Yanis Varoufakis: Istina posle Trumpa

Istina posle Trumpa

Objavljeno: 03.02.2021, 07:16h

Trump je opasniji od običnog lažova jer je otkrio način da ekonomskog dvojnika prirodnih nauka iskoristi za svoje potrebe.

Autor: Yanis Varoufakis

Bivšeg predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trumpa kritičari nazivaju lažovom. Ali Trump je nešto mnogo gore od lažova. Političari često pribegavaju lažima da bi prikrili neugodne istine. Trump je osoben po tome što je u svoje bezočne laži ubacivao i istine koje nijedan drugi političar ne bi smeo da pomene, od odbacivanja univerzalno prihvaćenog stava da je globalizacija nedvosmisleno dobra i korisna stvar, do javnog priznanja da je zaista pokušao da smanji budžet poštanske službe Sjedinjenih Država da bi tako otežao glasanje simpatizerima Demokratske stranke.

Naučnici imaju razloga da slave posle Trumpovog odlaska, sudeći po vidljivom olakšanju s kojim sad iznose epidemiološke podatke sa podijuma u Beloj kući, bez straha od posledica. Možemo li u mandatu predsednika Bidena očekivati veliki povratak istine? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo se prvo podsetiti kako naša društva prepoznaju istinu.

Liberali vole analogije sa tržištem. Kao i najnoviji modeli mobilnih telefona, mišljenja se plasiraju na veliko tržište ideja koje ih vrednuje kroz decentralizovani proces u kom učestvuju potrošači i proizvođači stavova i vesti. U takvoj tržišnoj utakmici ispravna mišljenja konačno potiskuju ona neispravna.

Međutim, i sama ideja o tržištu ideja je laž. Za razliku od mobilnih telefona ili jagoda, o korisnosti neke ideje nije moguće suditi na individualnom nivou. Istinitost darvinizma, Einsteinove posebne teorije relativnosti ili Keynesovog stava da monetarna politika postaje beskorisna kada kamatna stopa padne na nulu nije nešto o čemu prosečan laik može suditi na osnovu ličnog iskustva. Zato se oslanjamo na strogo hijerarhijske i po definiciji nedemokratske institucije da takve teorije testiraju umesto nas.

Univerziteti i naučne institucije preuzimaju na sebe zadatak da filtriraju i eliminišu neispravne teorije. Nasuprot pomenutoj analogiji sa tržištem, to su institucije koje funkcionišu na principima centralnog planiranja i hijerarhijskih procesa uzajamne revizije i kontrole u cilju bezinteresne provere svake teorije primenom falsifikacionističkog načela.

Naravno, svaki naučnik se nada da će njegova najdraža teorija preživeti taj proces. Ali strogo definisani protokoli u prirodnim naukama garantuju da će se teorije bez empirijskog utemeljenja raspasti pod svetlom dokaza. Taj hijerarhijski i bezlični proces oslobodio je naše pretke neznanja. Udružen sa procesom komodifikacije doveo je do pada majke svih hijerarhijskih sistema: feudalizma.

Trump je opasniji od običnog lažova jer je otkrio način da ekonomskog dvojnika prirodnih nauka iskoristi za svoje potrebe. Iza svake od državnih politika koje direktno utiču na kvalitet našeg života krije se neka ekonomska hipoteza. Autoritet takvih hipoteza temelji se na procesu uzajamnih provera i verifikacija koji naivnom posmatraču može ličiti na naučni proces. Ekonomisti čak dobijaju i Nobelove nagrade. Ali to što ekonomisti rade daleko je od nauke, što ih čini Trumpovim važnim, mada nevoljnim saveznicima.

Razmotrimo tri elementa svake popularne teorije zavere. Prvo, ona pristalicama nudi zavodljivo osećanje da se nalaze u posedu superiornog znanja. Drugo, daje im moć da raskrinkaju sebične motive eksperata koji šire neistine. I konačno, uključuje ih u pokret koji je veći od njih samih, u bitku protiv neprijatelja koji ne preza ni od čega da bi sprečio otkrivanje prave istine.

Ne smemo zaboraviti da je na istim stubovima bila izvedena naučna revolucija. Ono što nauku razlikuje od teorija zavere jeste proces provere primenom falsifikacionističkog načela. Sledbenici teorija zavere ne strahuju od empirijskih dokaza – za njih uvek mogu pronaći primereno objašnjenje ili ih nekako uklopiti u sopstvene teorije. U prirodnim naukama, s druge strane, upravo empirijski dokazi pomažu naučnicima da eliminišu neistine, jer je priroda indiferentna prema našim teorijama o njoj. Kiša će pasti ili neće pasti, bez obzira na to šta kaže meteorološka prognoza. Ako meteorolozi pogreše, za to mogu kriviti samo pogrešan model koji koriste.

Da li ste se nekada zapitali kako je moguće da dvojica dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, ponekad čak i ekonomisti koji su je podelili iste godine, proglašavaju jedan drugog za šarlatane? To se ne događa dobitnicima Nobelove nagrade za fiziku ili biologiju. To se događa samo ekonomistima zato što tržišta i društva koja su predmet njihovog istraživanja nimalo ne liče na ono čime se bavi, na primer, meteorologija. Za razliku od meteorologa, ako uvaženi finansijski analitičar najavi nagli pad vrednosti deonica na berzama, to će se i dogoditi, iako je analitičar možda bio pijan kada je prognozu objavio.

Zato empirijski uspesi i neuspesi ekonomskih teorija nemaju uticaja na njihovo prihvatanje ili odbacivanje. Poput sledbenika teorija zavere i teologa, predstavnici različitih ekonomskih škola mišljenja – kejnsijanci, monetaristi ili marksisti, na primer – svaku stvar na ovom svetu mogu objasniti držeći se isključivo okvira sopstvene paradigme. Koja od konkurentskih doktrina će odneti pobedu zavisi od ishoda borbi za moć između frakcija koje svoje interese skrivaju iza različitih dogmi, isto kao u religiji.

To je ulaz koji je Trump iskoristio. Decenijama pre njegove pobede, obespravljeni i osiromašeni su slušali ekonomske eksperte kako im objašnjavaju da su politike koje su im uništile život prošle strog proces naučne kontrole i verifikacije. To je bezočna laž koja je omogućila Trumpu da očaj miliona iskoristi protiv „establišmenta" – pa i protiv samog etosa nauke uprljanog navodnim savezništvom sa ekonomijom.

Trump je najzad otišao. Ali pogledi na ekonomiju koji su Trumpu otvorili vrata i dalje su duboko ukorenjeni. U mandatu predsednika Bidena njihov uticaj će biti još snažniji. Nova administracija je prepuna onih istih eksperata koji su objavljivali lažna proročanstva i podržavali društveni poredak nejednakosti, eksploatacije i iracionalnosti koji je konačno proizveo trampizam.

Setimo se samo kako je izmišljena „prirodna" stopa nezaposlenosti kada se pokazalo da teorija, po kojoj pad realnih nadnica nužno vodi do rasta stope zaposlenosti, ne drži vodu. Ili kako je, kada je deregulacija koju su eksperti promovisali dovela do finansijskog sloma, krivac pronađen u državi koja se previše mešala u poslove sa hipotekama, uz istovremeno ucenjivanje te iste države da pokrije deregulisane gubitke gospodara finansija.

Normalnost se vratila u Belu kuću. Biden će pokušati da ne laže, možda će ponekad ekonomisati sa istinom ako bude prinuđen. Ali izvesno je da neće dopustiti da mu se povremeno omakne neka od ključnih istina, kao što se Trumpu događalo. I zato će istina još dugo biti pod opsadom, kako eksperata koji služe novoj administraciji, tako i trampizma – pokreta koji je proistekao iz toksičnih politika izgrađenih na njihovim ekspertskim ekonomskim neistinama.

Peščanik.net

https://www.pcnen.com/portal/2021/02/03/istina-posle-trumpa/

pravda.rs

Док Вучић обилази подрум вина са Макроном, Космет одлази

4 minutes

---

Predsednik Makron me vodio u vinski podrum Jelisejske palate, što mislim da ne samo niko sa Balkana već i iz Evrope nije imao priliku da vidi - rekao je tokom posete Francuskoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dok su istog dana Kosovo i Izrael uspostavili diplomatske odnose, dogovorene još u septembru u Vašingtonu.

- Srećan sam što predsednik Makron razume potrebu Srbije, težinu pozicije Srbije, nadam se i verujem da mnogo toga možemo zajedno da uradimo. Mislim da smo pokazali neverovatnu srdačnost, doživeo sam stvari koje nisam ni sanjao. Najviše smo govorili o odnosima Beograda i Prištine Istovremeno smo to povezivali sa evropskim putem Srbije, verujem da ćemo imati podršku Francuske na evropskom putu - rekao je Vučić. 

Sa druge strane, ministar spoljnih poslova Izraela Gabriel Aškenazi, koji je odobrio "zvaničan zahtev tzv. Kosova da otvori ambasadu u Jerusalimu" i njegova koleginica sa Kosova Meliza Haradinaj Stubla potpisali zajedničku deklaraciju o uspostavljanju odnosa. Podsetimo, ovo je nastavak dogovora postignutih u Vašingtonu 4. septembra, kada je Izrael priznao Kosovo, što je tada potvrdio i ambasador Izraela u Srbiji Jahen Vilan. 

 

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je Pariz zapravo "Tadićev Bukurešt".

- Bivši predsednik je neposredno nakon priznanja Kosova 2008. godine kada je bio zakazan jedan svenarodni, građanski miting protiv toga, a on je kao predsednik Srbije, i tada je njegova stranka bila član koalicione Vlade sa Koštunicom, bio jedan od pozivara za taj skup, se iste večeri sklonio u Bukurešt. Tako se sada i Vučić, na dan kada je Izrael priznavao Kosovo, a on je znao da će to biti juče, sklonio u Pariz. Upravo on koji stalno potencira na tome kako je Tadić pobegao na dan priznanja Kosova, on je učinio isto to - rekao je Milivojević, i dodao:

- Drugi deo priče je sledeći, malopre sam gledao šta piše u ustavu Srbije, predsednik Republike niti bilo koji građanin Srbije ne može ni da pregovara a kamoli da donosi odluke koje direktno ili indirektno mogu voditi ka urušavanju teritorijalnog integriteta i državno-pravnog suvereniteta Srbije. Nijedan građanin, pa ni predsednik. On je 4. septembra, isključivo i jedino zarad pokušaja da pomogne bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu pristao da se igra sa državno-pravnim suverenitetom i teritorijalnim integritetom Srbije, potpisao ugovor. Na njemu nema potpisa Trampovog, Amerikanci i Tramp su se ogradili, dakle, taj sporazum ni na šta ne obavezuje Amerikance, ali Srbiju obavezuje na sve. Ima u tom sporazumu ekonomski dobrih stvari, ali nažalost, uslov da bi ostalih 15 tačaka funkcionisalo jeste da se potpiše i ta 16. tačka, u kojoj se Vučić obavezuje da će diplomatsko-konzularno predstavništvo Srbije iz Tel Aviva prebaciti u Jerusalim - kaže Milivojević.

On napominje da su sto to su potpisali Albanci, predstavnici kosovske strane, s tim što se kod njih ide korak dalje - za to što će ambasadu koju nisu ni imali otvoriti u Jerusalimu, za to su dobili nešto krupno - priznanje od strane Izraela.

- Vučić je time direktno i indirektno pozvao Izrael, koji je 12 godina odbijao da prizna Kosovo i plus nagradio Izrael, time što je obećao prebacivanje naše ambasade. To normalan čovek ne bi potpisao - rekao je Milivojević.

Damask napravio dogovor sa Kurdima, Rusi odradili veliki posao. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Direktno

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

 

ИФИМЕС: Србија захваљујући Вучићу постала епицентар дешавања

Као примјер Ифимес наводи мишљење аналитичара да је Србија додатно ојачала своју позицију за вријеме пандемије вируса ковид-19 успјешним супротстављањем пандемији у марту 2020.године, а сада још успјешнијом вакцинацијом становништва

Од

ИН4С

-

02/02/2021 08:20 Посљедња измјена: 02/02/2021 08:20

 

Александар Вучић; фото: vestinet.rs

Међународни институт за блискоисточне и балканске студије из Љубљане (ИФИМЕС) оценио је да је Србија захваљујући председнику Александру Вучићу постала епицентар регионалних дешавања и кључна за мир и стабилност у региону.

 

У анализи „Превремени избори на Косову 2021: Шанса за нови почетак?", Институт се осврнуо на ситуацију у региону наводећи да су заједнички економски развој и успостављање „мини Шенгена" приоритети у регионалној сарадњи, и да појединачно мале земље не могу да привуку глобалне инвеститоре.

Због тога би, наводи се, за одстрањивање унутрашњих граничних и административних баријера и царина, било ефикасније за земље западног Балкана да имају усаглашену инфраструктурну политику и да заједнички раде на економској обнови региона.

„Вучић успјешно ребрендира Србију, а Косово је у сталном назадовању захваљујући неодговорним политичким елитама, које вршећи јавне и одговорне функције у први план стављају своје личне интересе и богаћење, а не интересе Косова", закључује се у анализи.

Као примјер Ифимес наводи мишљење аналитичара да је Србија додатно ојачала своју позицију за вријеме пандемије вируса ковид-19 успјешним супротстављањем пандемији у марту 2020.године, а сада још успјешнијом вакцинацијом становништва.

Са друге стране, вакцинација је потпуни фијаско владе премијера привремених косовских институција Авдулаха Хотија, који ће се вјероватно, наводи се, уписати као „најнеспособнији премијер Косова", а број жртава због пандемије ковида-19 премашиће сва очекивања.

Коментаришући предстојеће изборе на КиМ, Ифимес наводи да су они поновно у знаку обрачуна дијела српске опозиције и албанских политичких странака са Српском листом, коју предводи Игор Симић, а подржава председник Србије Вучић.

„У ствари, преко Српске листе, која је фаворит избора у српској заједници на Косову, покушаће да се обрачунају са предсједником Србије Александром Вучићем. Како се приближава завршница изборне кампање расту тензије усмјерене према Српској листи, у коју је укључено и коришћење насиља", пише Ифимес.

Како се наводи, од изузетне важности је да се оконча бриселски дијалог Београда и Приштине потписивањем правно обавезујућег споразума, укину границе у региону и отклоне баријере и тако започне интензивна међусобна сарадња.

У Анализи се даље наводи да су све досадашње владе на Косову, преузимањем власти најављивале убрзан развој са обећањем, да ће изграђивати снажне институције, које ће бити фактор унутрашње стабилности и мира и да ће тако доприносити стабилности и миру у региону.

„Обећања се нису се испунила, а грађани Косова су дубоко разочарани владајућим политичким структурама, јер су једини у региону, који немају безвизни режим. Нигдје на свијету, из досадашње праксе, није забиљежено, да су политичко-криминалне структуре изградиле снажне државне институције, него управо супротно", пише у анализи.

Наводи се да криминал на Косову своје коријене вуче још из владе у егзилу, а да су језгро криминала команданти такозване Ослободилачке војске Косова и (пара)обавештајна служба (СхИК) у сарадњи са политичким структурама.

Када се сагледа недавна прошлост могу се примијетити снажне везе између садашњих политичких лидера и огромних сума новца, које су сакупљане кроз различите фондове, пише Ифимес и додаје да су бројне активности биле нетранспарентне и да се доводе у везу са енормним богаћењем појединих актуелних и бивших политичких челника и чланова њихових породица.

„Криминал и корупција су настављени и после међународне интервенције и рата на Косову 1999. године. Непотизам је присутан у свим сегментима друштва, а одвија се под непосредном контролом и усмјеравањем из врхова политичких странака", наводи Ифимес у анализи.

Истовремено, наводи се, аналитичари упозоравају на синхронизовану кампању и повећане нападе политичко-криминалних структура на Косову и "покушаје дискредитације усмерене против Покрета Самоопредељење и његовог предсједника Аљбина Куртија".

Закључује се "да би победа Самоопредељење стабилизовала политичку ситуацију када би Покрет сам формирао нову владу", као и да је потребно да Самоопредјељење покаже политички сензибилитет према мањинама, посебно српској заједници.

(Извор: Тањуг)

https://www.in4s.net/ifimes-srbija-zahvaljujuci-vucicu-postala-epicentar-desavanja/

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: А чије је Косово ако није српско?

6-8 minutes

---

01.02.2021. - 10:01

фото: З. Шапоњић

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више.

Де јуре и де факто. Посматрано из првог угла, политички субјекти покушавају да уговорима регулишу међусобне релације, па тако, директно или индиректно и међународне односе. Посматрано из другог угла, светска политика функционише по правилу „што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу".

Поменути субјекти, а ту се превасходно ради о државама, разликују се по свему, па се хијерархија у светском политичком систему успоставља према релативном односу војне, политичке и економске моћи. Тако се, са једне стране, уочава тенденција нормативног регулисања, а са друге стране сасвим обрнути тренд када некима постојећи формални оквир постане преузак или када се једноставно промене околности у њихову корист.

Отуда и не тако ретке разлике у формалном и фактичком у низу конкретних ситуација. Једном од несретних изјава, председник САНУ осврнуо се на „косовску проблематику" у овом контексту. И де јуре и де факто, ствар око Косова прилично је сложена.

Са формалне стране, албански политичари јесу једнострано прогласили „независност"; признале су их моћне западне земље, уз поједине утицајне муслиманске државе; успело им је да, захваљујући спонзорима и попуштању различитих гарнитура у Београду делимично легитимизују свој статус и учлане се у неколико међународних организација. Али…

Та државолика творевина није призната од овог другог, незападног дела света, нити је чланица у најважнијим међународним организацијама. Корак који им је неопходан за тако нешто јесте улазак у ОУН. За ОУН „косовска проблематика" уређена је Резолуцијом 1244, која, упркос свим накарадним и креативним тумачењима, посматра ову територију као део Србије. Иза овог „правног оквира" ОУН стоје све сталне чланице Савета безбедности које су за њега гласале, што подразумева Русију и Кину.

Чак и када би се обезбедило „ћутање Србије" на покушај „угуравања" нове чланице у систем УН, Москва и Пекинг би, због својих интереса, могли ветирати тај предлог. Отуда и неуморно понављање разних лобиста да се „процес мора завршити међусобним признавањем".

Остаје само да одговоре на питање: зашто је Србији важно то признавање? За анализу формалног још нешто важно: „Устав Косова" подређен је Ахтисаријевом плану. Члан 143. тачка 2. гласи: „Одредбе Свеобухватног предлога о решењу статуса Косова од 26. маја 2007. имају премоћ над осталим законским одредбама Косова." Свеобухватни предлог као „врховни ауторитет" наводи „међународно војно присуство". Влада и Скупштина могу доносити одлуке, али истовремено је дефинисан механизам да оне буду оспорене.

Немогуће уједињење са Албанијом

У преводу, немогуће је Харадинајево „уједињење са Албанијом". Око овога, иначе, постоји још једна препрека из члана 1. тачке 3: „Република Косово нема никакве територијалне захтеве према било којој држави или делу државе, нити ће тражити уједињење са било којом државом или делом државе." Ни најжешћи албански лобисти нису говорили о промени овог „Ахтисаријевог инструмента", њихова намера је да оставе „косовске институције" у својеврсном „заробљеништву", ту би се само и искључиво питао НАТО чак и када би сутра опослили пријем у УН.

Са фактичке стране, ако Косово није српско, онда се поставља питање: а чије је? Ових деценију и кусур показује да то остаје „неуспели пројекат". Овакво Косово није само „заробљеник НАТО", већ и „заточеник" криминалних гангова који овлашћења и „државне институције" (зло)употребљавају за ширење својих нелегалних бизниса.

Дреница је већ дуго уцртана на континенталној карти највећих складишта наркотика, нису занемарљиви ни приходи од трговине органима. Не тражи се од Србије да преда Косово Албанцима, већ албанској мафији. А што се Албанаца тиче, они имају матичну државу. Постоје и далеко многобројнији народи који немају своје државе. Зашто баш Албанци да их имају две?

Нема „милогораца" на Косову

Фактички, замисао о изградњи „косоварског идентитета" пропала је у старту. Испоставило се да у албанском корпусу нема „милогораца". Нема ни аутошовиниста. Ни председника Академије који ће позивати на „повратак" у Србију. Мада ће у приватним разговорима многи од њих потврдити да се нису борили за ово што су добили. Степен разочарења и бесперспективности толики је да се са Косова масовно бежи. Косовски Албанци показују у свом деловању да јесу државовољни, али нису државотворни. И матична им држава кубури са институционалним заокруживањем, практично, још од оснивања.

Фактичко стање је и да то остаје територија изразите „економске пасивности". Као и да је признање Србије потребно не да би сви живели „срећни и задовољни", то зависи од низа других ствари, него зарад легитимизације наратива НАТО о дешавањима из деведесетих година. Треба ли подсећати да су ту Срби означени за „геноцидне", због чега је и „изгубљено право" за управљање Косовом.

Протекторат НАТО

Са формалне стране, дакле, имамо протекторат НАТО који је једнострано прогласио независност на територији Србије. И ту „независност" су подржале кључне чланице НАТО. Са фактичке стране тај протекторат је институцинално неизграђен и системски несређен, самим тим и дугорочно „заглављен" са прегршт проблема. И тим проблемима Србија ће морати да се бави у било којој варијанти, пошто представљају прворазредну претњу националној безбедности, од организованог криминала, до исламских фундаменталиста и осталих „повратника" са блискоисточних ратишта.

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више. За спољни фактор кључ је дугорочна стабилност, а за албанске комшије изгледна перспектива.

И за једно и за друго неопходно је стрпљење, много напора и ситних корака. Фактичко на Косову није једнозначно, нити онакво каквим се у „нашминканим" анализама представља. Зато и његово „превођење" у формално не може донети ни стабилност ни перспективу.

А да се покуша са другачијим приступом?

 

Подршка оболелом стогодишњем капетану Муру који је надахнуо Велику Британију

politika.rs

Подршка оболелом стогодишњем капетану Муру који је надахнуо Велику Британију

2-3 minutes

---

ЛОНДОН - Британски премијер Борис Џонсон пружио је подршку британском ветерану, капетану Тому Муру, који је сакупио скоро 40 милиона фунти за Националну здравствену службу Велике Британије, након што је овај стогодишњак примљен у болницу са ковидом 19.

„Надахнули сте целу нацију и знам да је жеља свих да се потпуно опоравите", написао је Џонсон на Твитеру. Он је нагласио и да су његове мисли с Муром и његовом породицом у овом тешком тренутку, преноси Ројтерс.

Мур је сакупио скоро 40 милиона фунти за Националну здравствену службу Велике Британије, у хуманираној акцији коју је започео априла прошле године. Он је тада у ходалици направио 100 кругова од 25 метара по свом дворишту у градићу Марстом Моретејн у Бедфордширу, у турама од по 10 кругова, уочи стотог рођендана који је прославио 30. априла.

Његова ћерка Хана Инграм-Мур рекла је у недељу даје њен отац примљен у болницу, да се последњих седмица лечио од упале плућа, а прошле недеље је био позитиван на ковид 19.

Британска штампа такође је пружила подршку Муру који је оборио два Гинисова рекорда, а одликовала га је и краљица Елизабета, подржали су га и бројни јавни радници, фудбалери и уметници.

„Молите се за Тома", писало је на насловној страни таблоида Сан, а ту поруку послали су и други британски листови који су такође објавили фотографије и приче о Муру.

Поруке подршке стигле су од енглеске фудбалске репрезентације и глумца Мајкла Бола, са којим је капетан Том отпевао „Никад нећеш шетати сам" уживо у јутарњем програму Би-би-сија.

Британија тренутно имунизује све своје старије становништво против корона вируса, али Мур још није примио вакцину за Ковид -19 јер се лечио од упале плућа, наводи агенција, преноси Танјуг.

View article...

Enclosures:

160z120_tom-mur-politika.rs.jpg (9 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_tom-mur-politika.rs.jpg

 

Чедомир Антић "Срби морају да се боре против лоше перцепције на Западу"

rtrs.tv

"Срби морају да се боре против лоше перцепције на Западу"

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

3 minutes

Историчар Чедомир Антић је, поводом текста у се њујоршком филмском часопису "Варајети" да је филм "Дара из Јасеновца" "српска националистичка пропаганда", рекао да је очигледно да на европском Западу и у САД постоји перцепција Срба као "народа на који се може примијенити и расизам и мржња", те поручио да Срби морају против тога да се боре.

---

Филм "Дара из Јасеновца"Фото: Wikipedia

- Ако имамо опште мјесто у државама Квинте и онима које су им блиске да, ако злочин изврши неки `културан` народ као што су Њемци или Хрвати, онда је то злочин `трулих јабука`, `неких дивљака`, нациста, усташа - рекао је
Антић за ТВ Прва.

Он је додао да када, са друге стране, неки Србин изврши злочин, колико год тај појединца био проблематичан или поремећен, то недјело буде приписано свим сународницима.

Антић је истакао да Срби треба да се боре против тога.

Он је рекао да је остврње "Дара из Јасеновца" Предрага Гаге Антонијевића било потребно као први такав филм који би Срби продуцирали и да првобитно није прављен за свјетско тржиште, него за Србе да знају шта се десило у Јасеновцу.

Коментаришући то што часопис "Варајети" фаворизује филм о Сребреници, у којем су Срби приказани као злочинци, Антић је рекао да је срамотно говорити о Сребреници као Холокаусту, а тврдити да је Јасеновац само дио међусобног затирања дивљих балканских народа.

- Срамотно зато што је Сребреница била и поприште зверстава над Србима. Више хиљада Срба убијено у том региону само пре јула 1995. године - рекао је он.

Антић подсјећа и да је Сребреница била поприште великих прогона Срба у Другом свјетском рату, далеко већег него било ког другог народа, као и у Првом свјетском рату.

- Имамо такву ситуацију, то је доминантан став на Западу и против тога морамо да се боримо - поручио је Антић.

Коментаришући оцјене филмског критичара у тексту у "Варајетију" Џеја Вајсберга да је српски кандидат за Оскара "Дара из Јасеновца" "антихрватски и антикатолички, са јефиним емоцијама" на крају, историчар Предраг Марковић је за ТВ "Прва" рекао да аутора тог текста, који је Јевреј, треба питати да ли је "Шиндлерова листа" јефитни пропагандни филм.

Марковић пита - да ли то значи да Срби немају право да оплакују своје жртве у својој умјетности.

Вечерње новости пишу да је само три дана послије критике у "Варајетију" у којем је српски кандидат за Оскар "Дара из Јасеновца" означен као "српска националистичка пропаганда", исти магазин објавио листу својих пулена за златну статуету са насловом "Хоће ли босанско-херцеговачки филм `Кво вадис, Аида?` бити фаворит из сјенке?".

 

politika.rs

Инфлација, економске теорије и зановетна емпирија

Небојша Катић

5-6 minutes

---

Можда економија и није тако јадњикава наука како је то у 19. веку мислио Томас Карлајл. Може бити и да је чувени економиста Џон Галбрајт био превише самоироничан када је рекао да је академска, теоријска економија изузетно корисна … да економистима обезбеди запослење. На сличној ироничној линији могло би се рећи да је економија друштвена наука која пати од уображења да је егзактна само зато што своју голотињу скрива користећи математички инструментариј. Са финансијском кризом из 2008. године, а поготово са економским догађањима током 2020, отпао је и последњи смоквин лист заблуда о егзактности економије. Нигде се то не види тако јасно као у монетарној сфери.

Сваки економски ђак-првак је научио да прекомерно штампање новца мора довести до високе инфлације, те да је пут од штампарске пресе до раста цена кратак и да се прелази веома брзо. Тако је у теорији. Али зановетна емпирија се често и грубо шали са ученим теоријама и елегантним економским моделима. Упркос невиђеном штампању новца које је у западним државама почело још 2008. године, а у Јапану још од 2001, инфлације већ годинама нема. Финансијска тржишта се тренутно кладе да је још задуго неће ни бити. Истовремено, државе откривају да се могу задуживати много више него што их теорија учи и да за то, бар за сада, неће бити кажњене растом трошкова задуживања. Како објаснити ове „дефекте" непослушне емпирије?

Прво објашњење полази од тога да штампање новца неће довести до инфлације када су привредни капацитети недовољно искоришћени и када нема пуне запослености. Привреда има простора да на повећану тражњу стимулисану штампањем новца одговори повећаном производњом и понудом. Ово објашњење је тек скорашњи уступак емпирији. Одбацујући кејнзијанство, економски идеолози су се до јуче клели да штампање новца не подстиче ни тражњу ни економску активност, већ само раст цена.

Друго, централне банке могу штампати новац а да то штампање новца не утиче на тражњу и цене. То се дешава када пословне банке не повећавају битно своју кредитну активност и седе на резервама тог наштампаног новац. Ово је много лакше у периодима ниских камата када су трошкови „непласирања" пара релативно ниски. У таквом амбијенту ефекат штампања новца сличан је пумпању пробушене гуме.

Треће, највеће светске штампарије, оне у САД и ЕУ, могу штампати новац разливајући га по свету, размењујући шарену хартију за реална добра, задужујући наивне државе и смањујући ризик да вишак новца изазове високу домаћу инфлацију.

Четврто и можда најважније, вишак новца може завршити на оним тржишним сегментима чије цене не улазе у обрачун инфлације. На пример, раст цена некретнина не улази у обрачун инфлације. (Ефекат раста цена некретнина се може, али и не мора, одразити на пораст цена закупа који улази у обрачун инфлације.)

Још важније, када су каматне стопе ниске, када постоји огроман вишак новца у оптицају и када привреда стагнира, финансијски сектор улази у нови циклус шпекулативне хистерије. Новац се тако усмерава ка тржишту хартија од вредности чије цене расту. Ни тај раст не улази у обрачун инфлације.

Иако привреде стоје лоше, данас и очајно, иако су најразвијеније економије годинама у стању стагнације, берзански индекси ни изблиза не рефлектују ту тужну чињеницу, иако би, сходно теорији, то морао бити случај. Уместо чувеног берзанског процеса који се научно зове „откривање цена", на сцени је процес у коме централни банкари откривају да им је пре свега стало да сачувају и увећавају богатство својих пријатеља, правећи се да брину о свима нама.

Да ли све ово значи да више нема опасности од инфлације, да државе могу трошити колико им падне на памет, да централне банке могу штампати онолико новца колико то желе и каматне стопе довека држати око нуле? Да ли смо то на прагу нових економских теорија? Не. Ђаво ће, у овом или оном облику, дођи по своје. Економске границе постоје, али нису тамо где су их до јуче самоуверени експерти научно и аксиоматски цртали.

Кључно је разумети да су државе, поготово државе у развоју, деценијама оковане климавим економским теоријама снажног идеолошког и интересног набоја. Србија је, на пример, уместо да анализира стварност, своју и туђу, преписивала стране књиге, слушала стране саветнике и њихове домаће гласноговорнике. Копирајући политику развијених држава Србија је тихо убијала своју привреду и на погрешним премисама градила економску политику. А ефикасна економска политика се не гради на теорији и доктринама. Она почива пре свега на емпиријским анализама и на активној развојној политици која методом пробе и грешке тражи оптимални модел развоја.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa