politika.rs

Иран­ски тврд орах

Биљана Митриновић

5-6 minutes

---

Да ли је свет на ве­ли­кој пре­крет­ни­ци на­кон што је Иран за­пле­нио два бри­тан­ска тан­ке­ра? До­го­дио се ре­дак слу­чај да је не­ка др­жа­ва за­пад­но­е­вроп­ским си­ла­ма уз­вра­ти­ла истом ме­ром, чак и у до­ме­ну об­ја­шње­ња ко­је су да­ли, ба­рем за је­дан од њих: до­го­дио се су­дар из­ме­ђу бри­тан­ског бро­да „Сте­на Им­пе­ро" и њи­хо­вог ри­бар­ског бро­да у Ор­му­ском за­ли­ву, тан­кер ни­је од­го­во­рио на по­зив за по­моћ, а он­да су бро­до­ви Иран­ске ре­во­лу­ци­о­нар­не гар­де усме­ри­ли бри­тан­ски брод у сво­ју лу­ку. По­са­да ће би­ти пу­ште­на тек на­кон за­вр­шет­ка ис­тра­ге. До­га­ђа­ји у ни­зу не обе­ћа­ва­ју ми­ран рас­плет: пр­во су САД ис­ту­пи­ле из ну­кле­ар­ног спо­ра­зу­ма с Ира­ном, ЕУ је би­ла за одр­жа­ва­ње спорaзума, уз пр­во­бит­но ду­го иран­ско ис­пу­ња­ва­ње пре­у­зе­тих оба­ве­за. Усле­ди­ло је оба­ра­ње дро­но­ва, а бри­тан­ска за­пле­на иран­ског тан­ке­ра на Ги­брал­та­ру пред­ста­вља­ла је ја­сан ко­рак ка да­љем за­о­штра­ва­њу од­но­са за­пад­ног све­та с Ира­ном. Ти­ме је и ЕУ до­ве­де­на пред ко­на­чан из­бор – на чи­ју стра­ну ће се свр­ста­ти.

АМЕ­РИЧ­КИ ЧУ­ВАР: Ка­да су Иран­ци уз­вра­ти­ли, за ве­ћи­ну по­сма­тра­ча пот­пу­но нео­че­ки­ва­ном за­пле­ном бри­тан­ских тан­ке­ра, САД су на­ја­ви­ле вој­ну опе­ра­ци­ју под на­зи­вом „Чу­вар", чи­ји је ће де­кла­ри­са­ни циљ би­ти оси­гу­ра­ње без­бед­не пло­вид­бе мор­ским пу­те­ви­ма Бли­ског ис­то­ка. Прет­ход­ни до­га­ђа­ји су већ САД ство­ри­ли по­во­љан основ за да­ље по­ве­ћа­ње вој­ног при­су­ства у ре­ги­о­ну. То им са­да да­је до­бар основ и ве­ли­ку сло­бо­ду из­бо­ра у ком прав­цу ће усме­ра­ва­ти раз­вој да­љих до­га­ђа­ја. По­ве­ћа­њем вој­ног при­су­ства у ре­ги­о­ну и на са­мој гра­ни­ци с Ира­ном ство­ри­ће мо­гућ­ност да пот­пу­но кон­тро­ли­шу пло­вид­бу и тран­спорт енер­ге­на­та из тог ре­ги­о­на у све де­ло­ве све­та, али и по­вољ­не пред­у­сло­ве за ди­рект­ну вој­ну ак­ци­ју про­тив Ира­на. У сва­кој од оп­ци­ја САД ства­ра­ју усло­ве да зна­чај­но ути­чу на про­из­вод­њу и тран­спорт наф­те и га­са, а то он­да пре­ла­зи ни­во ме­ђу­соб­ног од­но­са с Ира­ном и по­чи­ње ду­бо­ко да за­ди­ре у ин­те­ре­се дру­гих зе­ма­ља ко­је се снаб­де­ва­ју енер­ген­ти­ма из овог ре­ги­о­на. Ту, пре све­га, тре­ба има­ти у ви­ду Ки­ну. Ко ће и ка­ко све ре­а­го­ва­ти, а мно­ги су иза­зва­ни овим по­те­зом, те­шко је пред­ви­де­ти, али је већ са­да ја­сно да ће без­бед­но­сна си­ту­а­ци­ја у ре­ги­о­ну до­би­ти но­ве ак­те­ре чи­ји су ин­те­ре­си ди­рект­но угро­же­ни. Вла­ди­мир Пу­тин је оце­нио кон­фрон­та­ци­ју САД с Ира­ном за­бри­ња­ва­ју­ћом, под­се­тио да се она од­ви­ја у бли­зи­ни ру­ских гра­ни­ца и да се ти­че зе­ма­ља с ко­ји­ма Ру­си­ја има бли­ске од­но­се, да мо­же узро­ко­ва­ти но­ве та­ла­се из­бе­гли­ца и на­не­ти зна­чај­ну ште­ту гло­бал­ној еко­но­ми­ји и свет­ској енер­ге­ти­ци.

ЕВРОП­СКИ ШЕФ: На­тег­ну­тим и нео­че­ки­ва­ним из­бо­ром Ур­су­ле фон дер Ле­јен за пред­сед­ни­ка Европ­ске ко­ми­си­је већ ком­пли­ко­ва­на јед­на­чи­на ЕУ до­би­ла је још јед­ну не­из­ве­сност. По­ли­ти­чар­ка ко­ја у свом до­са­да­шњем ра­ду ни­је по­ка­за­ла зна­чај­не ре­зул­та­те и ква­ли­тет оба­вља­ју­ћи по­сло­ве на на­ци­о­нал­ном ни­воу са­да би тре­ба­ло да на мно­го зах­тев­ни­јем за­дат­ку бу­де успе­шна и фор­ми­ра вла­ду ЕУ ко­ју че­ка­ју углав­ном про­бле­ми. А они су ви­ше­стру­ки: од раз­ли­чи­тих ви­зи­ја ка­ква ЕУ тре­ба да бу­де у по­ли­тич­ком и ор­га­ни­за­ци­о­ном сми­слу, пре­ко успо­ре­ног еко­ном­ског ра­ста, до ста­ва пре­ма ва­жним спољ­но­по­ли­тич­ким пи­та­њи­ма. Мо­же ли се оче­ки­ва­ти да но­во ру­ко­вод­ство, у чи­је спо­соб­но­сти већ са­да по­сто­је сум­ње и ко­је је иза­бра­но уз иг­но­ри­са­ње во­ље европ­ских би­ра­ча, ре­ши на­го­ми­ла­не про­бле­ме из пе­ри­о­да прет­ход­не вла­сти и од­ре­ди се пре­ма спољ­но­по­ли­тич­ким иза­зо­ви­ма? Пр­ви тест је Иран, где ће се по­ка­за­ти ко­је опре­де­ље­ње ће за­у­зе­ти и ко­ли­ко успе­шно ће их про­ве­сти.

Не­по­зна­ни­ца је и да ли ће се не­за­до­вољ­ство чла­ни­ца ЕУ сти­ша­ти или про­ду­би­ти но­вим не­спо­ра­зу­ми­ма. У Ита­ли­ји је чак на­гла­ше­на мо­гућ­ност рас­па­да вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је; не­ке зе­мље ис­точ­не Евро­пе су ис­ка­за­ле ја­сно не­за­до­вољ­ство због то­га што прак­тич­но не уче­ству­ју у упра­вља­њу ЕУ, а тек се о „брег­зи­ту" ни­шта не зна.

РУ­СКА ДРУ­ЖБА: У том кон­тек­сту скуп од 300 не­мач­ких и ру­ских ви­со­ко­по­зи­ци­о­ни­ра­них пред­став­ни­ка при­вре­де, на­у­ке и кул­ту­ре, ко­је су пред­во­ди­ли ше­фо­ви спољ­них по­сло­ва Хај­ко Мас и Сер­геј Ла­вров, на дво­днев­ном Пе­тер­бур­шком ди­ја­ло­гу код Бо­на – пред­ста­вља по­ка­за­тељ да Не­мач­ка, ма ко­ли­ко пред­ста­вља­ла осло­нац и глав­ног игра­ча ЕУ, па­ра­лел­но и упор­но гра­ди и соп­стве­ни пут, раз­ли­чит од зва­нич­не европ­ске по­ли­ти­ке. Ти­ме се да­је ја­сан знак да при­мер „Се­вер­ног то­ка 2" не­ће би­ти је­ди­ни, већ да ће та­квих ра­зи­ла­же­ња у бу­дућ­но­сти би­ти све ви­ше. Би­ће ин­те­ре­сант­но.

 

Ramuš Haradinaj podneo ostavku, dobio poziv iz Haga u svojstvu osumnjičenog

kossev.info

Ramuš Haradinaj podneo ostavku, dobio poziv iz Haga u svojstvu osumnjičenog - KoSSev

KoSSev -

4-5 minutes

---

Foto: KoSSev

Vest je ažurirana.

Kosovski premijer, Ramuš Haradinaj, podneo je ostavku na današnjoj sednici vlade, kako navode kosovski mediji, Haradinaj je dobio poziv od strane Kancelarije specijalnog tužioca u Hagu. Da je dobio poziv za ispitivanje u Hagu, saopštio je sam Haradinaj, tvrdi da će biti ispitan u svojstvu osumnjičenog.

Tokom konferencije za štampu na kojoj je bio vidno uzbuđen, kosovski premijer je pored iznenadne vesti o pozivu od strane Specijalnog tužilaštva naveo i da će odluka o taksama ostati na snazi bez obzira na njegovu ostavku.

Prema kosovskom Ustavu, nakon ostavke premijera, predsednik je dužan da u konsultaciji sa parlamentarnim partijama imenuje novog mandatara. Ukoliko vladajuća koalicija ne bude uspela da odobri novog mandatara, doći će do raspiuštanja skupštine i raspisivanja novih izbora.

Haradinaj je izjavio da će vlada nastaviti da funkcioniše u tehničkom mandatu, te da neće biti vakuuma. Njegova ostavka je neopoziva.

„Sada je odgovornost na predsedniku da otpočne konsultacije za nove izbore. Ponovo ću se ponuditi na poverenje narodu. Nisam optužen, ali ću biti ispitan. I ja i moja partija ćemo učestvovati na izborima. Ali nisam mogao da ostanem na mestu šefa vlade jer bih time naudio Kosovu", rekao je na konferenciji, prenosi Koha.

Međutim, u delu konferencije u kom se obraćao na srpskom reko je da je poziv Specijalnog tužilaštva dobio kao „osumnjičeni".

„Na sastanku vlade sam objavio da sam podneo ostavku na dužnosti premijera Kosova, razlog tome je poziv za ispitivanje koji sam dobio kao osumnjičen od Specijalnog suda za Kosovo u Hagu. Hteo sam da tu situaciju odvojim od časti moje države i časti premijera. Ne ide premijer Kosova pred sud, i ne ide država Kosovo, nego ide Ramuš Haradinaj".

Specijalno tužilaštvo je do sada, prema navodima nekih medija, ispitalo oko 300 osoba u vezi sa navodima o ratnim zloćinima opisanim u izveštaju Saveta Evrope koji je sastavio Dik Marti. Među istaknutijim figurama sa kosovske političke scene, prema navodima medija, dva puta je do sada ispitan i predsedavajući kosovske skupštine, Kadri Veselji.

Ramuš Haradinaj poslednji put uhapšen je po poternici srpskih organa 4. januara 2017., na granici Švajcarske i Francuske – na švajcarskom aerodromu u Bazelu, u francuskom delu – a Srbija je potom uputila Francuskoj zahtev za njegovo izručenje.

On je nedelju dana kasnije pušten da odluku suda o zahtevu Srbije za ekstradiciju čeka na slobodi, ali mu je oduzet pasoš i zabranjeno da napušta teritoriju Francuske.

Potom je iste godine 27. aprila oslobođen u Apelacionom sudu u Kolmaru u Francuskoj, a na odluku je sve vreme čekao u Streazburu da bi se odmah vratio na Kosovo, dočekan velikim brojem svojih pristalica.

Istraga protiv Haradinaja Srbija je pokrenuta 2004. godine, a u međuvremenu, uz poslednje hapšenje proširena je novim optužbama i kako se predstavilo, novim dokazima koji su prosleđeni sudu u Kolmaru.

Haradinaju je suđeno u Haškom tribunalu za ratne zločine na KiM, ali je 2012. pravosnažno oslobođen svih optužbi. Srbija traži Haradinaja zbog sumnje da je izvršio krivična dela ratnih zločina protiv civilnog stanovništva na KIM u toku 1998. i 1999. godine, a reč je, kako je Beograd saopštio, o delima koja nisu bila predmet suđenja pred Haškim tribunalom.

Prethodno je optužbi oslobođen i aprila 2008. Tada je oslobođen od svih 37 tačaka optužnice za više oblika ratnih zločina počinjene nad Srbima, Romima i Albancima u okolini Dečana.

Ramušu Haradinaju je od hapšenja u Kolmaru, vidno porasla podrška u kosovskoj javnosti, a posebno od kada je uveo takse, na štetu kosovskog predsedika Hašima Tačija. Kritike na račun Tačija su u kosovskoj javnosti vidljivo prisutne već duži niz godina, dok je sa druge strane, kako je više analitičara isticalo do sada, Ramušu Haradinajju popularnost porasla.

Haradinaj je ostavku na mesto premijera podneo i marta 2005. kada je Haški tribunal protiv njega podigao optužnicu za ratne zločine.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

Makron i Vučić usvojili zajedničku izjavu

 

Predsednici Srbije i Francuske Aleksandar Vučić i Emanuel Makron usvojili su tokom Makronove posete Srbiji Zajedničku izjavu kojom su "naglasili da pristupanje Srbije prethodno duboko reformisanoj EU predstavlja zajednički strateški cilj" i potvrdili zajedničku posvećenost demokratskim vrednostima i ljudskim pravima, vladavini prava i multilateralizmu.U zajedničkoj izjavi koju je danas objavio Kabinet predsednika Srbije, Makron i Vučić su se saglasili da nastave da u potpunosti sprovode "Sporazum o strateškom partnerstvu i saradnji" iz 2011, da nastave politički dijalog na visokom nivou i da jačaju bilateralnu saradnju.Tekst izjave koja je usvojena 16. jula glasi:1- Na poziv predsednika Republike Srbije g. Aleksandra VUČIĆA, predsednik Republike Francuske g. Emanuel Makron boravio je u zvaničnoj poseti Srbiji 15. i 16. jula 2019. godine.2- Tom prilikom su dvojica državnika potvrdili zajedničku posvećenost demokratskim vrednostima i ljudskim pravima, vladavini prava i multilateralizmu, te su iskazali zajedničku volju da doprinesu miru, prosperitetu i stabilnosti u Evropi i svetu.3- Dvojica državnika su naglasili da pristupanje Srbije prethodno duboko reformisanoj Evropskoj Uniji (EU) predstavlja zajednički strateški cilj. Pored neophodnih ekonomskih reformi, u kojima Srbija pokazuje značajan napredak, dvojica državnika naglasili su potrebu za većim naporima u oblastima vladavine prava, osnovnih prava, jačanja demokratskih institucija i reforme javne uprave. Oni su ...

View article...

novosti.rs

Nela Kuburović: Sudili Srbima jer su branili svoju zemlju

V. C. S.

4 minutes

---

Ministarka Kuburović pred SB UN kritikovala Bramerca i Hag. Navodno čišćenje 800.000 civila na KiM - manipulacija

NEDOPUSTIVO je da tužilac Mehanizma za međunarodne krivične tribunale (MMKT) u izveštaju Savetu bezbednosti pominje etničko čišćenje i brojku od 800.000 civila na KiM, u martu i aprilu 1999. godine. Manipulacija brojevima uvek je svedočila o pristrasnosti, a često i dovodila do nesagledivih posledica. Ovde se radi o podacima propagandne mašinerije, uz pomoć kojih je trebalo opravdati bombardovanje Srbije pre 20 godina, bez odluke SB UN.

Ovo je u sredu poručila ministarka pravde Nela Kuburović na sednici SB UN, reagujući na izveštaj Serža Bramerca, u kome je zamereno to što "pred srpskim sudovima nijedno službeno lice višeg ili srednjeg nivoa nije odgovaralo za etničko čišćenje 800.000 civila na Kosovu"

Ona je navela da za gubitak na hiljade života tokom NATO bombardovanja naše zemlje, "izgleda niko nije nadležan, a ni kriv".

- Upravo su pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, za krivična dela izvršena na teritoriji KiM, osuđena lica najvišeg komandnog ranga iz Srbije, samo zato što su branila svoju zemlju - konstatovala je ministarka, i podsetila da na Kosmetu Unmik ima ovlašćenja u oblasti pravosuđa.

Pročitajte još - PREDSTAVNIK RUSIJE U UN O RADU HAŠKOG TRIBUNALA: Okrivili Srbe, a sve ostale zaštitili

Uprkos tome, navela je, svaki pokušaj Srbije da se za ratne zločine počinjene nad njenim stanovništvom sprovede istraga, ostao je bez rezultata.

- Odgovornih za progon i ubistva Srba i nealbanskog stanovništva nije bilo. Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo osnovano u Prištini sa sedištem u Hagu, nisu postigli nikakve rezultate. Ni Tužilaštvo Euleksa od 1. novembra 2018. nije uputilo nijedan zahtev za pomoć Tužilaštvu za ratne zločine Srbije.

Kuburovićeva je govorila i o uspešnoj saradnji sa Mehanizmom. Srbija je omogućila Tužilaštvu MMKT slobodan pristup svim dokazima, dokumentima, arhivama i svedocima, svi primljeni zahtevi su rešeni, a svedoci se oslobađaju dužnosti čuvanja državne, službene ili vojne tajne.

- Zato je nekorektno i nedopustivo da se u izveštajima Tužilaštva MMKT insistira na političkom uslovljavanju napretka Srbije u procesu evrointegracija.

Kako je naglasila, u izveštajima Tužilaštva vidi se kontinuirano isticanje neprocesuiranja izvršilaca višeg ranga, iako je Srbija Tribunalu isporučila predsednike države i republike, potpredsednike savezne i republičke vlade, trojicu bivših načelnika Generalštaba...

Ministarka je ponovila inicijativu da srpski državljani osuđeni pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju izdržavaju kazne u našoj zemlji, uz poštovanje odgovorajućih odluka.

RUSIJA: OKRIVILI SAMO BEOGRAD

HAŠKI tribunal odbio je da sprovede istragu zločina NATO koji je pre 20 godina počeo vojnu ofanzivu protiv SRJ. Umesto toga stvorio je mit da je isključivo Beograd kriv za rat na Balkanu. Okrivio je Srbe, a sve ostale zaštitio od krivice.

Ovo je poručio zamenik stalnog predstavnika Ruske Federacije u UN Genadij Kuzmin, koji je dodao da su na meti NATO najviše bili civili i civilna struktura, kao i rezidencijalne oblasti Beograda.

Hrvatska predstavnica optužila je Srbiju da nije iskrena u saradnji sa Hagom jer "dovodi u pitanje haške presude", a žalila se i na loše rezultate u potrazi za nestalima.

 

Жена којој се Србија никада не може одужити

iskra.co

ЗАБОРАВ ЈЕ СТВАР ПОТОМАКА: Жена којој се Србија никада не може одужити

7-8 minutes

---

17.07.2019. - 9:49

Милунка Савић је својом жртвом не само у рату, већ и након њега постала парадигма целе једне епохе, а то што је дуго била заборављена није њена ствар. То је ствар потомака.

Утицај Првог светског рата на положај жене у друштву био је огроман. У државама Антанте, Француској, Британији, САД, жене су заузимале радна места са којих су мушкарци одлазили на фронт — тако су жене идеализоване као „хероине код куће" (о томе сведоче бројни пропагандни плакати). Са друге стране, еманципација жена, макар привремена каква је била, изазивала је сумњу у „морално пропадање" дотадашњих друштава.
Међутим, чак и тако привремена еманципација, јер женама су послови били одузети након што су војске демобилисане, а оне се после рата вратиле на своје „уобичајене" кућне послове, оставила је дубок траг. У већини држава након рата жене су извојевале право гласа.

Руски „Батаљон смрти"

Фронт је током Првог светског рата било место резервисано за мушкарце, а учешће жена у првим борбеним редовима сводило се на ангажовање у болницама или на превоз рањеника. Сифраженкиње, припаднице покрета за права жена у Великој Британији, доказивале су се на Западном фронту возећи болничка кола на првим борбеним линијама. Многе су тако изгубиле и живот.

Активно учешће у борбама узела је тек неколицина и то не на Западу — Флора Сандс је задобила почаст прве (и једине) жене официра на балканском ратишту, борећи се у редовима српске војске, а познат је и пример Румунке Екатарине Теодору.
Једина држава која је у саставу своје војске имала женску јединицу била је царска Русија — чувени „Батаљон смрти", који је касније учествовао и у руском грађанском рату на страни Белих.

Храбре Српкиње

Србија (и Црна Гора) се од осталих савезничких земаља разликује по томе што се у Великом рату у редовима њене војске налазио и одређени број жена-ратница, које нису биле мотивисане борбом за женска права и нису се трудиле да, тиме што би ступиле у редове борбених јединица, докажу своје политичке ставове о равноправности жена и мушкараца.
Софија Јовановић, носилац тринаест ратних одликовања, у рат је отишла 1912. као четник, јер је њен отац увек жалио што нема сина који би постао јунак, а сличне мотиве имале су и Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка Вукотића или Милица Миљанов, ћерка војводе Марка Миљанова. Ленка Рабасовић прикључила се четничкој јединици свога брата да не би постала аустријски талац. Политички циљ имала је Словенка Антонија Јаворник (име под којим се борила у српској војсци било је Наталија Бјелајац), али он није био сифражентски, већ је ова жена-борац у Србију дошла вођена идејом о уједињењу Јужних Словена.

О мотивима Славке Томић не знамо ништа, као ни о њој самој, није забележен дан њеног рођења ни смрти, 1916. се изгубила у вихору рата, док је учитељица Љубица Чакаревић, болничарка до окупације Србије, одбила да ради у школи током окупације и придружила се четницима.
За Србију у Првом светском рату везан је још један феномен, јединствен у свету: док су припаднице виших слојева, свесне борбе својих истомишљеница у Британији, САД и Француској, следећи њихов пример, организоване у Коло српских сестара радиле као болничарке на фронту или у позадини, дотле су припаднице нижих класа у Србији узимале пушку у руке и вођене, како смо видели, разноразним мотивима стајале у рову раме уз раме са мушкарцима.

Амазонка Великог рата

Међу свим српским Амазонкама из Великог рата једно име се истиче не само по храбрости коју је показала у борби — Милунка Савић, на чији је гроб у Алеји великана на београдском Новом гробљу цвеће положио и француски председник Емануел Макрон, парадигма је не само ратног периода, већ и читаве послератне епохе.

Читав Милункин живот може се обележити само једном речју — жртвом, свесном и хуманом. Жртвујући се за друге, без кукања, молби и роптања, није жалила себе.
Као што је у рат кренула да би заштитила брата, који је по њеном мишљењу био премлад за регрутацију (уз то и јединац), тако се и у миру жртвовала — уз ћерку коју је родила, усвојила је још три девојчице, а ишколовала је и тридесеторо деце из свог родног села, Копривнице.

Спавала по улици

Милунка Савић се непосредно по демобилизацији потуцала од немила до недрага, често спавајући на улици, радећи као болничарка, куварица и контролор у фабрици униформи у Босни и Херцеговини. За војне заслуге добила је и имање у селу Степановићеву код Новог Сада, где се скућила са ћеркама (брак са Вељком Глигоровићем се распао).
У потрази за бољим животом преселила се у Београд и већи део радног века провела је као чистачица канцеларије директора Хипотекарне банке. Као ратног хероја често су је позивали на обележавања годишњица Великог рата, и у земљи, и у иностранству. Одбила је понуду да се пресели у Француску и живи од француске војне пензије.

Мир је пронашла на Вождовцу, у малој кућици у којој је уживала са породицом после рата, као и сви солунски борци добила је и борачку пензију. Умрла је у малом стану који јој је годину дана пред смрт доделила Скупштина града Београда.
Из чак и овако укратко препричане животне приче Милунке Савић може се видети да је након рата и славних дана војевања водила тежак живот, а често се може чути и да се држава није достојно одужила својој хероини.
Међутим, постоји ли достојан начин да се држава одужи некоме ко током битке на Кајмакчалану сам зароби 23 непријатељска војника? И тај подвиг није био једини, цело Милункино ратовање било је прожето сличним причама.

Безусловна жртва

Милунка Савић припада можда последњој генерацији која је обавезу да служи отаџбини схватала по узору на староримског конзула и војсковођу Синсината, који би током мирних година обрађивао своје имање, а у кризним временима се одазивао на позив сународника да предводи војску, беспоговорно и безусловно.
Потписник ових редова имао је у Првом светском рату двојицу чукундеда и прадеду, уз бројне рођаке. Неке је и запамтио. Слушајући њихове ратне приче о страхотама Албаније, ратним разарањима, жртвовању и пробоју Солунског фронта, никада није чуо да се неко од њих жали на третман државе после рата.
Ни из уста Милунке Савић то нико није могао да чује. Она је својој земљи служила беспоговорно и безусловно, вођена циљем да заштити брата јединца, да „кућа не буде ископана", несвесна глобалне борбе за права жена која је непосредно пред Први светски рат почела негде далеко од Копривнице код Рашке. Хероизам схваћен на тај начин не познаје давање заузврат, он подразумева само жртву.
А то што је Милунка Савић споменик добила тек недавно, то што нема филма или серије о њеном животу, то што тек једна основна школа у Србији носи њено име и то што су деца о њеном херојству почела да уче од скоро, то је срамота, не њена, већ наша, њених потомака.

 

iskra.co

Антонић: Београдски грађанисти као корисни идиоти бошњачког шовинизма

10-13 minutes

---

17.07.2019. - 15:09

(Слободан Антонић) Фото: Медиа центар

• Колумниста листа Данас и редитељ Златко Паковић се, најављујући свој перформанс „Сребреница. Кад ми убијени устанемо", а који финансира НВО Соње Бисерко, сликао одевен у крваву свештеничку одежду, поставивши десну руку као да благосиља злочин. Порука је била јасна: иза „геноцида" у Србреници стоји Српска православана црква; Срби су не само „хришћанолудаци", они су и „хришћанозлочинци"
• Београдски грађанисти, под видом критике српског национализма, заправо упорно и систематски дехуманизују основне идентитетске елементе нас као народа, пре свега нашу цркву и веру. А иза њих, потом, наступају босански, хрватски, косоварски, монтенегрински и ини „грађанисти" – заправо, антисрпски шовинисти, који, у склопу истог режима истине, настоје да као наводну реализацију правичности дотуку све српско што је преостало у њиховим срединама
• Да ли ико мисли да би укидање Републике Српске могло бити без крви? И да ли ико мисли да би „грађанизам" Реуфа Бајровића – од захтева за „признањем геноцида" до захтева за „нестанком фашистичке творевине" – био намирен без коначне колоне трактора преко Дрине? Ако то мисле Златко Паковић, Снежана Чонградин или Жарко Кораћ, онда они нису никакви „борци против српског национализма". Они су обични useful idiots бошњачког шовинизма. Свиђало се то њима или не, то је тако. И тешко да, по својим последицама, може бити другачије

Пише: Слободан АНТОНИЋ

НА политичком Западу, у главним медијима, често се хришћанска Црква, скупа с њеним историјским рукавцима – колико год да су они до јеретичности „модернизовани" – етикетира као „конзервативна" и „заостала". Такође, и истински хришћански верници, ма које деноминације били, проглашавају се, лако и брзо, хришћанолудацима.

О примерима увредљивих напада овдашње компрадорске (аутоколонијалне) грађанштине на СПЦ писао сам у прошлом тексту. У овом ћу продужити размишљања на ову тему.

Одмах да кажем: моје указивање на чињеницу да СПЦ по правилу најжешће нападају јавне личности које су атеисти, агностици или тек номинални верници СПЦ, не значи да мислим да само добри хришћани имају право да се осете позваним да критикују поједине појаве у СПЦ.

Недостојан сам да будем назван добрим верником, али морам да признам да ме, рецимо, подоста чуди свештеничко благосиљање свега и свачега. На пример, заиста не разумем како свештеник може да призива Св. Дух приликом освештавања ноћног клуба Доријан Греј у Зајечару? Или, пак, приликом отварања клуба сличне намене поред Панчева? Који је смисао призивања Св. Духа за такси возила у Нишу? Или, такође, за клуб навијачау Пожаревцу?

Недавно је, чак, освештан и почетак снимања ТВ серије на Пинку. То је, дакако, изазвало бројне злураде коментаре наших случајних Срба, као и најгоре увреде (Дашко Милиновић: „Ај мршупичкуматерину јебени браонци!"). А шта се друго и могло очекивати тим поводом? Не видим како би се, заправо, и могла одбранити дубинска скаредност „освећивања рејтинга" – како се чак могло чути на поменутом снимку?!

Читао сам, недавно, одличну књигу Рада Јанковића Доба раз-ума: псеудоморфоза православља у последњим временима. Делује ми, морам да признам, прилично убедљиво виђење аутора да благосиљање којештарија – укључив и ноћни клуб Dorian Gray – показује, нажалост, извесну „декаденцију православља" (стр. 66-67). Јер, пита се Јанковић, „шта има Свети Дух с ноћним клубом Доријан Греј?"? И да ли се „за сребрњаке данас може баш све добити?".

Некада је било сасвим нормално, наводи даље Јанковић, да у Сеобама Милоша Црњанског патријарх одбије да прими Аранђела Исаковича – оновременог тајкуна, одбијајући да му да благослов како би овај преузео жену свог (покојног) брата – колико год дуката Аранђел нудио. Јер, тада се за новац у Цркви ипак није могло баш све купити. А данас?

Међутим, једно је запитаност над појединим поступцима и ставовима клира, те наравно и нас, верујућих, а сасвим друга ствар је пропагандно уништавање Цркве и дехуманизација како јерарха, тако и свих верника – чак и онда када се уради штогод добро и исправно.

Навешћу још један пример како главни медији свесно раде на компромитацији Цркве и дехуманизацији верујућих.

Недавно је патријарх Иринеј посетио антиохијског патријарха Јована Десетог, који столује у Сирији. У посету је наш патријарх кренуо, очигледно, с идејом да се, између осталог, учврсти фронт отпора фанариотској (цариградској) политици цепања канонских православних цркава – Руске патријаршије данас (од које је Фанар одломио Украјинску ПЦ), а Српске патријаршије колико сутра („црногорска", „македонска", „косовска", „босанскохерцеговачка", „хрватска", „словеначка" итд. православна црква).

Но, онда се, током посете, наш патријарх, протоколарно, сусрео и с поглаваром земље у којој је гост – с председником Сирије, Башаром ал Асадом. То је, међутим, послужило за праву канонаду најбруталнијих напада на СПЦ.

Рецимо, Александар Секуловић, узорни аутошовиниста познат по тврдњи да истребљење српских цивила током „Олује" није био злочин, већ тек „жалосна чињеница", сада је завапио како је, ето, патријарх Иринеј разговарао „с масовним убицом" (Асадом), додавши на то патетично: „Повраћа ми се"!

А Славиша Лекић, медијски активиста, прокоментарисао је ову посету овако: „Вучићев патријарх ишао зликовцу на поклоњење – или да му опрости грехе?!". Тиме се Лекић придружио сличним малициозним коментарима Реуфа Бајровића, Фљоре Читаку или Беџета Пацолија, које је тешко другачије окарктерисати до као ноторну србомржњу.

А шта је урадио Данас? Улога истинског грађанског (демократског) општила била би, ваљда, да читаоцима објасни, не прикривајући наравно ни све контроверзе, шта се заправо догодило. Истински објективни медиј, дакле, најпре би овај посао поверио свом новинару-специјалисти за сферу религије. А ако таквог новинара нема, ангажовао би оног који има колико-толико уравнотежен став о питању о коме је реч. Одабрани новинар, пак, најпре би упитао некога из Цркве да објасни недоумице, а затим би позвао и истинске стручњаке, који би публици могли да разјасне дотичну контроверзу.

Међутим, шта је урадио Данас? Он је као свог „објективног" и „стручног" новинара ангажовао никога другога до Снежану Чонградин! (о њеним инвективама писао сам већ овде, овде или овде). Овој новинарци не само да није ни на крај памети било да позове и другу страну – као када је Данас, рецимо, својим читаоцима хтео да разјасни да ли су руке у облику орла симбол „велике Албаније"; те је позвао албанске новинаре с Косова, заправо једино њих (!), да кажу шта је посреди; и они су рекли: не никако, наравно, таман посла да то има икакве везе с албанским национализмом.  

Но, Чонградинова не само да није позвала никога из СПЦ, она се као „експерта" за посету антиохијској патријаршији сетила никог другог до Жарка Кораћа, као и Горана Милетића, представника нечега што се зове Civil Rights Defenders. И шта је читаоцима листа Данас о смислу и исходима посете делегације СПЦ патријарху Јовану Десетом разјаснила ова уважена тројка? То се види из наслова: Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори!

Дакле, није српски патријарх отишао код свог антиохијског колеге да би исказао солидарност са страдалим сиријским хришћанима, и како би лобирао против реалне опасности од цепања СПЦ. Не, већ је, како је то објаснио Жарко Кораћ, та посета била „за рачун Руске православне цркве" (!?), е да би патријарх Иринеј „лобирао да се не призна самосталност украјинске цркве"!?

Кораћ је, уз то оценио „да је та посета срамна", јер, како је навео, српски патријарх у Сирију отишао је, заправо, код „диктатора, како би бранио туђе државне интересе"!?

А Горан Милетић је, са људскоправашке стране, објаснио да се председник Асад не може „третирати као било који други страни државник", већ само као „неко ко је одговоран за најдрастичнија кршења људских права", због чега је, јел`те, и само виђење с њим неопростив грех.

Овакво отровно тумачење Патријархове посете одмах је добило значајан публицитет. Редакција листа Данас срамни наслов текста („Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори") ставила је на прву страну, чланак је одмах пренела N1 („Кораћ:  Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори"), док је БЕТА у, најави новог броја поменутог дневника, малициозни наслов нарочито истакла.

Заправо, кад мало боље поразмислим, наша црква је у овој обради заправо добро и прошла. Уместо бледуњавог Милетића, Чонградинова је ипак могла за коментар да приупита Соњу Бисерко, Миливоја Беслина, Филипа Давида или неку другу епску каријатиду „друге Србије". Е, како би тек они објективно исказали сву гнусобу посете српског патријарха сестринској и мученичкој цркви у Сирији! Каква би тек онда насловница листа Данас била!

Но, то је све ништа према правом „подвигу" који је недавно извео колумниста листа Данас и редитељ Златко Паковић. Он се, најављујући перформанс „Сребреница. Кад ми убијени устанемо", а који финансира НВО Соње Бисерко, сликао одевен у крваву свештеничку одежду, поставивши десну руку као да благосиља злочин. Порука је јасна: иза „геноцида" у Србреници стоји Српска православана црква; Срби су не само „хришћанолудаци", они су и „хришћанозлочинци".

Истог дана када се у Коларчевој задужбини одиграо Паковићев перформанс, знаменити БиХ „грађаниста", а заправо бошњачки шовиниста и фундаменталиста, Реуф Бајровић, објавио је да се „данас сви требамо подсјетити да је тзв. РС (Република Српска – С. А) копиле геноцида и да је једини частан људски порив да та творевина нестане. Свако 'сјећање' жртава без тражења нестанка те фашистичке творевине је издаја правичности. Кад-тад"!

Е то је оно о чему сам писао у прошлом тексту. Београдски грађанисти, под видом критике српског национализма, заправо упорно и систематски дехуманизују основне идентитетске елементе нас као народа, пре свега нашу цркву и веру. А иза њих, потом, наступају босански, хрватски, косоварски, монтенегрински и ини „грађанисти" – заправо, антисрпски шовинисти, који, у склопу истог режима истине, настоје да као наводну реализацију правичности дотуку све српско што је преостало у њиховим срединама.

Да ли ико мисли да би укидање Републике Српске могло бити без крви? И да ли ико мисли да би „грађанизам" Реуфа Бајровића – од захтева за „признањем геноцида" до захтева за „нестанком фашистичке творевине" – био намирен без коначне колоне трактора преко Дрине?

Ако то мисле Златко Паковић, Снежана Чонградин или Жарко Кораћ, онда они нису никакви „борци против српског национализма". Они су обични useful idiots бошњачког шовинизма. Свиђало се то њима или не, то је тако. И тешко да, по својим последицама, може бити другачије.

sveosrpskoj.com

 

iskra.co

Павел Дорохин: Алија Изетбеговић режирао Сребреницу да би Америка ушла у рат

7-9 minutes

---

14.07.2019. - 14:07

Павел Дорохин,Фото: Н. Скендерија

НАЈВЕЋИ злочин 20. века није се догодио у Сребреници, као што је то рекао Томас Шиб, амбасадор Немачке у Београду, већ у немачким концентрационим логорима. Највеће зло прошлог века је немачки фашизам.

Ово у интервјуу, за „Новости", каже Павел Дорохин, депутат руске Думе и председник Комитета Русије за заштиту генерала Ратка Младића. Дорохин је у Београду и Новом Саду представио своју књигу „Наш рат – Како победити у Хладном рату 2.0", а дошао је на позив Мирослава Паровића, председника Народног слободарског покрета. Српско издање објавила је „Нова Европа".

– Генерал Ратко Младић ми је током једне посете испричао шта се догађало у Сребреници – каже Дорохин. – Из минута у минут. Начин на који Запад хоће да представи српску војску је потпуно нетачан. То је још само једна њихова провокација.

* Шта се по вашим сазнањима догодило у Сребреници?

– Русија је веома добро информисана о ономе што се догађа на међународној сцени. Било је важно, а то је речено и тадашњем председнику БиХ Алији Изетбеговићу, да је потребно масовно убиство да би се Америка умешала у конфликт. Дакле, то је био разлог да се исфингира прича о Сребреници. Никаквог геноцида муслиманског становништва није било. Нема ниједног доказа да је седам хиљада људи убијено на једном месту, не постоје сателитске фотографије. Али, медији су то другачије приказали. Ројтер, Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, имају заједнички центар из ког се управља, добили су информацију и не проверавајући је они су је објавили. Ту информацију су буквално проследили другима, који су је, такође, без истраживања пренели. У кадровима које је Си-Ен-Ен показивао јасно се види да је неко други пуцао.

* Зашто су онда српски војници ушли у Сребреницу?

– Генерал Младић ми је рекао да је суштина уласка српске војске била да блокира територију где су се одмарали муслимански војници, а потом се враћали у борбена дејства. Тамо су испред НАТО-а били холандски војници који су све видели. Холанђани су сведоци да је било борби, али не тако страшних. Младић ми је испричао да је разоружао муслиманске војнике и пустио их да иду. Онда је почело бомбардовање, било је јасно да је около пуно нагазних мина. Ко је бомбардовао и ко је поставио те мине, тешко је рећи у овом тренутку. Сигурно је да војска Ратка Младића није.

* Године 2008. донета је одлука којом се обавезују све чланице Уније да у своја законодавства уграде криминализовање порицања геноцида и ратних злочина, па и у Сребреници…

– Први пут чујем за ту одлуку, којом се унапред одређује ко је крив, а ко је невин. Тако је и било. Кад погледамо колико је Срба осуђено у Хашком трибуналу, а колико Хрвата и Бошњака, све нам је јасно. Геноцида у Сребреници свакако није било. Свака страна је штитила своје интересе. Био је рат. Правили су гробље које је требало да послужи као привид геноцида. Довозили су лешеве из свих крајева БиХ, ко зна одакле, успели су да поставе неколико стотина, а не седам хиљада као што говоре.

* Зашто сте ушли у Комитет за заштиту Ратка Младића?

– Пре седам година када сам изабран за председника Комитета нисам познавао Младића, али одувек сам волео Србе и Србију. Знао сам да је Младић прави патриота. То што га је тадашња српска власт, под притиском Европске уније и НАТО-а, предала, сматрам потпуним безакоњем. Да би почели било какви преговори о пријему Србије у ЕУ, морали су да испоруче Младића. Испоручили су га под великим притиском. За нас је борба за његова права у Хашком трибуналу била као борба за саме себе. И раније сам говорио да Русија мора да помогне српском патриоти у затвору. У томе ме је од почетка подржао и наш бивши премијер, академик Јевгениј Примаков, такође члан Комитета. Он ми је, кад сам постао председник, рекао да ће да подржи Комитет, а да ја одем брзо у Хаг да помогнем Младићу да му не ураде исто оно што и Милошевићу.

* Младић је пре неколико дана пребачен у болницу, али је убрзо враћен у своју ћелију. Какво је његово здравствено стање?

– Одлично знам у каквим неусловима он тамо борави. Описао сам то у својој књизи. Лоши услови у којима се налази утичу на његово здравље.

* Како победити у овом хладном рату о коме пишете у новој књизи?

– Тако што ћемо бити на страни истине, говорити истину. Јер, уз човека који је на страни истине и правде је Бог, а он ће свакако победити. Нови хладни рат, наравно у другачијој форми, траје четири-пет година.

* Каква је позиција Русије у том рату?

– У књизи више пишем о својој позицији по том питању, а то је истовремено позиција целог руског народа и државе. У њој су све моје политичке изјаве као депутата руске Думе и акције у којима сам учествовао у последњих седам година. Има неколико делова који указују на позицију руске државе и мене као депутата. Писао сам о повратку левичарским идејама, о рођењу руске идеје и зближавању руског и српског народа. Суштина руске идеје је никад никог не притискати, нити угрожавати, али обједињуј оне које имаш око себе.

* Учествовали сте и у неколико хуманитарних акција на Косову и Метохији…

– Када смо чули да на Косову нема лекова, Јевгениј Александрович Примаков, унук бившег премијера, и ја спаковали смо неколико кутија и кренули. Било је то занимљиво искуство. Први пут нисмо успели да пређемо границу, јер је возач био Србин. Променили смо возача, али опет нисмо знали да ли ћемо ући на КиМ. Русија не признаје Косово, па су наши дипломатски пасоши били „чудна појава". Владика Теодосије нам је рекао да су мале шансе да пређемо границу. Замолио сам га да нас благослови. Веровао сам да ћемо онда проћи. Тако је и било. Народ на КиМ се много ослања на цркву и на Русију. У Косовској Митровици сам видео плакате на којима пише „Хвала Путину". Било ми је драго.

* Како Русија гледа на преговоре о Косову?

– Пре месец дана срео сам се са председником Александром Вучићем и пренео му да је Русија јасно поручила – поштовање Резолуције 1244 и Косово је неодвојиви део Републике Србије. Вучићу није једноставно, јер трпи огроман притисак. Осећам то. Дуго сам држао његову руку кад смо се поздравили у његовом кабинету. Рекао сам му: Председниче, не дајте Косово! Скоро сат времена смо разговарали о томе. Стекао сам утисак да председник Вучић има унутрашњу бол због тог питања. Проблеме на Косову би требало решавати искључиво у интересу српског народа, а не у интересу САД и НАТО.

* Осим политичких, које су још теме важне за добре односе Русије и Србије?

– Економске, пре свега. Сматрамо да постоји огроман потенцијал за економску сарадњу. Гас, нафта, аутомобили, опрема за енергетику, машине, војна индустрија… Ваши квалитетни производи имају пролаз у Русији, али, пре свега, нама је потребна ваша сила духа.

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, КРИМ РУСИЈА

– ЗА српски народ на КиМ је јако важан став Владимира Путина – каже Дорохин. – Као руски депутат подржавам да је Косово неодвојив део Србије. Моје колеге се такође залажу за то. Током посете Косовској Митровици на мене је посебан утисак оставио мурал на коме су насликане српска и руска застава испод којих пише: „Косово је Србија, Крим је Русија."

novosti.rs, Драгана Матовић