Turci vodili više ratova na području Crnog mora.

I uvijek iznova - plin

To je prije svega zbog zajedničkih gospodarskih interesa sjeverno i južno od mora. Jer ekonomski je Ankara bliža Rusiji nego što je to NATO-u i EU-u po volji. "Turkstream" će krajem 2019. početi s radom, to su prošli tjedan dogovorili Putin i Erdogan. Onda će plin teći posred Crnog mora i zaobilaziti Ukrajinu. U državnoj blagajni u Kijevu će tada izostati velike tranzitne takse – time će ruski gospodarski stisak postati još jači.

Od toga bi mogle profitirati Bugarska, Srbija, Mađarska i Slovačka, koje bi onda, od 2020. godine plin s Bospora dalje prebacivale prema središnjoj Europi – o tome se još pregovora. I to slabi jugoistočno krilo NATO-a.

NATO-ova mornarica u Bugarskoj

Ukrajina: izolirana ili slaba

Ukrajina će iz svega toga izaći oslabljena. Porošenkova vlada od EU-a i NATO-a ne može očekivati više od solidarnosti. Njegov zahtjev da njemačka kancelarka Angela Merkel pošalje ratne brodove pred poluotok Krim teško će biti realiziran. Ukrajina nije članica NATO-a i alijansi se ne žuri s primanjem u svoje redove te zemlje visokog rizika. Ukrajina, vojno angažirana u Donbasu i oslabljena gubitkom Krima, do daljnjega ostaje izolirana na Istoku. Iako su akcije Rusije na Krimu i sada na Azovskom moru bile suprotne međunarodnom pravu, Ukrajina je vojno preslaba da bi se mogla izboriti za svoje pravo.

Na rubu EU-a: bez zajedničkog kulturnog prostora

Područje oko Crnog mora – za razliku od Mediterana ili Baltika – nije povijesno-kulturno homogeno. Za vrijeme Hladnog rata tu je prolazila granica između Istoka i Zapada. Danas se doslovce usred otvorenog mora susreću tri sile: Rusija, Turska i Zapad. I opet se ne radi o harmonizaciji, već o stabilizaciji utjecajnih zona. Polazna točka za sukobe.

Kada se 4. i 5. prosinca u Bruxellesu sastanu ministri vanjskih poslova zemalja članica NATO-a, sukob na Crnom moru će biti jedna od tema. Teško da će odgovor na ruski „prodor" na jugoistočno krilo NATO-a biti konkretniji od povećanja „nazočnosti" NATO-ovih mornaričkih snaga na Crnom moru.

 

Момир Булатовић: Кључни тренутак у распаду СФРЈ била неспособност ЈНА

nspm.rs

: Момир Булатовић: Кључни тренутак у распаду СФРЈ била неспособност ЈНА, требало је 1989. да заузме словеначки парламент, али Вељко Кадијевић је то одлучно одбио

:

4-5 minutes

---

Институт за политичке студије одржао је данас научни скуп Југословенска држава – од остварења „племените идеје" до слома „вештачке творевине".

Како се наводи у саопштењу, отварајући пленум – у Кући Крсмановића, у Београду, у којој је пре тачно сто година – проглашено уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца – директор ИПС, научни саветник др Живојин Ђурић, указао је да је циљ скупа да се на основу формирања југословенске наднационалне интеграције извуку искуства која ће доносиоцима данашњих одлука бити драгоцена приликом оријентације у савременим интегративним процесима.

„Југословенска држава није настала само вољом српске интелектуалне и политичке елите, него као геополитички интерес победничких сила Запада да од Балтика до Средоземља успоставе „Санитарни кордон", са „првом" Југославијом као кључном земљом. И „друга" Југославија је била у служби атлантистичких сила под америчким вођством да би обручем дуж евроазијског обода „обуздавале" СССР.

Српски фактор је третиран – не као најзаслужнији за ратну победу – већ су неадекватним границама издељене српске земље и формиране „инстант нације" издвајањем из српске нације. То се показало погубним у разби-распаду СФРЈ, чија је конкретизација почела 1991. и још траје.

Некадашњи председник Црне Горе Момир Булатовић изјавио је да је кључни тренутак у распаду СФР Југославије била неспособност тадашње ЈНА, јер кад је од ње тражено да у јесен 1989. године заузме словеначки парламент и спречи усвајање амандмана на Устав те републике, то није учинила.

„Ми смо тада тражили да 63. падобранска бригада заузме словеначки парламент и спречи да се то дозволи, што би у то време имало потпуни легитимитет", рекао је Булатовић.

Он је објаснио да је тадашњи савезни секретар за народну одбрану Вељко Кадијевић такав захтев одлучно одбио, објашњавајући како ће да оправда евентуалне жртве које војска буде имала. Булатовић је додао да су му „они" – али није прецизирао ко – рекли да ће то моћи да оправдају „изостанком свих оних наредних жртава". „Показало се да ЈНА не може бити фактор решавања кризе. Знали смо да је ЈНА неспособна да изврши уставне задатке", оценио је он.

Булатовић је напоменуо да је друга врста увода у распад био економски рат, јер је он, када је увидео да тадашњи савезни премијер Анте Марковић омогућава да по нереалном курсу Загребачка банка узме 400 милиона долара из девизних резерви, учинио исто и узео 52 милиона да отплати дуг две фирме из Црне Горе. Према Булатовићевим речима, то се тада није толико примећивало, као ни кад је то учинила Словенија, али онда је он то предложио и председнику Србије Слободану Милошевићу, па је – пошто је то и урађено – настао економски рат.

Као трећи разлог за распад СФРЈ Булатовић види циљеве тадашње Европске заједнице и САД, којима је одговарао „један мали прљави рат" на Балкану. „Европска заједница је могла да избегне сукоб, али није хтела. Определила се за игру добрих и лоших момака. Порука Европске заједнице је била: Изволите господо, ратујте, добићете признање. Да је било до нас (бивших југословенских република) ми би се договорили", закључио је он.

Без обзира на два лоша искуства, српска политика се данас залаже за нову „прекоредну интеграцију" – Европску унију и чак афирмише и неојугословенство у виду „Региона", „Западног Балкана", „Југосфере" исл", указано је на пленуму.

На скупу су говорили др Борисав Јовић, др Срђа Трифковић и мр Жељко Будимир, др Никола Жутић, др Радослав Гаћиновић, др Мијодраг Радојевић, др Момчило Суботић, др Јовица Тркуљ, др Ђуро Бодрожић, др Вељко Ђурић Мишина, др Александра Колаковић, др Зоран Милошевић, др Зоран Аврамовић, др Момир Булатовић, Љубомир Кљакић, др Душан Пророковић, Маринко Вучинић, др Владимир Димитријевић, др Ненад Кецмановић, др Бранко Крга, др Александар Раковић, Милош Кнежевић и др Миломир Степић.

(Фонет)

 

rs.sputniknews.com

Данас Американци могу притиском на дугме да вас укину, да не постојите (видео)

Љубинка Милинчић

Sputnik

10-12 minutes

---

Момир Булатовић, некадашњи премијер Савезне Југославије, у свој књизи „Невидљиви ланци" у издању Лагуне, на начин приступачан обичном човеку објашњава компликоване економске процесе, разобличава банкарски систем који нам је наметнуо непостојећи новац и оковао нас невидљивим ланцима.

https://youtu.be/Nh_cJ3DBWQI

„Од самог развоја човечанства новац је једна врста конвенције, некога договора. Ствари могу бити једноставне ако их посматрате на неком малом примеру. Ако ви и ја сад тргујемо и размењујемо неке ствари, можемо се договорити да ће новац бити једно или друго или треће. Ствар после много сложенија у овом савременом свету којим владају компјутери. Велике банке стварају новац и то раде под покрићем некаквог ексклузивнога божанскога права. Исти проблеми у економији постоје последњих двеста година, али они се сада убрзавају до нерешивости из простог разлога што нешто што се пре комуницирало у одређеном времену и између људи, сада је ствар комуникације између компјутера у наносекундама". 

© AFP 2018 / Savo PRELEVIC

Како то да савршенство компјутера није спречило настајање криза. Једну смо управо прошли, а чини се да се рађа друга?

— Капиталистички систем сам по себи — то нас је још научио Маркс и целокупна пракса — законито рађа кризе које се појављују када профит буде једино и неспутано средство за стицање. Пре десет година смо доживели кризу која је потпуно променила нашу перцепцију о постојећем свету. До тада смо мислили да постоји један диван, уређени систем, хармоничан, да само треба да будемо мало бољи, па да се поправимо, па да дођемо до Европске уније, а онда је криза разорила саме темеље Европске уније. Онда се јавила потреба код мене да људима укажем где су изворни корени, где је тај иницијални грех који постоји у систему око нас. Ми више немамо привилегију да кажемо да нас то више не интересује. Када, рецимо, неко одлучи да затвори банке као што је било у Грчкој, џабе вам је што имате неке десетине хиљада или милионе. Неко може да дође и да каже да вас је избрисао из списка. Данас Американци могу притиском на дугме да вас учине невидљивим, непостојећим, да вам укину рачуне, да вас укину као број, а кад немате свој идентификациони број, кад немате новац – ви не постојите у савременом свету.

У књизи посебну пажњу привлачи део о непостојећем новцу. Дакле, ја сам банка, имам 1.000 динара. То је обавезна резерва, на основу које могу да дам кредит од 10.000. Кад ми неко врати 10.000, имам 11.000, а могу да дам 100.000. Тако у бескрај или до неке границе?

— У бескрај, а то се зове у жаргону „левериџ" – полуга. С том полугом банке померају комплетну масу новца који имају, али не заборавите, тај новац који тренутно лежи на рачуну банке не мора да буде банчин новац. Он може да буде из наших или ваших депозита. Он може да буде пребачен да не спава у току ноћи, на азијске берзе итд. Свако вече се шаље у другу земљу где ће да заради који проценат и онда се то толико закомпликује да уопште тај новац више не постоји и то се јасно види кад се, рецимо деси слом или криза као 2008. године. Тај новац је једноставно измишљен. У тренутку када је дошло до слома, „левериџ" је био 1:100. Могли сте да пријавите да имате својих милион, а да дајете кредите до сто милиона. 

© Sputnik / Дејан Симић

Момир Булатовић и Љубинка Милинчић

Банка, дакле, непостојећи новац, претвара у прави?

— Кад склопите уговор са банком и кад потпишете уговор и добијете кобајаги кредит, једино што је у томе извесно је количина новца која ће се већ од првог наредног месеца одбијати од ваше плате. Банка ће писати прави новац на ваш рачун, 10.000 или 20.000, колики је износ кредита, и ви ћете после морати тај износ да враћате. Оно што је тај систем учинило још нетранспарентнијим, још тежим, јесте чињеница да се тргује тим папирима. То су такозвани финансијски деривати. Рецимо, задужи се држава за 50 милиона, па буде каматна стопа 2 посто, па је то 5 пута 2 посто, ако чисто рачунамо, то је 100 милиона. Ја, као ималац тих папира, рачунам да сам зарадио 50 милиона, тј. имаћу ћу их након 50 година, и онда продајем ту своју зараду некоме другоме. Кад се тако увежу сви ти кредите, то се зове „оружје за масовно финансијско уништење". Данас је износ тих деривата десет пута већи од износа БДП-а целог света.

То су,, заправо берзе. На берзама купујемо и продајемо деривате. Да ли је тако?

— Да, а сами стварате деривате. Продајете очекивану добит од тих деривата и оно што је најгоре, више не постоји никакав дужничко-поверилачки однос, не постоје никакви услови које треба да испуните. Само треба да погодите кад се кладите на одређени резултат.

И шта онда значи кад читамо у новинама катастрофалну причу, рецимо да су руски олигарси изгубили одређени проценат, па Олег Дерипаска уместо 30 милијарди има 27, он у ствари ништа није изгубио, јер он данас неће ништа да прода.

— То су приче за малу децу. Обичан човек би помислио, рецимо, ако је губитак 30 или 40 посто, да је за толико мање њихових потенцијала на тржишту, толико мање имају робе, толико мање опреме. То није тачно. Ништа не утиче на реално стање ствари. Замислите да се активира неки вирус, као што ја пишем у својој књизи, који може да блокира читаву Чикашку берзу. Ништа! У реалном свету све би опстало, све би функционисало, само би се изгубио траг власништва над одређеним предузећима и зато је то највећи страх олигарха свуда у свету да ће неки вирус да уништи комплетан систем, јер новац није ништа друго него дигитални запис, а онда ће они остати без власништва. 

Ових дана смо сведоци велике борбе Италије против финансијског система ЕУ. Може ли Салвини да победи?

— Ја иначе навијам за Матеа Салвинија и мислим да је то заиста спас Европе. Просто Италијани су предодређени да ураде велике ствари кроз неке ситне ствари. Они су се побунили. Сва Европа гори. Али неће да причају о избеглицама. Италијани макар причају да троше 25 милиона евра сваког месеца, а никада се није у Италији десио већи број самоубистава, малих, ситних предузетника, који нису у стању да исплате плате својим радницима. Италија је постала седма сила у свету управо захваљујући пици, разним ситним услугама и сада људи који тридесет и нешто година имају своје успешне фирме, који су фактички са својим запосленима створили рођачке и пријатељске односе, и одједном им нека велика сила доводи са стране неке техничке владе које нико није бирао и које су их довеле у безизлазну ситуацију. Италија се побунила, она има разлога да се побуни.

Криза 2008. године је срушила је либерални капитализам u Европи. Пратили смо писање многих економиста који су лепо објаснили шта се догодило, али видели смо да је лек био више седатив који онако смирује, него лек који решава узрок. 

— Апсолутно! Али циљ уопште није био да се промени систем, него да се само мало продужи музика. У савременом свету, рецимо пре него што ће Америка напасти Ирак, било је преко осамдесет посто набавке за војну индустрију преко тендера, а онда ви створите кризу, изазовете рат и немате времена за тендере. То је најбољи могући такозвани изврнути капитализам. Велики финансијски системи (банке, инвестициони фондови) су приватизовали све могуће добитке, а социјализовали су све могуће губитке и онда су се играли бесомучно. Народ о томе нема представе, нити га ко пита. Тај новац не постоји. Али није то био једини тренутак у коме је на једном парчету папира 850 милијарди долара подељено банкама. Тај новац се само допише на рачун и иза тога стане држава Америка, која каже да ће то некада да врати. То је задуженост 300 посто у односу на БДП, али кад имате долар и кад можете сами да га креирате, онда можете да радите шта хоћете.

© Sputnik / Дејан Симић

Момир Булатовић

Кажете: „Не треба се питати да ли ће долар пропасти, него када ће пропасти". Шта ће се десити кад пропадне?

— Десиће се мало реалнији однос снага. Видимо већ те зачетке. Прошле године је јуан примљен у корпу валута, а десет година је требало да се уважи та реалност. Данас је Кина са становишта финансијског система већи кредитор у међународним односима од ММФ-а. Тешко је остварити сарадњу и измакнути се од долара, када је сваки компјутер сваке банке калибриран на долар, кад све мора да иде преко долара и годинама то покушава да се уради. 

Имате занимљиво поглавље у књизи – Удружени напад на Русију. Шта се заправо десило? Уведене су санкције Русији и покушали су да разбију рубљу. У једном тренутку се чинило да успевају.

— Рецимо, постоји курс рубља–долар и кажете да ћете да купите рубљу по много нижој цени него што је курс. Правила понуде и тражње показује да одједном рубља почиње да бива изложена понудама мање вредности и онда она мора полако да клизи доле. Ако она крене да клизи доле, онда је задатак Централне банке Русије да покаже жељу да купи рубљу по већој цени. Она упумпава новац из резервних фондова до неког тренутка. Смисао и циљ су отприлике овакви — то су много пута до сада радили — да једноставно исцрпе девизне резерве. То је рађено са највише успеха у Мексику. Могу на тај начин да униште Централну банку. 

Али и том упумпавању је морао доћи крај…

— Онда је руска Влада рекла да више неће да брани курс, пошто је потрошила сто и нешто милијарди долара. Међутим, направили су другу ствар. Дозволили су да буде јако велики приход у државним записима у рубљама, и ту је био приход 17 посто на годишњем нивоу, што је лепа зарада. Они су у суштини, након што је рубља пала, одлучили да је бране економским средствима чинећи овим ајкулама које долазе са стране профитабилним да остану у рубљи. Одбранили су рубљу тако што су извршили стабилизацију. Касније је та стопа резерви у рубљама пала, престао је напад из простог разлога што је Русија, а ја то у својој књизи говорим и показујем, много озбиљан играч. Њега не можете тако лако да срушите. Тада нису повукли најтеже оружје, а то би било да су избацили руске банке из међународног система плаћања.

(Комплетан интервју гледајте у нашем видео-прилогу)

 

rs.sputniknews.com

Узалудно упиремо очи у Брисел, одатле нема гласа разума и спаса

Момир Булатовић

Sputnik

5-6 minutes

---

Срби и Албанци имају озбиљне проблеме у међусобним односима. Вишедеценијске. Наметнуто покровитељство Европске уније поводом преговора о нормализацији односа на релацији Београд–Приштина ствари чини додатно горим.

Поводом низа неразумних, неправних и вишеструко штетних радњи и поступака тзв. косовских власти, изостала је одлучнија реакција бриселске бирократије. Тиме је Европска унија јасно показала да не само да више није дорасла улози посредника у овом дијалогу, већ и да није способна да утврди јединствен став о било ком значајнијем питању.

За разумне и навијачким страстима неоптерећене људе, овакво стање одавно није изненађујуће. Ипак, многи и даље упиру очи у Брисел надајући се да ће са те адресе стићи глас разума и спаса.

© AP Photo / Ronald Zak

Када постоје двије стране које се толико не разумију (као Срби и Албанци) њима треба посредник у преговорима. Нужно је, такође, да посредник дјелује по јасним правилима и неутрално како би његове сугестије биле прихватљиве за сукобљене стране. Европска унија то није, нити је икада успијевала да буде. Докази за ову тврдњу могу да испуне подужи списак.

Приликом насилног распада СФРЈ, тадашња Европска заједница је преузела улогу одлучног посредника у спору између шест југословенских република. Она је имала и могућност и средства да спријечи избијање грађанских ратова, нудећи свим странама једнаки третман и европску перспективу. На то је била директно позивана од ондашњег руководства Србије и Црне Горе.

Када би свима били понуђени исти услови за пријем у породицу европских народа, тренутне разлике између бивших југословенских република изгубиле би на значају. Умјесто да буде насилно разбијена, ондашња се Југославија могла „преселити" у европску заједницу у шест или мање дјелова. Европска заједница је на такав начин поступила са Португалијом, која је, средином седамдесетих година прошлог вијека, била разапета унутрашњим сукобима али који су, суочени са примамљивом понудом Брисела, ускоро били превазиђени, а Португалија постала чланица ЕЗ.

Неразумно и нецивилизацијски, ЕЗ је једне подстицала на сецесионизам, а друге лажно оптуживала за злочине и дискриминацију. По тој каубојској логици, „добри момци" су могли да чине што им је воља, а „лоши момци" се нису могли оправдати, ма какве уступке давали. У свему је предњачила Њемачка.

Још се памти трагикомично објашњење британске дипломатије зашто су, иако су стално тврдили да неће признати једнострано проглашену независност Словеније, то ипак урадили. За овакву одлуку, објаснили су, Њемачка је Великој Британији понудила значајне уступке у дијелу пољопривредног буџета ЕЗ, а та количина новца није могла бити одбијена због „неке тамо" Словеније или „неке тамо" Србије.

CC0 / Balkans Photos

Примјер други. ЕЗ је била укинула санкције Црној Гори уз оцјену да она конструктивно доприноси преговарачком процесу о СФРЈ. Али, када су њени грађани на референдуму и огромном већином одлучили да наставе живот у заједничкој држави са Србијом, наметнуте су јој санкције дотада незабиљежене у односима између држава — по логици коју је касније више пута примјењивала и која ће јој (све су прилике) и самој коначно доћи главе: „Какве везе има народна воља, поступиће се онако како ми желимо!"

Примјер трећи се зове „Западни Балкан" и траје више од деценије у којој се нека чудна творевина која има мало везе и са географијом и са историјом и са економијом обасипа лажним обећањима о чланству у ЕУ у будућности средњег рока.

Било би корисно уколико би и већина Албанаца схватила да подршка која им долази од неких чланица ЕУ има и своју мрачну страну.

Дуже од двије деценије се у кулоарима европске дипломатије са гађењем говори о албанској мафији и криминалцима који су преплавили европске метрополе. Бројне „екселенције" су нескривено тврдиле да подршка самосталности Косова има за циљ да могу да депортују непожељне Косоваре који су се раније бранили позивањем на политички прогон режима Слободана Милошевића. Себична, али једноставна замисао. Створићемо криминалну државу и у њој ћемо затворити криминалце који нам код наших кућа загорчавају живот. При свему нећемо ни размишљати о праву и о правди.

Али, и када се сви такви планови остваре или пропадну, опет ће Срби и Албанци живјети једни поред других и мораће да уреде своје односе. Требаће им посредник, али прави, а не попут овог доказано злонамјерног. Посредник оличен у ауторитету Уједињених нација и вођен принципима међународног права. Посредник у оквиру ког ће, поред Америке, бити столица и за представнике Русије и Кине.

А онда ваља стрпљиво и мудро, са уважавањем интереса друге стране и уз поштовање закона и традиције, наћи рјешење за суживот у ком се не морамо вољети, али се морамо престати прогањати и убијати.

 

iskra.co

КОСТИЋ: Згађен сам подвалама оних који би историју да праве изнова

4-5 minutes

---

29.11.2018. - 14:00

Председник САНУ Владимир Костић изјавио је, на почетку међународног научног скупа „Крај рата, Срби и стварање Југославије", да у данашњим „потчињеничним временима" не треба заборавити улогу Србије у Великом рату.

Владимир Костић је, на конференцији у Српској академији наука у Београду, оценио да се данас улога српског народа и државе у Првом светском рату креће између две велике лажи.

„Улога Србије се креће од виновника, директног изазивача на почетку рата до, када је рат приведен крају, и пошто смо скинули сопствене лешеве, стране која је изгледа једва у рату учествовала, судећи по местима у ложама на прослави годишњица", предочио је Костић.

Као да је, каже, Србија само рат наслућивала прислушкујући далеке канонаде, попут неких народа испод Магреба.

„Тако је, бар, изгледало у ложи", додао је Костић, коментаришући обележавање 100. година од краја Првог светског рата у Паризу.

Костић је рекао да је „буквално згађен подвалама оних који би историју да праве изнова и по својој мери".

„Вероватно под утицајем одмаклих година све мање ме интересује шта други мисле о нама и нашој улози у тим догађајима, али ме све више брине да и сами не почнемо да верујемо у те подвале", закључио је Костић.

Истакао је да „тамо где су наши невољни ратници и мученици стизали само зато да раскошно и нештедимице посеју своје гробове верујући да браћи носе слободу, а куда их, у сељачкој муци и ограничености, у мирним временима пут готово сигурно не би навео, данас их називају окупаторима и освајачима".

„Да ли је и Топлички устанак, иначе једна тужна и у Европи јединствена епизода овог рата, само фрустрација оних који су голоруки остали иза српске војске, па нису били у стању да задовоље своје колонијалне апетите, или се ради о неупоредивом жртвовању и непоновљеном усклику слободи оних који су се усправили свесни да су без изгледа на успех и спремни да плате страшну цену пркоса", пита се Костић.

„Србија платила трагичну цену"

Владимир Костић каже да за њега нема дилеме да је Србија у Великом рату платила трагичну, а можда и фаталну цену.

„Од 4,5 милиона целокупног стновништва Србије, 370.000 погинулих војника, 630.000 погинулих цивила, 114.000 тешких инвалида, око 500.000 сирочади, из Србије је интернирано око 400.000 људи", рекао је Костић.

Србија је, напомиње, била на првом месту у оба ратна табора по броју изгубљених мобилисаних војника.

„Пустошење поседа значило је деценијску глад становништва. Уништено је 57 одсто индустријских постројења, разорено је 544 предузећа. Србија је у рату изгубила најмање 2/5 свог укупног националног богатства. На крају рата Србију описују као 'костур', 'разорени војнички логор'. 'опустошену' земљу. Мир преживелима није доносио спокојство већ нове недаће", закључио је Костић.

Костић је указао да данашњи догађај у САНУ спада у оне скупове који ће, какав год да буде, обележити годину у којој се одиграва.

„Тема овог скупа није попут тема којих се у тренуцима луцидности присетимо и чију целину потом стварамо. Ова тема може и без свих нас у овој сали, нико, међутим, у овој сали не може без ове теме. Нема у Србији ни једне породице која се за тренутак, с пијететом, у тишини не присећа изгубљених сродника у вихору рата који ће бити назван Великим, као да су нам остали били мали и као да и сам није био својеврсна припрема за још страшнију кланицу, која ће некима у овом балканском усуду допасти као понављање ужаса, а некима као фатум да исти ужас сада прођу њихова деца", рекао је Костић.

На скупу ће бити размотрене политичке, војне, дипломатске, привредне и друштвене последице које су наступиле на Балкану, у Европи и свету окончањем Великог рата, највећег ратног сукоба у дотадашњој историји човечанства.

Такође, скуп ће бити прилика да се научно и чињенично оцени политички, економски и културолошки значај настанка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, шта је Југославија представљала за српски народ, као и какву је улогу новоформирана држава са свим њеним специфичностима имала на политичке прилике на Балкану и у Версајској Европи у периоду који је наступио после завршетка рата, на основу нових чињеница и докумената.

У раду скупа ће учестовати 60 угледних научника из Србије, Аустрије Бугарске, Италије, Мађарске, Немачке, Русије, Републике Српске, Црне Горе и Француске.

 

novosti.rs

Drecun: Kfor reaguje kada Srbi mirno protestuju, ali ne i kada ROSU upada u njihove kuće

Tanjug

3-4 minutes

---

| 27. novembar 2018. 14:10 | Komentara: 15

Predsednik skupštinskog Odbora za KiM Milovan Drecun upozorio je da aktivnosti Kfora ne doprinose stabliziaciji situacije

BEOGRAD - Predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun upozorio je da aktivnosti Kfora ne doprinose stabliziaciji situacije i pozvao komandu te vojne misije da kaže zašto je noćas u bazu kod južne Mitrovice došlo 20 kamiona.

Drecun je u pozorio na gomilanje snaga i naoružanja kod južne Mitrovice, čime Priština sever Kosova stavlja u vrstu potkovice.

"Ponašnje Kfora u poslednje je vreme zanimljivo. Ne možemo biti zadovoljni jer Kfor ne ispunjava mandat", rekao je Drecun gostujući na TV Pink podsetio da je Kfor bio prisutan kada su Srbi mirno protestovali, ali ne i kada su teško naruožane jedince ROSU u zoru upadala u domove Srba.

Drecun je upozorio i na višemesečne vežbe Kfora i KBS u Makedoniji na poligonu Krivolak za rukovanje borbenom tehnikom, za brzo reagovanje, brzo prebacivanje trupa, desantiranje...

"Postavlja se pitanje zašto se to radi u Makedoniji, za šta se pripremaju te snage i zašto ponovo sada komanda Kfora ne kaže da je noćas u bazu Bair specijanih jedinica u Južnoj Mitrovici došlo više od 20 kamiona a izjutra se vratilo pet", upitao je Drecun.

Kako je dodao, oni dovlače naoružanje, vojnu opremu, kamione, gomilaju snage, i kada budu budu proglasili nekavu vojsku, krenuće odmah na raspoređivanje puka.

"Ali taj puk koji će biti oko 300 do 500 ljudi, sa logistikom, on je već raspoređen, tu je regionana specijalna jedinca ROSU, koja je promenila naziv, tu je FIT jedinica, vrši se gomilanje snaga i sever se stavlja u vrstu potkovice - obuhvata gde su pripremljene snage da intervenišu protiv srpskog naroda", rekao je Drecun gostujući na TV Pink.

Predsednik skupštinskog Odobra za KiM je upozorio da to ne moze da bude u skladu sa mandatom Kfora, koji mora biti statusno neutralan. "Kfor ne sprovodi mandat 12 44, da to radi ne bi smeli da pružaju bilo kakvu liogisticku obuku i podršku KBS", rekao je on.

On je odbacio navode voditelja da Albanija na Kosovo šalje 300 specijalace, i dodao da bi njihovo učešće jedino bilo moguće u okviru Kfora ili odluke UN. Ta jedinica ne bi mogla ostati ne primećena, a kada bi se to desilo to bi značilo objavu rata Srbiji, upozorio je Drecun.

Drecun je povodom privođenja pet službenici Ministarstva infrasturktutre zbog između ostalog lažiranje testova, rekao da nije nikakva tajna da u redovima KPS ima mnogo koripcije, naročito među Albacnima ali je upozorio da ovo mora biti način medliranja za hapšenje srba iz raznoraznih razloga onda je to neprihvatljivo.