Lajčak: Vraćeno jedinstvo EU-SAD oko Balkana, uz 'Ne!' za razmenu teritorija

Lajčak: Vraćeno jedinstvo EU-SAD oko Balkana, uz 'Ne!' za razmenu teritorija

AddThis Sharing Buttons

Share to Facebook

Share to TwitterShare to LinkedInShare to ŠtampaShare to EmailShare to Još...

 

Razmena teritorija Srbije i Kosova "bi bila veoma opasna", izjavio je izaslanik EU Miroslav Lajčak francuskom listu Mond (Le Monde) naveo da je dijalog zastao zbog izbora na Kosovu, ali da je Evropska unija (EU) zadovoljna što je vraćeno ključno važno jedinstvo sa SAD u politici prema Zapadnom Balkanu.

"Ništa nije završeno dok sve nije završeno", rekao je Lajčak u vezi s ciljem da se u dijalogu postigne sveobuhvatni sporazum Beograd-Priština, ali je naglasio da ljudi u vladi američkog predsednika Džozefa Bajdena (Joseph Biden) zaduženi za Balkan "osećaju istorijsku odgovornost zbog političke i ljudske angažovanosti svoje zemlje u tom regionu".

Specijalni izaslanik EU za dijalog je rekao da je EU ranije saradjivala s novim američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom (Anthony) i zamenikom sekretara za politička pitanja Viktorijom Nuland (Victoria). "Sa njima smo radili u prošlosti i znamo njihova mišljenja... Američko-evropsko jedinstvo je ključni činilac za uspeh na Balkanu", rekao je Lajčak.

Na pitanje šta Srbija može očekivati kad se završi normalizacija odnosa s Prištinom, Lajčak je uzvratio da "i Srbija i Kosovo znaju da je preduslov normalizacija, ali EU je jasno obećala integraciju ako se ispune merila i sprovedu nužne reforme".

Lajčak je dodao da EU istrajava u politici proširivanja "ali ne treba verovati da će to doći automatski, zemlje na Zapadnom Balkanu moraju reformama u to ubediti članice Unije".

On je naveo da je EU obnovila dijalog Beograd-Priština "ne tako što se krenulo u tehničke pregovore, već da bi se postigao sveobuhvatan i obavezujući sporazum".

"Nijedan problem ne sme biti ostavljen po strani, kao što je bio slučaj u prošlosti poput finansijskih potraživanja ili sporova oko imovine", kazao je Lajčak.

"Obe strane tačno znaju o čemu se pregovara", ali, kako je podvukao, "ništa nije rešeno dok sve nije rešeno".

Specijalni izaslanik EU je predočio da dijalog zasad nije moguć zbog predstojećih izbora na Kosovu i rekao: "Nadamo se da ćemo na temelju onoga iz prošle godine nastaviti pregovore čim dodje do formiranja nove vlade(u Prištini)".

Zamoljen da objasni protivljenje razmeni teritorija izmedju Srbije i Kosova, Lajčak je odgovorio da su protiv toga bile zemlje regiona "jer strahuju da bi moglo izazvati dogadjaje izvan svake kontrole".

Uz to, Evropska unija je, po njegovim rečima, mnogo uložila u politiku "evropeizacije i uključivanja Balkana u evropsku porodicu, a to podrazumeva izgradnju multietničkih demokratskih društava" te je
"ponovno crtanje granica oprečno tom idealu i značilo bi da smo doživeli neuspeh", ukazao je Lajčak.

Na pitanje kako gleda na sve veći upliv Kine na Balkanu, rekao je da je EU najveći trgovinski partner, najveći investitor na Zapadnom Balkanu i tamo daje najveću pomoć.

"Zemlje tog regiona svoje sisteme usaglašavaju s evropskim standardima i sve dok je evropska perspektiva tog područja jaka, jasna i opipljiva, ne treba da se uzbudjujemo... Ne može da ponudi više od nas", zaključio je o Kini specijalni izaslanik EU.

View article...

politika.rs

Појте му Срби

Проф. др Момчило Павловић*

8-10 minutes

---

Специјално за „Политику"

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, први стих песме и химне, који данас одјекује широм Србије и српства. Овог јануара навршава се 181 година од прве прославе Светог Саве и од завођења школског звона, као помоћног средства у настави у школама у Србији. Симбола свих школа и свих генерација. Свети Сава прослављен је први пут 14/27. јануара, а школско звоно унето у школску зграду 28. фебруара 1840. године. Оба ова догађаја десила су се за владе кнеза Михаила Обреновића у Крагујевцу, где је била престоница и седиште првих српских виших школа. Пре тога код Срба ван Србије овај светитељ се славио као заштитник школа у неким местима у Срему.

Растко Немањић, Свети Сава је симбол служења своме народу, родољубивог служења. Он се одрекао дворских привилегија и кроз манастирску самоћу посветио се Богу и свом народу. У народ је ширио православље, сузбијао друге јереси, у жељи да створи народну веру која ће га чувати од искушења и пропасти кроз сву историју. Кроз 12 епископија организовао је српску православну цркву а кроз уједињене српске земље које је његов отац остварио увео је школе – темељ народног образовања.

Са својим братом подигао Жичу, манастир као столицу своје архиепископије. Ту је крунисан његов брат, Стефан Првовенчани, ту се држали и први државни сабори. Његов рад са братом у наредних 15 година утврдио је и веру православну у народу и државу српску.

Овај светитељ је обесмрћен и за сва времена је у народу кроз веру, цркву, школу, крсну славу, имена мушке и женске деце, а многа места, горе и воде носе његово име. Иако се верује да му је прах развејан његов дух је, упркос свему, у народу и лебди над народом. Срби су кроз историју губили и манастире и државу, али православну веру, нису никада. Она је у основи идентитета, данас подељеног и расејаног и у неким деловима бивше Југославије угроженог српства.

Школско звоно – симбол школе

Организовано прослављање Светог Саве као школске славе пратимо од 1840.  Месец дана после установљавања прославе Светог Саве у свим школама то јест школама свих нивоа, уведено је и звоно које је до дана данашњег симбол школе, почетка школске године, првог сусрета са школом уплашених првачића, и ђачки растанак, који остаје за незаборав. Почетак наставе, почетак и крај сваког часа, спас кад ниси спреман да одговараш…Упркос напретку и технологији звоно се одржало. Било би лепо да сакупимо школска звона из свих крајева. Јер звоно симболизује историју сваке школе.

Ове исте године, 1840, на један месец по Светом Сави, обављена је у крагујевачким школама и светковина у част уношења првог школског звона „узданије  училишних заведенија" – Лицеја и гимназије. Ово је, прво школско звоно у Србији, чија је појава у школи значила културни напредак и новину у наставном раду. До тада звоно није било потребно као помоћно средство у школском раду, јер се радило по систему разредне наставе. То јест, сваки је разред имао свога наставника за све наставне предмете. Крајем 1839. и почетком 1840.  тај систем се полако напушта, и уместо њега заводи систем стручности. То значи сваки предмет предаје стручни наставник. При таквом раду потребно је било завести ред у погледу почетка и трајања часова и смењивања наставника. За то је био потребан школски сат, звоно и служитељ који ће о томе да води рачуна.

О овој ствари решавао је Професорски савет оба завода 19. октобра 1839. године. Решено је да школа узме служитеља, кога су назвали „осматрач" и ставили му у задатак да „бодрим оком" пази на ред међу ученицима у школи и ван ње и да о томе „рапортира" професорима. Он ће исто тако пазити на ред и међу професорима уколико се тиче објављивања часова и реда прописаног у томе погледу.

Да би „осматрач" вршио посао како треба, Савет је решио још да му се „купи један часоказ и звонце, како би овај на томе школском: часоказу владајући се свагда, мењајућим се професорима њихов излаз и улаз звонцем тачно и строго објављивао, да не би професори један другом часове закидали".
Министарство просвете је одобрило ова решења и набавило сат и звоно за Лицеј и гимназију, који су били под једним кровом. Уношење звона у школску зграду, и подизање његово на кулу, која је нарочито за њега направљена, обављено је врло свечано 28. фебруара 1840. године.

Прва прослава Светог Саве

Тадашња аутономна, али не још и независна Србија, кнеза Михаила имала је две гимназије и три полугимназије. Прва прослава у Крагујевачком лицеуму обављена је врло свечано, са литијама наставника и ученика до народног ручка и забаве испред школе. Била је то једна од највећих културних светковина у Србији тога времена. Од тада она је остала као стална школска установа великог васпитног и националног значаја.

Данашња Прва мушка гимназија у Крагујевцу основана је у Београду 1831. године под именом Велика школа. Након две године премештена је у Крагујевац и тамо школске 1834–1835. године проглашена за прву српску гимназију у Србији. Она је доцније носила званичан назив Гимназија кнеза Милоша Великог, по имену свога оснивача. Историја ове гимназије нераздвојно је везана за постанак и историју данашњег Универзитета у Београду. Она је била матична школа за све средње школе у Србији, па и за универзитет. Јер најстарији гимназијски разред уздигнут је 1838. године на ранг више школе, која се онда, по неком западњачком узору, назвала Лицеј. А из овог лицеја, премештеног у Београд 1841. године, развио се преко Велике школе данашњи београдски универзитет.

Гимназија и Лицеј задуго су били у истој згради, имали заједничке професоре и заједничку управу. Тек крајем 1839. године одвојен је наставно и административно Лицеј од гимназије. Директор гимназије постао је најстарији професор Исидор Стојановић, док је дотадашњи заједнички старешина Атанасије Николић постао ректор Лицеја. Обојица су били дошљаци у Србији, вредни школски и просветни радници из Бачке. Они су као старешине првих просветних завода стварали традицију средњих и виших школа у Србији. Они су завели и прве школске свечаности као важно васпитно средство. Они су завели призивање Светог Духа на почетку школске године и прослављање Светог Саве као школске славе.

Предлог Атанасија Николића, ректора лицеја

У лето 1839. годнне прешао је у Србију један од највећих носилаца културе, Атанасије Николић, професор математике, земљемерства и цртања. Он је већ од почетка школске 1839–1840. године ректор Лицеја у Крагујевцу и за прва два-три месеца показао је изванредну активност у свима правцима. У новембру 1839. основао је у Крагујевцу школу цртања, а поред тога свакодневно је слао предлоге Попечитељству Просвештенија, како би се убрзало „обште изображеније Сербие".

После девет дана, 14. децембра, Попечитељство просвештенија саглашава се са предлогом Атанасија Николића и обраћа се Совјету за решење и одобрење, додавши Николићевом предлогу и Крагујевачку гимназију јер су се оба „виша училишта" налазила у једној истој згради и била су врло блиска.  По том „саглашавању", дакле, није се Светом Сави учинила заслужена пажња, да буде заштитник и слава свих школа у Србији. Али оно што је пропустило Попечитељство просвештенија, учинио је Совјет. Он је уважио његову сагласност, па је дао још и свој додатак. Тим „совјетским додатком" уведено је прослављање по свима школама у Отечеству. 

Решење су потписали Намесници Књажевског Достоннства: Председатељ Совјета, генерал-мајор, каваљер Јеврем Обреновић, член Совјета, полковннк Тома Вучић – Перишић, и Представник Књажевски, Попечитељ инострани дела, Аврам Петронијевић.

Оно је донето у Београд, где су се тада налазили намесници и централна власт.  Совјетско решење о прослављању Светог Саве примило је Попечитељство просвештенија 4. јануара, па  је одмах идућег дана обавестило о томе београдског митрополита, ректора Лицеја у Крагујевцу и сва окружна начелства.

Ректор Лицеја сазвао је главно заседање школско за 10. јануар 1840. и обзнанио „свима родољупцима да ће се празник Светог Ариепископа Саве, као новоизавбраног патрона школског, који у идућу недељу пада, после Свете Литургије, у школскоме зданију овом торжествено поздравити". Тако се у Крагујевцу прославила школска слава.  На тој прослави се певала једна друга песма „Пој Србе пој", док се садашња химна „Ускликнимо с љубављу" пева неколико година од установљења школске славе.

Ова химна ориће се док је школа, док је цркве и док је Срба ма где били. Певајући Ти захвалну химну још увек се молимо у Жичи, Студеници, и другим светињама широм Балкана и света где су Срби са поруком, православна црква је опстала, а школе народне васпитавају децу за будући живот и спремају за искушења која долазе.

* Историчар

 

iskra.co

Чомски: Америка је водећи терориста, либерали живе у илузији

3-4 minutes

---

25.01.2021. - 14:51

фото: AP Photo / Nader Daoud

Амерички либерали живе у свету илузија, у којем се водећи покретач међународног тероризма, америчка влада, доживљава као бенигна сила, рекао је Ноам Чомски. Он је либерале упоредио са присталицама доскорашњем америчког председника Доналда Трампа који не признају победу Џоа Бајдена на новембарским изборима.

„Као што не можете натерати републиканце да признају да су избори изгубљени, не можете ни либералне америчке интелектуалце да признају да су Сједињене Државе водећа терористичка држава", изјавио је Чомски за РТ.

Чињеница је да су током читаве своје историје САД водиле агресивни рат против некога, рекао је Чомски.

Такозвани „рат против тероризма", који је Роналд Реган поставио као централни део своје спољне политике, бавио се уствари отпором америчком тероризму у Централној Америци и Јужној Африци, додао је. САД су Нелсона Манделу сматрале терористом све до 2008. године, а Међународни суд правде пресудио је да је амерички тајни рат против Никарагве кршење међународног права.

„Оно што је Реганова администрација радила био је врхунац тероризма према нашим дефиницијама. Али, Њујорк тајмс је објавио уводник у којем се наводи да можемо одбацити пресуду суда јер је то непријатељски суд. Зашто је то непријатељски суд? Јер је осудио САД", рекао је Чомски.

Још једна жртва САД-а је Куба, која је претрпела вишедеценијску блокаду и континуирану америчку кампању с циљем да подрије владу и изазове побуну. У САД се те акције перципирају као глупе завере ЦИА-е.

„То је био озбиљан терористички рат који је скоро довео до уништења света", истакао је Чомски.

Неуспех либералних интелектуалаца да сагледају америчку политику онаквом каква јесте није нешто што је остало у историји или ван граница те земље. На пример, побуна у америчком Конгресу 6. јануара није била нека слуђена руља Трампових присталица која је дошла ниоткуда и била поражена како би се доказала славна америчка демократија.

„Постоје заиста озбиљне болести о којима се не разговара – двостраначје, иако су републиканци нестали из тог спектра", рекао је он.

А тај неуспех наноси стварну штету милионима Американаца. Идеје Бернија Сандерса, политичара који би се лако могао сматрати десним центром у земљи попут Немачке, приказане су као превише радикалне за САД током председничке кампање.

„Оно на шта он позива, универзалну здравствену заштиту, бесплатно високо образовање, конзервативне странке у Европи само узимају здраво за готово", рекао је Чомски.

„Ово је таква увреда за амерички народ да кажете – толико сте заостали да не можете имати оно што има Мексико, Француска, Бразил", нагласио је он.

 

Србија је више од ништа

politika.rs

Србија је више од ништа

4-5 minutes

---

Проф. Милош Ковић нас суочава са два, деловало би хумористична става да није реч о руководећем начелу политике државе на Косову и Метохији. Једног који изражава председник Републике, као реакцију на изјаву председника САНУ, после његовог избора (2015), на коју су негативно реаговали бројни интелектуалци, укључујем и себе, да треба дићи руке од Косова, јер де факто и де јуре више није у нашим рукама. На то је реаговао председник Вучић: „Борићемо се да добијемо више од тог ништа, и много више од тог ништа" и то је више пута поновио у разним приликама, као што је и изјава председника САНУ више пута поновљена у модификованом облику, у значењу Косово „ништа". После незадовољства у јавности поводом изјаве председника САНУ и председник Републике се изјаснио да је негативним изјавама реаговано поводом његовог предлога о „разграничењу" а никад му нико није понудио алтернативу. По председниковом мишљењу разграничење нема алтернативу. Оно је више од ништа. Испоставило се по М. Ковићу, да алтернатива постоји и то „замрзнути конфликт", који по мишљењу председника Вучића води страдањима наше деце и привреде. Има још једну димензију, на коју подсећа проф. Ковић. У обновљеним преговорима Приштине и Београда, Запад подсећа Србију на потписану обавезу (2014) о нормализацији односа, то јест процесу који води поступном косовском преузимању појединих важних блокова власти и система, раније судства и полиције, недавно (децембар 2020) преузимање дела електроенергетског система Србије, а може се нагађати шта је даље на реду, здравство, просвета , нешто треће. Дакле, реч  је о новој тактици преузимања система власти и институција, на миран дипломатски начин, уколико Србија не види у томе даље поништавање свог суверенитета, а изгледа не види.

Вратимо се сада на одреднице државне политике, „ништа" и „нешто више", у светлу реалности и објективности. Не делују комично, колико су трагичне. Задатак Србије је да брани суверенитет државе, и да води политике како да то остварује, а то не значи наставак борбе у Бриселу у оквиру ЕУ, и поступно губљење Косова, кроз процес „нормализације свеукупних односа", него повратак у Њујорк, у Савет безбедности Уједињених нација што значи повратак на Резолуцију 1244, њену рехабилитацију, реафирмацију и реализацију, а не препуштање забораву. Зар је потребно, односно треба ли Његова екселенција Харченко да подсећа наше интелектуалце и научнике, да без реализације Резолуције 1244 не можемо решити питање Косова. Управо је тако.

У САНУ такође морају схватити да научна истраживања, сама по себи, нису довољна за решавање косовског питања, ако се не ставе у функцију одбране и не осмисли концепт (организације и операционализације). Пре 15 година и поново пре пар година сам нудио Географском институту Јован Цвијић – САНУ концепт ангажовања науке у одбрани Косова и наилазио на зид неразумевања.

Косово је пре две деценије насилно отето и у томе је удео западне науке и интелектума био врло битан. Србија ни тада ни сада није била опредељена за науку у одбрани Косова, али је сада последњи час да то учини. Али, без научног концепта и државне опредељености и организованости и других елемената, да се брани суверенитет и територијални интегритет, то се не може. Уместо медијске игре речи на тему судбине Косова, заузимам се за став да Србија мора озбиљно да се преиспита како да брани суверенитет и интегритет уз ангажовање науке и интелектума, и да определи своје политике, стратегије и тактике и буде ангажована, а не пасивна и инфериорна, као што је углавном била.

Проф. др. Мирољуб Којовић,
архитекта, урбаниста, планер

View article...

Enclosures:

160z120_noviva-600e94030b59b.jpg (4 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_01//160z120_noviva-600e94030b59b.jpg

 

Vučić: Ucenjivaće nas formiranjem "velike Albanije"

kosovo-online.com

Vučić: Ucenjivaće nas formiranjem "velike Albanije" - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavo je da očekuje da će na predstojećim izborima na Kosovu pobediti snage koje će insistirati na ujedinjenju sa Albanijom, a zatim će uslediti pritisak na Srbiju da prizna Kosovo.

"Svakako će pobediti snage koje institiraju na ujedinjenju sa Albanijom. Haradinaj je opasan čovek. To je rekao jer je Kurtiju potrebna jedna albanska partija za većinu i Haradinaj se gura da to bude on, i da bude izabran za predsednika Kosova. Imali biste tu vrstu koalicije za veliku Albaniju. A onda će početi da nas da ucenjuju sa velikom Albanijom, i reći će da priznamo Kosovo. Sa tom idejom će nam doći stranci", rekao je Vučić na TV Prva.

Na konstataciju da Haradinaj već i spominje da bi to trebalo da bude kompromis, Vučić odgovara da ga ne brine to šta prištinski političari kažu, već što će sa tom idejom doći i stranci.

"To je ono što mogu da kažem i što očekujem. Čeka nas užasno teško proleće, leto, jesen. Ali, borićemo se", poručio je predsednik Srbije.

Komentarišući izjavu Danijela Servera da on neće priznati nezavisnost Kosova, Vučić je rekao da je to tačno.

"Server je rekao da se to neće desiti, da neću priznati Kosovo. Zato što zna koliko sam odgovoran. On računa na neke druge, zna da sam ja isuviše odgovoran", rekao je Vučić.

Haradinaj poručio Vučiću: Ako Srbija prizna Kosovo, neće biti referenduma o ujedinjenju sa Albanijom

Na pitanje novinara kako komentariše izjavu Borka Stefanovića koji ga je optužio da je kukavica i da sada neće ispuniti ono što je obećao Zapadu, Vučić je rekao da oni od 2012. govore kako će da prizna Kosovo i nešto da izda.

"Sram vas bilo, vi ste pustili da nam tuku i ubijaju narod i lome i pale krstove na crkvama i manastirima, i da nam pale svetinje. I tada ste samo izdali saopštenje", poručio je Vučić opoziciji.

Dodaje da Albanci u Prištini zbog toga podižu "spomenike Jeremiću, Ðilasu i ostalima".

Vučić ističe da je ova vlast za razliku od toga uspela da vrati pitanje Kosova za pregovarački sto.

"I onda (Borko) kaže da sam obećao da ću da izdam Kosovo i da sam kukavica jer čuvam KiM i srpski narod na KiM. Jesam li kukavica"? E, svaka ti čast junače što si ranije molio Amerikance da sačekaju i posle izbora da priznaju Kosovo", naglasio je predsednik Srbije.

Dodaje da je to tako kada neko na lažima zasniva svoju politiku.

Vučić navodi da se bori koliko može iako je vrlo teška situacija, kao i da je jedini stao u odbranu prava na drugačije mišljenje Vladimira Kostića, predsednika SANU, dok su svi ti "junaci" ćutali kao zaliveni ne bi li se nekome dodvorili.

 

standard.rs

Aleksandar Pavić - Trampovcima se smeši sudbina Srba devedesetih

Aleksandar Pavić

8-10 minutes

---

Zašto se jednom upućenom vašingtonskom insajderu čini da se trampovcima smeši sudbina koja je zadesila Srbe tokom poslednje decenije 20. veka?

Tačno pet dana posle upada demonstranata u zgradu američkog Kongresa u Vašingtonu, bivši Trampov pisac govora Daren Biti je objavio zanimljiv tvit: „70+ miliona Amerikanaca su sada faktički Srbi iz devedesetih". Sudeći po još nekim tvitovima, intervjuima i objavljenim tekstovima, Biti je dosta zanimljiva i obrazovana ličnost.

Sredinom prošlog septembra, u intervjuu sa popularnim konzervativnim voditeljom Takerom Karlsonom, Biti je ocenio da je u toku „obojena revolucija" protiv aktuelnog američkog predsednika, po modelu kakav se posebno koristio u istočnoevropskim zemljama od strane američkih političko-bezbednosnih struktura. I ne samo da su korišćene iste taktike, već su ih primenjivali „isti ljudi" koji su usavršavali zanat u inostranstvu svrgavajući „strane lidere koji im se ne dopadaju".

Prema Bitiju, ključni čovek u operaciji protiv Trampa je bio Norm Ajzen, advokat, bivši diplomata, visoki savetnik Baraka Obame i saradnik Bajdenove kampanje, koji je bio „ključni arhitekta" svih napora da se Tramp „cenzuriše, tuži, opozove i svrgne". Uz to, Ajzen je autor „priručnika za obojene revolucije" naslovljenog Priručnik demokratije, u izdanju jednog od najmoćnijih američkih neoliberal-intervencionističkih „tink-tenkova" – Brukings institucije.

Žrtve istih neprijatelja

Dakle, eto bar jedne sličnosti sa Srbima – i trampovci su žrtve jednog tipa obojene revolucije. Ali, sigurno je da Biti nije mislio (samo) na to, pogotovo pet dana posle događaja od 6. januara kojim je Trampovo svrgavanje zaokruženo. Jer, obojena revolucija u Srbiji se nije desila tokom devedesetih, već 2000. godine.

Sličnost poraženih trampovaca i Srba iz devedesetih ogleda se u tome što su i jedni i drugi stavljeni van zakona, satanizovani i cenzurisani od suštinski istih snaga – globalista, „humanitarnih" intervencionista, militarista, medijskih monopolista, radikalnih propagatora raznih „identitetskih" politika.

Zanimljivo je to deljenje istih neprijatelja. Nije slučajno što je toliki broj Srba osećao i još uvek oseća skoro instinktivni afinitet prema Trampu, uprkos očiglednim razlikama. Ono što je posebno zanimljivo jeste da je sudbina jednog satanizovanog, ciljano osiromašenog i oklevetanog balkanskog naroda sada zadesila oko 75 miliona Amerikanaca koji su glasali za važećeg predsednika još uvek najmoćnije države sveta.

Pristalice Donalda Trampa tokom protesta zbog rezultata američkih predsedničkih izbora, Vašington, 14. novembar 2020. (Foto: AP Photo/Julio Cortez)

Jer, posle 6. januara, američki korporativni mediji su prepuni poziva na „deprogramiranje"i „čišćenje" Trampovih glasača i pristalica, koji se etiketiraju kao „domaći teroristi" i „beli suprematisti" (Hilari Klinton) koje treba staviti na crne liste prilikom budućeg zapošljavanja (voditelj Si-En-En-a Džejk Taper), ili se čak porede sa Al kaidom (bivši komandant američkih i savezničkih snaga u Avganistanu Stenli Mekristal) i zatvorenicima u Gvantanamu (bivši glavni tužilac u zatvoru Gvantanamo), i to nepovoljno.

A pošto su praktično svi glavni mediji i društvene mreže u rukama establišmenta koji se, preko Bajdena, ne samo trijumfalno vratio u Belu kuću već i uspostavio kontrolu nad oba doma Kongresa – Trampu i njegovim pristalicama je praktično oduzeta i mogućnost da se javno brane. Sve ovo sigurno zvuči vrlo poznato prosečnom Srbinu koji je prošao kroz devdesete. Višegodišnja satanizacija, skoro totalna medijska blokada, medijski linč, donošenje presuda bez dokaza ili uz pomoć politizovanih sudova poput Haškog tribunala.

Gebelsovski metodi

Jasno je da, u oba slučaja, cilj nije samo nanošenje političkog poraza već totalno uništenje protivnika, ne birajući sredstva. Ali, šta to trampovci i Srbi imaju zajedničko da bi delili istog, moćnog protivnika?

Sigurno ne „beli suprematizam". Sa svoje strane, Tramp je za nekoliko procenata povećao broj crnih i latino glasača koji su glasali za njega u odnosu na prethodne izbore. Što se Srba tiče, prema nedavno objavljenom višegodišnjem istraživanju, koje je sproveo Harvard, Srbi imaju najmanje rasnih predrasuda od svih naroda u Evropi. Mada je bilo jasno i bez te studije da je od svih bivših jugoslovenskih republika Srbija bila i ostala najfunkcionalnija višenacionalna država.

Ono što nam jeste zajedničko u ovom, kao i u drugim slučajevima jeste to da neprijatelji svesno i sistematski ignorišu sve dokaze koji opovrgavaju njihove optužbe. Dva gorenavedena podatka sigurno nisu nepoznata onima koji se bave i nama i Trampom – ali su im nebitni, jer im „ne rade posao". Njihovi metodi nisu racionalističko-naučni, već gebelsovski.

Učesnici protesta sa transparentima protiv izbora Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država, Los Anđeles, 12. novembar 2016. (Foto: Reuters/Lucy Nicholson)

Slično je i sa optužbama vezanim za famoznu „rusku podršku". Posle četiri godine sistematskog stavljanja pod lupu svakog Trampovog poteza, reči i gesta, uključujući i dvogodišnju istragu koju je sproveo specijalni tužilac Robert Maler – Trampovi protivnici nisu uspeli da pronađu ni mrvicu dokaza za svoje tvrdnje da je Tramp „Putinova pudlica" i slično.

Baš kao što su, do uvođenja brutalnih sankcija i potonje zločinačke NATO agresije, Srbi bili dobrim delom proamerički nastrojeni (najpre zahvaljujući tome što su se, pod komunističkim režimima, Srbi i Rusi jednostavno otuđili jedni od drugih), i sigurno nisu radili za bilo kakav „ruski interes" (koji jedva da se i nazirao tokom Jeljcinove vladavine) kad su se borili za goli opstanak tokom devedesetih. Ni ove činjenice nisu zanimale naše i Trampove zajedničke protivnike. Kao što ih nisu zanimale ni naše očigledne međusobne razlike.

Na putu globalnih ambicija

Trampove pristalice su, istina, bile protiv započinjanja novih ratova, ali su u isto vreme mnogi među njima bili i te kako spremni da podrže Trampovu iskazanu ambiciju da od SAD načini vodeću silu sveta, uz prateću sve oštriju retoriku i kaznene mere uperene protiv Rusije, Kine, Irana, Venecuele i ostalih koji su na tom putu stajali.

Tu trampovci i Srbi nemaju nikakvih sličnosti. Kao ni u rastućoj maniji Trampove administracije da pokrene globalni krstaški rat za prava homoseksualaca, ili da pritisne druge zemlje da prebace svoje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, ili da raskine sve bitne sporazume o kontroli nuklearnog naoružanja, ili da nametne skuplji američki tečni gas nauštrb ruskog prirodnog gasa što većem broju zemalja…

Dakle, očigledno je da Srbi i trampovci imaju nešto zajedničkog, ali da se u mnogo čemu i razlikuju. Zašto se onda jednom upućenom vašingtonskom insajderu čini da se trampovcima smeši ista ili bar slična sudbina koja je zadesila Srbe tokom poslednje decenije 20. veka?

Čini se da odgovor leži u tome da smo se i jedni i drugi, uprkos nekim sličnostima ali i bitnim razlikama, našli na putu globalnih ambicija jedne opasne i opake mašinerije, koja ne bira sredstva da bi postigla svoje imperijalne, totalitarne ciljeve, i da smo joj se, svako iz svojih razloga, usprotivili. Mi smo prošli svoje devedesetih, i potonju obojenu revoluciju – i još uvek smo nekako na nogama i polako se konsolidujemo. Trampovci su, čini se, tek na početku tog puta.

Šta li tek čeka njih?

Demonstracije protiv izbornih neregularnosti ispred američkog Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Kent Nishimura/Los Angeles Times via Getty Images)

Vredi podsetiti – ni SAD i SSSR nisu imali mnogo sličnosti kad su se našli na udaru sile sa sličnim ambicijama. Ali uspeha nije bilo dok se, uprkos razlikama, shvatajući njenu suštinsku prirodu, nisu ujedinili u borbi protiv opasnog zajedničkog neprijatelja.

Kad tih 75 miliona poraženih trampovaca, koji možda tek sada ulaze u „svoje" devedesete, shvate da im glavni neprijatelj nije spoljni – ni Rusi, ni Kinezi, ni Iranci, ni Venecuelanci, ni Kubanci – već unutrašnji, tek će onda biti spremni da pruže pravi, delotvorniji otpor.

Da li će biti žilavi kao i Srbi – ostaje da se vidi.

Naslovna fotografija: Saul Loeb/AFP via Getty Images

Izvor sveosrpskoj.com

BONUS VIDEO:

 

pcnen.com

Kontrola društvenih medija

5-6 minutes

---

Autor: Kenan Malik

London je pun „popsova" – javnih prostora u privatnom vlasništvu (privately owned public spaces, pops); na potezu od Gradske kuće do Olimpijskog parka ima ih više desetina. To su mesta koja su naizgled javna, ali su u posedu privatnih korporacija i imaju svoja pravila – u mnogima je, na primer, beskućnicima ili demonstrantima zabranjeno zadržavanje – i svoje načine da ta pravila sprovedu. Vlasnici nisu u obavezi da objave pravila po kojima kontrolišu svoj prostor.

Nisu samo fizički prostori „popsovi", takvi su i prostori društvenih medija. Fejsbuk, Tviter ili Instagram ponašaju se kao javni prostori, neophodni i za održavanje privatnih odnosa i za učešće u demokratskoj debati, ali su svi u vlasništvu privatnih kompanija koje diktiraju svoja pravila, često bez transparentnosti i doslednosti.

Proterivanje Donalda Trampa sa društvenih medija i brisanje Parlera sa interneta vratili su u fokus pitanje kako regulisati onlajn prostor. Nije to nova rasprava – vrtimo se u krug već skoro 25 godina, još od vremena pre nego što su nam se Fejs i Tviter pojavili na ajfonu.

Problem nije samo anomalija društvenih medija kao istovremeno javnih i privatnih prostora. Na tom polju smo suočeni i sa konkurentskim prednostima. Većina ljudi se verovatno slaže u pogledu zadataka društvenih medija: oni treba da omoguće otvoreni forum za javnu diskusiju; da svedu govor mržnje i pretnje na najmanju meru; da onemoguće korporacije da nam narušavaju privatnost i kontrolišu kojim idejama možemo da pristupimo; da ograniče moć države da cenzuriše političko izražavanje.

Nevolja je u tome što jedno dobro često dolazi po cenu drugog. Širenje slobode izražavanja može napraviti više prostora za govor mržnje. Stroža regulacija povećava mogućnosti korporacija i političara da se obračunaju sa svojim protivnicima.

Dok se većina ljudi uglavnom slaže oko toga šta su dobre stvari, duboko se razlikuju u pogledu prioriteta po kojima bi ih rangirali. Ja zauzimam liberalniji stav, jer vidim kako bi cenzura ideja ili oduzimanje platforme ljudima koje prezirem moglo otvoriti put ka širim restrikcijama. Kako je tvitovao ruski disident Aleksej Navaljni, dok se oporavljao u Nemačkoj posle pokušaja atentata, zabranu Trampa na Tviteru „iskoristiće neprijatelji slobode govora" širom sveta. „Svaki put kad budu hteli nekog da ućutkaju, reći će 'to je normalna stvar, evo i Tramp je blokiran na Tviteru'". Od Ugande do Hong Konga, autoritarni režimi cenzurišu društvene medije kako bi ućutkali protivnike.

Drugi ne misle tako i skloniji su strožem regulisanju javnog prostora, bez obzira na šire posledice po slobodu govora, jer im je važnije suzbijanje štete.

Budući da imamo posla sa konkurentskim dobrima, svaki predlog rešenja nužno ima i dobre i loše strane. Nevolja je u tome što većina učesnika u ovim debatama (i ja sam) teži da naglasi dobre strane svog pristupa i loše tuđih. To ometa pošten razgovor i kvalitetne predloge.

Širi se svest da moć tehno kompanija podriva demokratiju, da se one ponašaju kao cenzori i urednici, a da pritom nisu podvrgnute baš nikakvoj demokratskoj odgovornosti. Otuda sve glasniji zahtevi za razbijanje tehno monopola i ozbiljnije nadgledanje njihovih aktivnosti. Možda će razbijanje najvećih biti neophodno, ali bi to takođe moglo da fragmentira javnu onlajn sferu, bez značajnijih prepreka mržnji ili pretnjama. I dok demokratska odgovornost jeste od suštinske važnosti, prebacivanje uloge uređivanja onlajn prostora sa korporacija na države neće nužno poboljšati stanje stvari.

Poljska je prošle nedelje najavila zakon po kom će biti moguće novčano kazniti vlasnike društvenih medija ako uklone legalan sadržaj. „Ne možemo pristati na cenzuru", napisao je premijer Mateuš Moravjecki. Inače, u Poljskoj je prošle nedelje počelo suđenje gej aktivistima zbog „vređanja verskih osećanja" jer su devicu Mariju prikazali sa oreolom u duginim bojama. Kompanije društvenih medija ne treba da zabranjuju zakonit sadržaj, ali za borbu protiv cenzure nije dovoljno nadgledanje tehno giganata.

Velikim tehno korporacijama ne treba da pripisujemo magične moći. Otkud nam ideja da Tviter treba da zauzdava Trampa? Fenomen Tramp stvorili su politika i institucije Sjedinjenih Država, od podstrekača u Republikanskoj stranci i korporativnih donatora, do neuspeha demokrata i levice da se obrate osećaju napuštenosti i razvlašćenosti kod mnogih ljudi. Tramp je takođe i proizvod rastakanja javne sfere i opšteg sloma civilizovanosti. Suviše često tražimo tehnološka i pravna rešenja za društvene i kulturalne probleme – a onda se iznenađujemo kad to ne radi. Odgovori na ono što vidimo kao probleme tehnologije možda uopšte neće biti tehnološki.

Peščanik.net  

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me