standard.rs
Bojan Bilbija - Borelovi protivrečni akcenti - Novi Standard
Bojan Bilbija
11-14 minutes
Bilo bi dobro da i u Moskvi budu spremni da koriguju svoje pozicije o nekim pitanjima, ali glavne „akcente“ moraju da promene Borel i drugi zvaničnici iz Brisela
Prošlonedeljna poseta šefa evropske diplomatije Žozepa Borela Moskvi bila je dobra prilika za razmatranje čitavog spektra problema i otvorenih pitanja koja opterećuju odnose Rusije i EU i da se postave konstruktivni temelji za njihovo prevazilaženje. Ako je u „razmatranju problema“, moguće, učinjen neki pomak, onda je na planu „konstruktivnosti“ očigledno zakazalo. O tome svedoče začuđujuće oštri tonovi koje je evropski komesar izneo u svom saopštenju, dva dana nakon sastanka s ruskim kolegom Sergejem Lavrovim.
Najviše čudi što je svoje ocene Borel saopštio u ličnom blogu tek nakon povratka u Brisel, dok je na konferenciji s Lavrovom na Smoljenskom trgu bio znatno suzdržaniji. S tim u vezi nameće se više pitanja, a pre svih: kada je Katalonac bio iskren, u Moskvi pred Lavrovom, ili u Briselu, pred nekim očito važnijim kolegama? I šta je u njegovim moskovskim izjavama bilo sporno, pa je morao da ih opovrgne posle dva dana? Konačno, ali ne i najmanje važno – šta je „evropska spoljna politika“, kako se ona formira, ko na nju utiče, a ko je ovlašćen da je (autentično) zastupa?
Evropska protivrečja
Po oceni ruskog Ministarstva inostranih poslova, izjave Borela iz Moskve i Brisela „silno kontrastiraju“. Kako su naglasili, evropskog komesara za spoljnu politiku i bezbednost niko u Moskvi nije ograničavao dok je govorio, pa su izneli pretpostavku da su mu po povratku u Brisel objasnili „kako je trebalo da postavi akcente“. Rusko ministarstvo ističe da su se „sa iznenađenjem upoznali s Borelovim ocenama posete“, i dodaje da je ruska strana na zajedničkoj pres-konferenciji iznela svoje zaključke o pregovorima, a da je i Borel imao mogućnost da „iznese sopstvenu ocenu, što je on i učinio“.
„Niko ga nije ograničavao ni u vremenu, ni u formatu. Moguće je da su, po sletanju u Brisel, šefu evropske diplomatije objasnili kako je trebalo da postavi akcente, ali tada to samo potvrđuje kako i ko zaista formira politiku EU“, navodi se u saopštenju ruskog MSP-a. Po svemu sudeći, Borel ne samo da je preokrenuo ono što je govorio u Moskvi već su njegove naknadne izjave u neskladu i sa stavovima država EU.
Diplomate u Moskvi, doduše, nisu precizirale „kako i ko“ formira evropsku politiku, čime su ostale nedorečene, ali je jasno da su stavovi koje je Borel prezentovao u Briselu (u poređenju izrečenim u Moskvi) mnogo više na liniji vašingtonske politike prema Rusiji. Teško je poverovati da su tvrdi i nepomirljivi stavovi zaista u interesu Evropske unije i većine njenih članica, posebno imajući u vidu da evropske zemlje, bar kada je reč o bilateralnim odnosima s Moskvom, iznose sasvim drugačije ocene – i po tonu, i po suštini. Pa se, zato, može još jednom postaviti staro pitanje: da li je politika EU zaista evropska i oličava li istinske stavove i težnje birača?
Ili je ipak reč o otuđenim birokratskim strukturama koje račune polažu nekom drugom? Da li onda treba da začudi odsustvo solidarnosti u EU dok se njene članice bore s najgorom krizom posle Drugog svetskog rata, i gde se države otimaju oko svega, od respiratora do vakcina? I da li to onda znači da Brisel ide svojim „evropskim putem“ (ma šta to značilo), dok realan život teče u nekom drugom pravcu – i kako je to uopšte moguće?
U nedelju uveče, 7. februara, Žozep Borel objavio je u svom blogu na sajtu EU izjavu posvećenu poseti Moskvi i budućnosti evropsko-ruskih odnosa. Istakao je, tom prilikom, da šefovi diplomatija EU mogu na predstojećem sastanku 22. februara da donesu odluku o novim sankcijama Moskvi „zbog kršenja ljudskih prava“. Reč je, zapravo, o „slučaju Navaljni“: prema njegovim rečima, odnosi Moskve i Brisela, ionako na niskom nivou proteklih godina, dodatno su pogoršani zbog, kako ga na Zapadu nazivaju, lidera ruske opozicije. Naravno, oni nikad neće priznati da je bloger Navaljni jedan od lidera prozapadne, ekstremno liberalne opozicije, ali da ipak ne može da predstavlja ceo opozicioni spektar.
Ruski opozicioni lider Aleksej Navaljni u avionu na aerodromu u Berlinu nepsoredno pre poletanja za Moskvu, 17. januar 2021. (Foto: AP Photo/Mstyslav Chernov)
I da mnogo veću političku težinu i snagu imaju, na primer, komunisti Genadija Zjuganova – i dalje sposobni da, u slučaju da ih njihov lider pozove, na ulice izvedu stotine hiljada, možda i milione, a ne 40.000 ljudi. I da je na prethodnim parlamentarnim izborima 2016. za KPRF glasalo više od sedam miliona ljudi, odnosno da su osvojili preko 13 odsto glasova i 43 poslanika u Državnoj dumi. Oni jesu doživeli pad u poređenju s izborima 2011, kada su imali skoro 20 procenata glasova i 92 poslanika, ali i danas predstavljaju nedostižnu (opozicionu) političku visinu za Alekseja Navaljnog i njegove saradnike.
To isto važi i za one koji u parlamentu daju podršku vladajućoj većini, ali formalno nisu deo vlasti. Recimo, za Liberalno-demokratsku partiju Rusije Vladimira Žirinovskog, koji je 2016. takođe osvojio preko 6,9 miliona glasova širom Rusije.
Kada se tome doda i preko tri miliona glasača Pravedne Rusije Sergeja Mironova (23 mandata), onda se dobija sledeća slika – opozicija (uz Komuniste Rusije i partiju Jabloko koji nisu prešli cenzus 2016. godine) može da računa na oko 20 miliona glasova i preko 100 deputatskih mesta. Pravi politički protivnici Navaljnog nisu u Jedinstvenoj Rusiji Vladimira Putina, već su to druge partije iz opozicije.
Zato „zapadni prijatelji“ ovog blogera neprestano i ponavljaju da je baš on „Putinov najveći protivnik“ i „lider opozicije“. Bitka na izborima (na kojima još nije sigurno da će partija Navaljnog učestvovati, ukoliko do jeseni ne postigne kakav-takav rejting) vodiće se oko ovih 20 miliona glasova, ali će prozapadnim liberalima biti veoma teško da ih osvoje, jer je ova opcija u Rusiji istorijski poražena još krajem 1990-ih i početkom 2000-ih godina.
Instrument pritiska
Zato je prilično jasno da Borel, po povratku u Brisel, kao i zvaničnici SAD, ističu tu priču o Navaljnom i ljudskim pravima – kao instrument pritiska na Moskvu. Kao što je jasno i da to ne vodi popravljanju odnosa s Rusijom, naprotiv. Svako razume da se jezikom sile ne može pričati s Kremljom i da je to kontraproduktivno, ali se evropski komesar upravo na to odlučio.
„Vratio sam se u Brisel osećajući ozbiljno uznemirenje u vezi s perspektivama razvoja ruskog društva i geostrateškim odlukama Moskve. Moj susret s ministrom Lavrovim i izjave ruskih vlasti tokom ove posete potvrdili su da se Evropa i Rusija udaljavaju jedna od druge. Izgleda da se Rusija sve više ograđuje od Evrope i doživljava demokratske vrednosti kao pretnju svom postojanju“, naveo je Žozep Borel. A samo dva dana ranije, 5. februara, pred Lavrovom je govorio o neophodnosti dijaloga između Brisela i Moskve, bez obzira na to što njihovi odnosi prolaze kroz „složen period“. Kako je naglasio, izlaz nije u stvaranju zida ćutanja.
Da po Borela stvar bude gora, upravo je Lavrov govorio i oštrije i otvorenije od njega na pomenutoj konferenciji, ukazujući na „odsustvo normalnosti u odnosima“, što predstavlja „nezdravu situaciju koja ne donosi dobra nikome“. Povrh toga, ruski šef diplomatije nazvao je EU „nepouzdanim partnerom“. „Opšte je mišljenje da dalja degradacija veza preti negativnim i veoma nepredvidivim posledicama“, podvukao je Lavrov. Ako je suditi po Borelovoj iznenadnoj i naknadnoj promeni tona, onda se potvrđuju Lavrovljeve reči o Briselu kao nepouzdanom partneru.
Visoki predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Žozep Borel tokom rasprave nakon njegove posete Rusiji na plenarnoj sednici Evropskog parlamenta, Brisel, 09. februar 2021. (Foto: EFE/EPA/Olivier Hoslet/Pool)
Verovatno su ruske diplomate, navikle na mnogo šta, bile zaista iznenađene ovim postupkom. Pogotovo ako se zna da ne dele sve evropske prestonice mišljenje „svog“ šefa diplomatije. Tako je, recimo, austrijski kancelar Sebastijan Kurc prošle nedelje dao dve veoma značajne izjave koje suštinski odudaraju od svega što je Borel izgovorio i napisao, i u Moskvi, a posebno u Briselu. A tiču se onoga što je Evropi u ovom trenutku najpotrebnije i što Moskva može da pruži, dok američki partneri ne mogu – čak ni po znatno višoj ceni. Reč je o prirodnom gasu i vakcinama protiv virusa korone.
Najpre je Kurc 6. februara, dan nakon Borelove posete Rusiji, rekao da je gasovod „Severni tok 2“ – „evropski projekat“ i da je u interesu mnogim evropskim zemljama, a ne samo Rusiji, čime je stao na poziciju koju o ovom pitanju imaju Nemačka i druge zemlje zainteresovane za dostupan i povoljan ruski gas.
Istog dana, objavljena je i vest da je ruski brod „Fortuna“ nastavio s polaganjem cevi za „Severni tok 2“ u danskim vodama. A sutradan, dok je Borel pisao blog, Kurc je izgovorio još veću jeres: primio bi rusku ili kinesku vakcinu, ako ih registruju u EU. Kako je naglasio, pitanje vakcina se tiče efikasnosti i bezbednosti, a ne geopolitike, a glavni zadatak je kako što pre doći do kvalitetnog preparata, a ne ko je proizvođač.
Fleksibilna diplomatija
Tako se dolazi do, naizgled, čudne i neobjašnjive situacije. Borel je očigledno putovao u Moskvu da usaglasi stavove upravo oko gasa i vakcina. A onda, dobivši verovatno pozitivne odgovore na pitanja za koja je zainteresovan, naglo „menja ploču“ i osipa drvlje i kamenje po Moskvi. Moguće je da u Vašingtonu nisu bili zadovoljni naglim „zbližavanjem“ Brisela i Moskve, pa je komesar morao u hodu samog sebe da koriguje. To se zove – fleksibilna diplomatija!
Jedini problem s njom je što tako veoma ljutiš onoga koga istovremeno moraš da moliš. Dok Moskvi, s druge strane, od Brisela gotovo ništa više i ne zavisi. Gasa ima, vakcine takođe. Briselske sankcije Moskvi su više pogodile Evropu nego Rusiju, što se vidi i iz podatka da je ruski pad BDP-a prošle godine iznosio tri odsto, dok je u EU bio bar dvostruko viši.
Jasno je da je rusko-evropska privredna saradnja neophodna da bi ovi brojevi bili neuporedivo bolji, ali Moskva ima kome da se okrene – već godinama je fokusirana na unutrašnji rast, uz saradnju s partnerima koji ne uvode „američke sankcije“, poput Kine, Indije, Japana, Južne Koreje, Irana, Turske i mnogih drugih bližih i daljih suseda. EU Rusiji, s te tačke gledišta, za koju godinu neće biti ni potrebna. Dok će Evropa uvek dobrim delom zavisiti od ruskih energenata, sirovina – i mnogo čega još.
Zato je za Evropu prilično iracionalno da vodi konfrontacionu politiku prema Moskvi, tim pre što Kremlj poslednjih decenija prvi nije povukao nijedan neprijateljski potez prema Briselu. Niti se ikada mešao u bilo koje unutrašnje pitanje evropskih država, za razliku od EU koja šalje svoje diplomate da demonstrativno prisustvuju suđenju Navaljnom, osuđenom zbog krađa, prevara i pronevera državnog novca, a zatim javno komentarišu odluke ruskih sudova. I na kraju negoduju kad ih zbog prisustva na nelegalnim demonstracijama proglase nepoželjnim u Rusiji.
Demonstranti koji se protive zatvaranju Alekseja Navaljnog u neposrednom sučeljavanju sa policijom, Moskva, 23. januar 2021. (Foto: AP Photo/Pavel Golovkin)
Kako je rekao i Lavrov, veze Evrope i Rusije moraju hitno da budu podignute na znatno viši nivo. Bilo bi dobro da i u Moskvi budu spremni da koriguju svoje pozicije o nekim pitanjima, ali glavne „akcente“ moraju da promene Borel i ljudi iz Brisela. U suprotnom, može se desiti da čak i najveći zagovornici rusko-evropskog prijateljstva uskoro više neće imati šta da brane, kada od doskora dobrih odnosa ostanu samo ruine i pepeo. Tada ni diplomate neće imati o čemu da razgovaraju, već će na scenu stupiti stručnjaci drugih profila. I mnogi će zažaliti što nisu promenili i akcenat i ton – dok su to još mogli relativno lako i bezbolno.
Naslovna fotografija: EU/Vasily Maximov
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
