politika.rs

Војска гура САД у банкрот

Жарко Ракић

5-6 minutes

---

Свет се наоружава: Најновији, годишњи извештај Института за мировна истраживања из Стокхолма (СИПРИЈ) каже да се планета убрзано наоружава. Трошење новца за војску и оружје расте и лане је достигло нови рекорд – око 1,82 хиљадe милијарди долара, што је за 2, 1 проценaт више у односу на 2017. Студија СИПРИЈ-а показује да је прошле године у свету забележен раст од 76 одсто војних трошкова у односу на 1998. годину, када је забележен рекордни ниво ових давања од окончања Хладног рата.

Највећи допринос у прављењу џиновског трошка дале су САД, Кина, Саудијска Арабија, Индија и Француска. Ових пет држава потрошиле су чак 60 одсто светског војног буџета од 1,82 билиона долара. Истраживање СИПРИЈ-а показује да су војни трошкови Русије, прошле године, смањени за 3,5 одсто – на 61,4 милијарде долара – због чега је Москва, први пут од 2006. испала из велике петорке.

На другој, страни, међутим, Сједињене Америчке Државе настављају да немилице троше доларе на војску. Лане су амерички војни издаци повећани за 4,6 процената – на невероватних 649 милијарди долара.

Занимљива је и друга студија СИПРИЈ-а, која говори о највећим светским извозницима оружја. Трговина оружјем у периоду од 2014. до 2018. повећана је за 7,8 одсто у односу на период од 2009. до 2013.

Пет највећих продаваца оружја на свету су: САД, Русија, Француска, Немачка и Кина. Ова велика петорка остваривала је чак и три четвртине укупне светске трговине оружјем. У овом друштву предњаче, наравно, САД. Према подацима СИПРИЈ-а, чак 98 држава на планети купује америчко оружје.

На листи највећих купаца наоружања десила се промена. Саудијска Арабија потиснула је на друго место Индију, која је досад била светски шампион у куповини наоружања. Бронзану медаљу за треће место међу највећим светским купцима наоружања заузима Египат.

Папрено скупо ратовање: Ова, готово статистичка прича о убрзаном наоружавању планете има и своју другу, мрачнију страну. Према анализи америчког магазина „Каунтерпанч",  ратни профитери и подмићени политичари подржавају војни комплекс и тиме гурају САД – због све већих војних трошкова који не служе повећању безбедности земље – у банкрот.

Пре­ма по­да­ци­ма СИ­ПРИЈ-а, чак 98 др­жа­ва на пла­не­ти ку­пу­је аме­рич­ко оруж­је
(Фото EPA/EFE/Dar­ren Pa­te­man)

„Бела кућа жели да убеди пореске платише да је раст државног буџетског дефицита могуће зауставити искључиво кресањем трошкова социјалне и здравствене заштите. Али необорива економска истина је да болесни, стари и сиромашни не гурају земљу у банкрот. То чини искључиво војна индустрија", гласи оптужујући закључак поменутог америчког магазина.

Пентагон троши за ратове широм планете више него свих 50 америчких савезних држава на здравство, образовање и социјалну помоћ. Према неким истраживањима, амерички ратови од 2001. коштали су државу преко 4,7 хиљада милијарди долара. То значи да је на сваки сат Америка за ратовање „искрварила" преко 32,1 милион долара.

Недавно је амерички магазин „Форберс" објавио прогнозу да ће будући ратови и војне вежбе коштати САД више од две хиљаде милијарди долара. Биће то финансијска обавеза од сто хиљада долара по сваком пореском платиши у САД.

Велики проблем у САД јесте и огромна корупција у војној индустрији. Један пример „надуваних" трошкова: „Боинг" наплаћује метални завртањ 71 долар, иако је његова реална цена тек четири цента. А површна анализа показује да се у  америчкој војсци не троше огромне суме долари само за пушке и ракете већ и за куповину кожног намештаја, порцелана, алкохола, возила за голф терене, јастоге, па чак и музичке инструменте.

„Гаспромов" поглед на Кину: На недавном светском самиту у Пекингу,  Владимир Путин наговестио је могућност да Москва позитивно одговори на молбу Кине да Русија значајно повећа испоруке гаса овој држави. Речи руског председника конкретније је поткрепио шеф руског енергетског концерна „Гаспром" Андреј Милер. Он је новинарима потврдио да постоји конкретан план да Русија до 2035. постане главни снабдевач Кине гасом.

Према садашњем стању ствари, Русија ће преко гасовода „Снага Сибира" испоручити Кини, у наредних 30 година, више од хиљаду милијарди кубних метара гаса. Милер је објаснио да Русија има довољно гаса да испуни сваку кинеску жељу.

И док се Русија, у испоруци енергената, све снажније окреће источним тржиштима, у Европи је и даље неизвесна судбина пројекта „Северни ток 2". Гасовод између Русије и Немачке убрзано се гради, али отпор изградњи гасовода дугачког више од 1.200 километара на попушта. Тренутно је највећи проблем Данска, која није одговорила на три молбе да допусти постављање цеви за транспорт гаса на дно Балтичког мора у делу где она има признати економски интерес. А и амерички амбасадор у Немачкој Ричард Гренел већ отворено прети свима који имају везе са „Северним током 2" да ће бити на удару санкција САД.

С друге стране, из Москве стиже рачуница да ће завршетак овог гасовода донети уштеду грађанима ЕУ од око осам милијарди евра годишње. Сладак колач свакако који би, међутим, Американци могли озбиљно да загорчају.

 

politika.rs

Ко прекраја историју

Мирослав Лазански

5-6 minutes

---

Гледао сам ових празничних дана мало телевизије драгих нам суседа. Па тако, на ХРТ 4 набасах на емисију која се бави ревизијом историје на просторима бивше СФРЈ. Гост је био уважени загребачки професор, историчар др Хрвоје Класић. Повод је била наводна идеја неких кругова да се у Београду подигне споменик Слободану Милошевићу. Иако мислим да би се тај споменик, пре свега, требао подићи у Загребу.

Иако се уважени професор Класић својски трудио да остави бар привид објективности, иако је мало, онако овлаш, опалио и по својима, ипак је закључак био да су за све несреће, трагедије и ратове на просторима бивше СФРЈ криви Срби и Србија. Тако рече професор Класић „да је Србија водила четири рата и све их изгубила". Невероватно, па рат у Словенији није водила Србија, већ ЈНА, у којој су тада били и Хрвати и као официри и као подофицири и војници. Рат у Хрватској није водила Србија, већ Срби, грађани Хрватске, који су се побунили јер им је нова власт у Хрватској сервирала иконографију НДХ 1941–1945. Зар није Стипе Месић у ретком наступу искрености рекао „како је ХДЗ својом погрешном политиком 1990–1991. године антагонизирао Србе у Хрватској против нове власти". Рекао је, само што то нико у Хрватској не сме да понови. Рат у БиХ Срби нису изгубили, добили су 49 одсто територије целокупне БиХ. Рат на Косову смо политички изгубили, али наша војска изашла је с Косова непоражена. Правно гледано, када сте поражени, онда сте разоружани и идете у заробљеништво. Наша војска напустила је Косово с целокупним наоружањем, у потпуном војничком реду и поретку. Наравно, то није победа, али није ни војнички пораз.

Елем, уважени професор Класић дотакао се и ратних злочина, па је тако споменуо „да се на Овчари догодио ратни злочин као и у Јасеновцу". Не знам шта је требало уваженом професору да те злочине стави у било коју корелацију. Јесте да је злочин увек злочин, али поредити Јасеновац и Овчару јесте бестидно омаловажавање жртава Јасеновца, по начину убијања најмонструозније фабрике смрти на тлу Европе откада се памти историја. Разочарао ме је професор Хрвоје Класић и ставом о ревизији историје. По њему је у Србији извршена службена ревизија четништва због судске одлуке око Драже Михаиловића. Уважени професор, наравно, није правник, али да се мало удубио у судску одлуку увидео би да се одлука суда није односила на природу четничког покрета, већ на судски поступак током суђења Дражи Михајловићу. Додуше, неки би рекли – није шија него врат...

Шта ћемо с Блајбургом и службеним покровитељством хрватске државе на тој манифестацији? Ко је у Блајбургу страдао? Усташко-домобранска војска која се није предала 9. маја 1945, када је Немачка капитулирала. Од тог момента, та војна формација није уживала никакву заштиту сходно Женевској конвенцији. Од тог момента, сви који су наставили да пружају отпор и нису се предали 9. маја 1945. били су по међународном праву одметници. И четници и усташе. Све припаднике Вермахта који су наставили отпор после 9. маја 1945. Американци и Британци су стрељали. Зато су Британци и вратили део припадника војске НДХ, који су прво стигли до њих, партизанима. Јесте наставили отпор и после 9. маја 1945? Јесте. Е онда натраг одакле сте дошли. Или је Черчил, заправо, био комуниста, па су Британци зато тако поступили?

Истина, имао је професор Класић у неким својим ставовима сасвим солидну подршку и од двојице београдских историчара, професорке Дубравке Стојановић и професора Миливоја Бешлина.

Све у свему, по њима за све је био крив Слободан Милошевић. То што Милошевић није био у политичком животу ни 1941, када је Вермахт дочекан цвећем у Загребу, ни 1971, када је „маспок" у Хрватској кренуо као генерална проба за оно што ће се догодити 1991. године, ма све то није важно. Јер, уважени историчари били су тада још деца. И нису читали, рецимо ВуС. Не браним Милошевића, уосталом, колега Милан Мишић и ја смо једини новинари који смо у време Милошевића својевољно отишли из „Политике", али приписивати Милошевићу, па онда Србима и Србији „заслуге" за све несреће на бившим југопросторима није ни поштено, ни историјски тачно. Без обзира на докторске титуле.

Политичке опсесије имају своје место на Балкану. Односно, пребацих се на гледање ХРТ 1, пренос седнице сабора у Загребу. Када тамо, усред сабора напади на председника Србије Александра Вучића. Најтежим оптужбама и речима. Хрвати изгледа имају комплекс Вучића, они напросто имају опсесију Вучића. Наиме, и за све њихове садашње проблеме, он им је крив. И, наравно, Србија. Никада у Парламенту Србије нити један председник Хрватске није нападан тако како је нападан председник Србије ових дана у сабору Хрватске. И нико да се запита – Како мислите, господо, да градите добросуседске односе, будућност две суседне државе с таквом реториком? Где је ту пристојност барем према функцији председника стране државе, где су ту европски манири?

 

in4s.net

Форин офис: Прогон Хришћана у свијету достигао геноцидан опсег

4-5 minutes

---

Сиријски патријарх Антиохијске цркве Игњатије Афрем II служи литургију у разрушеном Храму Пресвете Богородице у сиријском граду Дејр Езору. Фото: АФП

Хришћани су најпрогоњенија религијска група која се суочава са скоро геноцидним нивоом злостављања у неким дјеловима свијета, наводи се у Извјештају који је наручило британско Министарство спољних послова, преноси РТ.

У Извјештају који је сачинио трурски бискуп и англикански мисионар Филип Маунтстивен истиче се да сваки трећи Хришћанин широм свијета трпи неку врсту угњетавања.

„Хришћани су најчешће таргетирана група.

 

Докази указују да је антихришћански прогон географски најраширенији, а начини њиховог прогањања и злостављања све су суровији. У неким регијама, ниво и начин  прогона примакли су се међународној дефиницији гецонида", наводи бускуп.

Ко је без гријеха, нека први баци камен

Британски министар спољних послова Џереми Хант, који је наручио Извјештај прошле године, признао је да је „политичка коректност" допринијела злостављању Хришћана, те критиковао владе широм свијета што су „држале очи затворе" по том питању. Иако је лако осудио државе – бивше колоније Британије, своју државу није критиковао. Са висине безгрешног судије, Хант је бацио камен на кривца, не сјетивши се себе.

Додуше, он је запазио да је „политичка коректност" британске дипломатије допринијела данашњој ситуацији.

„Оно што смо заборавили у тој атмосфери политичке коректности јесте да су Хришћани прогоњени и да представљају једне од најсиромашнијих људи на свијету", казао је Хант.

Хришћани у Ираку

Према извјештају бискупа од Трура, број Хришћана на Блиском истоку и Сјеверној Африци пао је са 20 одсто колико их је било почетком прошлог вијека, на само 4 одсто данас.

Једино што Хант није учинио јесте да подвуче колика је улога Велике Британије у свему томе. Извјештај се наиме, односио на прогоне на Блиском истоку, Африци, Азији и Латинској Америци. Нема извјештаја за Европу, јер би се тада морало говори о Космету.

У извјештају, примјећује РТ, се не помиње ријеч „инвазија" коју су починиле Велика Британија и САД, када су извеле инвазију на Ирак 2003. године, а која је дала простора незаустављивом насиљу, укључујући успон Исламске
Државе у Ираку и Сирији.

„Извјештај не наводи да је број Хришћана у Ираку пао са 1,5 милиона прије 2003. на 120000, а у Сирији са 1,7 милиона на испод 450000", напомиње се у тексту РТ-ја.

Они су још једном прозвали чувену „политичку коректност" Запада, те шта она заиста представља западним државама.

„Са британским и НАТО савезницима, који су фаворизовали 'режимске промјене' у Дамаску за Запад је политички некоректно истаћи да су сиријски Хришћани сигурни на територијама које контролише сиријска влада, а прогоњени у оним дјеловима државе које контролошу 'модерни побуњеници' подржани Западом, као што је „Исламска  војска" и „Освајачки фронт".

А британске „затворене очи"

Мартовски погром

Шта би тек било да су у Извјештај укључили и Косово и Метохију, и оно што се десило и дешава Србима – Хришћанима, од паљења и рушења цркви и манастира до прекопавања њихових гробаља, и свих видова насиља.

Шта би било да су се и бискуп и министар сјетили да је њихова Британија не само активно помагала терористичку ОВК у борбама против Југословенске армије, и прогон Хришћана, већ и данас ћутке и са одобравањем гледа на злочине.

Ханта, ако је случајно заборавио, можда треба подсјетити, да су њихови војници и након 1999. пуних 20 година имали прилику да нешто учине и заштите хришћанско становништво и монаштво на Космету, али су одлучили да стоје на страну гледајући погром, мучења и уништења.

Прочитајте још:

 

in4s.net

Линта: Лаж је да су Срби агресори, а Хрвати и Бошњаци ослободиоци и жртве

2-3 minutes

---

Миодраг Линта

Предсједник Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта поручује да је крајње вријеме да српско Тужилаштво процесуира бројне ратне злочине над Србима, у супротном оправдава врхунску лаж Загреба и Сарајева да су Срби били агресори, а Хрвати и Бошњаци ослободиоци и жртве.

Линта пита Тужилаштво Србије за процесуирање ратних злочина када ће бити подигнуте оптужнице против наредбодаваца, организатора и починилаца бруталних злочина над српским цивилима и ратним заробљеницима у „Бљеску" и осталим злочиначким акцијама хрватске војске и полиције на подручју западне Славоније.

Он је, поводом 24 године од хрватске акције „Бљесак", нагласио да је јасно да надлежни органи Хрватске неће привести правди одговорне за ратне злочине над Србима, јер их сматрају ослободиоцима и херојима, саопштено је из Савеза Срба из региона.

Линта је указао да је „Бљесак" један у низу доказа да је циљ режима Фрање Туђмана био стварање етнички чисте хрватске државе, напомињући да не треба заборавити да су тој акцији претходиле акције „Откос", „Оркан" и „Папук" још у јесен 1991. године када је са подручје западне Славоније протјерана већина Срба.

„И у тим акцијама су убијани српски цивили и ратни заробљеници и систематски су пљачкане и миниране куће и остала имовина у више од 200 села у којима су Срби били у апсолутној већини„, подсјетио је Линта.

На данашњи дан 1995. године, за само 36 часова, хрватске војне, паравојне и полицијске снаге, под руководством Фрање Туђмана, протјерале су око 15 000 Срба, а тада су убијена или нестала 283 лица.

У вријеме напада подручје западне Славоније било је у саставу Републике Српске Крајине и под заштитом снага УН.

Генерале хрватске војске Анту Готовину и Младена Маркача хашки суд је прво прогласио кривим за учествовање у удруженом злочиначком подухвату, чији је циљ био да током и након операција „Олуја" и „Бљесак" присилно и трајно уклони српско становништво из Крајине, да би другостепеном пресудом били ослобођени сваке одговорности за почињене злочине.

 

U plićaku „duboke države“

kossev.info

U plićaku „duboke države" - KoSSev

Izvor  KoSSev

-

27. aprila 2019. 09:50

---

Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo", Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju,

Sve češće u medijima na Balkanu čitamo o hapšenjima narkodilera i zaplenama velikih količina droge. Balkanski „preduzimači" u ovim poslovima su osvojili prostore čitave Evrope, gospodare švercerskim kanalima od Južne Amerike do juga Afrike…preko Češke, Španije, Francuske, Švajcarske, u arapskim zemljama… Ruka balkanskog kriminala prisutna je decenijama na gotovo svim meridijanima. Tone kokaina su zaplenjene u vodama blizu južnoameričke obale. Na lokalu se koriste svi resursi (nedavno u Crnoj Gori otkriven je čak i vojni brod) za šverc narkotika, jednog od najunosnijih ilegalnih poslova koji ide utabanim stazama krijumčara duvana, belog roblja, sive trgovine… Veliki novac prati ove nezakonite delatnosti i to bogatstvo sigurno utiče i na političke tokove u zemljama našeg podneblja. Naizgled čvrste granice, glomazne administracije krcate činovničkim aparatima, brojne policije i bezbednosni sistemi u regionu nisu dovoljna prepreka kriminalu. Analitičari sve češće govore o „balkanskoj kriminalnoj uniji" ili „balkanskoj konfederaciji organizovanog kriminala" kao presudnom faktoru regionalne nestabilnosti.

Veliko bogatstvo se na ovom području koncentriše van regularnih finansijskih tokova i to u dobroj meri određuje društveni život i regionalne odnose. Karakteristično za sve zemlje regiona, uz određene specifičnosti, da iz dana u dan ulaze u sve veći haos.

Prvi znači da kriminal „uzima mehanizme upravljanja" u svoje ruke su nesigurnost, siromašenje i besperspektivnost. Uspavano pravosuđe, neefikasna policija, oslabljeni prosvetni i zdravstveni sistemi su posledica kriminalizacije društva. Krvavi asfalt – sačekuše i obračuni kriminalnih gangova su bolni dokazi nemoći državnih aparata u borbi protiv mafije. Neefikasni državni aparati, uništeni neselektivnim zapošljavanjem partijskih kadrova, visokim stepenom korupcije, preslikani su u svim delovima regiona.

Sve se svodi na simulaciju države. Donose se zakoni – koji se ne sprovode. Sklapaju se ugovori – koji se ne poštuju. Polažu se temeljci za nove fabrike – koje se nikada ne sagrade. Državne ekonomije su usmerene na rasprodaje nacionalnog blaga – zbog provizije. Predizborne kampanje diktiraju ciiljeve nacionalnih politika. Izborne kampanje nikada ne prestaju. Na javnoj sceni zapažen prostor dobijaju piromani koji etničke napetosti dovode do ivice sukoba. Kreira se paralelna javnost koja se prikazuje kao „istorija koju živimo" u atmosferi lažnog patriotizma. I sve to u nameri da se građanima ogadi život u otadžbini. To je previsoka cena kriminalizaciji ovdašnjih društava. Kriminal je smrtonosna pretnja regionalnoj bezbednosti jer podstiče etničke animozitete i „ulaže" u nestabilnost regiona. Logika podzemlja je – neka se osiromašeni narod zamajava nacionalnom mržnjom, a mi ćemo da otimamo.

Još od kada je Tito u svom kabinetu pronašao prislušne „bubice", teorije zavere su zauzele ozbiljno mesto u balkanskim raspravama. Verovatno će i ovaj tekst mnogima ličiti na teoriju zavere. Ali, decenijama je forsirano mišljenje da „OZNA sve dozna" i da je „UDBA  naša sudba" i da tajne službe, masoni, iluminati i ko zna ko još kontrolišu sudbine, da su ti „gospodari života i smrti" nosioci sveukupne moći… Mali narodi – velike paranoje.

Krvavi raspad Jugoslavije je pokazao da su te „firme" u „čijim su rukama bile sudbine ljudi" zapravo samo produkt bolesne iluzije i maligne propagande. Negde do početka ratova bezbednosni sektor je kontrolisao podzemlje. Kasnije su se, možda, uloge izmenile.

Posleratni tranzicioni period je stvorio kartele političkih i finansijskih interesa. Oni se u svetu nazivaju „dubokom državom", iako taj termin nikada nije zasnovan na dokazima, već samo na pretpostavkama. Teoretičari je definišu kao „spregu najuticajnijih predstavnika političkog, vojnog, obaveštajnog sektora i glavnih mejnstrim medija".

Aforističari kažu: „duboka država je najveća nevladina organizacija" u svakoj zemlji. „Duboka država", najveći protivnik nacionalnog suvereniteta, obesmišljava izbornu demokratiju i dovodi je do apsurda, nastoji da utiče na donošenje državnih odluka s ciljem da zaštiti stečeni položaj i parcijalne interese. To je ona prikrivena moć u državnom aparatu koja odlučuje o budućnosti – uvek mimo volje naroda. Presudno utiče na sudstvo i finansijska kretanja. Takozvana „duboka država" se nalazi samo tamo gde ima mnogo novca. Ne zanimaju je ni prava, ni slobode, ni demokratija. Zakulisni rad, tajnovitost, ucene, korupcija, nasilje, zloupotreba legalnih institucija – to su metode delovanja „duboke države".

Sudeći po ovim definicijama u regionu postoje paralelni sistemi koje možemo nazivati „dubokim državama". Oni zapravo jedino i funkcionišu u lavirintima posrnulih demokratija.

Ako uporedimo nekadašnju Tursku (iz koje je ponikao termin „duboka država") ili SAD, gde se dugo i uporno dokazuje postojanje tog paralelnog sistema, sa našim podnebljem, onda na Balkanu živi svojevrsna „unija dubokih država" koje nisu ideološke, već interesne organizacije u ekspanziji.

U Turskoj i SAD „duboka država" je sprega nosilaca nacionalne moći sa ciljem da se sačuvaju resursi, proširi uticaj zemlje, osvoje novi potencijalni izvori nacionalnog bogatstva. Kod nas su se izgubili i nacionalni i državni interesi.

Kako drugačije objasniti izostajanje reakcije država na ugroženost vitalnih interesa? Region se prazni. Neverovatnu, neprirodnu migraciju svojih građana na Zapad ovdašnje vlade nastoje da rešavaju tribinama i okruglim stolovima, deklaracijama i akcionim planovima protiv bele kuge.

Kako objasniti besmisao podsticanja stranih ulaganja, ako vlasti stranom investitoru plaćaju od tri do deset hiljada evra za otvaranje jednog radnog mesta, a zaposlen na tom mestu će morati da radi za 200 evra? Da li se razvojna ekonomija može bazirati na otvaranje pogona za „seckanje" kablova, kad taj posao svuda u svetu obavlja porodična manufaktura? Kako je, recimo, moguće da region koji stremi Evropskoj uniji i danas protivgradnu odbranu bazira na skupim, zastarelim i potpuno neefikasnim raketnim sistemima, suprotno EU standardima? A to je važan uslov stabilne poljoprivrede. Da li je, baš, ta „duboka država" odlučila da su nakupci važniji od poljoprivrednika, da su zarade na mini-hidrocentralama cena za uništenje prirode? Zašto su „ljudi za kombinacije" (a to je postala ugledna profesija) važniji od inženjera, profesora i naučnika? Ili se namerno dopušta da se nauka guši pod smećem kupljenih diploma? Koliko će vremena da prođe dok (i ako) shvatimo da su kupljene diplome štetne kao osiromašeni uranijum i da su kancer koji guši budućnost i racionalni i prirodni razvoj.

Gde se izgubio državni i nacionalni interes? U magli spinova i medijskih prevara? Ili je žrtva burazerskih i kumovskih interesa? To što kolokvijalno nazivamo „dubokom državom" metastazira, regeneriše se, instrumentalizuje političke sisteme, svuda instalira svoje ljude koji jedini interes vide u bogaćenju pljačkom naroda. Ili je „duboka država" samo sumnja? Mnogi smatraju da je optuživanje imaginarne „duboke države" samo alibi za secikese u korumpiranim delovima činovničkog aparata, koji su često sukobljeni oko podele plena. Svejedno je kako ih nazivamo, ali njihov poguban efekat se vidi. Ti misteriozni neformalni centri moći se ne libe da koriste takozvano obaveštajno podzemlje, kriminalne bande ili militantne navijačke grupe, kako bi podigli temperaturu u društvu ili podstakle etničke netrpeljivosti.

Javnost je najveći neprijatelj neformalnih centara moći. Zbog toga su u neprestanom ratu sa istinom i temelj njihove strategije je izazivanje trajnog haosa. Ti centri moći, kao sive eminencije nominalnih vlasti, na ovim našim prostorima su čitava društva uvukli u poseban vid zarobljeništva i svi se, iako nekad ne želimo da vidimo, davimo u „plićaku dubokih država".

 

М. Булатовић: Три ствари око којих сe Срби слажу

standard.rs

М. Булатовић: Три ствари око којих сe Срби слажу - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

петак 26. април 2019. 12:13

Однос према Косову, љубав према Русији и тежња ка саборности – три су несумњиве политичке константе међу Србима

Кроз историју је доказано, а и садашње вријеме то потврђује, да има веома мало ствари око којих се Срби листом слажу. Као слободољубив и тражењу правде склон народ, Срби најчешћу мету незадовољства налазе у свом непосредном окружењу. Ипак, изњедриле су се три несумњиве политичке константе међу Србима.

Прва је однос према Косову и Метохији. Ниједна политичка понуда која би садржавала потпуно и безусловно одрицање од ове јужне српске покрајине не би могла рачунати на прођу на политичком тржишту Србије.

Захваљујући депешама Викиликса сазнали смо да и оне гарнитуре политичара Србије, којима у стварности није било баш нимало стало до очувања државе којој су били на челу, нису смјеле кренути путем отворене издаје. Умјесто тога, тражиле су да се створе такве „нове реалности", које ће показати да је та „ствар" одавно изгубљена.

Стање на Космету веома је сложено и неповољно за Републику Србију. Међународни притисак је јак и не мијења смјер свог дјеловања. У правилним циклусима (када процијене да им је то од користи на унутрашњем плану) наши „западни пријатељи" додају нове услове и појачавају притиске.

Да би све било још неповољније, са албанске стране нема саговорника за било коју нормалну тему, а камоли за суштински дијалог који би уважио права и Срба и Албанаца. Толико потребан споразум Срба и Албанаца, без којег нема мира и стабилности на Балкану, није ни на видику. С друге стране, политички дијалог унутар Србије о начину рјешавања косметског проблема, није одмакао од почетне, емотивне и политичко-интересџијске фазе.

Тај дијалог није рационалан, оптерећен је митовима и предрасудама, а ослобођен познавања реалних чињеница. Но, руку на срце, он другачији и не може бити. Митови и легенде можда не носе суву истину у себи, али имају снагу да покрећу људе, а то је већ фактор реалне политике.

Обичан свијет није дужан да сагледава све углове косметскога рашомона, али његови политички лидери јесу обавезни да то раде. Стрпљиво, сложно и посвећено, уколико желе да остану на политичкој сцени. Јер, колективни однос Срба према Косову и Метохији је политичка константа са јасним смјером и великом тежином.

Друга вриједност коју Срби доживљавају као сталну јесте љубав према Русији. Током историје су се мијењале околности и форме, али суштина осећаја да су у питању два братска народа, спојена низом судбинских веза, остајала је непромијењена. Стога је илузорно очекивати да би било која влада, посвећена интересима своје државе, под било каквим притиском или уцјеном могла увести неке казне Русији, или се прикључити међународној хајци која се против ње годинама неосновано води.

Трећа константа би се, условно, могла назвати – тежња ка саборности. Она је доказана приликом распада СФР Југославије, када је Србија као матична држава помагала, бранила и чувала дијелове свог народа који су били заточени у њима страним и мрским новим државама. Тадашња власт Србије није од опозиције трпјела критике што помаже Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини, већ што им не помаже више и дјелотворније. То се касније настављало кроз специјалне везе и сарадњу са Републиком Српском.

Тренутни односи Србије са Црном Гором, оном официјелном, која има задатак да буде „камен у ципели Србије", не потврђују ову тезу. Али је у суштини ни не оспоравају. Руси и Срби су и даље најприсутнији туристички гости, а ту су јер их ништа не угрожава или потцјењује. Она већинска, права Црна Гора, остала је досљедна својој традицији по којој су Срби и Руси у Црној Гори своји међу својима.

Истина, остане горак укус када се присјетимо финалних утакмица у кошаркашкој АБА лиги. Шест Афроамерикнаца у дресу Будућности надметало се против четири Афроамериканца у дресу Црвене звезде, а острашћени Срби и Црногорци на трибинама и у чопору који им је обезбјеђивао бројчану превагу, међусобно су се пљували и вријеђали. Пред таквим је бесмислом свако објашњење сувишно.

Двојица српских политичара, Милорад Додик и посебно Александар Вучић, препознали су ове политичке константе и своје дјеловање ускладили са њима. Стога и уживају популарност и повјерење код највећег броја својих држављана. Александар Вучић, предсједник Републике Србије, на хвале вриједан начин се бори за интересе своје државе и савлађује све бројније препреке на том путу.

Подршка грађана таквој политици је несумњива. Неупоредиво је више оних који подржавају, од оних који се противе његовој политици. Али, није све ни у масовности и броју окупљених грађана. Овдје се ради и о одговорности. Што већа подршка, то већа одговорност. Како за власт тако и за опозицију. И то је константа, али више не само српске већ политике уопште.

Извор Спутњик, 25. април 2019.

 

НЕБОЈША КАТИЋ : Шатро демократија

standard.rs

Шатро демократија - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes

---

НЕБОЈША КАТИЋ

четвртак 25. април 2019. 11:13

 Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима

Ако је тачно, како је то Черчил рекао, да је демократски систем најмање лош од свих испробаних система, зашто се то у Србији не види? Зашто је у Србији немогуће водити озбиљну дебату о било којој великој политичкој, економској или социјалној теми? Зашто је нација изложена бесомучној тортури најпримитивнијих медија у модерној историји? Зашто се на политичкој сцени смењују све бахатије власти које никоме не полажу рачуне, нити подлежу демократској контроли? Или провокативније – како је могуће да је демократска Србија велика регресија у односу на ону недемократску, из социјалистичког времена?

Један одговор могао би бити да су све претходне оцене нетачне и малициозне, као и да су производ тоталитарног погледа на свет. Демократија цвета, скупштина је храм мудрости, одговорности и политичке културе, а Србија управо доживљава економски и културни процват невиђен још од доласка Словена на Балкан.

Друго објашњење могло би бити да демократија у Србији тек узима залет. Ово што је на сцени је само рана фаза демократије којој је потребно време да еволуира и већ за 30, 50, најкасније 100 година, Србија ће постати функционална демократија.

У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ?
Овако благо карикирана објашњења могу бити охрабрујућа, али су у нескладу са досадашњим искуством. Србија је у лошем стању, демократија не еволуира нити стоји у месту – она иде уназад. (Мала је утеха да ни развијеним европским демократијама не цветају руже, али то је нека друга тема.) Српско демократско посртање само је део ширег феномена који се може видети у готово свим источноевропским друштвима. У чему је проблем са транзиционим демократијама?

За функционалну демократију је потребно да се процес друштвене и економске модернизације заврши, да се систем консолидује, да се образовни ниво нације подигне, и да се приходи већине грађана стабилизују на нивоу који је изнад пуког преживљавања.

Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Темељи функционалне демократије се могу поставити једино на тлу солидног економског успона који развоју демократије мора претходити. Процесом модернизације настају друштвене структуре које ће обликовати и усмеравати демократски развој.

 

Гардисти Војске Србије у шпалиру дочекују посланике поводом прве седнице редовног пролећног заседања Народне скупштине Републике Србије, Београд, 6. март 2018. (фото: Бета/Емил Вас)

Функционална демократија никада није спонтана, она је контролисана, има задате оквире и ограничења. Организоване друштвене групе и елите (предузетници, синдикати, удружени пољопривредници, академска елита, војска, медији, итд.) контролишу систем и контролишу се међусобно. У таквом амбијенту формирају се политичке партије јасног профила, вредности, циљева и етике. То нису структуре које настају преко ноћи.

Транзиционе државе су у политичке промене ушле на исти начин као и у економске – вишепартијском шок терапијом, срљајући у сретну будућност на крилима милозвучних либералних фраза. Недовољно развијене, оне нису у могућности да брзо изграде друштвену структуру која је потребна да би демократија могла да функционише.

ЛОГИКА СОЦИЈАЛНИХ ПРОЦЕСА
У транзиционим државама политика је пре свега бизнис, најбржи и најмање ризичан пут ка богаћењу. То је једина активност у којој неуки, неспособни и неморални могу постати богати и важни. На политичкој сцени се зато појављује велики број партија и лидера без јасног програма и без икаквих идеолошких уверења. Партије се непрекидно стварају, цепају и нестају јер немају ни чврсто друштвено упориште нити стабилну гласачку базу.

У Србији, на пример, свака партија има неограничен коалициони потенцијал, јер за формирање политичких савеза нема идеолошких препрека. Колач који се дели је ефикасно везивно ткиво сваке коалиције. Није никав проблем да левица буде у коалицији са десницом, националисти са мондијалистима, марсовци са јупитеријанцима. Колоквијални израз „шатро" најбоље описује домаћу политичку сцену и може се ставити уз сваку идеолошку опцију – шатро десница, шатро левица, шатро либерали, шатро националисти. Праве демократије нема, постоји само шатро демократија као форма лишена садржаја.

Да ли ће се у Србији суштинска демократија успоставити не зависи од уређивања бирачких спискова, од фер изборних услова, или од равноправне заступљености партија у медијима. Захтеви те врсте могу помоћи да Србија изгледа мало пристојније, да јавност буде мање иритирана, да се демократија боље симулира, али ништа од тога неће променити суштину српске демократије.

 

Гардисти Војске Србије у шпалиру дочекују посланике поводом прве седнице редовног пролећног заседања Народне скупштине Републике Србије, Београд, 6. март 2018. (фото: Бета/Емил Вас)

Све док је огроман део привреде у страним рукама и под страном контролом, све док се такви процеси подстичу и добијају на убрзању, нема никакве наде за демократски преображај друштва. По логици социјалних процеса колонијална економска структура ствара управо онакву политичку структуру каква њој одговара. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима. Њен смисао је да успешно обезбеђује само заштиту колонијалних интереса и интереса компрадорских економских и политичких елита.

Извор Политика/nkatic.wordpress.com