Govor Vladimira Putina na XXV Petrogradskom ekonomskom forumu

Govor Vladimira Putina na XXV Petrogradskom ekonomskom forumu

Objavljeno: 21.06.2022, 06:35h

Pozdravljam sudionike i goste obljetničkog XXV Peterburškog međunarodnog gospodarskog foruma. Događa se u teškom trenutku za cjelokupnu svjetsku zajednicu, kada su na udaru gospodarstvo, tržišta i sama načela globalnog ekonomskog sustava. Mnoge trgovinske, proizvodne i logističke veze koje su prije bile narušene pandemijom sada prolaze nove testove. Štoviše, takvi ključni pojmovi za poslovanje kao što su poslovni ugled, nepovredivost vlasništva i povjerenje u svjetske valute temeljito su narušeni,  potkopani, nažalost, od strane naših partnera na Zapadu, a to je učinjeno namjerno, ambiciozno, u ime očuvanja zastarjelih geopolitičkih iluzija. „Unipolarni svijet je mrtav" Danas ću iznijeti naše – kad kažem "naše", mislim na rusko vođstvo – svoje viđenje situacije u kojoj se nalazi globalna ekonomija. Detaljno ću se zadržati na tome kako Rusija djeluje u tim uvjetima i kako planira svoj razvoj u okruženju koje se dinamično mijenja. Prije godinu i pol, govoreći na forumu u Davosu, još jednom sam naglasio da je era unipolarnog svjetskog poretka završila – s ovim želim početi, od toga se ne može pobjeći – završila se, unatoč svim pokušajima da se sačuva na bilo koji način. Promjene su prirodni tijek povijesti, budući da je civilizacijska raznolikost planeta, bogatstvo kultura teško spojiti s političkim, ekonomskim i drugim obrascima, obrasci ovdje ne funkcioniraju, obrasci koji su grubo, bezalternativno nametnuti iz jednog centra. Mana je u samoj ideji prema kojoj postoji jedna, doduše jaka sila s ograničenim krugom približnih ili, kako se kaže, država koje su joj odane, a sva pravila poslovanja i međunarodnih odnosa, kada je to potrebno, se tumače isključivo u interesu ove sile. Kako kažu, radi se u jednom smjeru, ali igra ide u drugom. Svijet utemeljen na takvim dogmama je definitivno neodrživ. „Novi centri moći imaju pravo štititi svoj nacionalni suverenitet" Sjedinjene Države, proglasivši pobjedu u Hladnom ratu, proglasile su se glasnicima Gospoda na Zemlji, koji nemaju nikakve obveze, već samo interese, a ti se interesi proglašavaju svetima. Čini se da ne primjećuju da su se tijekom proteklih desetljeća na planetu formirali novi moćni centri koji su sve glasniji. Svaki od njih razvija svoje političke sustave i javne institucije, provodi svoje modele ekonomskog rasta i, naravno, ima pravo štititi ih, osiguravati nacionalni suverenitet. Riječ je o objektivnim procesima, o istinski revolucionarnim, tektonskim promjenama u geopolitici, globalnoj ekonomiji, u tehnološkoj sferi, u cjelokupnom sustavu međunarodnih odnosa, gdje se značajno povećava uloga dinamičnih, perspektivnih država i regija, čiji interesi se ne mogu više zanemariti. Ponavljam, te su promjene temeljne, ključne i neumoljive. I pogrešno je vjerovati da vrijeme burnih promjena može, kako se kaže, čekati, pa da će se navodno sve vratiti u normalu, sve će biti kao prije. Neće. No, čini se da vladajuće elite nekih zapadnih država upravo žive u takvim iluzijama. Ne žele primijetiti očite stvari, već se tvrdoglavo drže sjena prošlosti. Primjerice, smatraju da je dominacija Zapada u globalnoj politici i ekonomiji nepromjenjiva, vječna vrijednost. Ništa nije vječno. „Oni koji druge ljude vide kao bića izvan zlatne milijarde su izgubili kontakt sa stvarnošću" Štoviše, naše kolege poriču jednostavno stvarnost. Oni se pokušavaju suprotstaviti tijeku povijesti. Razmišljaju u terminima prošlog stoljeća. U zarobljeništvu su vlastitih zabluda o zemljama izvan tzv. „zlatne milijarde", sve ostalo smatraju periferijom, svojim dvorištem, i dalje ih tretiraju kao koloniju, a narode koji tamo žive smatraju ljudima drugog reda, jer i sami sebe smatraju izuzetnim. Ako su izuzetni, onda su svi drugi drugorazredni. Otuda neodoljiva želja za kažnjavanjem, ekonomskim slamanjem onih koji se izdvajaju iz redova i ne žele se slijepo pokoravati. Štoviše, grubo i besramno nameću vlastitu etiku, poglede na kulturu i ideje o povijesti, a ponekad dovode u pitanje suverenitet i integritet država, stvaraju prijetnju njihovom postojanju. „Dovoljno je prisjetiti se sudbine Jugoslavije i Sirije, Libije i Iraka" Ako se nekog buntovnika ne može smiriti, onda ga pokušavaju izolirati ili, kako se sada kaže, "otkazati", izbrisati. Koristi se sve, pa i sport, olimpijski pokret, zabrana kulture, umjetnička remek djela, samo iz razloga što su njihovi autori "krivog" porijekla. To je priroda trenutnog napada rusofobije na Zapadu i suludih sankcija Rusiji. Ludo i, rekao bih, nepromišljeno. Njihov broj, kao i brzina žigosanja, ne poznaju presedana. „Sankcije su potpuno promašene" Računica je bila jasna: drsko, naletom, slomiti rusko gospodarstvo, zbog uništenja poslovnih lanaca, prisilnog povlačenja zapadnih tvrtki s ruskog tržišta, zamrzavanja naše imovine, udariti na industriju, financije i standard života ljudi. Nije uspjelo. Očito, nije išlo, nije se dogodilo. Ruski poduzetnici i vlasti radili su usredotočeno i profesionalno, građani su pokazali solidarnost i odgovornost. Korak po korak normaliziramo gospodarsku situaciju. Prvo smo stabilizirali financijska tržišta, bankarski sustav i trgovačku mrežu. Tada se počelo zasićivati ​​gospodarstvo likvidnošću i obrtnim kapitalom kako bi održali stabilnost poduzeća, zaposlenost i radna mjesta. Sumorne prognoze o izgledima ruskog gospodarstva, koje su zvučale početkom proljeća, nisu se obistinile. Istovremeno, jasno je zašto je ova propagandna kampanja napuhana, odakle dolaze sve ove čarolije o dolaru za 200 rubalja i o kolapsu naše ekonomije u cjelini. Sve je to bilo i ostalo instrument informacijskog rata, faktor psihološkog utjecaja na rusko društvo, na domaće poslovne krugove. Inače, neki od naših stručnjaka su podlegli takvom vanjskom pritisku i u svojim predviđanjima su polazili od neizbježnog kolapsa ruskog gospodarstva i kritičnog slabljenja nacionalne valute – rublje. Život je opovrgao takva predviđanja. No, želio bih naglasiti i želim napomenuti da za nastavak postizanja uspjeha moramo što poštenije i realnije procijeniti situaciju, u isto vrijeme biti neovisni u svojim zaključcima i, naravno, vjerovati u svoje vlastite snage. Ovo je vrlo važno. Jaki smo ljudi i možemo se nositi sa svakim izazovom. Kao i naši preci, riješit ćemo svaki problem. O tome svjedoči cijela tisućljetna povijest naše zemlje. Doslovno tri mjeseca nakon masovnog paketa sankcija suzbili smo rast inflacije. Nakon vrhunca od 17,8 posto, kao što znate, inflacija je sada na 16,7 posto i nastavlja padati. Gospodarska dinamika se stabilizira, javne financije su stabilne. Zatim ću napraviti usporedbu s drugima. Da, to je previše za nas, naravno 16,7 posto je visoka inflacija. S tim moramo raditi i tako ćemo nastaviti, a siguran sam da ćemo postići pozitivan rezultat. Prema rezultatima za prvih pet

Pozdravljam sudionike i goste obljetničkog XXV Peterburškog međunarodnog gospodarskog foruma.

Događa se u teškom trenutku za cjelokupnu svjetsku zajednicu, kada su na udaru gospodarstvo, tržišta i sama načela globalnog ekonomskog sustava. Mnoge trgovinske, proizvodne i logističke veze koje su prije bile narušene pandemijom sada prolaze nove testove. Štoviše, takvi ključni pojmovi za poslovanje kao što su poslovni ugled, nepovredivost vlasništva i povjerenje u svjetske valute temeljito su narušeni,  potkopani, nažalost, od strane naših partnera na Zapadu, a to je učinjeno namjerno, ambiciozno, u ime očuvanja zastarjelih geopolitičkih iluzija.

„Unipolarni svijet je mrtav"

..............

N A S T A V A K

 

https://www.pcnen.com/portal/2022/06/21/govor-vladimira-putina-na-xxv-petrogradskom-ekonomskom-forumu/

iskra.co

Додик: Створен мит да су Срби криви за све

3 minutes

---

Додик: Створен мит да су Срби криви за све

16.06.2022. - 16:11

 

Економски форум у Санкт Петерсбургу (Фото: РТРС)

„Ми смо Срби изгубили медијски рат деведесетих година и зато смо постали глобални кривци", изјавио је српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу.

Исказавши захвалност Русији и предсједнику Владимиру Путину што има прилику да говори на овом великом међународном скупу, Додик је поручио да свијет без правила не може да функционише и указао на висок степен неповјерења на свијету.

– Озбиљна је улога медија и пропаганде. Ми то видимо на Балкану – рекао је Додик.

Додао је да је Запад и даље „затворен и не дозвољава ништа, одузима руску приватну имовину, затвара медије".

– Замислите онда колико је нама малима тешко, када неки трећеразредни западни дипломата дође да се доказује код нас – поручио је Додик и додао да само наивни политичари мисле да те дипломате имају неку моћ.

Додик је рекао и да на Балкану има руског утицаја, али не малигног, како то оцјењују западне земље.

– Балкан је све ово искусио – снагу САД, излазак Велике Британије из ЕУ која жели да се врати на сцену као сила и на Балкану преузме одређену улогу. То доживљавамо да је увијек против нас, Срба, јер је управо њихова доктрина у основи западноатлантске доктрине у вези са Истоком – рекао је Додик.

Истакао је да Русија није бацала осиромашени уранијум на Србију и Републику Српску посредством НАТО бомби.

Он је навео и да Запад никада није престао да иде према Истоку, јер жели да овлада ресурсима које има Русија, оцијенивши да су многи долазили до Москве, али су ту сломили леђа.

– Тај исти западни свијет одвојио је Косово и рекао да може бити држава, није водио рачуна о територијалном интегритету Србије, а сада прича о територијалном интегритету Украјине. Тај свијет, због правила којих више нема, иде у једну врсту дестабилизације за коју су потребни лидери који могу да доносе одлуке – рекао је Додик.

 

nspm.rs

: Небојша Катић: НАТО и економска одбрамбена доктрина

:

6-7 minutes

---

петак, 17. јун 2022.

 На великим мукама су НАТО државе окружене са свих страна агресивним непријатељским силама. Пред немилосрдним насртајима својих моћних противника, НАТО покушава да некако ојача своје скромне војне капацитете и да унапреди и иновира механизме одбране. Колективна одбрана би се, како се најављује, сада могла проширити не само на војну, већ и на економску сферу. У тако проширеном контексту, сваки економски притисак на једну НАТО земљу (санкције, царине, економска условљавања и сл.) могао би бити третиран као напад на све чланице алијансе и активирао би колективне одбрамбене економске механизме који се планирају.

Зачуђујуће је и да на терену родне равноправности нема великих помака, а било би за очекивати неку нову доктрину. На пример – напад на припадника ЛГБТ популације из неке од НАТО земаља могао би бити третиран као напад на „све нас". Да ли то НАТО неопрезно оставља рупе у својој одбрани?

Најављено проширење НАТО мандата на економску сферу, ако до њега дође, биће интелектуално чедо Андерса Расмусена, некадашњег премијера Данске и некадашњег генералног секретара НАТО-а. У формулисању нове економске одбрамбене доктрине Расмусену је помагао Иво Далдер, бивши амерички амбасадор при НАТО-у. Као и сви Скандинавци везани за НАТО, и овај Данац је познат по својој неупитној независности и потпуној фокусираности на миротворну политику скандинавских боја. Расмусен је познат и по томе што је 2003. видео даље од многих који нису схватали каква опасност прети од ирачког оружја за масовно уништење и зато је енергично подржао разарање Ирака. Отуда нема никакве дилеме да је и овај радикални предлог производ његовог дубоког, самосталног промишљања кога се, ето, нису сетили неки моћнији чланови НАТО алијансе.

НАТО за сада не најављује заједничку одбрамбену културну политику, нити сарадњу у области хортикултуре или пчеларства. Зачуђујуће је и да на терену родне равноправности нема великих помака, а било би за очекивати неку нову доктрину. На пример – напад на припадника ЛГБТ популације из неке од НАТО земаља могао би бити третиран као напад на „све нас". Да ли то НАТО неопрезно оставља рупе у својој одбрани?

 

Колико год иницијативе попут Расмусенове биле згодан повод за саркастичне коментаре, ситуација није шаљива и реч је само о још једном кораку на путу сулуде радикализације геополитичке сцене. У овом тренутку се контуре нове економске одбрамбене политике само назиру. Ако су контуре нејасне, веома је јасно према коме су одбрамбене мере уперене. На удару ће бити пре свега ауторитарне државе, што је у западном наративу друго име за Кину. Русија се, наравно, подразумева и од њене економске агресије НАТО се одавно, још од 2014, превентивно брани жестоким санкцијама.

На удару ће бити пре свега ауторитарне државе, што је у западном наративу друго име за Кину. Русија се, наравно, подразумева и од њене економске агресије НАТО се одавно, још од 2014, превентивно брани жестоким санкцијама

Иако западне земље кроз мрежу повезаних институција сасвим добро координирају заједничку економску казнену политику, чини се да у неким деловима НАТО алијансе постоји страх да то није довољно. Цивилна институционална мрежа ипак допушта да понека од земаља, попут Мађарске или Турске, на пример, себи присвоји више слободе но што то прија најмоћнијим западним силама. Потребан је зато већи степен јединства (па и принуде) и то је најлакше обезбедити кроз строге механизме војне алијансе.

Ако Кина данас уведе неки од облика економских санкција било којој од НАТО држава – а Кина то повремено ради активно или реактивно – то се још, иако уз гунђање, третира као билатерални проблем две државе. У новој безбедносној архитектури, та врста санкција била би третирана као економска агресија која захтева колективни и обавезујући одговор.

Да ли би можда и чланице Партнерства за мир морале да следе казнену политику НАТО-а на исти начин на који се данас од земаља кандидата за пријем у ЕУ очекује да следе казнену политику ЕУ? Или ближе кући, да ли би нека од чланица НАТО-а могла увести праведне санкције Србији не бринући да би Србија могла неправедно да узврати?

Ефекти евентуалног проширења НАТО доктрине на економску сферу се не могу прорачунати, али је простор за злоупотребе, креативне интерпретације и притиске свих врста огроман. Ако, на пример, НАТО земља прва уведе „праведне" санкције некој држави, а онда ова узврати „неправедним" санкцијама, да ли је то облик агресије који захтева колективни одговор? Да ли би евентуалним, секундарним санкцијама подлегале и државе које нису чланице НАТО-а, само зато што не желе да се придруже казненим мерама алијансе? Да ли би можда и чланице Партнерства за мир морале да следе казнену политику НАТО-а на исти начин на који се данас од земаља кандидата за пријем у ЕУ очекује да следе казнену политику ЕУ? Или ближе кући, да ли би нека од чланица НАТО-а могла увести праведне санкције Србији не бринући да би Србија могла неправедно да узврати?

Велика Расмусенова идеја је тек у повоју и захтева озбиљнију анализу и разраду. О проширењу мандата ће се разговарати на предстојећем састанку НАТО-а крајем јуна Шпанији. Било би изненађење да ова иницијатива буде одмах, бланко прихваћена с обзиром да ни у НАТО-у не постоји једноумље. Можда је логичније да се предлог прогласи кораком у добром правцу и да се настави рад на његовој разради, очекујући да ће додатно компликовање међународних односа ићи на руку овој врсти иницијатива. Сигурно је само једно – живимо у опасном времену у коме се западни свет припрема за велики сукоб с Истоком, у коме се простор за било какав компромис драстично сужава а мостови систематски пале један за другим.

(Политика-Блог Небојше Катића)

 

Алистер Крук: Ako Zapad ne okonča rat, rat će okončati Zapad

standard.rs

Ako Zapad ne okonča rat, rat će okončati Zapad

Алистер Крук

12-16 minutes

---

Evropa je ishitreno uvela široke i oštre sankcije Rusiji, a nije u stanju da se nosi sa njihovim posledicama. Preostaje joj da podeli sto sa Zelenskim dok potpisuje dokument o kapitlaciji

Emanuel Makron je isprovocirao mnoge (baš kao i Kisindžer u Davosu) kada je rekao: „Ne treba ponižavati Putina" jer će na kraju morati da bude neke vrste sporazumnog rešenja. Ovo je francuska politika od početka ukrajinske sage. Što je još važnije, ovo je francusko-nemačka politika, što znači da bi to na kraju mogla biti i politika Evropske unije.

Kažem „mogla biti" – jer je EU povodom ukrajinske politike podeljenija nego tokom iračkog rata. A u sistemu (EU je sistem) koji strukturno insistira na konsenzusu (ma koliko taj konsenzus bio veštački) kad rane postanu duboke, posledica je da jedan problem može blokirati ceo sistem (kao što se dogodilo nakon iračkog rata). A procepi u Evropi danas su širi i dublji nego tada.

Iako je termin „realista" u aktuelnim okolnostima poistovećen sa popuštanjem, Makron je zapravo hteo da kaže da Zapad ne može i neće zadržati ovaj stepen podrške Ukrajini u nedogled. Politička situacija se menja u mnogim evropskim državama. U Nemačkoj, Francuskoj i Italiji sve je veći broj ljudi koji se protive produženom angažmanu u ovom konfliktu. Prostim rečima, dolazeća ekonomska oluja je previše očigledna i opasna.

Nedavno glasanje o poverenju vladi Borisa Džonsona možda nije eksplicitno povezano sa Ukrajinom, ali jeste sa njegovom politikom nulte emisije štetnih gasova (koju konzervativni glasači smatraju prikrivenim socijalizmom), imigracijom i rastućim troškovima života. Naravno, jedna lasta ne čini proleće. Ali dramatični pad Džonsonove popularnosti, podstaknut njegovom ratobornošću prema Rusiji, izazvao je zabrinutost u Evropi. „Vidimo paniku u Evropi zbog Ukrajine", nedavno je poručio Erdogan.

Ono što je primetno jeste da je Makron, uprkos retorici o „evropskoj strateškoj autonomiji", bliži Vašingtonu od londonskih jastrebova. Da, na početku je reč „sporazum" bila donekle prisutna u američkom diskursu, ali potom je usledio dugi period od oko dva i po meseca u kom se narativ iz Vašingtona isključivo svodio na poruku da Putin mora platiti cenu.

Promena raspoloženja

Međutim sada se američko raspoloženje – a otuda i američki narativ – menja, što je izgleda povezano i sa lošim vestima sa terena iz Ukrajine (čak je i kvazi-neokon Edvard Lutvak priznao da će Rusija pobediti, i da bi Donbas trebalo samostalno da odlučuje o svojoj sudbini).

Džonsonov tvrdolinijaški stav o Ukrajini viđen je kao očajnički pokušaj da se iskopira pozicija Margaret Tačer o Folklandskom ratu (Tačerova je bila suočena sa rastućom inflacijom i domaćim protivljenjem svojoj agendi, ali pobeda u sukobu sa Argentinom 1982. je pomogla da bude reizabrana). Međutim, Stiven Filding, profesor političke istorije na Univerzitetu u Notingemu, tvrdi da je priča o tome kako „ukrajinska kriza Džonsonu pruža priliku da ima svoj 'foklandski momenat' ništa drugo nego fatamorgana očajnih konzervetivaca'. Moglo bi se ispostaviti da isto važi i za Brisel.

Što se tiče Makronovog poziva na dogovor, čak ni ograničeni sporazum o prekidu vatre – što je verovatno ono što Makron ima na umu – ne bi bio izvodljiv u ovoj toksičnoj, polarizovanoj zapadnoj atmosferi. Ukratko, Makron je „zagrizao više nego što može da proguta". Prvo je neophodno srediti sopstveno, zapadno dvorište.

Vladimir Putin i Emanuel Makron tokom video razgovora (Foto: Michel Euler/AFP Pool via Getty Images)

Amerika bi morala da odustane od stava „mrzimo Putina". Morali bi početi sa spinovanjem prethodne poruke o „pobedi" kao preduslovu za razgovor sa Putinom, jer bi u suprotnom i sami čin pregovaranja sa „zlim Putinom" bio praćen poplavom javnog gneva. Makron je upravo iskusio kako to izgleda.

Određeno resetovanje je već počelo (bilo da je svesno, bilo da je u pitanju spontana reakcija čitalaca). Vesti iz Ukrajine danas retko prebacuju prosečnu dnevnu čitanost. Pretrage o ratu na Guglu su odavno prošle svoj vrhunac. U svakom slučaju, Demokratska stranka sada mora jasno da se fokusira na domaća pitanja, inflaciju, posedovanje vatrenog oružja i abortuse – pitanja koja će dominirati na kongresnim izborima u novembru.

Čemu pregovori?

Evo u čemu je stvar. Jedinstvo EU je očigledno narušeno, a isto vredi i za američke bezbednosne elite. Možda je dugotrajni rat, odnosno rat iscrpljivanja, koji drži i Rusiju i zapadnu Evropu u međusobnom sukobu, poželjniji ishod u odnosu na 'dogovor' (i to ne samo zbog Bajdenovog emotivnog angažmana). Ali dugi rat možda uskoro neće biti opcija (ako Rusija, kako Lutvak sugeriše, uskoro pobedi).

I da li će Bajden – ukoliko se opredeli za sporazum sa Moskvom – biti u stanju da politički iznese bilo šta što ne bi bilo protumačeno kao američka „pobeda"? Da li je to sada uopšte opcija? Gotovo sigurno da nije. Moskva nije raspoložena. Da li bi ponuda pregovora sa Bajdenove strane sadržala makar i mrvicu želje da se stvar sagleda iz ruske perspektive? Gotovo sigurno da ne bi. Pa o čemu onda uopšte ima da se pregovara?

Moskva kaže da je spremna na razgovor sa Kijevom. Kremlj, međutim, ne traži „izlaznu strategiju" (javnost je žestoko protiv toga). Nazovite to „pregovorima" ako vam je volja, ali ispravnije bi bilo reći da je Moskva spremna da prihvati kapitulaciju Zelenskog pod krinkom „sporazuma" – što znači da nema prostora za Bajdenov tim da postigne dogovor koji bi mogao da proda skeptičnom američkom biračkom telu.

Stoga se jednostavno može reći da ovaj „rat iscrpljivanja" od samog početka polazi od pretpostavke da se ne radi o vojnom iscrpljivanju, već o finansijskom ratu u kojem se računalo da Zapad ima kapacitet da Moskvi nanese prvi udar. Rublja je trebalo da postane „bezvredna" gotovo odmah čim je pokrenut ekonomski rat punog spektra, dizajniran tako da strukturno uruši Rusiju (a time i njen moral za borbu u Ukrajini). Osim toga, zamišljeno je da to bude oštro upozorenje za Kinu (i druge, poput Indije).

Takvi su bili planovi pre rata. Vojna akcija u Ukrajini nikada nije zamišljana sa ciljem da se porazi Rusija, već kao nešto što će pojačati domaće nezadovoljstvo u Rusiji dok se njena ekonomija urušava pod sankcijama bez presedana. Donbaska pobuna, planirana i pripremana osam godina, nikada nije trebalo da dobije „glavnu ulogu", upravo zato što su SAD oduvek smatrale da će ruske snage najverovatnije na kraju pobediti. Ipak, to je na kraju postala „jedina karta na koju SAD mogu da odigraju".

Kamen oko vrata

Ali finansijski rat, na koji su polagane nade o brzom ruskom kolapsu, ne samo da je propao, već je, paradoksalno, veoma, veoma žestoko ranio Evropu. Ta činjenica, kao i opadajući moral ukrajinskih vojnih snaga, postala je kamen oko vrata Evropske unije. Sad je nemoguće odustati od sankcija, ili dopustiti neminovni vojni poraz Ukrajine, a da Rusija iz svega ne izađe kao očigledni „pobednik".

Reč je o debaklu, koliko god se spin majstori trudili da stvari prikažu drugačije. Stoga nije iznenađujuće što evropski lideri traže način da napuste politiku koja je proizvela tolike štetne efekte, a koju su oni – EU – usvojili bez razmišljanja o posledicama.

Ali poenta je mnogo ozbiljnija: Čak i kad bi se sledeće nedelje održali širi pregovori, da li bi Zapad makar i teoretski mogao da se složi oko toga šta će reći Putinu? Da li je barem razmotrio kako će Rusija nastojati da definiše svoju viziju evroazijske bezbednosti? Ako jeste, da li bi evropski pregovarači imali mandat da pruže odgovor, ili bi pregovori propali jer Evropa ne može da odgovori ni na jedan predlog suprotne strane izuzev pitanja vezanih isključivo za buduće ustrojstvo Ukrajine?

Francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc u Berlinu, ispred Branderburške kapije u ukrajinskim bojama, 9. maja 2022. (Foto: EPA/EFE)

Rusija je zapravo jasno naznačila svoje strateške ciljeve. U decembru 2021. predala je SAD i NATO-u dva nacrta sporazuma o bezbednosnoj arhitekturi Evrope koja bi garantovala nedeljivu bezbednost za sve, uz povlačenje NATO snaga na granice iz 1997. godine. Ti dokumenti ukazuju da je Ukrajina samo mali deo širih ruskih strateških ciljeva. Nacrti sporazuma su ignorisani od strane Vašingtona.

Rat u Ukrajini, u principu, mogao bi biti okončan sporazumnim rešenjem koje bi uzelo u obzir šire bezbednosne brige Rusije u Evropi, uz zadržavanje nezavisnosti Ukrajine – pri čemu bi severoistok, istok i jug te zemlje bili u nekoj konfiguraciji sa Rusijom, ili apsorbovani u Rusiju.

Dijalog nije moguć

Ali tu se suočavamo sa činjenicom da je EU prebacila politički mandat u vezi Ukrajine na prenapregnuti NATO. A jasni cilj te organizacije je isključivanje Rusije sa svetske političke „šahovske table", i urušavanje ruske ekonomije. Drugim rečima, vraćanje Rusije u Jeljcinovu eru.

Kao takvi, NATO ciljevi ne ostavljaju prostora za dijalog. „Dugi rat" Moskve mora biti pravilno shvaćen – ne radi se samo o bezbednosnim pretnjama koje potiču iz Ukrajine, već o bezbednosnim pretnjama koje potiču iz kulture koja se samodefiniše kao zapadna „civilizacija".

Kristofer Dovson je u delu Religija i uzdizanje zapadne kulture pre skoro 100 godina napisao: „ Zašto je samo Evropa među svetskim civilizacijama neprestano uzdrmavana i transformisana energijom duhovnog nemira koja odbija da se zadovolji nepromenljivim zakonom društvene tradicije koji vlada orijentalnim kulturama? Zbog toga što religiozni ideal nije bio obožavanje bezvremenskog i nepromenljivog savršenstva, već duh koji nastoji da se ugradi u čovečanstvo i da promeni svet"?

Da li evropski lideri koji razmatraju „sporazum" razumeju da, slagali se oni ili ne, ovakvo mišljenje preovladava u ruskoj percepciji? I da se pobeda u Ukrajini posmatra kao neophodni katarzički okidač za pokretanje ruske i drugih nezapadnih civilizacija?

Otuda pitanje da li Evropska unija ima kartu koju može da odigra u ovom scenariju, nezavisno od Vašingtona? Odgovor je ne; Evropa nema svoje mesto za stolom.

Kao što je Volfgang Strik primetio u svom eseju „EU nakon Ukrajine", zapadno-evropske države su očigledno pristale da Bajden odlučuje u njihovo ime. Evropska sudbina zavisi od Bajdenove sudbine, odnosno od toga kakve će odluke doneti američka administracija. Tako je EU samu sebe pozicionirala kao krajnju provinciju, odnosno kao tek jednu od tema američke unutrašnje politike.

Čemu radost?

Deo elita EU je bio trijumfalistički raspoložen: Ukrajina je EU nedvosmisleno označila kao „severnoatlantističku", tačka. Ali čemu radost?

Tačno je da je ukrajinski rat možda (privremeno) neutralizovao određene linije podele unutar EU. Evropska komisija već neko vreme pokušava da problem odsustva demokratije (koji proističe iz suštinske centralizacije i depolitizacije) reši tako što će tu prazninu (odsustvo demokratije) ispuniti neoliberalnom „politikom vrednosti" koju će rigorozno primenjivati – čak i upotrebom sankcija kad je reč o neposlušnim državama.

Identitetska prava, prema ovom tumačenju, služila bi kao zamena za debate o političkoj ekonomiji, uz poštovanje vrednosti koje bi se državama članicama nametale kroz ekonomske sankcije (vladavina prava).

Nije teško videti kako se situacija oko Ukrajine dobro uklopila sa rešenošću Ursule fon der Lajen da nametne vrednosti EU, ne samo onima poput Orbana, već i kao oruđe za iskorenjivanje preostalih proruskih osećanja u podeljenoj Uniji, i čvrsto posađivanje severnoatlantizma kao prevashodne vrednosti EU. Sankcionisanje Rusije i njenih tradicionalističkih pogleda na svet bilo je u savršenom skladu sa sankcionisanjem istočnoevropskih država zbog njihovog društvenog (ideološkog) tradicionalizma.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (Naslovna fotografija: Reuters/Yves Herman)

Ali ovo je imalo svoju cenu – katapultiranje Sjedinjenih Država u poziciju obnovljene hegemonije nad Zapadnom Evropom. Ovakvo shvatanje je primoralo Evropu da nastavi sa širokim i oštrim sankcijama protiv Rusije, koje u povratnom efektu učvršćuju poziciju SAD kao dominantnog snadbevača Evrope energentima i sirovim materijalima.

To u potpunosti isključuje Makronove ideje da je Evropskoj uniji potreban „evropski strateški suverenitet" koji bi mogao da se pozabavi legitimnim bezbednosnim brigama Rusije. Evropa je sada do grla zaglavljena sa širokim ekonomskim sankcijama protiv Rusije, a nije u stanju da se nosi sa njihovim posledicama. Bukvalno ne postoji šansa da će dolazeća strukturna inflacija ili ekonomska kontrakcija moći da bude zauzdana. EU je izgubila mehanizme da okonča ovaj rat. Preostaje joj samo da deli sto sa Zelenskim dok ovaj potpisuje dokument o kapitlaciji

U Americi pre novembarskih izbora neće biti ozbiljnih pokušaja da se smanji inflacija. Još jedna od posledica predavanja Evrope američkoj komandi je to što i po pitanju inflacije EU zavisi od nezahvalnih promena u američkoj unutrašnjoj politici. Jednako je verovatno da će Bajden narediti novo štampanje novca kako bi privremeno otklonio efekte inflacije na američke džepove (čime će dugoročno samo poećati inflaciju) i to da bi Bajden mogao dopustiti kvantitativno stezanje (sa ciljem obaranja inflacije) uoči izbora u novembru.

Kad posledice rata počnu da se osećaju, to će dovesti do ozbiljne povratne reakcije protiv Brisela.

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

Naslovna fotografija: AFP

Izvor Strategic-culture.org

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Jовановић: Ново лукавство Запада - велика обећања за признање НАТО-Косова и одвајање од Русије и Кине

2 minutes

---

РАДЕ НА РАВНОПРАВНОСТИ СРБИЈЕ И КОСОВА* У ОКВИРИМА ОТВОРЕНОГ БАЛКАНА

* "То је опасна и лукава политика англо-саксонских и германских центара моћи који појачавају игру на карту декларисне опсесије „бољим животом", привржености „истим вредностима", и заборавности српске елите о томе ко сноси одговорност за криминалну агресију НАТО 1999, за нехумане санкције 1992-1996., раздробљеност српског народа на Балкану и ревизију Дејтона"

___________________________________________________________________

       УМНОЖАВАЊЕ разних „нонпејпера", „нових" идеја и обећања о „убрзању на европском путу западног Балкана", у ситуацији глобалне конфронтације, има за циљ увлачење Србије у нелегалне санкције ЕУ против Русије и легализацију равноправности Србије и тзв. Косова у оквиру „Западног Балкана".   Примамљива вербална обећања трговинско-финансијске природе (трансакциона политика) представљају још једно лукавство Запада чији циљ није убрзање чланства у ЕУ већ убрзање признања НАТО творевине, одустајање од стратешких односа са Русијом и Кином, напуштање војне неутралности и суштинска измена међународног положаја Србије.  

       То је опасна и лукава политика англо-саксонских и германских центара моћи који појачавају игру на карту декларисне опсесије „бољим животом", привржености „истим вредностима", и заборавности српске елите о томе ко сноси одговорност за криминалну агресију НАТО 1999, за нехумане санкције 1992-1996., раздробљеност српског народа на Балкану и ревизију Дејтона.

       Региструјте се на нашем  Telegram   каналу: https://t.me/faktorga

 

Александар Боцан-Харченко: О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине

РЕАГОВАЊЕ АМБАСАДОРА РФ У СРБИЈИ НА АУТОРСКИ ТЕКСТ АМБАСАДОРА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ, КАНАДЕ, НОРВЕШКЕ И ПОЉСКЕ ОБЈАВЉЕН У „ПОЛИТИЦИ" 3. ЈУНА

О лажима и лицемерју Запада у вези са ситуацијом око Украјине

(Фо­то Танјуг/М. Миливојевић)

Немогуће је не реаговати на чланак на украјинску тему, изузетан по лажима, који је објављен у листу „Политика" 3. јуна ове године, који су потписали амбасадори Велике Британије, Канаде, Норвешке и Пољске. Немогуће је, јер аутори до непрепознатљивости искривљују актуелне догађаје у Украјини и око ње, као и њихову позадину. Немогуће је из поштовања према српским читаоцима који заслужују да знају истину, али којима западњаци покушавају да „продају" свој ерзац производ.

Немогуће је, јер се сећамо невиних жртава агресије НАТО-а на Југославију 1999. године, у којој су учествовали Лондон, Отава и Осло и коју је ватрено подржала Варшава која је тада тек приступила алијанси. Сматрамо да би аутори прво требало да се позабаве својим односом према бесрамном кршењу међународног права од стране сопствених држава (мада, судећи по интервјуу немачког колеге „Политици" од 5. јуна ове године, од препознавања своје одговорности за трагедију 1999. године – па чак и од најмање гриже савести – Запад је веома далеко).

Жао нам је што су, описујући украјинску кризу, дипломате с изненађујуће селективним памћењем намерно прећутале државни удар у Кијеву 2014. године (Пољска је тада била један од гараната спровођења споразума између украјинских власти и опозиције, који је опозиција погазила одмах по потписивању). Ниједну реч не говоре о томе како је кијевски режим седам година саботирао Минске споразуме, који су предвиђали мирну реинтеграцију Донбаса (исто тако, у случају српске Аутономне Покрајине Косово и Метохија, заборављају да њихови штићеници у Приштини девет година опструишу Бриселске договоре). Увредљиво говоре о грађанима Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике, који од 2014. године живе под сталним гранатирањем од стране украјинских оружаних снага и националистичких батаљона.

Међутим, истинито стање ствари у Украјини очигледно не занима амбасадоре. Најважније је оцрнити Русију и величати злочиначки кијевски режим. Због тога се понављају клишеи обележени британским заштитним знаком „highly likely". Игноришу се бројни докази о злоделима оружаних снага Украјине и неонацистичких оружаних формација које спречавају евакуацију цивила, подмукло се склањају иза цивила и објеката социјалне инфраструктуре.

Маргинализује се врло незгодна за Запад тема војних биолошких лабораторија у Украјини, где се, као што је сада доказано, радило на опасним експериментима са сојевима заразних болести, укључујући и оне на људима. И то никако није „фантастика", како се изражавају амбасадори, већ стравична реалност, коју више није могуће скривати од јавности.

Аутори оптужују Русију за стварање глобалних проблема с храном. У ствари, неповољна ситуација директно је повезана с кризом у вези с короном, а искомпликована је увођењем нелегалних западних ограничења Русији и Белорусији. Што се тиче извоза пшенице из Украјине (који је крајње незнатан у укупном обиму трговине овим житарицама у свету), то спречава само Кијев, који је минирао своје луке и не пропушта трговачке бродове. Русија је, напротив, обезбедила неопходне сигурне морске коридоре.

Изненађују коментари о „зависности" Србије од руских енергената, који иначе припадају парадигми самог Запада (који развија односе с другим државама само под условом да се потчине његовој вољи). У односима Москве и Београда није било и нема места зависности и неједнакости. Сарадња у области нафте и гаса и у свим другим областима била је и остаје обострано корисна. Сигурни смо да Запад неће моћи да наметне Србима своју изопачену логику: онима који су увели рестриктивне мере Русији најмање је стало до добробити сопственог становништва, које сада жање горке плодове своје русофобије, као и политичке и економске кратковидости. Радује што већина земаља не подлеже овим провокацијама. Покушавајући да нанесе штету Русији, Запад показује равнодушност према земљама као што је Србија, све више се изолује од осталог света, подрива свој кредибилитет, приближавајући се крају своје глобалне доминације.

Дакле, ауторима (као и Западу у целини) Украјина је потребна само као један од алата у конфронтацији с Русијом. Исто тако циничан, усмерен на сопствене интересе, диктиране осећањем искључивости и сведозвољености, био је и приступ САД и њихових европских сателита бројним сукобима које су распиривали у бившој Југославији, на Блиском истоку, у Северној Африци и Авганистану. Ове методе сматрамо неприхватљивим. Одлучни смо да доследно идемо ка више избалансираном полицентричном светском поретку заснованом на међународном праву, а не на неким дневнополитичким „правилима" које предлаже Запад. Волели бисмо да Срби и остали слободољубиви народи и даље наставе с нама тим путем.

View article...

Enclosures:

160z120_bocan.jpg (7 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_06//160z120_bocan.jpg

 

Рамбује је био оквир за уцене

РЕАГОВАЊЕ МИНИСТАРСТВА СПОЉНИХ ПОСЛОВА

Рамбује је био оквир за уцене

Резолуцијом Савета безбедности УН 1160 (1998) потврђене су обавезе свих чланица УН на очувању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, док су акти тзв. ОВК и других оружаних група косовских Албанаца квалификовани као „терористички"

 

(Принтскрин)

Интервју с Томасом Шибом, амбасадором Немачке у Београду, који је објављен у „Политици" под насловом „Донбас и Косово не могу никако да се упореде", садржи низ нетачних тврдњи и квалификација.

Занемарујући да је у дугом временском периоду СР Југославија била суочена са снажним албанским сепаратизмом на КиМ, амбасадор Шиб је изнео нетачну тврдњу о „угњетавању Албанаца и њиховом искључењу из јавног живота" и, игноришући читав низ чињеница и резолуција Савета безбедности УН, закључио да се НАТО одлучио за напад на СРЈ „тек када су била исцрпљена сва средства дипломатије".

Истраживања, која се могу поткрепити одговарајућом документацијом, потврђују да је у годинама уочи агресије на СРЈ над Албанцима на КиМ заиста вршено насиље, али то насиље су вршиле терористичке групе албанских сепаратиста, које су, осим полицајаца и српских цивила, убијале и своје сународнике лојалне Републици Србији.

Резолуцијом Савета безбедности УН 1160 (1998) потврђене су обавезе свих чланица УН на очувању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (данас Србије) док су акти тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и других оружаних група косовских Албанаца квалификовани као „терористички". Савет безбедности УН је у више наврата изричито осудио терористичке акте ОВК као и „сваку спољашњу подршка терористичким активностима на Косову, укључујући финансирање, наоружавање и обуку".

Реакција оружаних снага СРЈ и полиције Србије била је усмерена на сузбијање сепаратизма и тероризма, а о непостојању „декларисаних разлога" за напад на СРЈ су и чињенице потврђене у Немачкој. У периоду који претходи агресији на СРЈ, Министарство спољних послова Немачке је (12. јануара 1999) Управном суду у Триру указало да „операције снага безбедности нису биле усмерене на косовске Албанце као на етничку групу, већ на милитантне противнике и њихове наводне следбенике". Примера ради, и Управни суд Баварске је закључио да изјаве о систематским прогонима албанског становништва на Косову нису потврђене извештајима МСП Немачке, указавши да „јаке југословенске операције од фебруара 1998. представљају селективну снажну акцију против кретања паравојних формација... Државни програм прогона усмереног против целокупне заједнице етничких Албанаца нити постоји нити је постојао".

Супротно тврдњи амбасадора Шиба, мирна средства решавања кризе на Косову нису била исцрпљена. Јасно је да ни преговори у Рамбујеу нису били „мирно средство решавања" кризне ситуације, већ оквир за изношење уцена.

НАТО је деловао супротно Повељи УН, која не допушта изузетке од правила садржаног у члану 53 да „без одобрења Савета безбедности неће по регионалним споразумима нити преко регионалних организација бити предузета ниједна принудна акција". Иако је било извесно да не постоји могућност, нити да постоје разлози за усвајање резолуције Савета безбедности којом би се НАТО овластио да употреби оружану силу против СРЈ, није учињен ни предлог да се питање изнесе и пред Генералну скупштину УН. Није поштован ни члан 5 Резолуције Генералне скупштине 3314 (1974) о дефиницији агресије која предвиђа да „било какав разлог ма које природе, било политички, економски, војни или други, не може да служи као оправдање агресије". Да је оружана акција НАТО-а била противправна јасно произлази и из становишта Међународног суда правде у случају војних и паравојних активности у Никарагви и против ње (1986).

У основи једностраног проглашења независности Косова је употреба оружане силе НАТО-а и ОВК. Стога се „случај Косова" не може оправдати критеријумом који износи амбасадор Шиб да је „проглашење независности искључиво могуће ако се при томе не крши забрана употребе силе".

Амбасадор Шиб изнео је тврдњу да се годинама интензивно радило на изналажењу решења за статус Косова које би за обе стране било прихватљиво и да је тек након што су се ови покушаји изјаловили проглашена тзв. независност Косова. Он игнорише чињенице да aлбанска страна није водила смислен дијалог већ је инсистирала на независности као једином могућем решењу, без улагања напора да се обезбеде минимални стандарди поштовања људских права, спрече прогони и обезбеди повратак српског и осталог неалбанског становништва.

Како се наводи у Резолуцији 1782 (2011) Парламентарне скупштине Савета Европе, којим се усваја Извештај о нечовечном поступању са људима и недозвољеној трговини људским органима на Косову, „током одлучујуће фазе оружаног сукоба, НАТО је предузимао акције у форми ваздушних напада, док је сувоземне операције изводила ОВК, која је де факто била савезник међународних снага", и даље наводи да су се након „повлачења српских власти, међународна тела одговорна за безбедност у великој мери ослањала на политичке снаге на власти на Косову, међу којима су многи од њих били бивши припадници ОВК". У истом извештају се наводи чињеница да су међународне организације на Косову „фаворизовале прагматичан приступ ради краткотрајне стабилности по сваку цену жртвујући основне принципе правде".

Све резолуције у погледу Косова које је усвојио Савет безбедности УН, као једини међународни ауторитет коме је поверено очување међународног мира и безбедности, заснивају се на принципу заштите суверенитета и територијалног интегритета СРЈ. Територија КиМ је Резолуцијом 1244 стављена под међународну управу, уз гаранцију територијалног интегритета СРЈ и са циљем изградње суштинске аутономије и самоуправе, а не ради стварања независног Косова.

У основи међународне управе налази се пристанак СРЈ, а КиМ Резолуцијом 1244 није истргнуто из суверенитета Србије, већ је циљ био да се успостави управа која ће обезбедити суштинску аутономију уз поштовање територијалног интегритета СРЈ, односно Србије.

Иако преговори о статусу нису довели до споразума, на територији КиМ је уз широку подршку појединих држава било изражено настојање да се спроведе план Мартија Ахтисарија, који никада није изнет на гласање пред Савет безбедности УН, а који је модификован на тај начин да након проглашења независности кључну улогу у надзору над институцијама имају управо оне државе које су заговарале креирање независности Косова. Према Руководећим принципима Контакт групе за решавање статуса Косова (2006) „свако решење које је унилатерално или резултира из употребе оружане силе биће неприхватљиво". Једино могуће решење за статус КиМ је, како је наведено и у Руководећим принципима Контакт групе, да „договорено решење буде међународни приоритет" и да „једном када процес отпочне он не може бити блокиран и мора се довести до краја", а да „коначну одлуку о статусу Косова треба да потврди Савет безбедности".

И поред систематског кршења међународног права и Резолуције 1244, Косово ни данас није, ни де јуре ни де факто, формирано као независна држава. Питање Косова, укључујући ту и питање статуса Косова, још увек је пред Саветом безбедности, чије одлуке, утемељене на међународном праву и потреби очувања међународног мира и безбедности, гарантују суверенитет и територијални интегритет Србије.

*Проф. др и главни правни саветник МСП-а

View article...

Enclosures:

160z120_--_------_----.jpg (11 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_06//160z120_--_------_----.jpg