iskra.co

Антић: Генерал Милосав Симовић изговорио истину о Јосипу Брозу Титу

3 minutes

---

Антић: Генерал Милосав Симовић изговорио истину о Јосипу Брозу Титу

21.11.2022. - 9:20

 

in4s.net

Уз интонирање химне и резање славског колача у Дому војске Србије у Нишу у среду, 16. новембра 2022. године обележен је Дан копнене војске Србије, Дан пешадије и крсна слава Ђурђиц.

Том приликом генерал-потпуковник Милосав Симовић обратио се присутнима пригодном беседом у којој се дотакао улоге Јосипа Броза Тита у Првом светском рату, па су његове речи брзином светлости постале виралне на свим друштвеним мрежама, преноси сајт srpskаistorija.com

Док већина Срба поздравља речи Команданта копнене војске Србије, замолили смо историчара, проф. др Дејана Антића са Филозофског факултета из Ниша да прокоментарише његову изјаву.

Констатујући да је „по први пут после Другог светског рата, један активни генерал српске војске јавно изговорио годинама прећуткивану истину о Јосипу Брозу Титу" и да од генерал-потпуковника Милосава Симовића није очекивао ништа мање јер се ради о часном официру доказаном у борби и оданом косовском завету, проф. Антић наводи:

„Истина је да је Тито за време Првог светског рата био припадник 42. домобранске пешачке дивизије, познатије као Вражја дивизија, чије су редове попуњавали Хрвати са подручја Хрватске и Славоније. Вражја дивизија важила је за ударну песницу аустроугарске војске и њено људство је активно учествовало у биткама на Церу и Колубари. Као припадник 10. чете, 3. батаљона, 25. пуковније 42. домобранске дивизије Јосип Броз Тито, потоњи син наших народа и народности борио се против Срба на ратним поприштима од Дрине преко Гучеве до Мачковог камена. Његова 25. пуковнија посебно се истицала по свирепости и окрутности над српским цивилним становништвом Подриња, Јадра и Мачве".

Антић сматра да је добро што поред црквених великодостојника, и највиши представници војске Србије као другог стуба српске државности, попут генерала Милосава Симовића, више не робују идеолошким мантрама из прошлости већ ствари називају правим именом, и верује да је овакво јавно изношење историјске истине једини пут до националног отрежњења српског народа.

Приредио, Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта srpskаistorija.com

in4s.net

 

Бивши дипломата САД: Кад НАТО изгуби у Украјини, Србе на Косову чека светлија будућност

Бивши дипломата САД: Кад НАТО изгуби у Украјини, Србе на Косову чека светлија будућност

20.11.2022. - 11:10

 

© Sputnik / Никола Бижић

Исход украјинске кризе разјасниће међународну ситуацију наредних година: ако Запад доживи неуспех у Украјини, а верујем да хоће, ствари ће се глобално мењати – имиџ свемоћног Запада коме морате да се покорите јер нема алтернативе почеће да копни. Ако ствари у Украјини крену лоше за НАТО, за Србе на Косову могућности ће постати далеко светлије.

Бивши амерички дипломата и политиколог из Вашингтона Џим Џатрас овако види утицај догађаја у Украјини на Балкан, подсећајући да су Срби и са Косова и Метохије и у Босни и Херцеговини били прва мета, како каже, „звезде смрти" деведесетих година.

Џатрас је својевремено био спољнополитички саветник републиканаца у америчком Сенату, а некад и српски лобиста у Вашингтону. Од тада помно прати догађаје на Балкану.

Он сматра да је у Босни и Херцеговини након последњих избора покушана обојена револуција слична оним неуспелим у Казахстану и Белорусији, а како истиче, брине да ће, уколико ствари у Украјини лоше крену за западне силе, покушати да ударе асиметрично негде другде – можда и у БиХ или на Косову и Метохији.

Тешко је, каже Џатрас за Спутњик, предвидети шта ће се десити на Космету а свакако то зависи и од тога шта ради Влада Србије и колико ће чврсто бити уз тамошње Србе.

„Али постоји још једна опасност, да можда НАТО и САД пожеле да мало дигну температуре на Косову како би Русима узвратили на асиметричан начин".

Американци могу да праве проблеме руским пријатељима

Мислим да би то могао бити проблем не само на Косову, у Србији, већ и другде где би видели згодну прилику да праве проблем Русима или народу који се сматра руским пријатељима, упозорава амерички политиколог.

Џатрас коментарише и нови, тзв. француско- немачки предлог за решење косовског питања. Не зна, како каже, детаље тог документа нити шта стоји иза њега, али не сумње да је одобрен у Вашингтону, „јер иначе Французи И Немци не би то радили".

„Немојмо заборавити да су Немци И Французи сателити, не могу радити ништа што им не дозволе они који у Америци држе узицу, а они могу ту узицу да повуку у сваком тренутку", уверен је Џатрас.

Он се слаже да је Бриселу, након што није успео да спроведе Бриселски споразум, тешко веровати, а читаву ЕУ види као „неку врсту рукавице на руци НАТО". Зато је, додаје, за њега донекле оптимистично што ће ЕУ временом слабити паралелно с тим како буде слабио НАТО јер се, подсећа, читава глобална ситуација мења.

На питање, како коментарише никад јаче притиске на Србију да уведе санкције Русији, Џатрас истиче да такав потез не би имао смисла за Србију баш као што нема ни за Мађарску или Немачку.

Рубља јача него пре санкција

Санкције, објашњава, погађају земље које их уводе – председник Бајден је рекао да ће рубљу претворити у рушевину, а рубља стоји боље него пре увођења санкција. Зато су санкције, додаје Џатрас, постале више сигнал колико подржавате одређену пропагандну линију.

„А зашто би Србија радила нешто што наноси штету њеном народу, њеној економији, зашто би се придруживала земљама које су довољно глупе да наносе штету сопственим економијама само да би деловале да су исправне. То је апсолутно апсурдно", констатује наш саговорник .

Лакмус тест послушности

Описујући даље ту апсурдну политику, Џатрас каже да у Америци за то постоји израз клоунада.

„Као да живите у циркусу, на карневалу, више ништа нема смисла. Али опет, они на томе инсистирају. Говоре ти ствари које очигледно нису истините или су апсурдне. Показују вам четири прста, а питају да ли видите четири или пет прстију. То је лакмус тест послушности. И управо са тиме је и Србија сада суочена".

У истом кључу Џатрас тумачи и зашто на Западу Милорада Додика и Жељку Цвијановић сматрају проруским јер желе да имају добре односе са Русијом.

Вашингтон има или сателите или непријатеље

Америка, објашњава он, може да има само сателите или непријатеље, а тај дуалистички поглед на свет се и овде примењује:

„Председник Буш млађи је рекао – ако нисте са нама, ви сте терористи. А исто и овде важи: ако нисте са нама, ако нисте сто одсто уз НАТО агенду, онда сте проруски и онда сте такорећи непријатељ. Сетимо се, током првог Хладног рата, било је поштовања вредно бити неутралан. Аустрија је била неутрална, Финска, Швајцарска је на неки начин и даље неутрална. То се сада више не поштује. Морате да бирате са манихејске тачке гледишта која долази из Вашингтона".

Додик „сецесиониста" јер поштује Дејтон

Џатрас ту види објашњење за још један парадокс у Босни, да се они који се залажу за поштовање Дејтона проглашавају сецесионистима, како се десило Милораду Додику.

„То је зато што у међународним пословима, ништа мање него у унутрашњим, владајући естаблишмент САД није брига за слово закона. Сетимо се шта Резолуција 1244 каже о Косову. Њих баш брига. Руси су се годинама жалили на проширење НАТО, говорили – обећања су дата, а они су одговарали – немате ништа написмено. Е па овде у БиХ имате написмено и опет нема везе. Ако се успротивите и кажете – не, Дејтон заправо не каже тако, ви грешите, нисте у праву зато што ће они одлучити шта Дејтон значи, чак и ако је црно на бело речено нешто друкчије", наводи експерт.

Запад гура БиХ у НАТО

Он упозорава и да Запад врло лако може увести БиХ у НАТО, упркос противљењу Републике Српске.

„Једноставно ће усвојити одлуку о проширењу НАТО, остале земље НАТО ће рећи да. Уколико Срби нешто не ураде. Ако они не буду у позицији да се одвоје од Босне И створе своју државу И ако буду у основи надјачани од муслимана како ће моћи да спрече да Босна уђе у НАТО?"

Инцидент с украјинском ракетом у Пољској

У осврту на украјинску кризу и недавни инцидент са ракетом која је пала у Пољској, Џатрас каже да још није установљено да ли су Украјинци случајно испалили ту ракету или је то намерно учињено да би то било окидач да се НАТО директно укључи.

„Неки се теше чињеницом да су Американци и Пољаци тако брзо рекли – не, не, то није руска ракета. Можа је ово неки знак да здрав разум почиње да се пробија у западне земље. Ја не бих ишао тако далеко. Ја бих рекао да је моменат кад конкретно ова провокација можа није била корисна за неки следећи корак западних сила, ма који био", сматра бивши дипломата.

Тврдњу генералног секретара НАТО Јенса Столтенберг да је ракета била украјинска али да нису криви Украјинци, него Руси види као логични наставак западног става да је за све што се дешава у свету крива Русија и наратива да је Москва извршила „ничим изазвану агресију" против Украјине где не сме да има никакве легитимне интересе, али их зато има Америка, што нема никакавог смисла.

То је зато што из, како каже, неоконзервативне, може се рећи неотроцкистичке глобалне перспективе Америке, не постоје сфере утицаја.

„Ниједна земља на свету нема право на сферу утицаја, ни Русија, ни Кина, ни Иран, нико. Једина сфера утицаја је глобална и односи се на демократију и људска права. А наравно, ми одлучујемо шта је демократија и шта су људска права", примећује Џатрас.

Прерано за шампањац

Он коментарише и оцену председника Думе Вјачеслава Володина да је инцидент у Пољској „почетак краја НАТО-а".

„Надам се да то показује да се ствари крећу у том правцу, али мислим да је прерано да се отвара шампањац. Мислим да је НАТО требало да заврши посао кад је престао да постоји Варшавски пакт, али то се није десило. Тако се дошло и до рата у Украјини, а то је наравно за Русију егзистенцијални рат, Русија не може да дозволи да га изгуби имајући у виду интегритет Руске Федерације. А да будемо отворени, агенда западних сила је да покоре и на крају разбију Русију. С друге стране, ово је сада постала егзистенцијална криза за НАТО и за његовог мрачног близанца Европску унију: ако НАТО не однесе превагу у Украјини, десиће се управо оно што сте рекли – испашће да је НАТО папирни тигар, голи цар. А то значи да већи део света заокреће ка евроазијском табору а даље о тзв. трансатлантистичког".

На питање како види расплет украјинске кризе, Џатрас истиче да је важно да Русија избегне грешке које су правили Срби деведесетих, који су сваки пут кад би имали војну предност стали би и чекали преговоре.

Решење за украјинску кризу победа Русије

Москва, уверен је, не треба да се ослања на нека обећања западних сила која неће бити испоштована као ни она ранија – „Русија не може бити партер Западу јер то су идеолози И људи који немају намеру да држе било каква обећања".

Зато Џатрас види само једно решење сукоба у Украјини.

„Једина ствар која ово може да оконча, а да не води ка даљем сукобу и можда брзо или не тако брзо ка новом светском рату, била би одлучна руска војна победа и наметање решења. Све што би било мање од тога, по мом мишљењу, успоставило би терен за још већи и још разорнији рат у не тако далекој будућности", закључује амерички експерт.

sputnikportal.rs

https://iskra.co/srbija/bivsi-diplomata-sad-kad-nato-izgubi-u-ukrajini-srbe-na-kosovu-ceka-svetlija-buducnost/

standard.rs

Napuštanje Hersona, za i protiv

Пепе Ескобар

7-9 minutes

---

Povlačenje iz Hersona na kraju bi se moglo ispostaviti kao tek minoran taktički gubitak. No, s političkog stanovišta on je potpuna katastrofa i strašna sramota

Najava povlačenja iz Hersona bila je jedan od možda najsumornijih dana Ruske Federacije još od 1991.

Napuštanje desne obale Dnjepra, radi uspostavljanja nove odbrambene linije na levoj, možda ima puno vojničkog smisla. I sam general Armagedon je, od prvog dana po stupanju na dužnost, nagovestio da bi to moglo biti neizbežno.

Kako stvari na šahovskoj tabli stoje, Herson se nalazi na „pogrešnoj" obali Dnjepra. Svi stanovnici Hersonske oblasti – njih oko 115.000 – koji su pristali da budu preseljeni na neke bezbednije geografske dužine već su evakuisani sa desne obale. General Armagedon je znao da je to neizbežno iz nekoliko razloga.

To je cena koja mora da se plati zbog neproglašavanja mobilizacije odmah po propasti početnih planova za SVO; u međuvremenu je došlo do uništenja ključnih, strateški bitnih mostova preko Dnjepra – sa tromesečnim metodičnim ukrajinskim bombardovanjem mostova, trajekata, pontona i pristaništa, a nije uspostavljen još jedan mostobran severno ili zapadno od Hersona (u pravcu Odese i Nikolajeva) s kog bi bilo moguće započeti neku novu ofanzivu.

Na sve ovo, tu je i onaj najvažniji razlog: zbog masivnog naoružavanja uparenog sa de fakto NATO rukovođenjem ratnim operacijama – ovaj rat se pretvorio u ogromnu zapadnu premoć u pogledu izviđanja, komunikacije, komandovanja i kontrole.

Zamka ili varka?

Povlačenje iz Hersona na kraju bi se moglo ispostaviti kao tek minoran taktički gubitak. No, s političkog stanovišta on je potpuna katastrofa i strašna sramota. Herson je ruski grad. Rusi su izgubili – makar i samo privremeno – prestonicu sasvim nove, Ruskoj Federaciji nedavno pripojene teritorije. Rusko javno mnjenje će to teško moći prihvatiti.

Na spisku razloga za i protiv, onih na strani „protiv" je veliki broj. Kijevske snage će obezbediti svoju obalu čime će deo njih osloboditi za borbu protiv Donbasa. Naoružavanju od strane Zapada je ovim dat novi veliki podsticaj. Himarsi će sad potencijalno moći da gađaju i ciljeve na Krimu.

Izgledi su užasavajući. Imidž Rusije širom globalnog Juga pretrpeo je značajan udarac jer se, na kraju krajeva, taj potez svodi na napuštanje ruske teritorije – dok niz ratnih zločina ukrajinskih snaga nestaje iz zvaničnog „narativa".

Najmanje što su Rusi trebali odavno da urade je da svoju glavnu stratešku prednost – mostobran na desnoj obali Dnjepra – učvrste da se održi, osim u slučaju poplavnog talasa zbog odavno predviđanog rušenja brane u Kahovki. A Rusi su pretnju od rušenja te brane bombardovanjem mesecima unazad prosto ignorisali – što govori o jako lošem planiranju na njihovoj strani.

Ukrajinska zastava ispred oštećene zgrade u Hersonu, 10. novembar 2022. (Foto: Metin Aktas/Anadolu Agency/Getty Images)

Sada pred Rusima stoji zadatak ponovnog osvajanja Hersona. Uporedo će morati stabilizovati i ostale linije fronta, iscrtati konačne granice, a onda se potruditi da jednom za svagda „demilitarizuju" Ukrajinske ofanzive, pregovorima ili tepih bombardovanjem.

Rečita je i široka lepeza mišljenja najrazličitijih tipova iz obaveštajne NATO zajednice, od analitičara do penzionisanih generala, redom sumnjičavih u pogledu ovog poteza generala Armagedona: mnogi u njemu vide dobro smišljenu zamku ili, prema rečima francuskog vojnog analitičara, „veliku varku". Klasični Sun Cu. I sve to je onda odgovarajuće uključeno i u preovlađujuću ukrajinsku priču.

Stoga ni „sove nisu onakve kakvim se čine", da citiramo izraz iz Tvin piksa, tog subverzivnog klasika američke pop-kulture (The owls are not what they seem). Ako je tako, general Armagedon ovim pokušava da ozbiljno razvuče ukrajinske linije snabdevanja, namami ih da se otvore, pa onda da na njih puca iz svih raspoloživih oružja. Dakle, ili je ovo Sun Cu, ili je dogovor blizu, poklapajući se sa sastankom G20 sledeće nedelje na Baliju.

Veština pregovaranja

No, čini se kako nekakvi dogovori između Džejka Salivana i Patruševa ipak jesu već postignuti. Pojedinosti još niko ne zna, čak ni oni sa pristupom doušnicima iz kijevske Pete kolone. No zaista se čini kako taj dogovor obuhvata i Herson. Rusija bi zadržala Donbas i odustala od napredovanja ka Harkovu i Odesi, a širenje NATO bilo bi definitivno zamrznuto. Dakle, minimalistički dogovor. To bi onda moglo da objasni i zašto je Patrušev mogao onako mirno da sedne u avion i ode u Teheran, na dan objave o povlačenju iz Hersona, i da se tamo prilično opušteno bavi veoma važnim strateškim partnerskim poslovima s Alijem Šamkanijem, sekretarom iranskog Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti.

Taj bi dogovor takođe lako mogao biti i „tajna" iz objave Marije Zaharove „spremni smo za pregovore". Rusi će desnu obalu Dnjepra napustiti organizovanim vojnim povlačenjem. A to ne bi bilo moguće bez prethodnih pregovora između dveju vojski. Ti pregovori, u drugom planu, su nešto što se neprekidno odvijalo tokom svih prethodnih nedelja. A kurir i prenosilac poruka je u tome bila Saudijska Arabija. Američki cilj u njima bio bi, makar i samo kratkoročno gledano, nešto poput „Minska 3" – uz dodatak Istanbula i Rijada.

U svemu tome niko ni najmanje pažnje ne obraćanja na kokainskog klovna Zelenskog. Salivan je u Kijev otišao da ih stavi pred svršen čin – ili slično. Dnjepar će tako postati – makar i samo teoretski – utvrđena i dogovorena linija fronta. Kijev bi morao progutati zamrznute linije kontakta u Zaporožju, Donjecku i Lugansku, i prestati s bombardovanjem Zaporožja ako misli dobijati struju iz tamošnje elektrane. Amerikanci bi od konfiskovane, tj. ukradene ruske imovine ponudili kredit od preko 50 milijardi dolara kao pomoć za „rekonstrukciju" Ukrajine. Kijev bi dobio i moderne sisteme za protivvazdušnu odbranu.

Savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven i šef kabineta ukrajinskog predsedništva Andri Jermak na konferenciji za medije, Kijev, 4. novembar 2022. (Foto: REUTERS/Gleb Garanich)

Nema sumnje da Moskva neće pristati ni na jedan od ovih uslova. Nemojte ispuštati iz vida činjenicu da se sve to savršeno poklapa sa završnicom američkih međuizbora – koje demokrate i nisu baš izgubile. Rusija u međuvremenu sve bolje stoji u bici za Bahmut. U Moskvi niko nema iluzija o tome da li će i u kojoj meri „za dogovor nesposobna" Imperija poštovati tzv. Minsk 3. Džejk Salivan je 45-godišnji pravnik bez strateške težine, a sa „iskustvom" koje ne doseže dalje od učešća u predsedničkoj kampanji Hilari Klinton. Patrušev ga može pojesti za doručak, ručak i večeru – ovlaš se „složivši" sa bilo čim što on bude predložio.

Zašto onda Amerikanci tako očajnički pokušavaju da postignu bilo kakav sporazum? Možda zato što predosećaju da bi sledeći ruski potez sa nadolaskom „generala Zime" mogao doneti odlučujuću pobedu i kraj rata pod uslovima Moskve? To bi uključivalo zatvaranje granice prema Poljskoj širokim lukom od Belorusije naniže. Presecanjem linija snabdevanja zapadnim oružjem – sudbina Kijeva bila bi zapečaćena. Postojao dogovor ili ne, „general Zima" stiže u grad, spreman je da zabavi svog počasnog gosta, Sun Cua, mnogim novim đakonijama na zajedničkoj trpezi.

Izvor strategic-culture.org/Stanje Stvari

S engleskog preveo Stevan Babić

Naslovna fotografija: Bulent Kilic/AFP

BONUS VIDEO:

 

Алексић: Посљедице осиромашеног уранијума научно већ доказане

Алексић: Посљедице осиромашеног уранијума научно већ доказане

Заступник жртава НАТО бомбардовања, адвокат Срђан Алексић изјавио је Срни да апсолутно не стоји навод високог званичника НАТО-а Хавијера Коломине да осиромашени уранијум не утиче на здравље људи, указујући да су тај утицај пред судом у Италији доказале наука и чињенице, као и анализа узорака два грађанина Србије.

Срђан АлексићФото: СРНА

Поводом Коломинине изјаве за Срну да одговорност НАТО-а за посљедице по здравље бомбардовања осиромашеним уранијумом мора бити заснована "на науци и чињеницама", Алексић је напоменуо да је та веза доказана пред судом у Италији у случају тужбе италијанских војника, али и за два грађанина Србије.

Он је напоменуо да је пред судом у Италији потврђена узрочно-посљедична веза НАТО муниције са осиромашеним уранијумом и обољења од канцера италијанских официра и војника, који су служили у БиХ и на Косову и Метохији.

Алексић је указао да су то доказали Институт за науку и технологију у Торину, као и Институт Ла сапиенца у Риму.

- Доказали су и документовали узрочно-посљедичну везу италијанских војника, именом и презименом, који су били на Косову и Метохији и у БиХ, а који су обољели од канцера. Пред судом у Италији Институт за науку и технологију је доказао присуство 21 тешког метала и осиромашеног уранијума у тијелу италијанских војника - рекао је Алексић.

Адвокат Алексић је навео да је то исто доказао његов адвокатски тим и за два грађанина Србије, пошто је њихове узорке послао на анализу у Торино.

- Апсолутно не стоји навод да осиромашени уранијум не утиче на здравље. Како осиромашени уранијум утиче на здравље и да постоји узрочно-посљедична веза је научно утврђено и доказано пред судом у Италији. То је већ учињено - рекао је Алексић.

Алексић је истакао да ће и његов адвокатски тим пред судом у Србији исто то доказати, али и ако постоји интересовање у Републици Српској да се ураде анализе и покрене поступак око наплате штете.

- Сигурно они који су одговорни да плате штету покушавају на сваки начин да избјегну одговорност и накнаду штете, што није основано. Ми ћемо супротно да докажемо на суду /да су одговорни/ - рекао је Алексић.

Он је истакао да сви грађани Републике Српске и БиХ који су обољели могу да траже накнаде штете, као што ће тражити грађани Србије у појединачним парницама пред судом у Србији.

Алексић је подсјетио да је један од два грађанина којима је доказано присуство тешких метала осиромашеног уранијума, био и сада преминули пуковник Драган Стојчић, који је имао 500 пута више осиромашеног уранијума у тијелу него што је дозвољено.

- Анализа коју смо урадили показује да постоји 21 врста тешких метала, осиромашеног уранијума у тијелу пуковника Драгана Стојчића. Дозвољена количина осиромашеног уранијума у тијелу је 0,0053, а Стојчић је имао 2,28 јединица, што значи да је имао 500 пута више и да му је осиромашени уранијум напао више органа, због чега је и преминуо - од посљедица осиромашеног уранијума - рекао је Алексић.

Алексић је позвао све заинтересоване и оштећене који желе да се њихови узорци пошаљу на анализу, на биоспију у Италију, да му се јаве путем имејла advokati.aleksic@gmail.com.

- Сви људи који желе да питају и да им дамо одговор, нека се јаве - рекао је Алексић.

Замјеник помоћника генералног секретара НАТО-а за политичка питања и безбједносну политику Хавијер Коломина изјавио је Срни да разговори о одговорности НАТО-а за посљедице бомбардовања Републике Српске осиромашеним уранијумом морају бити "засновани на науци и чињеницама".

Он тврди да је Комитет за осиромашени уранијум, на основу независних доказа, закључио да НАТО-ово кориштење осиромашеног уранијума у сукобу у БиХ није довело до било каквог континуираног ризика по здравље, као и да то тврди неколико извјештаја УН.

https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=493582

Skupština - Vučić bi da sakrije! | Milica i Ivana: Naš DNK koriste za razvoj veštačke inteligencije

Skupština - Vučić bi da sakrije! | Milica i Ivana: Naš DNK koriste za razvoj veštačke inteligencije

Режим АВ је прихватио да будемо полигон за експериментисање 4. индустријске револуције.

 

У то спада и ДНК експериментисање над Србима кроз наводни развој вештачке интелигенције, баш као што је то протуренo и у Украјини (да би се основале био-лабораторије за развој био-оружја и за генетичко експериментисање са ДНК подацима Руса). Ова инфо је прошла готово неприметно ‒ о овоме нису желели да известе ни режимски, ни прозападни медији у Србији.

 

На мала врата, преко Закона о министарствима, оснива се Канцеларија за информационе технологије и електронску управу која има надлежности да прикупља податке о грађанима Србије које ће прослеђивати привредним субјектима (који су у Срб углавном странци) за развој вештачке интелигенције. Канцеларија ће да направи базу података са генетичким и другим биомедицинским подацима грађана Србије.

 

Ми иначе немамо ни закон који штити генетичке податке грађана Србије.

 

V I D E O:    https://youtu.be/y10aK8fi2lk

nspm.rs

: Василије Крестић: Зашто славимо Дан примирја, а живимо у сталним сукобима

:

4-6 minutes

---

петак, 11. новембар 2022.

 Историчари су дужни да поштују изворе. Ако то не чине ако не саопштавају, заобилазе, фалсификују, доприносе много више продубљењу проблема. Историчар мора по природи свог посла да буде моралан, ако њиме диригује политика онда историја није наука. Имамо такве историчаре који служе политичким потребама.

У знак сећања - на 11. новембар 1918. године, када су силе Антанте потписале примирје са Немачком - у Србији и свету сутра се обележава Дан примирја. О значају тог датума за Дневник говори историчар, академик Василије Крестић.

У петак, 11. новембра свет обележава годишњицу примирја у Првом светском рату. Колико тренутне геополитичке околности утичу на угао посматрања страна у том великом сукобу?

Занимљива је чињеница да је све било у знаку броја 11. Једанаестог дана у новембру, 11. месецу у 11 сати. Тешко је вући закључке и подвлачити паралеле с овим стањем у којем се налазимо данас, толико тога се изменило, толико тога је другачије па је бесмислено испитивати сличности и разлике између онога што је било у Првом светском рату и разлога који су довели до Првог светског рата и овога сада, то је питање толико широко толико пружа могућности за разне комбинације па је бесмислено разговорати о томе.

Међу историчарима у различитим деловима света разликују се и ставови око узрока тог првог великог сукоба?

Ко је кривац за Први светски рат, тада је то постављено као значајно питање. Велика кривица је бачена на Србију због атентата на Франца Фердинанда, то је био повод, а узроци су много дубљи. Многе земље учеснице, и оне које су биле на страни Централних сила и оне које су биле на страни сила Антанте браниле су се од кривице. Поготово је то било агресивно од оних који су рат изазвали, Немачке и Аустроугарске пре свих, објављивана је серија докумената да ли су учестововале у изазивању тог рата. Србија је са закашњењем ушла у то и објавили смо преко 40 књига да докажемо да Србија није учествовала у изазивању великог сукоба. Они који су били незадовољни Версајским споразумом или су извукли дебљи крај и данас скидају одговорност. Србија је била уморна од Балканских ратова и хтела је мир. И сама се трудила да спречи револуционарну омладину из БиХ у атентату који се догодио на Видовдан, 1914. Данас све стране желе да се оправдају.

Српски народ није био поштеђен ниједног великог рата. Да ли и када би наша бурна историја могла да нам дозволи да макар у региону изградимо добре међусобне и међусуседске односе?

То су лепе жеље. Оно што се у међувремену догодило, показало је да нема мира и да није лако доћи до мира јер су последице не само Првог и Другог светског рата, још више продубиле тај јаз. Многи који су довели до злодела и даље истрајавају на тој политици. Не само да је до помирења тешко доћи у блиској будућности тешко је доћи и до добросуседских односа. Моја генерација то неће доживети. Можда хоће нека друга. Све што се догађа показује да скоро неће бити мира и спокојства, да смо на таквом простору који не дозвољава да се живи у миру како бисмо ми то желели.

Колико је култура сећања важна у том процесу? Недавно је Музеј жртава геноцида покренуо иницијативу да обилазак стратишта буде обавезан део школских екскурзија, да ли је то, уз оно што деца уче у школи довољно?

Култура сећања треба да буде негована, али је питање на који начин. Није довољно посећивати стратишта, много тога другог се мора чинити. Морају се оснивати меморијални центри, обележавати дани страдања, уџбеници да буду написани онако како засад нису, бројнији и одговарајући филмови и књижевна дела, све то утиче на културу сећања. Уместо да то радимо, често не радимо ништа или радимо супортоно од онога што би требало радити.

Додатну опасност представља и популарна литература која се ослања на историјске догађаје али и фалсификовање и прекрајање историјских догађаја. Да ли су и историчари делимично криви за тај проблем?

Кад је реч о публицистици она на популаран начин треба да приближи публици објашњења и сазнања. Историчари сносе много већу одоговорност, јер учествују у потезима који нису научни. Историчари су дужни да поштују изворе. Ако то не чине ако не саопштавају, заобилазе, фалсификују, доприносе много више продубљењу проблема. Историчар мора по природи свог посла да буде моралан, ако њиме диригује политика онда историја није наука. Имамо такве историчаре који служе политичким потребама.

(РТС)

 

standard.rs

Šta je nama Kosovski zavet?

Милош Ковић

9-12 minutes

---

Vidovdanski kult postao je, u Kraljevini SHS, potom i u Kraljevini Jugoslaviji, deo zvanične kulture. To je bio jedan od razloga neprijateljstva s kojim su ga dočekali Hrvati i KPJ

I u dobu modernizma, početkom XX veka, Kosovo i Kosovsko predanje našli su se u središtu srpske kulture i politike. Prve podsticaje novim tumačenjima dala je pesma „Na Gazimestanu" Milana Rakića, konzula Srbije u Prištini i zeta Ljube Kovačevića, objavljena 1907. u elitnom Srpskom književnom glasniku (ponovo štampana u zbirci Nove pesme, u okviru ciklusa „Na Kosovu" 1912). Tu se, pored ostalog, naglašavao „žrtveni sveti izvor", protumačen u patriotskom ključu:

„I danas, kad dođe do poslednjeg boja
Neozaren starog oreola sjajem
Ja ću dati život, otadžbino moja
Znajući šta dajem i zašto ga dajem."

Važan podsticaj bile su i skulpture dalmatinskog vajara Ivana Meštrovića, predviđene da budu deo njegovog monumentalnog „Vidovdanskog hrama". One su prepoznavane kao zvanična, umetnička forma Vidovdanske ideje, oko koje se okupljao jugoslovenski omladinski pokret. Vidovdanska ideja, kako ju je nazvala Isidora Sekulić (1911), ili Vidovdanska etika, kako ju je zvao Miloš Đurić (1914), bila je povratak herojskom i „žrtvenom" u Kosovskom predanju.

Vidovdan, kao dan Kosovske bitke, još od doba pojave Vukovih zbirki stekao je, naime, obnovljenu popularnost. Nova, Vidovdanska ideja, javila se ponajviše među mlađim generacijama, u dobu posle Aneksione krize 1908-1909. i imala je za cilj da srpskoj kulturi, suočenoj sa kolonijalnim ambicijama i ratnim pretnjama Austrougarske, vrati polet i samopouzdanje. Može se reći da je bila srpski odjek vitalizma i herojskog aktivizma, koji su u to vreme propovedali Anri Bergson i Fridrih Niče. Miloš Đurić je „filosofiju Kosova" tumačio kao „filozofiju feniks-ptice, filozofiju Golgote", dok je Isidora Sekulić pisala da bi Vidovdanska ideja trebalo da bude „živa i čila svest sokolova i vojnika i kulturnih radnika koja će od nas načiniti bedeme što ne padaju".

Zavetno nasleđe

Suočena sa rimokatoličkim, austrougarskim iskušenjima, uporedivim samo sa nekadašnjom muslimanskom, turskom najezdom, republikanska nacija otkrivala je svoje pravoslavno, zavetno nasleđe. Da se Vidovdanska ideja uoči 1914. nije svodila samo na patriotski „žrtveni" izvor, „neozaren starog oreola sjajem", potvrdila je i pojava knjige Religija Njegoševa (u časopisu Delo 1910, kao knjiga 1911) mladog teologa Nikolaja Velimirovića, čije su se propovedi slušale i čitale sa napregnutom pažnjom. Kosovsko predanje i Njegoševo delo tu su ponovo protumačeni u izvornom, hrišćanskom, zavetnom ključu. Po mišljenju tadašnjeg pripadnika Mlade Bosne Ive Andrića, Velimirovićeva tumačenja bila su najbliža Njegoševom „hristolikom gledanju na svet". Dimitrije Mitrinović, jedan od mladobosanskih ideologa, koji je oduševljeno pisao o Meštrovićevim skulpturama, docnije će izvršiti značajan uticaj na ideje Nikolaja Velimirovića. Jovan Skerlić, vodeća javna ličnost srpskog i jugoslovenskog pokreta iz doba 1908-1914, sa odobravanjem je pratio ova kretanja među mladim piscima i umetnicima.

U isto vreme, javnost u Srbiji je uznemireno pratila proces sistematskog proterivanja srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije. Privilegovani, muslimanski albanski odmetnici i „muhadžiri", izbeglice sa područja koja je Srbija oslobodila 1878, u progonima nad Srbima imali su prećutnu podršku turskih vlasti. Islamizacija ovog graničnog područja Osmanskog carstva prema Srbiji dovela je, u periodu od stvaranja Albanske lige 1878. godine do oslobođenja 1912. do promene entičkih odnosa na Kosovu i Metohiji i, prvi put, do stvaranja albanske većine. „Rat za osvećenje Kosova", kako je nazivan Prvi balkanski rat (1912), biće, prema svedočenjima savremenika, jedan od najpopularnijih ratova koje su Srbi vodili u XIX i XX veku. Oslobođenje Stare Srbije ulilo je srpskoj i jugoslovenskoj ideji neslućen polet i samopouzdanje i utvrdilo vladajuće krugove u Austrougarskoj u nameri da se sa Srbijom konačno razračunaju.

Turci na Kumanovu, ulje na platnu slikara Mihaila Milovanovića, 1913-1914. (Foto: Wikipedia/Vojni muzej u Beogradu/Mihailo Grbić)

Vidovdanski atentat u Sarajevu umnogome se zasnivao na obrascu Miloševog kosovskog tiranoubistva. Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež videli su u austrougarskim vojnim manevrima i poseti prestolonaslednika Franca Ferdinanda Sarajevu, baš na Vidovdan, namernu, nacionalnu uvredu. U istrazi su izjavljivali da su hteli da izvrše atentat i pre nego što su saznali za datum posete, ali i da su želeli da se žrtvuju za slobodu svog naroda. Čabrinović je čak tvrdio da je, poput oklevetanog Miloša Obilića, ubistvom tiranina hteo da skine ljagu sa svog imena, budući da su njegov otac i on u Sarajevu bili optuživani da su austrijski doušnici. „Sutra je Vidovdan. Sjećaš li se Miloševa zavjeta?" – pisao je Čabrinović jednom prijatelju, uoči 28. juna 1914.

U svim iskušenjima, od Aneksione krize 1908. do kraja Prvog svetskog rata, guslari su, pesmama o Lazaru, Milošu i Karađorđu, ili novim, tek spevanim, o kralju Petru i njegovim vojvodama, hrabrili Srbe na isti način kao što su to činili u Prvom srpskom ustanku, sto godina ranije. Kosovsko predanje nije bilo bez uticaja na odluke koje su donosile srpske vojne i civilne vlasti u Prvom svetskom ratu, posebno one o odbijanju predaje, napuštanju zemlje i povlačenju preko Crne Gore i Albanije (1915). Igrom sudbine, u novembru 1915. cela srpska vojska se, u povlačenju, našla na Kosovu polju. Izvori saopštavaju da su srpske starešine, vojnici i civili bili duboko svesni simbolike ovog događaja i da su se pitali da li će Srbi ponovo, baš na Kosovu polju, izgubiti svoju slobodu. Vojvoda Živojin Mišić bezuspešno je zahtevao da se tu primi odlučujuća bitka sa nadmoćnim neprijateljem. Na Kosovu se odigrao i poslednji, neuspeli pokušaj proboja srpske vojske ka jugu i Saveznicima, poznat kao Kačanički manevar.

Vidovdanski kult

Dok su Srbi prolazili kroz albansko stradanje i krfsku obnovu, saveznici su – da bi ih ohrabrili da se do kraja bore i na Solunskom frontu – svečano obeležavali Vidovdan. Pesnik Gilbert Kit Česterton je, u jednoj brošuri britanskog Komiteta za Dan Kosova, štampanoj u 85.000 primeraka, tvrdio da je Kosovska ideja najbolje izražavala duhovne ciljeve Saveznika u Prvom svetskom ratu. Vidovdanski kult postao je, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, potom i u Kraljevini Jugoslaviji, deo zvanične kulture. To je bio jedan od razloga neprijateljstva s kojim su ga dočekale hrvatske stranke i Komunistička partija Jugoslavije. I sam Ivan Meštrović, koga je kralj Aleksandar Karađorđević hteo da učini dvorskim umetnikom i čijim je delima ukrašavao prestonicu, prešao je na stranu hrvatskih nacionalista.

Beogradski vojni puč i masovne demonstracije od 27. marta 1941, kojim je odbačeno potpisivanje Trojnog pakta sa fašističkim zemljama, bili su, slično Vidovdanskom atentatu, izraz spremnosti na žrtvu da bi se zaslužilo Carstvo Nebesko. Srpska pravoslavna crkva pružala je uporan otpor potpisivanju Trojnog pakta. Smatra se da su patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović znali za pripreme puča. Neposredno posle prevrata, patrijarh je na radiju održao govor u kome je, pored ostalog, rekao: „Pred našu naciju u ove dane sudba je ponovo postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor: privoleli smo se carstvu nebeskom, tj. carstvu Božjem istine i pravde, narodne sloge i slobode."

Sveštenstvo SPC u Gračanici obeležava 610. godišnjicu istorijske Kosovske bitke, 28. jun 1999. (Foto: David Brauchli/Sygma via Getty Images)

Na samom početku ustanka iz 1941, najveća oružana akcija izvedena je na Vidovdan, pod vođstvom sveštenika i nezarobljenih kraljevskih oficira, napadom na ustašku „postrojbu" u Avtovcu kod Gacka, u istočnoj Hercegovini. Prve odmetnute Hercegovce, iz obližnjeg sela Kazanci, vodio je njihov sveštenik Radojica Perišić. Zakletva pred veliki napad na Nemce u Loznici, kojim su, pored ostalih, komandovali iguman Georgije Bojić i sveštenik Vlada Zečević, u avgustu 1941, položena je u manastiru Tronoši, središtu Kosovskog zaveta i, posebno, kulta Jug Bogdana i braće Jugovića.

Junaštvo je, međutim, oduvek imalo svoju cenu, koja nije plaćana samo ljudskim žrtvama. Svete mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stevana Štiljanovića spasavane su od hrvatskih ustaša, bez ikakvog epskog sjaja, uz pomoć nemačkih nacista; one su 1942. godine iz Srema prenesene u okupirani Beograd. Na Kosovu i Metohiji, koje su pripale fašističkoj Velikoj Albaniji, obnovljeni su sistematski progoni srpskog stanovništva. KPJ će, i posle 1945, osuđivati „velikosrpsku" „Vidovdansku ideju" Karađorđevića.

Partizanska vojska se, međutim, svojim većinskim delom, sastojala od Srba, regrutovanih, pored ostalog, i uz pomoć epskog, junačkog, guslarskog shvatanja Kosovskog predanja. Književni kritičar Zoran Mišić će, u tekstu „Šta je to kosovsko opredeljenje" (1963), uočiti sličnost parola sa demonstracija 27. marta 1941, sa „Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa stidom život" i drugim iskazima iz Slova o knezu Lazaru Danila III. To je, po njegovom mišljenju, bila suština Kosovskog opredeljenja: „izbor onog najtežeg, najpogubnijeg puta, koji je jedini pravi put"; „odreći se svega što je varljiva dobit i lakoma slava, napustiti ono što je dostižno za ljubav nedostižnog, ushteti njegoševski da bude ono što biti ne može". U potonjem, socijalističkom vremenu, ceo niz srpskih pisaca pronalaziće nadahnuće u Kosovskom predanju…

Odlomak iz predavanja „Kosovski zavet u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti srpskog naroda" održanog u Matici srpskoj.

Izvor Večernje novosti

Naslovna fotografija: Armend Nimani/Stringer/AFP/Getty Images

BONUS VIDEO: