Нулта толеранција према фашизму

politika.rs

Нулта толеранција према фашизму

Владимир Кршљанин*

5-6 minutes

---

 Договарајући његов наступ као сведока одбране Слободана Милошевића у Хагу, питао сам 2004. у Београду адмирала Елмара Шмелинга, шефа контраобавештајне службе Бундесвера 1982–1983. (који је у том својству сваке недеље учествовао на састанцима шефова свих тајних служби са канцеларом, па је отуда знао целину западне политике), како је могуће да се почетком 90-их догоди тако велики заокрет у политици Запада према Југославији, са којом је Запад до тада одржавао одличне односе.

Елмар ми је објаснио да су ти „одлични односи" били само на јавном политичком нивоу, док се на нивоу тајних служби и специјалног рата, тај однос није нимало разликовао од односа према земљама Источног блока, штавише, на Западу су „гајене" емигрантске фашистичке и квислиншке групе и организације из ових земаља, да би биле употребљене у погодном тренутку.

Напустивши службу 1990. са искреним уверењем да учешће у оваквој англоамеричкој политици није у немачком интересу, Елмар је постао познати антиратни активиста и борац против западног милитаризма и агресивне политике НАТО. У својој земљи је лишен пензије и свих привилегија, осуђиван и маргинализован. Преминуо је тихо 1. марта прошле године.

Његово сведочење у Хагу се није догодило, јер је Милошевић 11. марта 2006. године преминуо у ћелији, а извештај трибунала о његовој смрти је Русија одбила да прихвати.

Али учешће фашиста, терориста и исламских екстремиста у разбијању Југославије и у ратовима у бившим совјетским републикама под покровитељством НАТО-а се јесте догодило.

Савремена Европа и актуелно међународно право постоје захваљујући победи над фашизмом, у којој је Русија имала највећу, а Србија велику улогу.

Зато код нас постоји нулта толеранција према фашизму и нацизму. И сматрамо да тако мора бити у читавом свету.

На српску борбу против фашизма НАТО је одговорио злочином против мира – агресијом 1999,  јединим ратом који је читав НАТО водио у својој историји и највећим (некажњеним) злочином против Европе после Другог светског рата.

Иако је одолела војној агресији НАТО-а и његових фашистичких помагача, Србија је на 12 годинa покорена „обојеном револуцијом", хибридном ратном операцијом НАТО-а. Тиме је уклоњено једино жариште отпора у Источној Европи и НАТО се убрзо проширио на све преостале земље и појачао субверзивно деловање у бившим совјетским републикама.

Сви новоизабрани амерички председници од 1950. до 1990. су ритуално изјављивали: „САД гарантују независност Југославије". А онда је та изјава одjедном нестала и појавила се слична: „САД гарантују независност Украјине". Да је Украјина највећа темпирана бомба у „НАТО Европи" знало се од самог почетка. Али, због њене величине и ефеката које је Западу немогуће контролисати, надао сам се (и не само ја), да никада неће бити детонирана.

Ипак, то се догодило 2014, вероватно као очајнички одговор на стратешки преокрет, који се, успоном Русије и Кине, догодио у свету. Фашисти су у Украјини, после крваве „обојене револуције" у присуству Викторије Нуланд, уведени у власт. Русија је осам година стрпљиво настојала да спречи најгоре, Запад је жмурио, а фашисти су убили 14.000 цивила.

У Вашингтону је сада на власти иста екипа као 2014. Одбијање од стране САД и НАТО озбиљних преговора о гаранцијама безбедности, њихово растуће присуство у Украјини и растуће испоруке оружја, медијска кампања Запада протов Русије и претње заузимања Донбаса „по хрватском сценарију" и производње нуклеарног оружја у Украјини, нагнали су Русију на специјалну војну операцију са два циља: демилитаризација и денацификација Украјине.

Украјина је дакле постала жртва НАТО-а, као некада Југославија. И то уз очекивано безгранично лицемерје. Фашисти који убијају Србе и Русе су „борци за слободу", Срби и Руси који се бране од фашиста су „агресори" и „чудовишта", а НАТО је „добронамерни одбрамбени савез" који спроводи „хуманитарне интервенције".

НАТО галама и „санкције" су и 90-их против Срба, и сада против Руса, огромне. Ипак, сада су веће него икад, претвориле су се у хистерију. Јер НАТО зна да Русе не може да победи. И да је већ наступио Нови свет, који предводе Русија и Кина, а који је иницирала Србија. Свет у коме нема места за фашизам, тероризам и „обојене револуције". Правичан мултиполарни систем. Заједница заједничке судбине човечанства. Свет сарадње, а не конфронтације.

*Потпредседник Међународне словенске академије, виши саветник у МСП-у Србије

https://www.politika.rs/scc/clanak/501832/Pogledi/Nulta-tolerancija-prema-fasizmu

Како Достојевски, Чајковски и мачке плаћају цену украјинског рата

politika.rs

Како Достојевски, Чајковски и мачке плаћају цену украјинског рата

Бошко Јакшић

6-8 minutes

---

Свет је на добром путу да се врати у мрачно доба које подсећа на Средњи век, или да барем обнови традиције „хладног" рата.

Запад је Русији због агресије на Украјину завео низ незабележено оштрих санкција које председник Владимир Путин пореди са објавом рата, али неке од казнених мера су потпуно ван сваког разума, распирују русофобију и прете да потврде горње упозорење.

Запад оштро критикује Путина када каже да, „уколико овако настави", Украјини прети губитак државности, а упада у исту опасну нихилистичку замку покушавајући да поништи руску културу, и то онај њен део који припада светској баштини.

Милански универзитет Бикока отказао је предавања о славном руском писцу и филозофу Фјодору Достојевском „зато што би курс могао да створи полемике". Професор Паоло Нори, који је требало да држи курс, је огорчен: „Данас је у Италији не само грешка бити жив Рус, већ бити и мртав Рус."

На цензурисање Достојевског најоштрије се обрушио Виторио Згарби, историчар уметности и један од најпознатијих и најпровокативнијих италијанских полемичара. „Забранити руску културу због рата у Украјини? Лудило, дело ментално хендикепираних људи. Срамота, то је културни расизам. Шта је крив Достојевски? Култура и уметност су свачије наслеђе. Обустављање курса књижевности о великом руском писцу Достојевском је неоправдани чин провокације. То је као да смо забранили Луиђија Пирандела зато што је био фашиста. То је као да не читате Платона јер су у то време, у Грчкој, били тирани. Луде ствари".

Разне институције културе на Западу захтевају од руских уметника да се јасно ограде од „Путиновог рата". Неки то не желе, други би да се не изјашњавају о политици.

Славни руски диригент Валериј Гергијев био је присиљен да поднесе оставку на положај почасног председника фестивала у Единбургу, добио је отказ као главни диригент Минхенске филхармоније а потом и миланског Театра ала скала. Разлог: Гергијев је одбио да се дистанцира од свог доброг пријатеља – Путина.

Сличну је судбину, такође добровољно, одабрала и Ана Нетребко, један од најпознатијих и најтраженијих сопрана света. Отказала је све своје аранжмане у Метрополитен опери и Скали остајући лојална руском председнику. У Њујорку ће је – ето опет политике у култури – заменити украјински сопран Људмила Монастирска.

ОК, то је њихов лични избор али какве везе има подршка Путину и санкционисање Пјотра Иљича Чајковског. А управо се то догодило у загребачкој дворани „Ватрослав Лисински". Од предвиђене три његове композиције остао је само Концерт за виолину и оркестар у д-дуру. Друге две замењене су гудачким адађом једног америчког композитора и алегретом из Бетовенове Седме симфоније.

Пољска национална опера је „у знак солидарности са народом Украјине" одустала од извођења опере „Борис Годунов" великог руског композитора Модеста Мусоргског. Руски диригент Туган Сохијев напустио је оркестар у Тулузу пошто су Французи од њега тражили „да одабере једну културну традицију" и осуди Путинову агресију. Онда је поднео оставку на место уметничког директора Бољшог театра. Концерт познатог младог руског пијанисте отказан је у Ванкуверу иако се он уопште није оглашавао око рата.

Можда Путин сања о обнови земље Петра Великог и могуће је да око тога има подршку већинског руског народа. Сигурно је да је његова агресија за сваку осуду а да су санкције готово једино оружје које Запад има на располагању, али уплитати Достојевског и Чајковског у рат између Русије и Украјине је апсурдно, ако не сулудо. И опасно.

Путин заслужује најоштрију критику, али ово прераста у отворену русофобију. Тако је рат у Украјини укњижио још једну сасвим неочекивану жртву. После славног руског писца и композитора или забране продаје вотке у Пенсилванији (произведене узгред буди речено у Литванији), списку санкција режима у Кремљу придружене су – мачке.

Да, добро сте прочитали. Међународна федерација узгајивача мачака (Фифе) забранила је учешће мачака из Русије на међународним изложбама и такмичењима у 43 земље чланице уз објашњење да се „не може помагати овим злочинима не чинећи ништа".

„Ниједна мачка узгајена у Русији не може да се увезе и региструје у било којем од регистара Фифе ван Русије", гласи директива кажњавања руских мачака за које су генијалци из Фифе утврдили да су се својим „мјау" масовно декларисале као Путинови симпатизери и да их треба санкционисати због њихове улоге у агресији на Украјину.

Многим Украјинцима, посебно оним који су морали да побегну из земље, којих је два милиона, потребна је помоћ. Неопходна је и Русима који сматрају да су жртве деспотије. Али, зар неко иоле разуман мисли да ће помоћи тако што ће руским мачкама  и њиховим узгајивачима забранити да се такмиче по свету?

Какво лудило! Ово су примери, а таквих је још, који указују да је крајње време да се Запад уразуми и охлади усијане главе.

Какво затупљивање свести коју је, када се људи немо сагласе са оваквим „мерама", лако манипулисати и контролисати. Да ли смо на путу ка тоталитарној демократији, процесу који је Џорџ В. Буш први отворио укидајући нека људска права у контексту „рата против тероризма". Од тада смо сведоци освајачког налета надобудне и арогантне светске политичке, корпоративне и технолошке бирократије. Докле? Не знам. Само ми се такав свет све мање допада.

Враћамо се у мрачна времена Средњег века када су мачке биле мистично проглашаване за ђаволске симболе. Но, способне да виде ноћу, ваљда ће препознати излаз из таме у коју их без њихове кривице гура свет који није у стању да разликује Путина од мачке. Ваљда ће 4.500 година дуго пријатељство човека и мачке надвладати украјинску кризу.

Рат ће се већ некако завршити. Вероватно мировним споразумом неповољним по Украјину. Кијев ће морати да прихвати да Путин контролише његове две источне енклаве, задржаће се статус кво око Крима, Украјина ће се чврсто обавезати да неће ући у НАТО. Онда ће се руске трупе повући а западне санкције Русији почеће полако да се укидају. И руске мачке изаћи ће из изолације.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

standard.rs

Валентин Катасонов - Бумеранг ефекат санкција против Русије

Valentin Katasonov

12-15 minutes

---

Deofšorizacija ruske ekonomije, uvođenje ograničenja na kretanje kapitala van granica, izvlačenje dividendi stranih investitora iz zemlje – za zapadni kapital su udarac sankcionog bumeranga

Vašington i njegovi saveznici, pripremajući odluku o sankcijama protiv Rusije, pokušavaju da izračunaju posledice svakog svog koraka. Izračunaćemo ih i mi. Izračunaćemo ono što se uobičajeno naziva „efekat bumeranga" i razmotriti ovaj efekat shvaćen u užem i širem smislu. Efekat bumeranga u užem smislu predstavljaju moguće negativne posledice sankcija za njihove inicijatore, čak i bez odgovarajućih mera od strane države-objekta sankcija. Efekat bumeranga u širem smislu predstavljaju negativne posledice za inicijatore sankcija koje nastaju kao rezultat odgovora države koja je podvrgnuta sankcijama.

Efekat bumeranga u prvom smislu je neizbežan pri uvođenju sankcija zemlji koja ima snažnu ekonomiju, uključenu u međunarodne ekonomske odnose. A Rusija je zemlja sa upravo takvom ekonomijom. Prema podacima Federalne carinske službe RF, 2021. godine spoljnotrgovinski promet Rusije je iznosio 789,4 milijardi dolara, i to: izvoz – 493,3 milijarde dolara (više od polovine se odnosi na energoresurse), uvoz – 296,1 milijardu dolara. Po rezultatima iz 2020. godine, udeo Rusije u svetskom izvozu, prema ocenama Svetske banke, iznosio je 1,7 odsto; a u nizu roba udeo Rusije u svetskom eksportu je mnogo viši. Tako, udeo Rusije u svetskom izvozu pšenice u sezoni 2020/2021 činio je 19,3 odsto. Njen udeo u svetskom izvozu nafte 2019. godine (vrednosno izražen) procenjen je na 10,5 odsto.

Blokada spoljnotrgovinskih računa Rusije i platnih operacija koje se obavljaju preko sistema SWIFT bezuslovno će dovesti do efekta bumeranga. Mogući su ozbiljni poremećaji u funkcionisanju ekonomija niza zemalja koji od Rusije dobijaju naftu, naftne derivate, prirodni gas, neke prehrambene proizvode, niz proizvoda hemijske industrije i dr. Još pre deset godina ruski izvozni monopolista „Gasprom" obezbeđivao je 25 odsto potreba EU za prirodnim gasom, a poslednjih godina ova zavisnost dostigla je 40 odsto.

Velika glavobolja

Da ne bi došlo do ekonomskog šoka, zemlje EU koje su isplanirale sankcije protiv Rusije pokušavaju da ostave „prozore" kroz koje bi mogle da se ostvare isporuke životno važnih roba iz Rusije.

Problem je u tome što su platni dokumenti koji prolaze kroz SWIFT sistem do sada bili prvenstveno obezličeni. To jest, teško je bilo (ili čak nemoguće) iz dokumenata shvatiti sa kojim je trgovinskim ugovorom povezano plaćanje. U Beloj kući i u američkom Ministarstvu finansija, u kome se pripremaju odluke o sankcijama, odlično to znaju. Oni vide izlaz ili u tome da na neki način nauče da dešifruju platežne dokumente (da odrede njihovu vezu sa konkretnim ugovorima) ili da sprovedu blokiranje određenih banaka. Drugi pristup znači da će inicijatori sankcija pokušati da odrede vezu ruskih banka sa ovim ili onim trgovačkim i investicionim operacijama i da sa spiska za sankcije izbrišu one banke koje opslužuju isporuke roba koje su Zapadu životno neophodne.

Mislim da će, ipak, takav selektivni prilaz blokiranju operacija koje prolaze kroz SWIFT sistem doneti veliku glavobolju. Dok postoji bar jedna ruska banka koja nije na sankcionom spisku, ona će biti sposobna da preuzme na sebe funkcije plaćanja koje su ranije ispunjavale banke koje su dospele pod sankcije. Na konferenciji za medije 27. februara šef diplomatije EU Žozep Borel objavio je odluku EU o sankcijama Rusiji. Govoreći o blokadi sistema SWIFT priznao je: „Odsecanje iz finansijskog sistema zemlje koja je veoma povezna sa drugim zemljama i ekonomijama ne može biti učinjeno makazama, za jednu noć."

Da bi se sigurno blokirale platne operacije ruskih banaka sa bankama drugih zemalja neophodno ih je ne samo isključiti iz sistema SWIFT, već i zatvoriti njihove korespondentne račune u SAD i drugim zemljama Zapada. Do 1. marta nije bilo nikakvih informacija iz javnih izvora o preduzimanju akcija prema korespodentnim računima ruskih banaka. Većina eksperata smatra da stoprocentne blokade SWIFT sistema neće biti.

Čovek sa mobilnim telefonom u ruci prilikom prolaska pored loga SWIFT-a (Foto: Reuters/Chris Helgren)

Čak i ako Zapad dođe do zaključka da ciljano blokranje SWIFT-a ne daje očekivani efekat i isključi celu Rusiju iz tog sistema, to neće naneti smrtonosni udarac našoj ekonomiji.

Prvo, ruske banke i kompanije će moći da se priključe na alternativni domaći sistem SPFS (sistem prenosa finansijskih podataka) koji je napravila Banka Rusije sredinom prošle decenije. Da, s moje tačke gledišta, sistem je nedovršen (konkretno, nema više od desetak inostranih korisnika, a to je nedovoljno za opsluživanje spoljašnjih ekonomskih veza Rusije), ali, ako se želi, moguće ga je brzo dovesti u punu kondiciju.

Drugo, mogu se privremeno koristiti stare metode prenosa podataka o plaćanju i računima (pošta i faks).

Treće, moguće je i potrebno je izučiti i primeniti u praksi iskustvo Irana, koji već dugo godina živi bez SWIFT sistema (ovo je tema za posebno razmatranje).

Šef komiteta Dume za finansijsko tržište Anatolij Aksakov na sledeći način je komentarisao odluku Zapada o blokiranju SWIFT-a za Rusiju: „Rekao bih da to nije smrtnonosna odluka. Naravno, neprijatna je, ali ne i smrtnonosna. Iran već deceniju živi bez SWIFT-a i ništa, živi, ne umire. A za Zapad ova odluka predstavlja pucanj u sopstvenu nogu. To će biti bolna odluka ne samo za RF, već i za druge zemlje sa kojima sarađujemo. Ako ne bude finansijskih tokova iz Rusije u Evropu, Evropa neće moći da računa na ovakvu Ameriku i tako dalje. Odluka je veoma teška, sa posledicama za one koji su je doneli."

Alternative postoje

Efekat bumeranga se veoma ozbiljno može odraziti na kompanije koje upravljaju SWIFT sistemom (koji je osnovan pre 49 godina i registrovan u Belgiji).SWIFT već mnogo godina izjavljuje da je van politike. On zaista ne želi da učestvuje u sankcijama, tim pre što su one nelegitimne (nisu odobrene od Saveta bezbednosti OUN). Ipak, ova mreža se nalazi pod jurisdikcijom Belgije i EU. I SAD, koje su tradicionalno inicijatori blokiranja SWIFT-a, deluju preko Brisela, zahtevajući od evročinovnika da donesu odluke koje bi postale pravno obavezujuće za SWIFT kompanije.

Posle isključenja Rusije iz SWIFT sistema poverenje u sistem može biti poljuljano. Druge zemlje će osetiti da se i njima može nešto slično desiti (kao Rusiji) i počeće da razrađuju alternativne sisteme prenosa informacija o plaćanju i računima. To se posebno odnosi na Kinu koja se već nalazi pod nekim oblikom sankcija od strane Zapada. Zato su počeli da razrađuju sistem koji treba da bude alternativa SWIFT-u; sistem se zove CIPS (China International Payments System). CIPS se još uvek nalazi u embrionalnom stanju, ali isključenje Rusije iz SWIFT-a može postati moćan impuls za doradu kineskog sistema i uključivanje u njega drugih država (među njima i Rusije).

Prodavačica tokom prebrojavanja novčanica ruske rublje na jednoj pijaci u Omsku, 18. februar 2022. (Foto: Reuters/Alexey Malgavko)

Zapad ostavlja „rupe" i u takvoj sankciji „iz pakla" kao što je blokiranje rezervi Ruske Federacije. Ako se blokiraju („zamrznu") sve rezerve, Rusija neće moći da ispuni svoje obaveze u otplati spoljašnjeg državnog duga. Zapad se milostivo saglasio da će dozvoliti Rusiji da koristi novac sa zamrznutih računa za opsluživanje i otplatu obaveza po spoljnim dugovima. Samo, Rusija ne bi trebalo da pristane na takva pravila igre.

Ako Zapad bude koristio deo ruskih rezervi za plaćanje kreditorima, onda Moska to treba da kvalifikuje kao čistu pljačku, narušavanje međunarodnog prava. Moskva treba da izjavi da sankcije koje su joj uvedene predstavljaju kršenje međunarodnog prava jer nisu odobrene od Saveta bezbednosti OUN. Prema tome, ove razbojničke sankcije treba smatrati višom silom. A u ugovorima o kreditima i zajmovima koje je zaključila Moskva postoji odeljak posvećen višoj sili, na osnovu koga je ona slobodna od ispunjavanja obaveza za vreme postojanja „nepremostivih okolnosti". Pravilno odmerene (sa gledišta međunarodnog prava) mere ruskih vlasti na nezakonite sankcije Zapada takođe treba posmatrati kao efekat bumeranga. Situacija u svetu se može promeniti tako što će se zamrzavanje ruskih deviznih rezervi od strane SAD i njihovih saveznika okvalifikovati kao akt otvorene pljačke.

Deofšorizacija

Sada koja reč o efektu bumeranga u širem smislu. Ovaj efekat pojavio se bukvalno 24 časa pošto su EU, SAD i druge zemlje G-7 obnarodovale sankcije. Reč je o Ukazu predsednika RF od 28. februara 2022. №79 „O primeni specijalnih ekonomskih mera u vezi sa neprijateljskim delovanjem SAD i njima pridruženih država i međunarodnih organizacija." U njemu su određene protivmere ekonomskim sankcijama kao što su: prodaja 80 odsto deviza dobijenih na osnovu izvoznih ugovora posle 1. januara 2022; zatim, od 1. marta, rezidenti više neće moći da uplaćuju stranu valutu na svoje račune otvorene u bankama i organizacijama u inostranstvu, kao ni da uplaćuju novac bez otvaranja bankovnog računa, korišćenjem elektronskih sredstava plaćanja koja su na raspolaganju stranim davaocima usluga u sferi platnog prometa; zabrana od 1. marta deviznog poslovanja davanjem deviza rezidenata u korist nerezidenata po ugovorima o kreditu itd. Faktički, reč je o merama koje ograničavaju povlačenje strane valute i kapitala iz zemlje, i o merama koje će pokrenuti s mrtve tačke proces deofšorizacije ruske ekonomije.

Takođe je objavljeno da je Centralna banka RF izdala naredbu kojom zabranjuje od 12 časova 28. februara profesionalnim učesnicima na berzi da prenose vrednosne hartije ruskih emitenata inostranim fizičkim i pravnim licima. Jednostavnije govoreći, uvodi se moratorijum na izvlačenje investicionih prihoda. Iz nezvaničnih izvora, takođe je poznato da vlada priprema zabranu iznošenja dobiti van Rusije ćerkama inostranih kompanija.

Sve su to mere koje je trebalo odavno doneti. Deofšorizacija ruske ekonomije, uvođenje ograničenja na kretanje kapitala van granica Rusije, a takođe i izvlačenje dividendi i drugih prihoda inostranih investitora iz zemlje – predstavljaju za zapadni kapital udarac sankcionog bumeranga.

Možemo očekivati i uzvratni udarac u vezi sa blokiranjem deviznih rezervi RF. Žozep Borel rekao je da „zamrzavanju" podleže oko polovina svih rezervi. U apsolutnom iznosu, to je više od 300 milijardi dolara. Rusija ima pravo da traži načine kako da kompenzuje ovaj ogromni gubitak. A izvori kompenzacije su dostupni ruskim vlastima. Imam u vidu aktive inostranih ivestitora u našu ekonomiju. Navešću podatak, oslanjajući se na podatke Banke Rusije, da je ukupna veličina ovih aktiva 1. oktobra 2021. godine procenjena na 1.180,2 milijardi dolara. Ovo su osnovni oblici aktive koji čine pomenutu sumu (u milijardama dolara): direktne investicije – 596; portfolio investicije – 302,7; dužničke hartije od vrednosti – 84,7; druge investicije – 275,8. Osnovne komponente ostalih investicija su (u milijardama dolara): krediti i zajmovi odobreni ruskim rezidentima – 153,7; gotov novac i bankarski depoziti – 69,7.

Značajan deo ovih inostranih aktiva formirali su investitori iz SAD, zemalja EU i drugih država koje su donele odluku o blokiranju ruskih deviznih rezervi. Na primer, polovina akcija „Gasproma" – 49,77 odsto – oformljena je u obliku takozvanih Američkih depozitnih priznanica (American Depositary Receipt – ADR). Iza ovog teško shvatljivog ADR stoje inostrane, pre svega američke banke, koje zarađuju na ruskom gasu. A „Sberbanka": od 48 odsto akcija „Sberbanke", koje se nalaze u slobodnom opticaju, svega oko četiri odsto pripada rezidentima (ruskim fizičkim i pravnim licima) – sve ostalo stranicima iz, u osnovi, dve zemlje – SAD i Velike Britanije. Uzgred, ovim nerezidentima je na račune 2020. bilo prebačno 425 milijardi rubalja.

Žena prilikom izlaska iz ekspoziture ruske Sberbanke u Beču, 28. februar 2022. (Foto: Reuters/Leonhard Foeger)

U složenoj situaciji celishodno je sprovesti veliku reviziju inostranih aktiva u ruskoj ekonomiji. I definisati njihovo strano poreklo. I pripremiti predloge za nacionalizaciju onog dela koji pripada investitorima iz SAD, Velike Britanije i drugih, posebno „prijateljski" raspoloženih država prema Rusiji. To bi bio odgovor na „sankcije iz pakla".

Preveo Aleksandar Mirković

Naslovna fotografija: Dmitriy Rogulin/TASS

Izvor fondsk.ru/Srodstvo po izboru

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Владимир Коларић - Русофобија као градивни елемент западног идентитета

Vladimir Kolarić

8-10 minutes

---

Bitno je shvatiti da zapadna rusofobija nije nešto tek uzgredno i kratkoročno, već je reč o pojavi dugog trajanja koja predstavlja gradivni element samog civilizacijskog identiteta Zapada

Poznanica mi je ispričala slučaj svoje prijateljice koja inače ne voli ništa rusko, ali kad je otišla da radi u SAD zgrozila se odijumom i mržnjom prema Rusima, i to od strane ljudi koji ne samo da nikada nisu bili u Rusiji, već ništa o njoj i ne znaju, niti su ikada upoznali nekog Rusa. Isto tako su mnogi koji takođe gaje podozrenje prema Rusiji, ne vole Putina i protiv su ruske intervencije ostali zbunjeni obimom i radikalnošću antiruske histerije koja se pojavila na Zapadu. Mnogi su raspoloženi da kritikuju same Ruse, da ističu kako su oni sami krivi za to, kako je to zbog lošeg imidža, oligarha, „primitivnih turista" ili „autokratskog režima", ali teško je odupreti se utisku da izliv otvorene mržnje prema Rusima i Rusiji ipak više govori o samom Zapadu nego o ovoj zemlji i narodu.

Vrlo je primetno da je antiruska propaganda planski i sistematski vođena i da se ne svodi samo na podršku merama usmerenim protiv konkretnih ruskih akcija, lidera i institucija, već da ima otvoren rusofobni karakter, koji uključuje i osporavanje idejno-vrednosnih i kulturno-civilizacijskih temelja Rusije. Propaganda svesno podstiče masovnu histeriju, koju odlikuju iracionalnost, obuzetost strastima i crno-belim misaonim shemama, hajkački mentalitet i praksa, te atmosfera koja ukida svaku mogućnost dijaloga i istinskog javnog govora, koje je upravo Zapad u novijem istorijskom toku postavio kao regulatorne norme svojih društava.

Ovakva situacija ne može a da ne podseti na dugu istoriju zapadnjačkog rasizma, kolonijalizma i imperijalizma, sa i dalje neugaslim sećanjem na proganjanje Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, koje je prethodilo genocidu. Jedna poznata knjiga posvećena Holokaustu zove se Poziv na genocid i posvećena je upravo intelektualnoj pripremi, koja je masovni zločin trebalo da učini ne samo prihvatljivim, nego i nužnim i prirodnim. Dehumanizacija protivnika i radikalno osporavanje vrednosti na kojima njegova zajednica baštini svoj kontinuitet svakako nisu među najmanje važnim u ovom procesu, a ono što zabrinjava jeste da je sve to i te kako prisutno i sada, u slučaju Rusije i ruskog naroda.

Dakle, protivljenje planovima i akcijama konkurenata na međunarodnom planu, kao i odgovarajuća propaganda, sasvim su legitimni i podrazumevaju se, pa i činovi poput sankcija, pa čak i vojnih intervencija. Velike sile su se uvek borile za dominaciju i ono što smatraju svojim interesima. Granica se, međutim, prelazi onda kada propaganda prerasta u dehumanizaciju i dekulturalizaciju, što se naročito dešava u reakciji zapadnih država na postupke Rusije, i to ne po prvi put u njihovoj istoriji.

Samomrzeće inercije

Kao što bi Srbi trebalo da razumeju situaciju u kojoj su se nalazili građani Ukrajine ruskog identiteta (kako u Drugom svetskom ratu, tako i 2014. godine, sa početkom rata u Ukrajini, kada su usledili masovni zločini nad civilima koje su tada, ali i tokom primirja narednih osam godina, činile ukrajinske vojne snage) jer su prošli iskustvo NDH, a kasnije, nažalost, i Bljesak i Oluju, tako bi trebalo da razumeju i dirigovanu histeriju protiv Rusa i Rusije koja je eksplodirala na Zapadu. Interesantno je da su Srbi koji su živeli u zapadnim zemljama ili u njih odlazili na duže vreme tokom devedesestih godina bili svesniji razmera planskog i sistematskog karaktera te mržnje od onih Srba koji su sve vreme živeli u sankcionisanoj Srbiji, gde su te informacije, zapravo, bile posredne i filtrirane, pa je lako bilo svu krivicu pripisati tadašnjem srpskom režimu.

Dosta je pisano o fenomenu jevrejske samomržnje, odnosno samoprezira koji se javlja kod pripadnika proganjane i stigmatizovane zajednice, koji počinju da interiorizuju krivicu i da je traže u korenima sopstvene kulture i istorije, otvarajući se ka konverziji u smeru prihvatanja „prihvatljivijih" identitetskih formi. Ovo stvara unutrašnju podvojenost, rascep kod pojedinaca obolelih od samomrženj, koji se često ispoljava kroz prezir ili čak nasilje prema pripadnicima svoje zajednice, koji ne prihvataju njegove ideje.

Skup podrške Rusima u Ukrajini tokom 2014. godine (Foto: ITAR-TASS/Mikhail Pochuev)

Podrazumeva se da pod samomržnju ne potpada kritika određenog režima, političkog poretka, kritičko preispitivanje istorijskih epoha, zalaganje za drugačije puteve i modele razvoja, i bilo bi dobro da to razumeju i oni među samoproglašenim patriotama koji su spremni da svakom kritičkom preispitivanju, samostalnijem istraživanju ili pravu na lični stav prišiju etiketu autošovinističkog. Jer, ako želimo da gradimo zaista svoju i samostalnu državu, ona svakako ne sme biti kazamat i legion koji ukida pravo na slobodu ličnosti.

Te samomrzeće inercije kod Rusa i Srba ima dosta. Međutim reba razlikovati radikalnu ostrašćenost kod zajednica formiranih konverzijom i otpadanjem od svog ranijeg identiteta i onih koje, formalno, i dalje pripadaju određenom kolektivu, ali sebe vide kao suštinski drugačije i superiornije od onoga što smatraju većinom svojih sunarodnika.

U oba slučaja, u osnovi je reč o konverziji na civilizacijskom nivou, odnosno težnji zapadnih imperijalnih sila da zajednice i pojedince uvlače u svoj civilizacijski prostor, koji nije ideološki nego transideološki, i zasniva se na prihvatanju i usvajanju temeljnih ideja i vrednosti na civilizacijskom nivou, koje opstaju uprkos ideološkim menama. Ovo je, naravno, imalo začetak u religijskom delovanju, odnosno religijskoj konverziji, da bi se kasnije zasnivalo na nizu kulturnih, istorijskih i drugih argumenata, sve do izjednačavanja samog pojma civilizacije i civilizovanosti sa pripadnošću civilizacijskom modelu evroatlantskog Zapada.

Jasna namera

U tom smislu, bitno je shvatiti da ovakav vid zapadnjačke propagande usmerene protiv Rusije i Rusa nije tek nešto uzgredno i kratkoročno, izazvano konkretnim povodom i što sa promenom situacije može potpuno prestati, nego je reč o pojavi dugog trajanja, sa snažnim kontinuitetom, koji predstavlja konstituent samog civilizacijskog identiteta Zapada.

Ta propaganda, njen sada ogoljeni rasistički, imperijalni i kolonijalni lik, njena ogoljena manipulativna i nasilna praksa, govori više o istinskim namerama zapadnih elita prema Rusiji nego konkretni politički potezi, sankcije, pa čak i mogućnost ratnog sukoba. Jasno govori da namera Zapada prema Rusiji nije usmerena ka međusobnom usaglašavanju i saradnji, makar i pod zapadnim uslovima, nego de fakto uništenju Rusije kao sebi alternativnog a bliskog civilizacijskog modela, njeno institucionalno rasparčavanje i omogućavanje otvorenog pristupa njenim resursima. Jasno je da ruskim građanima, šta god oni mislili o Putinu i sukobu u Ukrajini, tada neće biti nimalo lako, i da bi u tom slučaju izgubili ne samo svoj civilizacijski zasnovan identitet i način života, nego bi postepeno nestali i u socijalnom, pa i biološkom smislu. Oni koji se sećaju strašnih ruskih devedestih godina trebalo bi ovoga da budu i te kako svesni, jer tada su se izvukli za dlaku.

Srbima koji misle da se to njih nimalo ne tiče i da bi mogli da profitiraju od učešća u rusofobnim operacijama treba samo reći da se u tome duboko varaju. Zver će pokucati i na njihova vrata, kao što je toliko puta kucala i dosad, i možda će biti bolje samo onoj manjini koja se bude najotvorenije stavila u službu gospodara, a to ima svoju cenu – gašenje sopstvene ličnosti i ličnu i istorijsku odgovornost kada se situacija promeni i okupator pobegne pred pravdom oslobodilaca.

Skup podrške Ukrajini u Beogradu, 06. mart 2022. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Radio Slobodna Evropa)

Da bismo se odbranili, moramo, pre svega, da napravimo promenu u svojim glavama, da prihvatimo da se svet menja, da u tim promenama moramo tragati za sopstvenim putevima, i da se pomirimo s tim da je život takav kakav je i da su nas lagali oni koji su nas uveravali da nam taj život nešto duguje i da na nešto imamo pravo. Moramo hrabro i smelo stupiti u novo, a to ne može biti lako, ne može bez žrtava, makar i u vidu odbacivanja sopstvene koprene navika i predrasuda, što je uvek najteže. Nije lako, ali može da bude uzbudljivo. Jer, nismo crvi, ljudi smo, pa nisu nam potrebni samo smećem popunjeni trbusi, nego i malo svetlosti i vatre u životima.

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film". Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Reuters/Dinuka Liyanawatte

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

Kosovo pokušava da na krilima ukrajinske krize uđe u NATO

kosovo-online.com

Kosovo pokušava da na krilima ukrajinske krize uđe u NATO - Kosovo Online

6-8 minutes

---

Analitičari i iz Prištine i iz Beograda složni su donekle u oceni da scenario munjevitog uključenja Kosova u NATO nije nešto što će se tako lako odigati, ali Prištini u ovom slučaju na ruku idu neke okolnosti, prenosi Euronews Srbija.

Pre svega ta što je kriza na istoku Evrope pokrenula pitanje bezbednosti u čitavom svetu, ali posebno na starom kontinentu, pa sada i pojedini veliki igrači izvan EU, pokazuju spremnost da se to što se dešava iskoristi i kao zamajac u rešavanju otvorenih pitanja u regionu.

Osim toga, mnogi u Prištini, kao i oni koji su zainteresovani za ostvaranje njenih ciljeva videlu su u čitavom procesu i šansu da se preostale članice EU, koje su istovremeno i članice NATO, podstaknu da promene svoju odluku o nepriznanjvanju kosovske nezavisnosti.

Te okolnosti i Priština je videla kao put za ostvarivanje svojih ciljeva, a iako oni mogu delovati "megalomanski", stavljanje nekih od njih na sto je svakako više od onoga o čemu se u globalnim okvirima uopšte i moglo govoriti pre ruske invazije na Ukrajinu. 

Šta se zapravo dešava?

Kosovska vlada, koja od izbijanja krize upućuje zahteve za hitan prijem Prištine u NATO, osnovala je juče Međuinstitucionalnu radnu grupu za integraciju u tu organizaciju. Radna grupa je osnovana je na sednici vlade u cilju, kako je obrazloženo, unapređenja procedure za pristupanje u Severnoatlantskoj alijansi, priključenja u Partnersvo za mir, ali i "jačanja prisustva Kosova u međunarodnim bezbednosnim mehanizmima".

Ukazuje se, međutim, da na krilima ovih zahteva vlasti u Prštini pokušavaju da lobiraju i za priznanje nezavisnosti država članica NATO-a, koje su istovremeno i članice EU, a koje ne priznaju Kosovo, kao i članstvo u drugim međunarodnih organizacijama.

I američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar nedavno je saopštio da bi trebalo raditi na pronalasku "trajnog rešenja za nerešene sporove".

Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka ukazuje da je reč o korišćenju trenutka.

"Mislim da je reč o jednom političkom momentu, zbog rata u Ukrajini, da se iz Prištine promovišu kao zapadni partneri i insistiraju na nečemu što u oviom trenutku nije realno", rekao je za Euronews Srbija Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka.

Može li Priština da ostvari svoje zahteve

Surlić navodi da u ovom trenutku članstvo Kosova u NATO nije realno iz više razloga.

"Prvo, već je pomenuto da četiri zemlje članice NATO-a ne priznaju Kosovo kao nezavisnu. Kosovo ima sporan status i zato je to neprihvaljivo za NATO. Drugo, Priština ne ispunjava neke druge uslove, nema vojsku, ima bezbednosne snage koje ne odgovaraju NATO standarima, a treće i najvažnije je da je NATO u punom kapacitetu pristuan na Kosovu, po rezoluciji 1244 je dužan  daobezbeđuje mir i stabilnost svim građanima na Kosovu i nema nikakve bezbednosne pretnje za one koji žive na teritoriji Kosova", kazao je Surlić.

On je rekao da je bezbednost postala prva tema zbog aktuelnih dešavanja te dodao i da se tradicioalno neutralne zemlje poput Irske, Finske, sada opredeljuju da bi mogle da razmisle o članstvu u NATO.

Kako navodi, zato jeste moguć pritisak na Srbiju.

"Taj pritisak se očekuje i na Srbiju, koja ima neutralni položaj. Budući da EU sve više razmišlja o bezbednosnom okviru, pojedine zemlje EU će tražiti od Srbije da u procesu  priključivanja EU Srbija podnese zahtev i za članstvo u NATO", naveo je Surlić.

Baraljiu: Sve članice NATO nisu priznale Kosovo

Sa druge strane, upoznati sa prilikama u Prištini poslednje poruke tamošnjih vlasti ocenjuju kao kosovsku poruku svetskim zvaničnicima, ali ukazuju i na to da je za ulazak u NATO najpre potrebno ispuniti određene standarde.

Mazlum Baraliju profesor na Univerzitetu u Prištini kaže da je jedan od glavnih kamena spoticanja u nameri kosovskih zvaničnika upravo to što nisu sve članice ove organizacije priznale nezavisnost Kosova.

Naime, Grčka, Slovačka, Rumunija i Španija su članice NATO-a koje nisu priznale Kosovo, te ih  kosovski zvaničnici svakodnevno pozivaju da to učine.

"NATO standardi su poprilično visoki, čak  možda najviši u smislu organizovanja neke vojno političke organizacije. Članstvo zavisi od volje članica ove organizacije. U ovom slučaju, možda glavni problem može da bude zapravo pristanak četiri članice koje još uvek nisu priznale nezavisnost Kosova", smatra Baraliu.

Krasnići: NATO je na Kosovo ušao bez neke rezolucije na početku

Međutim, politički analitičar iz Prištine Miljazim Krasnići smatra da je sve neizvesno.

"NATO je na Kosovo ušao bez neke rezolucije na početku. Sada on jeste tu na osnovu Rezolucije 1244, ali u nekom kritičnom trenutku ako se vidi da je ugrožena bezbednost regiona, NATO će najverovatnije da ubrza neke procedure za prijem Kosova, možda i Bosne", kaže on.

Apliciranje za članstvo Prištine u NATO alijansi nije jedini zahtev prištinskih zvaničnika. Osim toga, iz Prištine su najavili i inteziviranje apliciranja za članstvo u EU i Savetu Evrope i drugim međunarodnim institucijama. Takođe,  predsednik kosovskog parlamenta smatra i da je potrebno dodatno naoružanje.

Budžet KBS 100 miliona evra

Naime, budžet Kosovskih bezbednosnih snaga iznosi 100 miliona evra, pa je kosovska vlada formirala fond za njihovo dodatno finansiranje, što analitičari različito tumače.
Profesor Baraljiu smatra da on nije dovoljan pre svega zbog, kako smatra, kompletne situacije u regionu.

"Taj budžet nije dovoljan, pogotovu da odgovara pretnjama i pritiscima i situaciji geopolitičkoj i političkoj, koja vlada na Balkanu i u Evropi. Prema tome, taj budžet treba povećati, iz drugih izvora nema mogućnosti da se povećava taj budžet, nema od kuda da se uzme više.  Maksimum koji je moguć je dat, 100 miliona, pa se gleda ta mogućnost i opcija preko građana i volje građana kroz donacije", kaže Baraljiu.

Sa druge strane, analitičar Miljazim Krasnići smatra da Kosovo nije ugroženo u bezbednosnom smislu, pa i ne vidi potrebu za većim budžetom.

"To je neka inicijativa Vlade da dobije neke poene, inače ne vidim ni ugroženost funkcije te organizacije, ali eto vlada ponekad želi da promoviše sebe nekim akcijama. Kosovo zaista nije ugroženo u bezbednosnom smislu. Sve dok je KFOR tu, ne samo Albanci, nego i Srbi i svi su bezbedni jer KFOR  je tu zaista da pruži bezbednost za sve", kaže Krasnići.

 

iskra.co

Оливер Стоун: Путин, Америка и свет на ивици понора

5-6 minutes

---

Оливер Стоун: Путин, Америка и свет на ивици понора

08.03.2022. - 21:59

 

Оливер Стоун (Фото: Sputnik/ REUTERS/ Fred Thornhill)

Иако Сједињене Државе носе многе агресорске ратове на својој савести, то не оправдава агресију господина Путина на Украјину. Десетине наших грешака му не дају за право да тако нешто чини. Русија је погрешила што је извршила инвазију. Направила је превише грешака: 1) потценила је украјински отпор; 2) преценила је способност војске да постигне свој циљ; 3) потценила је реакцију Европе, посебно Немачке која је повећала свој војни допринос НАТО-у, чему се опирала неких 20 година; чак се и Швајцарска придружила санкцијама. Русија ће бити изолована више него икада од стране Запада; 4) потценила је унапређену снагу НАТО-а, који ће сада вршити још већи притисак на руске границе; 5) вероватно је гурнула Украјину у НАТО; 6) потценила је штету по сопствену економију и засигурно створила већи отпор унутар својих граница; 7) покренула је велику реконфигурацију моћи унутар своје олигархијске класе; 8) употребила је касетне и вакуум бомбе; и 9) потценила је моћ друштвених мрежа широм света.

Али морамо се запитати – како је Путин могао да спасе људе у Доњецку и Луганску који говоре руским језиком? Нема сумње да је руска влада могла да одради бољи посао поводом приказивања осмогодишњих патњи тих људи и тамошњих избеглица глобалној јавности – као и да свету стави до знања да је Украјина нагомилала 110.000 војника на границама Доњецка и Луганска, што се у суштини одвијало пре него што је Русија нагомилала своје трупе. Али Запад има далеко већу медијску моћ од Русије.

Или је, можда, Путин требало да преда две одметнуте провинције и понуди помоћ за 1-3 милиона људи да се преселе у Русију. Свет би у том случају, можда, боље разумео агресију украјинске владе. Али опет, нисам сигуран.

Међутим сада је прекасно. Путин је најпре допустио себи да буде намамљен у замку коју су поставиле САД, затим је свесно загризао мамац и прибегао војној сили, подстичући тиме најгоре закључке које Запад може да донесе. Мислим да је Путин, вероватно, одустао од Запада, и то нас доводи до ситуације у којој је коначни сукоб ближи него икада.

Изгледа да одавде нема назад. Једини који су срећни због оваквог исхода су руски националисти и легија русофоба на која је коначно добила оно о чему је годинама сањала, при чему мислим на Бајдена, Пентагон, ЦИА-у, ЕУ, НАТО, медије главног тока и наравно неоконзервативне зликовце из Вашингтона окупљене око Викторије Нуланд. Ово ће у очима (америчке) јавности значајно ојачати највеће јастребове. Указивање на токсичност њихове политике (Југославија, Ирак, Авганистан, Либија, Сирија, ширење НАТО, кршење нуклеарних споразума, цензурисање и изостављање кључних чињеница из вести, итд.) биће готово немогуће. Указивање на двоструке стандарде Запада, укључујући понашање Кијева и Зеленског, такође ће бити игнорисано, јер поново доносимо погрешне закључке.

Сада је лако блатити све нас који смо током протекле две деценије покушавали да разумемо руску позицију. Пробали смо. Али сада је време да две нуклеарне силе седну за преговарачки сто и учине корак уназад са ивице амбиса, као кад су се у октобру 1962. године Кенеди и Хрушчов суочили са опасном ситуацијом на Куби. Обе стране морају да сачувају образ.

Ово није тренутак за САД да ликују. Као ветеран Вијетнамског рата и као човек који је био сведок бескрајног антагонизма у Хладном рату, могу рећи да демонизовање и понижавање иностраних лидера није политика која може донети успех. То само погоршава ситуацију. Неопходни су тајни преговори, јер шта год да се деси у наредних неколико дана или недеља, могућност рата између САД и Русије мора бити озбиљно схваћена и узета у обзир. Ко то може да учини? Има ли међу нама правих државника? Надам се да то може бити Макрон. Требају нам људи попут Метерниха, Талерана, Ејверела Харимана, Џорџа Шулца, Џејмса Бејкера и Михаила Горбачова.

Велика трагедија нашег времена јесте губитак истинског мирољубивог партнерства између САД и Русије – потенцијално и Кине – за који није било разлога изузев америчке жеље за доминацијом. Идиоти који су наставили да провоцирају Русију након завршетка Хладног рата 1991. године починили су ужасан злочин против човечности и будућности. Заједно, наше земље могле су бити природни савезници у највећој бици од свих – оној против климатских промена. Ако ништа друго, у техничким достигнућима и великим успесима науке, у ракетној и тешкој индустрији, укључујући и најсавременије реакторе чисте нуклеарне енергије, Русија је човечанству била велики пријатељ.

Али авај – човек нашег доба још увек није успео да види или досегне звезде.

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

ИН4С, Фејсбук

 

Ukrajina, NATO i vanzemaljci: Hronika najavljenog rata

kosovo-online.com

Ukrajina, NATO i vanzemaljci: Hronika najavljenog rata - Kosovo Online

Piše: Nebojša Katić, ekonomista i poslovni konsultant, živi u Londonu

---

Zašto građani zapadne Evrope podržavaju suludu politiku NATO širenja na istok koja i njih, preko velikog rasta troškova života, već udara po glavi? Kakvo je to srljanje u rat koji može postati i atomski? Ako se geostrategija ostavi po strani, ukrajinski rat je samo povod i izgovor da pritajena rusofobija nekontrolisano eksplodira. Kakva je to mržnja koja zamagljuje pogled i potiskuje čak i instinkt samoodržanja?

Mora biti da je sve što se dešava na istoku Evrope samo veliki nesporazum. Širenje NATO-a na istok nema nikakve veze s pokušajem da se Rusija potčini i rasparča. Ne, cilj je da se napravi što jači odbrambeni savez kako bi Zemljani bili spremni da se suprotstave napadu vanzemaljaca, jednom kada do njega dođe. Konačno, ko će braniti planetu ako ne NATO, a u tom savezu Ukrajina je nezamenjiva. Otuda, ovde nije reč o NATO pohodu na istok i nema nikakve veze s nekim ranijim, krvavim pokušajima slične vrste. Ne, reč je o pogrešnom čitanju zapadnih namera. Ovo je klasičan slučaj ruske paranoje koja u svemu, pa i u stranim bazama i raketama tik uz svoju granicu, vidi pretnju i zaveru.

Ironija i cinizam iz prethodnog pasusa verovatno ne priliče situaciji u kojoj Ukrajinci stradaju i čiji se životi rastaču na hiljadu načina. Ali kako sakriti mučninu pred krokodilskim suzama koje nad sudbinom Ukrajine rone oni koji su Ukrajince gurali u rat i koji bi ih popili u čaši vode, nezaslađene? Kako reagovati na dijabolično licemerje onih koji već decenijama sistematski uništavaju tuđe zemlje i unesrećuju njihove građane ne hajući ni za međunarodno pravo ni za elementarne civilizacijske norme, a koji su najednom, baš sad i baš u Ukrajini otkrili da međunarodno pravo postoji?

Godine ludila

Rusko-ukrajinski rat je bio neizbežan, bio je planiran i sve je, korak po korak, vodilo takvom ishodu. Plan nije napravljen ni u Ukrajini ni u Rusiji. Obe zemlje su tragični objekti tuđih planova i sopstvenih slabosti. Sve što gledamo samo je kreščendo procesa koji su započeti mnogo pre 2022. Nije bila potrebna velika pamet, dubinski strateški uvidi, obaveštajni podaci ili doktorati, da bi se predvidelo šta će se dogoditi.

Par pasusa koji slede napisao sam početkom septembra 2014, povodom prve ukrajinske krize, i objavljeni su na mom blogu:

„Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavljivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.

Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika. Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene. Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.

I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja s nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti - istorija ne oprašta glupost.

Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak s trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale. A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare. I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna."

Pogrešio sam samo u poslednjoj rečenici - ovde nije reč samo o ljudskoj gluposti. Ovde je reč o mnogo crnjem, mnogo strašnijem zlu - o neljudskom zlu, onom koje se pominje u Novom zavetu.

Život nije drugde

Pred našim očima odvija se zadata tragedija dva bliska slovenska naroda koja su do juče bila u istoj državi koja je samo menjala ime. A kada su se mirno razišli 1991. svako je krenuo svojim putem, hrabro, strmoglavo, pravo u ekonomski i socijalni haos. Za ruku su ih vodili i stranputicu im pokazivali strani savetnici. Ukrajina je na tom putu uspela da napravi podvig i da prođe mnogo gore čak i od Rusije. 

Ukrajina je danas država s najnižim bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika u Evropi i upravo je izgubila bitku za pretposlednje mesto od Moldavije. Ovo tužno posrtanje ne može se objasniti političkim razlozima i sukobima na istoku Ukrajine. Za svoju ekonomsku propast Ukrajinci ne mogu kriviti Ruse. I pre 2014, Ukrajina je neprekidno padala na rang listi evropskih zemalja. Na početku tranzicije 1991, Ukrajina je imala BDP po glavi veći od beloruskog za oko 63%, veći od poljskog za oko 37% , i veći od albanskog za oko 293%. Pred početak krize u Ukrajini 2013. njen BDP po glavi bio je niži od poljskog za oko 51%, beloruskog oko 33% i veći je od albanskog za samo 8%. Nema države u Evropi koja je tako strašno nazadovala u tranziciji.

Ukrajina nije deo saharske Afrike niti je zemlja nepismenih ili loše obrazovanih ljudi. Kako je moguće da Ukrajinci tolerišu ovakvo posrnuće, kako je moguće da ih je njihova tajkunska i korumpirana politička elita tako omađijala i manipulacijama preusmerila na pogrešnu stranu? Umesto konfrontacije sa svojim političkim ološem, Ukrajinci su, ponovo obilato pomognuti od strane zapadnih prijatelja, procenili da zmija nije u nedrima, već je s druge strane istočne granice - u Rusiji, pa im je potrebna NATO zaštita. A kada postane članica NATO-a, Ukrajina će procvetati baš kao što je, na primer, procvetala Severna Makedonija.

Ukrajina je tako odlučila da su joj bliži oni koji su joj dalje - ne samo geografski, već i duhovno i kulturno, oni koji Ukrajince preziru taman koliko i Ruse, ako ne i više. Taj prezir je samo za trenutak skriven u ime strateških razloga i trajaće još koji dan po okončanju rata, bez obzira na njegov ishod. A potom će se sve vratiti na svoje. Solidarnost s Ukrajincima koji ostanu na Zapadu biće zamenjena netrpeljivošću prema strancima koji opterećuju socijalni sistem, uzimaju radna mesta, podižu stopu kriminala i obaraju plate domaćih radnika. Ukrajinci će ponovo biti oni drugi - oni koji nisu „mi". Sve i da Ukrajina jednoga dana uđe u Evropsku uniju ili u NATO, taj prezir neće nestati niti će se status Ukrajinaca kao građana drugog reda promeniti.

I onda kada se odričete sebe i pokušavate da postanete nešto što niste a što su vas uverili da je civilizovanije i bolje, nećete postati to drugo - verovatnije je da ćete postati ništa. Ovo ne važi samo za Ukrajince već i za „prosvećene" Ruse, Srbe i ine, za sve one koji bi da budu ono što nisu, u nadi da će biti prihvatljivi onima koji ih nikada neće prihvatiti. Mogli bi Ukrajinci malo da se raspitaju kod Bugara, Rumuna, pa i Poljaka, i da s njima razmene iskustva vezana za prihvatanje, poštovanje, integraciju i „evropeizaciju". A mogu i sasvim naučno i egzaktno da sipaju ulje u vodu i da vide kako se to meša.

U ime humanizma

Rizikujući da zvučim jurodivo, meni se čini da je prezir prema istočnoj Evropi, prema Slovenima, i pogotovo netrpeljivost prema pravoslavnima, metafizička i neobjašnjiva racionalnom umu. Ona nije od pre neki dan, ako je uopšte i od ovog sveta. Samo ta netrpeljivost na granici mržnje može objasniti zbog čega samoubilačka politika Evrope ne nailazi na pobunu njenih građana.

Zašto građani zapadne Evrope podržavaju suludu politiku NATO širenja na istok koja i njih, preko velikog rasta troškova života, već udara po glavi? Kakvo je to srljanje u rat koji može postati i atomski? Ako se geostrategija ostavi po strani, ukrajinski rat je samo povod i izgovor da pritajena rusofobija nekontrolisano eksplodira. Kakva je to mržnja koja zamagljuje pogled i potiskuje čak i instinkt samoodržanja?

Ta mržnja je sebi dala privid humanizma i sakrila se iza maske samilosti prema Ukrajincima ... osim onih s istoka Ukrajine. Zapadna humanost (koja jeste iskrena u nekim delovima društva) ima jasne granice i nju usmeravaju mediji. Nad sudbinom Ukrajine suze rone i oni koje je iskreno i od srca bilo baš briga za stradanje Iračana, Libijaca, Sirijaca, kao što ih je danas baš briga za pakao Jemena. Oni koji danas u ime humanizma iskreno saučestvuju u tragediji ukrajinskih izbeglica i njihove dece, sutra će maltretirati Ruse i rusku decu kada ih prepoznaju u svojoj sredini. Možda je rusofobija najsnažnija u najobrazovanijim delovima zapadnih društava kojima ne smetaju ni patološki izlivi rusofobije vezani za rusku kulturu niti ponižavanja njenih delatnika. Da li smo na putu da i ruska kultura bude obrisana iz evropske kulture pa možda i zabranjena?

Da li je u ovoj tragičnoj priči Rusija nevina? Ne, ali njena krivica je na drugoj strani - na strani nekompetentnosti, na strani kašnjenja i neodlučnosti. Rusija nije bila u stanju da mekom silom kontroliše procese u Ukrajini, niti da iskoristi prednost ruskog jezika, istorijskih, porodičnih ili ekonomskih veza. Korumpirana Rusija, Rusija ogromnih imovinskih nejednakosti nije ni mogla sebe da ponudi kao privlačan alternativni društveni model. Nema rusofilije koja može ili sme da prenebregne ove tužne činjenice.

Još veća, fatalna greška je što je Rusija svojom mlitavom i neodlučnom spoljnom politikom uporno slala pogrešne, defetističke signale. Ona nije učinila gotovo ništa da svet sazna o višedecenijskom ponižavanju ruskih manjina na Baltiku ili u Ukrajini, niti je učinila išta ozbiljnije da ih zaštiti. Rusija je mlako reagovala i na neprekidno jačanje nacističkih pokreta u svom susedstvu iako su Rusi i Rusija bili glavna meta tog ludila. Ona je dopustila da procesi u Ukrajini odu predaleko, a da crvene linije nije jasno postavila mnogo, mnogo ranije. Rusiju zato niko nije ozbiljno shvatao sve do pre neki dan, pa otuda i ovaj veliki, globalni šok.

Tek danas, s ogromnim zakašnjenjem i po prvi put u poslednjih nekoliko decenija Rusiju počinju da shvataju ozbiljno. Cena kašnjenja je visoka, mnogo viša nego što je morala da bude, rizici su ogromni a ishod je neizvestan. Izvesno je samo stradanje ukrajinskih građana i pogibelj vojnika na obe strane. Još crnje i bojim se još izvesnije je da neke mračne sile svet guraju u haos i da je haos cilj. 

Piše: Nebojša Katić, ekonomista i poslovni konsultant, živi u Londonu