Politikolog: Pregovori su loši otkako je Vučić na vlasti, priču o Kosovu vratiti u Savet ...
"Savet bezbednosti je Evropskoj uniji dao samo mandat da ona koordinira te pregovore, ne da donosi ili nameće rešenja. Zašto Srbija za 10 godina nije zahtevala da se priča o Kosovu vrati u Savet bezbednosti, jer pod upravljanjima pregovarača EU to očigledno ne ide dobro, pa da tražimo nove pregovarače", rekao je on. |
Чедомир Антић
5-6 minutes
Напредни клуб, удружење грађана из Београда, сваке године објављује Извештај о политичким правима српског народа у региону. Управо је објављен четрнаести годишњи извештај од 2009. године о правима 1,7 милиона Срба који живе у околним државама.
У Босни и Херцеговини убрзан је процес њене унитаризације и лишавања српског народа свих колективних права. Ускраћујући Србима права, за која у случају Албанца или Курда ратују, САД и савезници правдају се вишедеценијском кампањом којом Србе представљају као народ колективно крив за геноцид, чија је култура историјски контаминирана. Ово је став мејнстрима у САД, Британији и Немачкој. Прилике су радикализоване кризом и украјинским ратом. Тако смо прошле године чули да Бошњаци (Муслимани) морају да буду пацификовани у једној унитарној вишенационалној држави у којој би доминирали, будући да у самосталној националној држави могу представљати „опасност за Европу" (Волфганг Шојбле). Као циљ Запада прокламовано је стварање „једне земље, једног народа" (Ангелина Ајнхорст, немачка политичарка задужена за реформу изборног система у БиХ). Уставни суд БиХ (којем је прошао мандат, где већину чине муслиманске и стране судије, неки на дужности 20 година) наставио је с фактичким променама Устава. Прошле године одузет је део имовине само Републици Српској. Кристијан Шмит, немачки политичар кога Савет безбедности УН није изабрао на дужност високог представника, омогућио је изборе у Федерацији БиХ по систему који фаворизује Бошњаке. Најавио је и да ће наметнути уџбенике историје који усвајају бошњачки националистички наратив. Република Српска је током протекле године покушала да врати надлежности које су јој противно Уставу и силом одузели гувернери из САД и ЕУ. У БиХ је у току демонстрација силе НАТО војске.
У Хрватској и даље није спроведен Ердутски споразум. У Хрватској се и прошле године догодило највише напада на Србе у региону. Није поштован закон о употреби мањинског писма, и то само за ћирилицу. Спречавани су српски председник и народни посланици да чак и приватно посете логор Јасеновац. После година кампање против Срба, уз бројне злоупотребе, извршен је попис по којем је Срба нешто више од два одсто у укупном становништву државе. Довољно је сагледати агресивну политику хрватске државе према Србији (700 посета званичника северу Бачке) и нови национални програм ХАЗУ у којем је предложена читава политика условљавања, потчињавања и територијалног отимања од суседних држава.
У Црној Гори нису остварена пуна права српског народа предвиђена Уставом и законима ове земље. И даље трају медијске и политичке кампање мржње према Србима и Србији. По доласку опозиције на власт српске странке су остале изван власти. СПЦ још није добила равноправност, будући да је одустајање од потписивања Темељног уговора (њеног изједначавања са Римокатоличком црквом) постало питање „бити или не бити" за партије којима припада више од половине посланика црногорског парламента. Додуше, Темељни уговор је потписан, али је питање опстанка владе Дритана Абазовића постало још у већој мери спорно. Једини напредак извршен је у локалној самоуправи: српске странке постале су део владајуће демократске већине у великом броју општина, па сада макар у овом сегменту Срби више не чине мање од пет одсто запослених. Ипак, иако у овим установама данас ради безмало четири пута више Срба (укупно око 18 одсто) него раније, то је и даље упола мање у односу на њихову заступљеност у становништву.
На КиМ није спроведен Бриселски споразум кад је реч о Заједници српских општина, али се зато Србија ове године одрекла значајних права на пољу енергетике. Честа су насилништва над Србима, а напади на православне цркве су на рекордној висини у односу на протеклих десет година.
СПЦ је прихватила да призна аутокефалност Охридској архиепископији МПЦ. Српским архијерејима и свештеницима први пут после 1967. дозвољен је приступ богомољама на територији Северне Македоније. Ипак, Срби још не уживају пуна права мањина других бивших југословенских земаља. На попису, оптерећеном неправилностима, знатно је смањен број Срба.
У Албанији и Словенији Срби немају ни права националних мањина. Словенци и Албанци (у централној Србији) ова права у пуној мери упражњавају деценијама.
У Мађарској и Румунији стање права малобројних Срба је добро.
Примећен је недостатак систематског институционалног вођења политике званичне Србије према српском народу у региону. Притом, ова тема је много заступљена у режимским медијима, а политичари из владајућих странака о њима радо говоре. Србија у ову политику и даље улаже сразмерно вишеструко мање него Турска, Бугарска, Мађарска или Хрватска.
(Напредни клуб)
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Душан Пророковић
7-9 minutes
Ako Alijansa nije sposobna da izađe na kraj u direktnom sukobljavanju na jednom frontu sa Rusima, kako će onda izaći na kraj u sukobljavanju na dva fronta protiv rusko-kineske koalicije?
U novoj „Strateškoj koncepciji NATO 2030", dugo pripremanoj i, kako se i očekivalo, detaljno sročenoj, primetni su elementi koji ukazuju na promenu strateškog opredeljenja Alijanse. A ta promena onespokojava.
Uočljivo je da stav prema Rusiji postaje drugačiji. Rusija se označava kao „najznačajnija i direktna pretnja po bezbednost saveznika kada su u pitanju mir i stabilnost u evroatlantskoj zoni." Zbog toga se članice pozivaju da više izdvajaju za vojne namene, a snage za brzo reagovanje na „istočnom frontu" biće uvećane sa 40.000 na neverovatnih 300.000 vojnika.
Generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg objašnjava da, za razliku od prethodnog dokumenta istog naslova, usvojenog u Lisabonu 2010. godine, više nema odrednica o saradnji sa Moskvom, čak ni u oblastima kontrole naoružanja, borbe protiv terorizma ili trgovine drogom.
Međutim, iako je ovaj zaokret evidentan, on ipak nije neočekivan. Odnosi s Rusijom pogoršavaju se kontinualno, saradnje je bilo sve manje, a sukobljavanja sve više. Uostalom, nagoveštaji ovakvog pristupa postali su vidljivi još u nacrtu nove strateške koncepcije definisanom 2020. godine.
Ponašanje glavnih NATO članica – SAD i Velike Britanije, te Nemačke i Francuske u Ukrajini, ali i u Belorusiji, Kazahstanu i na Kavkazu ukazivali su da, i pored toga što to tako nije formalno zabeleženo, Rusija postaje „najznačajnija i direktna pretnja". Zbog toga, manje-više, nema ničeg epohalnog u pozicioniranju na istočnim granicama, pošto je to logičan epilog procesa koji traje, ako ne od ranije, onda sasvim sigurno od 2014. godine.
Promena strateškog opredeljenja, projektovana na srednji rok, pre svega se tiče odnosa prema Kini. „Zbližavanje Kine i Rusije protivrečno je interesima Alijanse", jer „Kina pokušava da podrije postojeći svestki poredak kontrolišući međunarodnu logistiku i ekonomiju." Otuda i zaključak kako „NATO planira da jača saradnju sa partnerima u oblastima Indijskog i Tihog okeana."
Koliko je utvrđivanje ovakvog stava bilo očekivano? U nekoj meri svakako jeste.
Američko razvrgavanje istorijskog sporazuma EU – Kina o investicijama, otvorena podrška demonstrantima u Hongkongu, ponavljanje teze o „kineskom genocidu" nad Ujgurima, neprestane provokacije u akvatoriju Južnog kineskog mora, „obaranje" projekta Pojas i put i pogotovo rasturanje okvira za saradnju 17 plus 1, koji u praksi više ne može funkcionisati – verovatno ni formalno neće postojati, te naglašeno ekstremnija retorika oko tajvanskog pitanja, uključujući i posetu Nensi Pelosi Tajpeju, naposletku i kreiranje formata AUKUS, ukazivali su da je Kina sve manje izazov, a sve više pretnja po NATO.
S druge strane, ovakav direktan „udar na Kinu" donosi i brojne posledice za sam NATO. Inače, u ovu ocenu o „udaru na Kinu" treba ukalkulisati i kulturološke razlike u pogledu korišćenja i razumevanja „jezika diplomatije", jer su azijske države na to osetljive, percepcija odrednica „protivrečno", „podrivanje" i „kontrolisanje" kineski političari doživeće sasvim drugačije nego njihove evropske ili američke kolege.
Član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći i kineski državni savetnik Vang Ji prilikom dolaska na uvodnu sesiju američko-kineskih razgovora u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool via AP)
Uglavnom, za NATO je, u novom strateškom opredeljenju, Kina na istom onom mestu na kom je Rusija bila prekjuče – 2014. godine. Percepcija Kineza je da su ih NATO stratezi postavili na isto ono mesto na kom je Rusija bila juče – 2020. godine. To se u Pekingu anticipira kao najava ofanzivnog delovanja NATO, eskalacija sukobljavanja sa Alijansom zato se čini neizbežnom.
Za stratege NATO odgovor Kine na posetu Pelosijeve, manifestovan vojno-pomorskim vežbama u Južnom kineskom moru je prekomeran. Zato su pomalo iznenađeni, pomalo šokirani, neki od njih verovatno i uplašeni. Za Kineze, to je recipročna mera, taman u skladu sa procenom da ih NATO posmatra kao i Rusiju pre dve godine. Ostaje samo otvoreno na kojim poljima će se to sukobljavanje odigravati i kako će se manifestovati!?
Želja za širenjem saradnje NATO sa partnerima u indo-pacifičkom regionu, a tu se računa u prvom redu na Australiju, Novi Zeland i Japan, to i potvrđuje. Reči britanske šefice diplomatije Liz Tras navedene u autorskom članku da „svet gleda kako se Kina ponaša", te da „Velika Britanija neće stati dok Hongkong ne vrati svoje slobode" ovakav zaključak „pojačavaju".
NATO kreće vrlo eksplicitno i ciljano protiv Kine, bez zadrške, „bez rukavica". Možda je takav korak indukovalo ili ubrzalo i kinesko odbijanje svrstavanja uz kolektivni Zapad prethodnih meseci u primeni antiruskih sankcija. Možda je takav korak planiran ranije, dogodio bi se bez obzira na rasplet u Ukrajini. Za NATO je u velikoj meri i hazarderski.
Direktan „udar na Kinu" može preoblikovati svet brže, više i temeljnije nego što to čini eskalacija u Ukrajini. Može dovesti, u određenom razvoju situacije, i do oružanog sukoba takvih razmera da će ono što gledamo u Ukrajini postati tek lokalni konflikt drugorazrednog značaja.
Kina je najveća industrijska sila današnjeg sveta, motor realne ekonomije u planetarnim razmerama, ogroman potrošač dobara i usluga od čijih porudžbina zavise privredni sistemi čitavog niza zemalja važnih za međunarodnu bezbednost, ključni investitor i kreditor u brojnim regionima. Bez stabilne Kine nema ni globalne stabilnosti.
Ono što se na prvi pogled čini neverovatnim jeste nepopustljivost NATO i insistiranje da se sa suštinskim proglašavanjem Kine za pretnju sa indirektnog sukobljavanja ispoljavanog „saplitanjem" Kineza na svakom drugom ćošku sada pređe na direktno sukobljavanje, bez zadrške i „bez rukavica" oko svih pitanja. Jer, ako Alijansa nije sposobna da usmeri u za sebe željenom smeru ukrajinsku krizu, gde su okolnosti za nju bile daleko povoljnije, kako će to učiniti na azijskim frontovima gde se kineske akvizicije tokom prethodne decenije mere hiljadama milijardi dolara? I to akvizicije ne samo u ekonomski razvoj i infrastrukturne projekte, već i vojnu saradnju, širenje kulturnog uticaja i meku moć. Takođe, ako Alijansa nije sposobna da izađe na kraj u direktnom sukobljavanju na jednom frontu sa Rusima, kako će onda izaći na kraj u direktnom sukobljavanju na dva fronta protiv rusko-kineske koalicije?
Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Kine Si Đinping tokom susreta, Peking, 04. februar 2022. (Foto: Alexei Druzhinin, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP)
Antikinesko strateško opredeljenje NATO, koje će se dodatno razrađivati i uokviravati do 2030. godine, opasna je avantura za samu Alijansu, što je problem za NATO, ali je i opasna avantura za čitav svet, što je već problem za sve. Otuda i zaključak da izloženo u strateškoj koncepciji onespokojava. Tu više nema nezainteresovanih, nema onih koji neće osetiti dramatične posledice najavljenog sukobljavanja.
Naslovna fotografija: Gints Ivuskans/AFP via Getty Images
Izvor Sputnjik
BONUS VIDEO:
Запад је дебото изгубио и компас и весло, па не зна да нови Велики рат не може добити
Од
-
16/08/2022 08:59 Посљедња измјена: 16/08/2022 09:01
Пише: Никола Маловић
Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом. Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје? Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага.
Када су нас удружене у подухвату, западне земље напале 1999. године, изгледало је, барем из српског геополитичког запећка, како је крај свијета близу, јер се током 78 дана бомбардовања одигравала неправда до неба.
На наше је очи умро свјетски поредак, распао се и почео да заудара, на наше су очи Уједињене нације престале да постоје de facto. Била је то прва битка Трећег свјетског рата.
Потом смо, након 5. октобра, 2000. стали да живимо по све очитијим правилима колонијалне управе, гдје се почело да подразумијева како страни послодавац има права да у по њега туђој земљи зарађује много више од колонизованог Србина, али се све до данас није развила свијест да је сваки страни послодавац, па чак и упосленик – наш класни непријатељ.
Из ракурса српског Приморја такође је евидентно како се Западни Европљани ту осјећају као своји на своме, посебно у капиталистичким енклавама попут Порто Монтенегра, Порто Новог, Луштица Беја, Мамуле… Није се догодило једном да Западни Европљанин тумачи Србину старосједиоцу како је Русија напала Украјину, те како Путину коначно треба стати у крај.
Како да не.
Лично се трудим да свима много паметним Енглезима и Французима и Шпанцима и Нијемцима и Норвежанима с којима свакодневно ступам у контакт кажем како нас цивилизацијски јаз спречава да потремо разлику између католичко-протестантског и ортодоксног не.
Запад је дебото изгубио и компас и весло, па не зна да нови Велики рат не може добити.
Као наркоман чија подсвијест казује да се с погрешним начином живљења мора престати, као грешник кога демон упорно гура према дну – тако и Запад, умјесто да смањи злочине, упорно их умножава. Лаже urbi et orbi, ратује туђом крвљу све штампајући паре без покрића, те клонира европске орке. Шаље још оружја на украјински и геополитички ground zero, те ћутке пријети реалном опасношћу: Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом.
Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје?
Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага. У почетку се то видјело по хиперинфлацији жеље да се стигне до новца. Касније по религијском знаку једнакости између новца и ђавола.
Цивилизација која се 1054. шизмом одалечила од непрекинутог низа рукоположења данас подсјећа на митску змију Уроборос која сама себи гризе реп. Запад више не зна за Христа. Убио је Бога у себи.
Теразије: Москва – Балкан, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
Да ли је Запад заправо јадан? Дакако да јесте.
Да ли је Запад постао опасност по вазда музене свјетске географије и world wide цивилизације? Постао је, и то сви виде, осим на Западу, гдје се, као у каквом опскурном геополитичком театру чине лудим, и медијима удруженим у злочиначком подухвату творе једне те исте наслове:
Руси су агресори. Руси су убили, срушили, ојадили… Руси су криви. Рус је фашист. Рус је запалио небо, земљу и жито. Рус треба да плати. Путин да одговара.
А заправо је све контра. Западњаци су.
И сад,
Русија је, по свему судећи, одлучила да одговори ресетовањем Великог ресета што су га осмислили оцвали момци из Давоса, на челу са бизарним Клаусом Швабом. Мјесецима се цијели свијет пита која ли је тајна Путиновог плана за Украјину? Тај план, сигуран сам, има благослов. У собама од одлуке, или станује онај чије се име не помиње, или станује Бог. Велики се ратови никад не добијају без метафизике. С нами Бог, казано је у Москви, Трећем Риму, прије неголи је објелодањено „городу и миру" да Русија има рјешења за сваку ситуацију која има или може да настане.
Што вријеме више одмиче од 24. фебруара 2022, то постаје очигледније да се руска партија шаха одвија паралелно са западњачком партијом покера.
Намјера покерашког Запада су очите, бацити Русију на кољена, распарчати је, разапети Путина, убити Бога у Руској православној цркви, у московској цркви Христа Спаса уприличити концерт блудница из групе „Pussy Riot", као вампир се накачити у сисању огромних богатстава највеће земље на планети, а онда… онда све поновити са Кином. Или не поновити, јер Кина не зна за Христа. Није Кина толика брана колико се чини, нити је без основа сумња како најмногољуднија земља са социјалним рејтином и није најприроднији пријатељ једине земље – Русије – која задржава долазак антихриста.
Руска пак партија шаха има за циљ ресетовање Великог ресета, враћање наде да је људски живот могућ, баш тако – могућ. Ширење земаља БРИКС-а значи ширење глобалне коалицџије против Западних Земаља (са идеолошким или квислиншким сателитима – Аустралијом, Новим Зеландом, Јапаном и Јужном Корејом), прије свега плаћањем у међусобним валутама заснованим на златној подлози, за разлику од ратног петро-долара који је изгубио сваки кредибилитет у футуру другом.
На руском шаховском пољу потказују се широм свијета западне биолабораторије које дистрибуирају генерисане вирусе, стимулишу се научници да износe истинu о климатским промјенама, враћају се краве на пашњаке, истражују се неонацисти и процесуирају до стрва.
Европу је потребно денацификовати, заћи у сваки кутак гдје станује фашизам, завирити и у јадранску шкољку ако треба, и промијенити, у вихору револуције ресета, својинске односе. Јер, овако випе не може, нису ли казивали транспарентима они узалудни црни и бијели Америчани на Волстриту: Нас је 99%, а њих 1%.
Русија има шансу да уколико је духовно стасала, спаси све нас, Европу и свијет.
Какве су руске шансе, с руком на срцу, у тренутку кад Кина само тренира строгоћу војним вјежбама око Тајвана? Невелике. Јер је на њу устала бјелосвјетска ала, и Лондон и Вашингтон и Ватикан.
С друге стране, геополитички егзорцизам треба да се обави сада, или ћемо себи да ускратимо будућност коју у сигурну смрт води Запад.
На домаћем терену, више се не може издржати што казују Сорошеве НВО, ЛГБТ+ идеолози, црногорске и хрватске усташе. Дође тако вријеме да онај паметан који је код Андрића све вријеме ћутао док су будале говориле и фукара док се богатила – лупи шаком о сто, па уз Божју помоћ, поврати народу народно и Богу божије.
(Извор: Печат)
Иља Мусулин
8-10 minutes
Od početka rata u Ukrajini pod lupom svetske javnosti našli su se odnosi Rusije i Kine, ali su u zapećku ostale relativno neobične i malo poznate veze najmnogoljudnije zemlje sveta sa Ukrajinom
Narodna Republika Kina je u dve decenije nakon raspada Sovjetskog Saveza iz Ukrajine uvezla mnoštvo naprednih sovjetskih vojnih tehnologija za proizvodnju ratnih brodova, aviona i raketa, kao i hiljade inženjera i drugih stručnjaka specijalizovanih za vojnu industriju. Danas je Ukrajina za Peking pre svega veliki snabdevač žitaricama i važno saobraćajno čvorište na novom Putu svile, na kojem se korišćenjem železnice želi obezbediti brži i jeftiniji protok kineske robe na tržišta Rusije i Evropske unije.
Od početka rata u Ukrajini iz razumljivih razloga pod lupom svetske javnosti našli su se politički, ekonomski i vojni odnosi Rusije i Narodne Republike Kine, ali su u zapećku ostale relativno neobične i malo poznate veze najmnogoljudnije zemlje sveta sa trećom po veličini republikom bivšeg Sovjetskog Saveza.
Pred rat, trgovinska razmena između četrdesetomilionske evropske zemlje i azijske države sa preko 1,4 milijarde stanovnika dostigla je oko 11 milijardi dolara godišnje zahvaljujući u velikoj meri globalnom projektu kineske vlade „Pojas i put".
To je moguće tumačiti dvojako: kao nedovoljan bilans s obzirom na ljudski i materijalni potencijal s kojim raspolažu i komplementarnost dveju privreda, ali i kao odličan rezultat s obzirom na prethodni niži nivo bilateralne ekonomske razmene i korupciju i političku nestabilnost u Ukrajini, naročito nakon prevrata u Kijevu i ruskog preuzimanja Krima.
Kina je 2019. godine pretekla Rusiju i postala najveći spoljnotrgovinski partner Ukrajine. Peking je svoj pozitivni trgovinski saldo prvenstveno ostvarivao kroz prodaju mašina i robe široke potrošnje, dok je za potrebe svog ogromnog tržišta iz Ukrajine dobavljao kukuruz, ječam, pšenicu i suncokretovo ulje. Ilustracije radi, oko 30 procenata kukuruza koji je Kina uvezla poslednjih godina došlo je iz Ukrajine.
U žitaricama, rudom i fabrikama oružja bogatu bivšu sovjetsku republiku Kinezi su pred pandemiju 2019. investirali 150 miliona dolara: u poljoprivredne projekte, saobraćajnu infrastrukturu i vetroparkove. Kinezi su sa gradskim vlastima u Kijevu sklopili ugovor da grade novu (četvrtu po redu) liniju metroa, dugu 20 kilometara i vrednu dve milijarde zelenih novčanica, a poveren im je i posao razvoja telekomunikacione infrastrukture u Ukrajini, u čemu je prednjačio gigant „Huavej", koji je postavljao instalacije za 4G mrežu.
U kineskim očima, Ukrajina je bila geografski vrlo bitno saobraćajno, transportno čvorište u sklopu plana po kojem je roba proizvedena u drugoj ekonomiji sveta trebalo da kopnenim putem, železnicom, bude masovno prebacivana u Evropu i Rusiju.
Ukrajina je, zbog niskih troškova života i visokog nivoa obrazovanja, bila i relativno omiljena destinacija Kineza za studiranje u inostranstvu, te je prosečno godišnje ugošćavala oko pet hiljada akademaca najveće zemlje Dalekog istoka.
Da sve ne protekne glatko između dve države međusobno udaljene osam hiljada kilometara postarali su se ukrajinski bezbednosni organi. Oni su na traženje Vašingtona sprovođenjem kriminalne istrage o korupciji zamrzli kupovinu većinskog udela u državnom preduzeću za proizvodnju motora za rakete, dronove, helikoptere i avione sa sedištem u Zaporožju „Motor Sič", zbog čega je kupac, pekinška kompanija „Skajrajzon", zatražila pravdu pred Stalnim arbitražnim sudom u Hagu, podnevši odštetni zahtev protiv vlade u Kijevu u iznosu od čak četiri i po milijarde dolara.
Naime, kineska korporacija je 2017. sklopila sporazum sa proizvođačem iz Zaporožja, po kojem je trebalo da preuzme 41 posto njegovih deonica i u njegove fabrike u Ukrajini investira 250 miliona evra, nakon čega bi i u kineskom gradu Čongćingu bilo podignuto postrojenje za sklapanje i održavanje motora za helikoptere.
Upravna zgrada „Motor Siča" u Zaporožju (Foto: Wikimedia/Mixabest)
„Motor Sič", koji je do pripajanja Krima svojim proizvodima uglavnom snabdevao rusku armiju, na radost američke administracije 2021. godine dekretom predsednika Volodimira Zelenskog je nacionalizovan.
Time je kineska kompanija, koju je američka vlada stavila na crnu listu kineskih firmi koje rade za potrebe armije i koje treba ometati u poslovanju iz bezbednosnih razloga, i definitivno istisnuta iz Zaporožja, čime je Pekingu bio preprečen put za nabavku važnih vojnih tehnologija iz oblasti aeronautike koje mu, uprkos savezničkim odnosima, ni Moskva nije bila voljna da ustupi.
Tako dolazimo do aspekta kinesko-ukrajinskih odnosa o kojima se van te dve zemlje malo zna. Naime, motori pomenute ukrajinske kompanije ugrađivani su u kineske helikoptere i avione, a to je samo delić vojne saradnje između dve zemlje koja je procvetala tokom devedesetih, nakon raspada Sovjetskog Saveza i koja bi se najbolje mogla opisati kao budzašto rasprodaja ukrajinske (sovjetske) tehnike i ljudstva.
Kina je siromaštvo i društveno previranje, oličeno u rastu korupcije i divljoj privatizaciji, koji su zadesili sovjetske prostore i posebno Ukrajinu, iskoristila za jeftinu nabavku vojnih tehnologija koje su joj nedostajale, prvenstveno u oblastima kao što su proizvodnja raketa i raketnog goriva, vojnih brodova, transportnih aviona i motora za letelice, ali i izrada oklopnih vozila i tenkova.
Ne samo što su Kinezi svoj prvi nosač aviona „Ljaoning", koji je stupio na dužnost 2012. godine, dobili tako što su iz ukrajinskog brodogradilišta u Nikolajevu 1998. otkupili nezavršeni sovjetski brod „varjag" i isti kasnije dogradili i opremili, već su oni u Ukrajinu na poligon za obuku NITKA na Krimu slali svoje pilote koji su dobili zadatak da se osposobe za službu na tom divovskom plovilu.
Smatra se i da su kineski zavodi tokom devedesetih i dvehiljaditih regrutovali preko dve hiljade ukrajinskih inženjera, hemičara i fizičara koji su radili u sovjetskim državnim preduzećima iz oblasti odbrane i naglo ostali bez posla ili primanja tokom društvenog i ekonomskog haosa devedestih. Kineski političari i vojni stručnjaci nisu krili zadovoljstvo bagatelnom „berbom" stručnjaka za čije skupo školovanje treba i po više od deset godina.
Naravno, Kinezi nisu bili jedini koji su se okoristili nastalom situacijom, jer su ukrajinski vojni stručnjaci uhlebljenje pronašli i u drugim državama kao što su Izrael i Nemačka, a kada je Azija u pitanju, i u Singapuru.
No, Kina je u odnosu na druge takmace u jagmi za ukrajinskim mozgovima tokom devedesetih imala tu prednost što je kao komunistička zemlja imala veću političku saradnju sa sovjetskom elitom, odnosno bolja poznanstva.
Mada žetva sovjetskih stručnjaka vojne industrije nije bila ograničena samo na Ukrajinu, ta prostrana država na obali Crnog mora je po sticanju nezavisnosti na svojoj teritoriji nasledila, smatra se, oko trećinu kapaciteta sovjetske namenske industrije.
Odnosno, posedovala je postrojenja u kojima su proizvođeni ratni brodovi, transportni avioni, tenkovi i oklopna borbena vozila, radari i druga elektronika, kao i brojne projektantske institute i zavode za održavanje naoružanja i opreme, pa je zato bila posebno privlačna političkom i vojnom establišmentu najmnogoljudnije zemlje sveta.
Kineski nosač aviona Ljaoning sa pratećom flotilom tokom izvođenja pomorskih vežbi na području Južnog kineskog mora (Foto: China Stringer Network/Reuters)
Narodnoj Republici Kini bi zato sigurno najviše odgovaralo kada bi se konflikt između Moskve i Kijeva brzo završio, ne samo zbog političkih i ekonomskih pritisaka koje na nju vrše SAD i njeni saveznici koji vide paralele između Ukrajine i Tajvana i zbog globalnog poremećaja u snabdevanju energentima i hranom, već i zbog realizacije sopstvenog megaprojekta „Pojas i put", odnosno investicija u Ukrajini i transporta kineske robe za evropski kontinent kopnenim putem.
Naslovna fotografija: Reuters/Wang Zhao/Pool
Izvor RTS
BONUS VIDEO:
7-9 minutes
14.08.2022. - 10:28
Јован Пламенац
У БЕОГРАДУ ће 14. августа бити одржана Свенародна литија.
Окупљање је испред Патријаршије у 18 сати.
Одатле ће литија кренути према цркви Св. Марка на Ташмајдану.
Уз пристанак власти, Београд од 12. до 18. септембра треба да буде домаћин такозваног „Европрајда" – најзначајније и највеће европске манифестације LGBTQ идеологије на којој се очекује присуство 15-20.000 њених поклоника из Србије и иностранства.
Протојереј Јован Пламенац је написао из Острога да је та идеологија настала у новије време, након што је, осамдесетих година прошлог века, хомосексуалност, у медицини третирана као болест, на волшебан начин, административно, преведена у „опредељење". Па је за веома кратко време, са штитом тзв „људских права" пред собом, као својеврсно насиље мањине над већином, наметнута је добром делу хришћанског света.
Пламенац је даље указао: „Њени поклоници су не само ЛГБТитд особе него и они који их подржавају ради користи коју на тај начин стичу, од материјалне до политичке.
ЛГБТитд идеологија дио је, можда и најупечатљивији, новопаганског западњачког глобалистичког врједносног система живота, опречног хришћанском.
Неопаганизам угрожава хришћанство много опасније него што га је паганизам угрожавао у вријеме ране Цркве. Два су основна узрока томе: (1) хришћанство је онда било далеко здравије него данас и (2) пагани су силили хришћане да се одричу Христа мучећи их наношењем тјелесне боли а новопагани хришћанима не дирају тијело него на крајње перфидан начин поробљавају њихове душе а да они то и не примјете.
„Европрајд" у Београду је манифестација силе западњачког глобализма над српским народом који, у огромној већини, својим духовним и културолошким бићем обитава у хришћанском врједносном систему живота.
ЛГБТитд идеологија, такорећи до јуче болест а сада напрасно опредјељење, као канцер који је метастазирао, захватила је србијански политички живот, мејнстрим медије, законодавство, школство, социјалне установе, културу, ушла је у дјечје вртиће, дијагностификована је и у Цркви. И није јој довољно. Као незасита аждаја хоће још, хоће да сасвим сатре српски народ, да га утрља као пикавац.
Управо то, утрљавање српског народа као пикавца је „Европрајд" у Београду.
Српски народ је неодговорно, чак неразумно, допустио себи да, инфициран вирусом западњачке глобалистичке идеологије, тешко оболи, ни прстом не мрднувши да се излијечи још у почетку болести. Та болештина је у српски народ унијета, и потом развијана, мешетарењем специјализованих невладиних организација, препуштањем глобалистима медијске сцене, али и политичке, допуштањем западњачким центрима моћи, који су промотери те идеологије, да злоупотребом начела демократије пресудно утичу на формирање овдашње власти и на њену политику.
Што болест више напредује, све теже је лијечити. Сада је српски народ на самрти. Буквално! Не само што биолошки одумире, убрзано нестаје у вртлогу много веће смртности од рађања, него одумире и духовно. Па и да биолошки опстане а одумре духовно – неће га бити.
Кроз сву историју српског рода, још од кад је христијанизован, његов имуни систем био је Црква. У вишевјековној борби бити или не бити, опстати или пропасти, са иновјерјем које су наметали окупатори, тијелом су пострадала многа њена „бијела крвна зрнца". Сјетимо се пећког патријарха Гаврила којег су Турци у Брусу објесили, владике Теодора Вршачког кога су Турци живог одрали исте године када су спалили мошти Светог Саве, или Патријарха Варнаве Росића којег су уочи Другог свјетског рата отровали западњачки глобалисти тог времена.
Сјетимо се српских страдалника за Христа овог времена, епископа Платона Бањалучког, Саве Горњокарловачког, Доситеја Загребачког, плејаде свештеника и православно крштеног народа, сјетимо се и оног мноштва Срба који нијесу уписани у Диптих светих а животе су положили у одбрани „Часног Крста и слободе златне", од „Косова па до ових дана", којима сваке године на Видовдан свештеници СПЦ служе парастос.
Они су били у прилици да спасу своје земаљске животе одрекавши се Христа.
„Европрајд" у Београду је Содома и Гомора овог времена, најбруталније новопаганско насртање на Господа Исуса Христа. Али, он је и прилика сваком православном Србину да се измјери у вјери, да ли Христа носи само на уснама или и у срцу, да ли је уопште уз Христа или се гради Његовим противником. То је „Златно теле" које српском народу износе на поклоњење.
„Европрајд" у Београду је ритуално укопавање српског рода у већ ископану раку. Србин пред овим догађајем има двије могућности: да се препусти свом злотвору и буде жив укопан, или да се одупре.
Не одричу се Христа само актери „Европрајда" у Београду, ни само они који га организују а не излазе на кулису, ни само они у државном апарату и медијима који му пружају логистику, него и сви они који пред њим забијају главу у пијесак, којих се то не тиче. Институције су призване да се јасно, без увијања и мудровања, одреде према овом судбинском догађају за српски народ, од Државе до Цркве. И нико се не може сакрити за институцију.
Свако за себе стоји пред Богом, па или ће Га се постидјети и одрећи, или ће Му бити вјеран.
Новопагански бог је новац. Многи су му се приклонили, па и у Цркви, одсијецајући се тако од Христа.
„Европрајд" у Београду је јасно дефинисан референдум: да ли смо уз Бога или уз мамона. Знамо да се не може служити и Богу и мамону.
Не постоји толико важан политички, државни или било који други интерес због којег би се одрицали Христа. Одричући се од Христа одричемо се радости заједничарења са Њим у вјечном животу.
Што је неко на већем положају, како у Држави тако и у Цркви, у већој је одговорности за народ и самим тим у већој личној одговорности да се јавно одреди према „Европрајду" у Београду.
Ћутање на богоборје „Европрајда" у Београду, или његово заташкавање, је громогласно „Разапни га, разапни" пред Пилатовом судницом.
Одрекавши се Христа својом сагласношћу на одржавање „Европрајда" у Београду, рјечју или ћутањем свеједно, како да у своја уста узмемо име Јована Крститеља, Претече Христовог и Његовог сродника, по свједочењу самог Христа „највећег од жене рођеног", који није оћутао безакоње тадашњег предсједника Ирода чију наклоност је уживао, које је било далеко, далеко мање него „Европрајд" у Београду, и пострадао је главом на тањиру блуднице; како да у своја уста узмемо име српског кнеза Лазара и његовог опредјељења за Царство небеско када је био пред далеко мањим страдањем српског народа у турском ропству него што је данашње његово страдање у духовном ропству западњачкој новопаганској идеологији; како у своја уста да узмемо имена Христових војника: светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светог Николаја Жичког и Охридског, светог Јустина Ћелијског, патријарха Павла, митрополита Амфилохија…
Неће ли то бити лицемјерје достојно највећег презира, па и презира самог Господа Исуса Христа?
„Европрајд" у Београду није само иживљавање над православним Србима, него и над осталим становницима Србије којима су породица, морал, етика, традиционална духовност и култура водиље кроз живот, али и над осталим народом у региону сродног свјетоназора.
Написано у манастиру Острогу,
13. августа 2022. године
http://fakti.rs/
Мирослав Стојановић
9-12 minutes
Došlo je do kraha formule koja je Nemačkoj decenijama obezbeđivala prosperitet: jeftini ruski energenti, uvek „žedno" kinesko tržište, globalizacija i snažna domaća industrija
Kinesko-američka (za sada samo politička) usijanja oko Tajvana, povodom provokativne posete Nensi Pelosi ovoj ostrvskoj državi, podigla su, dodatno i opasno, temperaturu u ionako užarenoj atmosferi na Starom kontinentu. I izazvala gotovo paničan strah, s epicentrom u Nemačkoj, od novog bureta baruta. Očigledno s razlogom: nijedna evropska zemlja nije toliko ekonomski snažno, gotovo egzistencijalno i sudbinski, vezana za Kinu. Polovina ukupnog evropskog izvoza u ovu zemlju (48,5 odsto) ide iz Nemačke. Četiri puta više nego iz Francuske koja, inače, zauzima drugo mesto na kineskoj listi evropskih trgovinskih partnera.
Nemačka je, naime, pravovremeno uskočila u kineski voz munjevitog razvoja. I najviše profitirala. Posebno njeno srce ekonomske moći: automobilska industrija. Folksvagen danas, s fabrikom u blizini Šangaja, prodaje u Kini četrdeset odsto proizvedenih automobila. Dajmler je 2019. tamo prodao 700.000 mercedesa. Dvostruko više nego u SAD, do tada najvećem i najunosnijem tržištu luksuznih limuzina. Tako se sklopila magična nemačka formula uspeha: jeftini ruski energenti, ogromno kinesko tržište, globalizacija i jaka domaća industrija. Model koji je decenijama obezbeđivao konkurentnost najsnažnijoj privredi Starog kontinenta, prosperitet i blagostanje.
Sada je sve to, najednom, dovedeno u pitanje. Rat u Ukrajini je, uz virusnu pandemiju, po oceni poznatog ekonomiste Gabrijela Feldermajra, označio definitivno kraj „veličanstvenih trideset godina globalizacije".
U ovom haotičnom času jedino je sigurno i izvesno: iz dramatičnih, tektonskih potresa i promena, koje se upravo zbivaju, s neizvesnim ishodima i nepredvidivim posledicama, i po proceni nemačkih geopolitičkih eksperata, jasno je da na planetarnoj ravni nastaje nov odnos političkih snaga. I, što ih posebno plaši, nastanak novih ekonomskih blokova, što bi, upozoravaju, moglo biti fatalno upravo za profitere globalizacije kao što je Nemačka. Na jednoj strani bi, u tim procenama i projekcijama, mogli da se nađu EU i SAD, a na drugoj Kina, Rusija i Indija.
Spomenuta nemačka formula uspeha, koja je privredu ove zemlje lansirala u sam svetski vrh, i učinila šampionom izvoza, „proizvela" je dve oprečne činjenice: 1. ogroman trgovinski suficit (Nemačka neuporedivo više izvozi nego što uvozi, na štetu njenih partnera) i 2. ekstremnu zavisnost od Rusije i Kine. I konstataciju da se, urgentno, treba osloboditi te opasne zavisnosti.
To je, međutim, lakše reći i politički proklamovati, nego realizovati bez dramatičnih posledica. Institut za svetsku ekonomiju iz Kila napravio je nedavno kompjutersku simulaciju i zaključio: kad bi EU napustila međunarodni lanac isporuke i obustavila (nemoguća misija) uvoz iz Kine, članice evropske familije bi to godišnje koštalo stotine milijardi evra. Ako bi se EU, jednostrano i hazarderski, upustila u takve protekcionističke rezove, njen bruto proizvod bi svake godine bio manji, prema referentnoj vrednosti iz 2019, za (oko) 580 milijardi evra. S neizbežnim kontramerama partnera, gubitak bi narastao na (astronomskih) 870 milijardi. Situacija je i bez toga već dramatična. EU preti recesija. Nemačka privreda stagnira. Privredni rast je tokom proleća zamro. Inflacija decenijama nije bila tako (eksplozivno) visoka. Izveštaj Bundesbanke za juli sumorniji je od procena u junu.
Sedište Bundesbanke u Frankfurtu (Foto: Wikimedia/dontworry)
Šta će na kraju biti, i s koliko lošom i teškom situacijom će se uspaničeni Nemci tek suočiti, niko pouzdano ne može reći. Odgovor na to pitanje, kaže glavni ekonomista Komercbanke Jerg Kremer, nalazi se „u rukama gospodara Kremlja" Vladimira Putina. Ako zavrne slavine gasa, neminovno sledi „duboka i dugoročna recesija". Šef najvećeg hemijskog koncerna na svetu, nemačkog BASF-a Martin Brudermiler, odgovarajući na pitanje novinara „Frankfurter algemajne cajtunga" – da li Nemačka uvozom ruske nafte i gasa „finansira Putinov rat" – uzvratio je resko: isporuke ruskog gasa su do sada bile osnov konkurentnosti naše industrije, zaustavljanje tog uvoza razorilo bi naše blagostanje, takvo snabdevanje energentima glavni je element ekonomske moći Nemačke.
Model koji je Nemačkoj decenijama obezbeđivao ekonomski prosperitet a njenim građanima blagostanje, doživljava krah. Udeo u tome ima, nesporno, i sadašnja vladajuća garnitura u Berlinu. „Semafor koalicija", sastavljena od tri stranke različitih političkih i ideoloških opredeljenja – socijaldemokrate, liberali i zeleni – nije imala snage i hrabrosti da se, u rusofobiji koja je zbog rata u Ukrajini prerasla u histeriju, izbori za sopstvene nacionalne, posebno ekonomske, interese.
Po vašingtonskom diktatu bespogovorne solidarnosti, u formalno neobjavljenom ratu Zapada s Rusijom „do poslednjeg (nesrećnog) Ukrajinca", Nemačka je prinela zaista najveću žrtvu: kancelar Olaf Šolc se odrekao nove „istočne politike", za koju je u izbornoj areni dobijao aplauze, liberali i zeleni svojih „svetinja". Prvo rigorozne štednje: prihvatili su, makar uz škrgut zuba, enormne, vanredne izdatke, sto milijardi evra za naoružanje. Ovi drugi, ekolozi, svoje zelene agende: okrećući se proskribovanom uglju i nuklearkama…
Ekonomski (ali i politički) gledano najveća žrtva, u energetskoj situaciji, koja je bila dramatična i pre rata u Ukrajini, bilo je dizanje ruku od tek završenog „Severnog toka 2" koji je trebalo da obezbedi milijarde kubika jeftinog ruskog gasa egzistencijalno potrebnog industriji i domaćinstvima. Sada se iščekuje s gotovo paničnim strahom svaka kap kroz preostali (stariji) „Severni tok 1".
Lideri koji su se zalagali, i izborili, ulažući enormne diplomatske napore i energiju, za izgradnju i opstanak „severnih tokova", koji su, dnom Baltičkog mora, zaobilazeći druge, direktno povezivali rusko i nemačko tle, sada su na političkom i medijskom raspeću. Od Gerharda Šredera, u čije vreme je i potpisan sporazum (neposredan dogovor s Vladimirom Putinom) o izgradnji „Severnog toka 1", do Angele Merkel, koja je „muški" odolevala pritiscima i pretnjama iz Vašingtona u dramatičnoj završnici „Severnog toka 2".
Bivša kancelarka je uspela da, prilikom oproštajne posete Beloj kući, nagovori predsednika Bajdena da ne „pusti u opticaj", u Kongresu već izglasane sankcije koje bi zapečatile sudbinu velikog energetskog projekta. Uzalud. Ono što američkoj administraciji nije uspelo, a protiv nemačkih energetskih sporazuma s Rusima bile su sve garniture, od Buša Mlađeg, Baraka Obame, Donalda Trampa do Bajdena, uradio je njen naslednik. Socijaldemokrata Olaf Šolc, čija stranka je, inače, uložila najveći politički kapital u veliki energetski poduhvat, što je nemačku privredu učinio tako moćnom i konjunkturnom. Sam je „začepio" slavine „Severnog toka 2", a sada, na sav glas, zapomaže: Putin nas ucenjuje nepredvidivim isporukama gasa.
Gerhard Šreder doživljava pravo političko i medijsko raspeće. Odavno je proglašen „Putinovim čovekom", zbog prijateljstva, ne samo političkog, s ruskim predsednikom još iz vremena kada je bio na kancelarskom tronu. Slavili su zajednički rođendane. Pamte se idilične slike iz snegom zavejane Moskve, s kancelarom i jednom od njegovih brojnih supruga (sadašnja mu je četvrta ili peta) u sankama, s bračnim (tada još) parom Putin.
Glavni Šrederov greh, kojim se sada procenjuje i „valorizuje" cela njegova politička, posebno kancelarska karijera: odmah po silasku s vlasti prihvatio je unosno mesto u rukovodstvu ruske naftne kompanije „Rosnjeft". Bilo je planirano da početkom leta bude prvi stranac na jednoj od čelnih pozicija giganta „Gazprom". Sprečio ga je u tome rat u Ukrajini. Proteruju ga iz članstva u upravi sportskih društava, prete mu oduzimanjem počasnih zvanja, ukidanjem povlastica i privilegija koje, po zakonu, ima kao bivši kancelar. Pokrenut je postupak da ga brišu iz članstva Socijaldemokratske partije, na čijem čelu se jedno vreme nalazio. Retki su oni koji podsećaju na činjenicu koja mu je dobrim delom pomogla da uđe u drugi kancelarski mandat: odbio je da se svrsta pod ratni barjak Džordža Buša Mlađeg u Iračkom ratu i građani su nagradili njegovu hrabrost. Mi Gerharda Šredera pamtimo, međutim, kao agresora: Nemačka je, pod njegovim vođstvom, učestvovala u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.
U toku je, inače, rastakanje političke ostavštine nekad veoma popularne Angele Merkel i kritičko preispitivanje njene duge, šesnaestogodišnje vladavine. Iz današnje vizure i atmosfere stvorene povodom rata u Ukrajini, njena spoljna politika se, u glavnim stavkama, najednom ocenjuje kao promašena i pogrešna: dovela je, eto, zemlju u potpunu, i opasnu, zavisnost od Rusije i Kine. Oslobađanje od te zavisnosti – imperativ sadašnje vlasti u Berlinu – deluje u ovom času kao (gotovo) nemoguća misija i za one koji veruju u vitalnost, i prilagodljivost, nemačke privrede. Teško je, naime, naći novi model koji bi zamenio onu čarobnu formulu nemačkog uspeha: jeftini ruski energenti i nezajaživo kinesko tržište. U svetu u kojem više nema, i neće biti, jeftinog gasa, u kojem već besni novi hladni rat i preti frontalni sudar, s neizbežno fatalnim posledicama, između Sjedinjenih Američkih Država i Kine (do čega, ipak, verujemo ovoga puta neće doći!), ključnih nemačkih (pre svega ekonomskih) partnera Berlina, šanse za stvaranje novog nemačkog privrednog čuda su zaista male.
Izvor Pečat
Naslovna fotografija: Tanjug/AP/Michael Sohn
BONUS VIDEO:
https://standard.rs/2022/08/12/krah-carobne-formule/
