rts.rs

Les: Ako SAD preuzmu dijalog na stolu i korekcija granica

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

4-5 minutes

---

"Kada Vučić i Tači stave ideju podele na sto, u zamenu za uzajamno priznanje, SAD bi bile spremne da rade na tome, smatra Timoti Les, ali ocenjuje da rešenje kosovskog problema ne treba očekivati brzo.

36922934

Timoti Les

Les u intervjuu za Tanjug navodi da je problem što se ta politička ideja zaglavila jer Tači nije u potpunosti uspeo da dobije podršku na domaćem planu, a Nemačka je takođe iskomplikovala stvari pokrečući proces razgovora na kojima je ideja razgraničenj odbačena.

"Evropa će morati da odluči da li će podržati američku pritisak za podelu, ili će gurati svoje alternativno rešnje, zabrinuta zbog efekata takvog rešenja na Bosnu i Severnu Makedoniju", kaže Les.

On ističe da su SAD, koje sada imaju neutralniji pristup prema ovom problemu od prethodne administracije, nestrpljive da „završe posao" u Srbiji i na KiM, kako bi se posvetili drugim stvarima, možda Bosni, ali da nije moguće očekivati rešenje u momentu kada su stavovi Beograda i Prištine toliko udaljeni. 

"U međuvremenu je ugrožena regionalna stabilnost, jer se zbog taksi Srbiji Priština približava Albaniji, ubrzavajući tako proceš ujedinjenja. Predstojeći izbori na Kosovo I u Srbiji suzili su prostor za sporazum tokom ove zime. Vreme ističe i SAD žele brzo rešenje - otuda i pismo Kvinte upućeno obema stranama da se deblokaju pregovori", ocenjuje on.

Les kaže da nije optimista i da ne vidi šta je to što bi moglo da dovede Prištinu i Beograd za pregovarački sto. 

Motiv pridruživanja EU više ne postoji jer nema proširenja, a to, smatra on,otvara mogućnost za bojazan od jednostranog rešanja koje bi mogla povuče Priština.

"Kladim se da će njihov korak u slučaju da ne dođe do dogovora sa Beogradom, biti ujedinjenja Kosova sa Albanijom,a to će na kraju dovesti kosovsku državu do pravnog limba", naglašava Les.

Na pitanje očekuje li da će Vašington izvršiti pritisak na Prištinu da odustane od maksimalističkih zahteva u konačnom rešenju za KiM Les kaže da sumnja i napominje da SAD moraju da rade veoma pažljivo.

"Ovaj put SAD ne pokušavaju da primoraju strane da potpišu sporazum koji su pripremili američki pravnici, već da promovišu dijalog koji će i dovesti do rešenja koje će obe strane prihvatiti i koji će he dobiti legitimeitet ''kod kuće'' kako bi bio održiv ", smatra on.

Les napominje da SAD, uz to, ne žele previse ni da se "udube" u politiku Balkana pa moraju da pažljivo postupaju sa lokalnim političarima. 

"Ako primene previše pritiska na Prištinu, vlada će se približiti Albaniji, pretvarajući bilateralni spor sa Srbijom u regionalnu krizu", ocenjuje on. 

"Ne očekujem da će biti dodatnog pritiska na Srbiju"  

Les takođe ne očekuje da će biti dodatnog pritiska na Srbiju da prihvati maksimalističke zahteve Prištine, jer SAD imaju na umu da Beograd može da živi sa zamrznutim konfliktom na Kosovu. 

"SAD moraju biti svesni da Srbija ima potencijala da pod pritiskom pokrene pitanje Republike Srpske i 'kosovsku drame' pretvori u regionalnu krizu", kaže bivši diplomata na Balkanu.

Zato, ukoliko Vašington želi da postigne svoj cilj i da oslabi veze Srbije sa Rusijom, onda mora da se pronađe sporazum dovoljno dobar da bi ga Srbija dobrovoljno prihvatila, kaže on i dodaje da ne treba smetnuti s uma da je priritet SAD da neutrališe ruski uticaj na Srbiju.

"A jedini način da to uradi je da reši kosovski problem koji daje Rusiji mogučnost upliva u srpsku politiku. U suštini to znači da su SAD manje zabrinute za to kakvo će biti rešenje kosovskog pitanja, već je njihov krajnji cilj da se to reši.

Les tvrdi da je Rusija već podržava ideju podele.

"Oni znaju da su previše slabi da bi mogli kontrolišu "statusni proces" pa su u fokusirana ispregovaraju rešenje sa američkim posrednicima koje bi bilo u korist Rusije, sa ultimativnim ciljem - proširena srpska država koja će zavisiti od Rusije, što je Rusiji strateški bitno jer želi da ograniči američku moć na Balkanu, posebno zbog toga što Amerikanci spozorišu veliku albansku nacionalnu državu", zaključuje Les.

 

Н. Маловић: Гдје цвјета лимун жут

standard.rs

Н. Маловић: Гдје цвјета лимун жут - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

4-6 minutes

---

петак 23. август 2019. 17:15

Црногорско лудило неће стати, сада је јасније него икад раније. За пројектовани сукоб биће оптужене Србија и Русија

 

У Боки Которској је лакше бити Србин него у Црној Гори јер традиција суживота у Заливу умногоме неутралише с брда сишавши црногорски национализам. Ипак, питамо се: зашто се духови нису смирили када је на Референдуму 2006. године Црна Гора добила независност? Није ни било пројектовано да се духови смире.

Пројектовано је, авај, било да се Срби у Црној Гори као припадници српског културно-историјског круга приближе статистичкој ништици, да се Србија и Русија третирају као спољни непријатељи, а Срби у Црној Гори као унутрашњи. Заувијек, не само до краја власти Мила Ђукановића.

Онај ко на брду ак и мало стоји више види него онај под брдом – зна и митрополит Амфилохије, па на њему знан начин организује општенародне саборе на којима се, паралелно са литургијама, Срби држе референдумски будним. Јединство које Срби у Црној Гори и Боки показују избезумљује власт навиклу да јединства може бити само око пара.

Срби се држе, и заиста вјерују да их је већина, јер нас је већина. Упркос свему, до удара на цркву ће канда доћи. Монтенегрински закон о одузимању црквене имовине је печен, треба само да се стави на сто у окупираној и странцима вођеној Скупштини. Потом, нико не зна шта ће услиједити.

Александар Раковић, историчар којем је забрањен улаз у Монтенегро, и хроничар црногорског сепаратизма, храбро и са емотивним одмаком констатује да зло није кодирано да застане у свом напретку према дну. Као заливски резидент од 1694. године, симболично сам ових дана искочио из сумало вреле воде јер на жабу из параболе нимало не желим личим. Уздигао сам обрву тачно на оном мјесту на коме су неки Јевреји ономад, али их, као ни многе Србе од браће из окружења то није лишило судбине која је била зацртана Програмом неутралисања.

Министарство културе Црне Горе најавило је прошле седмице да ће поднијети пријаву против херцегновских организатора хуманитарног концерта „За наше Косово и Метохију", у склопу традиционалне манифестације „Трг од ћирилице".

Извијесни Црногорски покрет, близак канонски непризнатој ЦПЦ, поднио је пријаву против Митрополије СПЦ и пјевача Влада Георгиева због, како се наводи, кривичних дјела против уставног уређења и безбједности Црне Горе. Наводи се да су на концерту у Херцег Новом, иступима говорника подржаних од стране клерофашистичких хулигана, вријеђани Црногорци и Црна Гора, те да се призивала окупација земље. Изводиле су се пјесме „Тамо далеко" и „Црна Гора и Србија, то је једна фамилија", које су особеном интерпретацијом Георгиева сугерисале да су дјелови Црне Горе Србија и да је Црна Гора подређена Србији – кажу у саопштењу. Довољно је укуцати: Тамо далеко Владо Георгиев, и погледати.

„Тамо далеко" није законом забрањена пјесма, али постаје: говори о храбрости наших предака и велича их. Ријеч је о јединственој антиратној елегији у историји људског рода. Пјесму која се изводи широм свијета официјелна Црна Гора види као атак на безбиједност и уставни поредак.

Да ли је након хуманитарног концерта у Херцег Новом постало срамота бити Србин у Црној Гори и Боки? Да ли је то постало забрањено? Да ли се кроз црногорски идентитет, који је антисрпски, граде нови млади умови којима није споран лингвистички непостојећи језик, црногорско признавање Косова*, присуство званичника на прослави „Олује", чланство у НАТО-у, обиљежавање Божићне побуне и укидање одлука Подгоричке скупштине 1918? Огромна је сада одговорност шаке јада или пак шаке јунаках који себе проналазе на челу српске опозиције. Српска црква је уз власт у Србији, а ова је пак с прстом знате гдје – с влашћу у Црној Гори.

Црногорско лудило неће стати, сада је јасније него икад раније. За пројектовани сукоб биће оптужене Србија и Русија. Црна Гора добиће подршку НАТО-а и Срби ће у Црној Гори обрати зелен бостан. Тамо далеко од обале остаће да буде Србија. Тамо далеко од Србије остаће да буде наше море. У Боки Которској Свети Сава основао је 1219. Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске.

Да имам коме, параболом бих с Приморја, преко Монтенегра, некоме у Србији добацио лимун жут, као што је, у Травничкој хроници Јеврејин Атијас стимулисао француског конзула да у Париз кад се врати само помене како Јевреја у Травнику уопште има.

Аутор Никола Маловић

Извор Печат, 23. август 2019.

 

in4s.net

Kosovo - pedofilski "regrutni centar" za Epštajnove i Klintonove orgije

ИН4С -

5-6 minutes

---

Клинтон-Епштајн

Косово* је већ више од деценије коначно одредиште бројних отетих дјевојчица и дјечака. На примјер, у својој тромесечној истрази Глобал Пост је открио да су највиши нивои косовске владе које подржава САД умијешани у ову трговину људима.

Жртве трговине су обично малољетне дјевојке и тинејџерке које су отете, заведене и често присиљене на оно што значи сексуално ропство. На Косову* постоји проституција која служи међународној заједници, америчким и НАТО војним снагама и Сједињеним Државама и помагачима који тамо делују. Али чешће, кажу истражитељи, Косово* је средиште трговине људима, дјеце и жена које се продају и проститутки за проституцију у Уједињеним Арапским Емиратима, Израелу, престоницама западне Европе и другим мјестима.

Косово*

Сједињене Државе и њихови савезници у НАТО-у, као и Уједињене нације, већ неколико година јавно кажу да корумпирани званичници унутар косовске* владе и полиције понекад учествују у илегалној трговини дјевојчица и дјечака.

 

Према глобалној пост-истрази, неке високе политичке личности, посебно бивши команданти ОВК, заиста су били умијешани у трговину женама и девојчицама.

Штавише, Глобал Пост је добио неколико обавештајних извештаја од војних и обавештајних служби НАТО-а за које се такође тврди да су старији бивши команданти ОВК били умијешани у посао сексуалног ропства. Даље подупирући тврдње, различити добро обавештени људи, укључујући бившег обавештајног званичника НАТО-а који је радио на Косову и западног дипломата са искуством у региону, сви кажу да је то у америчким, НАТО и УН круговима већ годинама познато. за бивше терористе ОВК, заповједнике – од којих су многи сада на позицијама велике моћи на Косову – вјерује се да су повезани са трговином сексом и дјечијом проституцијом.

После окупације српске покрајине дјечија проституција, која је била непозната појава, почела је да се повећава. Миротворац УН-а на Косову, који је тражио да се не именује, рекао је: „Често чак и муслиманске дјевојке продају други чувари бордела. Они се тргују попут говеда и рутински их премлаћују и дрогирају. Ако девојка покуша да побјегне, била је силована или мучена – или јој је рекао да ће је мајка вратити кући да буде убијена. "

За 20 америчких долара дијете је остављено „клијенту" на 30 минута. За 2,50 америчких долара клијент је могао купити боцу пива док се задовољавао.

 

Сва дјеца добијају три слаба оброка дневно, прљаво мјесто за спавање и лежерна одећа коју њихов албански власник инсистира да морају да обуку да би привукли клијенте.

ФРН је објавио неколико чланака у последњих неколико мjесеци и раније о важној теми „Џефри Епштајн и његовог педофилског прстена. Треба напоменути да упркос оптужници у случају дjечијег ропства, она дефинитивно не покрива пуни обим Епштајнових стравичних злочина. Напротив, то је само врх леденог бријега и своди се на неколико фактора.

Годинама прије 2002-2005. који је обухваћен савезном оптужницом, Епштајн је био умијешан у педофилску шему, у коју су такође укључени бројни високи НАТО и амерички званичници, војска и политичари. То се дешавало деведесетих година прошлог вијека, за вријеме НАТО агресије и демонтирања Југославије.

Поред званичног присуства НАТО-а и САД-а, западни ПМЦ-ови (приватни војни извођачи) такође су били присутни (прије свега МПРИ) и укључени у цјелокупну шему педофилског прстена, међу многим другим ратним злочинима НАТО-а и САД-а које су западни медији прикривали.

Бил Клинтон

Умијешаност моћног клана Клинтон и њихов утицај (заједно са многим другим моћним америчким политичарима, попут Бадена) је главни разлог зашто овај гнусни злочин није само стављен на страну, већ је и потпуно игнорисан и прикривен од стране масовно лицемјерних западних медија. Међутим, Клинтонови (и Епштајнови) „хуманитарни напори" у бившој Југославији нису прошли незапажено. Многи су је пажљиво слушали и гледали.

Према свједочењу бивше ропкиње, Клинтон је био присутан током сексуалних забава у којима је учествовало до двадесет малољетних девојака на осамљеном острву на Карибима. Ти снимци летења показују да је Клинтон неколико пута летио на острво Епштајновим приватним авионом. Клинтон је био у блиској вези са запосленима компаније Епштајн, која је саставила хиљаде фотографија голих младих дјевојака. А ове фотографије су коришћене као каталог за Епштајн да би своје девојке позајмио моћним политичарима и британским власницима, укључујући Клинтона.

Док је Епштајн оптужен за затворску казну због своје педофилије, Бил Клинтон је необично остао нетакнут, више него вјероватно због пријатеља на високим положајима.

Прочитајте још:

 

iskra.co

СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Онај ко нема шта да каже о Олуји, нека ћути и о Сребреници

18-23 minutes

---

17.08.2019. - 17:02

 

(Слободан Антонић:) Фото: sveosrpskoj.com

Део београдске медијске елите (стваралаца јавног мњења) врши легитимизацију Олује, геноцидне акције у којој је побијено две хиљаде људи, а двеста хиљада Срба протерано

Мој последњи текст с портала „Све о Српској" – о столетном продуженом геноциду над Србима у Хрватској – изазвао је доста занимања. Пренели су га многи сајтови и скоро сви београдски дневни листови, а било је и коментара на друштвеним мрежама.

Уз личну захвалност за сваки облик медијске пажње, имам два утиска о преношењу или коментарисању тог текста.

Прво, не разумем у чему је проблем да се исправно наведе на ком порталу је текст објављен? Рецимо, Информер и Вечерње новости ставили су да је реч о мом „ауторском тексту за Vidovdan.org", а Видовдан је пак, са своје стране, као извор текста упутио на портал Нови стандард (иако је на том порталу лепо писало да је чланак преузет са сајта Све о Српској).

Ако медиј није у стању да тачно наведе нешто тако једноставно као што је „news sources" – како се може очекивати да му се верује када је реч о нечем другом?

Такође, зачудила ме је ограничена способност тзв. Друге Србије да полемише с аутором или текстом који јој се не свиђају. Све се свело на увреде, бешњење и личне дисквалификације.

Ево шта су твитер-перјанице Грађаније написале било за мене, било за мој текст:

Гордана Чомић: „Штеточина, рутинска… лупетањем пљује по људима које не подноси";

Златко Црногорац: „Ако сте мислили да је Зоран Ћирјаковић полудео и за Палмотићеву, онда је Слободан Антонић зрео за Лазу Лазаревића„;

Срђан Драгојевић: „Ваистину, лудак";

Блиц (Лана Гедошевић): „Сулуда колумна";

Дашко Милићевић: „Антонић је фашиста";

Невена Бојичић: „фашистоидни ангажман Слободана Антонића";

Здравко Јанковић: „то његово писаније се мора назвати правим именом, тј. фашизмом";

Дејан Петровић: „писање оног пацова Антонића";

Ивана Узелац: „зли, пакосни човечуљак„;

Драган Поповић: „човек је будала„;

Антонела Риха: „глуп и шовинистички текст";

Исидора Стакић: „застрашујуће и – WTF, ХАЛО ПОЛИЦИЈА„! „Алах нек му је у помоћи„;

Лука Божовић: „смеће које је Антонић написао је говор мржње„;

Наталија Милетић: „марш у пизду материну„!

Маја Жилић: (ставља пет гомила измета као коментар мог текста).

Но, мени најдражи ипак је твитер-коментар Ерика Гордија, професора и експерта за Западни Балкан из Лондона, ког је Ћирјаковић својевремено назвао „полицајцем наше академске и медијске неслободе":

„Антонић кад би био Хрват, био би усташа„.

Типично британски стил – дисквалификујете тако што жртву цинично прогласите генетским нацистом: јер, да је рођен у Загребу, био би хрватски нациста, а овако, пошто је рођен у Београду он је просто српски нациста – и то сам вам решио.

Навешћу још пар излива љубави анонимних твитер-мислилаца:

„Никако да смислим – за коју врсте дуготрајне мере је аутор овог уратка? `Обавезно лечење у психијатријској установи затвореног типа`? Или би можда дугогодишњи затвор постигао задовољавајући ефекат?".

Уследили су предлози: „неколико година на Голом отоку„; „'преваспита(ва)ње' сибирског типа„, „преваспитавање у кули Небојша„, „Гвантанамо„…

Било је, истина, и два покушаја да се одговори на мој текст, али су испали, некако, доста траљаво.

Биљана Србљановић је у Блицу (31.7. стр. 5) објавила колумну „Естрадни Слоба„. Као што и наслов показује, она се уместо на текст усредсредила на личност: 1. „Антонић главиња (…) само да би био запажен у јавности и да би боље продавао своје књиге"; 2. „Његови радови су безвредни, немају научну или аналитичку вредност"; 3. Иако наизглед критикује власт, „Антонић заправо много воли Вучића". Србљановићева је могла да смисли и нешто боље с обзиром на њену склоност домаштавању стварности; али, да ипак одговорим: 1. све моје књиге (18 на броју) одавно су распродане и нема потребе за додатном рекламом; 2. Биљана Србљановић је баш прави ауторитет за оцену мојих научних и аналитичких радова; 3. О, какво виспрено откриће! – Антонић не само што заправо много воли Вучића, он заправо има три ноге и заправо је концертни клавир.

Други покушај озбиљнијег одговора појавио се у листу Данас, под називом „Српски националисти су навијали за `Генерала`„. Али, њен аутор, Влатко Секуловић, полемише са мном тако што ме: 1. најпре стрпа у категорију „српски националиста"; 2. онда том „српском националисти" припише став који сам измисли; 3. на крају, крене да расправља с тако измишљеним ставовима и – некако увек се покаже да је српски националиста не само глуп и зао, већ и гори од хрватског.

Рецимо, Секуловић тврди да је српски националиста, баш као и хрватски (само из других мотива), навијао да филм Генерал, који хвали Готовину, буде награђен у Пули. Хрватски националиста, објашњава аутор, то је желео како би се Готовина прославио, а српски како би се Хрватска компромитовала. Међутим – урраа! – није награђен Генерал већ филм Дневник Диане Будисављевић (о спасавању деце из Јасеновца).

Тиме је, јел`тако, Хрватска још једном показала колико је испред Србије: „Пандан овом филму би било као када би у Србији нпр. неко снимио филм који би имао као тему злочине српских националиста у II светском рату, попут недићеваца над Јеврејима или љотићеваца над Ромима".

Како само оштроумно… Све што могу да кажем је ово:

1. уопште ме није било брига ко ће победити у Пули, нити сам, кад мало боље размислим, чуо да је ико у Србији навијао за било који филм, а понајмање за Генерала;
2. кад смо већ код тога, за мене је скандалозна и сама чињеница да је Хрватска могла да сними филм који слави геноцидну акцију против Срба, те да њиме отвори „Пулу" – тако да Генерал није ни морао добити награду да би се још једном показао прави карактер данашње „еуропске Хрватске";
3. у окупираној Србији (1941-1944) нису постојали никакви логори које су држали Срби и у којима су истребљивани Јевреји и Роми – стога, о таквим логорима тешко да је могао да се сними филм; када је пак реч о домаћим колаборантима, о логору Бањица (немачко-колаборантска управа) направљена је ТВ серија још пре 35 година, а о логору Ниш (чисто немачка управа) филм пре 32 године.

Коначно, кад смо већ код поређења снаге национализама у Хрватској и Србији, право питање није зашто нема филма о српском Јасеновцу (празан скуп), већ – можемо ли да замислимо да се у Србији сними филм Генерал о томе како је Ратко Младић заузео/ослободио Сребреницу? А да га финансира држава? А да с њим започне најважнији филмски фестивал у земљи?

* * *

Тако долазим на праву тему овог чланка – легитимизација Олује коју врши део београдске медијске елите (стваралаца јавног мњења).

Реч је о томе како се у Београду приказује геноцидна акција у којој је побијено две хиљаде људи, а двеста хиљада Срба протерано – те је, тако, на подручју Лике, Кордуна, Баније, Северне Далмације и Западне Славоније довршен геноцидни пројекат започет Јадовном и Јасеновцом.

Типови медијског одговора Грађаније на Олују су следећи:

1. Прећуткивање; исти они који су добили жуљеве на прстићима твитујући у недоглед: „у Сребрници је био геноцид… био геноцид… био геноцид…", одједном, 4. августа не баве се више политиком, већ начином на који се лакирају нокти (буквално); Јована Глигоријевић: (за Сребреницу) „Јесте био геноцид„ и „млади људи у Србији данас су највећи негатори геноцида у Сребреници„; а 4. августа, од 24 твитер објаве нула (и словима: нула) је о Олуји (зато је неколико објава о лакирању ноктију); Невена Бојичић: (о Сребреници) „геноцид назвати геноцидом и ускратити поштовање свакоме ко је спреман да подилази великосрпском фашизму„; а 4. августа, од 24 твитер објаве нула (и словима: нула) је о Олуји; Срђан Драгојевић: „порицање геноцида„ (у Сребреници), „намера је била да се уништи једна етничка група„, „`попили` пресуду за геноцид", „да питам 1.800.000 гласача СНС – како би они убијали људе у Сребреници?"; а 4. августа, од 9 твитер објава нула (и словима: нула) је о Олуји; Мариника Тепић: „тренутак у Сребреници, када Младић одваја мушкарце од жена и деце – почетак је геноцидне намере„; „Подмећуда признање геноцида у Сребреници значи негирање српских жртава"; а 4. августа о Олуји – како се то вели – ни мукајет.

За овакав приступ могу да кажем само следеће: Онај ко нема шта да каже о Олуји, нека ћути и о Сребреници.

2. Српски национализам је једнако крив за Олују као и хрватски јер је хушкао Србе и први почео са злочинима; Сафета Бишевац (Данас): „Званични Загреб поново је `заборавио` српске жртве, а званични Београд своју прљаву улогу у рату у Хрватској. Србија (…) је најпре хушкала и организовала Србе у Хрватској, а онда им окренула леђа"; Павле Радић (Autonomija info): „побуњени Срби (…) сулудо гурнути у беспотребни рат против своје изворне домовине„, довели су до „егзодуса Срба у `Олуји`, (који је тек) неминован други чин својевремено еуфоричног `догађања народа`". Програмски координатор YIHR-а о обележавању Олује посетом местима страдања: „Посету смо почели од Овчаре, јер, ако желимо да говоримо о злочинима у Олуји, онда морамо да говоримо и о томе шта се десило пре Олује, шта је то што је довело до низа злочина„;

Дакле, док је у вези са Сребреницом непожељно говорити о Братунцу, Кравицама, Бјеловцу, тј. о Подрињу (1992-1995) – јер, „то је релативизација злочина"– о Олуји се може говорити једино заједно с причом о Овчари и другим српским злочинима. А то, наравно, није релативизација, није „немојте сад само: а шта су они нама радили!".

Такође, шта значи „хушкање Срба из Београда"? Па тај народ је 1941. ненаоружан чекао званичнике НДХ 1.0 да га одведу до јама – зар му је био потребан Милошевић како би му рекао какав ће бити његов третман и у НДХ 2.0? Нека Сафета Бишевац, ако мени не верује, прочита шта је Борис Дежуловић написао о сукобу у Борову Селу: мештани нису подигли барикаде зато што су нахушкани из Београда, већ зато што су тројица хрватских шовиниста, претходно, из чиста мира гранатирали Борово Село; знају се и њихова имена: Вице Вукојевић, Бранимир Главаш и Гојко Шушак.

Уопште, волео бих да знам какве узрочно-последичне везе има хушкање из Београда, рецимо, с масакром загребачке породице Зец, укључив и дванаестогодишњу Александру, 7. децембра 1991? Шта, и Александра је крива јер је хушкана из Београда? Какве везе београдска пропаганда има, рецимо, с ликвидацијом војника Саше Гешовског у Сплиту, на Ђурђевдан 1991. године? Какве везе има Милошевић са Задарском кристалном ноћи? Јер, да није било Милошевића, нико Србе у независној Хрватској не би ни цветом дирнуо?

Нећу да кажем да није било и погрешних потеза званичног Београда; али, поставити пропагандно претеривање у исту раван с масовним злочином геноцида у Бљеску и Олуји – доиста је јадно.

3. Док је стрељање мање од две хиљаде разоружаних припадника паравојске `геноцид` који се не може довољно осудити, дотле је протеривање двеста хиљада жена, деце и стараца и масакр њих две хиљаде само `операција` која се тек обележава; N1 (Београд): „Обележавају се 24 године од акције `Олуја`„; N1 (Загреб): „Почела ослободилачка акција `Олуја`„ (Н1 се бранио да су разлике у насловима последица аутономије редакција у Бг и Зг; али, београдска редакција је дала „неутралан", а не наслов који би одговарао стварном стању ствари: „Обележавају се 24 године од геноцидне акције `Олуја`"); Данас: „У Крушедолу државна манифестација обележавања годишњице `Олује`„ (из наслова се не може закључити ни која је држава у питању, ни да ли се слави или оплакује); BBC News на српском „Операција Олуја 24 године касније: Једни славе, а други се сећају жртава„ (а истина је, јел`тако, негде на средини); Данас: „Поштовање за жртве, без обзира на националност„ (страдали су и једни и други, шта да се ради); Фонд за хуманитарно право: „Данас се сећамо жртава операције Олуја„ (било жртава на обе стране, да не улазимо сад ко су џелати, а ко пострадали).

Народ коме не дају да схвати узроке, актере и размере несреће која му се догодила, осуђен је да му се слична несрећа понови. Зато не може само „операција Олуја", или „акција Олуја". Зато мора „геноцидна операција Олуја" и „геноцидна акција Олуја".

4. Срби су побегли из Крајине јер је Милошевић хтео да их насели на Косово, па их зато нису пуштали у Београд; Балша Божовић: „Олуја је била званична српска политика: премештање Срба из Хрватске на Косово„. Сергеј Трифуновић: „Како смо ту несрећну колону сачекивали на аутопуту да им не дозволимо да уђу у наш прелепи главни град… Проклети Рвати што их поћераше".

Написао сам много критичких страница о Милошевићу, али имам мало сумње у то да је измишљотина тврдња како је Милошевић, наводно, договорио Олују да би населио Косово. Годину дана после Олује (1996), од 617.726 избеглица из ратних подручја смештених у Србији, на Косову је било свега 20.179 људи (12.466 из Хрватске), а 170.955 у Београду (91.141 из Хрватске), 169.875 у Централној Србији (без Бгд), и 259.719 у Војводини (овде, стр. 23). Баш уверљив показатељ „званичне српске политике" пресељења Срба на Косово!

5. То је била туча примитивних балканских племена, ми смо изнад тога, Београд је свет; Миодраг Мајић: „Попут ројева мува, поклопљених теглама, балканска племена не разумеју природу сопствених окова. Туђим костима се не гради будућност сопствене деце. Све олује, сребренице, јасеновци и батајнице, део су исте дијаболичне парадигме. Док то не схвате, трунуће мрзећи се, у истом муљу".

У овој објави све је помешано како би, sub specie aeternitatis, могло бити изједначено – тегле и оковане муве, кости и муљ, жртве и џелати, хрватски државни логори за истребљење Срба и немачки окупаторски логори за репресију над војно запоседнутом Србијом (Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien)… У једном типично аутоколонијалном дискурсу („ви сте урођеници, а ми Европљани, толико смо изнад вас"), судија Мајић само потврђује свој статус новог Саше Јанковића и новог месије Републике Грађаније. У следећем кораку дизања апстракције вероватно ће све бити подведено под „кршење људских права", те ћемо услед тога у истој равни добити прављење сапуна од дечијих лешева и гурање Срђана Марковића преко ограде – што да не, све је то кршење људских права, све то ми, Европљани, наравно, једнако осуђујемо…

6. Скретање фокуса с геноцида на маргиналне ствари, како би се злочин медијски затрпао: „а што смо продавали воду избеглицама?", „види како само Вучић злоупотребљава догађај", „ту је и смрдљиви Додик", итд; Иван Крстић Крцко (ДС): „Сећате се Олује? А сећате ли се како су избеглицама тадашњи социјалисти, радикали и јуловци наплаћивали воду 5 марака?"; Сергеј Трифуновић: „Деци свакако прескочити причу како смо ту несрећну колону сачекивали на аутопуту и наплаћивали им сендвиче и воду по 15 немачких марака"; Дашко Милиновић: „Видим да је ове године Вучићев путујући циркус Олуја посетио и моје родне крајеве. Смрдеће Фрушка Гора на Додика још недељу дана„.

Занемарљив број шпекуланата продавао је избеглицама воду, али је та маргинална појава, злонамерним истицањем и понављањем, претворена у урбану легенду о начину на који су Срби дочекали своје пострадале сународнике. Тим наративом о „води за 10 ДМ", успело се медијски затрпати толике примере несебичне помоћи обичних људи – од самоиницијативног дељења хране, одеће и ћебади по колони, до уступања кућа прогнаним породицама – попут Живана и Саве Комленског, оца и сина, који су изашли пред колону како би понудили своју кућу у Гардиновцима за смештај, и примили 14 избеглица

* * *

И следеће године ће ових шест медијских тактика јамачно бити употребљено како би српска јавност била онемогућена да освести истински карактер злочина почињеног у Олуји. Шта треба чинити као одговор на ову врсту токсичне медијске кампање?

Потребно је наћи симбол геноцида извршеног у Олуји. Као што је Ана Франк симбол холокауста, а Милица Ракић симбол НАТО агресије, тако су она деца што су их хрватски авиони побили на крвавој Петровачкој цести симбол српског страдања и хрватског геноцида.

Убијени су, између осталих, Јовица Дрча, стар 6 година, Невенка Рајић, стара 9 година, Жарко Рајић, стар 9 година, и Дарко Вуковић, стар 13 година.

Хрватски авиони гранатирали су избегличку колону 7. августа, дакле два дана пошто је пао Книн и готово сваки војни отпор престао.

То није био само злочин над немоћним цивилима. Био је то јасан показатељ шта би се десило српским породицама само да су сачекале „побједничку хрватску војску", и порука шта ће им се десити ако само и помисле да се врате.

То је злочин који симболише саму суштину Олује – не вода за 10 ДМ, не „хушкање из Београда", не „муве у тегли". То је слика хрватског Великог плана: шта са Србима.

Јер, крвава Петровачка цеста први пут се десила 1942. године. Тако, свака независна Хрватска заправо има своју цесту са својом српском децом која на њој леже.

Бранко Ћопић је о првом злочину написао песму. Да је храбрости и памети, ова песма би била у нашим читанкама. Али, ако је ту нема – читајмо је, себи и својој деци, да бисмо разумели, научили и запамтили.

Јер, правда није задовољена. Независна Хрватска 2.0 одбија да достави имена двојице пилота који су извршили злочин, те не може да се подигне оптужница; знају се имена хрватских војно-ваздухопловних заповедника, али ни они нису оптужени по командној одговорности.

Зато, читајмо Ћопићеву песму. Јер, што је више пута будемо читали, опасност да ћемо да заборавимо биће све мања. Ми, једноставно, не смемо заборавити.

Бранко Ћопић

На Петровачкој цести

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колони.
Над цестом круже грабљивице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…

У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба".

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал' сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести
у окрвављеном снијегу
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу на Петровачкој цести…

Све о Српској

 

politika.rs

Некажњени геноцид

Милош Ковић

5-6 minutes

---

Суочимо се с прошлошћу. Ослободимо се митова. То од нас траже наше власти, док нас убеђују да „прихватимо реалност" и „разграничење" са Косовом. Суочавање с прошлошћу од нас захтева и ЕУ, која раширених руку чека да нас прими у свој топли загрљај.

Сваког јула, поводом ратног злочина у Сребреници, ЕУ и САД траже да се суочимо са „геноцидом". Заиста, геноцид је кључно искуство српског народа у 20. веку. Са масовним убијањем српских цивила и затирањем своје културе суочили смо се три пута у току једног столећа, у два светска рата и данас, у време разарања Југославије и Србије. За разлику од Јевреја или Јермена, народа сличне судбине, Срби свест о геноциду, међутим, нису уградили у темеље свог националног идентитета. Тиме се баве само Српска православна црква и неколико усамљених установа, које морају да се боре за пажњу и помоћ. То своје страшно искуство не умемо да објаснимо ни себи, ни странцима. Зашто се то баш нама догодило? Ко нам је то урадио?

Непријатно нам је у друштву оних који о томе говоре, проглашавамо их „ратним хушкачима", који угрожавају наше „добросуседске односе" и „европске интеграције". Тим Сарајлијама, Крајишницима и Метохијцима, ми Београђани, Шумадинци и Моравци одговарамо да су нам те приче грозне и морбидне, да „не желимо никога да мрзимо" и да „хоћемо да се окренемо будућности". Било па прошло.

Завирите у своју савест и тестирајте своја знања. Јесте ли знали да је 6. август, у нашем црквеном календару, дан Светих новомученика Пребиловачких? Знате ли шта се у Пребиловцима догодило на тај дан, 1941. године? Да ли сте негде чули да Србија обележава и „Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом светском рату" и „Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату"? Нигде, дакле, ни помена геноцида над Србима. Овако назване дане могли би да обележавају и Немци и Хрвати. И они су гинули у том рату.

Пропаганда западних, глобалних медија скоро да је реч „Србин" претворила у синоним за „ратни злочинац". Сваког јула и августа, за време церемонија у Сребреници и Книну, расправљамо о томе да ли би требало да се суочимо с прошлошћу и признамо да смо у Босни и Хрватској починили геноцид. За то време, у Хрватској се уништење српског становништва из 1995. прославља на највишем државном нивоу и плеше уз усташке песме и поздраве. У „Маршу мира" Незук-Поточари, бивши ратници 28. дивизије Армије БиХ и млади људи носе ратне заставе јединице која је починила масовне злочине над српским цивилима општина Сребреница, Братунац и Милићи. Вође терористичке ОВК на Косову и Метохији, које су само 1999. и 2004. протерале око 250.000 Срба, док су остале побили и стрпали у гета, најављују изградњу Музеја геноцида, који ће подсећати свет на оно што су Срби урадили албанском народу.

Међу земљама НАТО и ЕУ, које су осмислиле и извршиле геноцид над Србима Крајине, Сарајева, Косова и Метохије, налазе се и оне које су починиле геноцид над Србима у два светска рата и марљиво их истребљивале током неколико векова. Ту, на Западу, налазе се корени овог зла.

Реч „геноцид" данас је, у медијима и академској јавности, постала најобичније средство за правдање „хуманитарних интервенција". Тиме је релативизован чак и Холокауст. Од првог искрцавања Европљана у Америци, жртве геноцида рутински се оптужују за канибализам, злочине и геноцид. Сетимо се судског циркуса у Хашком трибуналу. Тој врсти пропаганде посвећена је књига „Политика геноцида", Едварда Хермана и Дејвида Питерсона, за коју је предговор написао Ноам Чомски. Ту су геноциди подељени на „конструктивне" (оне које врше САД), „бенигне" (починили су их штићеници САД, као, на пример, Хрватска у „Олуји"), „злочиначке" (врше их Србија и остале државе које су мете САД) и „митске" (поткатегорија „зликовачких", за пример је узето „крвопролиће" у Рачку).

Важнија је, ипак, подела на кажњене и некажњене геноциде. Два највећа геноцида у историји човечанства почињена су у Америци од 15. века до дана данашњег и у Европи у Другом светском рату. Починиоци геноцида над староседеоцима Америке, римокатолички Шпанци и протестантски Енглези, убеђени у своју изабраност и предодређеност (Американци то зову manifest destiny), себе су видели као оруђе божје воље. Из тога што су, уместо да буду кажњени, обдарени огромном силом, Енглези и Американци закључили су да су Бог и историја на њиховој страни. Зато су се чак осетили позваним да данас, у име науке и прогреса, свима деле лекције о геноциду и људским правима.

Још од доба крсташких ратова, у мисионарској „вољи за моћ", крије се тајна Запада. Овде је реч и о Хрватској, која за Јасеновац и „Олују" не само да није кажњена, него је и „награђена" етнички чистом државом и уласком у ЕУ и НАТО.

Из тог европског, крсташког, колонизаторског, модернизаторског пакла потичу три геноцида над српским народом у 20. веку. Прошлост не можете да промените. Хоћете да је заборавите? Да побегнете од ње? Она ће доћи по вас.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

srna.rs

KONAČNO MORA DA POČNE DUBINSKA REKONSTRUKCIJA SRBIJE

12-16 minutes

---

BEOGRAD, 16. AVGUSTA /SRNA/ - Politički analitičar Dragoljub Anđelković smatra da konačno mora da počne dubinska rekonstrukcija Srbije u smislu stavljanja na noge onoga što je već dugo prevrnuto na glavu, odnosno na način da se od nje napravi funkcionalna srpska država, umjesto da se, kako kaže, sumanuto nadvikujemo, preganjamo i zamajavamo glupostima.

Srna u cijelosti prenosi Anđelkovićev osvrt pod naslovom "Rekonstrukcija ili dekonstrukcija Srbije?", koji je objavljen u novom broju nedjeljnika "Pečat":

Reč rekonstrukcija je postala široko prisutna u srpskom "političkom jeziku" pre pet, šest godina, od kada je kod nas dinamizirano preispitivanje sastava vlada. Da li tu reč ispravno upotrebljavamo i da li znamo šta ona zapravo znači?

Do toga da nam je rekonstrukcija postala deo svakodnevnog vokabulara došlo je tako što su učestali izbori i što su nam u jednom periodu postala mnogo uobičajenija vanizborna prekomponovanja sastava "kabineta ministara" na osnovu volje vrha dominantne vladajuće partije. Kako god bilo navikli smo da živimo gotovo u permanentnoj atmosferi rekonstrukcije vlade, što samo po sebi i ne bi bilo loše kada bi to doprinosilo većoj efikasnosti sistema i njegovom drugačijem karakteru.

POLITIČKI RIJALITI

U poslednjih nekoliko meseci, začudo, sveprisutne priče o rekonstrukcijama vlasti odjednom su nestale. Valjda od kada je izvesno da ćemo, posle dužeg vremena, imati redovne izbore početkom sledeće godine, famozna reč je izgubila magični marketinški značaj. Narod voli da prati "tragikomedije" moćnika sa političkog Olimpa - frustriran je pa ga raduje kada obigravaju oko karijernih vešala - ali s obzirom na trenutni tok događaja politički rijaliti sa težištem na sudbinama pojedinaca iz redova vlade, gubi smisao. Zato se preovlađujući tabloidni mediji nakratko ne bave time ko leti iz vlade ili u nju ulazi, a ko preuzima neki drugi resor umesto sadašnjeg, što ne znači da se bave smisaonim stvarima. Pronađene su nove gluposti.

Ne znači ni da neće ponovo stari rekonstruktivni zabavno-politički program početi naveliko da se emituje kada se izbori približe, međutim za sada se tzv. rekonstrukcija vratila u svoje prvobitno stanište. Nije nestala. Svakodnevno slušamo o njoj, ali u predmodernom značenju koje i dalje egzistira uporedo sa novim. Prvi sloj značenja reči rekonstrukcija je "zidati iznova, preziđivati, obnavljati". U tom kontekstu nas sada bombarduju pričama o rekonstrukciji trgova, ulica ili kanalizacionih mreža u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Kako to u praksi ide drugo je pitanje u koje sada nećemo ulaziti. Vratićemo se našoj rekonstrukciji ali shvaćenoj u širem smislu kao "ponovo uspostavljanje", naravno na novim, trebalo bi da bude boljim osnovama, važnih nacionalnih institucija.

JUŽNjAČKA PRIČA

Izraz koji je do sredine 19. veka bio ograničen na građevinarstvo i umetnost /obnavljanje materijalnih dela koji u nju spadaju/, na velika vrata je ušao u politički jezik pred karaj američkog građanskog rata /1861-1865/. Tada je pomenuta reč počela da označava najavljenu dubinsku promenu društveno-političkog sistema na prostoru poraženih secesionističkih država SAD. Kako u to vreme tako i do naših dana, politička rekonstrukcija nominalno ne označava - kao što često pogrešno mislimo polazeći od naše zbilje gde se upotrebljava u kontekstu dnevno-političkih prepucavanja - bilo kakve promene ili obnovu, već isključivo izgradnju nečeg radikalno novog na mestu onoga prevaziđenog.

Rekonstrukcija je zapravo korenita reforma iako se ta reč kod nas neadekvatno koristi za veću ili manju promenu sastava vlade.

Uzgred budi rečeno, pomenuta američka rekonstrukcija nije dala rezultate koji bi opravdali termin koji je pompezno uveden. Promene su u praksi bile kozmetičke a ne suštinske. Kao sa našim vladama. Crnci na Jugu formalno više nisu bili robovi, te su mogli da se odsele na Sever, ali ako bi ostali na Jugu, sve do druge polovine 20. veka ostajali su potpuno marginalizovani i isključeni iz političkih tokova. Ruže im nisu cvetale ni na Severu. Danas, u doba "političke korektnosti" to se promenilo. Doduše, možda samo tako kao što mnogi kritičari ne bez osnova tvrde da su u eri medijske manipulacije i hipnoze sada i obični belci suštinski isključeni iz političkih procesa koje usmeravaju gospodari mehanizama za ispiranje mozgova. Posmatrano iz tog ugla, sve rase su u SAD - i naravno ne samo tamo - kada se radi o plebsu, ravnopravne u beznačajnosti. Ali ni to nam sada nije tema, pa da ću se uzdržati od komentara u vezi sa tim.

PERESTROJKA

Gore-dole, opet smo stigli do rekonstrukcije. Njeno uvođenje u politički jezik je uspelo, koliko njena proklamovana američka realizacija nije. Tako je prošla i druga velika, u globalnim razmerama izuzetno poznata rekonstrukcija. U pitanju je sovjetska Perestrojka /ta ruska reč bukvalno znači rekonstrukcija/. Ona ne samo što je takođe propala, već je sa sobom, da stvari budu gore, povukla i SSSR, odnosno u državnom pogledu jedinstven, iako pod novim ideološkim imenom, prostor "istorijske Rusije". SAD su demagoški pričajući o demokratskoj rekonstrukciji gazile mnoge svoje građane ali su profitirale kao država. Rusko-sovjetska država je iracionalno minirala sopstvene temelje. Možda i zato što je primila tuđe demokratsko-rekonstrukciono kukavičije jaje umesto da smisli neki autentičan /makar ne bio demokratski/ model pogodan za funkcionalni preobražaj kao što su uradili Kinezi.

Velika Rusija je preživela pad carizma sa kojim je i rođena, odnosno pod čijim žezlom je Moskovska kneževina tokom nekoliko vekova narasla do šestine kopnene mase naše planete. Dobila je novo ime i društveno-političko uređenje ali je komunistička federacija, uz veoma brojne mane koje je imala, ipak bila neka vrsta ruske države. Možda ne od starta ali se posle desetak godina mučnog boljševičkog lutanja bar u tom pogledu vratila korenima. Ruski jezik i kultura bili su njen kohezivni faktor a etnički Rusi su se od poljske do kineske granice osećali kao svoji na svome. Onda je došla Gorbačovljeva rekonstrukcija, čiji rezultat je, bez obzira kakve su mu bile namere, ispala totalna dekonstrukcija /raspad/ države.

DEKONSTRUKCIJA

U pitanju je, kada smo već kod njega, srodan izraz rekonstrukciji koji se u političkoj sferi takođe pojavio krajem 60-ih godina 19. veka u SAD, tek sa zakašnjenjem od par godina, kao ironičan naziv za neuspeh tamošnje rekonstrukcije koja ga je inspirisala /u tom kontekstu dekonstrukciju ne treba mešati sa istovetnim filozofskim pojmom koji je uveo Žak Derida/. Dekonstrukcija je u političkom smislu postala naziv za propalu rekonstrukciju sa ozbiljnim negativnim posledicama. Koliko konsekvence te vrste mogu da budu pogubne, najbolje vidimo na primeru SSSR-a, odnosno "istorijske Rusije".

Što se tiče dalje sudbine izraza dekonstrukcija, u političkom jeziku nemalog broja nacija on se polako razdvojio od rekonstrukcije, i počeo je da označava po državu razorne posledice sunovrata neke politike /ovde shvaćene kao način vođenja države od određene vladajuće garniture/. Bez obzira da li je ona startovala sa monumentalnim reformskih pozicija, odnosno sa rekonstrukcionističkim namerama ili ne. Veličina neuspeha i njegovih posledica postala je kriterijum za dobijanje dekonstrukcionističke etikete.

SRPSKA INTERPRETACIJA

Posle ove, još jedne u redu nevesele letnje digresije, da se ponovo vratimo našoj staroj rekonstrukciji. Od pokušaja rekonstrukcije do njene propasti, i to ponekada sa fatalnim posledicama za državu, kao što smo videli, samo je jedan korak. O tome svedoči istorija. Srećom, kod nas, bar za sada, konsekvence toga, ipak, ne mogu da budu tolike. Mislim na ono što se kod nas sada naziva politička /vladina/ rekonstrukcijama, a ne na politike koje se od strane državnih vrha već dugo u nas vode. Kod Srba rekonstrukcija u politički jezik, da se podsetimo, i nije uvedena u svom izvornom političkom smislu već kao običan naziv za promene pojedinih ministara i državnih sekretara.

Tu, s obzirom kakav nam je kvalitet političara, po pravilu, ne može mnogo da se omane ili ućari. I da nije tako ipak bi efekti naših rekonstrukcija bili isti. Jer lako promenljive glave vladinih resora sa tehničkom, ali bez mnogo političke moći, i da su kvalitetnije ne bi bogzna šta mogle da izmene. Nisu one noseći stubovi državne politike već njen začin. Politika se u nekim veoma bitnim, možda i najbitnijim stvarima, onako kako bi trebalo da bude ne menja već decenijama. Smenjuju se partije, lideri, vlade ili niz njihovih ministra, a nikako da nam se dogodi državni kopernikanski obrt.

LOV U MUTNOM

Stigli smo do smisla ovog našeg osvrta na rekonstrukciju u političkoj oblasti, od toga kako je definisana u svetu do njene sudbine u praksi te naše lokalne interpretacije iste. Ne smemo više da ignorišemo suštinske probleme ove zemlje kao što uporno činimo, dok se bavimo sekundarnim pitanjima! Politika nam se svela na najbanalniji površno rekonstruktivni rijaliti, u kome gotovo da dominiraju sumnjivi likovi raznih boja a ako ne sve, gro toga se svodi na borbu za lične i klanovske interese.

Dok tako uludo krademo Bogu dane, država i nacija nam propadaju. Utonuli u političku beznačajnost, deluje kao da ćemo prerano da završimo na jednom od brojnih grobalja istorije. Da tako ne bi i bilo krajnje je vreme da se uzmemo u pamet. Moramo da počnemo konačno da dubinski rekonstruišemo našu Srbiju u smislu stavljanja na noge onoga što je već dugo prevrnuto na glavu, odnosno na način da od nje napravimo funkcionalnu srpsku državu, umesto da se sumanuto nadvikujemo, preganjamo i zamajavamo glupostima.

Iz dana u dan nas je sve manje, kulturno-identitetska situacija srpskog prostora je više nego sumorna, suočeni smo i dalje sa mirnodopskom agresijom onih koji su je pre par decenija protiv nas realizovali na klasičan način /a sada ih autistično zovemo prijateljima/, separatističke turbulencije prete i delovima Srbije koji su pod jurisdikcijom Beograda, dok nam nacija tone u dubine parališuće apatije.

POLITIČKA NEODGOVORNOST

U takvim okolnostima nema vremena za gubljenje, ali vlast i opozicija umesto da to shvate i posvete se rekonstrukciji na način koji bi podrazumevao amputaciju nacional-mazohističkog titiostičkog nasleđa i okretanje rešavanju ključni naših nacionalnih problema - od izumiranja, preko sudbine srpskog naroda u regionu do kosovskog separatizma - bave se jeftinim igrama za vlast. Kao da je bitno ko će biti kapetan broda ako on tone!

Mislim, naravno, iz ugla nacije a ne pripadnika političke elite. Oni mogu da profitiraju i u uslovima nacionalne i državne dekonstrukcije. Sa stečenim "resursima" naći će već neko novo mesto za život, ali šta ćemo mi ostali? Šta će biti sa senima naših predaka koji su starali srpsku državu? Koliko god nju u neoliberalnom duhu danas svodili na građanski servis, ona je ipak neka vrsta zlatne kopče koja povezuje pređašnje, sadašnje i buduće generacije. Da li će njih još dugo biti ako ovako nastavimo?

Nemamo drugu državu do ove naše namučene Srbije i zato moramo da se posvetimo njenom preporodu. Ovakva kajva je neće još dugo trajati /ne radi se tu o godinama ili decenijama ali svakako je u pitanju nestajanje njene dugoročne perspektive/. Vreme je da to konačno shvatimo. I još nešto: nije sama po sebi država bitna jer da jeste onda smo mogli da ostanemo u sastavu Otomanskog carstva. I imali bismo državu. Važna je nacionalna država koju su nam donekle 1918. godine, a na radikalan način 1945. razorili, a mi je do danas nismo kako treba obnovili.

TITOISTIČKO TRULJENjE

Srbija je od kraja 80-ih godina prošlog veka počela da se vraća sebi, ali se nikada do kraja nije vratila svojoj nacionalnoj misiji. I dalje smo nešto amorfno, što se nalazi između male Jugoslavije, zbunjene srpske države i evroatlantske kolonije. I to – baš to pre svega – ali i dalje neefikasan sistem koji ne služi građanima, moramo da reformišemo umesto što gubimo vreme u sterilnim političkim naklapanjima i nadigravanjima. Treba nam podhitno prava rekonstrukcija, a to što su navedeni primeri rekonstrukcije propadali, ne treba da nas plaši.

Naša zemlja je odavno u titoističkom smislu rekonstruisana tako da umesto odbrani Srpstva više-manje, kako kada ali stalno u nekoj meri, služi njegovoj postepenoj dekonstrukciji. I u tom pravcu, od "odbrane" Kosova i Metohije, preko "podrške" Srbima u Crnoj Gori i drugim zemljama regiona gde su izloženi progonima, do demografske situacije u samoj Srbiji - polako ali sigurno idemo. Nažalost!

Brod nam tone, a naša politička elita svih boja "mlati praznu slamu". Zato je svaki pokušaj nametanja prave rekonstrukcije, uz ma kakav rizik da to nosi, poželjan. Ovako sigurno pre ili kasnije propadamo, a ako pokušamo da se otrgnemo iz vira koji nas postepeno vuče ka dnu možda se i spasemo. Samo izgleda za to u sadašnjim vladajućim i opozicionim krugovima nema ni snage, niti volje. A da li srpsko društvo ima kapaciteta da se podigne protiv takvog stanja i iznedri nove političke strukture? Neću da dajem odgovor. Nadam se tome, kao i da grešim kada se radi o totalno crnoj oceni kvaliteta većine naših sadašnjih političara, ali ipak sam sve više pesimista! Englezi kažu da je optimizam star pristojnosti ali makar ispao nepristojan neću da se pretvaram.

 

fakti.org

Зашто сте са Светом столицом још 2011. закључили „темељни уговор", а са СПЦ ни до данас?

8-10 minutes

---

АДВОКАТ ВЛАДАН С. БОЈИЋ УПУТИО ОТВОРЕНО ПИСМО ВРХУ ЦРНЕ ГОРЕ И ТРАЖИ ОДГОВОРЕ НА 10 ПИТАЊА

 

Манастир Савина

* „Зашто је Црна Гора свим трима конфесијама чији су представници уједно и чланови владајуће коалиције, јемчила њихову имовину и укњижбу имовине тих вјерских заједница у УНЦГ, а СЦП, тј. њеној МЦП није, већ бисте да силом закона прекњижите ту имовину на државу и да као власник, а скупа са оним вjерским конфесијама, и уједно и вашим коалиционим партнерима, њоме газдујете?"

* Зашто стајете иза неистине да је Православну цркву у Црној Гори укинуо декретом Александар Карађорђевић 17. јуна 1920. кад постоји аутентични акт - потписан од архијереја под предсједништвом Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана, Пећког Гаврила Дожића и Епископа Кирила Митровића 26. 12. 1918. – који свједочи да су се по канонском праву ујединиле "Независна српска Св. црква Црне Горе" и "Аутокефална православна црква у Краљевини Србији", а да је регент, указом, то канонско аутономно опредељење искључиво констатовао и примио к знању?

* Како мислите да по Закону о "заштити" културних добара Црне Горе, те чл. 11. ст. 1 тач. 9 стекнете право својине на вјерским објектима (!?) кад је сврха "заштита" тих добара "невезана од власника?

________________________________________________________________________

        „Поштовани,

        Због свеопштег помирења канонског православног становништва и светиња у Црној Гори, ради превазилажења подјела, јер наша Црква не познаје нацију, држављанство ни резидентство, већ свето и јединствено канонским нормама прописано устројство и жељу да свако онај са вјером у Бога, било које вјере он био, по сопственом избору, узме учешће у црквеним богослужењима. Црква, не смије бити средство и полуга, за било шта друго, поготову не, за творбу неке нове ЦПЦ.

        У црквама се никада не исповиједа у симболима вјере ни руска, ни грчка, ни српска, него једна Апостолска црква. Православно биће није национално, таквог нема у васељени. Називи свих цркава нису условљени и задати по националном или државном атрибуту, већ условљеношћу тих старозавјетних канона, повјесном и спољашњом коду закономјерности, никако црвеним бићем.

        Истичем да је титоистичко насљеђе злоћудне нарави, што се тешко лијечи, посебно у Црној Гори.

        У правцу разријешења овакве опасне ситуације, нужно је дати јавности вјеродостојне одговоре:

        1. Зашто је Црна Гора са Светом столицом 24. јуна 2011. закључила „темељни уговор", а онда и законом 8. јуна 2012. (међународни уговор по чл. 9 Устава има правну снагу примата над свим законима и правним поретком Црне Горе, с непосредном примјеном), а са СПЦ/МЦП – нисте?

        2. Зашто је Црна Гора свим трима конфесијама чији су представници уједно и чланови владајуће коалиције, јемчила њихову имовину и укњижбу имовине тих вјерских заједница у УНЦГ, а СЦП, тј. њеној МЦП нисте, већ да силом закона прекњижите ту имовину на државу и као власник, а скупа с оним вjерским конфесијама, и уједно и вашим коалиционим партнерима, њоме газдујете?

        3. Зашто свим трима конфесијама беспоговорно признајете њихово потпуно аутономно канонско право и неспоран правни субјективитет, континуитет, устројство и то им неупитно такво зајемчите, а то исто одбијате да признате СЦП, тј. вјековној МЦП и њеним епархијама, њихово у Црној Гори вјековно канонско право, неспорни субјективитет и неспорни континуитет?

        4. Зашто свим трима конфесијама Црна Гора обезбјеђује право реституције и мјешовите комисије а СПЦ, тј. МЦП и епархијама НЕ, па зар не увиђате кршење чл. 14 ст. 2 (равноправност вјерских заједница) чл. 8 (забрана дискриминације) и чл. 14 ЕК, те чл. 1 Протокола 12, чл. 58 Устава ЦГ (јемство својине) чл. 1 Протокола бр. 1. (право на имовину) чинећи тим вјерске заједнице јасно неравноправним, а СПЦ/МЦП и њене 4 епархије подвргавајући најтежем виду дискриминације?

Владан С. Бојић

        5. Зашто бар имплицирате објективну неистину да је Православну цркву у Црној Гори укинуо декретом Александар Карађорђевић 17. јуна 1920. а стоји аутентични акт потписан од архијереја под предсједништвом Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана, Пећког Гаврила Дожића и Епископа Кирила Митровића 26. 12. 1918. да су се по канонском праву ујединиле "Независна српска Св. црква Црне Горе" с "Аутокефалном православном црквом у Краљевини Србији", а да је регент, указом то канонско аутономно опредељење искључиво констатовао и примио к знању?

        6. Зашто заобилазите томос Св. Синода Васељенске цариградске патријаршије бр. 1149 издат Уједињеној СПЦ који јој је издат по Уставу Цариградске патријаршије и томосом признао за једино легалну и легитимну црквеним актом Уједињену Српску православну цркву 19. фебруара 1922. и што помињете раскол и конкуренцију у јединој канонској Цркви у Црној Гори кад раскола и конкуренције не може бити, између канонске Цркве и удружења чудака, васељенским актима рашчињеним и анатемисаним бившим православним вјерницима, чије је удружење регистровано у полицијској станици у Цетињу 2000. и како њеног поглавника данас називате владиком?

        7. Је ли Света столица у Црној Гори, тј. да ли је Света столица у страној држави (Ватикану) и да ли је Сплитско-макарска Метрополија а у чијем је номинално формалном правном саставу Которска бискупија и јесу ли градови Сплит и Макарска у Црној Гори или у Р. Хрватској, односно да ли је надбискупија Хрвата у држави БиХ која захвата и Суторину, из стране државе Хрвата БиХ или је Суторина по географији саставни део БиХ или "конфигурационо" саставни део Црне Горе?

        8. Да ли знате да се Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Чешка и друге православне патријаршије протежу на низ других суверених држава, па откуд вам и помисао да ускраћујете Патријаршији СПЦ, МЦП и епархијама права и лимитирате је (другим не) на територију Црне Горе, што у свијету православља јесте свjетовно мијешање о „инфрастеуктурама и филијалама" СПЦ, те зашто вријеђате СПЦ/МЦП, њене епархије и православне вернике у нашој Црној Гори? Уставом из 1957. СПЦ је канонизовала све епархије, права и субјекте, што свака држава поштује.

        9. Зашто демантујете ОИЗ (В. Богишића који је стриктно оделио имаонике/власнике, тј. титуларе права својине с једне на државној имовини која је тачно дефинисана и на црквеној имовини која је тачно дефинисана игноришући протек времена (1888 – 1980) до кад је непосредно а потом кроз правна правила важио ОИЗ, те се уједно не приупитате како је могуће да игноришете и Закон о државном премјеру и катастру из 1984. (важио до 2000), којим су држави била на располагању разна правна средства (јавно излагање, приговор, жалба, брисовна тужба), а да држава никад није користила ма који правни лијек у комплетном периоду до данас, а данас желите да голом силом закона ништите своје дефинитивно изгубљене свеколике правне могућности и правна средства?

        10. Како мислите да по Закону о "заштити" културних добара Црне Горе, те чл. 11. ст. 1 тач. 9 стекнете право својине на вјерским објектима (!?) кад је сврха "заштита" тих добара "невезана од власника", и у ЕК и УНЕСКО, по којим је прописима једино задато да рјешењем држава одреди које ће она културно добро "штитити, чувати и издвајати средства за њихово одржавање" што се закономјерно биљежи у катастарским листовима непокретности у УНЦГ и ништа више од тога?

        Законом о државној имовини је она тачно нормирана, а нема у њему имовине вјерских заједница.

        Вођени добрим примјером три конфесије, СПЦ/ МПЦ, тражи споразум, а да ЗСВУПВЗ, повучете.

Сваки правник зна да је ваљан уставно и канонски уређен споразум бољи од милион парница и зато претендујемо на подједнак статус какав је Црна Гора омогућила трима вјерским конфесијама.

        Штавише, православној конфесији преовлађујућој и исконској у ЦГ доликује тај начин као и вама.

        ЈАВНОСТ МОРА ЗНАТИ. ЗАТО ЉУБАЗНО ТРАЖИМ ЈАВНЕ, ПРАВНЕ, ЈАСНЕ ОДГОВОРЕ.

НЕМОЈТЕ УЗЕТИ ЗА ЗЛО ШТО ПИСМО ОТВОРЕНО ПИШЕМ, ЈЕР ЈЕ ЗЛО ЋУТАЊА ВЕЋЕ".

                                      Адвокат Владан С. Бојић,
                              држављанин и резидент Црне Горе
                вјерник СПЦ, тј. Митрополије црногорске приморске

Подгорица, 13. август 2019.