В. Јовановић: Упад РОСУ је потврда да Србија мора инсистирати на Р1244

standard.rs

В. Јовановић: Упад РОСУ је потврда да Србија мора инсистирати на Р1244 - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

4-5 minutes

---

среда 29. мај 2019. 11:49

"Морамо то оружје (Резолуцију 1244) које је најјаче за нас, а најслабије за њих да ставимо у први план", истиче Јовановић

Куцамо на погрешну адресу ако се обраћамо Западу. За Србију би било најефикасније да преко сталних чланова, Кине и Русије, затражи хитан састанак Савета безбедности поводом ситуације на Косову и Метохији, позивањем на Резолуцију 1244 коју сада директно угрожава поступање Албанаца, каже за Спутњик дипломата Владислав Јовановић.

После упада специјалних јединица РОСУ на север Косова и Метохије председник Александар Вучић је затражио од западних политичких центара да обуздају Приштину и рекао да Србија неће дозволити етничко чишћење на Космету. Он је такође рекао да се од савезника, Русије и Кине, очекује свака врста помоћи и подршке. Пуна четири сата после почетка хапшења наводно осумњичених за криминалне активности, малтретирања жена, деце и стараца огласио се Кфор, информацијом да се операција косовске полиције одвија по налогу тужилаштва на целом Косову и да није уперена против Срба, већ против особа оптужених за корупцију и криминал.

Нико од западних званичника се није јавно одазвао позиву председника Србије. Са друге стране, руска Државна дума наложила је свом комитету за међународне послове да пажљиво прати заоштравање ситуације на Косову и Метохији. Дипломата Владислав Јовановић сматра да је акција РОСУ покушај да се Србија, односно њен председник, натера да пристане на дијалог, независно од повећања царина на увоз робе, не би ли се убрзало оно што Запад хоће, да се што пре постигне такозвани договор о нормализацији односа.

Јовановић каже да је индолентност Запада на апел Александра Вучића да спречи да се ствари даље компликују и изгуби контрола над даљим развојем догађаја очекивана, јер је ово сценарио који су они и измислили. „Треба покушати да се ова ситуација драматизује до самог врха. У Савету безбедности би почеле да се расплићу расправе, укључујући и подсећање на базичне принципе који су садржани у Резолуцији 1244 и одговорности Уједињених нација за стање на Косову, поготово оно које би могло да дође употребом физичке, односно војне силе против недужног цивилног становништва на северу Косова", каже Јовановић.

Он додаје да је то јачи и ефикаснији пут од апела земљама Квинте да схвате да је ситуација озбиљна и да повуку руку Приштине од намере да даље драматизује ситуацију на северу Косова. Алармирањем Уједињених нација могли бисмо да их спречимо да евентуално изврше пуну окупацију, што им је вероватно намера, али не смеју то још гласно да кажу, зато морамо да вратимо ствар на праву адресу и да инсистирамо на Резолуцији 1244, истиче овај искусни дипломата. „Резолуција 1244 највише узнемирава западне спонзоре такозване косовске независности, јер је та независност произведена директно супротно тој Резолуцији која је успоставила протекторат Уједињених нација на том простору. То се не може изменити самовољном акцијом, било Албанаца или било кога другог, укључујући и поједине сталне чланице СБ. То се може решавати само кроз процедуру Савета безбедности, како предвиђа Резолуција. Морамо то оружје које је најјаче за нас, а најслабије за њих да ставимо у први план", категоричан је Јовановић.

Он додаје да би се тако повела расправа о битним правним и политичким принципима, да би постало јасно да одредбе Резолуције 1244 обавезују све, укључујући и земље Квинте, које морају да је поштују. „Овај аргумент и саму Резолуцију последњих година ми скоро уопште не користимо, а она је наше најбоље упориште у одбрани српских интереса на Косову и Метохији", закључује Владислав Јовановић у разговору за Спутњик.

Аутор Сенка Милош

Извор Спутњик, 28. мај 2019.

 

radiokim.net

Gleni: Duboke političke podele onemogućavaju sporazum Srbije i Kosova

| Politika | Kim | komentara: | pregleda: 134

6-7 minutes

---

"Na Kosovu i u Srbiji postoje duboke političke podele u ovom trenutku. Različite pozicije zapadnoevropskih zemalja, SAD i Rusije dodatno me uveravaju da neće biti brzog rešenja problema između Beograda i Prištine", rekao je za RTV Kim Miša Gleni, nekadašnji novinar Gardijana i Bi-Bi-Si-ja i autor bestselera "Mekmafija" o organizovanom kriminalu.

Majkl "Miša" Gleni je nekadašnji ratni dopisnik Bi-Bi-Si-ja i Gardijana, autor nekoliko vrlo zapaženih knjiga o Balkanu i Istočnoj Evropi. Posle uspeha njegovih knjiga "Pad Jugoslavije" i "Balkan između 1804. i 1999.", Gleni se kao novinar istraživač posvetio temi međunarodnog kriminala i objavio "Mekmafija - kriminal bez granica". Njegova poslednja dela su knjige "Dark market" i "Nemezis - Jedan čovek i bitka za Rio". Javnosti je poznat i kao moderator u razgovoru tadašnjeg srpskog premijera, a sada predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom na Beogradskom bezbednosnom forumu u oktobru 2016. godine.

Miša Gleni je za RTV Kim govorio nakon završetka programa prvog dana DW GMF-a 2019. i uručenja nagrade za slobodu govora.

Da li je dijalog između Beograda i Prištine za Zapadne zemlje zapravo važniji od unutrašnjih demokratskih sloboda i ljudskih prava Srba i Albanaca na Kosovu i u Srbiji?

- Naravno, ono što nam treba je zdrav dijalog, ali nam treba i unutrašnja demokratija. Jedno bez drugog nemaju smisla. Na Kosovu, u ovom momentu, postoje duboke političke podele. To znači, na osnovu onoga kako ja mogu da sagledam situaciju, da je bilo kakav sporazum sa Vučićem malo verovatan. Imate duboku političku podelu i u Srbiji, što iz srpske perspektive znači da je bilo kakav sporazum sa Kosovom malo verovatan. Izgleda da smo trenutno u pat poziciji, a da različite političke pozicije različitih zemalja, zapadnoevropskih, SAD, ali i Rusije, čine da ne očekujem da vidim proboj u odnosima Srbije i Kosova u bliskoj budućnosti, na način koji smo to nedavno videli sa Makedonijom i Grčkom u slučaju Prespanskog sporazuma.

Imajući u vidu sve što se dešava sa Evropskom unijom zadnjih dana, ali i godina, šta mislite, hoće li Zapadni Balkan ikada postati deo te organizacije?

- Za mene je to deo duboke tragedije koja se događa u Evropi. Uvek sam smatrao da je relativno lako apsorbovati Zapadni Balkan. Tu nema previše ljudi, ali politički je to u Zapadnoj Evropi postalo nemoguće. Ja lično živim u zemlji koja je predmet žestokog "kolektivnog podrhtavanja", nije još postalo nasilno, ali nije nezamislivo da može doći do nekog nasilja. A sigurno će doći do razlaza u Ujedinjenom Kraljevstvu, između Velike Britanije i Severne Irske. I dok se to događa, dok imate uspon populista u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, čak i u Finskoj, u Švedskoj, Holadiji itd, šanse Zapadnog Balkana da će mu ulazak u Evropsku uniju biti skorije dozvoljen su prilično tanke. Ovo važi i zbog činjenice da smo u danima koji znače lagani odlazak Angele Merkel sa mesta kancelarke, a ona je, na svoj način, jako puno podržavala Zapadni Balkan. Kada ona ode, pitanje je da li će CDU ili koalicija na vlasti u Nemačkoj biti saosećajna prema Zapadnom Balkanu kao Merkelova. Bez nje, a Makron je vrlo neprijateljski raspoložen prema Balkanu u ovom trenutku, bez Merkelove će to (priduživanje EU zemalja Zapadnog Balkana) pasti dole na agendi. Mada, svedoci smo nekih vrlo pozitivnih koraka. Za mene je sporazum Severne Makedonije i Grčke neverovatno pozitivna i zaista vrlo, vrlo dobra stvar. Ima puno tenzija unutar Bosne, između Bosne i Hrvatske, Srbije i Bosne, Srbije i Kosova. Nadam se da pažnja EU neće biti privučena na Balkan iz pogrešnih razloga, ali živimo u vrlo opasnim vremenima. I u Zapadnoj Evropi i na Zapadnom Balkanu.      

Tokom poslednjih ratova u bivšoj Jugoslaviji, bile su vrlo jasne veze između organizovanog kriminala i političara. Da li se stanje na Zapadnom Balkanu, prema vašim informacijama, promenilo u poslednjih 20 godina?

- Promenilo se pozitivno na određeni način, bilo je nekih pokušaja da se uradi nešto u vezi s tim. Ali, mreže koje su kreirane tokom poslednjih balkanskih ratova imaju duboke korene i mogu lako biti ponovo aktivirane. Videli smo nedavno primer svega toga sa Šarićem i njegovim poslovima. Za takve i slične mreže ima nebrojeno mnogo primera u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji. Videli smo tokom migrantske krize 2015. godine da je Balkan još jednom odigrao svoju ulogu kao vrsta distributivne zone organizovanog kriminala. Mreže koje su postojale tokom ratova su bile u potpunosti aktivne tada. Pričao sam u to vreme sa direktorom Evropola, sedeli smo u njegovoj kancelariji, sumnjalo se da je oko 29.000 ljudi na Zapadom Balkanu umešano u švercovanje ljudi. Zamislite, 29.000 ljudi je učestvovalo u tome. Problem je što je tradicija takvih mreža jako duboko ukorenjena. Korupcija je takođe široko rasprostranjena. Pogledajte samo šta se pre nekoliko dana dogodilo u Rumuniji, zastrašujuće je. Ali, sa Rumunijom još uvek može nešto da se uradi. Shvatio sam to juče, Liviu Dragnea je osuđen na 3,5 godina zatvora. Borba protiv svega toga će biti vrlo dug proces. Nisam siguran u pobedu, ali je svakako proces u kom možete napredovati. S druge strane, znam da ako živite u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu ili Prištini, Skoplju, Podgorici, da vam je kriminal uvek za petama.

Sever Kosova još uvek nije potpuno integrisan u prištinski sistem. Sa druge strane, Beograd ga odavno ne kontroliše. Jeste li sretali pokojnog Olivera Ivanovića i hoćemo li ikada saznati ko ga je i zašto ubio?

Ubistvo Ivanovića je bilo prelomna tačka. Mnogo godina je obavljao zaista težak posao sa najviše moguće integriteta u neverovatno napetoj situaciji. Moj utisak je da je njegovo ubistvo zaista veliki korak unazad za ljude sa severa Kosova, za regionalnu situaciju. Ljudi napuštaju sever Kosova, mladi ljudi naročito to masovno čine. Ko će imati snage i vizije da zameni Olivera Ivanovića, ja ga ne vidim. Kada čitam izjave ljudi koji žive na severu Kosova, budućnost mi ne izgleda svetla u vezi sa njihovim životima. Zaista je, sve u svemu, čitava slika vrlo sumorna.

 

Čekajući Pedra

kossev.info

Čekajući Pedra - KoSSev

KoSSev -

9-11 minutes

---

Dušan Janjić u kolumni +381

Piše: Dušan Janjić

U periodu od tri nedelje, kada je objavljena kolumna "Unutrašnja i spoljna normalizacija Kosova i Srbije" Bljerima Šalje, imao sam priliku da uživo proverim šta to znači "unutrašnja i spoljna normalizacija".

U Tirani se vode političke i ulične borbe za "unutrašnju normalizaciju", pre svega za vladavinu prava (koju opozicija definiše kao ostavke vlade i premijera, suzbijanje korupcije i razorne veze narko biznisa i politike). Preko zemlje koja je dve decenije odlagala sopstveni razvoj a u ime gradnje nacije na temeljima nesigurne prošlosti. Time je Makedonija hranila svoj ali i još dublje utemljen grčki nacionalizam. I tek kad je nacionalizam samu Makedoniju a i Grčku doveo do ekonomskog kraha, spas je potražen u "spoljnoj normalizaciji", a to je "Prespanski sporazum".

Ovih dana, Skopljem se širi nada da će članstvo u NATO–u i EU omogućiti "unutrašnju normalizaciju" pre svega razvoj ekonomije, vladavine prava i stabilizacije Severne Makedonije. Ostaje nejasno kako će se dogoditi "unutrašnja normalizacija" sa sadašnjim političkim podelama kao i da li će ova "spoljna normalizacija" uopšte uticati na Grčku. Ili je grčki ekskluzivistički nacionalizam "normalnost" u EU?

Dolaskom u Poznanj mogla se videti i osetiti da je Poljska svoju normalizaciju potražila i našla u civilzacijskom iskoraku iz komandne ekonomije, političke diktature i straha od Rusa i Nemaca u EU i NATO. Iako je "normalizacija" podmakla, nije preovladala prošlost, što se vidi po postojanju antisemitizma bez Jevreja i u snažnom ekstremnom populizmu kome ni Hitlerova ideja o "Novoj Evropi" nije strana.

Kako je Berlin, tokom mog boravka u njemu, bio preokupiran izborima za Evropski parlament, možda bismo mogli da raspravu o tome šta je normalizacija u očima EU i kuda nas ona vodi, ostavimo za period posle EU izbora.

U Berlinu i ovih dana u Beogradu nametnulo mi se pitanje: Da li je još neko, osim mene, bio u Berlinu? Šta se desilo sa porukama samita održanog u Berlinu, 29. aprila 2019. godine na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Emanuela Makrona?

Još jedan sastav Evropske komisije, krajem maja, odlazi u prošlost, a dijalog između Beograda i Prištine i dalje se ne oporavlja, a zbog nespremnosti glavnih aktera da preuzmu odgovornost, otvorena je potraga za krivcem za neuspeh. Kao i na svakom evropskom, naročito na venecijanskom karnevalu, masi se nudi vrhunac zabave: "Neka visi Pedro!"

Za sada, glavni kandidati za ulogu Pedra su: šefica EU diplomatije, javnost Srbije koja nije razumela i podržala zamisao vrha države, kao i vladajuća koalicija u Prištini.

Zbog davanja "zelenog svetla" za zagovaranje politike etničkog razgraničenja pod uslovima: prvo, da bude u skladu s međunarodnim i evropskim pravom i drugo, da se definiše kao zajednički predlog strana, Mogerinijevoj se stavlja na teret to što nema dijaloga od 8. novembra 2018., kada je održan poslednji zajednički sastanak Morgerini sa Aleksandrom Vučićem i Hašimom Tačijem, u Briselu. Posle mnogih negodovanja, Berlin i Pariz su stvar uzeli u svoje ruke a Mogerini i njen tim diplomata poslati su na klupu za rezerve. I sve to uz "ljubazne reči" kolege Kukan: "Izvinjavam se gospođi Mogerini, ali EU je jasno pokazala nedostatak vođstva u dijalogu. Ovakvi pregovori mogu da uspeju samo ako pokažete snažno liderstvo. EU mora da bude čvršća i odlučnija u dijalogu, da bolje predviđa događaje i reaguje na njih".

I upravo ove reči mi sugerišu da, i pored svega, Mogerini neće biti Pedro. Ukoliko ne dođe do hepienda ta uloga je namenjena lokalnim igračima. To zaključujem iz zaključaka samita da se obe strane moraju ponašati odgovorno što, valjda, znači da do sada to nisu činile i da moraju, do 1. jula 2019. godine, do samita u Parizu da učine sve što je do njih da ožive dijalog.

U prethodnoj kolumni to sam odredio kao potrebu da se obe strane vrate tamo gde su bile 2017. godine, odnosno da prekinu priče o razmeni teritorija, a takse moraju biti suspendovane. Ovo je korak koji bi u Parizu bio pozdravljen kao vraćanje nade u oživljavanje normalizacije. Ali, to je samo prvi važan dokaz odgovornosti. Ostaje, da se uklone i drugi, posebno bezbednosni problemi koji su nastali 2018. godine. Na to upućuje i činjenica da je u strategiji za Zapadni Balkan po prvi put upotrebljena reč "terorizam" u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja. To sugeriše da strane moraju da učine sve što je u njihovoj moći u borbi protiv terorizma ali i odustajanje od govora i prakse nasilja i izazivanja oružanih sukoba, kao i da je njihova obaveza da stvore bezbedniji ambijent u regionu.

Vođstva Beograda i Prištine su se, pre samita u Berlinu, izjasnila da ne očekuju mnogo od samita. Predsednik Vučić je ukazivao na njegove konsultacije sa Rusijom i Kinom, verovatno stavljajući do znanja da Ber­lin nije jedini centar odlučivanja. Uz to, optuživao je Vladu Kosova zbog taksi uvede­nih na robu iz Srbije i BiH ukazujući da se time onemogućava nastavak dijaloga. Predsednik Tači je ocenjivao da EU nije sposobna i da nema ka­pacitete da iznese dijalog Beograd – Priština i da "ne mogu međusobno da se dogovore kako da reše tenzije na Balkanu", dodajući "da bez SAD ne može da se postigne konačni sporazum".

Nasuprot osporavanju kapaciteta EU, obe strane prihvatile su zaključke samita u kojima sto­ji da su se Beograd i Priština složili da nastave sa naporima da sprovodu postojeće sporazume i da se konstruktivno uključe u dijalog o normaliza­ciji odnosa u okviru EU, s ciljem postizanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji.

Međutim, niko ne pokazuje da je bio u Berlinu i da je čuo šta bi trebalo da se uradi do Pariza. Političke izjave i potezi, nakon Berlinskog samita, odišu ra­zočaranjem, jer je, kako stvari za sada stoje, prome­na granica skinuta sa dnevnog reda a nema ni saglasnosti SAD za taj poduhvat. Sve u svemu, ignorišu se poruke o pokretanju sa mrtve tačke dijaloga i normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Sa svoje strane, Vlada Kosova odbija da napravi korak ka suspenziji taksi. Uz to, usledila je skupštinska rasprava o nacrtu rezolucija o genocidu Srbije koja je blokirajuća za nastavak dijaloga jer iza nje ne stoji iskrena želja za suočavanje sa zločinom i osudom zločina, već politička kalkulacija o broju glasova. Uz to, ona je došla u vreme kada bi Kosovo trebalo da sarađuje sa Specijalnim sudom iza koga je stala i SAD.

Predsednik Tači nastavlja sa javnim lamentiranjem o ujedinjenju Kosova i Albanije i o pripajanju Preševske doline Kosovu.

Predsednik Vučić, posle samita, ukazuje: „Lagali su nas sa Zapada, zajedno sa albanskim štićenicima… Nalazimo se u užasno teškoj situaciji. Da se niko ne pravi lud u ovoj zemlji. Svi odlično sve znaju… Nadam se da ću nekada imati vremena da napišem jednu knjigu kako i na koji način funkcionišu pritisci. Stalno slušate: 'Mi smo protiv razgraničenja, ali smo da dođe do pomirenja' … Odbijena je ta ideja, a da niko nije ni čuo šta nudim. Ni do pola nisam došao u razgovorima ni sa suprotnim taborom. Odbijena je ideja o bilo kakvom kompromisu… Svi govore o promeni granica. Sad si ti Vučiću kriv što bi hteo nešto da vratiš. …" Vučić je, već u Berlinu, ukazao da "se od Edija Rame može čuti o ujedinjenju Albanije sa Kosovom i stvaranju Velike Albanije, slušamo od albanskih političara iz Prištine da nema granice između Kosova i Albanije" a da na to "svi ćute".

Beograd zaoštrava retoriku što se izražava i u kovanicama poput "lažna teoristička država", ponavlja zahtev za ukidanjem (umesto suspenzije) taksi i najavljuje "protivmere". Zbog ovih najava se sa posebnom pažnjom iščekuje zakazana sednica skupština Srbije o Kosovu na kojoj će glavni akter biti predsednik Vučić. Iako ne očekujem da će Vučić predstaviti svoju pregovaračku platformu, sednica i njene poruke o unutrašnjem i briselskom dijalogu o Kosovu, kao i o zločinima OVK mogle bi da imaju značajne posledice.

Istovremeno, Beograd neposredno učestvuje u realizaciji izbora gradonačelnika na Severu Kosova. Iako ovi izbori nisu održani u normalnoj situaciji i nisu bili demokratični, ipak je, iz bezbednosnog aspketa, važno i dobro što su se desili.

Srbija i Srpska lista ne kriju da se ovim nije rešavalo ko će biti gradonačelnik, nego da se pokaže da postoji uticaj i jedinstvo Beograda sa vodećim srpskim faktorima na Severu Kosova. Za sada je teško proceniti u kom će se pravcu situacija kretati – ka dijalogu ili novom odmeravanju snaga.

Napisao je Šalja pre tri nedelje: "Predstavnici Prištine i Beograda, na jedan ili drugi način, razgovaraju i pregovaraju već 27 godina unazad, a ovi pregovori su dobili naročitu dinamiku od 1998. godine naovamo. Teško je zamisliti da ćemo ovako nastaviti još dodatnih trideset godina. Ne treba mnogo razuma da bi se došlo do zaključka da nećemo postati ni pametniji, ni više pragmatični sa protokom vremena. Vreme nije ni na strani Prištine, ni Beograda u ovom smislu."

Tokom putovanja od nas do Berlina i natrag, učinilo mi se da je ovo tačna ocena. Ali sa jednim malim "ali". Možda sadašnje vlasti u Prištini i Beogradu nisu na strani vremena.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

in4s.net

Др Стеван Гајић – Македонија је кувана жаба

ИН4С -

5-6 minutes

---

Заставе Македоније и Нато

РПЦ је исправно схватила поруку Сабора СПЦ и њен став поводом раскола у Украјини. Српска црква је подржала Москву и супротставила се идеји Константинопоља како због могућег раскола у свеправославној васељени, тако и због тога што Украјина може бити опасан преседан, који би после отварања питања македонске и црногорске цркве могао да актуелизује и усташку идеју о стварању тзв. Хрватске православне цркве. Мислим да је укључивање Русије у дијалог између СПЦ и расколника у Македонији, посебно у овом тренутку, веома важно – каже у разговору за „Печат" др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије и професор Московског државног универзитета за међународне односе.

У којој мери је покушај цивилизацијске конверзије и брисања српског присуства у Македонији преко покушаја стварања МПЦ повезан с плановима Брисела и посредно албанским фактором који делује тамо?

Од када је бугарски окупатор 1941. протерао из Македоније српског владику злетовско-струмичког Викентија (Проданова), потоњег патријарха, однос македонских власти према СПЦ није мењан до данашњег дана. Комунисти су одлучили да по лењинистичком принципу федерализују Југославију и да из српског корпуса издвоје јужни део Старе Србије, Вардарску Македонију, која се сплетом околности данас зове Северна Македонија. То је тренутак од којег почиње радикална десрбизација поменутог простора. Суштински до тог тренутка су и Србија и Бугарска конкурисале за тај простор, с тим што је он, и географски и природно, повезан са Србијом преко моравско-вардарске долине, али и трагова о нашем постојању тамо – од споменика до задужбина наших средњовековних племића, краљева и царева до борбе за ослобођење прво од Турака а касније и од две бугарске окупације, и коначног уједињења с матицом Србијом. Садашња македонска власт је само радикализовала процес који је почео 1941. а наставио се у комунистичкој Југославији. Ова настојања се свакако уклапају у садашње планове Брисела и НАТО-а и илуструју очигледан континуитет атлантистичке, антисрпске политике.

Саша Гајић, фото: Печат

Како тумачите ситуацију у Македонији – после председничких избора и након слања Протокола о приступању Северне Македоније у НАТО на ратификацију у Сенат? Какав је у геополитичком смислу положај Македоније?

Македонија је, како се каже, скувана жаба и оног тренутка када уђе у НАТО, она губи сваку политичку и геополитичку вредност. Она је у потпуности објекат, а не субјекат политике, и мислим да ће изнутра бити федерализована на албански и македонски део који Зоран Заев жели да бугаризује. Видели смо да је потписан Протокол о уједначавању уџбеника историје у складу с ким су македонска и бугарска влада заједно прослављале Илиндан. Претензија бугарске државе да овај простор припоји је у супротности с њеним интересима, јер највећа опасност у овој земљи је масовни одлазак становништва, па би овакви покушаји изазвали додатно слабљење унутар православног корпуса. При томе треба знати да је и Бугарска, попут Македоније, објекат, а не субјекат политике, зато што је њена политичка елита, будући да се налази у ЕУ и НАТО-у, под чврстом контролом Вашингтона и Брисела. Сама Македонија је изнутра разбијена. Држава се можда формално неће распасти, али ће бити федерализована до непрепознатљивости и под својеврсном доминацијом албанске мањине. То није добро ни за Србију, која је главна премија НАТО-а. После Црне Горе и сада Македоније, на реду је, кроз погубни план разграничења на Косову, покушај увлачења Србије у евроатлантску заједницу. Чињеница је да ће се, уколико се реализује понуђени модел разграничења, Косово припојити Албанији, о чему су говорили и Тачи и Рама, а затим без икаквих правних препрека постати део НАТО. Али мислим да ће, уколико се деси пристанак Србије, овакав корак блокирати Савет безбедности ветом Русије и Кине.

Да ли је Македонија тек препозната као улог у НАТО ширењу како би се зауставио „руски малигни утицај" на Балкану и пресекла вардарска спона?

Циљ одлазеће Европске комисије и НАТО-а је да читав Балкан интегрише и оствари идеју пољског генерала Јозефа Пилсудског о Међуморју, сада позната као Интермариум, тампон-зони којом би Русији био одсечен излаз на море. Та тампон зона би се простирала од Балтичког до Јадранског и Црног мора попут зида који би Европу одвојио од Русије, а Русију од излаза на ова мора. Тај план сада име ново име – Иницијатива три мора – и њега промовише Колинда Грабар Китаровић. На састанку Иницијативе у Дубровнику 2016. један од задатих циљева био је и европска енергетска независност од Русије. Зато је у Пољској створен хаб за пријем течног гаса који би стизао бродовима. И у Хрватској, на Крку, треба да се отвори слично постројење, чиме треба да се смањи улога „Газпрома". Немачка то не жели. Она жели да се изгради „Северни ток 2" и не противи се изградњи „Јужног тока", односно „Турског тока".
Уколико Србија прихвати модел разграничења, следећи корак је не само њен улазак у НАТО већ и улазак Босне и Херцеговине у ову алијансу. Са читавим Балканом у НАТО-у био би остварен план блокаде Русије.

Извор: Печат

 

in4s.net

Kапетан Драган послао писмо Србима

ИН4С -

3-4 minutes

---

капетан Драган Васиљковић. Фото: АП

Драган Васиљковић, познатији као Kапетан Драган, који је осуђен на 13 и по година робије због наводних ратних злочина током рата у Хрватској, истиче да у ћелији слави свако повлачење признања независности лажне државе Kосово, преносе београдски медији.

Васиљковић у писму наглашава да су Хрвати први у историји који су протерали један народ, а затим га оптужили за геноцид и агресију. Такав „усташки рецепт", додаје Васиљковић, данас се примењује на Kосову.

Његова екселенција министар иностраних послова РС Ивица Дачић, захваљујући постигнутим резултатима у дипломатији за период 2018-2019. године, постао је један од мојих најомиљенијих Срба. Ми смо у нацистичком логору Лепоглава у одељењу 4Б (где су затворени искључиво Срби) славили свако повлачење признања Kосова, а министра Дачића смо славили као Обилића.

У изјави 6. 5. 2019. за медијску кућу „Спутњик" министар је, поводом захтева Приштине да Србија „призна наводни геноцид", изјавио: „Први пут у историји се дешава да терористи који су протерали један народ оптужују државу за геноцид…" Шта причаш, Ивице? Зар си заборавио да су усташе протерале српски народ из вишевековне Kрајине, где никада није било Хрвата?

Kрајине, коју је аустроугарска империја населила Србима још док Хрватска није ни постојала, а затуцани Хрвати на периферији Балкана нису имали ни језик, него је свако село говорило некаквом примитивном артикулацијом, док Срби нису дошли у суседство, па их научили да причају!

Усташе су протерале српски народ са њихових осмовековних огњишта. Затим тај прогоњени народ оптужују за геноцид и агресију на сопствене домове. Шиптари су мала деца по злочину када се пореде са усташама и само ћорав не види да у венама стратега за велику Албанију тече погана усташка крв. Знамо да Шиптари нису први измислили и не дозвољавам да им ту титулу нико неправедно присваја.

Хрвати су први у историји који су протерали један народ, а затим га оптужили за геноцид и агресију. И дан-данас, 30 година касније, злоупотребом правосуђа, па и ЕУ, нацистички прогањају и оно мало Срба што је остало у својим домовима. Усташки рецепт се примењује и на Kосову.

Бојим се да брзо заборављамо и треба нам дуго времена да се присетимо неких дешавања и људи који заслужују више. На срећу, Србија има још увек добрих синова, као што су адвокати Драган Палибрк, Горан Цветић, те Саво Штрбац, који без икаквог буџета неуморно чине све што је у њиховој моћи да колико-толико ублаже патње бар неколицини невиних српских хероја, који се осећају заборављени и напуштени.

Иако је министар и мој пријатељ, велик и добар Србин Ивица Дачић учинио више на дипломатском фронту Србије у последњих две године него што је учињено унатраг двадесет, молим га и овим путем: Ивице, не заборављај невине Kрајишнике који леже по затворима ван Србије. Дугујемо им то!

Шеф дипломатије Ивица Дачић, коментаришући отворено писмо Kапетана Драгана, истиче да не заборавља Kрајишнике и да их увек има на уму.

– Хвала Васиљковићу за подршку. Не заборављам на Kрајишнике који су по затворима у иностранству и то увек понављам. Настављам борбу за Kосово, тек смо почели са повлачењем признања независности – наглашава Дачић.

Извор: Јадовно, Espreso.rs, СРБски ФБРепортер

 

М. Булатовић: Велики обрачун Трампа и Дојче банке, ко ће кога уздрмати?

standard.rs

М. Булатовић: Велики обрачун Трампа и Дојче банке, ко ће кога уздрмати? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

7-9 minutes

---

петак 17. мај 2019. 11:46

„Дојче банка" представља идеалан полигон за унутарамерички обрачун, а све су прилике да ће коначан цех платити Немци, Европљани и евро

У необјављеном и незавршеном рату америчке „дубоке државе" и Доналда Трампа, њеног 45. изабраног предсједника, њемачка „Дојче банка" би могла настрадати као колатерална штета. То би могла бити терминална невоља за овог финансијског гиганта, који се иначе годинама налази на (државним) апаратима за одржавање живота.

Још се нису утишале реакције поводом налаза специјалног америчког истражитеља, по којем није било руског утицаја на америчке предсједничке изборе, чиме је Доналд Трамп освојио најважнију побједу над „дубоком државом", а америчка јавност је запљуснута другим аферама и скандалима.

Према писању утицајних медија, два конгресна комитета у којима демократе чине већину, још у јануару ове године су од „Дојче банке" затражила финансијску документацију везану за пословање њеног најпознатијег клијента – Доналда Трампа, његових фирми и чланова његове породице.

Обавезани локалним законима, менаџери банке су морали почети процес предаје документације њујоршком државном тужиоцу, иако је она, по свим банкарским правилима, била и морала остати тајна. Стога су адвокати предсједника Трампа тужили ову банку, проглашавајући њене поступке бесмисленим шиканирањем предсједника, његово троје дјеце и седам његових фирми.

Доналд Трамп и „Дојче банка" имају дугу историју пословних односа. Истина из времена када је он био обичан милионер, а не предсједник Америке. Њемачка банка му је одобравала кредите у милијардама долара и то у временима када се његова пословна империја налазила на климавим ногама и када су друге, америчке банке одбијале да уђу у такву кредитну пустоловину. Међу њима није све било у љубави и слози, о чему свједоче међусобне тужбе и контратужбе пред америчким судовима. Опет су у питању биле милијарде спорних долара. Прије суђења су се обје стране нагодиле (2010. године), али је јавност остала ускраћена за сазнање на којем износу новца је то урађено, будући да је споразум био тајан.

Демократе у америчком Конгресу мора да су и сами свјесни да овим акцијама више не могу да угрозе положај предсједника Трампа, али очајнички покушавају да науде његовој другој кандидатури. Стога, реално је очекивати да ће овај и слични науми и даље бити јавно вођени, без обзира на истинитост тврдњи. Једино што се овдје рачуна, јесте перцепција бирача о кандидату којег треба офарбати свим нијансама црног.

Нажалост, све ово представља слику дубоке кризе која разара ову лијепу и некада моћну и богату државу. Јер чак и да је била истинита тврдња о руској умијешаности у америчке предсједничке изборе, суперсила каква је Америка, морала би да је крије као највећу државну тајну, отклањајући њене посљедице дубоко иза јавне сцене. Или тврдња о личној покварености актуелног предсједника и блокаде које му демократе стално сипају по путу, више личе на неконтролисано, непотребно и крајње неразумљиво самосакаћење америчке елите. Елите која се бави погрешним пословима, јер са правим проблемима своје државе не зна да изађе на крај.

У свом овом замешатељству „Дојче банка" долази као кец на десетку. Крајем 2016. године Међународни монетарни фонд је „Дојче банку", мултинационалну корпорацију са националним именом, означио као највећу пријетњу глобалном финансијском систему. „Дојче банка" је финансијски гигант са преко сто хиљада запослених и пословањем у више од седамдесет држава свијета. На нашим просторима, у свијету банкарства, она је у статусу бога свемогућега. Народна банка Србије јој плаћа за чување државних девизних резерви. Она је и гарант свих међубанкарских трансакција, усљед чега убира провизију чак и када, преко банке, грађанин плаћа своје мјесечне рачуне.

Клаус Вернер Лобо и Ханс Вајс, аустријски истраживачки новинари („Црна књига корпорација"), покушали су да сазнају да ли „Дојче банка" плаћа порез својој држави и како се он обрачунава. Установили су да јавних података нема, иако би их морало бити, посебно у тако уређеној држави, заснованој на владавини права и принципу демократске транспарентности. Званичници банке су штуро одговорили да је то питање у домену пословне тајне (!?), што ће једино рећи да они не плаћају порез. Уз то, закључили су да је њихово књиговодство толико компликовано и неразумљиво, да га можда схвата једино приватна ревизорска кућа, која само за „Дојче банку" врши званичну ревизију. Што ће, опет, једино рећи да нема ни официјелне ревизије. Тако да о тој банци јавност зна само оно што она каже о себи, уз непостојање икакве могућности провјере.

Америчко Mинистарство правде је 2015. године ову банку казнило са 14 милијарди долара због превара у кредитима везаних за америчко тржиште некретнина у времену од 2005-2007. године. „Дојче банка" је прихватила споразум са Министарством правде и изјавила да ће казну платити, иако није ни признала нити негирала кривицу. Истовремено, изјавила је да нема довољно новца и да тражи помоћ у плаћању. Менаџмент банке је објавио да је за потребе парничних поступака који се воде против банке резервисао „само" 6,2 милијарде долара.

Према писању лондонског Гардијана, против ове банке се тада водило седам хиљада правних поступака, а средства намијењена за ту сврху нису могла да плате ни половину једне једине казне. У међувремену, број тужби је нарастао на осам хиљада. Показатељ финансијске снаге компаније TCE (Tangible Common Equity) је мјера способности банке да апсорбује губитке прије него ли објави несолвентност. Он је за „Дојче банку" износио само 2,9 одсто, што значи да би у случају ликвидације банке улагачи могли да рачунају на повраћај мање од три на сваких уложених стотину долара.

Највеће чудо у билансима овог финансијског монструма представља власништво над 42 трилиона долара књиговодствено вриједних финансијских деривата. То је износ, који је 14 пута већи од БДП-а Њемачке и два пута већи од БДП-а цијеле ЕУ. Америчка банка „Леман брадерс" је имала двадесет пута мању изложеност својих биланса овим токсичним хартијама од вриједности прије него ли је (2008. године) утјерана у стечај и цијели свијет гурнула у кризу.

Осим што је трговала дериватима, „Дојче банка" се бавила и виртуелном трговином дословно свим и свачим. Златом и другим металима, обогаћеним уранијумом, некретнинама… Вриједност акција „Дојче банке" је у сталном паду. Од историјског максимума од 160 долара по акцији, постигнутог у 2007. години, јуче је берзанска трговина закључена по цијени од 7,7 долара по акцији. Управо та и таква „Дојче банка" представља идеалан полигон за унутарамерички обрачун. Тим прије, јер су све прилике да ће коначни цех око ове банке платити Њемци, Европљани, али и сам евро као долару конкурентна валута.

Извор Спутњик, 16. мај 2019.

 

iskra.co

АМЕРИЧКИ ПОЛИТИКОЛОГ: Kлинтон имао 400 убица на Kосову! Многи страдали од српске руке!

3-4 minutes

---

16.05.2019. - 9:14

Фото: З. Шапоњић

Бивши председник САД Бил Kлинтон имао је 1998. и 1999. године најмање 400 својих убица, војних специјалаца на Kосову и Метохији који су се борили на страни терористичке ОВK.

Ово тврди амерички политиколог Фил Батлер, који каже да има много доказа да је Вашингтон помогао албанским терористима, иако америчка администрација и данас негира своју умешаност. Батлер додаје и да је овај модел „помоћи" потом пресликан и у Украјини, Либији, Сирији…

Амерички експерт објашњава да су функционери Стејт департмента директно усправљали својим специјалцима аи тако вукли конце и контролисали ситуацију на KиМ и Балкану.

– Поуздано знамо да су код нас тајно обучени побуњеници одиграли кључну улогу у фрагментирању регије преко организације познате као Атлантска бригада, која се борила у рату на Kосову на страни Ослободилачке војске Kосова (ОВK), а бројала је око 400 наоружаних бораца… Пронашао сам причу о Французу који је тренирао Атлантску бригаду, што у свему подсећа касније на Украјину, Либију и Сирију. „Видите „обрасце" које нас воде до истине и више него довољно. Стравична стратишта легитимне државе Југославије су служила за улагање у поделу преосталих комада земље, уз помоћ америчких председника, британских господара и немачких индустријалаца. Атлантска бригада је деловала у разним посредничким ратовима на Балкану, а важни припадници су јој били смртоносне убоице из иностранства. Амерички фунцкионери у врху су их добро познавали и управљајући њима су вукли конце на Kосову и широм Балкана. Југославија је постала прототип, пример за деловање у Авганистану и Ираку, Арапском пролећу – сматра експерт.

Према његовим речима, Југославија је постала прототип и пример за деловање у Авганистану и Ираку и на другим жариштима.

– Имена Медлин Олбрајт, Хавијера Солане, генерала Веслија Kларка и других се и даље спомињу. У бившој Југославији су пријатељи кључних играча у владама дословно планирали претворити народе и земље у кредиторе и инвестициони „елдорадо". Прича о геноциду у име демократије је престрашна – каже Батлер.

Генерал Владимир Лазаревић каже да ово не би требало никога да изненађује.

– Знам сасвим сигурно да су припадници специјалних снага САД, Британије, Немачке и других држава и пре агресије на нашу државу обучавали албанске терористе у десетак кампова широм Албаније, као и по Европи. Значајан број њих био је у улози инструктора терористичке пешадије за све време копнених напада преко наше државне границе. Такође, више стотина специјалаца убачено је на Kосово и Метохију у циљу извођења диверзантских акција, али без успеха. Део њих главом је платио учешће у агресији на нашу земљу – наглашава Лазаревић.

intermagazin.rs