politika.rs

Зашто обележавамо 24. март

Живадин Јовановић

6-8 minutes

---

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и низ других независних, нестраначких, непрофитних организација обележавају 24. март дан почетка агресије НАТО-a сваке године, почев од 2000. до данас. Чине то комеморативним свечаностима, домаћим и међународним конференцијама, полагањем цвећа на спомен- обележја жртава агресије, прилозима у медијима, подсећањем пријатеља у земљи и иностранству да учествују у томе. То је препознатљиви део комеморативних активности српског друштва, а у новије време и државе Србије.

Чинимо то, пре свега, из осећања моралне дужности према људским жртвама, како војним и полицијским, тако и цивилним јер су сви они недужне жртве пале на тлу сопствене земље од оружја агресора. Током саме агресије страдало је од 3.500 до 4.000 људи, од чега преко 1.100 војника и полицајаца, други су цивили, жене, деца, радници, професионалци у радио-телевизији, путници у возовима, људи из колона расељених. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије међу око 10.000 рањених, колико од заосталих касетних бомби и нарочито, од последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и од тровања отровним гасовима насталим бомбардовањем рафинерија и хемијских постројења, тек треба утврдити. Свих њих се и данас сећамо одајући им најдубље поштовање. Верујемо да ће млади данас, као и све будуће генерације, памтити ове жртве свесни да је то морални дуг нације, услов очувања достојанства и будућности у миру.

Други је разлог, што се и тако брани истина и не оставља празан простор за кривотворење, лажи и подметања чији је циљ био и остао умањивање одговорности агресора и проглашавање жртве за кривца. Зато и овом приликом морамо рећи да то није била ни интервенција, ни ваздушна кампања, ни „мали косовски рат", па ни бомбардовање већ оружана, противправна агресија извршена без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, основних принципа међународног права, напосе кршењем самог оснивачког акта НАТО-а од 1949. године и националних устава држава чланица. То је био први рат на тлу Европе после Другог светског рата, против независне, суверене земље која није напала, нити је на други начин угрожавала НАТО, или било коју његову чланицу. НАТО је тиме задао тежак ударaц тековинама Другог светског рата, договорима из Техерана, Јалте, Постдама као и Хелсинкија. Агресијом на Србију (СРЈ) 1999.  угрожени су основни принципи међународних односа и систем безбедности за који су положене десетине милиона људских жртава.

Агресор је желео рат а не мирно и одрживо решење на Косову и Метохији. Рат који ће оправдати постојање НАТО-а и после ере хладног рата и висока буџетска улагања у наоружање, односно у војно-индустријски комплекс, рат који ће у пракси демонстрирати доктрину ширења на Исток и уједно бити преседан за глобализацију оружаног интервенционизма без поштовања међународног права и улоге СБ УН. Европа је дубоко посрнула прихвативши учешће у рату против саме себе. То што Европа ни данас не успева да се окрене себи, својим интересима и идентитету, што врши притисак на Србију да призна насилно одузимање дела њене државне територије, да се сагласи са ревизијом Дејтонског споразума и стварањем унитарне БиХ на штету српског народа, сведочи о забрињавајућем синдрому прошлости који угрожава њену самосталност, јединство и развој.

Треће, зато што се не миримо са дефетизмом и склоношћу дела медија, тзв. невладиног сектора и појединих јавних личности, који агресију НАТО-а интерпретирају на начин који умањује одговорност агресора, сугеришући да Србија, у име наводног реализма и боље будућности, тему агресије треба да гурне у страну а да се Косова и Метохије „ослободи" као терета о врату који кочи њен напредак.  Међутим, одговорност НАТО-а за агресију и савез са терористичком и сепаратистичком ОВК не могу се ни са чим умањити, најмање се могу пренети на Србију. То би за Србију и српски народ било срамно, а за Европу и будућност глобалних односа веома штетно.

Иако европски опредељена, Србија не може одрицањем од Косова и Метохије, своје државне, културне и духовне постојбине, плаћати цену успостављања нарушеног јединства ЕУ и НАТО, односно геополитичке циљеве њихових кључних чланица. Зато ће, уверени смо, остати трајно опредељена за мирно, праведно и одрживо решење у складу са основним принципима мира, безбедности и сарадње, поштујући свој Устав и Резолуцију СБ УН 1244.  Далеко највећи део човечанства је схватио да не постоје хуманитарни нити ратови за заштиту становништва, да се обојеним револуцијама и крстарећим ракетама не „извозе" демократија и људска права већ доминација и интереси либералног мултинационалног корпоративног капитализма.  Штагод се чинило са позиција политике силе и богомдане „изузетности" историја се не може зауставити, нити униполарност инкарнирати.

Четврто,  дубоко смо забринути због сталног заоштравања глобалних односа, трке у наоружавању, одсуства дијалога и продубљивања неповерења међу главним актерима европских и светских односа.  Јавно маркирање нуклеарних сила и сталних чланица СБ УН за непријатеље, планови за стварање „демократских коалиција" ради конфронтације са „ауторитарним системима", масовне војне вежбе од Атлантика и Балтика до Индо-Пацифика ради „обуздавања" „малигних утицаја" – представљају знаке озбиљног погоршања глобалних односа са непредвидивим последицама. То се не тиче само великих сила, иако од њих највише зависи, већ се негативно одражава на положај и развој свих земаља у свету, па тако и на положај Србије. Јер, како је мир недељив, тако су и опасности по мир и безбедност, такође, недељиве. Зато, позивамо на дијалог и попуштање, заустављање продубљивања неповерења, поштовање равноправности  и партнерства у решавању свих међународних проблема.

Пето, зато што не желимо да се патње, жртве и разарања које је наш народ преживео током и након оружане агресије НАТО-а 1999. понове било када, у било ком делу света. Трагична судбина деце у Београду, Варварину, Косовској Митровици, Муринама не сме се поновити.

Некадашњи шеф дипломатије и председник Београдског форума за свет равноправних

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

Aleksandar Pavić - Kineska lekcija arogantnoj imperiji

standard.rs

Aleksandar Pavić - Kineska lekcija arogantnoj imperiji - Novi Standard

Aleksandar Pavić

8-10 minutes

---

Na američke pokušaje držanja lekcija sa stanovišta moralne superiornosti, Kina je tokom nedavnog samita adekvatno odgovorila, ali ovoga puta javno, a ne privatno. Bila je to poruka celom svetu

Još krajem prošle godine je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u razgovoru sa ruskim novinarima jasno stavio do znanja da je rusko strpljenje naspram neumorne zapadne arogancije iscrpljeno. Na prvom mestu sa EU, ali i sa Sjedinjenim Državama, u vezi kojih je rekao sledeće:

„… Ne treba da se ponašamo kao Amerikanci. S tim se ne mogu složiti. Oni su nepristojni, neuljudni i drski, mada u isto vreme pokušavaju da uče sve druge o pravima svake nacije da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.“

Verovatno bi Lavrov tada rekao i mnogo više na račun SAD, ali je američka izborna kampanja bila u toku, pa nije isključeno da jednostavno nije želeo da daje dodatnu municiju bilo kom od kandidata i omogući im jeftino sticanje političkih poena na otrcanoj antiruskoj temi i potezanju „kremaljske opasnosti“.

Međutim, posle primitivnih uvreda izrečenih na račun ruskog predsednika od strane, kako je Bajdena slikovito nazvao Pepe Eskobar, „lutke za ispitivanje sudara“ u Beloj kući, još jednom se pokazalo, po ko zna koji put, da se svi pokušaji pomirljivosti, konstruktivnosti i isticanja želje za kompromisom na političkom Zapadu – a pogotovo u Vašingtonu – posmatraju ne kao znaci dobre volje, već kao slabost.

Kineske lekcije

To su, čini se, definitivno uvideli i Kinezi, posle upravo završenog kinesko-američkog sudara na Aljasci. Evo kako je kolumnista uticajnog Global tajmsa formulisao pristup kineske strane, kao odgovor na agresivno ponašanje američke delegacije u jeftinom hotelu koji su domaćini odabrali za održavanje ovog važnog susreta:

„Lekcija je isporučena sa velikom sposobnošću i veštinom. Ovog puta je najbolji deo predstavljala potpuna promena u odnosu na neke prethodne pregovore, kada ljutnja nije otvoreno ispoljena a klevete ostajale bez odgovora, uz osmehe pred kamerama, dok su se konsultacije oko spornih pitanja odvijale iza zatvorenih vrata. Problem u takvom pristupu je što navodi drugu stranu da misli da je kineska strana slaba i da se može lagano maltretirati. Prošli su, međutim, ti dani primanja batina bez uzvraćanja.

Zapravo, međunarodni pregovori se moraju zasnivati na ravnopravnosti obe strane, a ne na postavljanju jedne strane kao učitelja koji drži lekcije drugoj strani po svom nahođenju. Kineska strana je, pred međunarodnim medijima, ponudila lekciju ne samo Amerikancima već i američkim saveznicima i celom svetu.

Razume se, najviša pregovaračka tehnika je u tome da se boriš a da ne budeš slomljen. Nije pogrešno ako strane iskažu svoje razlike tokom pregovora. Dok god su one iskrene, rešenja se mogu naći. Ključ je u iskrenom stavu i korišćenju odgovarajućeg rečnika, što se savršeno manifestovalo u ovoj razmeni sa američkim establišmentom, otvarajući put daljim pregovorima u budućnosti.“

Američki državni sekretar Entoni Blinken sa članovima svoje delegacije tokom sastanka sa kineskom delegacijom koju predvodi Jang Đijeći, Enkoridž, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool Photo via AP)

A evo i čime je pomenuti komentator bio zadovoljan. Na standardne američke pokušaje moralisanja i držanja lekcija sa stanovišta civilizacijske i moralne superiornosti, kao i nametanja sopstvenih pravila ponašanja celom svetu, član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći, odgovorio je sledeće:

„Ono što Kina i međunarodna zajednica prate ili podržavaju je međunarodni sistem u kojem centralno mesto zauzimaju Ujedinjene nacije i međunarodni poredak zasnovan na međunarodnom pravu, a ne ono što propoveda mali broj zemalja koje pripadaju takozvanom međunarodnom poretku ’zasnovanom na pravilima’.

Ne mislim da bi ogromna većina zemalja sveta prihvatila to da univerzalne vrednosti koje propovedaju Sjedinjene Države ili mišljenje Sjedinjenih Država predstavljaju međunarodno javno mnjenje, niti da bi ove zemlje prihvatile da pravila koja određuje mali broj ljudi čine osnovu međunarodnog poretka.“

Kada se šef Stejt departmenta Blinken požalio na dužinu kineske replike uvodnim američkim kritikama, visoki kineski diplomata je odgovorio:

„Moja greška. Kada sam ušao u ovu sobu, trebalo je da podsetim američku stranu da obrati pažnju na svoj ton u našim uvodnim izlaganjima, ali nisam. Kineska strana je smatrala neophodnim da održi ovaj govor zbog tona američke strane. Pa, nije li, sudeći po načinu na koji ste predstavili svoje uvodno izlaganje, bila namera Sjedinjenih Država da se Kini obraća sa visine, sa pozicije moći? Da li je to bilo pažljivo isplanirano i pažljivo orkestrirano i unapred pripremljeno? Jeste li tako mislili da vodite dijalog?

Član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći i ministar spoljnih poslova Kine Vang Ji prilikom dolaska na uvodnu sesiju američko-kineskih razgovora u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool via AP)

E pa, mislim da smo imali previsoko mišljenje o Sjedinjenim Državama. Mislili smo da će se američka strana držati odgovarajućih diplomatskih protokola. Stoga je bilo neophodno da Kina jasno iznese svoj stav. Dopustite mi, dakle, da ovde kažem, ispred kineske strane, da Sjedinjene Države nisu kvalifikovane da kažu da žele da s Kinom govore sa pozicije moći. SAD nisu za to bile kvalifikovane čak ni pre 20 ili 30 godina, jer to nije način da se postupa sa kineskim narodom. Ako Sjedinjene Države žele da na odgovarajući način razgovaraju sa kineskom stranom, hajde onda da se držimo odgovarajućih protokola i uradimo stvari na pravi način.“

Opasna situacija

Može se legitimno postaviti pitanje da li je povećana agresivnost, bolje reći drskost američke „diplomatije“ prema dvema vodećim svetskim silama, koja je na delu od početka Bajdenovog mandata, stvar namere ili (još jedan) simptom dekadencije jedne supersile u opadanju? Da li su Bajdenovo nazivanje Vladimira Putina „ubicom“ i čovekom „bez duše“ i negostoljubivo i grubo ponašanje prema kineskoj delegaciji u Enkoridžu uvrede sračunate da izazovu dodatnu eskalaciju globalnih napetosti kao sledeći korak operacije kovid diktatura/Veliki reset, ili precenjivanje sopstvene moći?

Ovo nije puko akademsko pitanje. Zapravo, situacija je dosta opasna.

U Beloj kući sedi čovek koji je očigledno senilan, i svakog dana sve senilniji i fizički nesposobniji, čija je eventualna zamena, Kamala Haris, osoba sa vrlo malo težine i kredibiliteta čak i u redovima sopstvene partije. Da li će, krijući se iza njihovih leđa, pravi gospodari situacije, američki neoliberalno-neokonzervativni (skraćeno neokonlib) establišment, iskoristiti priliku da oživi sve one ratove koje je Tramp sa manjim ili većim uspehom uspeo bar da uspori, ako ne i da ih u potpunosti prekine?

To se već događa, na prvom mestu u Avganistanu, gde je Pentagon uspeo da osujeti Trampovu odluku o povlačenju američke vojske, Siriji, gde se ispod radara povećava broj američkih snaga, kao i američka krađa sirijske nafte, i Ukrajini, gde raste broj provokacija prema Donbasu paralelno sa američkim obećanjima dodatne pomoći.

Da li je, po rezonovanju svojstvenom „Tukididovoj zamci“, negde u dubinama zapadne duboke države, u utrobi „globalističke američke imperije“ (kovanica bivšeg Trampovog savetnika Darena Bitija), procenjeno da je poslednji čas da se udari na dva najveća američka takmaca pre nego što se odnos snaga nepovratno promeni u njihovu korist (mada neki realni[ji] posmatrači smatraju da se to već desilo)? Ili je, opet, reč o izazivanju krize po svaku cenu, radi učvršćivanja kontrole nad onim delom planete koji još može da se kontroliše? Ili su, jednostavno, „sva deca poludela“ u „rimljanskoj divljini bola“, kako je to odavno predskazao Džim Morison?

Koji god odgovor bio tačan, činjenica da je „nuklearno koferče“ jedne od dve vodeće nuklearne sile sveta u rukama čoveka koji teško može da sastavi par smislenih rečenica i još teže može da se popne uz avionske stepenice, ali zato sa nepodnošljivom lakoćom upućuje uvrede na račun prvog čoveka druge vodeće nuklearne sile sveta – već dovoljno govori o stanju u kojem se svet, čak i bez bauka p(l)andemije, trenutno nalazi.

Američki predsednik Džo Bajden prilikom pada tokom ukrcavanja u avion (Foto: Snimak ekrana/NBC News)

Najbolja vest u tom kontekstu je da su Rusija i Kina shvatile situaciju i dodatno zbile redove, što svakako povećava kapacitet ostatka sveta da se suoči sa novim izazovima i krizama koje su na pomolu.

Neće biti jednostavno. Iako je kapacitet globalističke američke imperije za konstruktivno delovanje – sopstvenim izborom – vrlo mali, njen kapacitet za destrukciju i sejanje haosa još uvek je bez premca.

Naslovna fotografija: Frederic J. Brown/Pool/AFP via Getty Images

Izvor sveosrpskoj.com

BONUS VIDEO:

 

Убица у Кремљу, Бајден у проблему

politika.rs

Убица у Кремљу, Бајден у проблему

Биљана Митриновић

5-6 minutes

---

У међународним односима све је ближе тренутак када ће на наплату доћи рачуни који су се деценијама гомилали и не мора се испоставити да ће их нужно платити Русија и Путин, како је то најавио Бајден. Наравно, платиће је и они, али сигурно је да неће ићи све тако глатко како је замишљено у Вашингтону. С каквим је убрзањем с позиције силе кренула америчка дипломатија, може се догодити да ту цену плате управо они који је испостављају целом свету. Несрећни изнуђени одговор америчког председника да је Путин убица само је илустрација губљења контроле. То се догодило и у Енкориџу на преговорима Американаца и Кинеза, када су источњаци који негују суптилно опхођење без вишка покрета и речи – оштро зауставили Блинкена и Саливана.

СВАЂА НА АЉАСЦИ: Високи кинески званичници оштро су опоменули Американце да су иступили изван оквира дипломатског бонтона. Недипломатски речено Американци су се на преговорима на Аљасци понашали бахато, што није први пут ни према Кинезима ни у разговору са осталима, али је Кина, можда и прву пут од Хладног рата, јасно и гласно ставила до знања да се тако причати не може. Високи званичник Комунистичке партије за спољну политику Јанг Ђијечи подсетио је Блинкена и Саливана да америчка страна не представља цео свет и да ни на основу броја становника ни на основу тренутних глобалних трендова Запад не означава мишљење целог света.

Преговори који су обележени скандалом били су деби Бајденове администрације на међународној сцени и показали су да је за Вашингтон равно катастрофи да прихвати мултиполарни свет и једнак утицај Кине, Русије и Индије.

Без обзира на то што је Стејт депратмент оценио нови спољнополитички наступ Кине као театралност намењену унутрашњополитичкој употреби Пекинга, јасно је да с друге стране преговарачког стола сада седе људи којима је доста свега и које не занима америчка забринутост за људска права ако њоме подривају суверенитет и безбедност Кине.

ЗНАМ ТЕ, ЗНАШ МЕ: Руси су поводом Бајденове изјаве без преседана у дипломатској и политичкој пракси одиграли промишљено. Пре тога је сам Бајден препричао како је на почетку разговора мангупски рекао Путину: „Познајем те, као и ти мене. Ако сазнам да се то заиста догодило, платићете високу цену."

Кремљ је хитан позив амбасадору Антонову на консултације у Москву – што је озбиљан демарш и последње упозорење пре прекида дипломатских односа – срочио одмерено.

Иако се овакав случај није догодио од рата у Авганистану, рационално и пажљиво је саопштено да је Антонов позван у Москву да би се размотрило тренутно стање односа са САД јер се ускоро навршава 100 дана рада нове администрације. Остављен је простор да „после овога" не значи нужно „због овога".

Москва је, упркос озбиљном демаршу, дала шансу да се спречи неповратно урушавање дипломатских односа и успела да преузме иницијативу после низа америчких провокација. Не треба заборавити да су САД најавиле санкције Русији због мешања у изборе, о којима би требало да се одлучи следеће недеље и да су обавештајне службе означиле самог Путина као особу која је наредила акције у корист Трампа.

КО ЈЕ ПРЕДСЕДНИК САД: Бајденов гаф, који не треба приписати неискуству, а не може се рећи да их није било већ неколико, оборио је цену коју ће Руси морати да плате за грехе који им се приписују. Вашингтон ће морати да узме у обзир да ће, ако тај рачун буде превисок (а игру су започели бескрупулозно), повлачење амбасадора у Москву прећи у спуштање нивоа дипломатских односа на трајној основи. Што ће поткрепити њихове потезе с „позиција снаге", али ће затворити врата за теме о којима желе да разговарају.

Повод који је Бајден дао својом изјавом обесмислио је нову америчку дипломатску стратегију. Чак и ако је његов лапсус о „председници Харис" открио право стање ствари у Вашингтону – разговори с Путином једном „када за то дође време" неће моћи да почну као на Аљасци. Постало је јасно да није проблем с ким се разговара него како се то чини. Трамп је бежао од контаката с Путином управо због тога што су му демократе махале гиљотином изнад главе због „руске везе". Притом, Бајден је подлегао провокацији новинара којој је био изложен и сам Трамп. Иако су га амерички медији представљали као бахатог бизнисмена без трунке политичког искуства, сада су се демократе морале присетити истоветног провокативног реторичког питања које је бившем председнику упућено у телевизијском интервјуу. Док се разговарало о односу с Путином, новинар је убацио: „Али Путин је убица." Трамп је одговорио: „Убица има много. Имамо много убица. Да ли мислите да је наша земља тако невина?"

Руски писац Захар Прилепин написао је да су САД од 1947. до 1989. извеле 72 покушаја државног удара у другим државама и током своје историје покренуле више од 200 ратова, уништивши око 70 држава. Таква историја има своју цену.

View article...

rts.rs

Ел Паис: Разноликост вакцина у Србији одраз њене спољне политике

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

4-5 minutes

---

У опширном чланку, шпански Ел Паис наводи да у Србији нико не калкулише коју ће вакцину примити, већ њени грађани једноставно означе на дигиталном обрасцу ону коју желе да приме, или назначе да им је свеједно која ће бити.

41716478

Текст "Ел Паис"-а о вакцинацији у Србији

"Вакцинација брзо напредује, што Србију чини шестом на свету према упоредној табели, на којој предводи Израел. Поред тога, друга је у Европи са највише вакцинисане популације на 100 људи, 28,8 одсто Срба примило је најмање једну дозу, и то је четврта држава која је највише вакцинисала у последњих седам дана. Просек у ЕУ је 10,9 одсто", пише Ел Паис.

Како наводи лист, то је и геополитички успех земље која својим грађанима нуди вакцине америчко-немачке производње (Фајзер-Бионтек), британско-шведску (Астра-Зенека), кинеску (Синофарм) и руску "спутњик".

Прве две вакцине одобрила је и ЕУ док за вакцине два стратешка ривала Уније Европска агенција за лекове још није дала одобрење.

Разноликост, пише шпански лист, ту уопште није случајна, нити Београд пропушта прилику да је истакне.

"Симболично, шефица владе Ана Брнабић, школована у Сједињеним Државама, прошлог децембра постала је прва од европски лидера која је добила Фајзерову вакцину, док се русофилски шеф унутрашњих послова Александар Вулин определио за руску вакцину, а министар здравља примио је вакцину кинеског 'Синофарма'", наводи шпански лист.

Вакцинација је почела у јануару, а званична порука је да је успела да се усредсреди на чисто здравствену димензију кампање захваљујући отвореној спољној политици више праваца.

"То је европска земља која преговара о приступању ЕУ, али и једна од ретких балканских држава ван НАТО-а (организације која ју је бомбардовала пре две деценије) којој су и Русија и Кина савезници", наводи лист.

Лист наводи да ће Србија бити прва европска земља која ће произвести вакцину "спутњик", почев од маја, док ће и "Синофармову" почети да производи од октобра, у фабрици коју ће градити заједно са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима.

Ел Паис наводи и да је председник Србије Александар Вучић европску солидарност назвао "бајком која постоји само на папиру".

"Председник је такође оптужио развијене земље да купују додатне дозе 'као да желе да вакцинишу све своје псе и мачке' и понашају се попут богатих у олупини Титаника, 'припремајући скупе чамце за спасавање, док ми који нисмо богати, попут земаља Западног Балкана, тонемо заједно'", наводи лист.

Због тога, како пише шпански лист, већина грађана у Србији верује да је главни донатор њихове земље Пекинг а не ЕУ.

"Знам да се у Србији води дипломатска битка око вакцина. Изгледа да нисмо толико добри у пропаганди", признао је у фебруару шеф европске дипломатије Жосеп Борељ.

Донације у региону

Успех са набавком вакцина омогућио је Београду да дипломатски доминира и у региону.

"Донирала је 4.680 доза Северној Македонији, 2.000 Црној Гори и 10.000 босанско-хрватском ентитету у БиХ", навео је шпански лист.

Седам дана након што је Вучић предао донацију вакцина у Сарајеву, босанска министарка спољних послова Бисера Турковић демонстрирала је на конференцији за новинаре у Берлину са својим немачким колегом Хеиком Масом "с правом незадовољство" својих грађана због тога што нису добили "ниједну дозу кроз Ковакс програм иако су унапред платили 1,2 милиона доза".

Истовремено, шпански лист наводи да је у Федерацији због притиска на болнице поједини кантони у делимичном локдауну, док је Северна Македонија због доминантног присуства британског соја вратила полицијски час.

 

Миливојевић: Србија и БиХ поново постају геополитичко поље борбе САД-а, али Русијом не влада више Јељцин

"Сада имамо проблем, јер једна велика сила не може да схвати да више није највећа, труди се да то докаже користећи сва средства", поручио је Миливојевић

Од

ИН4С

-

14/03/2021 09:08 Посљедња измјена: 14/03/2021 09:13

0

 

Зоран Миливојевић (Фото: mc.rs)

„Нова оријентација САД није усмерена на дијалог, тражење политичких решења, дипломатију и реалполитику на чему је Трамп инсистирао. Сада имамо проблем, јер једна велика сила не може да схвати да више није највећа, труди се да то докаже користећи сва средства, а на Балкану имају два незавршена посла – Косово и Метохију и Босну и Херцеговину", наводи дипломата Зоран Миливојевић за Спутњик.

Миливојевић тако коментарише најаву некадашњег врховног команданта НАТО и генерала америчке авијације у пензији Филипа Бридлава који је најавио да ће ово бити година растућих сукоба Запада и Русије за будућност Западног Балкана. Није изоставио ни да је након 10 година повлачења нова америчка влада вратила фокус на овај део Европе, да ће ново-старо геополитичко поље борбе бити југоисточна Европа, а посебно је апострофирао Србију и Босну и Херцеговину.

Миливојевић каже да га овакве прогнозе Бридлава не изненађују, јер је то потврда онога што можемо да очекујемо од спољне политике нове америчке администрације која се у великој мери поклапа са спољнополитичком доктрином председника Джоа Бајдена и његових демократа.

„Управо то на чему он инсистира пројектује се као нешто извесно, што нас чека током ове године. Међутим, оно што је порука и што је опасно у целој тој причи јесте што он то најављује као директну и очекивану ствар, а добро знамо да нико од Американаца на тој функцији не прича напамет", сматра Миливојевић.

Још у време предизборне кампање било је спекулација да ли ће Западни Балкан бити приоритет нове администрације у Белој кући али је то отклоњено у разговору Џоа Бајдена и канцеларке Ангеле Меркел. Ипак, каже Миливојевић, сада се поново намеће, јер се створила слика да је конфронтација са Русијом логична ствар.

„Ово наше поднебље је у првом плану Сједињених Држава због два незавршена посла – Косово и Метохија и Босна и Херцеговина. Треба да имамо у виду и геостратешки циљ који има своје извориште у деведесетим годинама, нарочито у НАТО агресији на СРЈ. Тада је пројектовано да се цео овај простор заокружи и да уђе у евроатланске интеграције, а да до сада буде, на неки начин, цео тај процес буде окончан", сматра он.

Из дипломатског угла, речи Филипа Бридлава су опасне, јер нова орјентација САД није усмерена на дијалог, тражење политичких решења, дипломатију и реалполитику на чему је Трамп инсистирао. Сада имамо проблем, јер једна велика сила не може да схвати да више није највећа, труди се да то докаже користећи сва средства.

„Опасно је што они овде виде руски малигни утицај, овде је проблем ширења НАТО, овај простор треба затворити како би се до границе са Русијом дошло несметано и на крају опасно је што је једна велика сила која је у силазној линији спремна да користи сва средства. Американци су и данас уверени да имају апсолутну предност у идеологији и војној сили и они ће то у наредном периоду користити на директнији начин него што је то било у претходној администрацији" рекао је Миливојевић.

На питање како ће реаговати Москва на овако оштру реторику САД, Миливојевић је рекао да Русија нема намеру да прихвати да буде у другом плану по било ком основу, нити да за то има разлога. То више није земља Бориса Јељцина, подсећа он, данас је Русија светска сила. Она је партнер који неће одустати од својих стратешких интереса и од онога што њу пројектује као државу која има циљеве и приоритете. На овом простору, каже Миливојевић, Кремљ има јасно зацртану спољну политику која је таква да нема ни говора о такозваном малигном утицају.

„За нас такав утицај не може да постоји, јер је Русија сагласна са нашим суверенитетом и територијалним интегритетом и за то је спремна да заложи свој политички углед и капитал. То само може да се квалификује као пријатељски став па чак и више од тога. Уверен сам да га она неће променити и то не само због тога што нас Руси воле, већ и због својих принципа да међународни поредак треба да се заснива на правилима".

Ту се, закључује Миловојевић, препознаје кључни интерес Русије који постоји и код Кине, који није специјалан и управљен само према нама али јесте нешто што је принципијелно и што има смисла за сваку суверену државу која држи до себе, преноси Косово онлајн.

https://www.in4s.net/milivojevic-srbija-i-bih-ponovo-postaju-geopoliticko-polje-borbe-sad-a-ali-rusijom-ne-vlada-vise-jeljcin/

Alister Kruk - Mit o demokratiji je potrošen, sledi klimatski mit

standard.rs

Alister Kruk - Mit o demokratiji je potrošen, sledi klimatski mit - Novi Standard

Alister Kruk

13-17 minutes

---

Bajden će izvršnim ukazima učiniti da ispuštanje ugljen-dioksida u bilo kom delu sveta bude pitanje američke nacionalne bezbednosti. To je suština „Velikog reseta” iz Davosa

Bajden je, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, iznova i iznova intonirao svetu reč „demokratija“, uključujući čak tri puta u poslednjoj rečenici. No, maska je već neko vreme strgnuta sa vremešnog, četrdesetih godina lansiranog, moralizatorskog mita Amerike. Skorašnji događaji u Sjedinjenim Državama samo su poslužili da još više istaknu šarlatanski karakter „demokratije“, kao i da razobliče gorke podele koje varniče ispod američke fasade.

Američka pozicija „globalnog lidera“, kako to primećuje Stiven Varthajm u svojoj knjizi Svet sutrašnjice, stvorena je u atipičnim i prolaznim posleratnim okolnostima koje su primat dodelile Sjedinjenim Državama. Ali Varthajm potom objašnjava kako su „ti dani nedodirljive unipolarnosti gotovi i ne mogu se željama vratiti u stvarnost“. Američka imperija je, stoga, u ćorsokaku: njena moralna i politička opravdanja za nadziranje i očuvanje globalnog poretka oblikovanog njenim normama sada su izvan njenih vojnih i finansijskih mogućnosti.

Međutim, te izvorne „patologije“ ugrađene u sistem istrajavaju. Ejris Rusinos, jedan od urednika Anherda, ističe: „Kako se korisni mit širenja demokratije stvrdnuo u dogmu, neurotično uverenje da kraj američke hegemonije znači povratak mračnih sila postalo je toliko ustaljeno da ograničava sposobnost Amerike da izađe na kraj s realnošću. Zaista, postoje zabrinjavajuće indicije da lideri Amerike veruju kako im je pobeda predodređena isključivo zahvaljujući njenoj pretpostavljenoj moralnoj nadmoći: odnosno da su pobede u Drugom svetskom ratu i Hladnom ratu izvojevane zahvaljujući istrajavanju u ispravnoj ideologiji“.

Robert Kejgan nedavno je istakao suštinu pomenutog ćorsokaka: U odsustvu opravdavajućeg mita oko kog se imperija može organizovati (sada kada je američka demokratija kompromitovana), moralna logika cele konstrukcije počinje da se urušava. Kejgan smatra da je imperija potrebna kako bi se očuvala „demokratija“ kod kuće: Amerika koja se povlači iz globalne hegemonije ne bi više imala kohezivni impuls da očuva Ameriku kao ideju ni kod kuće.

Klimatološki poredak

No, ključne reči ovde su „pobede izvojevane istrajavanjem u ispravnoj ideologiji“. Izlažući svoju optužnicu u procesu za opoziv Trampa, demokrate iz Kongresa uzastopno su invocirale pretnju Donalda Trampa „našoj demokratiji“. Ideja pretnje „našoj demokratiji“ kao političkog argumenta je nova. Relativno nedavno se pojavila među progresivcima, kao rutinski termin u političkim nadgornjavanjima. „Reč ‘naša’ implicira da ako želite da budete član ‘njihove’ demokratije, onda morate deliti njihova uverenja. Ako niste s njima, onda ste protiv njih. A ako ste protiv njih, krenuće na vas. Jer vi ste prenja za demokratiju“.

I tako, dok se Bajden u Minhenu zaklinjao na vernost mitu širenja demokratije, takođe je spomenuo i „4IR“ (četvrtu industrijsku revoluciju – termin koji se često koristi u Davosu kao argumentacija za nametanje Velikog reseta). Ono što Bajdenova administracija čini vrlo jasnim jeste da kredo koji definiše i razlikuje „našu demokratiju“ i koji zahteva konverziju na „naš“ način razmišljanja i delanja, istovremeno predstavlja i globalni pohod u ime ljudskih prava (čitajte „raznolikost identiteta“) punog spektra, kao i prvenstvenu posvećenost ispravljanju klimatskih promena u celom svetu. Alati potrebni za ovu iskupljujuću misiju ukazuju na to da će SAD morati da upravljaju digitalnom (i sajber) sferom, dominiraju u kosmosu i obezbede američki primat bez premca u tehnologijama veštačke inteligencije, kvantnih kompjutera, robotici, 3D štampi i 5G telekomunikacijama.

Tako se „Amerika vraća“, a „Veliki reset“ se razotkriva kao zaista grandiozna vizija. On kombinuje hitni, gotovo ratni pristup razvoju naprednih tehnologija, nalik na Apolo program iz 1960-ih, kao i stavljanje „klime“ na centralno tematsko mesto u svim sferama američkih državnih aktivnosti. Bajden je obećao da će kanalisati dva biliona dolara u izgradnju „čiste“ nacionalne infrastrukture. Ovo prevazilazi stimulativni paket od 1,9 biliona dolara koji upravo prolazi kroz Kongres.

Američki predsednik Džo Bajden tokom obraćanja na onlajn Minhenskoj konferenciji o bezbednosti u Beloj kući, Vašington, 19. februar 2021. (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)

Već to je, samo po sebi, dovoljno. Ali postoji i druga strana medalje: Bajdenova administracija namerava da upotrebi politiku identiteta, američke digitalne i sajber mišiće, restrikcije na uvoz i izvoz tehnologija i iznad svega „klimatsku krizu“ kao sredstva za ponovno nametanje američkog primata u klimatološki vođenom, novooplemenjenom, svetskom poretku.

SAD se nude da preuzmu ulogu globalnog uterivača mera za redukciju ugljen-dioksida – a Bajden u tome naročito namerava da se fokusira na Kinu. Države koje budu odbile da svojevoljno smanje svoje emisije u zahtevanim količinama moraće da budu primorane na to. Logika je poznata. Dobro znane američke sankcije će se nastaviti, ali biće im pridodat novi set poreza i drugih nameta na ugljen-dioksid, kao i sankcije proistekle iz identitetske politike (tj. ideologije „osvešćenosti“).

Demokratija će nastaviti da se vuče, kao neophodna mantra, ali do sada je uveliko prihvaćeno da ona sama za sebe više ne može biti stub američke izuzetnosti. „Pravi vernici“ u „našu izuzetnu demokratiju“ razumeju da kada Bajden kaže „Amerika se vratila“, to znači da se – ovog puta – vratila „da spase planetu“ i iskupi naše katastrofalno (prošlo, grešno) ponašanje.

To implicira da će Bajdenova izvršna naređenja učiniti ispuštanje ugljen-dioksida u bilo kom delu sveta pitanjem američke nacionalne bezbednosti. Dolazeća Nacionalna obaveštajna procena (eng. „National Intelligence Estimate“) pružiće osnov za upotrebu resursa američke obaveštajne zajednice i čitavog sistema nacionalne bezbednosti za nametanje klimatske politike ove administracije u globalnim dimenzijama.

Osim toga, Bajden je istakao kako će, što se Sjedinjenih Država tiče, zamena čitave svetske infrastrukture fosilnih goriva čistim tehnologijama u narednih 30-40 godina, zajedno sa uvođenjem „sistema društvenih troškova“ baziranog na davanju numeričke vrednosti „globalnoj šteti“ koja se vezuje sa emisiju određene količine CO2, stvoriti čitavo novo digitalno tržište za trgovinu kreditima društvenih troškova i CO2 dugovanjima, odnosno novo tržište kolosalnih dimenzija kojim bi, naravno, dominirali američki finansijski oligarsi.

Čarobnjakova zavesa

Sve ovo – vraćanje na čistije energije i interventno investiranje u tehnologije u stilu Apolo programa – implicira opipljivi cunami čarobnog novca koji će pokuljati iz štamparija Federalnih rezervi. Bajdenovi planeri smatraju da mogu da ubiju dve muve jednim udarcem: da spasu ekonomiju „velikim i vrućim“ potezima (engl. „Going big, going hot“ – reči ministarke finansija Džanet Jelen) i da spasu planetu.

Spasavanje planete s jedne strane predstavlja moralnu toljagu preuzetu s namerom da se obnovi američko moralno vođstvo. Ali s druge strane, ono daje smisao onoj zanimljivoj sintagmi koju koriste američki domaći aktivisti kada govore o spasavanju „naše demokratije“ od njenih unutrašnjih i spoljašnjih pretnji. Nije to samo Tramp. Treba shvatiti da su ovi posvećenici krenuli na pohod duž „žute staze od cigli“[1], sa sve Doroti i drugarima (Limenkom i Strašilom), veselo pevušeći dok tragaju za magičnim Smaragdnim gradom tehnoloških čudesa – kako bi se tamo, naravno, susreli sa samim Čarobnjakom iz Oza.

Zastave Sjedinjenih Država pobodene ispred američkog Kapitola uoči inauguracije izabranog predsednika Džoa Bajdena, Vašington, 18. januar 2021. (Foto: AP Photo/Alex Brandon)

E pa, čarobnjak je već upozorio naša tri prijatelja (u svom otvorenom pismu iz 2020. godine) na čudesne događaje kojim treba posvedočiti: planeta stoji na samoj „ivici fundamentalne transformacije finansija“, predviđa on. Nezamislive količine finansijskog kapitala već su izdvojene za realizaciju radikalnih klimatskih politika. Emisije ugljen-dioksida se monetizuju, a nastaje ogromna finansijska mašinerija koja vezuje vrednovanje imovine za parametre kao što su „intenzitet ugljenika“ i „indeksi održivosti“. Džonatan Tenenbaum piše:

„Klimatske projekcije se ugrađuju u dugoročne strategije rizika i u strukture premija osiguravajućih kuća. Obim trgovine ugljenikom eksponencijalno raste, a sa njim i tržište finansijskih instrumenata vezanih za klimu, poput zelenih obveznica (koje već vrede 500 milijardi dolara) i druge tzv. zelene aktive.

Stoga, klimatska politika postaje moćan instrument za Ameriku da oblikuje globalne obrasce investicija i finansijske tokove… Za to vreme, Blekrok – čijih je nekolicina izvršnih direktora postavljena na visoke pozicije u Bajdenovoj administraciji – objavio je kako će „klimatske promene učiniti centralnim elementom svoje investicione strategije za 2021. godinu“.

Čarobnjak – Blekrokov Leri Fink – zahteva da mu kompanije pruže vizije dugoročnog stvaranja vrednosti, sa izračunatim uticajima na društvo. Značaj ovog detalja ne može se prenaglasiti. Blekrok ima težinu svemu ovome pruži zamah. Fink navodi listu pitanja na koja će firme koje žele da Blekrok u njih investira morati sebi da postave:

„Koja je naša uloga u zajednici? Kako upravljamo našim uticajima na životnu sredinu? Da li radimo na tome da stvorimo raznoliku radnu snagu? Da li se prilagođavamo tehnološkim promenama? Da li pružamo preobuke i šanse koje će našim radnicima i poslovima biti neophodne kako bi se prilagodili sve automatizovanijem svetu? Da li koristimo bihejvioralne finansije i druge alate kako bi pripremili radnike za penziju tako da oni investiraju na način koji će im pomoći da ostvare svoje ciljeve?”

Nije teško uvideti šta se ovde događa iza čarobnjakove zavese. Finansijsko-bankarska oligarhija Amerike povlači ručice i pritiska dugmiće kako bi sebe rebrendirala kao tehnološki razboritu, ekspertsku elitu. Baca se klasični model za investicije sa svojim pitanjima – je li ovo održiv poslovni predlog, može li da ponudi realnu vrednost, postoji li potražnja i sposobnost da se plati?

Čovek prolazi pored ekrana na kom je prikazan grb Federalnih rezervi (Foto: Reuters/Kevin Lamarque)

Umesto toga, preuzimaju se komplikovane matematičke kalkulacije rizika, društvenih kredita za metriku raznolikosti i inkluzije, uparene sa računicama dugovanja i troškova pogoršanja „životne sredine“. A stiže i tržište na kojem će sve ove varijable, poput toga koliko mnogo ili malo LGBTQ osoba je zaposleno, moći da se vrednuju, tržišno prodaju i pretvaraju u fjučerse za kupovinu i prodaju. Biće to društvene norme pretvorene u algoritmičnu mašineriju perpetualnog kretanja.

To je nova ekonomija. Nju već otelotvoruje Tesla (misli se na kompaniju Ilona Maska, prim. prev.). Ova kompanija, koja stoji na sopstvenom pijedestalu, zapravo ne ostvaruje profit od svojih električnih automobila, nego glavne prihode ostvaruje prodajom CO2 kredita.

Nedostatak većine

Ali čekajte – šta će biti sa pojedincima? Običnim građanima koji odbijaju da dobrovoljno menjaju svoje ekološki ili društveno neprihvatljivo ponašanje? Hoće li biti „poništeni“ ili naterani da promene svoje ponašanje? Finkova fraza o potrebi da se utiče na bihejvioralne finansije zaista sve govori: u planu je sistem društvenih kredita. Jasno je šta to podrazumeva.

Vihor je odneo Doroti sa prašnjave farme u Kanzasu kako bi je poveo duž Žute staze od cigli nade, a potom sve do futurističkog Smaragdnog grada, pre nego što je konačno upoznala Maga, koji neočekivano sebe razotkriva kao prevaranta iza zavese, koji frenetično povlači poluge kako bi sprečio pregrejanu mašinu da se otme kontroli. Doroti potom želi da se vrati kući u Kanzas i sudara se sa svojom starom, poznatom drvenom seoskom kućom na ravnicama Kanzasa. Ostala je nepromenjena, osim što je vetar nestao. A za većinu nas „povratak kući“ uz „sudaranje“ je sličan – to je dosadni susret sa starim, propadajućim mostovima, rupama na putevima, drevnom kanalizacijom i oronulim voznim parkom.

Jedan od glavnih učesnika na skorašnjem virtuelnom Davosu zapitao je da li projekti Četvrte industrijske revolucije i Velikog reseta u stvari brkaju sredstva i ciljeve. Reset više deluje kao sredstvo za očuvanje postojećih 0.1 odsto najbogatijih, doduše u novim odeždama vrline („spasavanje sveta“). Drugim rečima, sve se mora promeniti kako bi sve (uključujući oligarhe) ostalo isto? I Amerika ponovo bila glavna…

Nismo li zaboravili nešto, zapitao je govornik sa Davosa? Zar ciljevi ne bi trebalo da služe ljudima?

Možda bi ovde trebalo da zastanemo i podsetimo se da je demokratska „kontrola Kongresa i Senata jedva ostvarena: to je titularna većina, tanka poput oštrice žileta. Američki birači žele kovid-pomoć, ekonomski oporavak i povratak u neki nivo „normalnog života“ pre nego što bilo kakve radikalne promene budu makar i zamišljane, naročito otkako su imali prilike da vide kako je prekomerno investiranje u tehnologiju obnovljivih izvora energije dovelo Kaliforniju i Teksas do ivice kolapsa tokom skorašnjeg smrzavanja. I treće, gotovo trećina biračkog tela je glasala za Trampa, a protiv programa „osvešćenih” – naročito protiv njegovih stavki o revoluciji kulturnog identiteta.

Predsednik Donald Tramp pozdravlja svoje pristalice tokom predizbornog mitinga u Hendersonu (Nevada), 13. septembar 2020. (Foto: AP Photo/Andrew Harnik)

Kada se sve uzme u obzir, verovatno da nema dovoljne „većine“ za nametanje ovog novog, četvrto-industrijsko-revolucionaškog „reseta“ – makar za sada. U obe američke stranke u toku je pregrupisavanje, a iako su se aktivna neprijateljstva donekle stišala, ostale je retorika borbi koje su „daleko od pobede“ i naznaka bitaka koje tek slede. Ona drvena seoska kuća Doroti iz Kanzasa i dalje je polazišna tačka za mnoge Amerikance. Bilo bi sjajno da je bolje od ovoga – ali većina i dalje samo gleda kako da preživi.

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] „Žuta staza od cigli“ je referenca na motiv iz priče „Čarobnjak iz Oza“ Frenka Bauma (1900), a podrazumeva niz događaja ili poteza koji vode nekom predodređenom, uglavnom pozitivnom, cilju.

Naslovna fotografija: Reuters/Phil Noble

Izvor Strategic Culture Foundation

BONUS VIDEO:

 

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Приштина и „западни партнери" нису схватили поруку Москве

6-7 minutes

---

08.03.2021. - 9:56

фото: З. Шапоњић

Из Приштине су одговорили Марији Захаровој. Званично. Саопштењем. Са закључком како је показана „руска тенденција да се омета процес помирења и нарушава мир у региону." Ништа ново, рекло би се. Aли, испоставља се, да ни Албанци, а ни њихови спонзори, изгледа нису ни чули шта је Захарова рекла.

Због тога „западни партнери", како их често, помало иронично, а помало и озбиљно назива Сергеј Лавров, нису ни схватили поруку?

Уосталом, и поменуто саопштење дошло је као реакција на твит, а не као на изречено током редовног брифинга у Министарству иностраних дела. Елем, портпаролка руског министарства била је врло јасна. Брифинг је трајао уобичајено дуго. Опет уобичајено – без импровизација, уз читање унапред дефинисаних ставова.

Најважније теме о којима су саопштаване официјелне позиције руске дипломатије очекивано су пандемија, дистрибуција вакцина, однос са европским државама у контексту „случаја Наваљни", релације са Бајденовом администрацијом, цензура на друштвеним мрежама… И негде пред крај – посета Лајчака (у 57. минуту!).

Важна порука Москве за Приштину и Запад

Поновљена је теза да се Русија противи вештачким роковима, неопходно је најпре применити до сада постигнуте споразуме, убрзавање процеса преговора може бити деструктивно, а будуће статусно решење мора бити у складу са међународним правом и на темељу Резолуције 1244. И још је додато:

„Главно је постићи стабилну, одрживу опцију, која ће, између осталог, бити прихваћена у јавности!" Или, ако је до превода, да се растумачити и као „опција прихватљива за друштво", суштински не мења ствар. Ово је нови моменат. Може се испоставити и веома важан!

САД и ЕУ већ дуго воде „балканску политику" по принципу наметања унапред пројектованих решења. Без обзира на „стање на терену", формалне препреке и недостатак легитимитета за поједине одлуке. Ако некаквог усаглашавања треба бити, онда се то одиграва на релацији између Вашингтона и Брисела.

Могућност „балканских структура" да на тако договорено утичу, своди се на статистичку грешку. Уколико се појединци из тих „балканских структура" успротиве, онда се против њих организују кампање, усмеравају политички и ини притисци, све док не буду замењени новим, подобним персонама.

До скора, цела ова прича још се некако и могла упаковати у објашњења о борби за демократију, евроинтеграцијама, регионалној безбедности. Од скора, више ни тога нема. Бруталност постаје огољена, ничим није прикривена.

Одлуке без легитимитета

Против промене имена Македоније осталo је две трећина грађана, који су бојкотовали референдум. Или, против тога су три четвртине етничких Македонаца. Одлука нема легитимитет, али се то на Западу никога не тиче. Циљ бејаше да се прошири НАТО. Није било већине ни за улазак Црне Горе у НАТО, а о антологијским литијама након доношења срамног закона којим је требало отимати црквену имовину већ је све испричано.

Да ли је „пола Црне Горе" на трговима и улицама натерало било кога у Вашингтону и Бриселу на реакцију сличну данашњој када оштро протестују против „недемократског Лукашенка" у Белорусији!?

Ђукановићева одлука, подржана од стране Мајка Помпеа током посете Подгорици није имала легитимитет, није чак била ни легална са становишта уставности и међународног права.

Валентин Инцко, у маниру претходника, покушава да намеће одлуке, сада се дохватио имовинских питања, без обзира што је и само позивање на „бонска овлашћења" из више разлога постало спорно и што ће то тешко подржати било ко у једном ентитету.

У недостатку нових иницијатива, овако се одржава привид о коначној дедејтонизацији унутрашње структуре БиХ, а шта је написано у споразумима и шта о свему томе мисле грађани, мање је важно. Између одржавања привида о успешности једне политике и легалног и легитимног са друге стране, избор пада на прво.

Политика наметнутих решења

„Балканска политика", вођена по принципу наметања решења у складу са (огољеним) интересима САД и ЕУ, најчешће без икаквог обазирања на расположење грађана, па чак и на формалне оквире, постаје претња ионако слабо укорењеним демократским вредностима и владавини права на којој морају почивати институције.

Покушај, да се (зло)употребом овакве методологије „заврши посао" и на Косову и Метохији, није донео резултат. Али, упркос свему, након инаугурације Бајдена све је више сигнала како ће се са тим наставити. Циљ је да у догледно време папир који ће донети „неки Лајчак" у Београду буде потписан. После тога, свеједно им је шта ће се дешавати. Имају са чим да машу и говоре како је Србија пристала!

Њихова креатура названа „Република Косово" може у НАТО, формираће оружане снаге, приступити још неколиким међународним организацијама, заокружена прича.

Инсистирање на „опцији прихватљивој за друштво", што је у оваквом облику први пут употребљено, јесте порука Москве „западним партнерима" да су се дебело заиграли и да им такво понашање у будућности неће бити толерисано.

Конкретно, када је о косовској проблематици реч, овај израз може се схватити и као захтев за изјашњавањем народа о решењима која ће бити понуђена. Нису довољни (полу)тајни договори и „изненађујући потписи". Ако се има у виду шири регионални контекст, то је и најава неких нових потеза који ће бити у складу са мишљењем већине у балканским друштвима.

Рецимо, прво што пада напамет је, приликом гласања у међународним организацијама о одређеним темама везаним за наш регион и то по врло конкретним питањима! У Приштини, наравно, могу бити незадовољни због овога, њима је нешто друго обећано још давно, очекивали су другачији развој ситуације. Али, ако већ желе да прозивају оне који „нарушавају мир у региону", нека се најпре обрате својим спонзорима.

Хаос који су направили креирајући или подржавајући нелегитимне одлуке сада почиње да производи бројне последице. Најава да ће Русија сада на такве ствари чешће указивати и вероватно неке од тих одлука на одређени начин „отварати", није део проблема. Већ напротив, може представљати део решења у догледној будућности. Решења које ће подржавати грађани, самим тим и бити легитимна.