pcnen.com

Mala Aleksandra Zec nasuprot užasnom spomeniku Tuđmanu

Objavio/la PCNEN

5-6 minutes

---

Drugi pišu 10. Dec. 2018. | 08:02

Piše: Drago Pilsel

Mislim da je likvidacija Mihajla i Marije Zec te njihova najstarijeg djeteta, 12-godišnje Aleksandre, jedno od najsramotnijih poglavlja novije hrvatske povijesti.

Taj slučaj možda jasnije od drugih dovodi u pitanje obrambeni karakter Domovinskog rata.

Počinitelji su bili pripadnici specijalnih postrojbi koji su oslobođeni zbog proceduralnih grešaka. Neki su nakon toga napredovali u karijeri, neki su odlikovani, što navodi na zaključak da su ljudi ubijani po nalogu državne vlasti.

U kuću Mihajla Zeca, poznatog mesara koji je opskrbljivao brojne zagrebačke mesnice, ali i Sabor te financijski potpomagao HDZ, i njegove supruge, vlasnice kafića na Dolcu, u Poljaničkoj ulici na Trešnjevci upalo je 7. prosinca u 23 sata petero pripadnika pričuvnog sastava Ministarstva unutarnjih poslova, jedinice pod zapovjedništvom Tomislava Merčepa, kasnije poznate i po nadimku Merčepov eskadron smrti.

Obitelj je već spavala. Munib Suljić, Siniša Rimac, Igor Mikola, Nebojša Hodak i Snježana Živanović probudili su Mihajla Zeca i naredili mu da se odjene i pođe s njima. Mesar se uplašio i pokušao pobjeći. Istrčao je na ulicu, gdje ga je pucnjem u leđa likvidirao najmlađi iz petorke, tad 18-godišnji Siniša Rimac.

Ubojstvo su gledale Marija i Aleksandra Zec, koje je petorka utovarila u kombi i odvela do planinarskog doma Adolfovac, gdje smo se okupili u subotu, na Sljemenu, a gdje su kao pričuvni pripadnici MUP-a zločinci bili stacionirani.

Nakon što su u prvim satima 8. prosinca likvidirali Mariju Zec Siniša Rimac kolege je pokušao nagovoriti da ostave na životu 12-godišnju Aleksandru, ali nisu ga poslušali. Smatrali su da je to prevelik rizik jer im je vidjela lica. Munib Suljić djevojčici je hladnokrvno prislonio automatsku pušku na zatiljak i povukao okidač. Njeno tijelo bacili su u udubinu za smeće iznad Adolfovca.

Sve što su učinili te noći merčepovci su nakon uhićenja nekoliko dana poslije detaljno ispričali istražnoj sutkinji. Izgledalo je kao da će pravda lako biti zadovoljena, ali umjesto toga dogodila se travestija koja baca ljagu na početke hrvatske države.

Ubojice su puštene jer davanju iskaza u kojem su opisali i neka druga zvjerstva nisu nazočili njihovi odvjetnici.

Za osudu nisu bili dovoljni ni svjedoci koji su vidjeli Rimca kako ubija Mihajla Zeca, ni iskazi svjedoka kojima je Mikola priznao ubojstvo. Nije bilo važno ni što je vještačenje pokazalo da je oružje oduzeto od petorke identično oružju kojim je počinjeno ubojstvo, a ni to što su u kombiju nađena vlakna s odjeće Marije i Aleksandre Zec.

Siniša Rimac postao je jedan od tjelohranitelja ministra obrane Gojka Šuška. Siniša Rimac je 30. svibnja 1995. primio orden Nikole Šubića Zrinskog, visoko priznanje za junački čin u ratu iz ruku predsjednika Franje Tuđmana.

Shvatio sam to kao afirmacija tog nedjela i poželjni način ponašanja.

Uz spomen na Aleksandru i na njene roditelje dužni smo se sjećati stotina ostale djece ubijene tijekom Domovinskog rata i agresije na Republiku Hrvatsku. Molio bih vas i da pročitate poglavlje iz knjige Ive Goldsteina Jasenovac o stradavanju srpske djece s Kozare od ustaša, a koje se nalazi u rubrici Književni ogledi.

Sramota je da još ne postoji ulica ili trg Aleksandre Zec. Predlažem da se po toj djevojčici nazove sadašnja Avenija Gojka Šuška u Dubravi. Ili zagrebački Trg Franje Tuđmana.

Ali neka se HDZ ne digne na stražnje noge – dovoljna će biti jedna ulica na Trešnjevci i ploča na zavoju, blizu mjesta ubojstva, u ime nas – građana Grada Zagreba.

Dovoljno bi bilo da Grad Zagreb počisti dio napuštenoga i spaljenoga doma Adolfovac, da se napravi mala šetnica do tog mjesta, da se postave klupe za odmor i za razmišljanje, možda i ispod ili u blizini spomen-ploče.

Prijatelj, profesor emeritus Instituta za fiziku Mišo Milun je napisao: "Smaknuće obitelji Zec i sve što se kasnije s ubojicama dešavalo duboko je sramotno i predstavlja golemu mrlju na savjesti Republike. Zbog toga je važno sjetiti se male Aleksandre i njenih roditelja i odgovornih za njihovu smrt. Neki od njih su još živi i bojim se bez prevelike grižnje savjesti. Volio bih da se varam.

Ove je godine, namjerno u crnilu noći, održana komemoracija na mjestu gdje su ubijene majka i kćer. Da se ne zaboravi, jer se oprostiti ne može onima koji oprosta tražili nisu: ubojice, naredbodavac, državni tužilac i svi oni koji su omogućili da se "zbog proceduralne pogreške" počinitelji puste na slobodu."

Aleksandra Zec nema spomenik. Tuđmanovi ljudi su je bacili u jamu za smeće. Ali ona se meni pred očima uzdiže kao najsvjetliji spomenik, podsjetnik na dobro u ljudima nasuprot užasno ružnom i grotesknom spomeniku Franji Tuđmanu. Nadam se da će mu na svoj poznati način svi zagrebački golubovi ostaviti svoj trag kao znak vremena jer je uvalio ovu zemlju i naše ljude u govna do guše.

Aleksandra, Marija i Mihajlo pokopani su u Gornjoj Dragotinji, pokraj Prijedora, rodnom mjestu Mihajla Zeca.

Neka im je vječna slava i hvala.

Autograf

 

novosti.rs

Efraim Lapid: Špijuni gube rat sa društvenim mrežama

Dubravka Savić

8-10 minutes

---

| 09. decembar 2018. 14:02 | Komentara: 0

Efraim Lapid general, izraelski vojni obaveštajac u penziji u intervjuu za naš list: Informacionom tehnologijom zemlje se danas mogu bukvalno paralisati bez ijednog ispaljenog metka

ULOGA obaveštajaca se promenila. U prošlosti smo imali značajan uticaj na odluke lidera u strateškom smislu. Sada vrlo dobro znamo činjenice o većini najvažnijih pretnji, ali često nismo u stanju da procenimo buduće trendove i promene. Skupljamo i distribuiramo informacije u realnom vremenu, ali lideri se više ne oslanjaju samo na obaveštajne službe.

Ovim rečima, u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", Efraim Lapid, bivši brigadni general, visoki oficir vojne obaveštajne službe i portparol izraelske vojske, jedan od vodećih autoriteta za javne i vojne poslove svoje zemlje, otkriva novo lice obaveštajne zajednice.

Profesor na tri univerziteta, predsednik Udruženja pripadnika izraelske nacionalne bezbednosti, portparol Međunarodne organizacije jevrejskih zajednica i čelnik privatne kompanije za obaveštajne civilne poslove, Lapid je dobro povezan sa inostranim krugovima.

- Danas su špijuni potrebni za procenu "nivoa namera". Ne treba nam špijun da otkrije šta se gde nalazi, već da kaže šta su namere rukovodstva. U prošlosti, u špijune ste morali da uložite mnogo truda i nikad niste mogli da budete sigurni da su pouzdani. Sada imate ogromna polja informacija. Ranije je "agent 007" bio na prvom mestu, sada je na trećem, jer su potpunu promenu u današnjim sukobima u odnosu na prošlost doneli društveni mediji. Mi u Izraelu sakupimo dnevno u obaveštajnoj zajednici devet miliona podataka. U selekciji ostane 80 efektivnih. To vam pokazuje razmere. Druga dimenzija je vizuelna. Izrael ima šest satelita koji pokrivaju Bliski istok 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.

TAJNO, PA JAVNO * Posle tajnog obaveštajnog posla postali ste javno lice izraelske vojske... - Iz obaveštajne službe, gde sam rukovodio odeljenjem sakupljanja informacija, proveo sam pet godina na mestu portparola izraelske vojske. Poređenje novinarstva i obaveštajnog rada je u sakupljanju informacija, procenama i objavljivanju, samo za različite čitaoce. Promena za mene je bila samo što mi se ime pojavljivalo javno.

* Šta su onda glavni izazovi?

- Najvažniji izazov danas je promena realnosti koju omogućavaju informacione tehnologije (IT). Društvene mreže mogu biti veštački unapređene do te mere da je teško nositi se s tim. Informacionom tehnologijom se zemlje mogu paralisati bez ijednog metka. I telefoni mogu postati oružje u ruci teroriste. Kompjuterski možete onemogućite ceo električni sistem.

* Postoji li odbrana od takvih napada?

- Mi smo svakodnevno pod IT napadom raznih neprijatelja, koji čak nisu u Izraelu. Mogu biti bilo gde, u Srbiji, Kini, Buenos Ajresu... Skupljamo zato informacije i o drugim zemljama kako bismo odbranili odnose, zaštitili tajne i omogućili akcije.

* Da li smo, zapravo, usred rata?

- Najvažniji faktor trenutno su migracije, a ne rakete, projektili, podmornice. One menjaju demografiju u Skandinaviji, Francuskoj, Grčkoj... Afrika se potpuno menja, ona "izvozi" ljude. Migracije su izazov za saradnju među zemljama, jer nisu svi spremni da pomognu finansijski, ni politički, dok gledamo promene u procesu. Mnogi muslimani su gradonačelnici u Velikoj Britaniji. Da ste proverili u MI6 pre 40 godina kakav će biti trend, siguran sam da ovo ne biste predvideli.

Lapid sa Rafijem Ejtanom, bivšim visokim komandantom Mosada

* Nekad deluje i kao da su se obaveštajne zajednice otele kontroli?

- Ne mogu to da zamislim, da bilo koji lider vidi akcije koje nisu pod kontrolom.

* Koliko obaveštajne zajednice kreiraju odnose među državama?

- Kooperacija je od vitalnog značaja. Možete biti Belgija, Nemačka, Srbija... potrebne su vam informacije od drugih, posebno u vreme kada teror sa migracijama donosi nove regulacije i ograničenja na dosad slobodnim granicama.

* Koliko je razvijena obaveštajna saradnja Izraela i Srbije?

- Ako bi vam neko u intervjuu rekao kakvi su ti odnosi, trebalo bi da proverite da li je odgovoran izvor.

* U čemu Srbija i Izrael dobro sarađuju?

- Srbija ima bliske odnose sa Izraelom na projektima u sferi inovacija, posebno u okviru informacionih tehnologija. Imamo dosta toga zajedničkog.

Lapid sa načelnikom generalštaba Denom Šamronom, 1989. godine

* Kakva je vaša veza sa Srbijom?

- U poslednjoj deceniji, posle završetka službe, otvorio sam novi kanal aktivnosti. Počelo je s Nemačkom, jer sam bio u bliskom kontaktu, u tajnim vezama, sa ovom zemljom. Bio sam otvoren za brojne inicijative za različite zemlje u centralnoj Evropi - Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Srbiji, Grčkoj, Bugarskoj. Svaka zemlja inicira razne konferencije, želeći iskustva drugih... Dopao mi se taj trend i spreman sam da pomognem. Vodim i vežbe u vezi sa rešavanjem raznih problema, uključujući požare ili zemljotrese.

* Vidite li izlaz iz napete situacije između Beograda i Prištine?

- Mi smo manje-više u sličnoj situaciji, ali niko ne može dati dobar savet, jer samo vi možete sagledati situaciju. Kada nam iz EU ili UN govore šta da radimo sa Palestincima, to su pogledi spolja, ali problem identiteta je jedan od najvećih izazova modernog sveta. Želja Palestinaca je da dobiju nezavisnu državu, a da bi se rešio konflikt, treba tražiti rešenje u kome obe strane dobijaju, "vin-vin" rešenje. Potrebna nam je solucija za obe strane, ali mi ne možemo da vam savetujemo da to kopirate. Mi vas dobro razumemo, jer znamo šta znači imati manjinu koja traži nezavisnost. Kako to rešiti - nisam odgovoran da dajem savete.

Sa Avramom Šalomom, bivšim šefom izraelske tajne agencije Šabak 1973.

* Izrael ne menja stav o nepriznavanju nezavisnosti Kosova?

- Mislim da to nećemo uraditi zbog situacije s Palestincima.

MASAKR U MINHENU * Bili ste operativac u akciji protiv palestinskih terorista odgovornih za masakr izraelskih sportista na OI u Minhenu 1972? - U to vreme bio sam na tajnoj poziciji operativca u obaveštajnoj zajednici. To je za Nemačku bio važan događaj i preduzeli su mnogo mera da odbrane minhenski kampus sa 5.000 vojnika i policajaca. Sedamdesete su bile era terorizma, otmica, pa smo ponudili pomoć Nemcima. Ali oni nisu želeli pomoć. Ubijeno je 11 izraelskih sportista. Poslali smo elitnu jedinicu GSG9, stvorili smo mrežu "Kilovat". To je označilo novu eru u borbi protiv terorizma, kojom je počela saradnja među zemljama.

* Do koje mere su u bilo kom konfliktu moguća rešenja bez spoljnog uticaja?

- Slučaj Severne Koreje govori nam da je uplitanje SAD bilo uspešno. U Iraku se 2003. govorilo o promeni režima vojnim uticajem. Sada ne vidim taj trend, postoji promena. Trend su tajne operacije i set pregovora kao način rešavanja sukoba.

* Vidite li mogućnost kompromisa oko Jerusalima?

- Ne vidim kompromis oko Jerusalima u bliskoj budućnosti. Vidim da je situacija oko Jerusalima ekstremnija, dok se život u Izraelu poboljšava. Ekonomija je bolja, demografija je bolja. Odnosi sa SAD su odlični, ali odnosi u samom Izraelu su napeti, naša vlada ne radi sve što treba da se to prevaziđe, što je šteta.

* Kako se osećate u vezi s izveštajima o porastu antisemitizma u Evropi, SAD?

- Postoji velika promena u SAD, gde se nedavno dogodilo ubistvo u sinagogi, imamo slučajeve antisemitizma u Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj. Ali u Izraelu imamo i pet elemenata nacionalne bezbednosti - vojsku, spoljne poslove, ekonomiju, društvo i, jedinstveno i važno za nas - zajedništvo između Izraela i jevrejskih zajednica u svetu. Mi kao država Izrael pomažemo jevrejskim zajednicama u svetu da se mentalno bore protiv antisemitizma i kao nacija se osećamo čvrsto. Rabin u Beogradu mi je rekao da je Srbija zemlja bez antisemitizma.

 

 

politika.rs

„Снажни" (само) док уступамо

Часлав Д. Копривица

4-6 minutes

---

Српске власти су месецима поручивале: „Са Србијом се сада другачије разговара", „Србија је много снажнија", „На Западу су спремни да саслушају мишљење Србије". Ако је заиста тако, и ако „власти" косметских Албанаца ништа не раде без претходног договора са Западом, пре свега с Американцима – што, исправно, понављају наше власти, како то да су ови недавно фактички забранили трговину између Косова и Метохије и остатка на Западу „уважене" Србије? Притом је јасно – и у Приштини и у престоницама Запада – да ова мера није толико уперена против економских интереса Србије, колико доводи у питање сам опстанак косметских Срба у свом завичају. Дакле, Албанци и Запад су нас, у већ традиционално уцењивачком маниру, довели у ситуацију да бирамо између опстанка Срба на КиМ и (какве-такве) легитимне одбране српских државних интереса на КиМ.

Они који су током недавног понижења столећа Србије у Паризу, „пред 20–25 сведока", како нам рече председник, рекли како су „Срби велики народ", спремни су да, не трепнувши, државу тог народа убрзо поново доведу у болно понижавајућу позицију. Очигледно је, дакле, да не стојимо ни близу тако добро као што су то наше власти доскора процењивале – „доскора", јер им је ваљда сада јасно да је Запад према нама суштински и даље подједнако бескрупулозан и агресиван као 1999. и 2008. Наше скорашње дипломатске успехе у борби за КиМ, неспорне и вредне похвале, западњачки отимачи Космета схватили су као своје мале поразе и зато су решили да нам се одмах освете – не директно, већ преко својих пријатеља на терену: нарко-дилера и трговаца људским (српским) органима, које они зову „косовске власти".

После избијања последње кризе председник је, с правом, приметио да су „косовске власти" преговоре са Србијом схватиле као праволинијски процес признавања њихове „независности", а не као праве преговоре, чији исход није унапред познат и одлучен. На страну што је председник Србије, неовлашћено и противуставно, одлучио да ти преговори треба да се окончају исходом који излази изван оквира Устава и Резолуције 1244, према којем је Косово и Метохија целовит и недељив део Србије, због чега не долази у обзир никакво ново повлачење граница у облику такозваног разграничења (Србије са самом собом), којим би се лавовски део српске покрајине бесповратно даровао великој Албанији. А сада је постало и јасно – тачније, макар сада, јер, за разлику од високих српских чиновника, има нас којима је то све време било очигледно – да не само „косовске власти", него и Запад, сматрају да бриселски „преговори" морају да се заврше српским признањем „Косова", у границама које су солидарно одредили и потврдили српски и југословенски комунисти и НАТО бомбардери.

Правих преговора током њихове вишегодишње бриселске инсценације никада није било, а тај трагикомични игроказ, најозбиљнијих последица по Србију и косметске Србе, трајао је само док је Србија постепено одустајала од разних нивоа и манифестација своје суверености на КиМ. А када су наше власти – због 10 одсто илегалне „царине", а не, рецимо, због пет година онемогућавања Заједнице српских општина, унутар, наглашавамо, „косовског" „правног" система – решиле да због најновије дрскости ратног злочинца Рамуша само одложе наставак „преговора", суочиле су се, бруталније него раније, са правим и непромењеним ставом Запада: признајте Косово, а онда ћемо видети шта ћемо с вама. Чак се ни нечасна трампа Косово за чланство у ЕУ не ставља у изглед. Уосталом, већ има гласова на Западу да после „решења" „косовског питања" на ред долази „проблем" Српске, претпостављамо с намером да (поново) уцењена Србија дâ допринос њеном институционалном гушењу. Привид преговора повезан је с привидом наше, на „кооперативности" са Западом засноване „снаге" – у који су наше власти, у својој нарцисоидној конструкцији, нажалост поверовале, а читаво уображење било је потхрањивано нашом политиком пузећег признавања „косовске" независности.

Но, одавно је прошло крајње време да српске власти схвате у каквој међународној реалности живимо, да Запад према нама од 1999. „ни за јоту" није променио непријатељске циљеве, те да зато темељито преиспитају бриселске „преговоре" и усредсреде се на одбрану остатака од суверености Србије на КиМ, које досад још, на тадићевско-јеремићевском трагу, не стигоше да предају.
(Аутор је запослен на Факултету политичких наука, Београд)

 

novosti.rs

SKANDALOZAN AUTORSKI TEKST: Pohvala Jasenovcu kao mestu za odmor

J. Matijević

4-5 minutes

---

Zoran Hamović svoj stav o knjizi koja negira zločine u logoru smrti nazvao štamparskom greškom. Autora koji je negirao stravične zločine nazvao hladnim istraživačem, koji je posvećen činjenicama

BURA koju je u srpskoj kulturnoj i političkoj javnosti izazvao autorski tekst Zorana Hamovića, književnika, izdavača i člana predsedništva Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića, napisan povodom minulog Sajma knjiga u Zagrebu, još se ne stišava. Lavinu reakcija u medijima i na društvenim mrežama podigao je deo u kome on za sramnu i kontroverznu knjigu "Radni logor Jasenovac", gde se mučilište i stratište naziva mestom za razonodu, a za njenog a autora napisao: "Igor Vukić, publicista, politikolog, hladni istraživač, posve predan činjenicama, daje svoj doprinos drugačijem razumevanju logorske ustanove i njenog delovanja."

Pročitajte još: Zagrebački istoričar: Hrvati negiraju sramnu istoriju

Vukićevo delo, međutim, kritikovali su i istaknuti hrvatski istoričari. Reč je o jednom od najsramnijih pokušaja negacije zločina u Jasenovcu i manipulacije brojem žrtava, jer je autor zloglasni logor i jedno od najvećih stratišta Drugog svetskog rata predstavio kao zabavište, a žrtve kao posetioce kulturnih priredaba i polaznike kurseva! Osim toga, u knjizi se navodi da je Jasenovac bio mesto na kojem nije bilo ni monstruoznih ubistava, već samo "nekoliko grupnih egzekucija koje su posledica odmazde za bežanja, disciplinske prekršaje ili pokušaje pobune", a negira i postojanje dečjeg konclogora.

Pročitajte još: VODEĆI ISTRAŽIVAČ HOLOKAUSTA: Ustaše se zabavljale u Jasenovcu, objavićemo knjigu istine, svet mora da zna

- U tom tekstu želeo sam da suprotstavim dve knjige o Jasenovcu, koje su se pojavile na Sajmu knjiga u Zagrebu, i to pažljivom čitaocu mog teksta neće promaći - kaže Hamović za "Novosti". - Prva je odlična studija Ive Goldštajna "Jasenovac", a druga je njena suprotnost, knjiga Igora Vukića. Uz nju sam naveo deo iz kataloga. Prilikom štampanja mog autorskog teksta u "Vremenu" izostavljeni su navodnici, pa bi se moglo pomisliti da hvalim Vukića i njegovo delo. A, ko bi, zapravo, mogao reći bilo šta pozitivno o Jasenovcu?

Igor Vukić

Kada se govori i piše o monstruoznoj fabrici smrti - Jasenovcu, akademik Vasilije Krestić kaže da je za "finalni tekst" neophodna koncentracija i autora i izdavača.

- Štamparske greške su uvek moguće, ali kada neko piše o Jasenovcu važno je da pročita tekst pre štampanja - kaže akademik Krestić. - Poslednjih godina u Hrvatskoj su se pojavile knjige o Jasenovcu čija se sadržina graniči sa bezobrazlukom i bezočnim nipodaštavanjem jasenovačkih žrtava. Tu više nema ni nauke, ni trunke morala, niti zdravog razuma. Na delu je bežanje od istine i zločina, obmanjivanje javnosti i falsifikovanje istorije. Treba da shvatimo da imamo posla s ljudima koji su spremni da iskrivljuju i krivotvore istoriju kako bi je upodobili dnevnopolitičkim i državnim interesima.

Zoran Hamović

UGOSTILI, PA SE POKAJALI

SKANDALOZNO gostovanje Igora Vukića na HRT, u emisiji "Dobar dan Hrvatska", gde je zapravo promovisao svoju sramnu knjigu, osudila je većina hrvatskih medija. Potom se oglasilo i rukovodstvo HRT ogradivši se od tog gostovanja, održana je i hitna sednica Programskog saveta, ali je voditeljka emisije Marina Medved Pulić u pismu medijima rekla da je uredništvo HRT znalo koga je pozvalo u goste.

IMENA STRADALE DECE

NA tramvajskim i autobuskim stanicama u Novom Zagrebu, aktivisti pokreta "Antifa Zagreb" lepili su plakate sa imenima dece koja su stradala u logoru Jasenovac. Iz ovog pokreta poručuju da negiranje ustaških zločina "neće proći". U Jasenovcu život je izgubilo 20.101 dete mlađe od 14 godina. Aktiviste je na akciju podstaklo sve češće promovisanje knjiga koje negiraju užase iz koncentracionog logora Jasenovac.

 

Gas za Srbiju „ako šuruju SAD i Bugarska“

dw.com

Gas za Srbiju „ako šuruju SAD i Bugarska" | DW | 07.12.2018

Deutsche Welle (www.dw.com)

5-6 minutes

---

Umesto Južnog toka i njegova četiri kraka tu je Turski tok sa dva kraka od kojih samo jedan može dalje na Balkan. Srbija se nada da će gas od kraja 2019. godine ući negde kod Dimitrovgrada. Da li je to račun bez krčmara?

Južni tok je umro – bila je vest koja je trebalo da stavi čep na cev ruskog gasovoda kroz Srbiju. Nekoliko godina kasnije ideja oživljava, ali nije to onaj stari gasovod, menja ime i trasu, ali bi trebalo da ima istu namenu.

Ipak, da li je rano za otvaranje šampanjca?

Rusima još nije jasno kuda će poslati gas za Balkan i da li im se to isplati. Bugari čekaju amin Amerikanaca, Turci slave, Srbija je već uglavila gasovod u budžet, a SAD ovog puta, čini se, neće podmenuti nogu. Međutim, da li Srbija skače pred rudu? Ima li vremena i resursa da se prikači na taj voz? I koliko će koštati karta?

Ulaz kod Dimitrovgrada?

Otkako je Gazprom krajem prošlog meseca najavio da planira gasovod kroz Srbiju, kao da nema mesta pitanju da li je to moguće i bojazni da se i ovaj projekt ne ugasi. Otkud tolika sigurnost?

Ukrajini sledeće godine ističe aktuelni tranzitni ugovor sa Moskvom i pred pretnjom je da ostane bez gasa ili da bar protok bude značajno manji. Upravo za 2019. planiran je početak radaTurskog toga. Najavljeno je da će se početi tamo gde se stalo pre četiri godine – na osnovama Južnog.

Međutim, kako podseća Andrej Gurkov u svojoj analizi za Dojče vele, od četiri isprava planirana kraja izgrađena su samo dva kroz Crno more od kojih jedan kapaciteta 15,75 milijardi kubika ima definitivnog kupca – turski državni koncern Botas koji će tim gasom snabdevati evropski deo zemlje. Mnogo godina je taj region opskrbljivan dugim putem preko Ukrajine, Moldavije, Rumunije i Bugarske, a sada će ganc nove cevi dovoditi gas direktno od proizvođača. „Bez rizika i taksi za tranzit", piše Gurkov.

„Verujem da se ide na to da se nešto i ostavi Ukrajini, bar neki dinar, iako je cilj da se i ruta Severnog i Turskog toka premeste sa tog tržista, da ga zaobiđu, mora se naći neko rešenje", kaže nam predsednik Udruženja za gas Vojislav Vuletić.

Vuletić kaže da sama ruta kraka gasovoda na Balkanu nije presudna, već stav Bugarske da dozvoli da Turski tok ide preko njene teritorije ka Srbiji. SAD i Bugarska su zajedno minirale Južni tok, dodaje on, ali ne veruje da će i Turski tok biti sabotiran.

 

„Ruta Južnog toka trebalo je da uđe na teritoriju Srbije od Zaječara, sa vrha planine Balkan, jer je ta trasa odgovarala s obzirom na tadašnji plan projekta. Sada, kada gas dolazi odozdo, trebalo bi da prati rutu to jest ulaz kod Dimitrovgrada", kaže Vuletić.

Nejasna Bajatovićeva računica

Južnom toku se zameralo što nije bio u skladu sa pravilima evropskog energetskog tržišta, a imao je i uticajne protivnike, pre svega u SAD. Posao je propao, cevi su ostavljene da trunu, a ruski predsednik je sklopio pakt sa Redžepom Erdoganom. Danas zemlje koje žele da koriste plavi energent koji dolazi novim putem moraju same da se snađu. Od toga da prilagode zakone do pripreme priključaka.

„Gazprom je došao do granica EU, rekao: evo došli smo, vi dalje gradite kako želite i kako vam odgovara a mi ćemo pustiti gas", sažima to Vuletić.

Bugarska je počela da radi. Javno preduzeće Bulgartransgas počinje deonicu dužine od oko 500 kilometara. Projekat vredan 1,4 milijardi evra ove sedmice je odobrio je i parlament u Sofiji.

I srpski parlament je o tome raspravljao. Ministar finansija Siniša Mali, braneći budžet za narednu godinu, rekao je da je ta investicija važan projekat za energetsku nezavisnost Srbije. Menja se naziv „sistem za transport prirodnog gasa Južni tok" nazivom „magistralni gasovod granica Bugarske-granica Mađarske". Do sada je ipak sprovedena eksproprijacija tek na delu trase.

Dušan Bajatović, direktor mešovite rusko-srpske kompanije Gastrans, koja bi trebalo da gradi gasovod, rekao je da je predviđeno oko 1,8 milijardi evra za izgradnju trase gasovoda kroz Srbiju i proširenje skladišta u Banatskom Dvoru.

Predsednik srpskog Udruženja za gas Vuletić takođe se pita kako se došlo do te vrednosti investicije. „Procena je relativna, jer kaže se da će gasovod biti kapacita 15 milijardi kubnih metara, ali ne zna se koliki će biti radni pritisak gasa, a o toga zavisi veličina cevi, dimenzije i slično, što utiče na cenu."

Turski tok ima samo dva kraka od kojih jedan ostaje u evropskom delu Turske. Drugi, kapaciteta oko 15 milijardi kubika godišnje, svakako nije dovoljan da se, kako se pričalo kada se planirao Južni tok, opskrbljuju zemlje EU sve do Austrije i Italije. Ipak, Vuletić je uveren da Srbija može postati malo gasno čvorište. „Nema razloga da se ne odvede prema BiH i dalje prema Hrvatskoj, jer je tako trebalo da bude i sa Južnim tokom. Dakle, kako Amerika bude šurovala sa Bugarima, to je to", dodaje Vuletić.

Ali ako je Srbija išta naučila iz epizode „Južni tok", onda da ni pompezna najava, potpis, a ni zavarena cev nisu garnacija da će radijatori na kraju biti topli.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

 

in4s.net

Александар Дугин: Устанак у Француској – анатомија популизма и изазов Матриксу

7-8 minutes

---

Непоколебљиви: Жути прслуци

Пише: Александар Дугин

Протести у Француској, симболизовани жутим прслуком, покривају све већи дио друштва. Политички стручњаци су овај покрет већ назвали "новом револуцијом". Покрет Жути прслуци се већ толико озбиљно проширио, да је апсолутно неопходно детаљно анализирати овај феномен.

Бавимо се живописном манифестацијом савременог европског популизма. Значење популизма као феномена, који се диже из политичке структуре у друштвима насталим на Великој француској револуцији, а на основу сукоба између лијеве и десне стране, сада се радикално мијења.

Популистички покрети одбацују ову класичну политичку лијево-десну схему и не прате никакве строге идеолошке ставове, било десне, било лијеве. Ово је снага и успјех популизма: не игра се по унапријед одређеним правилима. Ипак, популизам има своју логику: уз сву његову спонтаност, сасвим је могуће пратити неку логику, па чак и почетке популистичке идеологије, која се обликује пред нашим очима.

Прије свега, упечатљива је чињеница да су популистички покрети усмјерени против политичке елите у цјелини, без разлике, било да су оне десне или лијеве. Ово је "устанак периферије друштва против њеног центра".

Амерички социолог Кристофер Лаш (1932-1994.) је у свом чувеном раду назначио облик владавине који у савременом западном друштву преовлађује као "побуна елита". На почетку 20. вијека, уобичајено је да се прати дискусија Хосе Ортеге и Гасета о "побуни маса", чији све већи утицај на политику угрожава, изгледа, западну културу – Европски логос.

Али, Кристофер Лаш је запазио нови политички тренд: елите су те које данас уништавају културу и Европски логос. Ове нове западне елите, које су досегле врхунац моћи једино својом сналажљивошћу и огромном вољом за власт, много су горе и деструктивније од маса.

Обичан човјек се и даље држи неке културне традиције; готово је немогуће наћи "чистог пролетера". Али модерне капиталистичке елите, које немају аристократизам у својим чулима, су похлепне за влашћу, положајем и комфором. Истовремено, све више и више маргиналних типова почело је да продире у "нову елиту", то су људи који нису из периферних група, али су од мањинских група – етничких, културних, религиозних (често секташких) и сексуалних – који су постали доминантни међу њима. Управо је то изопачена руља, према Кристоферу Лашу, која представља основу модерне глобалистичке елите, која уништава темеље цивилизације.

Сходно томе, популизам – укључујући и популизам Жутих прслука – се може посматрати као повод за устанак људи против елита, које су потпуно изгубиле везу са друштвом. Елите су изградиле сопствени свијет у коме владају двоструки стандарди, норме политичке коректности, либерална демагогија.

Према овим "новим елитама", људи и друштво, у својој тренутној држави, немају мјесто на овом свијету. Због тога је типичан представник "нове елите", Хилари Клинтон, која је узнемирена успјехом десничарског популистичког Трампа, отворено вријеђала обичне Американце – као 'Deplorables', што значи 'јадни'. 'Deplorables' су одабрали Трампа – не зато што су га вољели, већ је то био одговор на "глобалистичку вјештицу", Клинтон.

Макрон је представник исте врсте "нове елите". Занимљиво је да је уочи предсједничких избора, француски лист Либерасион (Libération) објавио наслов:"Faites ce que vous voulez, mais votez Macron" ("Радите шта год хоћете, али гласајте за Макрона"). Ово је очигледна парафраза Алистера Кроулија, који се у 20. вијеку прогласио за Антихриста и Звијер 666: "Чини шта ти је Воља и то нека је једини закон".

Другим ријечима, послушне гомиле би требало да гласају за Макрона, не из неких рационалних разлога, не због својих идеја и врлина, већ зато што је то императив који је задала владајућа елита. А, елите толико занемарују послушне, убијене масе и то чине отворено, да се ни не труде да их заведу бескорисним обећањима: "Гласајте за Макрона, јер то је ред и о томе се не расправља". Гласајте – и онда сте слободни. Иначе, сте јадни ('Deplorables'). И то је све.

Чувари елита на задатку; фото: геополитика.ру

У Италији је половина становништва гласала за десничарске популисте из Лиге (Lega), а друга половина – за љевичарске популисте из Покрета пет звездица (Cinque stelli), тако да су заједно ове странке успјеле да створе прву популистичку владу у европској историји.

Што се Француске тиче, иако у Француској практично нема политичких контаката између десног популизма Националног фронта и Меланшоновог лијевог популизма, они су данас уједињени у херојској побуни Жутих прслука. Жути прслуци су 'Deplorables', и десни и лијеви – али не либерално лијеви, нити либерално десни.

Десни популисти су уплашени од лудих нових политика елита, везаних за имиграцију и уништавање остатака француског идентитета. Лијеви популисти су огорчени због катастрофалне економске политике либерала, који бране само интерес великог бизниса: Макрон је штићеник Ротшилда и то показује на чијој је он страни.

Жути прслуци су се побунили против Макрона, против владајуће либералне елите. Али данас, то више није питање класичног десног или лијевог. Макрону је препуштена подршка миграцијама, заштита мањина, легализација дегенерације и такозваног 'културолошког марксизма', исправно (либералног права) у смислу економије, он чврсто брани интересе великог бизниса и европске бирократије.

Он је чисти глобалиста, који не занемарује директну декларацију о његовој припадности Слободном зидарству (његов познати знак руком, представљајући троугао), чак и уз директне сатанистичке слогане: "Радите оно што желите, гласајте за Макрона". Побуна Жутих прслука "је усмерена управо против ове комбинације либералне деснице и либералне левице".

Ако Меланшон и Марин Ле Пен не могу бити политички уједињени, будући да је једно од њих исувише лијево, а друго – исувише десно, онда ће Жути прслуци то учинити умјесто политичких лидера, који желе да воде популистички покрет.

Жути прслуци нису само против економске политике или имиграције – они су против Макрона као симбола комплетног система, против глобализма, против либералног тоталитаризма, против "постојећег стања ствари". Покрет Жути прслуци је популистичка и популарна револуција. И ријеч "људи" (populus, 'le peuple') у концепту популизма се мора схватити буквално.

Народ тражи од Макрона да поднесе оставку; фото: Independent.co.uk

Ово нису апстрактне масе или безлични пролетаријат – ово су посљедњи живећи људи који су се подигли против свјетске моћи глобалистичког потомства, побуњеници (како сматра Лаш) културе и цивилизације, као и човјека као таквог, као људи, као Бога. Данас више нема нити десног нити лијевог: само људи против елите. Жути прслуци стварају нову политичку историју, нову идеологију. Макрон није лично име, то је етикета Матрикса. Да би се остварила слобода, Макрон мора бити уништен. Тако кажу Жути прслуци и они говоре истину.

Извор: Геополитика.ру

 

Срђа Трифковић: Цртање граница на Балкану није завршено

glassrpske.com

Срђа Трифковић, доктор историјских наука: Цртање граница на Балкану није завршено

4-5 minutes

---

05.12.2018 10:51 | Вељко Зељковић

Најбоље рјешење за БиХ би било да она буде подијељена и да се процес распада Југославије не заустави вјештачки на арбитрарном нивоу мини Југославије каква је БиХ данас.

Сматра ово доктор историјских наука и публициста Срђа Трифковић, наводећи да у арбитрарно зацртаним границама нема ничег недодирљивог, а ни толико светог да се оне не би могле мијењати.

- БиХ је вештачка творевина коју на апаратима за живот одржавају поједине западне силе. И такво стање није нормално. Зато сам мишљења да свако треба да иде својим путем. Путем којим жели. Република Српска својим. Кантони са хрватском већином својим, а, наравно, и Бошњаци. То је једино решење. Јер, тамо где то није било омогућено увек су избијали конфликти и кризе - каже Трифковић у интервјуу за "Глас Српске".

ГЛАС: У БиХ постоје све напетости, нетрпељивости и сва супарништва којима је и Југославија била изложена. Да ли је овакво стање одрживо?

ТРИФКОВИЋ: Не. Али, БиХ ће наставити да се таљига на свом дугом путу у ништа све док постоје ти спољни центри моћи који желе њен опстанак. А она нема сопствене снаге за дугорочни опстанак и никада неће постати стабилно и функционално друштво.

ГЛАС: Да ли је завршена прича о цртању граница на Балкану?

ТРИФКОВИЋ: Не. Дефинитивно. Ако погледамо кроз историју, а укључујући и време Вестфалског мира, па Бечког конгреса, Версајског уговора... Тада се мислило да су договорена коначна решења и направљене неке трајне границе. Испоставило се да није тако. Ништа у свету међународних односа није трајно, а ни у челику изливено. Бићемо сведоци још многих процеса, а до њих ће доћи када буде измењен глобални однос снага у свету.

ГЛАС: Би ли такав Балкан био мирнији или би постао велико буре барута?

ТРИФКОВИЋ: Балкан је и сада велико буре барута. То је, пре свега, због тежњи да буде направљена нека велика Албанија. Он је буре барута јер је и БиХ константно политички нестабилна. Она је вештачка творевина у којој су се југословенске напетости манифестовале до "ентог" степена. Такође, и у Црној Гори имамо вештачки изазване поделе од једног режима који се поиграва идентитетом једног народа и на тај начин изазива раздор и напетости. А све се то ради у функцији опстанка тог истог режима на власти. Било би пуно боље када би дошло до прекомпоновања балканских граница, укључујући и евентуалну поделу Косова и Метохије. Кажем подела јер не верујем да се ова бивша југословенска покрајина може у целости реинтегрисати у политички систем Србије.

ГЛАС: Да ли се тензије у вези са Косовом и Метохијом, али и отварање евентуално нових жаришта у Прешевској долини и Санџаку, могу прелити и на БиХ?

ТРИФКОВИЋ: Наравно. Ради се о процесима који су дириговани из центара моћи који се налазе ван овог региона. Албанско осионо понашање је директна последица подршке које су они добили са друге стране Атлантика, од елемената крајњег чиновничког апарата америчког Стејт департмента. Они ће на све начине покушати да увуку БиХ у Северноатлантски савез. Прва на листи ће бити Македонија, а након тога ће кренути нови притисци на Србе да као наводну неминовност прихвате ове интеграције.

Додик многима смета

ГЛАС: Како гледате на пријетње које су упућене на адресу новог српског члана Предсједништва БиХ, Милорада Додика?

ТРИФКОВИЋ: Те претње треба схватити веома озбиљно, а поготово јер је председник Додик испољио државничку способност да на најбољи могући начин артикулише српске националне интересе. То многима у Сарајеву смета. Они, верујем, не би презали ни од Додикове физичке ликвидације.