Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno sa izazovima bez presedana u vremenima mira

kosovo-online.com

Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno sa izazovima bez presedana u vremenima mira - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Evropska unija i međunarodna zajednica (čitaj Zapad) malo gde su se obrukali kao na Kosovu. Počevši od napuštanja vlastitih principa. U početku beše "standardi pre statusa".

Bilo je predviđeno da se pre rasprave o statusu ispuni osam standarda, koji su inače bili labavi i vrlo popustljivi prema vlastima u Prištini.

Posle pogroma nad Srbima 2004. godine, promenjena je politika. Albanci su nagrađeni za nasilje neviđeno u mirnodopsko vreme. Većina članica EU je priznala nezavisnost Kosova.

Mnoge od tih zemalja sada ucenjuju Srbiju. Tvrde da je naš put u Evropu moguć samo ako imamo dobre odnose sa susedima, među koje računaju i Kosovo. Pod dobrim odnosima misle da se odreknemo dela zemlje koji nam je silom otet. To je zahtev koji nikad nikome nije postavljen. Nikome nije palo napamet da od Kipra traži da prizna otcepljeni Severni Kipar.

Međunarodna zajednica je širom sveta sprečavala otcepljenje delova država. Nobelovac-mirotvorac je ubedio provinciju Aćeh da ostane u Indoneziji, a Kosovo je podržao da se otcepi od Srbije.

Čak i ako zanemarimo potpuno gaženje suvereniteta Srbije, tzv. država Kosovo je uvreda za bilo kakve međunarodne standarde, pogotovo one vezane za ljudska prava i vladavinu zakona. Duga je priča o tome zašto zapadne sile po pitanju Kosova krše sopstvena načela.

Ako isključimo drogu, ekonomska vrednost Kosova je ništavna.

Što se tiče geopolitičke važnosti, svi susedi Kosova, teritorije kroz koju ne prolazi nijedan važan međunarodni put, imaju bolji položaj. Možda je prikrivanje sramote jedan od razloga. SAD, Britanija, Nemačka i druge sile su bombardovale i uništavale srpski narod, koji je u svim velikim ratovima bio na boljoj strani sveta. Zašto? Da stvore jednu od najkriminalnijih tvorevina na svetu. Sem nekih oblasti u Africi zahvaćenih građanskim ratom i delova Avganistana i Pakistana koji žive od proizvodnje droge, teško je naći društvo na planeti u kom kriminal igra tako veliku ulogu kao na Kosovu. Tamošnja politička elita, sastavljena delom od razbojnika kao što su bili Tači i Haradinaj, delom od neodgovornih fanatika i demagoga kao što je Kurti, verovatno je najgora u Evropi. Prištinske vođe mogu da postavljaju nerazumne uslove jer nemaju šta da izgube. Tobožnja podrška EU Prištini je velika obmana. Kosovske Albance drže u "kavezu" zasad bez vizne liberalizacije.

Ipak, država Srbija je primorana da pregovara i s takvim prištinskim političarima i s licemernom evrobirokratijom lišenom svake vizije. Neodgovorni kritizeri napadaju sa dve strane srpski državni vrh sa predsednikom na čelu. Jedna kolona napadača traži oštre mere i neodgovorna obećanja. Druga traži potpunu predaju i ispunjavanje svih hirova što Brisela, što Prištine. Oštre mere prema kosovskim Albancima ništa nisu postigle ni kad su Srbija i/ili Jugoslavija bile mnogo prisutnije na Kosovu i sa većom međunarodnom podrškom. Potpuna kapitulacija neće ni za dan ubrzati evrointegracije, što smo videli na primeru Severne Makedonije. Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno je sa izazovima bez presedana u vremenima mira. Kosovski čvor je nemoguće preseći jednim udarcem. On se mora pažljivo rasplitati, uz saznanje da neko stalno mrsi i one niti koje smo već razvezali.

Piše: Predrag Marković, istoričar

 

standard.rs

Laži o ubistvu Dugine kao deo specijalnog rata

Ендрју Корибко

6-8 minutes

---

Zapadni botovi, ali i uticajni mediji poput Njuzvika i Bi-Bi-Sija, plasirali su gomilu teorija o ubistvu Darije Dugin kako bi sakrili očiglednu ulogu Kijeva u terorističkom aktu

FSB je potvrdio da je Darju Duginu ubio ukrajinski specijalni agent koji se infiltrirao u Rusiju pod krinkom da je samohrana majka izbeglica iz Donbasa. Ona je navodno ušla u zemlju sa falsifikovanim dokumentima, špijunirala je Duginu skoro mesec dana nakon što je iznajmila stan u istoj zgradi, a možda je čak iskoristila i svoju ćerku tinejdžerku da postavi bombu. Smatra se da je terorista pripadnik zabranjenog neonacističkog bataljona Azov i da je pobegla u susednu Estoniju, od koje je Rusija tražila da je izruči, premda je malo verovatno da će se to desiti.

Ovo su objektivne činjenice iz dosadašnjeg toka zvnične istrage, ali na Zapadu su počeli da smišljaju nekoliko teorija zavere o njenom ubistvu kako bi obmanuli svoju ciljanu publiku u vezi sa saučesništvom Kijeva. U stvari ovi lažni narativi su preventivno uvedeni pre nego što su ranije pomenuti podaci bili podeljeni u javnosti, sa ciljem da se poseje klica konfuzije. Društvene mreže obiluju ovakvim primerima, koje uglavnom dele NATO botovi, ali i neke uticajne sile takođe šire propagandu.

Od botova do Bi-Bi-Sija

Ekspert za Rusiju Kamil Galejev, plaćen od strane Sjedinjenih Država (koji je postao poznat nakon jednog izdajničkog [Galejev ima rusko državljanstvo; prim. NS] i proterorističkog niza na tviteru) spekulisao je da Kremlj, evropska krajnja desnica i/ili interesne grupe u Rusiji stoje iza Darjinog ubistva. Savetnik američke Helsinške komisije Artur Pol Masaro III, kome je nedavno zabranjen ulazak u Rusiju zbog neprijateljskog lobiranja, bacio je kost svojim brojnim sledbenicima okrivljujući FSB za ubistvo. Usred svega ovoga, Njuzvik je preneo teoriju zavere marginalnog bivšeg ruskog političara sa sedištem u Ukrajini o zamišljenoj „grupi otpora" u Rusiji.

Međutim, najuticajniji propagator lažnih vesti je neosporno Bi-Bi-Si. Ovaj britanski medij dao je platformu Ekaterini Šulman, stranom agentu koji je prethodno napustio Rusiju. Oni su na odbili da obaveste svoju publiku o njenom zvaničnom određenju (strani agent) u svom članku o teoriji zavere koja implicira da je Dariju ubila vlastita vlada kako bi pojačala podršku za interni obračun, uprkos što su o tome ranije izveštavali na svom sajtu. Šulman je takođe nagovestila da su mnoge medijske ličnosti ranije bile obaveštene o ovom navodnom unutrašnjem zadatku.

Darja Dugina sa ocem Aleksandrom (Foto: WillWest News/Profimedia)

Zajednička nit koja povezuje lucidna objašnjenja terorističkog napada od prošlog vikenda je da se svi trude da se odmaknu od saučesništva Kijeva, ali maska fašističkog režima spala kad je njegov ambasador u Kazahstanu lokalnim medijima dao izjavu o genocidnim planovima svoje vlade. On je rekao: „Pokušavamo da ubijemo što je moguće više [Rusa]. Što više Rusa ubijamo sada, manje će morati naša deca. To je to." Iako direktno ne priznaje, tajming njegove izjave može se lako protumačiti kao insinuacija da je Kijev izvršio Darjino ubistvo uprkos tome što to zvanično negira.

Strani pokrovitelji bivše sovjetske republike su u panici jer tačno predviđaju da će dokazi koji proizilaze iz istrage FSB-a nesumnjivo potvrditi da je Kijev, a ne Rusija, stvarni državni sponzor terorizma. U stvari, izgleda da se Moskva sprema da svoja otkrića podeli sa svetom, kao što jasno sugeriše saučešće koje je predsednik Putin upravo uputio Darjinom ocu, filozofu i politikologu Aleksandru Duginu, što je prethodilo zavetu ruskog ambasadora pri UN Vasilija Nebenzje da će se o njenom ubistvu razgovarati na SB UN u utorak.

Preventivna propaganda

Ne postoji stvar kao što je „savršeni zločin", tako da je bilo neizbežno da dokazi koji se sada pojavljuju potvrde saučesništvo Kijeva u Darjinom ubistvu, što zauzvrat potpuno diskredituje predstavnike Zapada (predvođene Sjedinjenim Državama) u toj istočnoevropskoj zemlji, doprinoseći eroziji „zvaničnog narativa" o ukrajinskom sukobu. Predviđajući ovaj scenario, zapadni agenti uticaja su nastojali da preventivno oblikuju popularne percepcije kroz propagiranje lažnih narativa, okrivljujući sve osim svojih fašističkih saveznika za ovaj teroristički akt.

Malo je verovatno, međutim, da neko od njihove ciljne publike uopšte poveruje u besmislice koje šire. Njihove teorije zavere su toliko besmislene i agresivno propagirane da deluju kao neiskrene čak i među onim posmatračima koji nemaju nikakvo prethodno znanje o situaciji i/ili su slepo pristrasni u podršci Kijevu. Po cenu žrtvovanja svoje ionako loše reputacije, oni su opsednuti zamagljivanjem činjenica oko ovog slučaja kako bi progurali teoriju da Rusija stoji iza Darjinog ubistva i da je njena „duboka država" u toj meri nepopravljivo podeljena.

Istina je sasvim drugačija, kao što uvek biva, pošto je „Ruska duboka država ujedinjena kao nikada pre" bez ikakvih pukotina unutar ili između članova njene stalne vojne, obaveštajne i diplomatske birokratije. Ipak, rast panike koju zapadni agenti uticaja doživljavaju dok Rusija nastavlja da deli dokaze koji impliciraju umešanost Kijeva u Darjino ubistvo – i na taj način razbijaju lažne percepcije njihove ciljane publike o svojim vladama – pruža im šansu da naprave još jedan hitac ka promociji teorije o širokoj zaveri.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski i britanski premijer Boris Džonson na ulicama Kijeva, april 2022. (Foto: AP/Kancelarija predsednika Ukrajine)

Pošto su razotkrili prave motive iza operacija upravljanja percepcijom ovih ljudi nakon što su dekonstruisali teoriju zavere o Darijinom ubistvu, mnogo je lakše razumeti šta nameravaju. Ne radi se čak o tome da su bili unapred obavešteni o ovom terorističkom napadu, već su jednostavno znali kako da odmah reaguju i pokrenu preventivno propagiranje lažnih narativa kako bi zamaglili činjenice iz istrage koje bi neminovno dokazale saučesništvo Kijeva, što je u ovom trenutku očigledno svim objektivnim posmatračima.

U tom cilju, oni se u velikoj meri oslanjaju na već diskreditovanu teoriju zavere da je ruska „duboka država" nepopravljivo podeljena i da odmetničke snage unutar nje možda čak planiraju da svrgnu predsednika Putina. Jedini razlog zašto bi tu neubedljivu spekulaciju ugradili u svoj najnoviji narativ je to što bukvalno nemaju način da saopšte istinu i priznaju saučesništvo Kijeva. Međutim oni samo dodatno diskredituju sebe i svoju stranu priče, što zapravo ide u prilog Rusiji.

Prevod Novi Standard

Izvor korybko.substack.com

Foto: EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV

BONUS VIDEO:

 

pcnen.com

Making a Chetnik

4-5 minutes

---

Piše: Nemanja Rujević

Dritan Abazović iz Ulcinja u Crnoj Gori verovatno nema vremena da gleda dokumentarce na Netfliksu. Da ima, možda bi saznao da ga tanana linija povezuje sa Stivenom Ejverijem iz Manitovoka u Viskonsinu.

Ejveri je ni kriv ni dužan 18 godina sedeo u zatvoru zbog silovanja. Kad je pravi silovatelj pronađen, Ejverija su pustili uz odštetu, ali se do tada temeljno zamerio policiji i pravosuđu u lokalnoj sredini. Prvom sledećom prilikom je uhapšen zbog ubistva i, iako su dokazi tanki i kontroverzni, eno ga gde i danas guli dugu robiju. O tome je Netfliks napravio genijalnu dokumentarnu seriju Making a Murderer, i nećete mnogo boljih naći ako volite žanr koji Amerikanci zovu true crime.

Rez, skok u Crnu Goru, gde se neslavno, kako je jedino i mogao, završio hazarderski pokušaj Dritana Abazovića da vodi zemlju uz milost Mila Đukanovića. Abazović je srušen u parlamentu, a vječni Đukanović i njegova Demokratska partija socijalista su se pokazali čak i vickastim – kažu, jedan od razloga za izglasavanje nepoverenja Abazoviću je stanje u pravosuđu, što koči evropske integracije.

Ako vam se čini čudnim što se Đukanović i njegova klika koja tri decenije kontroliše svaki tender, švercuje cigarete i množi jahte žali što pravosuđe u Crnoj Gori ne radi – imate oštro oko. Jeste malo čudno da slobodno pravosuđe traže oni koji bi uz slobodno pravosuđe imali adresu u zatvoru Spuž.

Abazoviću zapravo nije moglo biti oprošteno što u skladu sa svojim skromnim mogućnostima – a skromne su jer nema previše glasača iza sebe – pokušava da počisti Crnu Goru i to, sad već nećete verovati, tako što kao njen glavni problem ne predstavlja Srbe, Crnogorce, Njegoša ili NATO nego – kriminalce.

Ta stvar, krunisana tzv. Temeljnim ugovorom sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ne uklapa se u viziju evropske Crne Gore kao što se u nju ne uklapa baš ni koncept smenjivosti vlasti. Grdno su se prevarili svi koji su pre dve godine držali političko opelo Milu Đukanoviću, jedinom čoveku u Evropi koji vlada duže od beloruskog delije Lukašenka.

Da bi Abazović bio sklonjen, trebalo je od njega dugo i temeljno praviti „četnika". U tu svrhu je grupa regionalnih pregalaca radila dan i noć. Neumorno su Dritana proglašavali „moralnim kepecom", „veleizdajnikom", „Vučićevim potrčkom" i naravno „albanskim četnikom".

Okupljali su se u apelima i peticijama, žvrljali kolumne i trčali na televizije, a sve kako bi dokazali da je Abazović Dritan ništa drugo nego velikosrpski izrod koji „zavija Crnu Goru u crno".

Ovi javni udarnici, potpisani kao „intelektualci", u poslu istrage četnika potežu za klevetama sa dna kace, lepe etikete i rade uopšte sve što inače prebacuju nacionalistima. Dolaze iz svih naroda i narodnosti, a povezuje ih perverzna vrsta „antinacionalističkog" preduzetništva.

Paradoksalno, u tome su tako isti kao i nacionalistički preduzetnici. I jednima i drugima odgovara život u kojem se mora ostati na oprezu da nas četnici, Šiptari, Balije ili ustaše ne bi zaklali na spavanju. Stalno održavanje budnosti je ozbiljan posao, tu radiš kao dragstor.

Tamo neki Dritan kvari biznis-model jer se pokazao kao nikakav Albanac, i musliman je tek reda radi, nije baš ni posrbica, blesavo misli da neka vremena treba prepustiti istoriji, pa bi još da se obračuna sa organizovanim kriminalom tamo gde je mafija takoreći prvorazredni državni posao.

Sad se vi pitate da li je Stiven Ejveri stvarno bio ubica? To verovatno nikada nećemo saznati, a za fabulu je savršeno nebitno. Poenta je da je on morao biti proizveden u ubicu po svaku cenu. Baš kao što se Abazovićev imidž odvojio od njega samog i postao najnovija žrtva serijala Making a Chetnik kojeg nema na Netfliksu, ali mogli ste da ga pratite uživo.

Danas

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Politikolog: Pregovori su loši otkako je Vučić na vlasti, priču o Kosovu vratiti u Savet ...

Politikolog: Pregovori su loši otkako je Vučić na vlasti, priču o Kosovu vratiti u Savet ...

 

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da su pregovori izmedju Beograda i Prištine loši otkako je Aleksandar Vučić postao predsednik Srbije, i da Srbija treba da priču o Kosovu vrati u Savet bezbednosti. Milivojević za agenciju Beta rekao da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija mesto odakle su inicirani pregovori Beograda i Prištine i gde će se i završiti, kao i da svako rešenje koje je bilo postignuto ide na overu u Savet bezbednosti. "Savet bezbednosti je Evropskoj uniji dao samo mandat da ona koordinira te pregovore, ne da donosi ili nameće rešenja. Zašto Srbija za 10 godina nije zahtevala da se priča o Kosovu vrati u Savet bezbednosti, jer pod upravljanjima pregovarača EU to očigledno ne ide dobro, pa da tražimo nove pregovarače", rekao je on. Milivojević je istakao da predsednik Republike, ni po Ustavu Srbije ni po Zakonu o predsedniku Republike, ne bi smeo da bude pregovarač u pregovorima o potencijalnom ustupanju dela teritorije Srbije, jer to nije u ovlašćenju predsednika. "To je posao Vlade, koja je izvršni organ, pa u srednjoj istanci eventualno i narodni referendum. On (Vučić) od 2012. godine diskredituje državne institucije. Sa prištinske strane se promenio niz pregovarača, bilo je i ljudi koji su bili zaduženi za tehnički deo pregovora, zašto bi se tamo uvek pojavljivao premijer ili predsednik", rekao je Milivojević. Prema njegovim rečima, Vučić je učestvovanjem u pregovorima u Briselu "urušio instituciju funkcije predsednika Republike". On je rekao da je nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić dao novi predlog plana za rešavanje pitanja Kosova i Metohije i da je Vučić kao premijer zadržao taj predlog i protivustavno ga "krio" do isteka mandata tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. "Taj predlog nikada nije otišao u Narodnu skupštinu, a to je put Skupština je najviše zakonodavno telo i tu je mesto za razgovor o temi Kosova i onda se može dobiti ili ne dobiti mandat da o nečemu pregovarate u Briselu, a Vučić nije dobio mandat za to", rekao je Milivojević i dodao da se o pregovorima u Briselu više saznaje od prištinske strane nego od srpskih pregovarača. On je kazao da u jučerašnjem obraćanju predsednika Srbije nije čuo ništa novo osim toga da se odgovornost za činjenicu da Srbija "loše stoji" u tim pregovorima prebaci na prošlu vlast. Kazao je da je jedina novost bila to da je Rezoluciju 1244 počeo da čita na drugačiji način. "Do sada je čitao one, najgore za Srbiju delove Rezolucije, gde je tumačio da je Srbija Sporazumom u Kumanovu već faktički izgubila Kosovo i on tu ne može ništa da promeni, a juče je napokon tu Rezoluciju počeo da čita od početka, gde u u preambuli postoji pozivanje na teritorijalni ustavno-pravni suverenitet tadašnje Savezne Republike Jugoslavije u kome se indirektno kaže da je Kosovo deo Srbije", rekao je Milivojević.

View article...

politika.rs

Права српског народа у региону

Чедомир Антић

5-6 minutes

---

Напредни клуб, удружење грађана из Београда, сваке године објављује Извештај о политичким правима српског народа у региону. Управо је објављен четрнаести годишњи извештај од 2009. године о правима 1,7 милиона Срба који живе у околним државама.

У Босни и Херцеговини убрзан је процес њене унитаризације и лишавања српског народа свих колективних права. Ускраћујући Србима права, за која у случају Албанца или Курда ратују, САД и савезници правдају се вишедеценијском кампањом којом Србе представљају као народ колективно крив за геноцид, чија је култура историјски контаминирана. Ово је став мејнстрима у САД, Британији и Немачкој. Прилике су радикализоване кризом и украјинским ратом. Тако смо прошле године чули да Бошњаци (Муслимани) морају да буду пацификовани у једној унитарној вишенационалној држави у којој би доминирали, будући да у самосталној националној држави могу представљати „опасност за Европу" (Волфганг Шојбле). Као циљ Запада прокламовано је стварање „једне земље, једног народа" (Ангелина Ајнхорст, немачка политичарка задужена за реформу изборног система у БиХ). Уставни суд БиХ (којем је прошао мандат, где већину чине муслиманске и стране судије, неки на дужности 20 година) наставио је с фактичким променама Устава. Прошле године одузет је део имовине само Републици Српској. Кристијан Шмит, немачки политичар кога Савет безбедности УН није изабрао на дужност високог представника, омогућио је изборе у Федерацији БиХ по систему који фаворизује Бошњаке. Најавио је и да ће наметнути уџбенике историје који усвајају бошњачки националистички наратив. Република Српска је током протекле године покушала да врати надлежности које су јој противно Уставу и силом одузели гувернери из САД и ЕУ. У БиХ је у току демонстрација силе НАТО војске.

У Хрватској и даље није спроведен Ердутски споразум. У Хрватској се и прошле године догодило највише напада на Србе у региону. Није поштован закон о употреби мањинског писма, и то само за ћирилицу. Спречавани су српски председник и народни посланици да чак и приватно посете логор Јасеновац. После година кампање против Срба, уз бројне злоупотребе, извршен је попис по којем је Срба нешто више од два одсто у укупном становништву државе. Довољно је сагледати агресивну политику хрватске државе према Србији (700 посета званичника северу Бачке) и нови национални програм ХАЗУ у којем је предложена читава политика условљавања, потчињавања и територијалног отимања од суседних држава.

У Црној Гори нису остварена пуна права српског народа предвиђена Уставом и законима ове земље. И даље трају медијске и политичке кампање мржње према Србима и Србији. По доласку опозиције на власт српске странке су остале изван власти. СПЦ још није добила равноправност, будући да је одустајање од потписивања Темељног уговора (њеног изједначавања са Римокатоличком црквом) постало питање „бити или не бити" за партије којима припада више од половине посланика црногорског парламента. Додуше, Темељни уговор је потписан, али је питање опстанка владе Дритана Абазовића постало још у већој мери спорно. Једини напредак извршен је у локалној самоуправи: српске странке постале су део владајуће демократске већине у великом броју општина, па сада макар у овом сегменту Срби више не чине мање од пет одсто запослених. Ипак, иако у овим установама данас ради безмало четири пута више Срба (укупно око 18 одсто) него раније, то је и даље упола мање у односу на њихову заступљеност у становништву.

На КиМ није спроведен Бриселски споразум кад је реч о Заједници српских општина, али се зато Србија ове године одрекла значајних права на пољу енергетике. Честа су насилништва над Србима, а напади на православне цркве су на рекордној висини у односу на протеклих десет година.

СПЦ је прихватила да призна аутокефалност Охридској архиепископији МПЦ. Српским архијерејима и свештеницима први пут после 1967. дозвољен је приступ богомољама на територији Северне Македоније. Ипак, Срби још не уживају пуна права мањина других бивших југословенских земаља. На попису, оптерећеном неправилностима, знатно је смањен број Срба.

У Албанији и Словенији Срби немају ни права националних мањина. Словенци и Албанци (у централној Србији) ова права у пуној мери упражњавају деценијама.

У Мађарској и Румунији стање права малобројних Срба је добро.

Примећен је недостатак систематског институционалног вођења политике званичне Србије према српском народу у региону. Притом, ова тема је много заступљена у режимским медијима, а политичари из владајућих странака о њима радо говоре. Србија у ову политику и даље улаже сразмерно вишеструко мање него Турска, Бугарска, Мађарска или Хрватска.
(Напредни клуб)

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

standard.rs

Nova antikineska strateška koncepcija NATO

Душан Пророковић

7-9 minutes

---

Ako Alijansa nije sposobna da izađe na kraj u direktnom sukobljavanju na jednom frontu sa Rusima, kako će onda izaći na kraj u sukobljavanju na dva fronta protiv rusko-kineske koalicije?

U novoj „Strateškoj koncepciji NATO 2030", dugo pripremanoj i, kako se i očekivalo, detaljno sročenoj, primetni su elementi koji ukazuju na promenu strateškog opredeljenja Alijanse. A ta promena onespokojava.

Uočljivo je da stav prema Rusiji postaje drugačiji. Rusija se označava kao „najznačajnija i direktna pretnja po bezbednost saveznika kada su u pitanju mir i stabilnost u evroatlantskoj zoni." Zbog toga se članice pozivaju da više izdvajaju za vojne namene, a snage za brzo reagovanje na „istočnom frontu" biće uvećane sa 40.000 na neverovatnih 300.000 vojnika.

Generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg objašnjava da, za razliku od prethodnog dokumenta istog naslova, usvojenog u Lisabonu 2010. godine, više nema odrednica o saradnji sa Moskvom, čak ni u oblastima kontrole naoružanja, borbe protiv terorizma ili trgovine drogom.

Međutim, iako je ovaj zaokret evidentan, on ipak nije neočekivan. Odnosi s Rusijom pogoršavaju se kontinualno, saradnje je bilo sve manje, a sukobljavanja sve više. Uostalom, nagoveštaji ovakvog pristupa postali su vidljivi još u nacrtu nove strateške koncepcije definisanom 2020. godine.

Ponašanje glavnih NATO članica – SAD i Velike Britanije, te Nemačke i Francuske u Ukrajini, ali i u Belorusiji, Kazahstanu i na Kavkazu ukazivali su da, i pored toga što to tako nije formalno zabeleženo, Rusija postaje „najznačajnija i direktna pretnja". Zbog toga, manje-više, nema ničeg epohalnog u pozicioniranju na istočnim granicama, pošto je to logičan epilog procesa koji traje, ako ne od ranije, onda sasvim sigurno od 2014. godine.

Direktan udar na Kinu

Promena strateškog opredeljenja, projektovana na srednji rok, pre svega se tiče odnosa prema Kini. „Zbližavanje Kine i Rusije protivrečno je interesima Alijanse", jer „Kina pokušava da podrije postojeći svestki poredak kontrolišući međunarodnu logistiku i ekonomiju." Otuda i zaključak kako „NATO planira da jača saradnju sa partnerima u oblastima Indijskog i Tihog okeana."

Koliko je utvrđivanje ovakvog stava bilo očekivano? U nekoj meri svakako jeste.

Američko razvrgavanje istorijskog sporazuma EU – Kina o investicijama, otvorena podrška demonstrantima u Hongkongu, ponavljanje teze o „kineskom genocidu" nad Ujgurima, neprestane provokacije u akvatoriju Južnog kineskog mora, „obaranje" projekta Pojas i put i pogotovo rasturanje okvira za saradnju 17 plus 1, koji u praksi više ne može funkcionisati – verovatno ni formalno neće postojati, te naglašeno ekstremnija retorika oko tajvanskog pitanja, uključujući i posetu Nensi Pelosi Tajpeju, naposletku i kreiranje formata AUKUS, ukazivali su da je Kina sve manje izazov, a sve više pretnja po NATO.

S druge strane, ovakav direktan „udar na Kinu" donosi i brojne posledice za sam NATO. Inače, u ovu ocenu o „udaru na Kinu" treba ukalkulisati i kulturološke razlike u pogledu korišćenja i razumevanja „jezika diplomatije", jer su azijske države na to osetljive, percepcija odrednica „protivrečno", „podrivanje" i „kontrolisanje" kineski političari doživeće sasvim drugačije nego njihove evropske ili američke kolege.

Član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći i kineski državni savetnik Vang Ji prilikom dolaska na uvodnu sesiju američko-kineskih razgovora u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool via AP)

Uglavnom, za NATO je, u novom strateškom opredeljenju, Kina na istom onom mestu na kom je Rusija bila prekjuče – 2014. godine. Percepcija Kineza je da su ih NATO stratezi postavili na isto ono mesto na kom je Rusija bila juče – 2020. godine. To se u Pekingu anticipira kao najava ofanzivnog delovanja NATO, eskalacija sukobljavanja sa Alijansom zato se čini neizbežnom.

Za stratege NATO odgovor Kine na posetu Pelosijeve, manifestovan vojno-pomorskim vežbama u Južnom kineskom moru je prekomeran. Zato su pomalo iznenađeni, pomalo šokirani, neki od njih verovatno i uplašeni. Za Kineze, to je recipročna mera, taman u skladu sa procenom da ih NATO posmatra kao i Rusiju pre dve godine. Ostaje samo otvoreno na kojim poljima će se to sukobljavanje odigravati i kako će se manifestovati!?

Želja za širenjem saradnje NATO sa partnerima u indo-pacifičkom regionu, a tu se računa u prvom redu na Australiju, Novi Zeland i Japan, to i potvrđuje. Reči britanske šefice diplomatije Liz Tras navedene u autorskom članku da „svet gleda kako se Kina ponaša", te da „Velika Britanija neće stati dok Hongkong ne vrati svoje slobode" ovakav zaključak „pojačavaju".

Opasna avantura

NATO kreće vrlo eksplicitno i ciljano protiv Kine, bez zadrške, „bez rukavica". Možda je takav korak indukovalo ili ubrzalo i kinesko odbijanje svrstavanja uz kolektivni Zapad prethodnih meseci u primeni antiruskih sankcija. Možda je takav korak planiran ranije, dogodio bi se bez obzira na rasplet u Ukrajini. Za NATO je u velikoj meri i hazarderski.

Direktan „udar na Kinu" može preoblikovati svet brže, više i temeljnije nego što to čini eskalacija u Ukrajini. Može dovesti, u određenom razvoju situacije, i do oružanog sukoba takvih razmera da će ono što gledamo u Ukrajini postati tek lokalni konflikt drugorazrednog značaja.

Kina je najveća industrijska sila današnjeg sveta, motor realne ekonomije u planetarnim razmerama, ogroman potrošač dobara i usluga od čijih porudžbina zavise privredni sistemi čitavog niza zemalja važnih za međunarodnu bezbednost, ključni investitor i kreditor u brojnim regionima. Bez stabilne Kine nema ni globalne stabilnosti.

Ono što se na prvi pogled čini neverovatnim jeste nepopustljivost NATO i insistiranje da se sa suštinskim proglašavanjem Kine za pretnju sa indirektnog sukobljavanja ispoljavanog „saplitanjem" Kineza na svakom drugom ćošku sada pređe na direktno sukobljavanje, bez zadrške i „bez rukavica" oko svih pitanja. Jer, ako Alijansa nije sposobna da usmeri u za sebe željenom smeru ukrajinsku krizu, gde su okolnosti za nju bile daleko povoljnije, kako će to učiniti na azijskim frontovima gde se kineske akvizicije tokom prethodne decenije mere hiljadama milijardi dolara? I to akvizicije ne samo u ekonomski razvoj i infrastrukturne projekte, već i vojnu saradnju, širenje kulturnog uticaja i meku moć. Takođe, ako Alijansa nije sposobna da izađe na kraj u direktnom sukobljavanju na jednom frontu sa Rusima, kako će onda izaći na kraj u direktnom sukobljavanju na dva fronta protiv rusko-kineske koalicije?

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Kine Si Đinping tokom susreta, Peking, 04. februar 2022. (Foto: Alexei Druzhinin, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP)

Antikinesko strateško opredeljenje NATO, koje će se dodatno razrađivati i uokviravati do 2030. godine, opasna je avantura za samu Alijansu, što je problem za NATO, ali je i opasna avantura za čitav svet, što je već problem za sve. Otuda i zaključak da izloženo u strateškoj koncepciji onespokojava. Tu više nema nezainteresovanih, nema onih koji neće osetiti dramatične posledice najavljenog sukobljavanja.

Naslovna fotografija: Gints Ivuskans/AFP via Getty Images

Izvor Sputnjik

BONUS VIDEO:

 

Руско ресетовање Великог ресета

Запад је дебото изгубио и компас и весло, па не зна да нови Велики рат не може добити

Од

ИН4С

-

16/08/2022 08:59 Посљедња измјена: 16/08/2022 09:01

 

фото: Матија Крстић

Пише: Никола Маловић

Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом. Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје? Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага.

Када су нас удружене у подухвату, западне земље напале 1999. године, изгледало је, барем из српског геополитичког запећка, како је крај свијета близу, јер се током 78 дана бомбардовања одигравала неправда до неба.

На наше је очи умро свјетски поредак, распао се и почео да заудара, на наше су очи Уједињене нације престале да постоје de facto. Била је то прва битка Трећег свјетског рата.

Потом смо, након 5. октобра, 2000. стали да живимо по све очитијим правилима колонијалне управе, гдје се почело да подразумијева како страни послодавац има права да у по њега туђој земљи зарађује много више од колонизованог Србина, али се све до данас није развила свијест да је сваки страни послодавац, па чак и упосленик – наш класни непријатељ.

Из ракурса српског Приморја такође је евидентно како се Западни Европљани ту осјећају као своји на своме, посебно у капиталистичким енклавама попут Порто Монтенегра, Порто Новог, Луштица Беја, Мамуле… Није се догодило једном да Западни Европљанин тумачи Србину старосједиоцу како је Русија напала Украјину, те како Путину коначно треба стати у крај.

Како да не.

Лично се трудим да свима много паметним Енглезима и Французима и Шпанцима и Нијемцима и Норвежанима с којима свакодневно ступам у контакт кажем како нас цивилизацијски јаз спречава да потремо разлику између католичко-протестантског и ортодоксног не.

Запад је дебото изгубио и компас и весло, па не зна да нови Велики рат не може добити.

Као наркоман чија подсвијест казује да се с погрешним начином живљења мора престати, као грешник кога демон упорно гура према дну – тако и Запад, умјесто да смањи злочине, упорно их умножава. Лаже urbi et orbi, ратује туђом крвљу све штампајући паре без покрића, те клонира европске орке. Шаље још оружја на украјински и геополитички ground zero, те ћутке пријети реалном опасношћу: Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом.

Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје?

Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага. У почетку се то видјело по хиперинфлацији жеље да се стигне до новца. Касније по религијском знаку једнакости између новца и ђавола.

Цивилизација која се 1054. шизмом одалечила од непрекинутог низа рукоположења данас подсјећа на митску змију Уроборос која сама себи гризе реп. Запад више не зна за Христа. Убио је Бога у себи.

Теразије: Москва – Балкан, вербална инсталација (Фото: Н. М.)

Да ли је Запад заправо јадан? Дакако да јесте.

Да ли је Запад постао опасност по вазда музене свјетске географије и world wide цивилизације? Постао је, и то сви виде, осим на Западу, гдје се, као у каквом опскурном геополитичком театру чине лудим, и медијима удруженим у злочиначком подухвату творе једне те исте наслове:

Руси су агресори. Руси су убили, срушили, ојадили… Руси су криви. Рус је фашист. Рус је запалио небо, земљу и жито. Рус треба да плати. Путин да одговара.

А заправо је све контра. Западњаци су.

И сад,

Русија је, по свему судећи, одлучила да одговори ресетовањем Великог ресета што су га осмислили оцвали момци из Давоса, на челу са бизарним Клаусом Швабом. Мјесецима се цијели свијет пита која ли је тајна Путиновог плана за Украјину? Тај план, сигуран сам, има благослов. У собама од одлуке, или станује онај чије се име не помиње, или станује Бог. Велики се ратови никад не добијају без метафизике. С нами Бог, казано је у Москви, Трећем Риму, прије неголи је објелодањено „городу и миру" да Русија има рјешења за сваку ситуацију која има или може да настане.

Што вријеме више одмиче од 24. фебруара 2022, то постаје очигледније да се руска партија шаха одвија паралелно са западњачком партијом покера.

Намјера покерашког Запада су очите, бацити Русију на кољена, распарчати је, разапети Путина, убити Бога у Руској православној цркви, у московској цркви Христа Спаса уприличити концерт блудница из групе „Pussy Riot", као вампир се накачити у сисању огромних богатстава највеће земље на планети, а онда… онда све поновити са Кином. Или не поновити, јер Кина не зна за Христа. Није Кина толика брана колико се чини, нити је без основа сумња како најмногољуднија земља са социјалним рејтином и није најприроднији пријатељ једине земље – Русије – која задржава долазак антихриста.

Руска пак партија шаха има за циљ ресетовање Великог ресета, враћање наде да је људски живот могућ, баш тако – могућ. Ширење земаља БРИКС-а значи ширење глобалне коалицџије против Западних Земаља (са идеолошким или квислиншким сателитима – Аустралијом, Новим Зеландом, Јапаном и Јужном Корејом), прије свега плаћањем у међусобним валутама заснованим на златној подлози, за разлику од ратног петро-долара који је изгубио сваки кредибилитет у футуру другом.

На руском шаховском пољу потказују се широм свијета западне биолабораторије које дистрибуирају генерисане вирусе, стимулишу се научници да износe истинu о климатским промјенама, враћају се краве на пашњаке, истражују се неонацисти и процесуирају до стрва.

 

Европу је потребно денацификовати, заћи у сваки кутак гдје станује фашизам, завирити и у јадранску шкољку ако треба, и промијенити, у вихору револуције ресета, својинске односе. Јер, овако випе не може, нису ли казивали транспарентима они узалудни црни и бијели Америчани на Волстриту: Нас је 99%, а њих 1%.

Русија има шансу да уколико је духовно стасала, спаси све нас, Европу и свијет.

Какве су руске шансе, с руком на срцу, у тренутку кад Кина само тренира строгоћу војним вјежбама око Тајвана? Невелике. Јер је на њу устала бјелосвјетска ала, и Лондон и Вашингтон и Ватикан.

С друге стране, геополитички егзорцизам треба да се обави сада, или ћемо себи да ускратимо будућност коју у сигурну смрт води Запад.

На домаћем терену, више се не може издржати што казују Сорошеве НВО, ЛГБТ+ идеолози, црногорске и хрватске усташе. Дође тако вријеме да онај паметан који је код Андрића све вријеме ћутао док су будале говориле и фукара док се богатила – лупи шаком о сто, па уз Божју помоћ, поврати народу народно и Богу божије.

(Извор: Печат)