iskra.co

Перишић: Британија и данас чини све да Срби не буду кључни народ на Балкану

12-15 minutes

---

Перишић: Британија и данас чини све да Срби не буду кључни народ на Балкану

29.10.2021. - 9:45

Срђан Перишић (Фото: Прес центар УНС)

Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

ПОЛИТИКА мешања Британије у унутрашња питања балканских држава је веома дуга. Српски народ је највише од свих балканских народа осетио британску политику на својим леђима.

Зашто је то тако? Зашто су Срби веома често на удару Британије?

Иза свега стоји геополитика Велике Британије.

Британци још од 19. века Србе сматрају балканским Русима. То је почело када су Срби кренули да граде своју модерну државу ослобађањем од Турака.

Кроз цео 19. век Велика Британија је подржавала Османско царство, а на штету балканских хришћанских народа. Британија Србе види као препреку остваривању њених циљева на Балкану, као што и у Русима види препреку својој политици у Европи и Азији, и уопште у свету. Међутим, Британији са Русијом тешко иде, док је Србију и Србе успевала да превари, понизи, руши и распарчава. 

Наиме, геополитика Британије веома просто посматра односе у свету, Европи и на Балкану. Британија себе види као јединог представника демократије, културе и цивилизованости у свету. Своју позицију супериорности сагледава из угла да се она развијала географски одвојена изван Европе, на острву, изван европског копна. То јој је дало, по британским тумачењима, квалитетнији и цивилизованији развој.

Сходно томе, британска елита је копнени део Европе увек посматрала као простор аутократије, некултуре и заосталости, поготово се то односи на водеће европске државе Русију и Немачку. Међутим, такво схватање не би представљало проблем да Британија није у њега укључила и то да су према том, „заосталом простору" сва средства дозвољена.

Такву позицију Британије је теоријски разрадио дипломата и оснивач Лондонске школе економије Хелфорд Макиндер, још почетком 20. века.

Макиндер је био научник, али је на расистички начин сагледавао континенталне државе, посматрајући их кроз призму нецивилизованости и простора према коме је све дозвољено. Речи `континентално` и `копнено` – стекле су у Британији значења заосталости, а становништво континента је постало backward people, заостао народ.

Другим речима, Велика Британија је копно и континент почела да посматра као варварски простор, који се може заузимати, а континенталне државе као земље које треба ограничавати и сужавати на што мању меру.

Макиндер и британска елита су дошли до још једног кључног закључка – Британија не сме дозволити окупљање водећих копнених држава у Европи, у Евроазији, и на Балкану, у било какав политички или војни савез. Поготово се то односи на Немачку и Русију, а на Балкану на Србију.

Британци су исправно уочили да сва три народа – Немци у Европи, Руси у Евроазији, и Срби на Балкану – заузимају централни део тих простора. Та централност их чини кључним државама на простору где се налазе. Поготово се не сме дозволити да те државе међусобно граде савезе.

То се може постићи тако што ће се Немачка и Русија блокирати и хушкати једна на другу, а Срби и Србија онемогућавати да створе јединствену државу и контролисати британском политиком.

Због тога је Британија 1912. године чврсто стала иза стварања Албаније, која у том моменту није имала Албанце као историјски развијену нацију. Занимљиво је да су се Британци тада залагали за формирање албанске државе у границама такозване велике Албаније. То значи да су и тада свим силама покушавали да Космет буде у саставу такве Албаније, као и делови Македоније, Црне Горе и северне Грчке. У свему томе су имали подршку Беча (Аустроугарске).

Британија је после 1. Светског рата кренула у стварање тзв. санитарног кордона између Немачке и Русије, који је обухватао Пољску, Чехословачку, Краљевину Југославију, Румунију, Грчку. Све те земље су биле под контролом Британије. Совјетска Русија и Немачка нису имале никаквог утицаја на тај простор.

Срби су, дакле, као балкански Руси, и српски простор на Балкану, означени као народ и простор који треба ограничавати и сужавати на што мању меру. Србима се не сме дозволити да формирају своју државу на целом простору где живе, већ само им дозволити простор који их неће учинити кључним народом Балкана, а то је некадашњи Смедеревски пашалук. То је у пракси значило:

1) да Србе треба терати у заједничку државу са другима (Хрватима) – а то је Југославија (краљевина и социјалистичка) – чиме они неће моћи да се политички потпуно искажу и развијају;

2) када Срби имају своју засебну државу – да она буде територијално ограничена и смањена (без Црне Горе, без Космета, без Старе Србије, у будућности без Војводине), а данас без веза са Републиком Српском и стално оптуживана да је крива за наводни геноцид у БиХ или на Косову.

Наиме, Британија је увидела да Србе треба везати за Xрвате како би били одвојени од руског утицаја, али и од претензија да створе самосталну копнену државу, односно, било је потребно на крају Првог светског рата спречити тријумф Срба. То је добро исказао британски историчар Ситон Вотсон (Robert Seton-Watson) пред сам почетак 1. Светског рата:

„Тријумф српске идеје има две мане. Прва је што та идеја не би могла бити остварена без рата, а друга мана је што би тријумф српске идеје означио победу источне над западном културом. То бих ја, као неко ко припада западној култури, сматрао великим неуспехом".

Због тога су Срби онемогућени и контролисани стварањем југословенске заједнице која је тако постала геополитички тампон према немачкој и руској геополитици.

У случају да Срби имају своју засебну државу (што је случај данас), Британија се држи плана: свести је на што мању територију, онемогућити да се шири на остали српски етнички простор, контролисати српске владе, лансирати оптужбе за геноцид, вршити притисак за учлањење у НАТО, укинути Републику Српску, не дозволити враћање Космета у састав Србије, Црну Гору држати што даље од Србије, итд.

Према томе, Британија има два повезана геополитичка циља:

1) Разједињена Европа – разједињен континентални простор Европе или санитарним коридором, или као што је било после 2. Светског рата гвозденом завесом, коју је смислио Винстон Черчил, а не Руси. Циљ је разједињена Европа, а не јединствена. И данас између Русије и Немачке постоји санитарни кордон: Пољска, балтичке државице, Румунија, Бугарска, Грчка, Албанија – све су под контролом Британије и САД.

2) На Балкану – разједињени и распарчани Срби и Србија, или опет у некој мини заједници, сличној Југославији, а то је, најновије – унија Западни Балкан.

Краљевина Југославија је тако постала геополитички тампон према немачкој и руској геполитици.

Династија Карађорђевића није разумела спољну политику Британије. Веровали су Британцима. Због тога су Британци и подржали формирање Краљевине Југославије после Првог светског рата. Јер, у Краљевини Југославији није постојао српски политички ентитет, већ је српски културни и политички образац разводњен и онемогућаван хрватском и словеначком противтежом.

Династија Карађорђевић има огромну одговорност за неразумевање политике Британије. Ни данас, представници краљевске династије, не схватају да су они изгубили трон и да су обе Југославије нестале између осталог захваљујући политици Британије.

У предвечерје 2. светског рата преко кнеза Павла Британија је утицала да се образује Бановина Хрватска која је већ тада обухватила српске земље, а на основу које је извршен геноцид над Србима у НДХ, а комунистичке власти извршиле федералну поделу и стварање социјалистичке Хрватске која је избегла одговорност за геноцид над Србима.

Исто тако, Британци су подржали Тита и његово уређење Југославије, не због тога што је био вођа отпора у Југославији, него су схватили да ће он формирати Југославију где опет неће доминирати српски фактор, а тиме и утицај Русије (СССР). Схватили су да ће Срби бити подељени по републикама, и спутавани ка обједињавању свог етничког простора у једну државу.

Дакле, разумели су Титову политику као политику сузбијања српског етничког, културног и политичког утицаја у будућој Југославији – што се потпуно поклапало са вишедеценијском британском геополитиком, која је, као што смо рекли, српски народ и његов политички и културни образац препознавала као фактор који треба сузбијати на Балкану јер је културно-цивилизацијски сродан Русији и њеном културном и политичком, тј. цивилизацијском идентитету. Због тога се Черчил и састао са Титом 1944. године у Напуљу, а не са Дражом Михајловићем (који је тражио стварање јединствене српске државе).

Социјалистичка Југославија је на сличан начин играла улогу геополитичког тампона према Совјетском Савезу као континенталној сили и тиме раскола Европе, с том разликом што је и даље под маском југословенства српски културни и етнички простор сузбијан, смањиван и разводњаван.

Доминација других народа, пре свега Хрвата је била на делу. У прилог томе, југословенска идеја је, као саставни део британске геополитике, геноцид над Србима у НДХ маргинализовала и сакрила је одговорност Хрватске под лажном симетријом усташа и четника.

Занимљиво је да је Британија рушила обе Југославије (1941, 1991.) из истих разлога због којих је учествовала, као спољни фактор, у њиховом формирању (1918, 1945.). Наиме, Британци су правилно уочили да су Срби интелектуалци и непосредно пред 1941, као и пред 1991. годину, почели да се залажу да се формира Србија на стварним српским просторима. Меморандум САНУ 1986. године је био узбуна у Британији да су Срби незадовољни положајем у Југославији и да желе своју јасну националну државу.

С обзиром да је јединствена српска држава на Балкану означена као простор сигурног руског утицаја – веома брзо су одлучили да руше Југославију. Јер, таква Југославија у којој би успело да се формира јасна и проширена Србија, није била она која је одговарала Британији. Зато су одлучили да је руше, а њеним рушењем као домино ефекат наставиће се да се дроби и распарчава и

Један од извођача многих британских акција је и Ентони Монктон, који је у балканским обавештајним „играма" присутан још од 5. октобра 2000.

Монктон је био један од кључних људи који су деведесетих година учврстили мрежу МИ6 у земљама бивше Југославије. Премијер Зоран Ђинђић је убијен, а као једног од актера тог злочина британски медији помињу управо Ентонија Монктона, који је руководио, погађате, и акцијом „Сабља"!?

Видљиво мешање Британаца на штету Србије, Српске и Срба је британска резолуција у Савету безбедности УН о Сребреници 2015. године. Још нисмо добили поруку због одбијања да признамо да смо геноцидан народ, али треба је очекивати, пре или касније – можда ће то бити Санџак, и/или удар на Републику Српску?

Не заборавимо да се Британија залагала да БиХ мора остати у саставу Аустроугарске, а када су видели њен пораз у 1. Светском рату, онда су се залагали да БиХ мора да буде везана за будућу Хрватску бановину. С тим у вези, данашња политика Британије је усмерена против Републике Српске и све чини да Српска нестане.

Британија се данас залаже и за стварање нове заједнице на Балкану – уније Западни Балкан (Србија, БиХ, Црна Гора, Македонија, Албанија и тзв. Косово). Опет са истим циљевима који су били и у формирању обе Југославије – онемогућавање развоја Срба и Србије и удаљавање Србије од Русије – с том разликом што би у тој новој заједници улогу Хрвата вршили Албанци.

сама Србија (одвајање Ц. Горе, Космета, а у плану је да се подрже и Санџак и Војводина).

Данас, Британија није у Европској унији, јер и природно и геополитички тамо не припада, што њихова елита добро разуме. Ослобођена Немачке има потпуно одрешене руке да делује самостално у Европи и на Балкану.

Делује и преко оперативаца своје обавештајне службе.

Занимљив је био утицај Британије у Србији после 2000. године. Наиме, Британија је инсталирала Амадеа Воткинса у реформи сектора одбране Републике Србије. Британац, рођен у Загребу од мајке Хрватице, био је десет година главни саветник у министарству одбране Србије, 2003 – 2013. године, да би у периоду 2014 – 2017. био у МУП-у Републике Србије, задужен за реформу полиције.

Тек 2017. године Влада Србије је коначно отказала сарадњу.

Тренутно је у Црној Гори, члан Управног одбора Атлантског савета. Реформе које је он спроводио су подразумевале стварање Војске Србије која неће имати борбену функцију заштите Србије, а требала је да добије нову, и то помоћну функцију америчкој армији у њиховим интервенцијама по свету. Дакле, изглед Војске Србије је прављен за чланство Србије у НАТО, али се у јавности све то представљало као некаква модернизација и реформа.

Резултат деловања Воткинса је да је Војска Србије била потпуно разоружана и неделотворна.

Почетак војне сарадње Србије са Русијом 2014. године, управо је супротна политика од политике Воткинса.

sveosrpskoj.com

 

iskra.co

Трифковић: Да ли би Ескобар и Јеврејима, Афроамериканцима и Апачима тражио да забораве прошлост?

3-4 minutes

---

Трифковић: Да ли би Ескобар и Јеврејима, Афроамериканцима и Апачима тражио да забораве прошлост?

28.10.2021. - 11:20

Фото: webtribune.rs

Специјални представник америчког Стејт департмента за Западни Балкан Габријел Ескобар навео је јуче на Београдском безбедносном форуму да "региону требају политичари који су отворени за дијалог, који ће се бавити приликама 21. века, а не проблемима из прошлости", а спољнополитички уредник часописа "Хрониклс" професор Срђа Трифковиц́ за Косово онлајн поводом тога присетио се једног догађаја из 2008. у Риму, на којем је учествовао и Ескобар.

"Јануара 2008. у сарадњи са италијанском НВО организацијом 'Лепанто' организовао сам у Риму један скуп о будућности региона који се сада назива Западни Балкан. Био је позван и господин Ескобар, који је тада био у својству шефа политичког одељења амбасаде САД у Риму. Учествовао је и наш тадашњи амбасадор Владета Јанковић. Након што је у свом уводном излагању, испред фондације 'Лепанто', др Фабио Бернабеи афирмативно говорио о Србима као демонизованим жртвама, не само ратова 90-тих већ и оних претходних, и када је у излагању упозорио на неуровнатежен однос Западних сила према српским интересима, господин Ескобар је љутито устао и напустио округли сто, без речи поздрава или коментара. Толико о спремности на дијалог", рекао је професор Трифковић за наш портал.

А, када је у питању окренутост прошлости, наш саговорник је навео да би "требало запитати господина Ескобара, да ли би била истоветна порука јеврејском народу по питању холокауста".

"Да ли би на исти начин и Афроамериканци требало да забораве на ропство, јер и то припада прошлости наравно. Да ли би апеловао на америчке староседеоце да забораве истребљење чије су били жртве, јер и то је прошлост. Онда када господин Ескобар јасно и гласно каже да окренутост будућности значи и да Јевреји треба да престану са подсећањем на холокауст, да Афроамериканци треба да забораве време ропства и сегрегације, а да Апачи и Чироки треба да потисну из сећања све што су им бледолики учинили, онда ће господин Ескобар можда имати право да и Србима упућује овакве поруке усред српске престонице. Региону требају људи са свих меридијана спремни на дијалог, али у том погледу именовању Кристофера Хила за амбасадора САД у Београду не обећава много. Он је био активни саучесник у припреми агресије против Србије у Рамбујеу, где није било ни говора о преговорима већ је спровођена 'дипломатија' по рецептури Фирера нацистичког Рајха, из Минхена септембра 1938. – Потпиши или ћемо те уништити. То именовање представља крајње безочни гест увреде и потцењивање Срба, коме би еквивалент било именовање Хариса Силајџића за амбасадора БиХ у Београду. Било би у интересу српског народа и државе Србије, њеног достојанства и њених интереса да се одбије агреман на Хилово именовање", навео је Трифковић.

(Косово онлајн, 27. 10. 2021)

https://iskra.co/srbija/trifkovic-da-li-bi-eskobar-i-jevrejima-afroamerikancima-i-apacima-trazio-da-zaborave-proslost/?fbclid=IwAR28QsJ7NHR71BmxRIhJl21voesZrQryd1GC4akiGc9QpAOK4d4v5mVTivg

 

 

СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Тренутак истине

pravda.rs

СЛОБОДАН АНТОНИЋ ЗА ПРАВДУ: Тренутак истине

8-10 minutes

---

Ipak, neke crvene linije postoje. Kosovo ne mogu više niti do kraja da nam uzmu, ako ga sami ne damo. A Kosovo, što se Srbije tiče, više ne može dati čak ni kolonijalna uprava.

Piše: Slobodan Antonić

Bližimo se trenutku kosovske istine: da li Vučić samo zbog izbornog rejtinga izbegava i odlaže predaju Kosova, ili je možda stvarno rešio – kako se nada deo patriota – da ga ipak ne da?

Čast da prvi Srbima obznani promenu prokonzula u njihovoj zemlji dobio je ovdašnji The Colonial Times. Danas je, naime, objavio da će ambasador SAD Godfri, pre kraja mandata, biti zamenjen osobom bliskom Gabrijelu Eskobaru (ovde). Eskobar je pre toga bio drugi čovek ambasade SAD u Beogradu, odmah iza Godfrija. Onda je u novoj, Bajdenovoj administraciji postavljen na dosta visoko mesto u ministarstvu spoljnih poslova („zamenik pomoćnika državnog sekretara u Birou za evropska i evroazijska pitanja Stejt departmenta").

Praktično, Eskobar je postao specijalni izaslanik za Z. Balkan, gde je operisao i pre dvadesetak godina – Rusi kažu više kao obaveštajac nego kao diplomata (ovde).

Ali, koga će Eskobar da stavi na mesto Godfrija? Za obelodanjivanje te odluke imperijalna birokratija odabrala je nemački službeni Quisling Daily u Beogradu. Blic je, naime, prvi objavio da će to biti naš stari znanac Kristofer Hil. Citiran je i „diplomata blizak američkoj administraciji" koji nam je poručio da time treba da budemo posebno zadovoljni jer „imenovanje Hila vraća vašu zemlju u poziciju prioritetnog partnera američke administracije na Balkanu" (ovde).

Urraa, ponovo smo „prioritetni partner vašingtonske birokratije"!

Hil je bio istaknuti član Horlbrukove „buldožer diplomatije" (1995-1999), te „kao i Eskobar čovek specijalnih operacija". Rusi kažu - u odnosu na Eskobara tek nešto manje „intrigantna i opasna osoba".

Sećam ga se po planu za preuređenje Srbije iz 1998, koji je nazvan njegovim imenom. On je Miloševiću, naime, u ime SAD predložio da Albancima na Kosovu prepusti punu sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast (uključiv i „predsednika Kosova"). Srbija ne bi imala gotovo nikakve nadležnosti nad Kosovom, ali bi Albanci imali svoje obavezne predstavnike u srpskoj skupštini, vladi i vrhovnom sudu. Sprovođenje plana nadgledale bi kopnene snage NATO-a, koje bi u Srbiju došle odmah po Miloševićevom potpisu. Nakon tri godine, položaj Kosova bi se „suštinski razmotrio" – što će reći da bi NATO odlučio šta dalje (v. ovde 262).

Ovaj genijalni i pravdeni plan zli Milošević ipak je odbio, pa je na scenu stupio Holbruk. Doveo je generala Majka Šorta, zapovednika NATO avijiacije. Šort je, tokom „pregovora", ovako rekao Miloševiću: „Ako započnem bombardovanje, vaša zemlja nikad više neće biti onakva kakvu je vidite danas. Zapravo, trebalo bi sad da prekinemo pregovore, a Vi da se provozate kroz Beograd – zato što takav kakav je danas više nikad neće biti!" (ovde).

Eto, iz takvog miljea i s takvim „diplomatskim" iskustvom dolazi nam naš vrli novi „partner", Kristofer Hil. Čovek je pre tri godine izjavio: „Žao mi je što (ove) 2019. godine i dalje imamo pet članica EU koje još nisu priznale Kosovo". On svakako ne dolazi u Beograd da jede pljeskavice i pice, kao Godfri. Dolazi da kome treba lomi ruku dok ne potpiše da Kosovo može uđe u UN.

Odmah pošto je na sajtu Bele kuće objavljena odluka o nominaciji Hila,Glas Amerike započeo je kampanju pripreme terena. Danijel Frid odatle nam je poručio: „Šta god želimo da uradimo na Balkanu (misli se na SAD – S. A.), Srbija je deo toga – na ispravnoj ili pogrešnoj strani. Radije bih da bude na ispravnoj, mada nije važno šta ja želim.  Srbija koja pomaže da se pitanja na Balkanu reše, a ne da bude agent Moskve ili nacionalizma – može da promijeni istoriju regiona" (ovde).

A znamo da se „u istoriju ulazi", kako nam je lepo objasnio Sloba Georigijev, „tako što uđeš u NATO, uđeš u EU i priznaš Kosovo" (ovde).

Notorni Danijel Server nam je, takođe preko Glasa Amerike, objasnio: „Događa se nešto zbog čega SAD žele drugačiju vrstu ambasadora. (…) Ovde se radi o postavljanju robusnijeg kadra. To verovatno govori o tome gde misle da je potrebno uložiti veći pritisak" (ovde).

Isto i Majkl Kirbi, koga se sećamo kao prokonzula SAD u Srbiji 2012-2016: „Dijalog se ne vodi da biste razgovarali, već da biste taj razgovor i završili. Godinama imamo posla s predsjednikom Vučićem. On je dao određena obećanja u Bijeloj kući tadašnjem potpredsjedniku Bajdenu koja nije ispunio. Možda je vrijeme da ih ispuni" (ovde).

I naši partneri iz aktuelne Bele kuće zaklete su dobričine. Državni sekretar za spoljne poslove Entoni Blinken poznat je kao zagovornik, tokom rata u BiH, naoružavanja Muslimana i bombardovanja Srba, kao propagator „genocida" u Srebrenici, kao zagriženi pobornik rata protiv Srbije 1999, te kao pisac nekih od Bajdenovih najpoznatijih antisrpskih govora (ovde). Na najlepše reči dragog DŽoa, kao zagovarača okupacije Srbije i „javnih suđenja, po ugledu na Nemačku i Japan" (koja su se završavala i vešanjima), možemo da se podsetimo ovde.

Radostan zbog dolaska pravog gazde, s kojim nema šale, očas se podigao poznati nam talog bgd. prihvatača realnosti (ovde). Smesta su svoju je*iga-Kosovo-izgubljeno graju digli za oktavu, ne bi li bilo primećeno da su prvi stali u red za najam novih propagandista. Već vide pospanog DŽoa kako preti da će podići avione u Avijanu ukoliko Minja Bogavac odmah ne bude vraćena u šabački teatar.

Milan St. Protić procenjuje da će Hil i Eskobar s manje muke završiti stvar nego devedesetih: „Za razliku od Miloševićeve vlasti, koja jeste bila pogubna, ali je ipak bila ozbiljan takmac, ovi današnji su amateri, tako da očekujem da će Hil imati mnogo lakši posao nego onomad" (ovde).

Međutim, vraćanje u igru ekipe od pre dvadeset godina ne znači da će i ishod biti isti. Recikliranje stare škvadre znači povratak na osnovnu ideju iz devedesetih – pritisneš Beograd i dobiješ šta hoćeš. Ali, svet se od tada poprilično promenio – makar za jednu Rusiju i za jednu Kinu.

Ima mišljenja da Vašingtonhoće da „preko Kristofera Hila sprovede u delo neki plan koji možda poseduju, a nama još uvek nije poznat" (ovde). Smeo bih da se kladim da je ponuda sledeća: Beograd da konačno dobije Zajednicu srpskih opština (ZSO), Priština stolicu u UN (bez priznanja nezavisnosti), a Vučić neometanu vlast u narednih deset godina. Još i da upiše Srbiju u NATO – eto mu Nobelove nagrade za mir.

Dva su, međutim, problema tu. Prvo, Vašington ne može i neće da reši samo Kosovo, a da mu Republika Srpska ostane kao žarište sve aktivnijeg ruskog prisustva u NATO zaleđu. Bajdenovci žure da pacifikuju Balkan kako bi imali slobodne ruke za sukob s Rusijom (na kom svojski rade). To znači da kad Beograd slome za Kosovo, ne mogu a da odmah ne nastave da ga lome za gašenje R. Srpske. To troškove nagodbe za zvanični Beograd praktično udvostručuje. Zašto bi na to pristao?

A drugo, valja obezbediti da svi ostali Srbi, pored onih koji su stavili potpis, mirno prihvate da je Hilov plan 2.0 za Srbe nešto najbolje što im se na ovom svetu može desiti. Vučićeva propaganda do mile volje može da slavi 5:0 ako dobije ZSO. Ali, ubeđivanje Moskve i Pekinga da puste Kosovo u UN već je mnogo ozbiljniji proces – koji nikakva propaganda ne može da prikrije. To znači da stolica za Kosovo u UN teško da može da prođe bez uličnih protesta u Srbiji.

Boško Jakšić je, odmah po pobedi Bajdena, izjednačio Trampove „fundamentaliste protestantskog `jevanđeoskog pojasa`" s ovdašnjim mogućim „litijama pravoslavnih zilota koji i Aleksandra Vučića smatraju `veleizdajnikom` spremnog da im ukrade i preda Kosovo" (ovde). Ionako su svi ovde nervozni zbog korone – posebno omladina. Kosovo je, u međuvremenu, za mlade postalo znak pobune i nemirenja. Setimo se samo makljanja po Beogradu u julu 2020. Čisto sumnjam da će Vučić, ili ma ko drugi, to moći da ispegla.

Dakle, valja se spremiti. Ozbiljna država već odavno bi Vašingtonu stavila do znanja da Hil, kao saučesnik zlostavljanja Srbije 1998-1999, ovde nije dobrodošao. Ali, mi nismo država već kolonija. Zato naši kompradorski namesnici i ćute.

Ipak, neke crvene linije postoje. Kosovo ne mogu više niti do kraja da nam uzmu, ako ga sami ne damo. A Kosovo, što se Srbije tiče, više ne može dati čak ni kolonijalna uprava.

Došao je trenutak istine. E, pa da vidimo ko je ko.

Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.

Prethodnu kolumnu Slobodana Antonića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

 

iskra.co

Тимоти Лес: Наредна фаза биће обележена коришћењем силе и поделом Косова

5-6 minutes

---

Тимоти Лес: Наредна фаза биће обележена коришћењем силе и поделом Косова

20.10.2021. - 9:59

Тимоти Лес (Фото: РТС)

Лес указује да ће наредна фаза у решавању статуса Косова вероватно бити дефинисана силом, најпре од стране Приштине, а потом и од стране Србије, тако што ће Србија помоћу војске припојити Север

Најновија ескалација тензија представља још један знак да приштинске власти не желе никакав договор са Београдом путем Бриселског дијалога, већ да употребом силе, нарочито уочи локалних избора, настоје да застраше Србе који живе на северу Косова, и покажу им да они контролишу то подручје, оцењује за Демостат Тимоти Лес.

Наши саговорници не искључују ни могућност да ће и снаге косовских Албанаца, али војска Србије, у догледно време настојати да успоставе контролу над Севером Косова.

Подсетимо, „окидач" за нереде представљала је акција косовске полиције у већински српским срединама на северу Косова изведена 13. октобра, у оквиру које су полицајци упадали у апотеке, продавнице, магацине и друге објекте, уз објашњење да се боре против кријумчарења робе.

У северном делу Косовске Митровице тада су се зачуле и сирене, грађани су се окупили на улицама, а полиција је користила шок бомбе. Србин Срећко Софронијевић тешко је рањен из ватреног оружја у Звечану, због чега је и оперисан, а повреде је задобило и још неколико особа.

Тимоти Лес, сарадник Демостата са Универзитета Кембриџ, истиче да не зна шта ће се догодити у будућности, "али мој осећај је да се дводеценијска драма на Косову креће ка свом дугоочекиваном тренутку истине".

Догађаји из ове седмице представљају озбиљну ескалацију – један човек је рањен, а неки су повређени, што је изазвало шок и гнев Срба. То показује да Албанци више нису спремни да прихвате политички статус кво уколико он подразумева наставак аутономије Севера. Такође, најновији догађаји показују да су Албанци вољни да користе силу како би потврдили да владају и Севером, након што су годинама безуспешно покушавали да остваре такав циљ путем преговора. Свакако, тиме се искључује могућност да буде постигнуто решење путем преговора, макар краткорочно гледано, сматра Лес.

Лес указује да ће наредна фаза у решавању статуса Косова вероватно бити дефинисана силом, "најпре од стране Приштине, а потом и од стране Србије, тако што ће Србија помоћу војске припојити Север".

То ће бити драматичан развој ситуације, али, логично је да је то једини сценарио који је преостао уколико Албанци не желе статус кво, нити формирање Заједнице српских општина, а Србија одбија идеју да се Север интегрише у остатак Косова. То је оно чиме прети руководство у Београду. Претпостављам да покушајем да потврди свој суверенитет иако је суочена са упозорењима снажнијег противника, Приштина верује да има подршку Сједињених Држава. Ипак, мислим да ће се испоставити да је то заблуда ако Србија буде пренаглашено реаговала и пређе реку Ибар. Вашингтон не жели да се војно конфронтира са Београдом, нарочито имајући у виду чињеницу да Европљани то одбијају да учине, а Русија подржава Србију. То је било јасно и на основу расплета догађаја од пре две недеље (криза изазвана реципроцитетом у регистарским таблицама), када су САД практично капитулирале пред захтевима Срба да се одржи статус кво након демонстрирања војне силе. Уколико, пак, Србија одлучи да заузме Север, испоставиће се да је то могуће учинити без озбиљних последица. Тиме ће се створити две нове чињенице на терену – да Београд контролише Север и да Приштина контролише Југ, што је увек и био најизвеснији сценарио за Косово имајући у виду демографске податке. Тиме ће се, такође, преокренути дебата о будућности Косова. На самом Косову почеће да се разматра статус Срба на Југу, што ће, Србија, несумњиво, довести у везу са статусом Албанаца у Прешевској долини, тврди Тимоти Лес.

Лес сматра да ће питање будућности Косова вероватно попримити једну ширу димензију, "јер паралелно расте криза у Босни, где Срби теже коначном распаду државе, и ове две драме ће се сигурно повезати".

Тешко је предвидети детаље, али шира слика биће јасна – постоје две спорне, али де факто независне територије на границама Србије, од којих једна жели да буде део Србије, а друга не жели. Било како било, коначни расплет биће размена територија између двеју страна. Друга димензија је Албанија, где је Еди Рама поново изразио жељу да се та држава уједини са Косовом. Ипак, понављам, тешко је предвидети детаље. У сваком случају, ако Србија запрети Косову, а спољни посматрачи не подрже Косово, готово је сигурно да ће се Косово приближити Албанији, како би добило подршку и безбедност, што ће учинити уједињење још извеснијим, објашњава Тимоти Лес, а преноси Данас.

Скраћивање и опрема: Стање ствари

(Данас/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 16. 10. 2021)

stanjestvari.com

 

fakti.org

The American Conservative: САД су пред пуцањем, а и даље се држе лоше идеје да у свом интересу преправе цео свет

2-3 minutes

---

АУТОР КОМЕНТАРА ЈЕ ПОЗНАТИ НЕПОМИРЉИВИ КРИТИЧАР ЛИБЕРАЛНОГ ВАЋИНГТОНА ДАГ БЕНДОУ   

* Упозорио сународнике: Крајње је време да САД умере своје хегемонистичке амбиције. Сједињене Државе су на ивици раскола јер више не могу да издрже. Америци је потребна умерена спољна политика, а не спољнополитичко коцкање све док се нација потпуно не поцепа

_________________________________________________________

       АМЕРИЧКИ лист The American Conservative објавио је да се Сједињене Државе претварају у „превише амбициозну империју".

       Аутор коментара је познати непомирљиви критичар Вашингтона Даг Бендоу са Cato Institute који сада упозорава сународнике да је крајње време да САД умере своје хегемонистичке амбиције. Указао је и зашто:

       „Сједињене Државе су на ивици раскола јер више не могу да издрже. Америци је потребна умерена спољна политика, а не спољнополитичко коцкање све док се нација потпуно не поцепа. САД су већ суочене са економском и унутарполитичком кризом након низа неуспешних ратова, али се наше политичке елите неће смирити, настављајући да прете свету, укључујући и Кину".

       Бендоу Америку назива „најмилитаристичкијом земљом која чешће ратује од било које друге земље или групе других земаља".

       О н у истом тексту наводи да Русија не гаји глобалне амбиције, иако је озбиљна регионална сила са глобалним утицајем. Још је додао:

       „Русија не сеје толико смрти и уништења као САД иако је руски лидер спреман да брани националне интересе Руске Федерације чак и кад би у њега био уперен пиштољ. За разлику од ње, Америка се држи лоше идеје да у свом интересу преправи цео свет".

 

       Америчко друштво је болесно, али и даље покушавају да га уједине, стварајући му - заједничког непријатеља.

       Дође ли до распада САД – за њима ће мало ко зажалити.

       То свакако неће бити ни Русија, ни већина земаља Блиског истока, српеки део Балкана, многи у Африци, Јужној Америци...

 

standard.rs

Slobodan Antonić - Plan EU za vaspitavanje srpske omladine

Slobodan Antonić

7-9 minutes

---

Još koje, tu i tamo, prihvatanje realnosti, još koje, tu i tamo, suočavanje sa srpskim genocidom... I evo nas na cilju: da se svi držimo za ruke i pevamo Odu radosti. Aha, hoće to

Na prošlonedeljnom samitu EU o Zapadnom Balkanu usvojen je dokument u čijoj trećoj tački se kaže da je „EU glavni investitor i donator u regionu“, te da „neviđene razmere i dometi ove podrške moraju da budu potpuno prepoznati i prenošeni u javnim debatama i komunikaciji od strane partnera“ (ovde).

To će reći: „ne planiramo nikada da vas primimo u EU, ali vi morate neprekidno da nas hvalite kako smo najbolji, najlepši i najpametniji“ (ovde).

U Srbiji naročito omladina ne pokazuje neku naročitu ljubav prema EU. Među studentima, odnos protivnika i pristalica EU je 40 prema 29 odsto (ostali su neodlučni), dok je čak 88 odsto studenata protiv NATO (10 odsto za; ovde).

Dobro, reći ćete, ali naša omladina masovno ide da radi na Zapad. Jeste, ali ne radi seljak kod onog kog najviše voli, već kod onog koji ima najviše para.

A najveći gazda u selu je najčešće i najlošiji čovek.

Svakog maja, kad maturanti proslavljaju kraj nastave, naša kvislinška pristojnerija sablažnjava se koliko nam je omladina „nacionalistička“. „Pukli smo kao narod“, žali se Danilo Ćurčić (ovde), „kad osmaci slave maturu tako što vitlaju srpskim zastavama i pevaju o Kosovu“.

A kojim će zastavama „vitlati“ – američkim? I koje će pesme pevati – o EU?

„Da smo pokrenuli razgovor o pogubnosti nacionalizma“, obajšnjava Srbijanka Turajlić (ovde), „danas bi maturanti pevali Odu radosti (himnu EU – S. A.) umesto Vidovdana“.

Srbijanka Turajlić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/N1)

Stoga, malo je priča o tome da je „za sve kriv velikosrpski nacionalizam“ i da „EU nema alternativu“. Mora to još mnogo više i još uverljivije, kaže i Brisel.

U škole da se uvede predmet: Velikosrpski genocid – od bogumila do dabrova.

A iz logike da se uči sledeći silogizam.

1. iz Hrvatske (NDH 2.0) proterano 400.000 Srba;
2. iz FBiH proterano 400.000 Srba;
3. iz „Kosove“ proterano 200.000 Srba;
4. iz Srbije proterano od drugih nacija: niko.

Dakle, za sve je kriv srpski nacionalizam i Srbiju treba denacifikovati.

Da se donese zakon o zabrani dovođenja u pitanje ovih očiglednih i nesumnjivih istina:

– „Srbija je društvo puno glupana i pokvarenjaka, mi smo đubre od države u doslovnom smislu“ (Marko Vidojković, ovde);

– „U svakoj pori srpskog društva živi fašizam“ (Dragan Bursać, ovde);

– „Srbija je pacovski špajz“ (Igor Besermenji, ovde);

– „Šta je 78 dana bombardovanja naspram četiri godine opsade Sarajeva?“ (Safeta Biševac, ovde);

– „Dignuta tri prsta su izmišljeni simbol pod kojim su učinjeni nepojamni zločini“ (Dinko Gruhonjić, ovde);

– „Genocid u Srebrenici (ne priznaju) … samo ljudi koji su psihički oboleli, koje bi trebalo hospitalizovati“ (Nenad Čanak, ovde)

– „Srpski nacionalizam svoju ružnu čeljust i dan-danas neprestano pomalja, uvek spreman da ugrize“ (Biljana Srbljanović, ovde);

– „Kočoperno ponavljanje da je zemlja spremna da se brani ako je neko napadne je ratnohuškački stav“ (Srđan Milošević, ovde);

– „Arno Gujon je probisvet i fašista“ (Vesna Pešić, ovde);

Vesna Pešić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/NOVA S)

– „Srpska duhovnost je pravoslavni kukasti krst. Na kome treba raspeti sve što nije srpsko“ (Tomislav Marković, ovde);

– „Najbolje da se donese zakon kojim bi se srpski manastiri oduzeli Srbiji i SPC“ (Boris Dežulović, ovde);

– „U istoriju se ulazi istorijskim potezima: uđeš u NATO; uđeš u EU; priznaš Kosovo“ (Slobodan Georgiev, ovde);

– „Greška je da narod odlučuje o članstvu u EU“ (Istok Pavlović, ovde);

– „Srbija nije u NATO zbog vizantijskog nasleđa“ (Filip Ejdus, ovde)

– „Velelepnost srednjovekovnih crkava i gradova kojim se srpstvo diči meri se kostima i krvlju romskih robova koji su ih gradili“ (Ivana Pražić, ovde).

Uz to, da se uradi i što više emisija na temu:

– toksični rusko-velikosrpski diskurs doveo do izumiranja delfina u Dunavu;

– letovao sam u Hrvatskoj i ništa strašno mi se nije dogodilo, samo osam puta bio kod vulkanizera, sitnica;

– ne zna se šta je gore: maligni vizantijski ili maligni ruski uticaj;

– Zapad je uvek u pravu, čak i onda kad nije; zapravo, pogotovo onda kad nije;

– ljubljenje tri puta je nehigijensko (gost Kišjuhas, ovde)

– još jedan ćirilični grafit napao Dinka Gruhonjića;

– da radosno uđemo u NATO jer ćemo biti lansirna rampa za nuklearne rakete kada krene napad na malignu i odvratnu Rusiju;

– nikad dovoljno kvislinškog podsmeha prema običnom narodu;

– da nam još jedan pripadnik kaste s FDU objasni kako je on građanin sveta, i da zbog toga mora da ga hrani čistačica iz Vranja i stolar iz Vršca;

– na svaku godišnjicu zločina koji je počinio neki Srbin: „srpski zločini, odvratno, moramo da se suočimo s prošlošću, nisu džabe komšije pobegle od nas…“;

– na svaku godišnjicu masakra nad Srbima: „krivi Milošević, velikosrpski nacionalizam, SPC, SANU, četnici, Garašanin…“

Palata Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Knez Mihailovoj u Beogradu (Foto: Wikimedia/ZoranCvetkovic, CC BY-SA 3.0)

Srbija da finansira što više regionalnih projekata pomirenja u kojima su Muslimani žrtve, Hrvati EUropljani, a Srbi genocidaši. Bojan Tončić da rukovodi projektom: Koncentracioni logori u Srbiji (1991-1995) za Hrvate i Bošnjake („srbijansko društvo … (da) prizna postojanje koncentracionih logora …za Hrvate u Sremskoj Mitrovici… kod Begejaca …u Institutu bezbednosti na Banjici … logori za Bošnjake: u Mitrovom Polju … i Šljivovici; …(oni za ‘srbijanske’ đake treba da budu) destinacije ekskurzija i edukativnih obilazaka“; ovde).

Da budžet Srbije za 2022. bude:

– 200 milijardi za Čongradinku i Danas;

– 200 milijardi za Gruhonjića i NDNV;

– 200 milijardi za Kesića i „aha-ha-popovi-iz-audija“ šegu;

– 200 milijardi za štampanje Filosofije palanke u 825.436 miliona primeraka;

– 200 milijardi za Vlajsu Arsenijevića kao naknadu za duševni bol što se rodio kao Srbin;

– 2000 milijardi za Dubravku Stojanović i projekat „Kako su Srbi patentirali gasnu komoru, crnačko ropstvo i istrebljenje mamuta“.

Vizija-misija: da se sva srpska omladina ugleda na našu dečicu iz kruga dvojke, samo urbano i bleja, kafidžonka s roze ćebencetom do dva, uz sprdanje na račun Srbistana, ko-nas-zavadi vajkanje, normalnosvetstvo i ko-poslednji-izađestvo, prstićima da se slažu srdašca našim ZG susjedima, fuj neprihvatači kosovske realnosti…

A uveče u Dorćolplatz na priču „o dekonstrukciji štetnih i opasnih narativa“, sve puno Miloševićevih hladnjača, naciologa, genocidologa i drugih otvarača očiju, pa da onda kolektivno gledamo Newsmax Adria BG i Pregled dana, koji obavezno započinje (kao emisija od 18. juna 2021, ovde) sa:

„Gde ste bili devedesetih? Koliko ste sela spalili? Jeste li doveli kući bar jedan frižider, prsten ili zlatan zub? Jeste li ubili bar jednog čoveka u Srebrenici? Ukopaste li nekog Albanca u masovnu grobnicu?“.

Željko Veljković, voditelj na TV Njuzmaks adrija (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Newsmax Adria)

E, tako da vaspitavamo našu omladinu! Da je naučimo da nam samo još malo treba. Još koje, tu i tamo, prihvatanje realnosti, još koje, tu i tamo, suočavanje sa srpskim genocidom… I evo nas na cilju: da se svi držimo za ruke i pevamo Odu radosti, pa da zatim trčimo po cvetnim poljima okruženi EU leptirićima…

Aha, hoće to, hoće.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Minut do 12

Izvor Pravda

BONUS VIDEO:

 

Тимоти Лес: Коначни расплет на Косову биће размена територија између двеју страна

nspm.rs

: Тимоти Лес: Коначни расплет на Косову биће размена територија између двеју страна, уз приближавање Косова Албанији

:

2-3 minutes

---

субота, 16. октобар 2021.

Мој је осећај је да се дводеценијска драма на Косову креће ка свом дугоочекиваном тренутку истине, сматра сарадник Демостата са Универзитета Кембриџ, Тимоти Лес, који не искључује ни могућност да ће и снаге косовских Албанаца, али војска Србије, у догледно време настојати да успоставе контролу над севером Косова.

Према предвиђању сарадника Демостата, наредна фаза у решавању статуса Косова вероватно ће бити дефинисана силом, "најпре од стране Приштине, а потом и од стране Србије, тако што ће Србија помоћу војске припојити Север".

„То ће бити драматичан развој ситуације, али, логично је да је то једини сценарио који је преостао, уколико Албанци не желе статус кво, нити формирање Заједнице српских општина, а Србија одбија идеју да се Север интегрише у остатак Косова", уверен је Лес.

Тиме би се, како је оценио, створиле две нове чињенице на терену, да Београд контролише Север и да Приштина контролише Југ, „што је увек и био најизвеснији сценарио за Косово, имајући у виду демографске податке".

Лес сматра да би се тиме, такође, преокренула дебата о будућности Косова, јер ће „почети да се разматра статус Срба на Југу, што ће, Србија, несумњиво, довести у везу са статусом Албанаца у Прешевској долини".

Како прогнозира, питање будућности Косова вероватно ће попримити једну ширу димензију, "јер паралелно расте криза у Босни, где Срби теже коначном распаду државе, и ове две драме ће се сигурно повезати".

„Било како било, коначни расплет биће размена територија између двеју страна", предвиђа Лес и подсећа на жељу Едија Раме да се Албанија уједини са Косовом.

„У сваком случају, ако Србија запрети Косову, а спољни посматрачи не подрже Косово, готово је сигурно да ће се Косово приближити Албанији, како би добило подршку и безбедност, што ће учинити уједињење још извеснијим", објашњава Лес.

(Фонет)