standard.rs

Čija su naša deca?

Слободан Владушић

11–14 minutes

---

Ključno pitanje strategije obrazovanja u Srbiji danas jeste da li decu treba učiti da postoje neke vrednosti kao što su istina, pravda i bližnji, koje su nezavisne od finansijske moći?

Napomena redakcije: Tekst koji sledi je prvi put na Novom Standardu objavljen u martu 2021. godine. Nakon tragičnog događaja u OŠ Vladislav Ribnikar opet je dospeo u centar pažnje na društvenim mrežama, pa smo odlučili da ga aktuelizujemo i na naslovnoj strani sajta.

***

Ovaj tekst je mogao biti napisan i objavljen u vreme kada se pojavila Dara iz Jasenovca, ali sam svesno odlučio da sačekam da se bura oko filma u medijima i na društvenim mrežama stiša. Da to nisam učinio, verovatno bi ovaj tekst bio pročitan površno, u kontekstu za i protiv filma, a to nisam želeo, jer bi mnogima verovatno promakla poenta. Istina je: neke stvari bolje vidiš, kada im se približiš. Tačno je, međutim, i suprotno: nekada moraš da se udaljiš od slike, da bi je video kao celinu.

Još pre emitovanja filma o Jasenovcu, setio sam se jedne tužne scene sa ispita. Dok je pričao o romanu Lagum, Svetlane Velmar Janković, ispostavilo se da jedan moj student nikada nije čuo za Nezavisnu Državu Hrvatsku, niti za postojanje osobe pod imenom Ante Pavelić. Vratio sam mu indeks. Kada je izašao napolje, student je ljutito prokomentarisao kolegama: pao sam zato što nisam znao za nekog Pavelića. Polovina se saosećala sa njegovim bolom, druga polovina je bila zaprepašćena.

Nekoliko godina nakon što se to dogodilo, reči tog studenta pamtim zbog jezive ravnodušnosti koja odzvanja iz njih. I ta ravnodušnost je ključna stvar. Čovek koji je upravo saznao da je u jednoj marionetskoj državi koja se zvala NDH, tokom Drugog svetskog rata ubijeno pola miliona Srba i da je još toliko pokršteno i proterano (izvor: Jaša Almuli, Jevreji i Srbi u Jasenovcu) nije osetio nikakvu jezu zbog te spoznaje, niti stid zašto o tome ništa ne zna (da ne govorimo da se bez tog znanja ne može razumeti roman koji je dobio kao ispitno pitanje). Emocija se pojavila tek onda kada je neko ugrozio njegovu ličnu karijeru. Dakle, ubijaj, kolji, pokrštavaj, proteruj druge ljude, to je ok. Briga me, čak i ako su moji sunarodnici. Ali karijeru mi ne lomi. Zato su emocije – bes, a možda čak i mržnja – bile usmerene samo prema meni: sa Pavelićem nije imao problem.

Ravnodušni rob

Ovaj student je izvanredan, premda razočaravajući, primer korporativnog čoveka, koji se danas proizvodi širom civilizacije Zapada – da upotrebim pojam Samjuela Hantingtona iz Sukoba civilizacija – pa se proizvodi i u Srbiji, iako mi, po toj knjizi, ne pripadamo pomenutoj civilizaciji. Šta je korporativni čovek? To je osoba koja je pre svega zainteresovana za svoju karijeru što je sinonim za miks osećanja sigurnosti i upražnjavanja ličnih uživanja. Prema svemu ostalom je ravnodušna. Korporativni čovek, dakle, nema nikakav svoj lični odnos prema istini ili pravdi ili zakonu, već podražava odnos koji prema istini, pravdi i zakonu ima korporacija koja mu omogućava/daje karijeru. Korporativni čovek je apolitičan, osim ako mu korporacija ne naredi da se politički angažuje ili ga plati da bude politički angažovan. On je vrlo tolerantan prema svemu prema čemu je i korporacija tolerantna; istovremeno, on je vrlo netolerantan prema svemu prema čemu je i korporacija netolerantna.

Korporacija od korporativnog čoveka uglavnom traži da bude ravnodušan, a to je zato što se od Drugog svetskog rata do sada način ratovanja promenio. Rat se premestio sa bojnog polja u svest populacije, bilo „svoje" bilo „neprijateljske" – mada je razliku sve teže uočiti – pa je masovnu regrutaciju rezervista koji treba da kontrolišu velika geografska prostranstva, zamenila relativno mala grupa stručnjaka. Oni preko medija, industrije zabave te interneta, utiču na svest populacije i tako ovladavaju njom i pobeđuju u ratu bez ispaljenog metka i bez žrtava ako se složimo da žrtve nisu narodi koji se pretvaraju u masa zombija sa mozgovima pretvorenim u kašu. Ukratko, ako je država nekada mobilisala svoje građane, korporacija se zadovoljava da ih pretvori u idiote, ravnodušne prema svemu osim prema sopstvenoj karijeri. U takvoj atmosferi, svaki pojedinac odjednom ostaje sam samcijat naspram korporacije. Nemoćan da joj se sam suprotstavi, on postaje rob kome se dopušta jedino to da eksperimentiše sa sopstvenim telom i kupuje proizvode korporacije, naravno, dok ima od čega da ih kupuje. O ostalom se ne pita.

Korporativni čovek nije nikakav liberal i to treba znati. Nije slučajno što je danas jedan od najupornijih kritičara korporacijske svemoći upravo liberal Glen Grinvald. Za Grinvalda, međutim, istina, pravda i zakon nisu nešto što je u vlasti korporacija i to je ono što ga razlikuje od korporativnog čoveka. Liberalizam nije idiotizam, sve dok postoji svest liberala da čovek nije neko ostrvo, okruženo morem, već samo jedno od ostrvaca koje tek u arhipelagu imaju neki smisao i snagu važenja. Najzad, srpska politička i kulturna tradicija poznaje iskustvo liberalnog mirenja individualizma i kolektivizma i u tom smislu uvek je korisno pročitati knjigu Leona Kojena U traženju novog koja to dobro pokazuje na primerima iz srpske književnosti i kulture pre Velikog rata. A nije loše pročitati ni tekstove iz tog perioda: recimo „Dva individualizma" ili „Lična i narodna inicijativa" Jovana Skerlića.

Bista Jovana Skerlića na Kalemegdanu (Foto: Wikimedia/Goldfinger, CC BY-SA 3.0 RS)

Danas bi im se svakako trebalo ponovo posvetiti ne samo zato što traže meru između individualnosti (ličnosti) i kolektiva, već i zato što se u njima otkriva jedan bitan momenat tog vremena, a to je nastojanje ondašnjih srpskih intelektualaca da aktivno učestvuju u podučavanju svog naroda. Na kraju krajeva, Skerlića nisu slučajno nazivali učiteljom energije. Odjeci tog podučavalačkog angažmana istaknutih pojedinaca otkrivaju se i u vremenu između dva rata, recimo, kod Crnjanskog, koji u putopisu Ljubav u Toskani na jednom mestu ispisuje moćnu rečenicu: Narod hoću da sagradim.

Svi oni su verovali da pitanje kakav će čovek da bude, ne zavisi samo od (genetskog) nasleđa, već i od načina na koji se obrazuje. Taj momenat podučavanja je i danas veoma aktuelan. Student sa kojim sam započeo ovaj tekst nije neko ko se takav rodio: on je proizvod jednog procesa obrazovanja. On je naučen da bude takav – karijeran, korporativan, ravnodušan prema bližnjima.

Kada kažem obrazovanje ne mislim nužno na bubanje činjenica u okviru raznih školskih predmeta, već na opštu izloženost dece i odraslih čitavim nizovima priča. One oblikuju njihov sklop vrednosti, a da oni toga nisu ni svesni. Evo primera: jezgro korporativnog čoveka je pragmatizam, odnosno uverenje da istina i pravda ne postoje izvan naše lične koristi. Istinito je ono što nam je korisno, pravedno je ono što nam je korisno. Odavde proizilazi da ako imamo neke koristi od opanjkavanja i relativizacije nevinih srpskih žrtava u NDH, onda to treba i da činimo: u tom slučaju nismo ološ, samo smo pragmatični. Sada se zapitajte koliko ste puta u poslednjih desetak i nešto više godina čuli da neko povezuje pragmatizam i hulje. Ja nisam to čuo nikada, ali sam zato bezbroj puta čuo frazu da je patriotizam sklonište hulja.

Eto, tako se obrazuje korporativni čovek: u nekom (čudnom) obrazovanju bez obrazovanja, kada se nešto zna, a ne zna se, ni ko te, ni kada tome naučio. A obično nije ni tako kako smo naučeni da jeste. Ako je obrazovanje pričanje priča i njihovo slušanje, primanje i svesno ili nesvesno podražavanje, onda čovek može da se obrazuje sam, tek onda kada sam sebi može da ispriča priču, a to ne može da učini ni kao dete ni kao mladić ili devojka kada još uvek ulazi u svet kao u skladište priča koje treba slušati, gledati ili u njima učestvovati. Na kraju krajeva, neki ljudi nikada sebi ne ispričaju nijednu priču. Oni, nažalost, nikada ne dorastu do svoje životne priče: uvek samo podražavaju tuđe, jer ih je neko jednom ubedio da od toga imaju najviše koristi.

Fenomen kućnih janičara

Danas, u doba digitalne televizije, pametnih telefona, interneta, društvenih mreža, i video platformi, količina i gustina priča kojima je izložen čovek neuporediva je sa bilo kojim prethodnim trenutkom u istoriji ljudske civilizacije. Ako priče obrazuju čoveka, to onda znači da država više nema monopol u procesu obrazovanja, čak i kada bi, u idealnom slučaju, uspela da sačuva efikasnost i suverenost svog obrazovanog sistema (što Srbiji, inače, nije uspelo, jer je neko imao ličnu korist od toga da joj to ne uspe). Rešenje nije u nekoj vrsti izolacije. Prvo, to je politički nemoguće – znamo kako je Kina „otvorena" kada je polovinom 19. veka pokušala da se izoluje od britanskog opijuma – a drugo, to nije pošlo zarukom ni SSSR-u u vreme kada internet nije postojao: ova država je propala zato što je bila nema, odnosno zato što nije umela da priča svoje priče. Njeni građani su tada počeli da ponavljaju tuđe, što je većinu, na kraju, dovelo da nezapamćenog poniženja tokom devedesetih godina prošlog veka. (Korporativnoj manjini je, kao i svakoj drugoj oligarhiji, bilo, naprotiv, odlično).

U izvesnom smislu, uvek ćemo, dakle, biti izloženi efektu kućnih janičara. Ako je u prošlosti, u okviru „danka u krvi" bilo nužno odvesti decu od roditelja da se pretvore u nešto drugo, danas se deca komotno mogu ostaviti kod kuće: proces obrazovanja u većini slučajeva neometano teče, dok se roditelji brinu za ishranu, garderobu i ostale potrepštine u naivnoj veri da su ta deca još uvek njihova i da je to jedino što je toj deci potrebno. Za ostalo će se ionako pobrinuti jutjuberi.

Ilustracija (Foto: Pexels/Pixabay)

Oni koji misle da je fenomen kućnih janičara isključivo srpski fenomen i da toga nema u tzv. „normalnim zemljama", nažalost, greše. U nekim drugim državama koje su donedavno bile primer normalnosti, sada se dešava da deca potkazuju svoje roditelje medijima… kada se mišljenje roditelja razlikuje od mišljenja medija. Na taj način od kućnih janičara stižemo do reverzibilnog obrazovanja: da bi roditelji još uvek sačuvali privid da su deca njihova, a ne korporativna, oni, paradoksalno, moraju da preuzmu sklop vrednosti vlastite dece. Tako više roditelji ne vaspitaju decu, već obratno – deca roditelje. U ime korporacija, odnosno Megalopolisa.

Mi se toj tački bližimo.

Ključno pitanje strategije obrazovanja u Srbiji danas jeste, dakle, ovo: da li decu treba učiti da postoje neke vrednosti kao što su istina, pravda i bližnji koje su nezavisne od finansijske moći i koje treba sačuvati od pritiska te moći, ili smo prema ovom pitanju ravnodušni, pa ostavljamo korporacijama da tu istu decu nauče da se ljudi dele na „uspešne" i „neuspešne", da nema nikakvih bližnjih, da je najvažnija stvar na svetu karijera do koje se dolazi tako što se pristaje na to da moć ima pravo da odredi šta je istina i šta je pravda, a da sa nemoćnima uradi šta joj je volja?

Ukoliko se složimo da korporacije ne bi trebalo da budu svemoćne, onda strategija obrazovanja treba da ustanovi načine i tehnike kako bi se ta priča mogla kreirati i širiti po celom društvu, a da istovremeno njen titular ne bude isključivo i jedino država. Razume se, detalje te strategije ne bi bilo pametno objavljivati kao što nije pametno objavljivati ni ratne planove. Stoga bih i vlastite ideje sačuvao za sebe, bar u ovom trenutku.

Ukoliko bi odgovor na postavljeno pitanje bio onaj drugi, onda je pitanje obrazovanja u Srbiji već rešeno: treba samo nastaviti sa urušavanjem obrazovnog sistema, potpirujući zavadu između hiperzaštićene dece i njihovih hiperambicioznih roditelja sa jedne strane i nezaštićenih profesora sa druge strane, sve dok se zanimanje profesora ljudima u toj meri ne ogadi da tamo završe samo oni koji veruju da ih niko ne može toliko slabo platiti, koliko oni slabo mogu da rade.

Ilustracija (Foto: Unsplash/Dom Fou)

Danas, još uvek, u školama rade i ljudi koje sa pravom zovem svojim kolegama i prijateljima.

Ali uskoro, to više možda neće biti tako.

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

Izvor Pečat

BONUS VIDEO:

 

SAD: Gospodari rata

pcnen.com

Gospodari rata

11–14 minutes

---

Autori: Medea Benjamin, Nicolas Davies

Provaljeni dokumenti razotkrivaju što se krije iza američkih neistina o situaciji u Ukrajini: Ova curenja informacija i istraživački izvještaji nisu prvi, niti će biti posljednji, koji bacaju svjetlo kroz veo propagande koja dopušta da ratovi na drugom dijelu svijeta unište živote mladih ljudi, kako bi oligarsi u Rusiji, Ukrajini i Sjedinjenim Državama stekli bogatstvo i moć.

Prva reakcija američkih korporativnih medija na curenje tajnih dokumenata o ratu u Ukrajini bila je omalovažiti vijest, proglasiti kako se "tu nema što vidjeti" i pisati o tome kao o depolitiziranoj kriminalističkoj priči o 21-godišnjem pilotu Američkih zračnih snaga koji je objavio tajne dokumente kako bi impresionirao svoje prijatelje. Predsjednik Biden je odbacio curenje tih podataka obznanivši da ne otkrivaju ništa što bi imalo "velike posljedice".

Međutim, ovi dokumenti razotkrivaju da se za Ukrajinu rat razvija gore nego što nam govore naši politički čelnici, no ni Rusiji ne ide dobro, tako da nijedna strana vjerojatno neće izaći iz pat-pozicije ove godine, a to će dovesti do "dugotrajnog rata nakon 2023." kako kaže jedan od dokumenata.

Objava ovih procjena trebala bi dovesti do ponovnih zahtjeva našoj vladi da obavijesti javnost o tome što se realno nada postići produljenjem krvoprolića i zašto nastavlja odbijati nastavak obećavajućih mirovnih pregovora koje je blokirala u travnju 2022.

Smatramo da je blokiranje tih pregovora bila užasna pogreška u kojoj je Bidenova administracija kapitulirala pred ratnohuškačkim, diskreditiranim premijerom Ujedinjenog Kraljevstva Borisom Johnsonom, i da trenutna američka politika učvršćuje tu pogrešku po cijenu novih desetaka tisuća ukrajinskih života i uništenja još većeg dijela njihove zemlje.

U većini ratova zaraćene strane snažno cenzuriraju izvještavanje o civilnim žrtvama za koje su odgovorne, dok se profesionalne vojske općenito drže temeljne odgovornosti točnog izvještavanja o vlastitim vojnim žrtvama. Ali u žestokoj propagandi koja okružuje rat u Ukrajini, sve strane su brojke o vojnim gubicima tretirale s pravom da njima manipuliraju, sustavno preuveličavajući neprijateljske gubitke i umanjujući svoje.

Javno dostupne američke procjene podupiru ideju da je poginulo mnogo više Rusa nego Ukrajinaca, svjesno iskrivljujući percepciju javnosti kako bi poduprla ideju da Ukrajina nekako može dobiti rat, sve dok nastavljamo slati još više oružja.

Dokumenti koji su "procurili" iznose interne američke vojne obavještajne procjene gubitaka na obje strane. Ali različiti dokumenti i različite kopije dokumenata koji kruže internetom pokazuju proturječne brojke, tako da propagandni rat bjesni unatoč tom curenju. Najdetaljnija procjena stope osipanja trupa eksplicitno kaže da američka vojna obavještajna služba ima "nisko povjerenje" u stope koje sami navode. To se djelomično pripisuje "potencijalnoj pristranosti" ukrajinskih informacija te se napominje da procjene žrtava "fluktuiraju ovisno o izvoru".

Dakle, unatoč negiranju od strane Pentagona, dokument koji pokazuje veći broj mrtvih na ukrajinskoj strani mogao bi biti točan, budući da je posvuda objavljeno da je Rusija ispalila nekoliko puta više topničkih granata od Ukrajine u krvavom iscrpljujućem ratu u kojemu se pokazuje da je topništvo glavni instrument smrti. Sve u svemu, neki od dokumenata procjenjuju da se ukupan broj mrtvih na obje strane približava brojci od 100.000, a ukupni gubici, ubijenih i ranjenih, do 350.000.

Drugi dokument otkriva da, nakon što je potrošila zalihe koje su poslale zemlje NATO-a, Ukrajini ponestaje raketa za sustave S-300 i BUK koji čine 89 posto njezine protuzračne obrane. Do svibnja ili lipnja Ukrajina će stoga po prvi put biti u neobranjivom položaju i izložena punoj snazi ruskih zračnih snaga, koje su do sada bile ograničene uglavnom na raketne napade dugog dometa i napade dronovima.

Nedavne isporuke oružja sa Zapada javnosti su opravdavane predviđanjima da će Ukrajina uskoro moći pokrenuti nove protuofenzive kako bi povratila teritorij od Rusije. Dvanaest brigada, ili do 60 tisuća vojnika, okupljeno je za obuku na novoisporučenim zapadnim tenkovima za ovu "proljetnu ofenzivu", s tri brigade u Ukrajini i još devet u Poljskoj, Rumunjskoj i Sloveniji. No, dokument koji je procurio krajem veljače otkriva da je devet brigada koje se opremaju i obučavaju u inozemstvu imalo manje od polovice svoje opreme i, u prosjeku, bilo je samo 15  posto obučenih. U međuvremenu, Ukrajina se suočila s teškim izborom – ili poslati pojačanje u Bahmut ili se potpuno povući iz grada, te je odlučila žrtvovati dio svojih snaga za "proljetnu ofenzivu" kako bi spriječila neizbježni pad Bahmuta.

Još otkako su SAD i NATO počeli obučavati ukrajinske snage za borbu u Donbasu 2015. i dok su ih nakon ruske invazije obučavali u drugim zemljama, NATO je osigurao šestomjesečne tečajeve obuke kako bi ukrajinske snage uskladio s osnovnim NATO standardima. Na temelju toga, čini se da mnoge jedinice koje se okupljaju za "proljetnu ofenzivu" neće biti potpuno obučene i opremljene prije srpnja ili kolovoza.

No, drugi dokument kaže da će ofenziva započeti oko 30. travnja, što znači da bi mnoge trupe mogle biti bačene u borbu, prema standardima NATO-a nepotpuno obučene, iako se moraju boriti s ozbiljnim nedostatkom streljiva i potpuno novim razmjerom ruskih zračnih napada. Užasno krvave borbe koje su već desetkovale ukrajinske snage zasigurno će biti još brutalnije.

Dokumenti koji su procurili zaključuju da će "trajni ukrajinski nedostaci u obuci i opskrbi streljivom vjerojatno opteretiti napredak i povećati broj žrtava tijekom ofenzive", te da će najvjerojatniji ishod biti tek skromni teritorijalni dobici.

Ti dokumenti također otkrivaju ozbiljne nedostatke na ruskoj strani, nedostatke koje je razotkrio neuspjeh njihove zimske ofenzive s ciljem zauzimanja velikog dijela terena. Borbe u Bahmutu traju mjesecima, ostavljajući tisuće palih vojnika s obje strane a spaljeni grad još uvijek nije 100 posto pod kontrolom Rusije. Zbog nemogućnosti bilo koje strane da konačno porazi onu drugu u ruševinama Bahmuta i drugih gradova na prvoj crti u Donbasu, jedan od najvažnijih dokumenata predviđa da je rat zaleđen u "kampanji iscrpljivanja" i da je "vjerojatno krenuo prema pat-poziciji". Dodatnu zabrinutost oko toga kamo ovaj sukob vodi donosi otkriće u tim dokumentima o prisutnosti 97 specijalnih snaga iz zemalja NATO-a, uključujući one iz Ujedinjenog Kraljevstva i SAD-a. Ovo je dodatak prethodnim izvješćima o prisutnosti osoblja CIA-e, trenera i kompanija koje rade za Pentagon, te neobjašnjivom raspoređivanju 20.000 vojnika iz 82. i 101. zračnodesantne brigade u blizini granice između Poljske i Ukrajine.

Zabrinut zbog sve većeg izravnog vojnog angažmana SAD-a, republikanski kongresnik Matt Gaetz je predložio Posebnu rezoluciju o istrazi kako bi prisilio predsjednika Bidena da obavijesti Zastupnički dom o točnom broju američkog vojnog osoblja u Ukrajini i preciznim planovima SAD-a za vojnu pomoć Ukrajini. Ne možemo se ne zapitati kakav bi mogao biti plan predsjednika Bidena, i ima li ga uopće. Ali, pokazalo se da nismo jedini. U nečemu što se smatra drugim curenjem informacija, koje su korporativni mediji revno ignorirali, američki obavještajni izvori rekli su istraživačkom novinaru veteranu Seymouru Hershu da postavljaju ista pitanja i opisuju "potpuni slom" komunikacije između Bijele kuće i američke obavještajne zajednice. Hershovi izvori opisuju kako se ponavlja obrazac korištenja izmišljenih i neprovjerenih obavještajnih podataka za opravdavanje američke agresije na Irak 2003. Obrazac je to u kojem državni tajnik Antony Blinken i savjetnik za nacionalnu sigurnost Sullivan zaobilaze redovite obavještajne analize i procedure i vode rat kao da je riječ o njihovom privatnom feudu. Navodno omalovažavaju sve kritike Zelenskog kao "proputinovske" i isključuju iz komunikacije američke obavještajne službe koje pokušavaju shvatiti politiku koja im nema smisla.

Prema Hershevom izvješću, CIA procjenjuje da su ukrajinski dužnosnici, uključujući predsjednika Zelenskog, pronevjerili 400 milijuna dolara koji su Sjedinjene Države poslale Ukrajini kako bi kupili dizelsko gorivo u svrhu ratovanja, u shemi koja uključuje kupnju jeftinog goriva po sniženim cijenama iz Rusije. U međuvremenu, kaže Hersh, ukrajinska ministarstva doslovno se međusobno natječu u prodaji oružja privatnim trgovcima oružjem u Poljskoj, Češkoj i diljem svijeta, a što plaćaju američki porezni obveznici.

Hersh piše da je u siječnju 2023., nakon što je CIA-a čula od ukrajinskih generala da su ljuti na Zelenskog jer je preko ovih shema uzeo veći udio od svojih generala, direktor CIA-e William Burns otišao u Kijev da se sastane s njim. Burns je navodno rekao Zelenskom da uzima previše "ukradenog novca" i predao mu popis 35 generala i viših dužnosnika za koje CIA zna da su uključeni u ovu koruptivnu shemu. Zelenski je otpustio desetak tih dužnosnika, no nije promijenio vlastito ponašanje. Hershovi izvori kažu da je nezainteresiranost Bijele kuće da poduzme bilo što u vezi ovoga glavni faktor sloma povjerenja između Bijele kuće i obavještajne zajednice.

Portal Novi hladni rat donosi insajderske izvještaje iz prve ruke iz Ukrajine, koji opisuju istu sustavnu piramidu korupcije kao Hersh. Član parlamenta, bivši član stranke Zelenskog, rekao je da su Zelenski i drugi dužnosnici utajili 170 milijuna eura kojima su trebale biti plaćene bugarske artiljerijske granate. Korupcija se navodno proteže i na podmićivanje radi izbjegavanja vojnog roka. Vojni ured za novačenje je rekao Telegram kanalu Open Ukraine da bi mogao osloboditi sina jednog od njihovih novinara s bojišnice u Bahmutu i poslati ga van zemlje za 32 tisuće dolara. Kao što se dogodilo u Vijetnamu, Iraku, Afganistanu i svim ratovima u koje su Sjedinjene Države desetljećima bile uključene, što rat dulje traje, to se više raspliće mreža korupcije, laži i iskrivljavanja.

Odbijanje mirovnih pregovora, sabotaža Sjevernog toka, skrivanje korupcije, politizacija brojki o žrtvama i zataškana povijest prekršenih obećanja i upozorenja koja su predviđala opasnosti od širenja NATO-a, sve su to primjeri kako su naši čelnici iskrivili istinu da bi povećali javnu podršku SAD-a za održavanje rata u kojem se ne može pobijediti i koji ubija generaciju mladih Ukrajinaca.

Ova curenja informacija i istraživački izvještaji nisu prvi, niti će biti posljednji, koji bacaju svjetlo kroz veo propagande koja dopušta da ovi ratovi unište živote mladih ljudi u dalekim mjestima, kako bi oligarsi u Rusiji, Ukrajini i Sjedinjenim Državama stekli bogatstvo i moć.

Jedini način da se ovo zaustavi je da se sve više ljudi aktivira i suprotstavi kompanijama i pojedincima koji profitiraju od rata – onima koje papa Franjo naziva Trgovcima smrti – i makne političare koji rade po njihovom nalogu, prije nego što naprave još fatalniji krivi korak i pokrenu nuklearni rat.

Članak je izvorno objavljen u travnju 2023. na portalu Other News: Voices Against the Tide, pod naslovom Leaks Reveal Reality Behind U.S. Propaganda in Ukraine.
Prijevod: Sanja Kovačević
Medea Benjamin i Nicolas J. S. Davies autori su knjige War in Ukraine: Making Sense of a Senseless Conflict, koju je izdala OR Books u studenom 2022.
Medea Benjamin suosnivačica je feminističke antiratne organizacije CODEPINK for Peace i autorica nekoliko knjiga, uključujući Inside Iran: The Real History and Politics of the Islamic Republic of Iran.
Nicolas J. S. Davies neovisni je novinar, istraživač koji surađuje s CODEPINK-om i autor je knjige Blood on Our Hands: The American Invasion and Destruction of Iraq.
Objavljeno u suradnji s Ad hoc feminističkom antiratnom koalicijom.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

standard.rs

Moralna posustalost i tačke otpora

Милош Ковић

6–7 minutes

---

Deklarativno izražavanje privrženosti Kosovu ne može da bude isto što i suprotstavljanje politici odvajanja Kosmeta od Srbije i njegovog pripajanja velikoj Albaniji

Srbija je vekovima stvarala sopstvenu, samosvesnu, mitotvornu kulturu. Danas, međutim, posle decenija identitetskih lutanja, svi pozivi da se iznova definiše njen zvanični kulturni obrazac, uobičajen u uređenim društvima, odlaze u prazno. Čak i najosnovnija pitanja, kakvo je uređenje položaja ćirilice i srpskog jezika, ispostavljaju se kao nerešiva.

Uprkos svim upozorenjima i obećanjima, u Srbiji i danas postoji „tržište" nebrojenih školskih udžbenika na kojem, u stvari, vlada monopol nemačkih i hrvatskih izdavača. Srbija nema sistemski odgovor na pokušaje revizije istorije srpskog naroda, niti na zatiranje i krađe srpskog kulturnog nasleđa u susednim zemljama. Saga oko pokušaja države da zabrani održavanje „parade ponosa" u Beogradu septembra 2022. završila se tako što je američki ambasador faktički preuzeo kontrolu nad centrom srpske prestonice, posle čega je parada održana.

Dok njena kultura povremeno ipak daje znake života, ekonomija i finansije Srbije u potpunosti su prepuštene stranom kapitalu. Uprkos upozorenjima stručnjaka, privreda Srbije i danas se zasniva na kreditima i „stranim investicijama", gašenju industrije i poljoprivrede, nebrizi za prava zaposlenih, rasprodaji strateških preduzeća i resursa. Nastojanja da se, u vremenima koja donose sve ozbiljnija iskušenja, država okrene resuverenizaciji privrede, po ugledu na postojeće, uspešne modele, ne nailaze na bilo kakav odziv upravljačkih elita.

Zastave Srbije i EPS-a na zgradi Elektroprivrede Srbije (Foto: eps.rs)

Porazi i povlačenja na svim frontovima najvidljiviji su u javnoj i političkoj sferi. U elektronskim medijima nema slobodnog, kompetentnog dijaloga o ključnim temama kakva je, recimo, naša kosovska politika. Umesto toga, prinuđeni smo da gledamo bespoštedne medijske kampanje i linčovanja onih koji se usude da javno kritikuju politiku vlasti i njihovih zapadnih tutora. Naš javni život zatrovan je beskrajnim, gladijatorskim obračunima (koristim priliku da zamolim da prestanu napadi na mog mlađeg kolegu koji je na jednoj televiziji nehotice, možda i zamenivši me sa nekim, izneo niz izmišljotina o mom školovanju na Oksfordu – za razliku od onih koji vode takve kampanje, on očigledno nije imao rđavu nameru).

Kraj prošle godine doneo je niz poraza Srbije na Kosovu i Metohiji. Pošto su srpske vlasti Briselskim sporazumom (2013) pristale na ukidanje srpskih institucija na severu Kosova, prištinska parapolicija (Rosu) okupirala je četiri do juče slobodne, severne srpske opštine. Pokrenut je novi talas lova na kosovske Srbe, sličan najcrnjim, dahijskim vremenima. Podizanje srpskih barikada na severu Kosova završilo se, opet na zahtev Beograda, na neslavan način, bez ispunjavanja ijednog od tri postavljena uslova. U atmosferi opšteg razočaranja, započela je prodaja srpske imovine i napuštanje severa, baš onako kako se odavno događa na jugu Kosova i Metohije. Beograd ne čini ništa da taj proces zaustavi ili umanji njegove štetne posledice.

„Dobijanje na vremenu"

Usmenim prihvatanjem „Sporazuma o normalizaciji odnosa Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo" (Brisel, 27. 2. 2023) kojim „obe strane" jedna drugoj, pored ostalog, garantuju „dobrosusedske odnose", „nezavisnost", „teritorijalni integritet", pri čemu se ističe se „Srbija neće protiviti pravu Kosova na članstvo u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji", kao i Aneksa o implementaciji ovog sporazuma (Ohrid, 18. 3. 2023), predsednik republike Aleksandar Vučić je, kako tvrdi niz naših vodećih pravnika, pristao na nezavisnost „Kosova", prekršio Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN. Dokazivanja da ovi dokumenti nisu potpisani, beskrajne rasprave o tome šta se zapravo dogodilo u Briselu i Ohridu, tvrdnje da se nužnim popuštanjima „dobija u vremenu", predstavljaju samo nastavak zbunjivanja i uspavljivanja srpske javnosti, koja traju već celu deceniju. Šta je uopšte cilj dobijanja u vremenu, ukoliko se ono kupuje Kosovom i Metohijom?

Oni koji „ne veruju nikome" i nemaju vremena za rasprave, trebalo bi samo da se okrenu empirijskim činjenicama. Mogu da, jednostavno, odu na Kosovo i Metohiju, kako bi se svojim očima uverili u povlačenje srpskih vlasti iz južne pokrajine, u beznadežno stanje u koje su tamo dovedeni Srbi, kao i u njihovo ubrzano nestajanje sa ovih prostora. Ili neka obrate pažnju na to da li će Beograd, uz uobičajene izlive verbalnog patriotizma, sprovesti „neprihvaćeni" Briselski sporazum iz 2023. u delo, onako kao što je učinio sa Briselskim sporazumom iz 2013. godine.

Stanju opšte pokolebanosti doprinosi ćutanje onih od kojih to niko nije očekivao. Deklarativno izražavanje privrženosti Kosovu ne može da bude isto što i suprotstavljanje politici odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i njegovog pripajanja velikoj Albaniji. Ovde nije reč o bilo kakvom „bavljenju politikom", nego o odupiranju genocidnom uništenju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, o odbrani svetinja i države.

Četvrti zajednički sastanak vlade Albanije i vlade tzv. Kosova održan u Korči, 27. novembar 2017. (Foto: Albanian Ministry for Europe and Foreign Affairs)

Potpisivanjem Svetosavskog proglasa za spas Kosova i Metohije to je jasno i nedvosmisleno učinilo preko dve stotine akademika, univerzitetskih profesora, naučnih radnika, sveštenika, umetnika, pisaca, javnih ličnosti. Gotovo dvadeset hiljada građana izašlo je 17. marta na ulice Beograda, da bi obeležili godišnjicu Martovskog pogroma i da bi se usprotivili pogubnoj politici srpskih vlasti. Sve ankete pokazuju da ubedljiva većina građana Srbije odbija secesiju Kosova u bilo kakvoj formi. To su činjenice koje ćutanje medija ne može da sakrije. One pokazuju da sve nije izgubljeno i da Srbija još nije pobeđena.

Izvor Politika

Naslovna fotografija: Reuters/Laura Hasani

BONUS VIDEO:

 

Николај Патрушев: Амерички фондови по налогу Пентагона написали водич за распад Русије

nspm.rs

: Николај Патрушев: Амерички фондови по налогу Пентагона написали водич за распад Русије. Запад покушава да уништи темеље руског идентитета намећући нама туђе иновације, попут родне разноликости и историјског ревизионизма

:

3–4 minutes

---

уторак, 02. мај 2023.

Низ америчких фондова је по налогу Стејт департмента и Пентагона за америчку елиту написало „водич за распад Русије", изјавио је секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев.

„Неколико америчких фондова истовремено активно упознаје вашингтонску елиту са својим научним радовима, на брзину написаним по налогу америчког Стејт департмента и Министарства одбране САД, под називом 'Неуспела држава: водич за распад Русије'", рекао је Патрушев у интервјуу листу „Известија".

Он је напоменуо да „главни улог, према ауторима, треба ставити на стварање и одржавање нестабилности у државама суседним Русији, као и на информациони рат, укључујући подршку 'пете колоне' и подстицање унутрашњег руског сепаратизма".

„Само структуре Џорџа Сороша, иначе, који је своје сународнике у Мађарској током Другог светског рата изручивао нацистима, годишње издвајају 800 милиона долара за прављење фиктивних видео-снимака, монтираних фотографија и фалсификата на друштвеним мрежама", објаснио је Патрушев.

Он је додао да Запад покушава да уништи темеље сверуског и националног идентитета, „из све снаге намећући нама туђе иновације, попут родне разноликости и историјског ревизионизма".

Према његовим речима, читаве институције у САД и Европи неуморно стварају сумануте антинаучне теорије које имају за циљ подривање ситуације у Русији.

„Запад покушава да подрије унутрашње јединство наше земље и народа, деморалише наше грађане, да им улије осећај инфериорности. Читаве институције у САД и Европи неуморно раде на стварању најлуђих псеудонаучних теорија", објаснио је он.

Према његовим речима, ови центри „поткрепљују потребу преформатисања свести Руса, њиховог покајања пред суграђанима других националности и вероисповести, који се наводно налазе под такозваним царским угњетавањем".

„Противници Русије навикли су да злоупотребљавају нашу доброту и великодушност. Апологети антируских идеја које потхрањују западњаци, пропагирајући либерализам, одбацујући концепте отаџбине и љубави према отаџбини, наводе воду на воденицу непријатеља. Морамо чврсто да бранимо своје националне интересе, своју културу и историју са бригом за будућност државе", додао је Патрушев.

Како је приметио секретар Савета безбедности, „западна пропагандна машина не функционише када се сусреће са чашћу, племенитошћу, чврстином духа и непоколебљивим моралом својственим нашем народу".

„Традиционалне духовне и моралне вредности морају се на сваки могући начин подржавати и јачати, не заборављајући да се при томе разоткривају русофобичне псеудонаучне теорије, које постају основа за агресивна антируска дејства", закључио је Патрушев.

(Спутњик)

 

politika.rs

Каква је улога страног фактора у Србији

Вук Велебит

6–8 minutes

---

Нишки кардиохирурзи нашли су се у центру пажње домаће јавности након што је директор клинике за кардиохирургију Универзитетског клиничког центра у Нишу, др Драган Милић, објавио слику са својим тимом да су након сто дана рада и дванаест радних викенда без финансијске надокнаде успели да елиминишу листу чекања тако да пацијенти више неће морати да чекају по неколико месеци да би стигли на ред за операцију. Ове листе чекања представљају велику опасност, како су ми објаснили и лекари које имам у породици, јер људи са кардиохируршке листе умиру чекајући своју операцију.

Ова херојска прича, или како лекари кажу само смо радили свој посао, не би била могућа да лекари нису имали адекватну опрему којом су могли да раде, а коју је донирала Амбасада САД у Србији. Јавно је захвалио Американцима и директор клинике др Драган Милић да би потом и америчка амбасада поделила на друштвеним мрежама херојски чин нишких лекара уз коментар да је спасавање људских живота разлог зашто амбасада донира опрему. Овде настаје проблем по осећају и мишљењу једног дела јавности који су салвама увреда засули објаву америчке амбасаде о донацији опреме нишкој клиници за кардиохирургију.

Европа жели мир

Овим нису упућене увреде само америчкој амбасади која је опрему донирала већ и лекарима који су операције извели и спасили десетине живота. По неким коментарима би се могло рећи да је боље да људи умиру него да лекари оперишу донираном опремом како би овако захтевне операције могле да се изведу. Позивали су се многи и на бомбардовање и на отимање дела територије као разлоге зашто не треба ништа да прихватимо од Американаца који нам донирају. У потпуности разумем трауме и фрустрације свих због политике које су САД водиле према Србији у једном периоду наших односа кад су они били дубоко нарушени. Прве слике којих се сећам из детињства јесу ужасне слике бомбардовања и звуци сирена, носим и личну трауму из тог периода.

Међународни односи су врло компликовани, а односи између држава имају своје славне и добре тренутке али и оне лоше које не треба да заборављамо али који не треба да нас спутавају да можемо да идемо даље. Посебно разумем оне који су се разочарали у САД имајући у виду велико савезништво које је постојало између Срба и Американаца у Великом рату. Ако погледате историјски Сједињене Америчке Државе немају већег савезника од Србије у нашем региону зато је фрустрација још јача када знате какви сте савезници некада били. Због нарушених односа из деведесетих година заборављамо на историјско пријатељство два народа. Никад не треба да заборавимо ни добре ни лоше стране историје наших односа, али мислим да исто тако треба да будемо спремни да гледамо у будућност и да видимо да ли опет можемо са неким земљама да изградимо партнерства и ојачамо нашу сарадњу а самим тим и нашу позицију у међународној арени.

Иако су Србија и САД имали нарушене односе деведесетих година, не треба да заборавимо савезништво и блискост која је постојала за време деловања Михајла Пупина и Вудроа Вилсона. Председник Вилсон спада сигурно у највеће савезнике и пријатеље које је српски народ и држава икада имала. Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Лансинг истицали су слободарски дух српског народа, док је за време Великог рата у Србији деловало неколико десетина америчких хуманитарних мисија. Американци су заједно са српским исељеницима одиграли велику улогу у слању хуманитарне помоћи, док се Михајло Пупин захваљујући својим блиским везама са америчким председником успешно заложио за српску ствар и јачање позиције Србије у САД и свету. Два народа, српски и амерички, који историјски имају толико јаке везе могу да помогну и да се односи на званичном нивоу унапреде и помере ка будућности уз разумевање прошлости.

Трепча је срце Србије

Постоје многи примери у историји где су зараћене стране касније успостављале јаке и блиске односе од Немачке и Француске до Јапана и Сједињених Америчких Држава после Другог светског рата. Не заборавите ни страдања српског народа у оба светска рата, док су данас Немачка и Аустрија државе са највећом српском емиграцијом у Европи. У расправи на српском твитеру којој сам сведочио увидео сам да је људима тешко да разумеју да је могуће да велике силе раде и добре ствари за наше грађане, као што су донације и новчана помоћ, али и штетне ствари као што су санкције или бомбардовање које смо доживели.

Многи доживљавају страни фактор и његов утицај као искључиво позитивне или негативне категорије без увида у то да друге државе имају своје интересе који се мењају и некад могу бити добри по нас а некада лоши. Зато је заблуда да у међународним односима постоје пријатељства, а не интереси. Када се ствари поставе црно-бело онда није могуће видети ништа између па нам се дешава да се једна држава критикује и кад помаже, а нека друга држава се подржава и кад нам прави штету. Постоји тенденција, и то не само у Србији, да се страни утицај посматра као искључиво позитиван или негативан и то може бити последица ограничених перспектива, пристрасности, начина медијског извештавања и намера да се сложена питања превише поједноставе. Зато је важно препознати да страни фактор може имати различите врсте утицаја како бисмо избегли ситуацију да људи себе виде само као жртве страног утицаја без личне одговорности или да буду искључиво сервилни према страном фактору без способности да сами унапређују ствари и решавају проблеме.

У последњих неколико деценија политичке елите понашале су се углавном бинарно у крајностима од потпуног одбацивања сопствене одговорности за вођење погрешних политика оптужујући искључиво страни фактор за нестабилност док је било и оних који су у својој сервилности према страном фактору показивали неспособност да се сами носе са изазовима чекајући да други реше проблеме уместо нас. Једна од највећих штета начињених западној идеји у Србији јесте да спроводимо реформе и уређујемо живот у нашој земљи због екстерних фактора (ЕУ) а не због нас самих. У том недостатку одговорности и чекању да проблеме решимо због других, а не због себе лежи и изостанак одговорности за реформске процесе у нашој земљи. Такав однос према страном фактору омогућавао је његово јачање у непопуњеном вакууму политичке моћи у домаћим политичким динамикама и односима снага.

Политиколог

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Фер понуда

 

Даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН

politika.rs

Даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН

3–4 minutes

---

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић поручио је данас у свом обраћању у Савету безбедности УН да не постоји начин да Косово постане чланица УН.

Он је рекао да је признањем тзв. независности Косова отворена Пандорина кутија у међународним односима која је довела до озбиљних турбуленција у међународним односима, подела међу државама, глобално и у међународним организацијама.

„Петнаест година од проглашења тзв. независности, желим да вам јасно и прецизно кажем: 28 земаља је повукло признање и од 193 чланице 84 признају Косово, даме и господо, не постоји начин да Косово постане чланица УН", рекао је Дачић.

Резолуција 1244

Дачић је позвао и на поштовање постојеће Резолуције 1244.

„Дужност ми је да и данас позовем на доследну примену важеће Резолуцију СБУН 1244 која нажалост до дан данас није доследно имплементирана, истовремено и у складу са овом резолуцијом позивамо и на несмањено присуство и деловање Унмика у неизмењеном капацитету. Резолуција 1244 као ваш акт из 1999. је и даље на снази – или је укините или је поштујте. Ако је не поштујете онда је питање да ли УН више постоје", рекао је шеф српске дипломатије у СБ УН.

Опозиција и медији огорчени гласањем Грчке у СЕ о Косову

Бриселски споразум

Дачић је истакао да је ситуација на КиМ тешка и да даље влада атмосфера страха и неизвесности.

„На терену влада атмосфера страха и притисака према Србима и осталим неалбанцима. Неопходно је да се доследно и у потпуности спроведу договори из Бриселског споразума. У овој истој сали 14. јуна 2014. године, одржана је седница на којој је Бриселски споразум оцењен као историјски важан. Тадашњи генерални секретар Бан Ки Мун је истакао значај Заједнице српских општина, а то су учинили и представници САД и Француске. Шта се десило за протеклих десет година - ништа. Ми смо сигурни да Курти неће испунити договорено, јер му је циљ протеривање Срба. Потребно је да се свим људима на КиМ осигура достојанствен живот", рекао је Дачић, наводећи да ће Србија учинити све како би то обезбедила.

Повратак Срба

Дачић је подсетио да је у Приштини је живело више од 40.000 Срба, а данас их има 100, наводећи да је Косово у претходне две деценије постало готово етнички чиста територија.

„Од 112 повратака у последњих шест месеци 60 су Срби. Овим темпом потребни су векови да би се сви вратили. Ово је најмањи проценат повратака у постконфликтне зоне у целом свету. Сматрате ли да ово питање не треба да помињете. Сматрате ли да протерани заувек треба да буду протерани", рекао је Дачић.

Отимање историјског и културног наслеђа

Сведоци смо и да српско православно и духовно наслеђе својатају или лажно представљају као византијско или илирско, упозорио је српски министар спољних послова, оцењујући да је брисање српског идентитета "евидентан циљ Приштине".

Дачић ће се након седнице састати и са Василијем Небензијом, сталним представником Руске Федерације у УН.

Русија је 1. априла преузела председавање Савету безбедности УН на месец дана.

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_w_57944368--1--savet-bezbednosti-un-justin-lane.jpg (11 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_04//160z120_677z381_w_57944368--1--savet-bezbednosti-un-justin-lane.jpg

 

„Изгубљени” извештај Савета Европе о бомбардовању СРЈ – НАТО отровима загадио седам европских држава

nspm.rs

: Политика: „Изгубљени" извештај Савета Европе о бомбардовању СРЈ – НАТО отровима загадио седам европских држава

:

11–14 minutes

---

У извештају СЕ из 2001. наводи се да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштитe животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију".

Скупштина са забринутошћу констатује озбиљан утицај на животну средину војних операција које је НАТО извео против СРЈ између 24. марта и 5. јуна 1999. године, а штета се проширила и на неколико других земаља југоисточне Европе, што ће имати дуготрајне ефекте на здравље и квалитет живота људи, наведено је у Извештају о утицају рата у СРЈ на животну средину у југоисточној Европи, који је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила 24. јануара 2001. године. Мада су од тада прошле 23 године, о њему се у Србији ништа није знало, све док га недавно у српском парламенту, у једној полемици, није поменула Марина Рагуш (СНС), а препун је података, важних за будућност.

У тренутку када је заштита животне средине у свету, посебно у Европској унији, па и код нас, постала једна од најважнијих тема, заменица шефа посланичке групе Александар Вучић – Заједно можемо све Марина Рагуш сматрала је, како каже, да је важно говорити о овом извештају ПС СЕ из више разлога: „Прво, зато што је непознат нашој јавности, а садржи детаљан приказ, са егзактним подацима о последицама НАТО бомбардовања на животну средину, не само наше земље већ и ширег окружења. Друго, наша земља је кандидат за чланство у ЕУ и у нашем парламенту сада имамо странке, које су максимално ослоњене, као покрети раније, на фондове ЕУ, којима је, неретко, тема заштита животне средине, с обзиром на то да је здрава животна средина једно од основних људских права. Желела сам да отворимо принципијелну дебату на ту тему, да са странкама које припадају тој зелено-левој коалицији анализирамо извештај, поготово што га, условно речено, потписује Европа. Уместо тога добила сам једну књигу, а у опозиционо склоним медијима сам оптужена да релативизујем тему као што је право на здрав ваздух."

Наша јавност о овом извештају ништа не зна, није ни преведен, а како је уопште дошло до тога да се ПС СЕ бави проблемом последица НАТО бомбардовања наше земље по животну средину? Рагушева каже да су околне земље мериле ниво опасних материја по здравље људи и живих организама у својим водама и утврдиле њихово вишеструко увећање. Оне су, додаје, то иницирале, извештај су радили стручњаци ПС СЕ, који су дошли до поражавајућих података. Извештај је сачинио Одбор за животну средину, просторно планирање и локалне власти ПС СЕ, а известилац је био Сергеј Курикин из Зелене партије Украјине. О њему је расправљано на пленуму ПС СЕ, који га је и усвојио под бројем 8925.

У извештају се, а тај део је Рагушева прочитала на седници парламента, између осталог наводи: „Напори ваздухопловних снага НАТО-а да униште индустријска места и инфраструктуру изазвали су опасне материје да загаде ваздух, воду и земљиште. Ове супстанце ће имати трајан утицај на здравље и квалитет живота људи дотичних земаља. Конкретно, употреба муниције која садржи осиромашени уранијум вероватно ће повећати учесталост рака и урођених болести међу становницима погођених подручја, као и међу припадницима оружаних снага које служе у овим подручјима." Прочитала је и један од закључака ПС СЕ: „Ваздушни, речни и подземни пренос загађивача утицао је на читаву југоисточну Европу, посебно на Албанију, Бугарску, Грчку, Мађарску, Румунију, БЈР Македонију и Украјину". Последице по нашу земљу дате су врло детаљно. У извештају се наводи и да је „бомбардовање еколошки опасних постројења флагрантно кршење правила заштите животне средине утврђених додатним протоколом уз Женевску конвенцију".

Након бомбардовања рафинерије у Новом Саду 1999. године

Рагушева каже да се сваки пут кад гледа тај извештај враћа на директну штету нанету нашој земљи, а ту се наводи да је „1.200 НАТО војних авиона прелетело преко 34.000 мисија, изводећи око 2.300 напада". Каже се да се „укупна количина убојних средстава које је користио  НАТО процењује на између 22.000 и 79.000 тона". Пише: „Уништено је или оштећено бомбама и пројектилима 78 индустријских локација и 42 енергетске инсталације. Бомбардовање је изложило екосистеме, површинске воде, подземне воде, земљиште и ваздух на Балкану контаминацији без преседана која укључује преко сто токсичних супстанци."

Док је читала делове извештаја на седници парламента, опозиционе колеге су јој добацивале, а у репликама су је оптуживале да покушава да скрене пажњу са „актуелних тема у овој области".  Рагушева каже да је реакције нису изненадиле, али „јесу ме растужиле". Додаје да је очекивала да неко прихвати да се разговара о овом извештају, у којем се, између осталог, наводи и да су до сличних података дошли и стручњаци Уједињених нација, који су саставили свој, веома документован, извештај. Наводи и да су наши стручњаци урадили извештај, који се „мање-више поклапа са овим ПС СЕ и УН."

Рагушева истиче да би, да су опозиционари прихватили дебату о овом извештају, „уважавала колеге као људе који се искрено боре за здраву животну средину, имају принцип". То би, додаје, била корисна дебата, „да видимо какво је стање животне средине, од чега, практично, крећемо". То, прича, не значи да се не бавимо актуелним проблемима, напротив. Подсећа да „наша држава никада није толико новца определила за заштиту животне средине, као сада, нити је икада више тога урађено". Али, каже, овај документ мора да буде оквир наших дебата када причамо о заштити животне средине и не само заштити животне средине, него и о здрављу нације". Но, додаје, „рекла бих да принцип пада у воду када видите ко финансира или спонзорише одређене извештаје".

У закључцима се, између осталог, наводи да је бомбардовање индустријских објеката нанело „озбиљну, у неким случајевима неповратну штету по животну средину, што ће имати озбиљне и трајне последице по живот људи у СРЈ, са којима власти немају ресурсе да се изборе". Рагушева каже да треба изнети све што је годинама гурано под тепих и да неретко постоји политизација тема, према којима се не сме тако односити. Наводи и једну од препорука ПС СЕ „еколошким невладиним организацијама у СРЈ да им приоритет буду рестаураторски радови тамо где се може санирати штета НАТО бомбардовања", и да се зато издвајају велика средства. Додаје: „Зашто то сада није приоритет НВО и партија које се декларишу као зелено-леве и које се врло предано баве заштитом животне средине?"

Наша саговорница истиче да је, између осталог, због оваквих ствари за чланство у Европској унији. Додаје: „У Европском парламенту имате еврофанатике и оне који су против ЕУ, то је једино место где можете да утичете на одређене одлуке. Сумњам да ћемо ми бити брзо примљени у чланство, то нам се неретко и даје до знања, али то је једино место где можете изнесете одређене ставове и да се чује ваш глас". Велика Британија је недавно најавила да ће Украјини испоручити оружје са осиромашеним уранијумом, а какве ће последице његове употребе бити, може се видети у овом извештају ПС СЕ.

Осиромашени уранијум, „заливски синдром" и бомбардовање Српске

Посебан део извештаја посвећен је употреби осиромашеног уранијума, где се наводи да је „НАТО потврдио употребу убојних средстава са осиромашеним уранијумом" и да је „коришћено око 31.000 бојевих глава, са укупним оптерећењем за 10 тона осиромашеног уранијума". У извештају се наводи: „Сагоревањем уранијума у експлозијама високе температуре ослобађају се фине честице уранијум-оксида, који озбиљно погађа респираторне органе људи у кругу од 300 метара од експлозије, изазивајући тешке опекотине слузокоже и последично малигне туморе. Поред радиоактивних ефеката, уранијум је веома токсичан и снажан канцероген и мутаген. Честице уран-оксида које настају након експлозије гранате разносе се ветровима и таложе на земљишту и вегетацији. Ове честице, ако их људи или животиње прогутају у контаминираној храни или води, могу изазвати оштећење здравља, укључујући уништавање хромозома и тешке репродуктивне поремећаје. Немогуће је повратити честице осиромашеног уранијума из околине или их неутралисати. Осиромашени уранијум је вероватно један уз узрока 'заливског синдрома', који је погодио бивше америчке и британске војнике који су учествовали у борбеним операцијама у Персијском заливу 1991. године. Око 3.000 их је умрло од рака, а многи преживели имају децу са урођеним манама. Слични ефекти су примећени у популацији јужног Ирака са наглим порастом урођених мана, леукемије и других врста карцинома код деце у тој области. Исти проблем постоји у БиХ где су 1995. године коришћене гранате са осиромашеним уранијумом." Да подсетимо, 1995. НАТО је бомбардовао Републику Српску.

Водоник-сулфид у Бугарској, сумпор-диоксид и амонијак у Румунији, у Грчкој диоксин

У извештају се, између осталог, наводи, како је бомбардовање петрохемијских комплекса у Панчеву, рафинерија у Новом Саду и Панчеву, трафостаница у Београду, утицало на ваздух и воду, не само код нас, него и на земље југоисточне Европе. Наводи се да је у дунавском подручју Украјине од марта до јула 1999. године утврђено да су амбијентални нивои формалдехида и фенола два до четири пута већи од дозвољених максимума. Наводи се: „Национална служба за праћење животне средине у Бугарској забележила је три до четири пута веће концентрације водоник-сулфида у ваздуху од максимално дозвољених, два до три пута већу концентрацију амонијака и два пута већу концентрацију фенола. У северној  Грчкој је концентрација диоксина у ваздуху била десет пута већа од еколошки прихватљивог нивоа. У Румунији су граничари 20. априла 1999. имали тровање и респираторне потешкоће због високог нивоа сумпор-диоксида и амонијака у ваздуху. Од 12. маја до 1. јуна падале су киселе кише у Румунији, то се поклопило са ваздушним ударима на индустријска постројења у СРЈ."

У извештају је наведено да је код нас „у ваздушним ударима уништено преко 20 хемијских и петрохемијских постројења, што је чинило 70 одсто југословенских капацитета за прераду нафте". Такође, наведено је: „Бомбардовање трафостанице у Београду изазвало је изливање 150 тона трафо-уља које је каналима стигло у реку Саву. Трансформаторско уље садржи полихлороване бифениле (ПЦБ), а један литар ПЦБ-а може отровати милион литара воде. Србија има ресурсе подземних вода од европског значаја и њихова контаминација би могла имати веома штетне утицаје далеко од СРЈ. Проблем се погоршава чињеницом да се подземне воде много мање самочисте од речне воде".

Погођено најмање 13 националних паркова и резервата природе

У извештају је наведено: „СРЈ је до бомбардовања била релативно незагађена. До четири одсто земље (400.000 хектара) су заштићена подручја или резервати природе (1.800 таквих заштићених зона), који садрже ретке биљке и животињске врсте. Бомбардовањем погођено је најмање 13 националних паркова и резервата природе, укључујући и Тару (налази се на Унесковој листи светске баштине), Копаоник, Фрушку гору, Шарпланину и Вршачке планине. Заштићена подручја била су од примарног значаја за биолошку разноврсност у Европи. Пожарима је уништено не мање од 250 хектара шуме. Неколико хиљада хектара обрадивог земљишта је због контаминације или физичког уништења постало неподесно за пољопривреду. Близу румунско-југословенске границе концентрација тешких метала у земљишту је 50 пута већа, а директно је повезана са падавинама загађивача који се преносе ветром и облаком из уништених индустријских објеката у СРЈ. У пограничним областима Бугарске утврђене су високе концентрације олова, бакра и кадмијума у земљишту и 30 пута веће од просечних вредности забележених током вишегодишњег периода. У закључцима се наводи: „Да ће војна акција имати озбиљне еколошке последице било је веома предвидљиво и последице су биле прилично очигледне од самог почетка удара, тако да се може претпоставити да је војно нанета еколошка штета била намерна".

(Политика)