Претражи овај блог

субота, 30. јануар 2021.

Godfri: Bajden i njegov tim će uvažiti srpske interese u rešenju kosovskog problema

kosovo-online.com

Godfri: Bajden i njegov tim će uvažiti srpske interese u rešenju kosovskog problema - Kosovo Online

8-10 minutes


"Interesi Srbije treba da budu uvaženi u bilo kom rešenju", naglasio je Gotfri u prvom intervjuu posle inauguracije Džozefa Bajdena i dodao da SAD očekuju da će to rešenje biti postignuto u okviru dijaloga koji vodi EU.

Na pitanje treba li Srbija da strepi od mogucnosti reafirmisanja nekadašnje politike demokrata prema Beogradu Godfri odgovara: "Ne mislim. Administracija ima veliko iskustvo sa Zapadnim Balkanom i zaista se raduje angažovanju ovde".

On takođe ističe da su srpski ekonomski napredak i liderstvo u regionu jedna od pozitivnih priča u poslednjih nekoliko godina, te kaže da je ponosan na partnerstvo koje Srbija i SAD imaju i izražava uverenje da će novi Bajdenov tim uvideti vrednost saradnje sa Beogradom.

"U potpunosti podržavamo dijalog koji vodi Evropska unija između Beograda i Prištine. Znam da će američka administracija podržati srpske ideje jer mi znamo da jedino rešenje, koje bi bilo trajno rešenje za ovaj region, jeste ono koje strane u pregovorima postignu međusobno", istakao je Godfri i naglasio da su predsednik Bajden i državni sekretar Entoni Blinken već rekli da podržavaju dijalog pod okriljem EU.

Kada je reč o Vašingtonskom sporazumu i pokušajima Prištine da relativizuje značaj tog dokumenta, Godfri kaže da Vašington uvažava preuzete obaveze.

"One su kako u interesu Srbije, tako i u interesu SAD. SAD žele da ovaj region bude više ekonomski povezan. Državni sekretar Blinken je bio jasan u svom obraćanju u Senatu o tome da podržava ekonomsku normalizaciju. I to je srce sporazuma koji su postignuti u Vašingtonu", naglašava Godfri.

SAD, tvrdi oni, poštuju svoje obaveze, a očekuje i da će i druge strane takođe ispoštovati svoje obaveze .

"Bilo mi je drago kada sam čuo iz telefonskog razgovora između Bajdena i Merkelove da će im Zapadni Balkan ostati u fokusu. Moja očekivanja su da će naš rad sa EU, jer mi podržavamo dijalog pod okriljem EU, biti i dalje nastavljen", dodaje Godfri.

Kada je reč o nedavno objavljenom izveštaju Međunarodne krizne grupe u kome se navode tri moguča rešenja kosovskog problemu, ali i apela upućenog SAD i EU da odustanu od "dogmatskih politika" po tom pitanju, Godfri kaže da oni slušaju sve izvori, te da veoma zainteresovano čitaju izveštaje.

"Iz tog izveštaja može mnogo da se nauči", kaže on.

Na pitanje kako dostignuti nivo pravog partnerstva između SAD i Srbije, koje je apostrofirao srpski predsednik Aleksandar Vučić u čestitci upučenoj Bajdenu, Godfri kaže da Srbija i SAD već imaju istinsko partnerstvo.

"Ove godine Srbija i SAD će obeležiti 140 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa i to je nešto čemu se zaista radujem , da proslavim ovde u Beogradu, ali predsednik Aleksandar Vučić je u pravu kada kaže o tome da treba gledati napred", rekao je Godfri.

I ja mislim, ističe on, da najbolji dani za Srbiju tek dolaze i slažem se sa njegovim očekivanjima da će Srbija nastaviti da razvija svoju ekonomiju, svoje odnose sa susedima, poštovanje ljudskih prava i da će uspeti u svom cilju - članstvu u EU.

"Imam puno optimizma i delim sa predsednikom Vučićem njegov cilj da se unapredi partnerstvo između SAD i Srbije", naglasio je Godfri.

Upitan šta možemo očekivati od sporazuma koji je prošle nedelje potpisao sa ministrom finansija Sinišom Malim o podsticanju investicija, Godfri kaže da je veoma ponosan na taj sporazum.

"DFC je nova organizacija američke vlade. Ona ima više mehanizama nego prethodna Overseas Private Investment Corporation kada je reč o garancijama za kredite, novim investicijama, tehničkoj podršci. Postoje novi mehanizmi pomoći i novi investicioni mehanizmi koji zahtevaju bilateralni sporazum, da bi mogli biti legalno realizovani u Srbiji. I to je bila osnovna potreba za novi sporazum", objašnjava Godfri.

On kaže da je veoma važno što je rad DFC snažno podržan i u novoj administraciji SAD, te da oni žele da izgrade ekonomske veze, ali i pomognu Srbiji u razvoju srednjih i malih preduzeča.

"Želimo da Srbija razvije kapacitete za obnovljive izvore energije, ali i više diverzifikovanih energetskih izvora. To su stvari gde DFC može da pomogne i to je nešto gde očekujemo mnogo više napretka u sledečim mesecima, ako ne i nedeljama", kaže on.

Odgovarajući na pitanje da li se i dalje radi na studiji izvodljivosti o akumulacionom jezeru Gazivode, kao i tome da li je i dalje na snazi ideja o zajedničkom upravljanju njime, Godfri ističe da je to neverovatno važan izvor i da to svedoči o tome koliko je voda važna ne samo u ovom regionu, nego i svuda u svetu.

"To nije politički sporazum ili politička studija, već naučna. Skupljeno je puno podataka i upravo smo pre dva dana dobili podatke srpske strane, tako da ima još posla u analizi. Ali tim uključujući naučnike iz Pacific Northwest National Laboratories, veoma je željan da dobije te analize i radi na studiji", objašnjava Godfri .

Radi se, dodaje on, na pronalaženju načina da svi korisnici tog ogromnog izvora u regionu koriste ga efektivnije, korisnije, efikasnije i u korist svih koji žive u regionu.

Upitan da precizira da li postoji politička volja za rešenje pitanja upravljanja Gazivodama, Godfri kaže da je lakše postići političku volju kada su u pitanju naučni projekti.

Komentarišući to što se više od 30 odsto ispitanika, u nedavnom istraživanju o stavu građana Srbije prema SAD, izjasnilo negativno prema SAD, Godfri kaže da je za njega važno to što je u tom istraživanju prepoznao želju za promenu u odnosima dve zemlje.

"Veliki deo Srba vidi značaj u poboljšanju odnosa sa SAD. To je deo mog posla i to je deo posla mog prijatelja Marka Ðurića, da pokušamo da poboljšamo naše odnose. Ali nešto od onoga što ja pokušavam da uradim jeste da promenim percepciju Srba o tome šta SAD pokušava da uradi ovde u Srbiji", kaže Godfri.

On ističe da SAD ne žele da sputavaju Srbiju niti rade na tome, već da SAD rade na tome da Srbija razvija odnose sa regionom što će, kako kaže, omogučiti njen dalji razvoj.

Na brojne komentare o tome da su SAD pokazale duple standarde u tumačenju karaktera protesta u Vašingtonu i upada u Kapitol u odnosu na proteste u drugim sredinama, recimo upad u Skupštinu Srbije prošlog leta Godfri kaže da ne vidi da je reč o duplim standardima.

"Napad na američku demokratiju se dogodio i mislim da se svi slažu da prisustvo policije i bezbednosnih snaga nije bilo dovoljno. Trebalo je da ih bude više i da budu spremniji. Ali stvar zbog koje sam najsrećniji jeste to što su američke demokratske institucije preživele to veče", kaze on.

"U Srbiji, kao što sam rekao i tada, građani imaju pravo da iskažu svoje mišljenje, imaju pravo na slobodu govora i slobodu okupljanja, ali postoje granice i u rukama vlasti je da se te granice poštuju. Ja sam tada pozitivno ocenio uzdržanost srpskih vlasti tokom tog perioda, za šta sam bio i kritikovan. Mislim da je to konzistentno sa onim što sam rekao tada i sa ovim što se dogodilo u Vašingtonu".

Komentarišući video spot o Borislavu Pekiću koji je američka ambasada u Beogradu objavila, a koji je u delu srpske javnosti protumačen kao poziv da Srbija prizna kosovsku nezavisnost, Godfri kaže da mu je drago što je poruka privukla pažnju, te da su oni ponosni zbog toga jer je cilj bio da se skrene pažnja večini Srba o uticaju koji je Srbija imala na ceo svet.

"Cilj je da Srbija iz svoje istorije pronađe način da gleda napred. Ne želim da uvredim nikoga ali su možda ljudi previše tumačili tu poruku. Možda je treba prihvatiti takvu kakva jeste", navodi Godfri i dodaje da su veoma ponosani na seriju spotova - na rad Mihajla Pupina, Nikole Teslu, ''srpski Apolo 7'' "…

"To su stvari na koje svi Srbi treba da budu ponosni. Mi smo ponosni na to. I drago mi je što smo imali priliku da stavimo naglasak na te pozitivne strane vaše istorije", kaže on.

Prošlogodišnje obeležavanje 90 godina od rođenja Pekića bilo je, zaključuje Godfri, dobar način da se pokaže na doprinos koji je svetu dala Srbija. 

 

петак, 29. јануар 2021.

„Када Америка није лидер, онда настаје хаос“: Ко је Ентони Блинкен, нови државни секретар САД

„Када Америка није лидер, онда настаје хаос": Ко је Ентони Блинкен, нови државни секретар САД

Блинкен је кадар изворних америчких демократа. Прадеда му је био писац, блиско повезан са Русијом. Важи за човека са којим може да се разговара, а чињеница да подржава Вашингтонски споразум за нас значи да имамо посла са човеком који не ломи ствари преко колена

Од

ИН4С

-

0

 

„Када нисмо ангажовани, када Америка није лидер, догоди се једна од две ствари – или нека земља покуша да заузме наше место, али вероватно не на начин у складу са нашим интересима и вредностима, или нико не преузме ту улогу – и онда настаје хаос„, наводи Ентони Блинкен, нови државни секретар САД у говору који је припремио за прво обраћање у Сенату.

 

 

Блинкен је кадар изворних америчких демократа. Прадеда му је био писац, блиско повезан са Русијом. Важи за човека са којим може да се разговара, а чињеница да подржава Вашингтонски споразум за нас значи да имамо посла са човеком који не ломи ствари преко колена.

Јован Ковачић председник Извршног комитета Трилатералне групе Блинкена лично познаје и о њему је стекао утисак да не спада међу демократе који су фанатици.

„Он јесте млад али припада демократама старог кова. Човек је од акције, држи до речи, прагматичан је и јасне су му линије између доба и зла", истиче Ковачић.

Он је за сарадњу са Европом, а што се тиче Русије, затекао се на позицији у тренутку кад се не може очекивати да се ублажи став Америке који постоји. Чињеница да је подржао Вашингтонски споразум, напомиње наш саговорник, који је производ „Трампове адмнистрације" требало би да је знак да ће бар на економском делу сардања Србије и Америке ићи у добром правцу.

Блинкенова порука: Америка је лидер или – хаос

„Не видим зашто било која америчка администрација не би подржала споразум као што је Вашингтонски, јер је то део стабилизације на Балкану која Америци одговара", додаје Ковачић.

Он напомиње да је Блинкен буквално један од најповерљивијих људи Џоа Бајдена, али каже да неће дозволити да оно позитивно што је остало иза Трампа, пропадне.

Владимир Маринковић, посланик Скупштине Србије и оснивач и председавајући Конгреса српско-америчког пријатељства подсећа да је Блинкен много времена провео на одговорним функцијама у Америци.

„Био је саветник за националну безбедност у време мандата Барака Обаме, што значи да је неко ко има веома велико искуство на међународној сцени. Био је и помоћник заменика државног секретара такође у Обаминој администрацији" , каже Маринковић.

Он додаје да је за нас од суштинске важности да је Блинкен неко ко добро познаје Европу и Западни Балкан.

„Неће ломити преко колена"

„Порука да ће подржати Вашингтонски споразум говори о томе да ће се тај споразум реализовати што је свакако добра ствар за Србију, посебно у економском смислу. Дакле, по питању инвестиција, отварања нових радних места и јачања економске сарадње", наводи Маринковић.

Према његовим речима, најбитније је да је у питању особа која разуме ситуацију и који неће ломити ставри преко колена.

Очекује се да ће Блинкен радити на поновној изградњи односа са америчким савезницима и повратку климатском споразуму из Париза као и да ће наставити са финансирањем Светске здравствене организације.

Могао би да се нађе и на челу приче о обнови нуклеарног споразума са Ираном из 2015. године, у чијем је састављању учествовао као део Обамине адмнистрације. Пре него што се Трамп повукао из овог споразума 2018. године, Блинкен га је наводио као позитиван пример и за другу амбициозну нуклеарну силу – Северну Кореју.

Породична веза са Русијом

Рођени Њујорчанин са дипломом правника са Харварда, био је део 90 активности у Клинтоновој администрацији. Касније и у Обаминој, у којој је каријеру почео као саветник Џоа Бајдена. Његов отац је био банкар али и амбасадор Америке у Мађарској у периоду од 1994. године до1998. године. Праунук је Меир Блинкен (1879 – 1915), руско-америчког аутора, који објавио око 50 белетристичких и публицистичких дела између 1904. и 1915. године.

Течно говори француски језик и део средњошколских година провео је у Паризу. Свира гитару и залаже се за помоћ избеглицама.

„Све врсте људи су избеглице. И иако долазе с разних локација, они су исти као ви и ја", једна је од његових порука на ову тему.

Блинкенов говор све говори

Његово искуство у спољној политици значи да ће бити познати партнер колегама дипломатама. Његова номинација могла би бити сигнал америчким савезницима да се Вашингтон враћа у уобичајене токове, уверени су амерички аналитичари.

Према тексту говора који ће одржати у Сенату, а у који су амерички медији имали увид, Блинкен ће објаснити и због чега је америчко лидерство од кључног значаја за свет, али ће и обећати да ће спољна политика САД донети резултате у прилог грађана Америке.

„Ући ћемо у односе са светом какав јесте, а не какав је био. То је свет све јачег национализма, смањења демократије, већег ривалства са Кином, Русијом и другим ауторитарним државама, већих претњи стабилном и отвореном међународном систему и свет технолошке револуције која мења сваки аспект нашег живота, посебно у сајбер простору„, стоји у говору Ентонија Блинкена.

https://www.in4s.net/kada-amerika-nije-lider-onda-nastaje-haos-ko-je-entoni-blinken-novi-drzavni-sekretar-sad/

Веровали или не

politika.rs

Веровали или не

Саво Штрбац

6-7 minutes


Хрвате и непотребно уништавали њихову имовину, погубнија је по истину него она Гебелсова „много пута поновљена лаж постаје истина"У децембру 2020. године пред хрватским судовима заказане су главне расправе у 14 предмета због ратних злочина у којима је обухваћено укупно 59 оптуженика: пред Жупанијским судом у Загребу заказане се расправе у седам предмета против 46 оптуженика, пред ЖС у Осијеку у четири предмета против седам оптуженика и пред Жупанијским судом у Сплиту у три предмета против шест оптуженика. Четворици се суди у присуству и сви су екстрадирани из других држава, а свим осталима у одсуству. Сви оптужени су припадници бивше ЈНА или „паравојних јединица" бивше РСК. Ако не сви, онда су велика већина држављани Републике Србије. Од свих оптуженика којима се суди 25 година по завршетку рата у Хрватској, медији у региону, па тако  и у Србији, нотирали су само једног оптуженика и то генерала бивше ЈНА Борислава Ђукића, којег је Жупанијски суд у Сплиту, 4. децембра, у поновљеном поступку, поново прогласио кривим за рушење бране Перућа и изрекао му казну од 10 година затвора, годину дана више него на претходном суђењу.

Према извештају Државног одветништва РХ од 18. септембра 2017, у тој држави су  од 1991, од када се у њој воде поступци због кривичних дела ратних злочина, па до 30. јуна 2017. године  покренути кривични поступци против 3.556 особа: под истрагом их је било 47, а против 1.349 истрага је обустављена, док су против 2.066 особа подигнуте оптужнице, од чега је 608 проглашено кривима и осуђено, 828 ослобођено (укључује и обуставе због смрти или преквалификација у оружану побуну), против 630 оптужених првостепени  поступци су били још у току. Упоредбе ради, Хашки трибунал је, за отприлике исто време деловања,  са целог подручја бивше СФРЈ, оптужио 161 особу, од чега их је 90 и осудио.

Према извештају ДОРХА (Државно одветништво Републике Хрватске) о раду државних одветништава у 2009, од 1991. покренут је кривични поступак против укупно 3.844 особе: под истрагом 475, истрага обустављена против 1.589; укупно оптужено 1.747, од чега су још под оптужбом било 573 особе, осуђено их је 555, а 644 ослобођено (укључује обуставе и преквалификације). Према извештају ДОРХ о раду државних одветништава у 2010. години и првих пет месеци у 2011, од 1991, покренут је кривични поступак против укупно 3.422 особе (433 у присуству а 2.990 у одсуству): под истрагом 354 особа; истрага обустављена против 1.176 особа; укупно оптужено 1.858 особа, од чега их је још под оптужбом било 629 особа,  осуђено их је 558,  а 708 ослобођено (укључује обуставе и преквалификације).

Упоређујући податке о укупно процесуиранима из извештаја ДОРХ-а за 2010. и 2009, иако оба обухватају период од 1991, простом математичком операцијом збрајања и одузимања долази се до резултата да су 2010. мање укупно процесуиране чак 422 особе него што их је било претходне године.

Укупан број процесуираних, по логици ствари и природним законима, не може се смањивати. А имајући у виду да су се сваке године отварале на десетине нових истрага (само у те две године поднесено 111 нових истражних захтева), тај број се могао само повећавати.

Из тог периода „математичке агробатике" хрватског правосуђа присећам се телефонског позива једног пензионисаног хрватског генерала са молбом да му из „Веритасових" евиденција дам информацију да ли је његов пријатељ, Србин из Крајине, процесуиран за ратни злочин пред хрватским судовима. У неверици, питам га „Извините, господине, чији рекосте да сте генерал", а кад ми потврди да је хрватски, кажем му па што то не питате надлежне органе у својој држави, а он ми одговори „више верујем вашим подацима".

По рачуници Иве Јосиповића из маја 2007, у то време професора Правног факултета Свеучилишта у Загребу (касније и председника Хрватске), у Хрватској је од 1991. до тада од 3.666 особа против којих је поступак био покренут за кривично дело ратних злочина, било 3.604 (98,31 одсто) особа „које су за време домовинског рата учествовале у агресији на Републику Хрватску, те 62 (1,69 одсто) особе које су били припадници хрватских оружаних снага".

ДОРХ је последњи пут у саопштењу од 30. јуна 2011. изнео податке о процесуираним припадницима ХВ-а: кривични поступак покренут против 108 особа, истрага у току против 20 особа, истрага обустављена против девет особа, оптужено 79, још под оптужбом 37, осуђено их је 31, док их је 11 ослобођено или је поступак обустављен. У исто време (након волшебног нестанка 422 особе са списка процесуираних) било је укупно 3.513 процесуираних, што значи да је заступљеност припадника ХВ-а у укупном броју процесуираних била „чак" 3,07 процената.

Можда је и тај маневар помогао Хрватској да јој ЕУ изненада и неочекивано затвори поглавље „правосуђе и људска права" и тако убрза  улазак у ЕУ.

И Србија  још од 2003. има Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, по којем српско правосуђе може да процесуира држављане бивших југословенских република, али га је у пракси, иако у сусједним државама изазива опште незадовољство,  када су у питању злочини над Србима на подручју Хрватске, применила само једанпут.

Дотле Хрвати континуираним и несметаним процесуирањем припадника бивших ЈНА и СВК за сваковрсне ратне злочине поткрепљују свој званични државни наратив рата деведесетих по којем су водили одбрамбени рат од великосрпског агресора. Хиљаду пресуда Србима са инкриминацијом да су као припадници ЈНА и српских паравојних јединица, у циљу стварања велике Србије, убијали и мучили недужне Хрвате и непотребно уништавали њихову имовину, погубнија је по истину него она Гебелсова „много пута поновљена лаж постаје истина" .

Документационо-информативни центар „Веритас"

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

четвртак, 28. јануар 2021.

Srđa Trifković - Doprinos tezi o dobrim i lošim narodima

standard.rs

Srđa Trifković - Doprinos tezi o dobrim i lošim narodima - Novi Standard

Srđa Trifković

6-8 minutes


S obzirom na nedavne opaske Izetbegovića da Srbi treba da se zapitaju otkud među njima toliko zločinaca, pogledajmo koji to narod baštini autentično nasleđe nacista u BiH

Proteklih sedmica čuli smo izjavu Bisere Turković, koja je srpski narod uporedila sa nacistima i Milorada Dodika sa Adolfom Hitlerom, a potom i konstataciju njenog partijskog šefa Bakira Izetbegovića da su „Srbi loš narod".

Jednog intelektualnog eksperimenta radi, u ovom komentaru polazimo od operativne pretpostavke da nije deplasirana težnja Turkovićeve i Izetbegovića da ceo jedan narod, na osnovu ponašanja jednog njegovog znatnog dela, kolektivno poistovećuju sa određenom zločinačkom ideologijom ili da mu daju negativnu moralnu ocenu. Na njihovu nevolju, a po njihovim kriterijumima, u Bosni i Hercegovini upravo je njihov narod taj koji bogato zaslužuje etikete koje dodeljuju Srbima.

Ko su nacisti u Bosni

Početkom 1941. Hitlerova Nemačka osmislila je plan kooptiranja desetina miliona sledbenika islama u svoj projekat Nove Evrope. U tom cilju, Nemci su angažovali vodećeg duhovnika islamskog sveta: hadž Muhameda Amina el Huseinija, velikog muftiju jerusalimskog i predsednika Vrhovnog muslimanskog saveta Palestine. U maju 1941. godine, muftija je proglasio sveti rat protiv Britanije – po njemu „najvećeg neprijatelja islama" – i emigrirao u Berlin gde je odmah dobio sve privilegije potencijalnog saveznika Rajha. Kada se nedugo potom sastao sa Hitlerom, pružio mu je svesrdna uveravanja da su muslimani prirodni prijatelji Nemačke i da je većina njih pritajeno spremna da sarađuje s Rajhom.

Muftija je krenuo da regrutuje dobrovoljce za Nemce među muslimanima Sovjetskog Saveza i okupirane Jugoslavije. Njegovi napori da privuče muslimane iz redova sovjetskih ratnih zarobljenika imali su ograničeni uspeh. U Bosni i Hercegovini, međutim, El Huseinijeva turneja u proleće 1943. bila je izuzetno uspešna. Odziv lokalnih Muslimana nadmašio je sva očekivanja. Do kraja 1943. godine, preko 21 hiljada muslimanskih mladića se dobrovoljno prijavilo da služi u tek osnovanoj 13. SS diviziji Handžar, inače prvoj negermanskoj SS diviziji. Još četiri do pet hiljada njih se priključilo SS policiji koju je u NDH organizovao Himlerov poverenik, brigadefirer Konstantin Kamerhofer.

Pripadnici 13. SS Handžar divizije tokom delovanja u planinama, maj 1944. (Foto: Bundesarchiv, Bild 146-1974-149-23/Seidel/CC-BY-SA 3.0)

Kako je sa terena izvestila nemačka 114. lovačka divizija aprila 1943. godine:

„Muslimani su velikim delom prijateljski raspoloženi prema Osovini. Oni govore o tome da bi poraz Nemačke za njih značio propast, jer u novoj velikoj Srbiji ne bi mogli ostvariti svoja prava… Politički cilj Muslimana je autonomija Bosne i Hercegovine. Mnogi među njima izražavaju i želju da budu nemački protektorat".

Sa oko 25.000 dobrovoljaca u nemačkim uniformama – koliko ih je bilo sve do leta 1944. – i još barem dvaput toliko u oružanim snagama NDH i kvislinškim lokalnim milicijama (masovni prebezi partizanima počinju tek u pozno leto 1944.), bosansko-hercegovački Muslimani su u prelomnoj fazi Drugog svetskog rata izborili sebi status najvatrenijih nacističkih kolaboracionista u okupiranoj Evropi.

Veliki doprinos

Da pojasnimo. U Bosni i Hercegovini je početkom 1943. bilo približno 800.000 Muslimana. Ova procena zasniva se na popisu Kraljevine Jugoslvije iz 1931. kada ih je bilo 718.000, i popisu FNRJ iz 1948. kada ih je bilo 788.000. Od 400.000 muškaraca, statistički je verovatno da je vojno sposobnih BiH Muslimana u vreme dolaska El Huseinija bilo oko 30 odsto ili 120.000. Dakle, sa 75.000 pripadnika nemačkih i kvislinških formacija od proleća 1943. do leta 1944. godine, bosansko-hercegovački Muslimani su u stroju nacističke Nove Evrope imali blizu dve trećine svoje teoretski raspoložive žive sile. Ovo je upadljivo bolji rezultat od doprinosa Hrvata, Litvanaca, Letonaca, Estonaca, zapadnoukrajinskih unijata i drugih istaknutih saučesnika u borbi za Hitlerov novi poredak.

Sredinom februara 1944. Handžar divizija je u borbama protiv partizana u Sremu masakrirala stotine srpskih civila. Ona je 15. marta prešla u istočnu Bosnu, gde je sa 21.000 boraca u stroju bila brojnija od lokalnih partizanskih ili četničkih jedinica. SS trupe su nakon žestokih okršaja srpske borce proterale sa Majevice, iz Semberije i dela Posavine i prodrle u oblast Birač, pritom masakrirajući lokalni živalj. Kriza morala Muslimana pod SS fesovima nastupa tek u leto 1944. godine, posle savezničke invazije na Normandiju, sovjetskog prodora da Varšave i atentata na Hitlera.

Islam je u glavnom tvorcu holokausta, Hajnrihu Himleru, našao najvatrenijeg pristalicu i propagatora u Evropi pre epohe multikulturalizma. Himlerova mržnja prema navodno mekom, od Jevreja nametnutom hrišćanstvu bila je ravna njegovoj fasciniranosti islamom. On je veru pustinjskog proroka ushićeno doživljavao kao mušku, ratničku religiju. Muhamedova objava prethodila je nacizmu 13 vekova, ali je u percepciji vrha SS bila savršeno kompatibilna sa nacističkim osobinama slepe poslušnosti, spremnosti na nasilje i samožrtvovanje, neukaljana samilošću prema neprijateljima. Sam Hitler bio je spreman da dozvoli da islam posle rata i formalno postane „SS religija".

Pripadnici 13. SS Handžar divizije na molitvi tokom obuke u Nojhameru, novembar 1943. (Foto: Bundesarchiv, Bild 146-1977-137-20/Falkowski/CC-BY-SA 3.0)

Stvaranjem SS divizije sastavljene od bosanskih Muslimana, Himler je napravio prvi korak u planiranoj globalnoj alijansi nacističke Nemačke i islamskog sveta. Jedan od njegovih najbližih saradnika, obergrupenfirer Gotlob Berger, bio je istaknuti pobornik čvrstog spoja nordijske krvi i rase sa Muhamedovom verom kao temeljom geopolitičke i ideološke sinteze čiji bi sledbenici ovladali prostorima Evroazije.

Himlerov projekat, na sreću Jevreja, Srba, Rusa i stotina miliona drugih Untermenša, nije ostvaren. Niko, međutim, ne može da krivi Muslimane Bosne i Hercegovine da na vrhuncu Drugog svetskog rata, 1943-1944, nisu dali impresivan, nesrazmerno veliki doprinos pokušaju njegove realizacije.

Činjenice postoje. Samo laži treba izmišljati.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Wikimedia/Bundesarchiv, Bild 146-1980-036-05/Unknown author/CC-BY-SA 3.0

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

среда, 27. јануар 2021.

Lajčak: Vraćeno jedinstvo EU-SAD oko Balkana, uz 'Ne!' za razmenu teritorija

Lajčak: Vraćeno jedinstvo EU-SAD oko Balkana, uz 'Ne!' za razmenu teritorija

AddThis Sharing Buttons

Share to Facebook

Share to TwitterShare to LinkedInShare to ŠtampaShare to EmailShare to Još...

 

Razmena teritorija Srbije i Kosova "bi bila veoma opasna", izjavio je izaslanik EU Miroslav Lajčak francuskom listu Mond (Le Monde) naveo da je dijalog zastao zbog izbora na Kosovu, ali da je Evropska unija (EU) zadovoljna što je vraćeno ključno važno jedinstvo sa SAD u politici prema Zapadnom Balkanu.

"Ništa nije završeno dok sve nije završeno", rekao je Lajčak u vezi s ciljem da se u dijalogu postigne sveobuhvatni sporazum Beograd-Priština, ali je naglasio da ljudi u vladi američkog predsednika Džozefa Bajdena (Joseph Biden) zaduženi za Balkan "osećaju istorijsku odgovornost zbog političke i ljudske angažovanosti svoje zemlje u tom regionu".

Specijalni izaslanik EU za dijalog je rekao da je EU ranije saradjivala s novim američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom (Anthony) i zamenikom sekretara za politička pitanja Viktorijom Nuland (Victoria). "Sa njima smo radili u prošlosti i znamo njihova mišljenja... Američko-evropsko jedinstvo je ključni činilac za uspeh na Balkanu", rekao je Lajčak.

Na pitanje šta Srbija može očekivati kad se završi normalizacija odnosa s Prištinom, Lajčak je uzvratio da "i Srbija i Kosovo znaju da je preduslov normalizacija, ali EU je jasno obećala integraciju ako se ispune merila i sprovedu nužne reforme".

Lajčak je dodao da EU istrajava u politici proširivanja "ali ne treba verovati da će to doći automatski, zemlje na Zapadnom Balkanu moraju reformama u to ubediti članice Unije".

On je naveo da je EU obnovila dijalog Beograd-Priština "ne tako što se krenulo u tehničke pregovore, već da bi se postigao sveobuhvatan i obavezujući sporazum".

"Nijedan problem ne sme biti ostavljen po strani, kao što je bio slučaj u prošlosti poput finansijskih potraživanja ili sporova oko imovine", kazao je Lajčak.

"Obe strane tačno znaju o čemu se pregovara", ali, kako je podvukao, "ništa nije rešeno dok sve nije rešeno".

Specijalni izaslanik EU je predočio da dijalog zasad nije moguć zbog predstojećih izbora na Kosovu i rekao: "Nadamo se da ćemo na temelju onoga iz prošle godine nastaviti pregovore čim dodje do formiranja nove vlade(u Prištini)".

Zamoljen da objasni protivljenje razmeni teritorija izmedju Srbije i Kosova, Lajčak je odgovorio da su protiv toga bile zemlje regiona "jer strahuju da bi moglo izazvati dogadjaje izvan svake kontrole".

Uz to, Evropska unija je, po njegovim rečima, mnogo uložila u politiku "evropeizacije i uključivanja Balkana u evropsku porodicu, a to podrazumeva izgradnju multietničkih demokratskih društava" te je
"ponovno crtanje granica oprečno tom idealu i značilo bi da smo doživeli neuspeh", ukazao je Lajčak.

Na pitanje kako gleda na sve veći upliv Kine na Balkanu, rekao je da je EU najveći trgovinski partner, najveći investitor na Zapadnom Balkanu i tamo daje najveću pomoć.

"Zemlje tog regiona svoje sisteme usaglašavaju s evropskim standardima i sve dok je evropska perspektiva tog područja jaka, jasna i opipljiva, ne treba da se uzbudjujemo... Ne može da ponudi više od nas", zaključio je o Kini specijalni izaslanik EU.


View article...

Појте му Срби

politika.rs

Појте му Срби

Проф. др Момчило Павловић*

8-10 minutes


Специјално за „Политику"

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, први стих песме и химне, који данас одјекује широм Србије и српства. Овог јануара навршава се 181 година од прве прославе Светог Саве и од завођења школског звона, као помоћног средства у настави у школама у Србији. Симбола свих школа и свих генерација. Свети Сава прослављен је први пут 14/27. јануара, а школско звоно унето у школску зграду 28. фебруара 1840. године. Оба ова догађаја десила су се за владе кнеза Михаила Обреновића у Крагујевцу, где је била престоница и седиште првих српских виших школа. Пре тога код Срба ван Србије овај светитељ се славио као заштитник школа у неким местима у Срему.

Растко Немањић, Свети Сава је симбол служења своме народу, родољубивог служења. Он се одрекао дворских привилегија и кроз манастирску самоћу посветио се Богу и свом народу. У народ је ширио православље, сузбијао друге јереси, у жељи да створи народну веру која ће га чувати од искушења и пропасти кроз сву историју. Кроз 12 епископија организовао је српску православну цркву а кроз уједињене српске земље које је његов отац остварио увео је школе – темељ народног образовања.

Са својим братом подигао Жичу, манастир као столицу своје архиепископије. Ту је крунисан његов брат, Стефан Првовенчани, ту се држали и први државни сабори. Његов рад са братом у наредних 15 година утврдио је и веру православну у народу и државу српску.

Овај светитељ је обесмрћен и за сва времена је у народу кроз веру, цркву, школу, крсну славу, имена мушке и женске деце, а многа места, горе и воде носе његово име. Иако се верује да му је прах развејан његов дух је, упркос свему, у народу и лебди над народом. Срби су кроз историју губили и манастире и државу, али православну веру, нису никада. Она је у основи идентитета, данас подељеног и расејаног и у неким деловима бивше Југославије угроженог српства.

Школско звоно – симбол школе

Организовано прослављање Светог Саве као школске славе пратимо од 1840.  Месец дана после установљавања прославе Светог Саве у свим школама то јест школама свих нивоа, уведено је и звоно које је до дана данашњег симбол школе, почетка школске године, првог сусрета са школом уплашених првачића, и ђачки растанак, који остаје за незаборав. Почетак наставе, почетак и крај сваког часа, спас кад ниси спреман да одговараш…Упркос напретку и технологији звоно се одржало. Било би лепо да сакупимо школска звона из свих крајева. Јер звоно симболизује историју сваке школе.

Ове исте године, 1840, на један месец по Светом Сави, обављена је у крагујевачким школама и светковина у част уношења првог школског звона „узданије  училишних заведенија" – Лицеја и гимназије. Ово је, прво школско звоно у Србији, чија је појава у школи значила културни напредак и новину у наставном раду. До тада звоно није било потребно као помоћно средство у школском раду, јер се радило по систему разредне наставе. То јест, сваки је разред имао свога наставника за све наставне предмете. Крајем 1839. и почетком 1840.  тај систем се полако напушта, и уместо њега заводи систем стручности. То значи сваки предмет предаје стручни наставник. При таквом раду потребно је било завести ред у погледу почетка и трајања часова и смењивања наставника. За то је био потребан школски сат, звоно и служитељ који ће о томе да води рачуна.

О овој ствари решавао је Професорски савет оба завода 19. октобра 1839. године. Решено је да школа узме служитеља, кога су назвали „осматрач" и ставили му у задатак да „бодрим оком" пази на ред међу ученицима у школи и ван ње и да о томе „рапортира" професорима. Он ће исто тако пазити на ред и међу професорима уколико се тиче објављивања часова и реда прописаног у томе погледу.

Да би „осматрач" вршио посао како треба, Савет је решио још да му се „купи један часоказ и звонце, како би овај на томе школском: часоказу владајући се свагда, мењајућим се професорима њихов излаз и улаз звонцем тачно и строго објављивао, да не би професори један другом часове закидали".
Министарство просвете је одобрило ова решења и набавило сат и звоно за Лицеј и гимназију, који су били под једним кровом. Уношење звона у школску зграду, и подизање његово на кулу, која је нарочито за њега направљена, обављено је врло свечано 28. фебруара 1840. године.

Прва прослава Светог Саве

Тадашња аутономна, али не још и независна Србија, кнеза Михаила имала је две гимназије и три полугимназије. Прва прослава у Крагујевачком лицеуму обављена је врло свечано, са литијама наставника и ученика до народног ручка и забаве испред школе. Била је то једна од највећих културних светковина у Србији тога времена. Од тада она је остала као стална школска установа великог васпитног и националног значаја.

Данашња Прва мушка гимназија у Крагујевцу основана је у Београду 1831. године под именом Велика школа. Након две године премештена је у Крагујевац и тамо школске 1834–1835. године проглашена за прву српску гимназију у Србији. Она је доцније носила званичан назив Гимназија кнеза Милоша Великог, по имену свога оснивача. Историја ове гимназије нераздвојно је везана за постанак и историју данашњег Универзитета у Београду. Она је била матична школа за све средње школе у Србији, па и за универзитет. Јер најстарији гимназијски разред уздигнут је 1838. године на ранг више школе, која се онда, по неком западњачком узору, назвала Лицеј. А из овог лицеја, премештеног у Београд 1841. године, развио се преко Велике школе данашњи београдски универзитет.

Гимназија и Лицеј задуго су били у истој згради, имали заједничке професоре и заједничку управу. Тек крајем 1839. године одвојен је наставно и административно Лицеј од гимназије. Директор гимназије постао је најстарији професор Исидор Стојановић, док је дотадашњи заједнички старешина Атанасије Николић постао ректор Лицеја. Обојица су били дошљаци у Србији, вредни школски и просветни радници из Бачке. Они су као старешине првих просветних завода стварали традицију средњих и виших школа у Србији. Они су завели и прве школске свечаности као важно васпитно средство. Они су завели призивање Светог Духа на почетку школске године и прослављање Светог Саве као школске славе.

Предлог Атанасија Николића, ректора лицеја

У лето 1839. годнне прешао је у Србију један од највећих носилаца културе, Атанасије Николић, професор математике, земљемерства и цртања. Он је већ од почетка школске 1839–1840. године ректор Лицеја у Крагујевцу и за прва два-три месеца показао је изванредну активност у свима правцима. У новембру 1839. основао је у Крагујевцу школу цртања, а поред тога свакодневно је слао предлоге Попечитељству Просвештенија, како би се убрзало „обште изображеније Сербие".

После девет дана, 14. децембра, Попечитељство просвештенија саглашава се са предлогом Атанасија Николића и обраћа се Совјету за решење и одобрење, додавши Николићевом предлогу и Крагујевачку гимназију јер су се оба „виша училишта" налазила у једној истој згради и била су врло блиска.  По том „саглашавању", дакле, није се Светом Сави учинила заслужена пажња, да буде заштитник и слава свих школа у Србији. Али оно што је пропустило Попечитељство просвештенија, учинио је Совјет. Он је уважио његову сагласност, па је дао још и свој додатак. Тим „совјетским додатком" уведено је прослављање по свима школама у Отечеству. 

Решење су потписали Намесници Књажевског Достоннства: Председатељ Совјета, генерал-мајор, каваљер Јеврем Обреновић, член Совјета, полковннк Тома Вучић – Перишић, и Представник Књажевски, Попечитељ инострани дела, Аврам Петронијевић.

Оно је донето у Београд, где су се тада налазили намесници и централна власт.  Совјетско решење о прослављању Светог Саве примило је Попечитељство просвештенија 4. јануара, па  је одмах идућег дана обавестило о томе београдског митрополита, ректора Лицеја у Крагујевцу и сва окружна начелства.

Ректор Лицеја сазвао је главно заседање школско за 10. јануар 1840. и обзнанио „свима родољупцима да ће се празник Светог Ариепископа Саве, као новоизавбраног патрона школског, који у идућу недељу пада, после Свете Литургије, у школскоме зданију овом торжествено поздравити". Тако се у Крагујевцу прославила школска слава.  На тој прослави се певала једна друга песма „Пој Србе пој", док се садашња химна „Ускликнимо с љубављу" пева неколико година од установљења школске славе.

Ова химна ориће се док је школа, док је цркве и док је Срба ма где били. Певајући Ти захвалну химну још увек се молимо у Жичи, Студеници, и другим светињама широм Балкана и света где су Срби са поруком, православна црква је опстала, а школе народне васпитавају децу за будући живот и спремају за искушења која долазе.

* Историчар

 

понедељак, 25. јануар 2021.

Чомски: Америка је водећи терориста, либерали живе у илузији

iskra.co

Чомски: Америка је водећи терориста, либерали живе у илузији

3-4 minutes


25.01.2021. - 14:51

фото: AP Photo / Nader Daoud

Амерички либерали живе у свету илузија, у којем се водећи покретач међународног тероризма, америчка влада, доживљава као бенигна сила, рекао је Ноам Чомски. Он је либерале упоредио са присталицама доскорашњем америчког председника Доналда Трампа који не признају победу Џоа Бајдена на новембарским изборима.

„Као што не можете натерати републиканце да признају да су избори изгубљени, не можете ни либералне америчке интелектуалце да признају да су Сједињене Државе водећа терористичка држава", изјавио је Чомски за РТ.

Чињеница је да су током читаве своје историје САД водиле агресивни рат против некога, рекао је Чомски.

Такозвани „рат против тероризма", који је Роналд Реган поставио као централни део своје спољне политике, бавио се уствари отпором америчком тероризму у Централној Америци и Јужној Африци, додао је. САД су Нелсона Манделу сматрале терористом све до 2008. године, а Међународни суд правде пресудио је да је амерички тајни рат против Никарагве кршење међународног права.

„Оно што је Реганова администрација радила био је врхунац тероризма према нашим дефиницијама. Али, Њујорк тајмс је објавио уводник у којем се наводи да можемо одбацити пресуду суда јер је то непријатељски суд. Зашто је то непријатељски суд? Јер је осудио САД", рекао је Чомски.

Још једна жртва САД-а је Куба, која је претрпела вишедеценијску блокаду и континуирану америчку кампању с циљем да подрије владу и изазове побуну. У САД се те акције перципирају као глупе завере ЦИА-е.

„То је био озбиљан терористички рат који је скоро довео до уништења света", истакао је Чомски.

Неуспех либералних интелектуалаца да сагледају америчку политику онаквом каква јесте није нешто што је остало у историји или ван граница те земље. На пример, побуна у америчком Конгресу 6. јануара није била нека слуђена руља Трампових присталица која је дошла ниоткуда и била поражена како би се доказала славна америчка демократија.

„Постоје заиста озбиљне болести о којима се не разговара – двостраначје, иако су републиканци нестали из тог спектра", рекао је он.

А тај неуспех наноси стварну штету милионима Американаца. Идеје Бернија Сандерса, политичара који би се лако могао сматрати десним центром у земљи попут Немачке, приказане су као превише радикалне за САД током председничке кампање.

„Оно на шта он позива, универзалну здравствену заштиту, бесплатно високо образовање, конзервативне странке у Европи само узимају здраво за готово", рекао је Чомски.

„Ово је таква увреда за амерички народ да кажете – толико сте заостали да не можете имати оно што има Мексико, Француска, Бразил", нагласио је он.