Ljepojević: Zapadna javnost potiskuje temu agresije NATO na SRJ, jer tada je srušen međunarodni sistem

kosovo-online.com

Ljepojević: Zapadna javnost potiskuje temu agresije NATO na SRJ, jer tada je srušen međunarodni sistem - Kosovo Online

7-8 minutes

---

Pitanje agresije NATO pakta na SRJ i Srbiju, koja je započela 24. marta 1999. godine, danas 23 godine kasnije u velikoj meri je potisnuto u zapadnoj javnosti, iako je mnogima jasno da je tada počeo raspad međunarodnog sistema, izjavio je u intervjuu za Kosovo onlajn dugogodišnji novinar i politički analitičar Siniša Ljepojević.

Zapadna javnost je dugo pre marta 1999. godine bila zasipana medijskim izveštajima o srpskoj krivici za događaje na prostoru bivše Jugoslavije, tako je zatim pravdana i agresija NATO na SRJ. Kakvo je danas stanje po tom pitanju i da li su u Parizu, Londonu i Vašingtonu u međuvremenu promenili pristup napadu na Srbiju i njenom razaranju koje je počelo tog 24. marta?

Vrlo je interesantno da se to pitanje, taj događaj uporno potiskuje iz javnosti, priča se o Iraku, Avganistanu, pa posle Siriji, sad Ukrajina. Nekako taj događaj, bombardovanje SRJ i Srbije 1999. se uporno potiskuje iz javnosti i skoro da se i zaboravilo na to. Mislim da je osnovni razlog za to što je čitav raspad međunarodnog sistema, što sad vidimo kao vrhunac sa ukrajinskim ratom, u stvari počeo sa bombardovanjem SRJ i Srbije. Tada je razbijen međunarodni sistem, potpuno poništeno međunarodno pravo i to se nastoji potisnuti. Jer, u Iraku su oni imali neke svoje razloge, nafta, ali ovo je stvarno bilo do te mere apsurdno i ponižavajuće da oni to jednostavno žele da potisnu tako da u zapadnoj javnosti je taj događaj potpuno potisnut u poslednje 23 godine.  

Koliko je posledica po međunarodni poredak izazvala odluka NATO da bombarduje SRJ? Da li je, u svetlu svih poznatih činjenica moguće opravdati taj čin, kako to danas i dalje pokušavaju brojni zapadni akteri?

To je izuzetno važan događaj, zbog toga se potiskuje jer time je počeo raspad međunarodnog sistema i to je svima jasno. Međutim, pokušava se prebaciti na mnogo veći događaj kao što je bio Irak i Avganistan, tako da jednostavno to nije tema. Međutim, sada kada se desila Ukrajina, sada se ponovo, ne masovno, ali se ponovo neki istoričari, komentatori pa i političari koji nisu baš prva liga, oni se sada sećaju i podsećaju da je sve počelo sa bombardovanjem Srbije i sa generisanjem krize na Kosovu. Tako da se to sada posle 23 godine polako vraća, ali samo kroz izjave ljudi. U javnosti, u smislu medijskog prisustva, to se i dalje potiskuje. 

Predsednik SAD Bajden dolazi u Evropu na sastanak sa saveznicima, zanimljivo je da će skup u sedištu NATO biti baš 24. marta. Da li je to sasvim slučajno?

Teško je suditi pošto je Zapad u jednom iracionalnom stanju, prema tome teško je reći da li je to baš namerno zbog 24. marta 1999. godine. Ali u svakom slučaju to ima neku simboliku, da li namernu ili slučajnu, ima simboliku i možda ovaj samit 24. marta može da započne raspad NATO. U tom smislu je i ta simbolika moguća. Ali, ne može se tvrditi da je namerno ili je slučajno zato što je sitacija totalno iracionalna, nisam siguran da tamo ljudi koji vode NATO savez, da oni o tome uopšte razmišljaju, to je jedna velika panika trenutno. Američki predsednik dolazi da ohrabri, pošto je NATO na ivici raspada. Dolazi da ohrabri u ime vodeće zemlje NATO, da ohrabri NATO saveznike. Ali verovatno će biti onih koji će podsetiti Bajdena i njegove saveznike da je upravo 24. marta 1999. počeo taj raspad i pad NATO i zapadnog savezništva.

Hipokrizija po pitanju upotrebe vojne sile i posledica ratova širom sveta unazad 60, 70 godina finale ima ovih dana u Ukrajini, stavovi su čini se nepomirljivi, u kom pravcu to vodi planetu?

Pa stavovi su apsolutno nepomirljivi. Ne samo što su stavovi nepomirljivi nego ukrajinski rat, ukrajinska kriza, simbolizuje potpuni raspad međunarodnih odnosa i stvaranje, praktično su stvorena, dva nepomirljiva bloka. Jedan evroazijski, na čelu sa Kinom i Rusijom i drugi, zapadni. Nezavisno kako će se ovaj rat završiti, to je već formirano. Međutim, da Ii je to kraj međunarodnih vojnih intervencija, to je teško reći zbog toga što Zapad jednostavno ne odustaje bez obzira što nema vojni kapacitet koji je nekad imao, ali on ne odustaje, Zapad je na putu bez povratka. Mi ćemo videti da li će se ova ratna kriza prebaciti na Bliski istok zbog toga što Saudijska Arabija počinje da plaća naftu u juanima Kini, to potpuno ruši dolarski sistem, vidimo da Amerika već prebacuje neko naoružanje u Saudijsku Arabiju na osnovu ranijih ugovora sa tom zemljom. Prema tome, nisam siguran da je ovo kraj tih vojnih operacija, jednog časa će biti kraj u Ukrajini, ali globalno nisam siguran da je to kraj.   

Koje su najvažnije paralele između napada NATO na Srbiju iz 1999. i današnjeg napada Rusije na Ukrajinu?

Paralele su u izazivanju rata. Bombardovanje Jugoslavije je generisano kroz organizovanje albanskih separatista u oružanu formaciju. To je sve bilo pod NATO komandom i pod NATO zaštitom. Tako se generiše kriza i onda dolazi do situacije da NATO reguje i spasava one koje je NATO i stvorio. Videli smo kako je to bilo sve na Kosovu. Ukrajina je nešto drugačija, ali su paralele u smislu da je NATO generisao krizu u Ukrajinu. Tu su paralele. NATO je stvorio te, sad ih već zovu neonacističke, nacionalisticke oružane formacije, izvršio je državni udar 2014. u Ukrajini i instalirao svoju vojnu infrastuktutru tamo i doveo je do te situacije. Jednostavno, Rusija je morala zbog svoje odbrane, to se dešava vrlo blizu ili na granicama Rusije. Sličnost je, na primer, da osam godina te formacije Ukrajine pod zaštitom NATO bombarduju ove dve otcepljenje republike u Donbasu. Ubili su 14.000 ljudi, niko nije reagovao da spasava ljudska prava, da spasava ljude. Takođe, bila su dva diplomatska pokušaja, međunarodna ugovora Minsk 1 i Minsk 2. Naravno, Amerika je instruisala ukrajinske vlasti da ne poštuju te diplomatske ugovore, tu je paralela, mi smo imali duge pregovore oko Kosova. Na kraju je bio taj Rambuje kad je Amerika svaki dan menjala uslove da bi došlo do bombradovanja. Ima dosta sličnosti, ali u završetku krize nema sličnosti jer je Rusija ipak intervenisala vojno.

Već dugo živite i radite u Londonu, ali značajan deo novinarske karijere posvetili ste Kosovu i Metohiji. Na koji način će, po vama, aktuelna svetska dešavanja imati uticaj na rasplet kosovskog pitanja?

Pa imaće, naravno, ne samo ovo što se sad događa. Zato što je Kosovo postalo mnogo širi geopolitički problem nego što je to samo pitanje Srbije ili albansko pitanje, tako da sudbina Kosova će naravno zavisti od razrešanja šire geopolitičke krize. Ovo što se sad događa u Ukrajini je samo jedna faza razvoja te geopolitičke krize, koja će još potrajati. Na kraju će Kosovo biti deo tog paketa razrešenja geopolitičke krize, ali to razrešenje ćemo sačekati, to će još dugo trajati. U međuvremenu će na Kosovu biti status kvo.

 

politika.rs

Не смемо да пресечемо везу с Русијом

Дарко Пејовић

10-12 minutes

---

Русиja мора што пре да приведе крају војну операцију у Украјини, односно да досегне минимум постављених циљева и да онда предложи услове за склапање мира. Такође, нужно је да осмисли како да се заштити од тешких губитака у тоталном економском рату, који Запад са САД на челу води против ње. Америка све маневре у том правцу покушава да осујети, претећи свим и свачим државама које су наклоњене Русији, чега ни Србија није поштеђена. Против Москве је поведен и тотални дипломатски рат – уз масовно протеривање особља руских амбасада у земљама Европске уније, а главни удар иде преко Уједињених нација, каже Владислав Јовановић, некадашњи министар иностраних послова СР Југославије у два мандата, амбасадор у УН и дипломата с вишедеценијским искуством.

Што брже окончање рата у Украјини жеља је читавог добронамерног човечанства, али је све јасније да кључеве мира не држе само Москва и Кијев?

Да, питање је да ли Украјина може да прихвати било какав мировни предлог без благослова својих западних покровитеља. Интерес Америке није политичко решење, они су ову кризу индуковали и сада желе да остваре далекосежне циљеве. У стратегијама осмишљеним пре Трампове ере, Русија је означена као највећи противник Америке, а Кина као највећи ривал. У настојању да обезбеде глобалну превласт, САД су као прву мету означиле Русију, економски и демографски слабијег и рањивијег такмаца.

Кажете да је Русија прва мета, да ли то значи да САД планирају и конфронтацију с Кином?

У тим стратегијским процењивањима Русија је пројектована као потенцијални савезник САД против Кине. Али, Русија најпре мора да буде исцрпљена, ако је могуће и сломљена, налик онаквој каква је била у време Бориса Јељцина. Само као такав послушни сателит била би подесна да се њена војничка маса и територија искористе за обрачун с Кином. Зато је покренута вишеслојна операција, најпре кроз економски рат, кроз стално померање НАТО снага до граница Русије, уз континуирано инсистирање на учлањењу бивших совјетских република у ту војну алијансу. Звецкање оружјем на дуже стазе проузрокује изнуривање економских, људских и војних потенцијала Русије. Упоредо је започет процес демонизације не само председника Путина и његовог режима већ и целокупног народа, уз стално опомињање осталих земаља да је сарадња с Русијом „токсична".

А онда се догодила Украјина. Или је њено увођење у игру такође било део стратегије о којој говорите?

Запад је интензивно радио на јачању државног и националног идентитета Украјине и на распиривању неповерења и мржње према Русима. То су биле припреме за евентуални сукоб, по могућству што дужи и крвавији, после кога би остао непремостив јаз између две највеће словенске државе. Зато сам и рекао да Москва што пре мора да оконча војну операцију у Украјини, којом је, то се мора рећи, нарушила интегритет и суверенитет те земље. Ма колико такав потез био изнуђен зарад заштите виталних стратешких интереса, он је Америци послужио да на известан начин легитимише своју политику према Русији и да је интензивира, увлачећи у конфронтацију европске савезнике, а жели да тај фронт прошири на што већи део остатка света. Зато је тежиште дипломатског рата сада у Уједињеним нацијама.

Председник Вучић је недавно упозорио да поједине земље планирају да покрену иницијативу за искључивање Руске Федерације из Уједињених нација. Неколико америчких сенатора већ је јавно апеловало на председника Бајдена да уклони Русију из Савета безбедности, а у обраћању Уједињеним нацијама исто је тражио и председник Украјине Володимир Зеленски. На који начин би такав сценарио могао да буде остварен?

Малигне идеје да се Русија избаци из УН или да јој се ускрати право вета у Савету безбедности немају изгледа за успех. Тиме би били поткопани темељи међународног устројства, успостављеног после Другог светског рата, што може да доведе до несагледивих последица. Када рушите такву конструкцију, а нема ничег што би могло да је замени, онда наступа стање хаоса. Међутим, уколико се рат у Украјини интензивира и постане још крвавији, може да се покрене иницијатива да се због опасности од дестабилизовања ширег простора ово питање из Савета безбедности премести у Генералну скупштину. Западна дипломатија много пута је показала мајсторство у реторичким акробацијама када хоће да протури своје интересе. Ако не отворите четворе очи, лако могу да вас жедног преведу преко воде. Уз то, Америка се не либи да зарад остварења властитих циљева користи читав спектар претњи, од перфидних до отворених.

Колико је Србија спремна да парира таквим манипулацијама и притисцима?

Запад је свестан да не може да нас натера да преко ноћи уведемо санкције Русији и прекинемо односе с том државом. Зато прибегавају такозваној салама тактици, рез по рез. Прво нас анестезирају причама да такав потез не би био ни страшан ни погубан, да не морамо одмах да пристанемо на све, а упоредо нам предочавају какве су све добити од сврставања на њихову страну. Ту игру нам ваља што пре прозрети и одупрети се замкама које нам постављају. Ако нас интегришу, бићемо последњи вазали међу вазалима, без могућности да заштитимо своје интересе по питању Косова и Метохије и Републике Српске, а није искључено и даље територијално дробљење Србије. Зато сматрам да никако не смемо да пресечемо историјску пупчану врпцу с Русијом.

Судећи по изјави портпаролке руског Министарства иностраних послова Марије Захарове, Москва није с разумевањем примила одлуку Србије да у Генералној скупштини УН подржи суспендовање Русије из Савета за људска права УН. И пре изјашњавања о том предлогу САД, поручено је да ће Русија чак и уздржаност при гласању сматрати непријатељским гестом?

Та порука је била очајнички покушај да се утиче на исход гласања и утолико могу да је разумем и оправдам. С друге стране, мора се признати да се руска дипломатија у овој кризи показала као крута и шаблонизована. Без активног и креативног приступа, можда зато што ни Путин не жели да јој отвори простор за размах идеја. Министра иностраних послова Сергеја Лаврова познајем дуго, паметан је и образован, али и помало салонски дипломата совјетског типа, тешко се сналази у овом крвавом колу. Види се да своју дужност одрађује мучно, без много воље, клонећи се да не зађе у нека своја размишљања, мимо Путинових смерница.

Можда је и та инертност дипломатије разлог што светској јавности није јасније предочено да је Америка преко Украјине заподенула рат против Русије?

Не само преко Украјине већ преко целе Западне Европе. И из тог неоружаног рата Европа ће изаћи осиромашена, дестабилизована социјалним незадовољствима због погоршане економске ситуације и пада животног стандарда. Ојачаће суверенистичке снаге, као што се сада догађа у Француској. Кад Европа направи салдо, видеће да је Америка добила све, а она само Русију као непријатеља. Склон сам да верујем да је ово последња америчка тортура на коју ће Европа пристати.

Зар изнурена Европа неће бити још послушнија према диктатима моћне Америке?

Тежња ка осамостаљивању од Америке биће израженија после ове кризе. Исцрпљеност и фрустрације су и извор непослушности, свакојака незадовољства могу да се излију и на улицу, мимо воље политичких елита које би биле спремне на кооперативност с Вашингтоном. Зато предвиђам да ће тежња ка осамостаљивању од Америке бити израженија после ове кризе.

Такав расплет догађаја срушио би стратегију о којој сте говорили на почетку, да ће се Америка „у финалу" суочити с Кином ради успостављања своје глобалне превласти?

У сваком случају, трећег светског рата неће бити, барем не у апокалиптичној, нуклеарној форми. Али, сви облици дугорочног, исцрпљујућег, економског, дипломатског и информативног рата биће на делу, а нису искључени ни локални оружани сукоби. Друго, ваља имати на уму да Америка увек ратује преко посредника, као што је сада инструментализовала Украјину. И да се устреми на Кину, на сукобе ће хушкати Вијетнам, Тајланд, Јужну Кореју, Јапан... Америка је у свим ратовима које је водила, на нишан увек узимала мање и слабије земље. Уосталом, сетите се шта се догодило у време максималног заоштравања односа са Северном Корејом. Председник Трамп је био тај који је први трепнуо.

Какве потезе би требало да повлачи Русија када украјинска криза прође, или када се барем оконча оружани сукоб?

Мораће да осмисле нову дугорочну политику, која ће бити привлачна другим деловима света. Да појачано указују на потребу ширег повезивања. У томе би улогу могла да одигра Шангајска организација за сарадњу или БРИКС. Ови савези би, уз проширење новим члановима, могли да се позиционирају као нека врста стожера за земље које су угрожене агресивном политиком запада.

Хоће ли Организација уједињених нација опстати оваква какву је сада знамо?

Сматрам да једина суштинска опасност по УН прети од перфидних покушаја да се ревидира историја повезана с Другим светским ратом. Ако би тај процес добио на замаху широм света, онда би могао да се релативизује сам чин стварања Уједињених нација и да се започне с деконструкцијом ове организације. Ипак, то је сценарио који није изгледан у догледној будућности, тим више што се ревизији историје Другог светског рата одлучно супротставља не само Русија већ и Кина.

Хоће ли се све ово што се догађа и што ће се још догађати у вези с Украјином одразити на доградњу система међународног права?

Очигледно је да су се последњих деценија развили облици тоталног рата, који нису покривени међународним конвенцијама и ограничењима, иако могу да нанесу већу штету од класичних оружаних дејстава. Рецимо, против наше земље вођен је тотални економски рат, који је био антидемократски, јер је разорио средњу класу, био је и нехуман, антиљудски. А шта тек рећи о сајбер-нападима који могу да се униште или на дуже време паралишу виталне привредне, саобраћајне и комуналне системе, што доноси огромне патње цивилном становништву. Такође, на примеру Русије смо видели како изгледа специфични облик ратовања у форми дубинске сатанизације једног народа, при чему нису поштеђене ни личности из минулих епоха, упркос томе што су оставиле дубок траг у култури, уметности, науци. И на послетку, ваљало би размислити како да се регулише огромна моћ коју интернет има, а која се у модерном ратовању обилно злоупотребљава за ширење дезинформација, панике и мржње, за тровање људских душа и принудну промену мишљења.

https://www.politika.rs/scc/clanak/505118/Ne-smemo-da-presecemo-vezu-s-Rusijom?fbclid=IwAR31ekc-BjtO6S_LomL4SmRj9XvrQLIovVpaKgMZiu_0_PaLCfac-sP5vRs

 

Алистер Крук: Rusija je pokrenula tihu revoluciju

standard.rs

Rusija je pokrenula tihu revoluciju

Алистер Крук

7-9 minutes

---

Vezujući rublju za zlato, a energente za isplate u rubljama, Rusija započinje proces koji će na kraju povezati cenu nafte sa cenom zlata. Ovo je tiha revolucija monetarnog i trgovinskog sistema

Ponekad se desi da nam se revolucionarna promena prikrade neprimećeno, a veliku vododelnicu uvažimo tek kada je primetimo u retrovizorima. Ovo naročito važi kad oni koji su prvi povukli obarač ne shvataju šta su zapravo uradili.

Šta je učinjeno? U momentu kad im je mržnja udarila u glavu, nekoliko Bajdenovih službenika odlučilo je da realizuje svoj plan za uništenje vrednosti rublje. Tako su pokrenuli trik zaplene dolara, evra i američkih obveznica koje je Centralna banka Ruske Federacije držala u rezervama.

Toliko su bili sigurni da će plan uspeti i dovesti do podrivanja napora Rusije da spase poniruću rublju, da nisu čak ni probali da se konsultuju sa Federalnim rezervama i Evropskom centralnom bankom. Ova druga je to čak i javno istakla, ističući svoje neslaganje sa preduzetom merom.

Ono što je usledilo je nehotično lansiranje zapadnog finansijskog sistema u njegovu postepenu propast. Rusofobni vašingtonski „jastrebovi" glupavo su započeli kavgu sa državom koja poseduje resurse nužne za funkcionisanje sveta, i tako pokrenuli prelazak na drugačiji monetarni sistem.

Dva plafona

Hoće li ovaj monetarni događaj promeniti i geopolitičku dinamiku? Naravno – to se već dešava.

Zamrzavanjem ruskih rezervi, Vašington je praktično rekao Moskvi: dolari su vam uskraćeni, ne možete kupiti apsolutno ništa dolarima. Ako je to slučaj, šta je onda poenta držanja dolara? Rezultat ovog poteza SAD i EU je neizbežan: Rusija će prodavati svoj gas za rublje.

No, ovde se dogodio makijavelistički obrt: starajući se za obe strane jednačine, odnosno vezujući rublju za zlato, a potom isplate energenata za rublje, Centralna banka Rusije fundamentalno menja čitave funkcionalne pretpostavke svetskog trgovinskog sistema (zamenom dolara valutom koja ima čvrstu sirovinsku podlogu).

Ali važno je istaći da je Centralna banka Rusije uradila još dve stvari od geostrateškog značaja: istovremeno je uvela jedan plafon cene, ali je (što je slabije primećeno) uklonila drugi. Banka je dodala plafon cene zlata, obećavajući da će ga kupovati po fiksnoj ceni.

Američki dolari i zlatne poluge (Foto: pantalla Macro/besthqwallpapers.com)

Međutim, insistiranjem na isplatama u svojoj nacionalnoj valuti, Rusija je počela da uklanja ograničenje vrednosti dolara koju su SAD nametnule 1971. godine, po kome je ostatak sveta morao da prodaje svoje nacionalne valute (pritom ih slabeći) kako bi kupovao dolare (radi isplate energenata). Ukratko, iako je ruski portparol Dmitrij Peskov rekao da će Rusija koračati pažljivo, ovaj potez buši strukturalno prekomerno vrednovanje dolara.

Bliskoistočni proizvođači energenata jasno vide kuda sve ide: Rusija – vezujući rublju za zlato, a energente za isplate u rubljama – započinje proces koji će na kraju povezati cenu nafte sa cenom zlata. Ovo je tiha revolucija. Zlato tako postaje uslovna neutralna rezervna valuta, dok se stvore uslovi za razvoj šire valute.

A tu je i treća prelomna tačka: sve ovo započinje odvajanje od američkih razmena sirovina za „papir", kojima Zapad manipuliše kako bi uticao na cene sirovina i zlata. To na primer potencijalno daje potpuno novi horizont zemljama iz udruženja OPEK+.

Sredstvo zaštite

Evo šta je poenta: ako krene bacanje hartija od vrednosti i dolara koje drže njujorške Federalne rezerve, šta će onda biti prirodno sredstvo zaštite vrednosti? Pa sirovine, naravno. Zašto je ovo toliko revolucionarno? Zato što u eri ometanja lanaca snabdevanja, nestašica hgrane, rata i tome sličnog, Zapad više neće imati pristup jeftinim sirovinama.

Možda je trebalo da se Bajdenovi službenici pomuče da upitaju Federalne rezerve za mišljenje, pošto su – gle ironije – ne samo zastrašili druge inostrane držioce američkih hartija od vrednosti i dolara kada su zaplenili ruske rezerve, nego su to učinili baš u momentu kada američka inflacija oštro skače, a obveznice se ionako škartiraju.

Nakon četrdeset godina funkcionisanja, američke obveznice danas se tretiraju kao „rizici bez profita"  – „rizici" usled straha da će inflacija učiniti vrednost obveznica još negativnijom u realnosti. Kamatna stopa na dvogodišnje hartije od vrednosti već skače. Ali ukoliko Fed zaista želi ozbiljno da se izbori sa inflacijom, kamatne stope moraće da budu mnogo veće.

Scila i Haribda

Kako se moglo očekivati, jagma za sirovinama (iz svih poznatih razloga kao što su opasnost od rata, ometanje lanaca snabdevanja, sankcije protiv Rusije) uzdigla je cene sirovina do Meseca. Uvećanje cena sirovina utiče na sve druge cene i pravi štetu svuda – ali nigde tako mnogo kao u SAD, u kojim otežali finansijalizovani konstrukt leži nasađen na tanušnu bazu sirovinske zaloge. I u kojim je administracija uhvaćena između Scile jezive inflacije i Haribde kolapsa tržišta ukoliko kamatne stope skoče.

Može li se ova trajektorija ekonomske krize i opadajuće relevantnosti Zapada – dodatno pritisnuta preusmeravanjem monetarnog poretka, pretnjom hiperinflacije, nestašica hrane, praznih rafova, inflacionog siromaštva i divljajućih cena grejanja i goriva – preokrenuti američkom pobedom u sukobu u Ukrajini?

Ono što nam „Buča" govori jeste da se Zapad upustio u ludilo po principu „sve ili ništa" kako bi dokazao da može da pobedi u ovom ratu. Neuspeh u Ukrajini mogao bi čak da znači i dezintegraciju EU i NATO. Skrpljena kohezija unutar ovih saveza neće preživeti traumu poraza. A „Buča" nam govori da je Zapad spreman da ide na pobedu u imaginarnom ratu, čak i po cenu strateških gubitaka na terenu u Ukrajini.

Evropski Uroborus

Očajanje Zapada otkriva se i kroz evropsko podražavanje Uroborusa (drevnog simbola zmije koja proždire sopstveni rep i samu sebe): Namernim izbegavanjem jeftinijih ruskih sirovina, Brisel izaziva da se inflatorna spirala otrgne kontroli, a Evropa postane ekonomski zapećak pošto će njena proizvodna baza postati potpuno nekonkurentna usled visokih izdataka za energente.

Predsednik američkog Atlantskog saveta, taj neskriveni „ideolog unipolarnosti" Frederik Kempe, napisao je prošle nedelje: „Pobeda Ukrajine – sa snažnim ujedinjenim Zapadom iza nje – nametnula bi preispitivanje američke posvećenosti i kompetentnosti, te preokrenula trajektoriju opadajućeg transatlantskog uticaja i značaja. […] Nije pitanje kakav bi bio novi svetski poredak, nego da li će SAD i njihovi saveznici moći da, kroz Ukrajinu, spreče eroziju prošlovekovnih dostignuća, kao prvi korak ka uspostavljanju prvog istinski 'svetskog' poretka" (kurziv autora).

Fredrik Kempe, predsednik Atlantskog saveta (Foto: Atlantic Council/Flickr)

Glavni značaj Ukrajine ogleda se u tome što svet (izvan uskih okvira Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država) pažljivo posmatra šta se dešava. Najvećim delom se odsečno odupire pridruživanju osudama Rusije. Jedna od manifestacija ovog političkog reseta je hladni tuš kojim su Bajdena dočekali Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Obe države su odbile Bajdenovu posetu, pa čak i njegove telefonske pozive, istovremeno odbijajući da ukinu tesnu saradnju sa Rusijom u oblastima naftne proizvodnje i regulacije cena.

Nekako su se geopolitičke tektonske ploče već pomerile. Jedan regionalni lider je to dobro sumirao nakon ruske inicijative za oporavak rublje: „Više se ne plašimo sankcija, videli smo da druge države mogu da ih prežive".

Izvor Strategic-Culture.org

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

Naslovna fotografija: AP Photo/Michael Probst

Небојша Човић: У украјинској партији шаха, морамо играти паметно

У украјинској партији шаха, морамо играти паметно

У западним престоницама, у приватним разговорима, већ тврде да је увођење санкција против Русије од стране Србије готова ствар. Имам један савет за наше руководство

Од

ИН4С

-

14/04/2022 07:25 Посљедња измјена: 14/04/2022 07:25

 

Небојша Човић

Пише: Небојша Човић

Године 2009. тадашњи амерички амбасадор у Москви, Бил Бернс, однео је меморандум врху САД из Кремља у коме је у основи писало – НЕ значи НЕ, ако кренете са ширењем на Украјину, узећемо све делове Украјине који су од стратешког значаја за Русију. Арогантни амерички политичари су то игнорисали и 2014. се десило управо оно на шта је Москва упозоравала пет година раније.

Наивно је мислити да је овај рат у Украјини случајни несрећни развој догађаја. Године 2018. амерички, пре свега војни врх, али и утицајни кругови у демократској сенци и архи-тајкуни за које се обично каже да владају из сенке, шокирани спознајом да је доминација САД увелико у силазној путањи и војно и економски и технолошки, у односу на Русију (нарочито војнотехнолошки) и Кину (на све начине), панично тражи начин да овај процес заустави.

Тада се од многих института и приватних фирми повезаних са одбрамбеним сектором захтева да направе концепт на који начин могу да се зауставе Русија и Кина, како би САД ухватиле корак и зауставиле свој пад. Године 2019. једна од највећих приватних фирми у одбрамбеном сектору, РАНД, излази са документом који у наслову гласи: Како натерати Русију да пренапрегне своје капацитете и да се избаци из равнотеже, а у поднаслову: Процена опција које наносе највећу штету. Ускоро након објављивања овог документа почиње да се развија њим разрађен сценарио, а чије финале гледамо сада са трагичним конфликтом у Украјини и са незабележеним економским и информативним ратом против Русије и руског народа, који без ове велике представе коју режирају трансатлантски редитељи, а у којој, на жалост гину недужни људи и уништава се једна земља, не био ни могућ ни прихватљив.

Реалност на терену

Иако се чини да запад хистеричном, готово фашистичком антируском пропагандом добија овај рат, на терену је ситуација потпуно другачија. Русији никада није био циљ да за 5 дана згази Украјину. Њихова стратегија је другачија и, уз реално велике губитке, они је испуњавају у потпуности. Наивно је, да не употребим неку другу реч, то што се у медијима појављују спекулације да је „Украјина одбранила Кијев", јер руске трупе никада нису ни намеравале да у њега уђу. Делимична опсада Кијева је урађена како би се одсекле украјинске формације од прегруписавања ка оним фронтовима који су истински циљ руских трупа. Када је то постигнуто, руске трупе су кренуле ка правом циљу.

Стратешки – Русија постиже оно што је био циљ од почетка: потпуно је уништена украјинска одбрамбена инфраструктура и снабдевање горивом и храном, испоруке оружја из НАТО земаља за којима вапи Зеленски се уништавају одмах по уласку у Украјину или на путу ка украјинским јединицама којима су намењене, свега 10 одсто тог оружја заиста стигне до украјинских војника; многе земље су већ послале све што су имале, укључујући и Немачку, Канаду, Велику Британију, и које у војним складиштима имају само онај минимум који не смеју да отуђе. САД су слале застарело оружје, из осамдесетих година, коме је прошао рок употребе и које не може да се користи ноћу и нема савремене системе, једноставно не може да парира технолошки најсавременијем наоружању које користе руске трупе, које су сада већи део активности кренуле да спроводе ноћу, када су ови системи потпуно неупотребљиви. НАТО чланице из некадашњег Варшавског пакта сада празне своја војна складишта и шаљу – застареле тенкове и осталу опрему који су неупоредиво инфериорни у односу на оно са чим располаже друга страна.

Чешка верзија совјетског тенка Т-72 са НАТО заставом приликом Дана тенкова у Лешанију, округ Бенешов, 1. септембар 2013. (Фото: Радек Вршецкý)

Сада политички врх САД користи догађаје, рађене по истом сценарију као и Маркале, Рачак, да од америчког конгреса добије дозволу да Украјини пошаље модерније и много скупље системе, али извесно је да ће и они највероватније доживети исту судбину као и претходне испоруке. Када се процени вредност оружја које су НАТО земље доставиле Украјини,а које је руска војска уништила, губици ових земаља се мере у десетинама милијарди долара и евра.

Силеџијски приступ запада је можда био краткорочно, у неким случајевима средњерочно, ефикасан код агресије на релативно мале земље, попут Југославије, Авганистана, Ирака, Либије, Сирије, због чега су се они занели у својим погрешним проценама да исти модел може да функционише и против Русије – а сада видимо прве наговештаје – и против Кине.

„Луцидни" моменти

Иако су то демантовали – након што је Бајден изјавио а камере забележиле – као и у случају Викторије Нуланд и лабораторија са биолошким наоружањем – због чега је портпаролка Беле куће, Џен Псаки, прошле недеље, две недеље након што је била приморана да демантује нешто што није било могуће демантовати, дала отказ у Белој кући да би „унапредила своју каријеру" на инфериорнијем месту у једној од комерцијалних медијских кућа – ултимативни циљ врха САД је смена режима у Русији како би се ставила шапа на руске ресурсе. (Вредно је подсетити се да је задуженост САД сада готово 135 одсто њиховог бруто друштвеног производа, док у случају Русије дуг износи мање од 20 одсто.) Међутим, и ту је процена била погрешна – по најновијим анкетама, и поред великих губитака у овом рату, у људству, опреми, али и финансијских губитака изазваних санкцијама, Путинова популарност је порасла са око 60 на преко 80 процената!

Да се сада на кратко осврнем на Бучу и догађаје, које је Бајден – у још једном свом изливу „луцидности" – априори прогласио руским ратним злочином. Подсетимо се да је Пентагон, када је Кијев лансирао податке о наводном руском масакру над цивилима у Бучи, био резервисан и рекао да не може да потврди аутентичност информација украјинских власти. Међутим, већ тада је Бајден одлучио да је то злочин који су починили Руси и то је јавно рекао медијима. Након тога се дешава оно што смо и ми видели на нашим просторима – обавештајне службе, уместо да обезбедјују проверене информације политичким лидерима на основу којих ови доносе одлуке, покушавају да измонтирају цели случај како би дале квази-чињеничну потврду нечему што су политичари већ неосновано изјавили – а како би се по сваку цену сачувао колики-толики иако већ нарушени кредибилитет председника земље која себе сматра најмоћнијом на свету.

Зеленски је глумац – и његов посао је да ствара информативну илузију како би постигао оне циљеве за које су му рекли да су битни, без искрене бриге за народ на чијем је челу. Он мора да држи тензију и да новим наводима о катаклизмичним догађајима приморава Запад да му шаље додатно оружје. Занимљиво, ни једном га нисмо чули да тражи храну или помоћ за избеглице.

Режирање Буче

У време када се десила Буча, свет је, и поред информативне блокаде сваке информације која би могла дође са руске стране, био згрожен документованим гнусним злочинима украјинске војске над руским ратним заробљеницима. То је директно кршење Треће женевске конвенције и сматра се ратним злочином. Иако су и Зеленски и војно руководство хитри да одмах демантују сваки злочин почињен од стране украјинских војних и паравојних формација, укључујући и коришћење сопствених цивила као живих штитова, чија је сврха да дејства против војних формација имају и цивилне жртве којима се одржава подршка у јавности западних земаља, за овај злочин то није било могуће.

Тих дана се руска војска повлачи из Буче у оквиру стратешког прегруписавања. Сам градоначелник Буче је одмах након повлачења изјавио за медије да је комуникација са руским трупама била коректна, те да су они делили становништву пакете са сувом храном (у видљиво обележеним зеленим картонским кутијама), а заузврат добијали свеже млечне производе.

Ликвидирани цивили профилисани као руски колаборационисти због руских пакета са храном: Неколико дана након што су руске трупе напустиле Бучу, заменица градоначелника, у зеленој маскирној униформи, објављује неколико драматичних снимака на друштвеним мрежама у којима позива грађане да остану у својим кућама и не излазе напоље јер су полиција и територијална одбрана (у основи паравојска) кренуле интензивно да „чисте Бучу од руских колаборациониста и шпијуна". Ови снимци се тог дана сатима врте на друштвеним мрежама.

Поред готово сваког од тела убијених грађана Буче пронађена је зелена кутија са сувим оброком који су делиле руске трупе. На сваком телу била је бела трака – или на руци или су им руке том траком биле везане на леђима.

Наводно беживотна тела Украјинаца у Бучи. Руска страна је приметила да је на овој фотографији све мокро осим одеће жртава (Фото: ЗОХРА БЕНСЕМРА/Реутерс)

Када су траке у питању, да би се стране разликовале с обзиром на сличност униформи, украјинске војне и паравојне формације носе плавожуте траке на рукама, док руске носе беле или наранџасто-црне траке (симбол победе у рату против фашизма, тзв. Георгијевска лента). Многи цивили носе беле траке, као универзални симбол да нису наоружани и да нису активни учесници у рату. Сви ликвидирани цивили су имали ове беле траке.

Забрана вештачења и истраге злочина: Стање посмртних остатака и крви на местима злочина када су фотографије направљене, почетком априла, показују да су убиства учињена у претходна 24 сата. Да су цивили убијени када су руске трупе биле у Бучи, процес пропадања би већ био у поодмаклој фази, а посмртни остаци би били оскрнављени и од стране животиња у окружењу. Ни једно ни друго није био случај. Руска страна је једина која инсистира да се спроведе истрага, сви други верују Зеленском и Бајдену на реч и одбијају истрагу! Ниједном вештаку није дозвољено да дође на место злочина и иницијално истражи када су ти људи побијени, како, којим оружјем итд. Хистеричне реакције европских лидера и претња судом за ратне злочине су празна прича за залуђивање сопствених јавности ако се не изврши вештачење и тим путем не прикупе докази.

Али то није битно ни Зеленском ни америчким и европским политичарима, у њиховим очима је извршена „контрола штете" и злочин који је очигледно извршила украјинска парамилиција је прикривен и прикачен Русима. У западним медијима се већ врте нове „информације" о новим „злочинима" а Буча је већ архивирана. (Поново се ангажовала и наша миљеница Кристијана Аманпур, која је из своје учмале канцеларије у Лондону, из које је повремено правила досадне прилоге за амерички јавни сервис, сада у свом елементу и у фирмираној маскирној перјаној јакни са крзненим оковратником извештава ноћу са „фронта", са крова неке зграде у Кијеву, са кога се види осветљена панорама града и где је већ недељама мирно и без икаквих околних ратних дејстава.)

Пад подршке у УН

То нас сада води до гласања у УН у вези са суспензијом Русије из Савета за људска права. Да сада и не улазимо у то ко уопште седи у том Савету и уз чију подршку.

Окидач за овај поступак су били догађаји у Бучи. Међутим, од првобитних више од 140 земаља, односно свега 18 одсто светске популације, укључујући и Србију, које су претходно гласале на Генералној скупштини УН за две америчко-британске резолуције о осуди Русије, што из убеђења што због енормних притисака и уцена, за нову америчко-британску иницијативу да се Русија суспендује из Савета за људска права сада гласа 50 земаља мање, односно 93 земље, или нешто више од 11 одсто светске популације. Због чега? Због очигледне манипулације. Те земље, не желећи да се конфронтирају са запењеним чланицама НАТО, а нарочито са САД, једноставно не присуствују гласању, јер је једна ствар осудити рат, и то је потпуно у складу са поштовањем медјународног права, а друга тражити суспензију из неког тела УН због злочина које та земља очигледно није починила, јер је то исмевање и манипулација медјународним правом.

Руска делегација приликом гласања о избацивању Руске Федерације из Савета УН за људска права (Фото: Јохн Минцхилло Цредит: АП)

Оне силе које врше притиске, и на националном и на личном нивоу, ће их интензивирати у наредном периоду, свесне да су можда добиле информативни рат, али да ће онај на самом фронту брутално изгубити и да ће цена бити спржена земља у великом делу Украјине. Чак и западни лидери и медији сада у неверици извештавају да је изгледна највећа ратна операција виђена од другог светског рата, од пада нацистичког Берлина, и да ће украјинска војска и паравојне формације, које руске трупе убрзано потпуно окружују, бити потпуно уништени. Спинови и антируска хистерија не да нису ово могли да спрече, већ су допринели размери разарања. Управо из разлога што су западни обавештајци и аналитичари, којима је био посао да разумеју Путинову стратегију, упали у зачарани круг удовољавања сопственим политичким и војним елитама уместо да буду глас разума који би можда могао да спречи непотребна разарања и цивилне жртве. Они су ти који су у западним медијима пласирали спинове како Путин губи овај рат, у шта су и сами временом почели да верују. Већ сам више пута рекао, ово је тектонска реконфигурација утицаја моћи у свету и Путин овај рат не сме да изгуби. Са друге стране, време и искуство су показали да је фокус страних држава временски ограничен, нарочито у случају прокси ратова, какав је овај у Украјини.

Поред свега, упитан је морални кредибилитет оних који воде ову антируску харангу. Да не идемо даље у прошлост, до злочиначке агресије на нашу земљу и ратове који су се дешавали раније, већ само до рата у Сирији, који и даље тиња. Управо су САД извршиле инвазију на источни део ове земље, оправдавајући то монтираним и лажним аргументима, са истинским циљем да свргну званичну власт у земљи и отму сиријске ресурсе. Десет година касније, уз незапамћена разарања једне суверене земље, уништене градове, стотине хиљада цивилних жртава, њихове трупе су још увек на сиријском тлу, противно вољи сиријских власти и сиријског народа. По чему се то разликује од овога што се дешава у Украјини? Да ли је у Генералној скупштини УН покренута нека процедура за осуду ове бруталне америчке окупације једне суверене чланице УН и гнусних злочина који су починили окупатори чије су границе хиљадама километара далеко?

Савет нашем руководству

Из угла искусног политичара, који се труди да разуме и једну и другу страну, савет нашем руководству – принципијелност смо показали, али покушајмо да учимо из искустава других, немојмо се намештати када су јалова гласања у питању, без обзира на притиске било које врсте. Једноставно одсуствовање – на пример, због болести кућног љубимца за оне који би могли да нам траже оправдање – може да буде решење.

Контакти у западним престоницама, у приватним разговорима, већ самоуверено тврде да су наше увођење санкција против Русије и пуна подршка њиховим ставовима готова ствар и да ће до тога доћи сваког тренутка. С тим у вези, у будућем периоду, размишљајмо стратешки када је у питању диверсификација инвестиција, како нас не би учиниле рањивим на притиске и како не бисмо поново били доведени у ситуацију да нам дође новопечени набеђени министар једне од земаља која има стотине инвестиција у Србији и почне бахато да прети тренутним повлачењем свих тих инвеститора и изазивањем економског колапса у земљи уколико не урадимо како он или она кажу.

Аналена Бербок, Александар Вучић, 11. март 2022. (Фото: Председништво Србије/Димитрије Голл)

Велика шаховска игра је у току, а они који нам тренутно заврћу руке нису баш познати као шахисти, већ као батинаши. А шах је чудна и компликована игра у којој не победјује највећи силеџија, већ онај који има највише памети.

Извор: Нови Стандард

https://www.in4s.net/u-ukrajinskoj-partiji-saha-moramo-igrati-pametno/

pcnen.com

Četiri pokeraša za stolom. Kratak pregled rata u Ukrajini

10-13 minutes

---

Autorka: Sanja Radović*

Američka spoljna politika posle 1991. pokazaće se kao tragična istorijska greška. Propuštena je velika šansa da se novi poredak gradi nad drugačijim temeljima, umesto na vojnoj snazi i pretnji. Danas zlosutno zvuče reči Džordža Kenana, iz 1997, posle prvog većeg talasa širenja NATO od raspada SSSR-a: "Može se očekivati da će takva odluka rasplamsati nacionalističke, antizapadne i militarističke tendencije u ruskom načinu razmišljanja; da će imati negativan uticaj na razvoj ruske demokratije; da će obnoviti atmosferu hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada, i da će pokrenuti rusku spoljnu politiku u smerovima koji nam definitivno nisu po volji." Praktično su se sva Kenanova predviđanja ostvarila. Ostaje nam da se zapitamo, da li je moguće da je Kenan jedini ovo video u 1997. godini ili je reč o nečem drugom? Pre će biti da u SAD nisu prevideli Kenanove uvide, već da su ih potcenili. Uverenje da će daljim širenjem NATO na Istok istinski materijalizovati svoju pobedu u Hladnom ratu, u opijenosti svojstvenoj pobedniku, ispustili su iz vida računicu koja danas dolazi na naplatu celoj Evropi.

Da ostavimo dublju analizu uzroka najveće evropske krize koju gledamo posle 1945. za zaseban tekst, jer je reč o vrlo složenom istorijskom fenomenu. Ovde će nam fokus biti na analizi trenutne situacije i kako su se prema krizi postavila četiri globalna aktera koja su u većoj ili manjoj meri involvirani u ovaj konflikt, ili ih se on direktno ili indirektno tiče.

Kako se su postavile SAD prema krizi u Ukrajini?

Maksimalizam svojstven američkoj spoljnoj politici posle 1991, manifestovao se i u ukrajinskoj krizi. Inercija u ponašanju koje nije bilo suočeno sa preispitivanjem, najjasnije se prikazuje kroz oduzimanje drugim globalnim akterima mogućnosti i prava da zastupaju svoje interese, uz jednu dimenziju upornog gaslighting-a na svaki pokušaj da se problematizuju ciljevi američke spoljne politike i širenja NATO. Kada je rat u Ukrajini konačno počeo, postavilo se pitanje da li ga kreatori politike u Vašigtonu zaista nisu mogli predvideti? Teško je zamisliti iznenađenje, posebno posle višemesečnih očiglednih ruskih priprema, ali i dugogodišnjih upozorenja da Ukrajina predstavlja neuralgičnu tačku za ruske stareške interese. Pre će biti da nisu učinili sve što su mogli da ga spreče, što je odraz strateške logike oslonjene na pomenuti pristup maksimalnog pritiska na protivnika, svuda i stalno. To se posebno jasno vidi i iz američke reakcije posle otpočinjanja sukoba u Ukrajini. SAD čine sve u njihovoj moći da rat produže, slanjem vojne i finansijske pomoći Ukrajini, kao i jačanjem vojne pretnje NATO u centralnoj i istočnoj Evropi. Time se ne ide na deeskalaciju i pokušaj smirivanja situacije, već naprotiv, gleda se sopstvena računica. Američki interes je da se Rusija što više izmori u ratu, na račun Ukrajine koja strada. U pitanju je poznata taktika čiji je jedini cilj iscrpljivanje neprijatelja preko bilo čije kičme, i po bilo koju cenu. Nedoraslo ukrajinsko rukovodstvo, čija uloga u izbijanju krize još uvek nije dovoljno analizirana u mejnstrim medijima, pokazuje iz dana u dan da ne štiti ukrajinske, već isključivo američke interese. Tvrdnju potkrepljuju promene u retorici Vladimira Zelenskog, od prvog dana rata do danas, uz stalno menjanje i ispostavljanje nerealnih zahteva, uz očiglednu ideju kupovine vremena, za koju je teško videti kako se uklapa u ukrajinske interese. Iako se radi o ozbiljnom sukobu koji razara njegovu zemlju, Zelenski pokazuje zapanjujuću nespremnost da ozbiljno razgovara sa Rusijom, kao usotalom i pre rata, što nam govori da dobija stalnu podršku za nastavak konfrontacije sa Rusijom, po svaku cenu. Cui bono, vredi se zapitati.

Kako se postavila EU u svemu ovome? Možda je pozicija EU najveće razočaranje u celoj krizi. Nesamostalnost u donošenju odluka od strateške važnosti za sve evropske države, dovela je EU u jedan vrlo ponizan položaj prema Vašingtonu i ojačala američku ulogu u evropskim pitanjima preko svake mere. Samo tako se mogu objasniti svakodnevne vesti o potezima koje EU preduzima uprkos logici i interesima svog stanovništva. EU je bila nema na krizu i pre izbijanja rata, i prepustila je Vašingtonu da nastavi sa vođenjem neodgovorne politike prema evropskoj bezbednosti, i posle ozbiljne najave o opasnosti prelivavnja ukrajinske krize još 2014. EU je pokazala zaprepašćujuću nesposobnost da zaštiti sopstvene interese i, još gore, spremnost da ih podredi interesima SAD. Političke i ekonomske posledice po celu EU, najveći su istorijski poraz Evrope posle dva svetska rata. U EU danas nema političkog lidera, stratega, ličnosti od integriteta koja bi bila u stanju da se suprotstavi SAD i kaže da je konfrontacija i pokušaj istiskivanja Rusije iz Evrope istorijska greška koja će koštati celu EU i da je jedini način da se problem reši, direktno pregovaranje između EU i Rusije, bez SAD. Nije nevažno napomenuti i da je cela kriza mogla biti izbegnuta da je EU samostalan politički i bezbednosni igrač jer zvuči zaista neverovatno da bi rat u Evropi bio u evropskom interesu u ovom trenutku.

Rusija, glavni akter ove krize, nesumnjivo snosi najveću krivicu za eskalaciju do ovih razmera. Ruska sklonost militarizmu uz narastajući osećaj frustracije odavno je palila alarme i samo je bilo pitanje kada će se radikalizovati u nešto poput ovoga što sada gledamo. Izgleda da je strpljenje u Kremlju iscurelo, a živci popustili, kada je doneta odluka da se ide u ovako ozbiljnu radikalizaciju, za koju se moralo znati kakve reperkusije nosi sa sobom. Rusija je započinjanjem rata u Ukrajini pokazala svoju stratešku slabost jer je došla u situaciju da vodi rat na sopstvenom pragu. Tvrdnje iz zapadnih medija da je adresiranje pitanja bezbednosti stvar ruske propagande, moglo bi se prihvatiti kada bismo imali bolje objašnjenje za početak rata. Kako je svako drugo objašnjenje manje racionalno i svodi se na inherentnu megolomaniju, patološku težnju za obnovom ruskog carstva ili još gore, Putinova mentalna oboljenja, objašnjenje o strogo racionalnom postupanju, koje doduše izlazi iz okvira globanog poretka iz 1991. i njegovih pravila dozvoljenog za poražene, čini se najadekvatnijim. Gledano posle tri nedelje rata, trenutna pozicija Rusije je gotovo tragična. Rusija se upetljala u pravu paukovu mrežu, dok izlazak iz nje može biti vrlo dug i bolan. Politička i ekonomska izolacija ostaviće ogromne posledice, još uvek je teško dati procene kolike, ali je jasno da je točak istorije vraćen unazad bar 20 godina. Da li je cena koju su stratezi u Moskvi izračunali vredela onoga što su zamislili, i da li je ovo možda druga vrsta uništenja kog su se plašili, nenuklearno uništenje, tek ćemo videti. Možda gledamo i početak okretanja Rusije svojoj azijskoj polovini i konačno povlačenje iz Evrope. Globalne okolnosti joj prvi put daju takvu realnu mogućnost. Dosta toga zavisiće od pozicije četvrtog aktera, koji iako nije uključen u istoj meri kao prethodna tri, može svojim delovanjem odrediti događaje pred nama.

Kina je možda glavni igrač u ovoj krizi, jer svojim potezima može da pretegne na jednu ili drugu stranu. Političke, ekonomske i strateške kalkulacije svakodnevno se rade u Pekingu kako bi se pozicija što bolje kalibrirala. Kina je oprezna i čuva se da počini krupniju grešku, ali i čvrsto brani svoje pozicije. Kina održava bliske veze sa Rusijom i one su na istorijskom maksimumu u vreme vlasti Vladimira Putina i Si Đinpinga, što je još jednom potvrđeno u vreme OI u Pekingu, nekoliko nedelja pre rata, kada su dve strane izdale kominike o "prijateljstvu bez granica". Rusko-kinesko približavanje, pored političkih i ekonomskih interesa, obeleženo je podudarnošću u starteškim gledištima i bezbednosnim izazovima koji iz godine u godinu sve više konvergiraju. Obe zemlje osećaju pretnju od SAD i NATO, i to je jasno adresirano i u kineskim zvaničnim porukama od kada je počela ukrajinska kriza, gde se uz deklarativno zalaganje za poštovanje ukrajinskog suvereniteta i integriteta, navodi i da su ruski bezbednosni strahovi pitanje koje se mora uzeti u razmatranje prilikom pokušaja da se razreši Gordijev čvor, kao i da se mora adresirati suštinaproblema prilikom rešavanja krize. Ta suštinaje jasna Pekingu, i Kina nema nerealne predstave o politici SAD ni prema Rusiji ni prema Kini, jer političku retoriku ne prate umirujući postupci, naprotiv. Kao što je i Rusija dobijala uveravanja 30 godina da širenje NATO nije usmereno protiv njene bezbednosti, i Kina zna da američke poruke da njena vojska u azijsko-pacifičkom regionu i stalno patroliranje američke flote oko kineskih granica nema veze sa Kinom, ne vrede ni pet centi. Zato ukrajinsku krizu treba čitati i kroz kineske oči. Kina sada dobija pokazni primer šta i nju čeka ukoliko se drzne da povuče crvene linije u svojoj strateškoj zoni interesa, a kao velika sila u usponu, neizostavno će doći u poziciju da to učini. Okruživanjem kineskog bliskog saveznika i vršenjem pritiska na njegove granice, po cenu izazivanja rata, pokazatelj je spremnosti da se brani svaki pedalj američke zamišljene zone interesa, i jasan korak NATO ka Kini. Zato Kina neće učiniti ništa nepromišljeno, ali neće ni promeniti politiku podrške Rusiji. Svaka izgovorena reč u Pekingu od početka rata u Ukrajini, svedoči da je Kina razbijenih iluzija i da jasno sagledava američke poruke i postupke.

Šta nam je pokazala kriza u Ukrajini? Nekoliko je važnih stvari tu koje možemo da zaključimo: da SAD imaju jasne predstave o poretku koji je skrojen 1991. i da ne dozvoljavaju njegovo prekrajanje bez oštrog suprotstavljanja; da predstave o Rusiji kao arhineprijatelju nisu iščezle iz američke spoljnopolitičke doktrine; da je Evropa zona od bezbednosnog interesa za SAD koja će se braniti i po cenu globalnog sukoba; da se politika pritisaka, sankcija i pretnji neće tek tako napustiti, bar sve dok daje rezultat, ali da više ne može da služi kao strašilo i mera odvraćanja od pokušaja prekrajanja poretka; da je Rusija spremna da uđe u vojno sukobljavanje kako bi povratila zone od strateškog interesa; da je EU nerelevantan politički i bezbednosni akter; da je Kina spremna da preuzme globalnu ulogu, koje se tako dugo čuvala.

Koliko nas sve ovo vodi ka stvaranju novog poretka, teško je reći. Ali ono što možemo ustvrditi, jeste da je poredak skrojen 1991. uzdrman po prvi put. Neki početak lekcije o prekompoziciji posthladnoratovskog poretka, moraće svakako da počne rečenicom o ratu u Ukrajini, ali da li će cela lekcija biti o tome ili samo prva rečenica, još je teško reći.

*Autorka je istoričarka, ekspertkinja za Hladni rat, spoljnu politiku Jugoslavije i kinesku savremenu istoriju. Doktorirala je na temi odnosa između Kine i Jugoslavije u Hladnom ratu, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bavi se istraživanjima iz diplomatske istorije, istorije socijalističke Jugoslavije, međunarodnih odnosa i savremene Kine.

Novi plamen

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Сребреница, Рачак и Буча, исто лице западне пропаганде: Финска професорка разоткрива лажи америчко - нацистичке дијаспоре

in4s.net

Сребреница, Рачак и Буча, исто лице западне пропаганде: Финска професорка разоткрива лажи америчко - нацистичке дијаспоре - ИН4С

7-8 minutes

---

Пропаганда река од прошле недеље ме је снажно подсетила на пропаганду око уништавања и окупације Југославије, коју су покренуле САД – ЕУ – Немачка пре 30 година. Акције маркетиншке фирме „Рудер-Фин", које су плаћале и подржавале ЦИА и америчко-нацистичка дијаспора, личиле су на данашњу западну пропаганду

Сада то није само једна фирма, већ више од 100 пропагандистичких фирми. О свему овоме у ауторском телсту за „Вечење новости" пише професорка Пирко Турпеинен-Сари.

„Рудер-Фин" је имао тада сталну сарадњу са 400 новинара, којима су давали информације које су ЦИА и америчка спољна политика и БНД, ЕУ и Немачка желели да пренесу.

Новинари су морали само накратко да посете места догађања да би се осетио тај укус оригиналности и крви у њиховим причама.

Срби, који су подржавали међународно право, морали су бити демонизовани. Генерал Ратко Младић морао је по овом наративу бити окарактерисан као „ратни злочинац", баш као што је председник Путин у садашњем сукобу у Украјини.

Експлозије на тргу Маркале и у реду за хлеб биле су акције „лажне заставе" којима се оптужује друга страна и дале су повод да НАТО бомбардује Србе.

„Сребренички масакр" је наредио председник Клинтон још 1993. године. Реализација „масакра" почела је у августу 1995, приликом посете званичника Хашког трибунала Тузли. Истовремено, раме уз раме са њим био је и званичник УН који је интервјуисао Сребреничане, од којих нико није видео масакр.

На столу имам велику књигу: „Сребреница, стварност и манипулације". Чланке су писали научници, генерали, команданти УН од којих је генерал Кареманс објаснио колико је велики политички притисак био непосредно после сукоба, да се опише шта се догодило, према западном наративу.

Упркос свим доступним информацијама, први пропагандни наратив је веома жив и поново се користи у информационом рату у вези са руском војном операцијом у Украјини.

За мене је најболније да својим унуцима кажем у којој мери је финска влада на челу са Павом Липоненом била спремна да служи САД и Немачкој.

Полиција Владе Србије обавестила је медије и друштво да ће 15. 1. 1999. године село Рачак на Косову испразнити од терориста и оружја пошто су Албанци претходно убили локалне полицајце. Камере АП-ТВ снимале су борбе од раног јутра до поподневних сати негде до 15 часова. Неколико новинара, инспектора ОЕБС-а било је стационирано на врховима брда.

 

Тела погинулих нису могла да се извуку са брда јер се спорадично пуцало на правосудне службенике који су покушавали да ураде судски увиђај.Пошто су сутрадан дошли судија и полицајци да провере безбедоносну ситуацију, Вилијам Вокер је већ био на месту догађаја са великом групом новинара. Група се окупила око једног јарка, који је био пун лешева – 45, све њих заједно. Вокер је тврдио да су људи погубљени на бруталан начин. Одсечене главе, упуцане у врат док су жртве покушавале да се попну из јарка.

Ова лажна изјава је телефоном послата свим НАТО владама током викенда, пре него што су новинари објавили своје чланке и филмове за јавност.

Југословенска влада је позвала фински форензички тим да проучи тела у Рачку и открије да ли су жртве умрле од погубљења или борбе. Фински форензичари су утврдили да нико није упуцан са кратке удаљености, као што је Клинтон тврдио. Није било ни малолетника.

Влада Финске је одабрала стоматолога Хелену Ранту за председавајућег форензичког тима.

Шта су њене колеге заиста утврдиле, уопште није објаснила медијима. Уместо да јасно каже резултате, она је филозофски размишљала о стварима које нису имале никакве везе са задатком тима. Израз злочина против човечности био је у њеном речнику, а не у чињеницама.

После свега Влада Финске је у сарадњи са немачким министарством спољних послова одлучила да трајно сакрије резултате форензичког тима. Главни специјалиста форензичког тима, светски познати професор Анти Пентила није могао да прихвати овакав крајњи резултат. Резултате је објавио у међународном форензичком часопису – две године након што су се бомбашки напади догодили.

Због одлука финске владе, бомбардовање Југославије почело је неколико дана након медијских изјава Хелене Ранте. Фински медији не знају за америчке и британске војне саветнике у Украјини. Они не знају да је нацистичка војска, у војном државном удару, неприметно интегрисана у украјинску војску. Не знају да је руски језик забрањен у јавности, као и образовање.

Западни медији су тврдили да су руске снаге бомбардовале породилиште у Маријупољу. Без икаквих даљих информација, председник Финске и премијер Марин оштро су осудили стравичан напад Руса на болницу.

Само неколико дана касније до публике је стигла информација да је болницу заузео украјински батаљон Азов, који је пре бомбардовања испразнио болницу због својих пацијената. Такође је постало познато да су азовске снаге злоупотребиле пацијенте и спречиле их да побегну из града пуцајући на њих током евакуације.

У близини главног града Кијева, у граду Буча, руска војска је оптужена за убијање цивила и остављање тела по улицама. Након првобитног извештаја, фински председник и премијер поново су на „Твитеру" осудили бруталност руских војника.

Из неколико извора се чинило да је прича другачија.

Након што су руске трупе напустиле град 30. марта, градоначелник Буче се радовао повратку града у руке украјинске војске, а нацистичке групе Азов су стигле следећег дана.

Чланица градског већа у војној опреми хвалила се на телевизији да је стигао Азов и почео да чисти град од сарадника. Убијали су цивиле који су на рукама имали беле траке које су руским војницима симболизовале да су ти цивили њихови пријатељи.

Иља Кива, посланик у украјинском парламенту и председник Социјалистичке партије, пријавио је да су убиства руских снага у Бучи лажна акција коју је планирала и организовала СБУ, украјинска обавештајна служба, заједно са МИ6, британском обавештајном службом.Маријупољска фабрика челика у Донбасу је сада последњи бастион нацистичко-азовске армије. Један део команде те војске побегао је у два хеликоптера.

Међу путницима су били војни саветници САД, као и у Сирији. Након ослобођења Алепа, амерички и други саветници НАТО-а пронађени су у цементним тунелима које су западне снаге изградиле за побуњеничке борце.

Зашто врх Финске подржава лажне информације у случају за случајем, иако нема доказа шта се заиста догодило? Зашто Влада Финске крије форензичке резултате онога што се догодило у селу Рачак у зиму 1999. године?

На правој страни историје

Сада је ред на Русе да буду на месту Срба. Руси су успели да победе нацистичку инвазију 1940-1945. Они никада неће заборавити злочине нациста, без обзира на то да ли су сада у источној Европи или Украјини. Руси су на правој страни историје, граде мултиполарни свет заједно са земљама које су уморне од америчких зверстава, војног угњетавања, убистава, економских санкција, неправде и колонијалног односа према другим земљама.

(Новости)

 

Рат у Украјини: Чијим очима веровати

politika.rs

Рат у Украјини: Чијим очима веровати

Јелена Церовина

6-7 minutes

---

Изгледа да ће украјински рат бити крвавији и суровији него што је ико могао да предвиди. Још испред очију светске јавности нису избледеле слике десетине тела Украјинаца по улицама Буче, малог места близу Кијева, за које је чуо ваљда свако на овој планети, а Володимир Зеленски тврди да има још нешто горе и од Буче. Украјински председник упозорава да је ситуација у оближњем месту Бородјанка још страшнија јер је много страдалих у рушевинама зграда.ТЕРЕТ НЕПОВЕРЕЊА: Свет је сагласан да се у Бучи десио ратни злочин за који је крива Русија. Москва је суспендована из Савета за људска права Уједињених нација. У Бучу је одмах отишао и Зеленски, а онда су се друштвеним мрежама почеле ширити његове фотографије с лица места, на једној је тужан, на другој се смеје. Па ко у шта жели да верује. Неколико дана није било потврде аутентичности снимака из Буче, а онда су немачки медији објавили аудио-снимак са радија за војну комуникацију који је, кажу, пресрела немачка обавештајна служба БНД, а на коме се чује како руски војници причају о убиствима украјинских цивила у Бучи. На једном снимку, како су пренели немачки медији, руски војници причају о томе како су испитивали људе, а затим их убијали.

Узалуд негирање руских званичника да нису одговорни за масовна убиства у овом месту. Украјинска верзија онога што се догодило је, како је рекао Сергеј Лавров, „лажни напад" чији је циљ подривање Москве. Догађај је, тврди руски шеф дипломатије, „инсцениран". Међутим, чак и да су у праву, тешко је да могу убедити већину света јер су ономад, пред сам упад у Украјину, тврдили како западне обавештајне службе лажу, те се чак и подсмевали таквим најавама. А онда се 24. фебруара десила „специјална војна операција у Украјини". Можда је забуна настала јер су на Западу најављивали „инвазију".

КАД МОСКВА ПОВЕРУЈЕ АМЕРИЦИ: Још, додуше стидљиво и полако, испливавају и снимци злочина које чине украјински војници. Најсвежији је потресни снимак убиства групе заробљених и рањених руских војника у селу близу Кијева. Сличних смо се, нажалост, нагледали из ратова на простору бивше Југославије пошто сваки рат на површину избаци људски муљ. На снимку се види како украјински војници испаљују неколико хитаца у руског војника који лежи на путу и још даје знаке живота. У близини се може видети још неколико тела. Аутентичност снимка је потврдио „Њујорк тајмс", наводећи да су Украјинци на том месту из заседе напали руски конвој.

Наравно, у Русији су одмах пренели писање њујоршког дневника. Русија је поверовала „Њујорк тајмсу". Како то чудно звучи. Верује јер је овога пута на њеној страни. Али заправо и није. Овога пута „Њујорк тајмс" је на страни истине. Ваљда је то нешто као када би проруски медиј потврдио неки руски злочин.

КАД ЗЕЛЕНСКИ ПОДВИКНЕ: Светски политичари и дипломате све чешће не знају како да се понашају са Зеленским, односно како да реагују на његову интонацију и завођење реда, практично мешање у спољну политику неке земље. С једне стране, не можете приговорити човеку на чију је земљу извршена инвазија, који се напрасно нашао на месту какво захтева државника и политичара светског калибра и не можете замерити јер је нормално да не може бити хладнокрван када његови сународници беже из земље, гину, а градови остају у рушевинама.

А опет, дипломатске уши нису навикле на такву интонацију која је понекад на граници доброг васпитања. Али, како у свему није баш по ЕУ стандардима тако није ни у овом случају, па је први на ту тему проговорио Виктор Орбан.

„Никада нисмо имали толико противника. Бриселске бирократе... међународне мејнстрим медије и украјинског председника", констатовао је мађарски премијер после критике Зеленског да се Орбан плаши утицаја Русије и упозорења да ће Мађарска на крају бити приморана да бира између Москве и „остатка света".

Ништа боље нису прошли ни бивша немачка канцеларка Ангела Меркел и некадашњи председник Француске Никола Саркози. У видео-поруци украјински председник је позвао Меркелову и Саркозија да на лицу места у Бучи виде шта је њихова политика према Русији донела. После критике немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер се посуо пепелом. Признао је грешке у опхођењу према Русији, рекавши да је било погрешно његово залагање за гасовод „Северни ток 2", који је још прошле године називао „мостом".

Зеленски се, међутим, посебно истакао током „наступа" у грчком парламенту када су се уз њега појавила двојица припадника озлоглашеног неонацистичког покрета „Азов", што је изазвало политички шок и осуде у Грчкој, која је, као и многе друге земље, имала термин за обраћање Зеленског у парламенту.

ВОЗ ЗА КИЈЕВ: Ноћним возом у Кијев су допутовали бриселски званичници, Урсула фон дер Лајен и Мишел Барније како би и на симболичан начин пружили подршку украјинском руководству и народу. Прошле недеље је била председница Европског парламента Роберта Метсола, а први су у Кијев путовали премијери Словеније, Пољске и Чешке, Јанез Јанша, Матеуш Моравјецки и Петр Фијала

Краматорск (Фото Бета/АП)

Дакле, Зеленски је у Кијеву, није побегао из земље, као што су то тврдили и предвиђали проруски политичари и аналитичари по избијању рата. Многи, укључујући и Америку, понудили му су азил. Још неке прогнозе са руске стране се, чини се, нису обистиниле. На почетку ове војне операције у Москви су тврдили да ће она бити краткотрајна, али се, како време одмиче, чини да неће бити тако. То су и прогнозе Пентагона, чији аналитичари тврде да би могла потрајати годинама. Ако опет не оману.

View article...